U periodu od dva meseca, do kraja godine, koliko je ostalo ustanova će se javiti Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, odnosno svojoj filijali i za sve što je opravdano, postoji rezerva sredstava, koja je planirana za opravdane zahteve ustanova.
Dakle, pokušavamo da sve što je opravdano, prosto uvedemo u jednu kolotečinu, i ja ne znam, na koji način još da vam kažem, da ćemo do kraja godine ono što je problem ustanova i veledrogerija, rešavati iz rezervnih sredstava fonda, koji je za to i namenjen, ali i on ima neke limite.

Kada je u pitanju aktivnost koju ste vi nazvali "na mala vrata", razrešenje direktora je u nadležnosti osnivača i ja vam obećavam da oni direktori, koji koriste takav način rada, neće, prosto, u sistemu rukovođenja biti.

Činjenica je da ima direktora koji zaista nikada nisu prekoračili sve one stavove ugovora sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje i trošenje novca u nekim ustanovama je uvek bio primer i finansijske discipline i dobrog funkcionisanja zdravstvene ustanove.
Pridružujem se pohvalama direktorki u Šapcu. Evo, pada mi na pamet direktorka Instituta za mentalno zdravlje, prof. Lečić, dakle, ima mnogo direktorki, verovatno i direktora, koji na taj način funkcionišu i sigurno je da ću se u budućoj saradnji oslanjati na njih.
Analiza svega što tražite od mene iziskuje zaista jednu takvu retrospektivu i jednu takvu organizaciju da ne bi bilo dovoljno još jedno ministarstvo uposlenih.
Ne mislim samo vi, gospodine poslaniče, nego uopšte sve to što tražite šta je bilo, zašto je bilo.
Molim vas, stojim iza činjenice da će se do kraja ove godine tačno znati u paru, u dinar koliko je ko prekoračio određene obaveze i koliko je ko napravio određenih troškova.
Da li je to negde bilo osnovano, da li je negde povređena procedura, da li je bilo manipulacija, time se moraju baviti drugi. Ministar zdravlja mora raditi ono što mi planiramo u ovom momentu da radimo, a to je da planiramo bezbedniju i sigurniju budućnost sa ovako malo para.
Biću krajnje iskrena, u ovoj sali sedi bar 10% onih koji su me molili za jako kvalitetne lekare da ih negde zaposlim. Znate, deo duga je i zato što zaista naše finansijske mogućnosti ne mogu pokriti sve kadrovske potrebe koje imamo. Deo duga je i zbog toga.
Ne možemo striktno govoriti samo o tome da je u zdravstvu sve izraz korumpiranosti, sve izraz nepotizma i raznih nemilih socijalnih komunikacija. U tom smislu mislim da treba odvojiti žito od kukolja i da to uopšte nije sporno.
Ovu priliku koristim da zamolim ministra unutrašnjih poslova, da zamolim tužilaštvo da rade svoj posao i da zamolim sve građane da ne učestvuju u koruptivnim radnjama, odnosno ako se od njih traži da u njima učestvuju, da zaista imaju slobodu da se jave i ministru zdravlja.

Poštovani kolega Mijatoviću, zahvaljujem na nekim konstatacijama i ne bih da se javno slažemo, ali razgovarali smo na Odboru za zdravlje o tome.
Moram reći da u ovom momentu se Fondu duguje 66 milijardi bez kamate. Ako znamo da je taj dug prema Fondu toliki, jasno je da Fond mora dugovati, vi ste potpuno u pravu da su se pomalo izmešale ingerencije. Šta treba da radi Fond za koji i dalje tvrdim da treba da bude banka zdravstva i da brine o zaštiti osiguranika, jer su to njegove funkcije.
Mi smo pokušali ovim izmenama da u težnji da svako radi svoj posao formiramo republičke stručne komisije koje će Fondu savetovati šta je to pravilo struke u pogledu prevencije, rane dijagnostike, tretmana i rehabilitacije, a Fond da kaže - sa toliko sredstava, sa toliko para mi možemo podržati struku, za višak nemamo novca. Možda će to biti razlog da na jedan drugi način prosto izjavimo – tačno je da se napravilo jedno strašno osećanje moći kada se kaže – prosto republički zavod za zdravstveno osiguranje, računa se to je neko ko odlučuje, ko ima novac, ko pravi distribuciju novca, ko može ubaciti i neke subjektivne kriterijume u to.
Zbog toga mislimo da republičke stručne komisije treba da nadomeste i da pomognu Ministarstvu i fondu, institutu za javno zdravlje kao generalnom planeru zdravstva Srbije da rade svoj posao zajedno, ali po pravilima struke. Mislimo da je ta izmena u skladu sa tendencijom koja proističe iz vaših inicijativa u diskusiji.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, još jedanput samo radi lakšeg razumevanja, Republički zavod za zdravstveno osiguranje će na kraju godine u dinar znati koliki je dug napravila svaka ustanova. Sada se zna do ovog momenta, ali to se naravno menjalo iz razloga o kojima smo svi mi danas ovde pričali. Taj dokument o tome koliko koja ustanova duguje dostavlja se Ministarstvu zdravlja, a Ministarstvo Vladi. Obavezujem se da taj dokument dostavim i poslanicima. U onom momentu kada budemo imali definitivni dokument i nezavisno od svih poslaničkih pitanja, poslanici će imati uvid u to koliki je dug svake zdravstvene ustanove u Srbiji.

Zakon je predvideo određene termine. Ministarstvo finansija je čvrsto pri ovom stavu. Vlada je prihvatila stav Ministarstva finansija i, nažalost, ne mogu prihvatiti amandman.

Uvažena poslanice, dozvolite da se složim da poljoprivrednici nisu zaista izjednačeni i kada su osigurani po ostvarenju svih svojih prava iz zdravstvenog osiguranja.

Na primer, poljoprivrednik koji je operisan zbog kardiovaskularne bolesti, nema pravo na naknadu, a neko ko nije u ruralnoj sredini, ima pravo na bolovanje. To imamo nameru, naravno, da menjamo i to ćemo menjati, a posle teške kardiovaskularne intervencije, poljoprivrednik najmanje dva meseca ne može imati fizički napor, zna se kakav je posao.

U tom delu, možemo se složiti da ova subpopulacija naših građana, poljoprivrednika, nije izjednačena po pravima iz osiguranja, odnosno treba raditi nešto na popravljanju tih parametara i mislim da u ministarstvu već radimo i mislim da ćemo ubrzo naći rešenje i učestvovaće u tome i Ministarstvo poljoprivrede.

Vaš amandman, a u vezi sa članom 22. zakona, se odnosi zapravo na ona lica koja nemaju sopstvene prihode. Moram reći da poljoprivrednici koji, doduše, daju doprinose na najnižu osnovicu, duguju u ovom momentu 27 milijardi i 200 miliona. Dakle, i oni koji su formalno nosioci prava na osiguranje, nisu bili u stanju da tu svoju obavezu, doduše, kao i pravna lica, kao i preduzetnici, koji svi skupa duguju 139 milijardi, taj dug sa kamatom iznosi toliko. Malo pre sam rekla da je sam dug bez kamate 65 milijardi.

Dakle, članom 22, imali smo nameru da ona lica, koja nisu nosioci osiguranja, budu zaštićena kada su u pitanju određena prava, imunizacija, skrining tehnike, primena ranog detektovanja bolesti, i naravno da mislimo da samohrani roditelji dece do sedam godina, ako nemaju sopstveno osiguranje, treba da se nađu u ovoj kategoriji.

Ako bismo ubacili i sve poljoprivrednike, onda bismo eliminisali one koji već učestvuju u procesu osiguranja, a selekcija među njima bi bila vrlo teška. To što neko ima pet ha zemlje, nije u stanju da obradi, s jedne strane, ili što neko ima svega hektar, pa se dobro organizovao i daje mu mogućnost da uplati svoj doprinios, prosto ne postoje kriterijumi, koji bi nas usmerili na to, koje bi sve to kategorije poljoprivrednika bile.

Činjenica je da nismo mogli da napravimo diskriminaciju između poljoprivrednika i drugih građana, ni pozitivnu ni negativnu, i zbog toga nismo prihvatili ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, htela bih i vas i građane Srbije da podsetim da smo 2011. godine doneli zakon po kome onog momenta kada neko počne da plaća zdravstveno osiguranje, on zapravo ima sva prava iz zdravstvenog osiguranja, ne ulazeći eventualno u neizmirene dugove ranijeg poslodavca i bilo koga, tako da smo tu jednu meru koja je sveobuhvatna i koja nije pravila diskriminaciju na zakonodavnom planu mi ovde u parlamentu učinili 2011. godine.

Poštujući principe obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti, moguće je realizovati član 22. Dakle, ono što jeste činjenica to je da država ispoljava i u ovako lošoj finansijskoj situaciji značajan stepen brige za one koji nisu u stanju da uplate doprinose za zdravstvo, ali je činjenica da vlasnici poljoprivrednih gazdinstava, koji su dobili velike benefite od države, takođe ne uplaćuju zdravstveno osiguranje. Nama su oni problematični, jer kada bi oni to činili, ovaj princip obaveznosti, uzajamnosti i solidarnosti bi dao mogućnosti da se još humanije odnosimo ili, da kažem, socijalno pravednije odnosimo i prema onima koji zaista nisu u stanju da izdvajaju doprinose.

Druga tema je vezana za to da su nam jako stari zakoni. Osnovni zakoni o kojima danas govorimo i o čijim izmenama govorimo, doneti su 2005. godine. Nisu tako stari, ali je dinamika pre svega finansijskih turbulencija u zemlji takva da zaista iziskuju, ja se opet usuđujem da kažem, gašenje požara.

Sve dotle dok ne budemo finansijski funkcionisali na drugi način, neće biti zdravih uzročno-posledičnih razmišljanja i rešenja u ovoj oblasti. Zdravstvo prosto i pored toga što je investicija u zdravstvo investicija u zdravog čoveka koji i proizvodi i stvara itd, ne može se shvatiti kao potrošnja. Realno košta i svi mi to znamo, i kao pacijenti i kao zdravstveni radnici.

Tema o kojoj govori poslanik je vezana za Zakon o doprinosima za socijalno osiguranje i htela bih da kažem, da zbog toga što katastarski prihod nije dugo valorizovan, a to ne može da radi Ministarstvo zdravlja, ipak sve jedno jeste obaveza države, ocena je da se izdvajanje doprinosa za zdravstvo plaća po najnižoj osnovici.

Ono što je takođe važno jeste to da poljoprivrednik koji ima 0,5 hektara ima pravo da bude u kategoriji lica o kojima socijalno brine država. Dakle, da steknu taj status. Postoji mogućnost za najsiromašnije poljoprivrednike, ako imaju manje od 0,5 hektara da kroz status osobe o kojoj posebno brine država, jer se radi o licu sa socijalnim potrebama, da rešimo ovaj problem. To što se ne plaća osnovica za katastarski prihod, razlog je što valorizacija katastarskog prihoda je jedan prilično veliki zamašan posao i država to dugo nije radila.

Gospodine poslaniče Zakon o socijalnom staranju štiti poljoprivrednika koji ima 0,5 hektara i manje. Daje mu mogućnost da država reguliše pitanje njegovog zdravstvenog osiguranja.

Dakle, samo sam to rekla i mislim da je to prilično jasno. Slažem se da treba napraviti valorizaciju onih prihoda koji proističu iz statusa čoveka koji se bavi poljoprivrednom. Iskreno mislim da će Ministarstvo poljoprivrede se baviti ovim pitanje i onda ćemo imati realniju mogućnost da ne koristimo plaćanje po najnižoj osnovici, što nije pravedno, ali je to manja greška, nego da uradimo nešto drugo. Samo sam pokušala da objasnim zašto nismo napravili predlog promene da se ide po nekom drugom osnovu.

Neću ni da govorim koliko vas poštujem. Mislim da pažnja koju usmeravam na sve što govorite, u krajnjem slučaju govori o tome. Moram reći da Zakon o doprinosima rešava suštinski pitanja o kojima govorimo i vi i ja. Znamo da ga predlaže ministar finansija i ne bih dalje.

Gospodine Obradoviću, na inicijativu pojedinih opština, napravili smo predlog ovakve izmene i dopune. Naime, ima onih lokalnih sredina koje žele da prime medicinsku sestru i hoće da je plaćaju, koja će raditi terenske poslove ili se baviti palijativnom negom ili će platiti iz svojih sredstava radije jednog lekara, nego što će uložiti u nešto drugo, te smo dali tu mogućnost. Zbog toga je baš i verbalna preporuka da usvojimo ovu izmenu dosta krhka. Dakle, može se, oni koji imaju nameru, nije nikakva obaveza, ali ako ima sredina koje hoće da investiraju i u zapošljavanje zdravstvenih radnika, prosto ne treba zakon da im isključi takvu mogućnost. Dakle, ovo je inicijativa upravo lokalnih sredina koju smo ugradili.

Poštovani poslaniče, sa vama bih se potpuno složila, kada vaš predlog ne bi značio povećanje budžeta. Samo da ima više para, to sve što ste rekli je idealno i mnogo bih lagodnije radila, kao ministar, ovaj posao.

Poštovane dame i gospodo, nekada dobra praksa prethodi zakonskim odredbama. Gradonačelnik, gospodin Đilas, zapravo je bez pravnog osnova uradio nešto što je bilo jako korisno. Primio je značajan broj lekara u domove zdravlja Beograda, a mi sada to legalizujemo.