Član Ustava koji ste pomenuli kaže – u skladu sa zakonom. Dakle, u skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju.
Ono što smo pričali, ne ja, nego svi mi iz Ministarstva, ne može biti žrtva neplaćenog doprinosa ni dete ni trudnica ni porodilja godinu dana posle porođaja. To mora regulisati država na način kako smo to više puta objašnjavali da smo učinili. Objašnjenja su bila ta. Nisam govorila na način kako ste vi sada govorili, a želim što pre da tako govorim.
Međutim moramo biti svesni da svaka usluga mora od nekog biti plaćena. Ne postoji mogućnost besplatne zdravstvene zaštite. Zdravstvo je vrlo skupo i neko mora da plati. Potpuno se slažem sa vama da to treba da bude prioritet države. U ovom momentu nije bilo takvih razmišljanja, ne zbog toga što neko od vas i mene manje voli decu, manje brine o populacionim parametrima, manje brine o porodiljama itd, nego zbog toga što smo već išli na proširenje u odnosu na prethodni period koji je iza nas.
Dakle nismo imali ni ovo što smo sada proširili. Uvek je to prilika kada govorimo o proširenjima prava na zdravstveno osiguranje, da vidimo ko bi još mogao i šta bi još bilo. U ovako teškoj ekonomskoj situaciji ići na proširenje, slažem se sa vama, iz neke skromnosti govorim o kozmetičkim, jer mislim kao i vi, da je neprimereno da bilo koje dete, bilo koja trudnica, nezavisno od toga da li su osigurani ili nisu, da li je za njih neko platio usluge, da princip solidarnosti mora da im obezbedi zdravstvenu sigurnost. Upravo zbog toga koristim termin kozmetički dok se vaš amandman ne realizuje. Zaista ću se zalagati, ali to ne znači da kada smo malo proširili prava da možemo da idemo mnogo, jer želje su jedno a finansijska realnost je drugo.

Nostalgično sećajući se vremena kada smo samo uzimali zdravstvenu knjižicu kada se razbolimo, a sve ostalo je bila briga lekara i zdravstvene službe, moram sa zadovoljstvom da konstatujem da se nikada nije desilo da se faktura vezano za dete bez obzira da li je osigurano ili nije, ili za majku ili za porodilju vrati. Ne možemo popularisati takav način zaštite.
Ovo je važilo i u periodu kada je gospodin Koštunica bio premijer i kada je gospodin Mirko Cvetković bio premijer, a važi i sada.

Vlada je prepoznala problem o kojem govori gospođica Jerkov i dala amandman na član 96. koji kaže da će trudnice imati 100% plaćenog bolovanja, i to tako što će 65% sredstava se dobijati iz Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, a iz budžeta Republike Srbije 35%. Ali, procenila je da je to moguće od 1. januara 2014. godine.
Prema tome, zaista svi mi mislimo o istim kategorijama. Izbori su daleko, još tri i po godine, koliko još ima, tako da možda nema razloga da oko ovih stvari koje uopšte nisu sporne da se namećemo i nadmećemo ko više brine. Jasno je da poslanici više nego odgovorno obavljaju svoju poslaničku funkciju, bez obzira kojoj političkoj opciji pripadaju.

Zbog mogućnosti da apotekari budu motivisani da naručuju i u većoj količini imaju skuplje lekove, jer je marža za skup lek 12% i to je uvek više novca, nego kada je lek jeftin, razmišljali smo o ceni usluge. Da li će farmaceut dati pacijentu lek koji košta 1.000 evra ili 150 dinara, on pravi istu uslugu, daje kutiju leka. Ne bi trebalo cena leka da ga motiviše da snabdevenost skupljim lekovima bude bolja. Mislimo da je dobro i razmišljamo o tome da radimo na uslugama, a ne po marži. U ovom setu zakona to nije obuhvaćeno.
Pošto je ovo jedan od poslednjih amandmana, dozvolite, da se više ne bih javljala, da izrazim zahvalnost na izuzetno korektnoj raspravi, na izuzetno dobrim sugestijama koje treba da sačekaju svoje vreme.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi poslaniče Čikiriz, dozvolite da izrazim zadovoljstvo što očigledno emocijama i sadržajem učestvujete u potrebi da zdravlje građana Srbije bude bolje. Vaš doprinos u raspravi danas je očigledno sa idejom da podržite nešto što je dobro. U startu bih želela da vam kažem da kada bih sve vaše sugestije prihvatila, to bi značilo da bi trebalo da sačeka da neki drugi organi završe svoj posao, pa onda da se bavim onim zbog čega je ova skupština odlučila da budem ministar zdravlja.
Dakle, funkcija Ministarstva zdravlja je unapređenje zdravlja građana Srbije. Tom funkcijom i zakonima koje predlažemo nismo isključili, niti predvideli da drugi organi, inspekcijske službe, tužilaštva ne rade svoj posao. Dosta toga u vašem sadržaju je bilo usmereno na nekorektnost, koje očigledno ima u zdravstvu. Slažem se sa vama da koristim termine koji možda deluju bolećivo, ali se ni malo ne ponašam tako, jer sam svesna uloge koju ima Ministarstvo zdravlja u pokušaju da određene stvari, ali u sklopu 250 evra, to je današnja tema, koliko ide po glavi stanovnika, omoguće bolju zdravstvenu zaštitu.
Mi se opredeljujemo u zdravstvu za prevenciju, za rano otkrivanje bolesti, opredeljujemo se ovim zakonima za povećanje onih prava iz zdravstvenog osiguranja koja će najširem broju ljudi omogućiti ono što suma novca koja se izdvaja za zdravstvo može da da. O tome sam juče govorila.
Što se tiče potrebe da se budžetskim sredstvima finansira zdravstvena zaštita, mi smo pri činjenici da 40% Penzionog fonda ide iz budžeta. Ova vlada će i dalje socijalne programe, državne socijalne programe forsirati. Naravno, biće pravo rešenje da privreda dostigne viši nivo, da izdvajanja budu veća i da potpuno drugačije razgovaramo. Slažem se sa vama da ja neke požare gasim, ali se nikako ne slažem da šminkam.
Mislim da uvođenje apoteka, privatnih apoteka, u status da prave ugovore sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje i da imaju potpuno isti status, odnosno da pacijent ima potpuno isto pravo da koristi svoj recept i u jednoj i u drugoj, i u privatnoj i u državnoj apoteci, jeste nešto što se ne može nazvati šminkom. Mislim da centralizovano snabdevanje, koje ima antikoruptivni karakter, ali pre svega ima karakter uštede. Ako nabavljate veću količinu lekova, naravno da ćete postići nižu cenu i da je to ekonomski bitan potez i da je zbog toga u setu ekonomskih zakona danas na dnevnom redu.
Mislim da kapitaciona formula koju smo počeli da koristimo u poslednja tri meseca ide u stilu vaše ideje da brinemo o seoskim ambulantama i ambulantama na periferiji. Mislimo da domovi zdravlja ne smeju biti šalteri za bolnice i kliničke centre, nego se moraju baviti zdravstvenim aktivnostima. Mislimo da zdravstveni radnici i lekari ne rade svi isto, pa oni koji su spremni da rade i u skrining programima, i u seoskim ambulantama treba da budu nagrađeni više od drugih. Mislim da koraci koje pravilo ka uvođenju DRG će rešiti i problem viška zaposlenih u zdravstvu.
Ovaj finansijski kapacitet koji Srbija ima nije dovoljan da održi mrežu zdravstvenih ustanova i uposlene do standarda koji su predviđeni. To se može rešiti na različite načine dok se svi zajednički ne budemo obradovali činjenici da su izdvajanja za zdravstvo veća. Jedan od načina jeste uvođenje DRG. Šta to znači? To znači zdravstvene ustanove koje traže da im se plati broj kreveta ili broj lekara ili broj uposlenih. U ovakvim okolnostima to ne mogu da očekuju. To nam neće biti standard za finansiranje. Standard će biti broj urađenih dijagnostičkih kategorija, odnosno srodnih usluga. Dakle, imaćemo standarde u smislu minimuma i maksimuma u pogledu kadra, a da li će se jedna ustanova opredeliti da određen broj intervencija radi sa manjim ili većim brojem lekara i zdravstvenog osoblja, naravno ne sme ići ispod minimuma, zbog obezbeđivanja kvalitetnih usluga u zdravstvu, zavisiće kakve će biti plate lekarima.
Mi ne možemo u ovom momentu rešiti nešto što je nemoguće, ali mislim da smo suštinski pokrenuli i da ništa nismo našminkali. Dakle, suštinski smo pokrenuli proces uvođenja reda.
Koji su moji utisci kada odem u zdravstvenu ustanovu? Mislim to treba da podelim sa onima koji rade u toj ustanovi. Ne mislim da je dobro da direktori dobijaju otkaze pred kamerama. Ne mislim da je dobro da se ne ukaže na određene propuste. Moram reći, sa velikim zadovoljstvom, da zdravstveni radnici, da lekari i dalje rade najkvalitetniji, najhumaniji, najstručniji i najpotrebniji posao u ovom društvu. Ja im pripadam i na to sam vrlo ponosna. Samo takvi lekari i zdravstveni radnici mogu da daju kvalitet zdravstva koji očekujete, kao potencijalni pacijent, jer smo svi mi u sistemu zdravstvene zaštite podjednako bitni.
Mislim da je uloga svih nas, a i tih lekara, oko kojih se pravi percpecija da su najkorumpiraniji, da napravimo jednu demistifikaciju. Najveći broj lekara radi perfektno, stručno i kvalitetno svoj posao. Mi zdravstveni radnici smo najzainteresovaniji da neke druge institucije nominuju one koji rade na urušavanju ugleda zdravstva i zdravstvenih radnika. U više navrata sam rekla da ne možete očekivati od Ministarstva zdravlja da vam donosi spiskovi korumpiranih, nekorektnih. To zaista rade druge institucije. Pozivam ih da oni to rade. Ako biste sačekali da dobijete spiskove takvih, pa da onda ja radim posao ministra zdravlja, bojim se da bi vaša osnovna primedba, a bila bi vrlo osnovana, bila da ja zapravo čekam neko bolje vreme, a da se samo zove ministar zdravlja.

Dakle, nema mistifikacije. Juče sam rekla da su 13,5 milijardi fakturisane usluge, potrošeni lekovi, plate za one koji su van standarda angažovani da bi radili u zdravstvu. Čak najveći broj tih plata je za one koji su u okviru standarda angažovani, ali Fond nije mogao da sklopi ugovor za njihov angažman jer nije imao novca.
Šta je činjenica? Činjenica je da je bilo direktora koji su se apsolutno držali teksta ugovora i da njihov kvalitet rada nije bitno bio drugačiji. Znate, možete jednu bolest lečiti različitim lekovima, skupljim i jeftinijim. Svaki čovek ima svoj lek. Bilo je sigurno negde i malo komotnijeg zapošljavanja, angažovanja, manjih ušteda, većih ušteda, ali niko nije tih 13,5 milijardi stavio u džep i odneo kući. To je prosto korišćeno za zdravstvene potrebe građana.
Neki direktori tvrde da su preživeli pacijenti i lečili se zahvaljujući upravo tom delu finansijskih sredstava koje Fond neće da prizna. Fond priznaje samo ono što je predmet ugovora. Ja sam kao ministar došla u jednu jezivu situaciju. Fond priznaje dug u tom momentu od 17 milijardi, sada je on sveden na nešto oko 13 milijardi, a ne priznaje ovih drugih 13,5 milijardi. Pitate ko je zaposlio taj višak od 20.000 ljudi. To su uglavnom direktori zatekli kada su došli na poziciju direktora. Naravno, pošto su oni bili jedini koji rade u porodicama, imali su i tu socijalnu komponentu u sebi, pa im je bilo teško da im daju otkaze.
Moraćemo da pravimo rezove koji su i bolni. Sve analize pokazuju da u mreži zdravstvenih ustanova, čiji je osnivač Vlada, ima više kadra nego što imamo para da ih platimo. Zbog toga ćemo morati da koristimo i privatni sektor, jer nema sredstava za nove investicije u prostor, u opremu, u nove kadrove. Nama će privatni sektor biti resurs za ono što ne možemo u državnom sektoru u ovoj fazi da organizujemo ili mislimo da će popraviti kvalitet usluga, kao što činimo sa apotekama.
Prema tome, razumem vašu brigu, ali percepcija da se u zdravstvu toliko toga korumpiranog događa, verujte, na osnovu vrlo ozbiljnog uvida, tvrdim da nije tačno da je samo percepcija. To jako kruni autoritet naših lekara, naših medicinskih sestara, onih koji su najkvalitetniji u nekim drugim sistemima, jer znate da se, nažalost, odliv mozgova odnosi na zdravstvene radnike. Oni su izvanredni gde god da odu da rade. Obrazovanje koje stiču kod nas, iskustvo i veštine koje imaju su takve da su jedan od ponosa Srbije.
Zbog toga mislim da nije u redu zdravstvenim radnicima imputirati negativne atribute. Organizacija zdravstvene službe mora da bude mnogo ozbiljnija, menadžmenti ustanova moraju raditi u sklopu sredstava koje imamo. Mi hoćemo da ne smanjimo prava koja osiguranici imaju. To jeste teško, ali je izvodljivo sa više reda. Potpuno se slažem sa vama da topla reč uz lek koji se propisuje znači i bolji terapijski efekat.

Bilo je korisno, bez obzira da li je proceduralno ili nije, vaše učešće u raspravi, gospođo poslanice, zbog toga što, zapravo, ja i želim da pojasnim, da smo proširili prava za sve, za sve koji nemaju osiguranje.
Dakle, taksisti, šumari koje pominjete, oni već imaju osiguranje, ali sva lica u Srbiji, bez obzira da li su osigurana ili nisu, budžetskim sredstvima će koristiti imunizaciju i skrining tehnike. Dakle, samo smo povećali obim apsolutno za sve, i LGBT populacije, i za sve. To je suština, tako da mislim da je jako dobro što imamo ovaj dijalog. Hvala.

Htela sam samo da kažem da bih morala da odem na sednicu Vlade, jer su na dnevnom redu amandmani koji se tiču upravo ovog zakona. Čini mi se da je dobro da budem tamo.
Moja saradnica će biti ovde i imam informacija da će Vlada kratko trajati, tako da ću se vratiti.

Uvaženi gospodine poslaniče, jeste da su vaša razmišljanja u apsolutno u onoj tendenciji koje imam kao ministar i ministarstvo i čitava Vlada.
Pitanja rodne ravnopravnosti u kontekstu o kojem ste danas govorili je iz domena rada i radnih odnosa i tu ćemo zajednički nastupiti prema ovom ministarstvu. Upravo sve za šta ste se zalagali, biće naša zajednička aktivnost u vezi sa rodnom ravnopravnošću.
Tendencija ovih izmena sada je da porodilja, odnosno trudnica i porodilja od godinu dana posle porođaja, nezavisno od toga da li je imala neki drugi osnov za osiguranje, bude apsolutno zdravstveno obezbeđena. To je ta tendencija i ne odnosi se na ono pravo koje koristi jedan ili drugi roditelj posle rođenja deteta, to je pravo iz radnog odnosa.
U vezi sa ulogom romskih medijatorki, sa vama bih se potpuno složila da su one više nego opravdale svoje postojanje. Kao ministar sam sasvim podržala sve aktivnosti na tom planu i dalje. A deset medicinskih sestara romkinja, koje nisu zaposlene molila bih da nam se jave, jer mi imamo želju da zaista što pre počnu sa radom.

Zahvaljujem.
Samo osnov za osiguranje regulišemo ovim izmenama. To je potpuno u skladu sa vašim razmišljanjem. Kada su u pitanju prava iz Zakona o radu i radnim odnosima, tu je data prednost u prva tri meseca majci. Tu ne postoji rodna ravnopravnost, jer je baš ocena stručnjaka da majka jeste nezamenjiva gde je god moguće da ona ima određena prava, a radi sigurnosti deteta. Slažem se, pošto nije predmet ovog zakona, da vi dođete u Ministarstvo, da malo popričamo i da vidimo koje naše inicijative treba da idu ka zakonu, ka izmenama Zakona o radnim odnosima. Ovim izmenama ne tretiramo pitanja koja ste postavili.

Poštovani poslaniče, međunarodne konvencije o zdravstvenom osiguranju regulišu pitanje tako da jedna osoba može prava iz zdravstvenog osiguranja koristiti samo na jednom mestu. Dok neko ima status izbeglog lica on može na način kako ste vi rekli koristiti zdravstveno osiguranje u našoj zemlji, onog momenta kada se prijavi, kada prijavi prebivalište u Srbiji, on nažalost to pravo da uplaćivanjem od 12,3% reguliše svoj status osiguranog lica.
U tom smislu međunarodne konvencije imaju viši nivo obaveznosti nego naši međusobni sporazumi koje imamo sa Hrvatskom. Slažem se sa vama da je to pitanje koje ćemo morati sa Ministarstvom spoljnih poslova da rešavamo jer se radi o vrlo značajnom broju ljudi i vaša inicijativa mi je dobro došla da pokrenem mogućnost da vidimo na koji način možemo regulisati pitanje koje ste postavili.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada u Zakon treba staviti elementarna ljudska prava, pravo na život i zaštitu zdravlja, to je uvek teško, posebno kada izvesnim izmenama i dopunama treba da regulišete ovako delikatnu materiju, ali naša realnost je takva da zaista, evo čak u sklopu tzv. finansijskog seta zakona razgovaramo i o ovim sadržajima koji su više nego delikatni, a tiču se  svih nas kao potencijalnih pacijenata, svih naših bolesnika zdravstvenog sistema, a u vezi su sa sledećim činjenicama. Produžetak ljudskog veka koji se odnosi i na građane Srbije, sa jedne strane, činjenica da savremene tehnologije na planu dijagnostike tretmana, rehabilitacije zdravstvenih aktivnosti su sve složenije, kvalitetnije i na drugoj strani, finansijski potencijal između onoga što jeste potreba zdravstvenog sistema u našoj zemlji i finansije koje bukvalno znače 250 evra po glavi stanovnika za svakog građanina su u velikom diskoraku.
Zakon, kada donosimo, a o tome smo na Odboru za zdravlje i porodicu u višesatnoj raspravi zaista govorili i vrlo konkretno i zbog toga ću ja danas sadržaj svesti samo na par informacija vezanih za sadržaj zakona.
Dakle, kada donosimo zakone iz ove oblasti, obavezno je da se trudimo da ne uskratimo postojeća prava na zdravstvenu zaštitu, naprotiv da ih proširimo.
Ono što u predlogu zakona koji pred vama stoji, to je da jesmo dali predlog da se proširi pravo na imunizaciju za sva lica, i ona koja nemaju osiguranje, koja nisu osigurana, pravo na preventivne preglede, tzv. skrininge i pravo na zdravstvenu zaštitu svih osoba koji su samohrani roditelji dece do sedam godina.
Naravno, u sklopu finansijske realnosti koja je ovakva kakva je i činjenice da sam kada sam postala ministar mogla da konstatujem dosta tužne parametre, da je 13,5 milijardi duga zdravstvenih ustanova prema dobavljačima lekova, sanitetskog materijala, jedna realnost i činjenica da ćemo u narednu budžetsku godinu i period ući sa deficitom koji će onemogućiti i dostignut nivo zdravstvene zaštite, koristim priliku da izrazim zahvalnost članovima Vlade što su prioritet teme da o svemu ovome vrlo otvoreno razgovaramo i pokušamo da zajednički nađemo rešenja prihvatili kao zaista realni prioritet.
Ocena Vlade Republike Srbije je da tih 13,5 milijardi zapravo prihvati kao javni dug, ali je istovremeno i zahtev koji je postavljen ne samo pred ovo ministarstvo nego pred građane Srbije da takvih dugova više nema.
Dosta je bilo razgovora na Odboru za zdravlje o tome otkud tako veliki dug i šta planiramo sa njim da učinimo? Direktori zdravstvenih ustanova govore o tome da su na ime neugovorenih obaveza, a da bi obezbedili nekada minimum, a nekada optimum zdravstvene zaštite, morali da ulaze u takve relacije i potpuno je jasno da ima organa u ovoj zemlji, institucija koje treba da ocene opravdanost tog duga.
Činjenica da mi zapravo ne možemo dalje praviti te dugove nas je naterala da ova dva komplementarna zakona, Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju izmenimo tako da obezbedimo izvesne uštede, a da to koliko god je moguće ne ide na štetu korisnika usluga zdravstvenog osiguranja.
U tom smislu ocenili smo da je potrebno da sve institucije rade svoj posao u skladu sa poverenim obavezama od države ka pojedinim institucijama.
Najpre smo konstatovali da je potrebno da Institut za javno zdravlje analizira zdravstvene potrebe, pravi odgovarajuće planove i potreba u zdravstvu i kadrova, da ih dostavlja odgovarajućim subjektima, drugim rečima, da se ne bavi obezbeđivanjem egzistencije uposlenih, nego da se bavi društveno poverenim poslovima od države i da stoga treba da bude budžetska institucija.
Pored toga ocenili smo da sam proces javnih nabavki koji se često percipira kao izvor korupcije, treba da bude realnost i kada su u pitanju potrebe u zdravstvu. U tom smislu, ustanove čiji je osnivač Vlada Republike Srbije treba po predlogu ovog zakona da se zapravo snabdeva na način centralizovanim javnim nabavkama, odnosno da postoji jedno telo, jedna služba.
Naš predlog je bio da to bude Uprava pri ministarstvu kojoj bi Institut za javno zdravlje dostavljao program, ali ima i drugačijih zamišljanja, pa ćemo kroz raspravu sa vama videti da li to treba da bude nezavisno telo ili ove poslove treba poveriti Fondu ili nekoj trećoj instituciji i sve vaše dobronamerne komentare, sugestije u formi amandmana ću najozbiljnije analizirati i predlagati Vladi da popravimo tekst zakona u ovom delu.
Takođe mislimo da su liste lekova koje su često problematične sa aspekta analize, da li te liste lekova zaista zadovoljavaju potrebe druge strane, koliko su upodobljene realnim finansijskim okvirima, koji je put dolaska nekog leka do liste i da li je on kvalitetan, da to treba menjati na način da struka ima svoje mesto, a u sklopu finansijskih mogućnosti.
Predložili smo formiranje stručnih komisija, koje će svoje sugestije u vezi sa spiskom lekova koje treba da budu na tim listama, a koje obezbeđuje RZZO, koji će uvažavati te stavove i na taj način će se formirati lista lekova.
Takođe, mislimo da struka i zapravo zdravstveni nivo koji u ovom momentu Srbija ima treba da realno popravi neke kapacitet na planu bolje saradnje tri institucije RZZO, Ministarstvo zdravlja i Instituta za javno zdravlje, odnosno, kada bi se primenili postojeći zakon, bez ikakvih izmena, a da svako funkcioniše u skladu sa predviđenim poslovima, kada bi bilo nešto više discipline, mislim da bi zdravstvo po svakog građanina moglo da bude na višem nivou.
Biću potpuno spremna da u interaktivnom odnosu učestvujem sa vama u radu na ovoj sednici i kažem, zbog činjenice da su predstavnici praktično svih poslaničkih grupa imali više nego aktivno učešće na Odboru za zdravlje, da smo na sednici koja je trajala nekoliko sati zaista analizirali i pojedinačno svaki segment predloženih zakona.
Neću sada okupirati vašu pažnju dalje, ali ću biti tu da aktivno učestvujem u radu.

Gospodo narodni poslanici, iz dosadašnjeg učešća u raspravi imam potrebu da podsetim da bez kadrova, opreme i prostora ne možemo govoriti o funkcionisanju zdravstva.
U vezi sa pitanjima koja je poslanica Elvira Kovač postavila i njenog glasnog razmišljanja, htela bih samo da kažem da je Ministarstvo zdravlja zaista po predlogu zakona u obavezi da donese kadrovski plan, ali planove dostavljaju Institutu za javno zdravlje direktori ustanova, uzimajući u obzir zdravstvene potrebe svake sredine. Zbog toga šabloni zapravo ne bi trebalo da postoje.
Naravno, planovi se menjaju i mi imamo potrebu na nivou Srbije da povećamo broj kadrova, ali apsolutno posebno u domovima zdravlja i u svim ostalim zdravstvenim ustanovama. Međutim, zato moraju biti obezbeđena sredstva. Ima ogroman broj vrlo opravdanih zahteva. Zbog finansijske situacije u kojoj je zemlja, mi ne dobijamo saglasnost Ministarstva finansija. Prosto, moramo još jednom podsetiti da je 6% BDP, koliko se izdvaja za zdravstvo, a to je tih 250 famoznih evra, gde su uračunate i plate zaposlenih u zdravstvu, suma koja je toliko mala da je samo u Albaniji i Bosni i Hercegovini nešto niža. Čak i u regionu i u svim drugim zemljama neuporedivo su veća izdvajanja za zdravstvo.
Kada je u pitanju oprema, moram reći da je budžet Vojvodine zapravo izvor sredstava za sva pitanja u vezi sa tim temama. Kada je u pitanju šetanje pacijenata i muka pojedinaca, volela bih da to nije masovno, nego pojedinačno. Svaki direktor organizacione jedinice je odgovoran da tako organizuje posao, ima odgovornost i inspekcijske službe rade svoj posao, ali osnivač, takođe, pored toga što ima osnivačka prava, ima obavezu da nadzire zapravo organizaciju rada. To praktično znači da Skupština AP Vojvodine, skupštine opština i gradova imaju i te kako velike obaveze, a u skladu sa pitanjima, konstatacijama i dilemama koje imate.
U vezi sa pitanjem vezanim za veštačku oplodnju, imaćemo razgovor, nije tema ovog zakona, pa ćemo kasnije o tome.
Mislim da je narodni poslanik profesor Korać zapravo govorio o suštinskim temama, ali imam potrebu da kažem da se, u susret raspravi o amandmanima, razlog za nedostajuća sredstva sigurno može tražiti i u izvesnom stepenu komotnosti pojedinih rukovodioca. Imamo činjenicu da su potpuno iste bolnice, vrlo sličnog profila imale potpuno različit rezultat. Dakle, broj uposlenih sličan, broj pregleda sličan, jedna bolnica nikada nije prekoračila tekst ugovora koji postoji između Republičkog zavoda i ustanove, a druga je to kontinuirano činila. Ne bih sada da budem konkretna, ali može biti i to tema, posebno kada su na dnevnom redu vaša poslanička pitanja.
Ono što jeste činjenica, to je da su nedostajuća sredstva u zdravstvu i potreba da se pooštri finansijska disciplina, kada su izdvajanja u Republički fond za zdravstveno osiguranje realnost i na čemu moramo insistirati svi mi koji želimo da zdravstvo bolje funkcioniše, jedna od realnosti.
Izneću vam samo neke podatke. Pitali ste - od kada su počeli dugovi? Od 2009. godine. Do 2009. godine zdravstvo je poslovalo solidno, jer je finansijska disciplina u pogledu izdvajanja doprinosa za zdravstvo bila bolja. Sada ću vam dati podatak koji se odnosi na prošlu godinu, odnosno na ovu godinu do devetog meseca. Pravna lica duguju na ime neuplaćenih doprinosa 84 milijarde i 700 i nešto dinara, preduzetnici duguju 27 milijardi, poljoprivrednici duguju 27 milijardi, a svi koriste zdravstvenu zaštitu.
Dakle, razlog za tako lošu poziciju je zapravo jedna kompletna finansijska nedisciplina. Iskreno se nadam da ćemo u sklopu svih mera, koje imamo nameru da preduzimamo svi zajedno, pa ako hoćete i kao korisnici zdravstvenog osiguranja, poći i od sebe. Da li je svako od nas zaista koristio zdravstvenu zaštitu i da li je uplatio doprinos? Moraćemo malo da budemo realniji, jer mnogo je onih divnih priča o tome kako je divno da zdravstvo bude bolje organizovano. Ne bežim od toga da ima neorganizovanosti, ali sve dotle dok budemo imali predstavnike privrednih subjekata koji dobijaju nagrade za postignute privredne rezultate, rezultate u privredi, a za uposlene nisu uplatili doprinose za zdravstvo, mi ćemo imati ovakvu situaciju.
Naravno da je snaga narodnih poslanika više nego velika kada je u pitanju ovaj suštinski problem, da imamo malo realniji odnos između finansijskih mogućnosti i potreba da bolje realizujemo zdravstvene usluge i zdravstvo Srbije.
Takođe bih htela da kažem da se potpuno osnovano govori o izuzetno ozbiljnim bolestima i bolesnicima i, nažalost, lošim parametrima u Srbiji kada je u pitanju smrtnost, pa i od onkoloških oboljenja. Razlog bar stručnjaci vide u sasvim realnoj situaciji. Kod nas se, nažalost, maligne bolesti otkrivaju kasnije nego u ostalim zemljama, pa i u regionu. Mi zato moramo skrining tehnikama, tehnikama ranog otkrivanja inače izlečivih malignih bolesti, učiniti sve da podignemo nivo zdravstvene zaštite. Zbog toga smo i kroz predlog ovog zakona išli sa proširivanjem prava za kategoriju svakog građanina Srbije, nezavisno od toga da li je osiguran ili nije, kada su u pitanju skrining tehnike.
Htela samo još samo da kažem, inspirisana učešćem u pitanjima i glasnim razmišljanjima profesora Koraća, da je neuplaćivanje doprinosa predloženo postojećim izmenama, odnosno izmenama i dopunama Krivičnog zakona, da bude krivično delo. Dakle, neuplaćivanje doprinosa, ako zaista bude krivično delo, onda ćete imati mnogo više razloga da jako kritikujete i najodgovornije u zdravstvenim ustanovama i Ministarstvo zdravlja i Fond. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem na prilici da kažem nešto o rekonstrukciji četiri KC i planu koji se odnosi na građevinske objekte zdravstva u čitavoj Srbiji, konkretno u Vranju.
Projekat četiri klinička centra, zapravo nije ni u kakvoj koliziji sa projektima vezanim za rekonstrukciju i obnovu zdravstvenih institucija Srbije, zbog toga što projekat četiri klinička centra se realizuje sredstvima Svetske banke. Još 2003. godine smo dobili 150 miliona evra za taj projekat i kada sam ja došla u Ministarstvo zdravlja, mogla sam da konstatujem da projekti nisu završeni. Intenzivirali smo rad na završetku projekata i oni će početi u 2013. godini da se realizuju i to tako što će se prvo raditi KC u Nišu, jer je projekat najviše urađen za ovaj KC, zatim iz istih razloga Novi Sad, pa Kragujevac u 2013. godini, radovalo bi me da započnemo i Beograd koji je po planu, ali nije realno da će to moći da bude u 2013. godini.
Nakon te faze projektovanja, ide realizacija i mislim, imam čvrsta uveravanja projektne jedinice, uz put morala sam da napravim kadrovsku izmenu u ovoj jedinici da bismo energičnije radili i imam uveravanja da će to ići ovom dinamikom.
Što se tiče svih ostalih projekata iz sredstava budžeta za ovu godinu, za Vranje smo učinili najviše što smo mogli. Trudićemo se da to bude što je moguće više i u narednoj godini, ali planskih sredstava nema iz jednostavnog razloga, što bolnice duguju različitim dobavljačima u ovom momentu 13,5 milijardi dinara. RZZO duguje 17 milijardi dinara i sa ovakvim dugovima, ako bude prošao set zakona koji prati budžet, pa se dug bolnica prema dobavljačima prihvati kao javni dug, vrlo je verovatno da ćemo moći da razmišljamo i o nekim uštedama i o nekim sredstvima vezanim za realizaciju koja je u sadržaju vašeg konkretnog pitanja. Hvala.

Vlada je pažljivo razmatrala sve vaše amandmane, tim pre što su zaista vaša razmišljanja na vrlo osetljive teme uvek dobrodošla u raspravi u ovom parlamentu i zaključila da je pojam migracija definisan Zakonom o azilu, a da pojmovi migrant i azilant predstavljaju kolokvijalne termine koje zakon ne poznaje i ne treba ih uvoditi, jer u Zakonu o azilu su definisani pojmovi za lica koja traže i koja su u određenim potrebama. Tako se i oslovljavaju. Ocena je da bi to bila nekakva nova, ali kolokvijalna nomenklatura.