Poštovani narodni poslanici, uvaženi predsedniče, uvaženi predsedavajući, bila mi je čast i zadovoljstvo da danas zaista u parlamentarnoj atmosferi, bez ikakvih političkih ostrašćenosti govorim o ova dva zakona na način kako zakonodavna aktivnost zapravo treba da izgleda u svim segmentima.
Zaista neizmerno hvala svim poslanicima, posebno onima koji su amandmanima popravili tekst, onima koji su uzeli učešće u raspravi. Neslaganja oko nekih pitanja danas samo su izraz želje da na najbolji način rešavamo najsuptilnija pitanja zdravlja naših građana i prava svih pacijenata i posebno osoba sa mentalnim smetnjama, a to što se razlikujemo, to je prosto zato što mislimo da na različite načine to možemo ostvariti. Hvala vam još jedanput.

Dame i gospodo narodni poslanici, želela bih najpre da gospodinu Veličkoviću i gospođi Plavšić zahvalim na više nego konstruktivnom učešću u raspravi i da pojasnim samo neke bitne elemente o kojima će biti više reči kada budemo razgovarali o pojedinim članovima, odnosno amandmanima.
Gospodin Veličković je ukazao na razmišljanje da bi bilo bolje da savetnik i savet imaju i mogućnost da sankcionišu eventualno određena ponašanja ili pokreću odgovarajuće postupke. Zakonom je regulisano da to mogu činiti samo organi, a savetnik i savet za zdravlje su medijatori. Postupak pokušaja da se ne pokrene nikakav formalni postupak, nego da se završi u interesu pacijenta je, na najbolji način po njega, procedura koja je u njegovom interesu. Upravo mislimo da vođenje sporova, da ono što treba da radi inspekcijske službe, ne treba da rade ovi medijatori, odnosno savetnik i savet i to je jedna od tendencija zakonodavca.
Što se tiče svih sadržaja koje smo mogli da čujemo od vrlo kompetentne poslanice, gospođe Plavšić, prosto tumačenje zakona je takvo da se možda očekivalo da juče ja govorim na taj način u uvodnom delu, ali nije bilo sumnje da u ovoj sali ima toliko kompetentnih osoba da to čine i očekivala sam da ćemo biti u prilici da ne čujemo dva puta slične sadržaje.
Imala bih potrebu da intervenišem možda jedino kod komentara gospođe Plavšić oko elektrokonvulzivne terapije. Dame i gospodo, konvulzivna terapija, odnosno elektrokonvulzivna terapija, prema našim saznanjima i saznanjima najvećeg broja naših građana, pošto su se oni sreli sa tom terapijom u "Letu iznad kukavičijeg gnezda", je suverena metoda koja rešava problem života nekih pacijenata. Depresija je jedno od najtežih oboljenja, kad osoba razmišlja o tome da ne vredi živeti, kada osoba nema volju, interesovanje, kad gubi raspoloženje i kad primenite sve farmakološke i nefarmakološke metode koje joj mogu pomoći, a depresivnih pacijenata će do 2020. godine biti neuporedivo više i biće drugi razlog za onesposobljenost, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, na čitavom svetu posle kardiovaskularnih bolesti. Takvim osobama, da ne dignu ruku na sebe, da izađu iz stupora, potpunog prekida komunikacije sa okruženjem, potpunim neinteresovanjem za uzimanjem hrane i uopšte održavanjem vitalnim funkcija, može pomoći jedino elektrokonvulzivna terapija. Ima pacijenata koji, prema savremenim vodičima, počinju da se leče po vrlo savremenoj doktrini elektrokonvulzivnom terapijom, jer je već ranije konstatovano da su teraporezistentni i da je ovo jedina metoda koja njima može pomoći.
Danas se ova metoda radi u neuporedivo humanijim uslovima, uz prisustvo anesteziologa i njegovo aktivno učešće, u anesteziji, i to ni malo ne liči na ono što zna većina naših građana iz "Leta iznad kukavičijeg gnezda". Radi se o jednoj suverenoj metodi koja se nikada ne primenjuje kao metoda prvog izbora, kad postoje drugi načini, ni drugog, ni trećeg. Ona je četvrti tzv. nivo terapijskog delovanja za najveći broj onih koji na prethodna tri nisu mogli odgovoriti, ali kada je rizik od suicida veliki, kada je pacijent stuporozan, bez komunikacije, ona može dati i daje izvanredne rezultate i radi se u neuporedivo humanijim uslovima.
Prema tome, nismo mogli nijednim zakonom zabraniti nešto što pravilo struke kaže, da je medicinska odobrena procedura i da ima povoljne efekte.

Mislim da je ipak zbog javnosti važno. Jeste, zapravo se radi o visoko stručnom pitanju. Najs preporuke su obavezujuće zapravo za sve stručnjake sveta i u njima upravo elektrokonvulzivna terapija stoji kao vrlo regularna metoda.
Ono što jeste činjenica, to je da nisu ni sve institucije osposobljene zbog toga što nema anesteziologa da na savremeni i način sa potpunom bezbednošću obavljaju ovu proceduru i zbog toga se ona sprovodi u vojno-medicinskim akademijama, na klinikama gde zaista postoji mogućnost dobre saradnje sa službom intenzivne nege, odnosno anestezije.
Prema tome, potpuno se vodi računa, ne samo o bezbednosti, već sama dramatična slika koju izaziva elektrokonvulzivna terapija je minimizirana tzv. mitigiranim elektro šokovima koji se mogu dobiti kada se na ovaj način primenjuje, ali ono što se vidi zapravo ima svoju suštinu koja je stručna i o kojoj možemo pričati. Sasvim je u redu da deluje drastično na sve one koji ne znaju da se zapravo izazove veliki broj neurona koji reaguje u jednom momentu i koji ponovo dovodi centralni nervni sistem u stanju fiziološkog funkcionisanja. To je smisao primene elektrokonvulzivne terapije, ali dalja polemika bi bila stručna.
Dakle, u svakom slučaju svetski vodiči preporučuju ovu metodu tamo gde postoje teraporezistentne, a pojam teraporezistentna depresija je depresija koja ne reaguje na lek i nije identičan hroničnoj depresiji.

Uvažena gospođa Lučić, kao dobar poznavalac socijalne problematike i izvrstan poslanik se očigledno, korektno spremila.
Međutim, tendencija zakonodavca je bila da donesemo zakon koji neće biti mrtvo slovo na papiru, već ćemo početi da ga primenjujemo nakon šest meseci kada donesemo i određena podzakonska akta, a bez tendencije da drugim predlagačima, drugih ministarstava, drugim predlagačima u Vladi nametnemo ono što proističe iz potrebe da ljudskih prava nikada nije dovoljno, posebno ne ljudskih prava za osobe koje imaju probleme sa mentalnim smetnjama.
Zakon o zaštiti prava pacijenta se odnosi i na osobe sa mentalnim smetnjama. Sva delikatna pitanja koja se pominju ovde, a za koje se smatra da nisu obuhvaćena su zapravo sadržana u prvom zakonu. Ne mislimo da osoba sa mentalnim smetnjama treba da čitavog života ima problem. Naučno-istraživački postupci i klinička praksa su pokazali da su mentalne bolesti danas vrlo lečive i veliki broj njih je izlečiv i neko ko je ima mentalni problem u jednom momentu postaje samo pacijent, odnosno građanin na koga se odnose zakoni o kojima govorimo.
Mislili smo da treba da regulišemo ono što je zaista sporno i što je najupadljivije ili da kažemo da može biti najproblematičnije kada su u pitanju ljudska prava. To je pre svega način ako neko ko ne želi dobrovoljno da bude bolnički lečen i da se nad njim primeni određena procedura, a ima mentalnih smetnji, ali ne želi to zbog toga što nema uvid u svoje mentalno funkcionisanje i pri tom može biti opasan za sopstveni život i zdravlje, ili živote i zdravlje iz okruženja, mora biti primljen i protiv njegove volje u bolnički tretman i određene procedure. To smo regulisali ovim zakonom i bez obzira što se čini da zakon nije morao obuhvatiti pitanje izolacije i fizičke fiksacije, modeli međunarodnih standarda iz ove oblasti govore da je ipak za svako društvo bolje da u zakonu ima, posebno ako se može sumnjati da nekada postoji i zloupotreba ili nedovoljna briga koji oni inače ipak najviše brinu u ovom društvu u ovoj kategoriji lica, jer se za poslove u funkcionisanju dobrog mentalnog zdravlja opredeljuju stručne, humane i uglavnom kompentente. Nije na odmet predvideti kako se i na koji način organizuje izolacija, a podzakonski akt će detaljno svaki korak izolacije i fizičke fiksacije predvideti i nije ni našao mesto u ovom zakonu.
U svakom slučaju, postoji možda jedna kontraverza u želji i pokušaju doprinosa diskusije gospođo Lučić. Sa jedne strane smeta što se uopšte pominju velike psihijatrijske bolnice kao najbitnije ustanove gde imamo često azilante, a ne pacijente. Juče sam nešto juče o tome govorila. Zakon nije moga nikako regulisati šta sa onima koji nemaju gde iz psihijatrijskih bolnica.
Deinstitucionalizacija jeste naš cilj, ali gde ćemo te ljude? To moraju uraditi i socijalne institucije, privatnici koji žele time da se bave i naravno zdravstveni sistem ih mora prepoznavati. Ali, u ovako teškim okolnostima ih ne može uzeti na sebe breme rešavanja toga šta sa njima. Mi bismo pre svega voleli da nema psihijatrijskih ustanova, da u zajednici rešavamo sve probleme. Te korake moramo činiti postupno i ovo je prilika da kažem da je dobro što polako idemo sa deinstitucionalizacijom i razvijamo zdravstvene, socijalne i sve druge institucije i istruiramo njihovo povezivanje u lokalnoj zajednici, kao mogućnost da se polako primaju ljudi iz velikih psihijatrijskih bolnica i leče.
Nije zdravstveno stanje tih osoba jedini problem, pa i nije problem samo zdravstva gde ćemo njih. Mi forsiramo i hetero porodični smeštaj i razne druge načine. Ovaj zakon je imao tendenciju da unapredi ljudska prava i da reguliše najosetljivija pitanja vezana za deinstitucionalizaciju, ali kroz uslove jednakih prava za svakog čoveka je taj čovek i osoba sa mentalnim smetnjama koja to ima samo kratko, krupne mentalne smetnje kao epizodu koje će se kasnije samo sećati. Hvala.

Ovo je još jedna prilika da poslanici i ja pozovemo sve druge resorne ministre i institucije i pojedince koji se bave socijalnom zaštitom da nam se pridruže u želji da mentalno zdravlje unapredimo.

Htela bih najpre da zaista zahvalim poslanicima koji u ovom delu današnje rasprave učestvuju, zbog ne samo dobre pripremljenosti i sveobuhvatnog razmatranja i pripreme za učešće u diskusiji, već i zbog dobronamernosti koja je očigledno u atmosferi ovde i koja je podsticajna za sve nas da učinimo maksimum koji je moguć.
Htela bih da odgovorim na nekoliko pitanja. Prvo od pitanja na koje bih želela da odgovorim, to je – zašto smo regulisali ova osetljiva prava kada je u pitanju zaštita lica sa mentalnim smetnjama samo u institucijama zdravstvenog sistema? Osnovne teme i sadržaj zakona koji obuhvata našu današnju raspravu i zapravo sadržaj zakona su dva segmenta, prinudna hospitalizacija i fizičko fiksiranje, odnosno izolacija. To su dve mere koje se apsolutno ne mogu sprovoditi u institucijama socijalne zaštite. To je takvo kršenje ljudskih prava ako se tamo sprovode. Da smo ih regulisali tamo, mi bismo sami doprineli kršenju ljudskih prava.
Ako se već moraju primeniti, onda moraju biti na mestu gde postoje stručni timovi koji mogu vrlo ograničeno lišiti osobu najelementarnijeg prava – prava na slobodno odlučivanje gde će se ono naći. To je osnovni razlog.
Druga primedba da možda nismo dovoljno posvetili pažnje manjim sredinama, ne bih mogla da je prihvatim zbog toga što se jesmo locirali fizički kada smo imali javne rasprave u četiri velika grada, ali smo bili vrlo zainteresovani da nam upravo dođu svi subjekti, predstavnici institucija i na moje veliko zadovoljstvo, to se i dogodilo. Gotovo da nema sredine, posebno one koja se bavi problematikom mentalnog zdravlja, da nije bilo ili predstavnika institucije ili pojedinaca koji su bili zainteresovani i aktivno učestvovali.
Fizički nije bilo moguće locirati jedan skup u manjoj sredini i tehnički je bilo izvodljivo da se to događa na ovim lokacijama koje je nekoliko poslanika koji su želeli da ukažu na to da je procedura donošenja zakona, odnosno Predloga zakona bila korektna i rekli koje su to lokacije.
Pravo na privatnost dostupnost informacija su zaista vrlo osetljiva prava i mislimo da sve ono što se čuje i na odborima i danas ovde u raspravi iziskuje jednu našu izmenu, odnosno prihvatanje amandmana koje ćemo tek razmatrati, ali mi se čini da će oni bitno popraviti zakon. Mislim da je tu zaista parlament već do sada kroz rad odbora dao izvanredan doprinos za popravljanje predloga zakona. U ovoj fazi bih toliko, a onda ćemo i na dalje imati dijalog.

Dame i gospodo, uvaženi potpredsedniče, na ovako konkretna pitanja koja ujedno sadrže i ključne reči samog zakona, samog teksta zakona, a to su medijacija, edukacija, medicinsko pravo, ne mogu da odmah ne odgovorim.
Naravno da je suština da se savetnik mora i treba da razlikuje od onih koji rade inspekcijske poslove u zdravstvu, od onih koji pokreću prekršajne i krivične prijave zbog toga što ima elemenata za to i samim tim naravno da je najbolje da funkcija savetnika bude pre svega medijatorska. On to ne ume da čini, jer malo je onih koji su informisani iz sfere medicinskog prava. Izvanredni studenti pravnog fakulteta, kada dođu u tzv. opšte ili pravne službe zdravstvenih ustanova, malo znaju o zakonu i podzakonskim aktima koji regulišu ovu složenu problematiku.
Zbog toga je zaista važno i ministarstvo će podzakonskim aktima veliku pažnju posvetiti upravo duhu medijacije koju treba da ima savetnik. Da bi mogao taj duh da bude realizovan, mora da bude dobro edukovan. Biće edukovan od svih onih koji će prosto, već sada prave jedan plan, jer pretpostavljamo da će zakon, već sada osećamo, ipak biti u danu za glasanje usvojen i u vrlo kratkim rokovima, a da bi se za šest meseci primenjivao, potrebno je da donesemo podzakonska akta koja će precizirati na koji način ćemo postići duh medijacije, duh dobre informisanosti pacijentu. Tu je ujedno i možda objašnjenje – zašto mislimo da će neko ko ima pet godina radnog iskustva kao pravnik i ko se već susretao tamo gde radi, u jedinici lokalne samouprave, a funkcioniše u domu svih građana svoje lokalne sredine, brže ući u postupak edukacije i brže savladati upravo suštinu, da pacijent treba da zna šta su njegova prava i obaveze u skladu sa ovim zakonom, da treba da zna šta to znače neki termini, mi govorimo uglavnom latinskim terminima, da treba da zna šta znači i to dostojanstvo i čast koja se dovela pod znak pitanja kada smo rekli da i pacijent treba, u skladu sa životnim dobom, stepenom obrazovanja i socijalnim statusom, da ispolji ova svojstva i dostojanstvo i čast u relaciji ka terapeutu, ka stručnim timovima, a podrazumeva se, naravno, da ovaj, pre svega na drugoj strani, mora imati kao sastavni deo i profesionalne komunikacije. Nameravamo, napravili smo pilot program, već smo krenuli sa tim. U deset sredina smo pokušali da vidimo kako nam to. Čini mi se da taj korak moramo napraviti, jer bez dobre edukacije, zaista su u pravu svi oni koji su skeptici i postoji mogućnost da se kompromituju, inače izuzetno dobra ideja, da savetnik uči sve nas koja su naša prava.
Ministarstvo će morati pred vama da položi račun o primeni ovog zakona, jer se samo obavezuje da organizuje u najbržem roku edukaciju. Da li će ona biti podjednako uspešna svuda? Neće. Da li će nam dobri primeri i oni koji su potpuno suprotni biti modeli da nešto menjamo u samom programu edukacije? Hoće. To je ono što jeste naša namera.
Kada je u pitanju dete od 15 godina i vrlo korektno razmišljanje o tome da je dobro da u obrazovnom sistemu do 15 godina, već njegov stepen informacija o tome šta kad je ono i pacijent, treba da zna. Ta dobra primedba verovatno je ujedno stimulativna za sve poslanike i sve nas, da nekoliko ministarstava kroz određene programe radi više na medicinskom obrazovanju od predškolskog perioda, od obdaništa, pa do tih 15 godina.
Ali i celoživotno obrazovanje je izuzetno važno. U našem sistemu imamo vrlo bitne institucije koje bi morale opštu populaciju da informišu. To su institucije za javno zdravlje. Ako bismo zaista elemente ovoga o čemu svi mi ovde pričamo uneli u ova dva segmenta, u školski i predškolski sistem s jedne strane i u programe celoživotnog obrazovanja kroz programe institucija za javno zdravlje, mi bismo zaista pokrili Srbiju i onda bi ovaj zakon u praksi bio nešto što bi zaista značilo unapređenje zdravlja. Zaista zahvaljujem na ovakvom načinu razmišljanja, jer ovo jeste duh zakona. Hvala vam.

Svetska zdravstvena organizacija je donela dokument "Zdravlje u svim politikama 2020" Dakle, "Health 2020", tako se zove taj dokument koji podrazumeva jedan integrativni pristup i rešavanje zdravstvenih problema i u zajednici i sa Ministarstvom za socijalna pitanja, rad itd, već kako u kojoj zemlji su ti resori podeljeni.
Praktično, jedan savremeni stav je da nema rešavanja, posebno ne uspešnih puteva za podizanje zdravstvene zaštite i tog nivoa bez toga da svi segmenti društva zaista učestvuju u procedurama prevencije, rane dijagnoze pre svega, a naravno čak i dijagnoze i rehabilitacionih tretmana i lečenja.
Ono što jeste suština to je da mi možemo donositi zakonska akta za one segmente za koje smo neposredno zaduženi od ove države, odnosno u domenima onih zadataka koje nam je država poverila. Na taj način želimo malo biti model drugima koji komplementarno sa nama treba da sarađuju.
Bilo bi pretenciozno da smo predlagali regulisanje zakonskih da kažem postupaka iz oblasti socijalne zaštite, a koji se i te kako prepliću sa mnogim pitanjima uključujući i zavisnost na psihoaktivne supstance, a što je bio povod da vrlo ispravno razmišlja naš prethodnik u diskusiji, poslanik SNS.
Naravno da ćemo podzakonskim aktima predvideti da dom zdravlja jeste jedno mesto koje i u okviru deinstitucionalizacije, ali nezavisno od nje u okviru preventivnih i dijagnostičkih procedura treba da bude mesto okupljanja članova tima. Ne može se zamisliti ni jedan tim u kome je psihijatar zaista jedna od bitnih karika, a da nema psihologa, defektologa, socijalnog radnika, pravnika, zavisi već od pitanja koje se konkretno rešava.
Kada su u pitanju bolesti zavisnosti preko 20 tzv. metadonskih centara upravo prerasta u centre za probleme vezane za psihoaktivne supstance. Republička stručna komisija koja se bavi ovim pitanjima učinila je vrlo korektne predloge, gde na način kako vi razmišljate nudi ministarstvu mogućnost da na bolji način podzakonskim aktima, mislim na podzakonska akta koja proističu iz ovog zakona reši ovu problematiku, te će to u narednih šest meseci biti naš zadatak. Hvala vam na tom pitanju.

Poštovani narodni poslanici, medicinska mera u smislu ovog zakona nije prekid trudnoće. Pitanja prekida trudnoće su regulisana posebnim zakonom, o čemu smo juče razgovarali. Mislim da smo u dijalogu čak i došli do zaključka da postoji poseban zakon koji to reguliše.
Medicinska mera u duhu ovog zakona je preventivna, dijagnostička, terapijska ili rehabilitaciona mera koju predlažu stručni timovi. U konkretnom slučaju, kada je u pitanju maloletna osoba koja ima 15, 16 godina i eventualno je tema ili, da kažem, dilema da li prekid trudnoće ili ne. To nije mera koju predlažu timovi stručnjaka iz domena ovog zakona i ove materije.
S druge strane, termin odnosno vremenski period od 15 godina je određen našim porodičnim zakonom, koji je ovaj parlament usvojio još 2005. godine. Nama je data mogućnost da razmišljamo da li je za našu zemlju u skladu sa onim što mi procenjujemo taj limit ili je nešto viši ili nešto niži. Ima zemalja kod kojih je i 15 i 16 godina i niže i više. Dakle, možemo to, ali ne u okviru ovog zakona, nego u okviru promena, odnosno izmena porodičnog zakona, pokrenuti i o tome razgovarati.
Ko je taj ko procenjuje psihofizičku zrelost? Svi koji su u postupku zdravstvenih procedura, preventivnih, dijagnostičkih, terapijskih i rehabilitacionih. Dakle, svi lekari su kao obavezan predmet imali medicinsku psihologiju sa psihijatrijom. To je u našem visokoobrazovnom sistemu obavezni predmet, gde se procenjuje psihička zrelost, pošto ona može biti ovde možda spornija od psihičke, fizička je jednostavnija i onaj ko završi medicinski fakultet, on je u obavezi da proceni da li je u skladu sa životnim dobom, stepenom obrazovanja, socijalnim statusom osobe, odnosno maloletnog deteta, devojke, devojčice od 15 godina, osoba zaista i psihički i fizički zrela.
Postoje vrlo jasni parametri. To je već domen struke i ne bih vas time zamarala, ali lekari dobro znaju. Često konsultuju psihologe i psihijatre svojih ili drugih zdravstvenih ustanova, ako nemaju unutar svojih zdravstvenih ustanova ove stručne profile i najčešće se timski procenjuje ako lekar pojedinac ima bilo kakvu dilemu.
Dakle, u sredinama gde ginekolog treba da proceni psihičku zrelost, a oseća sopstvenu nesigurnost, sasvim je korektno da uključi psihologa i psihijatra i da oni to urade timski, što se inače i čini u praksi.
Htela bih da kažem da ovo nije novina ovog zakona. Ovo je nešto što već živi u praksi. Nije kompromitovalo samu sebe, te možda zbog toga nije bilo ideja da se promeni ovaj limit od 15 godina, ali jeste u toku javne rasprave bilo vrlo značajnog broja onih koji su se pitali da li je to 15 godina. Još jednom kažem, ovaj zakon reguliše procedure koje stručnjaci predlažu detetu od 15 godina. Ne predlaže dete stručnjaku neku meru, nego medicinsku meru uvek stručni timovi i stručnjaci predlažu detetu u najboljem stručnom i svakom drugom interesu deteta. To bi bio moj odgovor kolegi Mijatoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, zadovoljstvo mi je što sam u prilici da, nakon zaista intenzivnih razmena mišljenja juče na odborima i jutros, danas krenemo sa raspravom u načelu, uverena da će vaša razmišljanja, vaš doprinos kroz amandmansko popravljanje tekstova ovih zakona koji su pred vama dati značajan doprinos kvalitetu i da ćemo svi mi građani Srbije, kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, imati koristi od primene ova dva zakona koja su na dnevnom redu.
Cilj zakona o zaštiti prava pacijenata je zapravo vezan za nekoliko segmenata, od kojih ću ja istaći dva. Pre svega, mislimo da je dobro da se na jednom mestu, a ne u više zakona u okviru našeg zakonodavstva, regulišu pitanja zaštite prava pacijenata. Činjenica je da u velikom broju zakona, pre svega u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, Zakonu o zdravstvenom osiguranju, Zakonu o transplantaciji ćelije i tkiva i drugim zakonima, ima onih odredaba koje se zapravo odnose na zaštitu prava pacijenata, ali je činjenica takođe da je to parcijalno rađeno sa različitih aspekata i da jedan jedinstven zakon to može učiniti na jedan kvalitativan način i da u primeni možemo imati i velike koristi od toga.
Sa druge strane, naša potreba da se standardizujemo sa međunarodnim zakonodavstvom i Akikomunite je drugi razlog, kao i činjenica da Rimska povelja kao bazični dokument, na koji smo se vrlo oslanjali, i čitav niz deklaracija i drugih akata koje je ratifikovala ovo Narodna skupština nas obavezuju na tu standardizaciju, te smo zbog toga zapravo napravili još početkom novembra prvu verziju nacrta zakona i organizovali javnu raspravu u kojoj je učestvovalo oko hiljadu pojedinaca, predstavnika različitih institucija, predstavnika udruženja pacijenata, udruženja građana, zajednica opština, svih stručnih asocijacija vezanih za pitanje pacijenata i njihovih prava i ogroman broj konsultacija. U toj širokoj raspravi mogu da konstatujem da je 40 pojedinaca i 10 institucija u pisanoj ili pismenoj formi, i jedno i drugo je pravilno, dostavilo svoje sugestije i mi smo ogroman broj tih sugestija uvažili, te je sam nacrt zakona u svojoj definitivnoj verziji izgledao neuporedivo kvalitetnije nego što je to bio onaj početni korak kada smo krenuli u javnu raspravu.
U raspravi koja je trajala u novembru i decembru takođe smo dobili određene sugestije, ali i dileme. Na vama je, gospodo narodni poslanici, da svojim definitivnim izjašnjavanjem pomognete kod izbora boljih rešenja, jer ono što budete vi u danu za glasanje odlučili, to će biti definitivni tekst ovih zakona.
Šta je suštinski bitno iz onih segmenata zakona, odnosno odredaba koje su već postojale u različitim zakonima? Ima 12 prava i svih 12 prava je preneto manje-više u neizmenjenoj formi. Vaše sugestije da se taj segment menja nismo uvažili zbog toga što bi onda koncept tih zakona, koji regulišu ta prava, morao bitno da se menja, a za sugestiju da krenemo najpre od izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, a zatim da regulišemo pitanja prava pacijenata i osoba sa mentalnim smetnjama nije bio moguć zbog toga što se radi, kada su u pitanju ovi bazični zakoni, Zakon o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti, kada se radi o ta dva zakona, oni iziskuju temeljne reforme sazrevanjem mnogih uslova u Srbiji koji nisu direktno vezani samo za zdravstveni segment i neuporedivo drugačiju finansijsku podršku za realizaciju inače izvanrednih ideja.
Dakle, na reformama i na suštinskim izmenama bazičnih zakona smo počeli da radimo, ali ne možemo menjati zakone i donositi nove ako unapred ocenjujemo da dobra rešenja nisu primenjiva iz objektivnih razloga.
Sa druge strane, neka nova prava, koja proističu iz dokumenata koje smo ratifikovali u ovom domu, bih htela posebno da istaknem. Radi se o sadržini sedam novih prava pacijenata, i to: prava na preventivne mere, na kvalitet pružanja zdravstvenih usluga, bezbednost pacijenta, na drugo stručno mišljenje, olakšavanje patnji i bola, pravo deteta u stacionarnim zdravstvenim ustanovama i pravo pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu zdravstvenu ustanovu.
Ono što jeste zapravo duh ovog zakona i zbog čega mislim da se zaista radi o jednoj materiji koja treba da bude inovativna, kreativna i korisna, to je partnerski odnos. Mnogo govorimo o reformama u zdravstvu, a zapravo cilj zakonodavne aktivnosti treba da bude da u praksi povećamo sopstvenu odgovornost svakoga od nas za sopstveno zdravlje i zdravlje u okruženju.
U tom smislu partnerski odnos između terapeuta i pacijenta predstavlja jednu suštinsku novinu, u kojoj pacijent ne samo da ima prava, nego ima i obaveze. Njegova najelementarnija prava se ogledaju u tome da treba da bude upoznat sa svim segmentima preventivni rano i kasnije dijagnostikovanih procedura, terapeutskih postupaka i rehabilitacije, da treba da odlučuje zajedno sa terapeutom i stručnim timovima o primeni medicinskih mera, da treba zapravo da prihvati određene procedure kako bi zdravstveno funkcionisanje osobe bilo na višem nivou, ali za slučaj da ih ne poštuje, da terapeut u momentima kada sam pacijent nije ugrožen može sugerirati pacijentu da potraži drugog terapeuta.
Dakle, potrebno je da pacijent preuzme odgovornost za unapređenje sopstvenog zdravlja i da poveća stepen brige o sopstvenom zdravlju kroz primenu rano dijagnostičkih metoda koje zapravo jesu preduslov boljeg zdravlja čitave naše populacije, kao uostalom i u regionu i u svetu.
Drugi bitan momenat na koji bi htela da ukažem je zapravo činjenica da mnogi građani Srbije, a svi smo mi potencijalno pacijenti, jer svako ko zatraži bilo koju uslugu iz domena prevencije, dijagnoze, terapije, rehabilitacije ili u njoj učestvuje, tamo gde se obavlja zdravstvena delatnost može biti i zdrav, jer preventivne mere su takođe zdravstvene mere, kreću inicijativom stručnih timova.
Dakle, zdravstvene mere su mere koje predlažu stručnjaci, u njima učestvujemo svi mi kao potencijalni pacijenti, odnosno pacijenti, ali značajan broj naših građana i ne zna koja su sve njegova prava. Mislimo da je dobro da savetnik prava pacijenata bude diplomirani pravnik sa pet godina najmanje radnog iskustva, osoba koja će imati medicinsku edukaciju na šta se obavezuje Ministarstvo zdravlja, koja će fizički biti locirana u lokalnoj zajednici odnosno u skupštinama gradova i skupštinama opština, jer se smatra da, zapravo, lokalne zajednice i treba da daju najveći doprinos realizaciji boljih zdravstvenih programa nego što je to bilo do sada, i da treba da imaju neuporedivo više povezanosti pre svega sa institucijama čiji su osnivači, a to su domovi zdravlja, gde bi trebalo da se završi 80% zdravstvenih usluga.
Savetnik je lice koji ima pravničko obrazovanje, dakle, pravnik je, ali je to lice koje mora imati neophodnu edukaciju, i mi smo već imali pilot program, i mogu vam reći da je primena ovog pilot projekta dala dosta dobre rezultate, ali je odredila i dimenzije poslova koji se obavljaju u jednoj lokalnoj zajednici. Nije to tako veliki posao, što ne znači da se u perspektivi neće menjati to, i da možda neće biti potrebno lice koje će se isključivo baviti tim poslom. Hoću da kažem da, i tendencija donosioca zakona u ovom momentu nije da povećamo upošljavanje administracije pravnika, nego da možda lica koja već rade u skupštinama, budu angažovana delom i za ove poslove.
Naravno, da će prva godina biti godina u kojoj ćemo pratiti primenu zakona. I ono što jeste činjenica to je da su mnoge jedinice lokalne samouprave izabrale i savete za zdravstvo, pa kada savetnik ne uradi ili tako uradi posao, da mu je potrebna i konsultacija, može se obratiti i savetu jedinice lokalne samouprave za zdravlje.
Savet je kao što znate, sastavljen od odbornika. U savetu se nalaze predstavnici Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, udruženja pacijenata. Dobro je što to nije uniformno svuda, jer u endemskim područjima to je jedna vrsta udruženja, u nekim drugim druga, tako da je zapravo, ta druga novina izmeštanje onog ko treba da podučava pacijenta njegovim pravima i zdravstvene ustanove, jer mu je u neku ruku, tamo bio nadređen direktor, dakle zdravstveni radnik. Nekako je to malo asociralo na sukob pozicije, čini nam se da dom građana svake sredine opština mesto gde treba to lice da bude i fizički locirano, da bi valjano radilo svoj posao.
Kada je u pitanju Zakon o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, htela bih da kažem da destigmatizacija ove subpopulacije pacijenata, zaštita njihovih najelementarnijih ljudskih prava i tendencija da se savremeni tokovi struke i nauke udenu u praktični život je našla svoje mesto u odredbama ovog zakona.
U ovom zakonu bih u raspravi u načelu posebno htela da istaknem dva momenta. Prvi je vezan za činjenicu da osobe sa mentalnim smetnjama, a to može sigurno biti svako od nas, ili neko ko je nama blizak, svako ima svoj prag za mentalno razboljevanje, su u prilično lošim uslovima sa osećanjem da se radi o pacijentima drugog reda i u mnogim razvijenijim zemljama od naše često tretirani. To je nažalost i naša činjenica i ne retko se događa da su prostorni uslovi, kadrovski uslovi, oprema i svi drugi elementi za dijagnostikovanje ovakvih oboljenja, za valjano dijagnostikovanje, tretman i rehabilitaciju nekako u našim programima na drugom, trećem, četvrtom mestu.
Ali, najdelikatniji posao kod kontakta sa osobama koje pripadaju kategoriji lica sa mentalnim smetnjama jeste oduzimanje jednog od najelementarnijih ljudskih prava, prava na slobodu, dakle, prinudna hospitalizacija. Zakon se bavi tretiranjem ovog problema na način da postavlja jedan jedini kriterijum kada se to može dogoditi. Isključivo kada zbog patologije, zbog bolesti osoba može ugroziti fizički sebe, svoje zdravlje ili fizički može ugroziti lica iz okruženja, odnosno njihovo zdravlje. Nema drugih okolnosti u kojima se psihijatar, a ovim zakonom se predviđa da to mora biti psihijatar, dakle, stručno najkompetentnije lice opredeljuje u interesu zaštiti pacijenta, u njegovom najboljem interesu da ga prinudno hospitalizuje iako on nema uvid da je to neophodno.
Vremenski limiti koliko to dugo može trajati su takvi da je zaista interes pacijenta i njegova slobodna volja čim je u stanju da je ispolji i da na osnovu slobodne volje dalje zaključuje moguća te je predviđeno da sam pacijent u onim trenucima kada postaje sposoban da racionalno zaključuje, a procenjuju stručni timovi, unutar psihijatrijskih ustanova i eksperti, on to odmah i čini.
Naravno, ovde nam je bilo izuzetno bitna saradnja sa pravosuđem i vremenski termini u okviru kojih treba sud da se izjasni, da se eventualno izjasni, da se eventualno izrekne mera obaveznog lečenja takve osobe smo maksimalno skratili što nije bilo jednostavno u saradnji i razgovorima. Zbog toga što smo smatrali da je zapravo i napor naših kolega i saradnika iz pravosuđa neophodan da kod ovakvih slučajeva u roku od tri dana sudija mora krenuti sa odgovarajućim radnjama u stacionaru, dakle u bolnici, u zdravstvenoj instituciji gde je hospitalizovan bolesnik i mora započeti ročište i otpočeti postupak.
Sa nekim kolegama poslanicima i psihijatrima sam imala prilike da razgovaram, naravno, o ovom veoma osetljivom segmentu i mnogi su mi sugerirali da period bude kraći ili duži. Jedni su navodili argumentaciju zašto je mnogo i tri dana, drugi su govorili da nije moguće u čitavoj Srbiji to rešiti ni za tri dana, jer se naše psihijatrijske institucije hospitalnog tipa nalaze prilično udaljeno i fizički od mesta u kojima su angažovana lica iz pravosuđa.
Međutim, do kraja ove godine bi trebalo da uvođenjem IT omogućimo takvu komunikaciju, uključujući i komunikaciju u psihijatrijskim institucijama da to ne bude tako veliki problem. Hrvati su to npr. uradili. Nadam se da će ovaj rok o tri dana, čim stvorimo uslove, ali moramo doneti zakon koji za šest meseci treba da i da primenimo. Dakle, da će ovaj rok biti i kraći.
Još jedno vrlo osetljivo pitanje, kod osoba sa mentalnim smetnjama jeste izuzetno značajno kada se primenjuje tzv. mera izolacije i fizičkog fiksiranja. To mora biti pod strogim stručnim nadzorom, to mora biti evidentirano u zakonu o evidencijama koji planiramo da donesemo. Do kraja ove godine će ova oblast biti posebno obrađena, svaki sat vremena kada je osoba fiksirana, medicinski timovi moraju ispoljiti, ne samo uvid i notirati stanje zbog čega eventualno se pacijent nalazi u takvom stanju, već moraju procenjivati neuporedivo češće i kada je to pacijent u stanju da se ova mera može ukloniti.
Dakle, to su možda dva najosetljivija segmenta koja reguliše Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, a biću vrlo raspoložena da i danas kod načelne rasprave i naravno posebno kod rasprave na vaše amandmane uzmem učešća. Hvala vam na pažnji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u dosadašnjoj raspravi je bilo dosta onih sadržaja koji će očigledno biti predmet amandmanske rasprave, te bih se možda opredelila da sledeće nedelje, kada budemo radili po amandmanima, komentarišem taj deo.
Moja cenjena koleginica Ivić me je učešćem u raspravi danas prosto ponukala, iako nisam imala nameru danas da se obratim, da dam nekoliko informacija.
Jedna od izuzetno značajnih, koja jeste izazvala oštre polemike kroz javnu raspravu, je ova granica od 15 godina.
Međunarodne konvencije daju pravo svakoj zemlji da opredeli koja je to granica starosti kad dete može samo odlučivati o meri koju, pominjem ponovo, predlažu stručnjaci. Medicinska mera nikada nije mera koju predlaže dete. Stručni kompetentni timovi to čine i to je uvek prvi korak.
Naša zemlja se 2005. godine i ovaj parlament se onda opredelio da je dete koje može samo odlučivati sa već 15 godina zapravo opredelilo se za taj uzrast i mi to uopšte nismo menjali.
Mnoga prava preuzeta, mnoge odredbe koje smo preuzeli iz ranijih zakonodavstava, odnosno zakona koji su doneti ranije, a ja sam nešto u uvodu o tome govorila, odnose se upravo i na ovaj segment.
Dakle, ni granicu nismo opredelili. Sada, ovim zakonom, ona je već 2005. godine opredeljena. Mi sada potenciramo o pravu deteta starijeg od 15 godina ako ima odgovarajuće psihofizičke karakteristike, o čemu takođe stručni timovi moraju dati svoje mišljenje, opredeljujemo da to dete treba da se izjasni, to će od 16 godina biti stariji maloletnik, da treba da se izjasni o tome da li prihvata određenu meru ili ne.
Strah od toga da će možda nasilni prekid trudnoće remetiti zdravlje deteta je potpuno neosnovan. Ovo je materija koja je regulisana posebnim zakonom i ja ga ovde imam. To je Zakon o prekidu trudnoće. Svaka procedura, svaki korak je vezan za životno doba od 16 godina, ali ne bih prosto elaborirala taj zakon koji opravdano brine našu i stručnu javnosti i širu javnost. Dakle, nema razloga. Ovim zakonom prekide trudnoće uopšte ne tretiramo, tretiramo sve druge procedure u vezi sa tim.
Član 17. odbijanje medicinske mere i pravo svakoga od nas da se odluči kad čuje koja mu se dijagnostička ili terapeutska procedura nudi, da se za nju opredeli ili ne je jedno od elementarnih prava.
Ako je osoba psihofizički zdrava i kompetentna to da odluči, to je zaista lišavanje njenog prava na rasuđivanje, ako bismo eliminisali to i ako bismo to postavili drugačije.
Kada se radi o osobi kod koje je kompromitovana svest, stručni timovi o tome opredeljuju i prioritet je sigurno zdravstveno stanje i život pacijenta i tu ne možemo komunicirati sa osobom koja zapravo ne komunicira, jer nije u svesti, nije svesna.
Na kraju, dužina lečenja je, čini mi se, bila tretirana kao problem. Što se dužine lečenja tiče, možda je bolje da razgovaramo koliko dugo jedan pacijent može biti u nekoj psihijatrijskoj ustanovi.
Najviše bih volela da smo zemlja koja ima razvijeno zdravlje u lokalnoj zajednici, da imamo centre za mentalno zdravlje i da imamo finansijske mogućnosti da to učinimo.
Ono što mi imamo u ovom momentu to su timovi koje moramo formirati, intersekcijski. Bez obzira što u jednoj sredini centar za socijalni rad je finansiran iz jednog ministarstva, zdravstveni radnici iz drugog, oni će morati da sarađuju.
Dakle, mi nemamo finansijski potencijal da organizujemo posebne institucije i nemamo mogućnosti da platimo posebne kadrove, ali značajan broj naših domova zdravlja ima psihijatrijske timove, psihijatra, psihologa, defektologa. Dakle, u povezivanju sa Centrom za socijalni rad, sa ostalim stručnjacima te sredine mi ćemo morati da pravimo timove koji će zapravo biti koreni zavoda za mentalno zdravlje, odnosno centara za mentalno zdravlje i to će u ovom nekakvom prelaznom periodu, u periodu tranzicije pomoći i te kako deinstitucionalizaciju.
Najveći broj naših azilanata, usuđujem se da tako kažem, a bolno je što neko provodi i po 10 godina i u vršačkoj bolnici i u drugim specijalnim psihijatrijskim bolnicama, je zbog toga što zapravo nemaju gde da odu. Moramo biti jako oprezni kod tendencije da radimo na deinstitucionalizaciji. Zbog čega? Zbog toga što u tim psihijatrijskim bolnicama postoji kakva-takva briga i nega o tim osobama. Ako bismo ih pustili, a nemamo gde da ih pustimo, oni ne mogu postati briga lokalne zajednice ako ne osposobimo prvo ni timove. Mi upravo na tome radimo i upravo je kadrovski plan, koji smo završili nedavno, predvideo obavezu u domu zdravlja i psihijatra. Da li će biti mnogo bolje da to budu drugačije institucije samostalne? Jednog dana da, ali u ovom momentu moramo koristiti postojeće kadrovske potencijale.
Rečju, sve tri primedbe i ova koja se odnosi na samostalnost odlučivanja deteta od 15 godina, koja je inače regulisana porodičnim zakonom koji je donet 2005. godine, i ova iz člana 17. o odbijanju medicinske intervencije, koja je pravo zapravo svakog čoveka i on mora da odluči da li će se lečiti ili neće, može to asocirati na eutanaziju. Eutanazija je dobrovoljna smrt, ali ako osoba koja je svesna dobije kompetentnu informaciju od stručnjaka šta ako prihvati i koji su rizici ako ne prihvati određenu terapijsku ili dijagnostičku proceduru i donese određenu odluku, to je slobodno voljno odlučivanje svakog čoveka kao najelementarnije ljudsko pravo.
U vezi sa dužinom lečenja treba da pravimo institucije u lokalnoj zajednici, da stimulišemo razne oblike brige o osobama koje imaju mentalne smetnje, što manje azilanata, više slobode, više pravde, više humanosti i struke.

U skladu sa statutom pojedinih ustanova, popunjava se kadar koji takođe mora biti usklađen sa Republičkim kadrovskim planom, koji donosi Ministarstvo svake godine, i mi smo ove godine upravo završili, pre nekoliko dana, popunjavanje kadra u zdravstvenim ustanovama za 2013. godinu.

Statuti ustanova predviđaju koji profil i u kom broju je potreban svakoj ustanovi, u skladu sa zdravstvenom delatnošću koju obavlja, i pitanje je statuta ustanove da li će uposliti osobe sa visokim ili višim obrazovanjem, a što je obično limitirano finansijskim sredstvima koja pripadaju toj ustanovi.

Kada je u pitanju kadar u Vojvodini, Sekretarijat za zdravlje Vojvodine i te kako ima mogućnost da predloži Ministarstvu zdravlja određene promene o kojima se možemo dogovarati i uskladiti ih sa zakonom.

Vi ste potpuno u pravu, da postoji neusklađenost upisne politike i realnih mogućnosti u državnim institucijama, zapošljavanja i drugih profila. Taj problem imamo, na primer, sa medicinarima, lekarima koji završe medicinske fakultete u skladu sa upisnom politikom, ali koja nije usklađena sa realnim mogućnostima upošljavanja. U tom smislu Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo prosvete imaju dogovor, da na zajednici npr. medicinskih fakulteta se prosto planiraju potrebe i upisna politika svede na one nivoe koji će značiti veći broj upodobljenih upisnih kvota, nego što su bile do sada. Ali, to će praktično značiti da će se manji broj medicinara školovati i obrazovati na najvišem nivou.

Procena, ali zaista, ministar obrazovanja bi bio kompetentniji u tom delu, je da oni koji žele da se obrazuju u skladu sa potrebom svakog čoveka da se obrazuje, da im to ne treba uskraćivati, a koliki će kapaciteti za zapošljavanje biti, zaista zavisi, pre svega, od ekonomskog potencijala zemlje, jer sasvim je jasno da bismo mogli otvoriti mnogo veći broj zdravstvenih ustanova nego što ih imamo, kada bi to mogla da izdrži Srbija.

Zahvaljujem na pitanju i na prilici da i u ovom visokom domu dam obrazloženje o tome koliko je zapravo donatorstvo neophodno za autoritet jedne zemlje u rešavanju problema transplantacije. U našoj zemlji u ovom momentu ima 80.000 donora. U Hrvatskoj ima blizu dva miliona. I za one transplantacije za koje, doduše, imamo stručnog kadra i prostora, ali ih nismo organizovali, problem je donatorstvo.

Mi bismo u velikim evropskim i svetskim centrima bili rado viđeni bez dinara učešća sa našim pacijentima, kada bi donatorstvo bilo na višem nivou. Naravno da se u svakom društvu, pa i kod nas, najsporije menja svest ljudi, ali mislim da smo napravili korake o značaju donatorstva i da Ministarstvo, a što je još važnije i veliki broj nevladinih organizacija, medija obrazovnih i svih drugih institucija i uglednih pojedinaca vrlo korektno radi na tome.

Ono što je činjenica, to je da postoji Pravilnik, koji je doneo Republički zavod za zdravstveno osiguranje, o slanju pacijenata na lečenje van zemlje. Ali, isto tako je činjenica da nemamo jednog pacijenta sa istom dijagnozom i da vrlo skupe intervencije, a koje nažalost nekada jedino mogu da spasu život, u inostranstvu treba obezbediti ravnomerno i bez ikakve diskriminacije. U tom smislu, Srbija, u kojoj 250 evra ide po glavi stanovnika za sve potrebe zdravstva, a u Hrvatskoj je to negde oko 750 evra, zaista stoji jako, jako loše.

Status finansijski popravljanja, sa jedne strane, za zdravstvene potrebe je i te kako vezan za ekonomsku poziciju zemlje, a sa druge strane izuzetno je značajno da popravimo svoj kredibilitet i ugled u svetu, da obezbedimo našim pacijentima da se u najsavremenijim i tehnološki najopremljenijim centrima mogu transplantirati, odnosno vršiti ove intervencije, na taj način što ćemo povećati donatorstvo.

Pozivam ovom prilikom sve građane da o tome razmisle, sve poslanike da o tome razmisle, potpuno svesna činjenice da podjednako tugujemo i saosećamo sa porodicama kojima je nemoguće pomoći u ovoj ekonomskoj situaciji, a saosećanje je samo jedna ljudska osobina koja treba da nas prosto stimuliše na praktične korake.

Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje je izneo naš zajednički stav. Mi smo zemlja koja ima izvanredan stručni potencijal, prostorni potencijal i mi treba da razvijamo transplantacionu hirurgiju u našoj zemlji. Za to vreme i dok to ne uradimo, a i onda će biti problem donatorstva takođe, jer možete potpuno osposobiti ekipu, a da se desi da nema dovoljno odgovarajućih donora, ostaje kao osnovni problem veći stepen svesti o donatorstvu u Srbiji.

Potpuno se sa svim vašim konstatacijama slažem, ali bih htela da kažem da u ovih nekoliko meseci sredstva koja su zapravo bila zamrznuta sedam godina, su počela da se koriste i sa 30 miliona evra Klinički centar u Novom Sadu će biti potpomognut u pogledu prostora, jer je to Sekretarijat ocenio kao svoj prioritet.

Dakle, sedam, osam godina se radio projekat, iako smo imali sredstva koja su stajala, a evo, u ovih nekoliko meseci mi smo projekte priveli kraju, planiramo u ovoj godini da, ako dinamika bude kako je dogovoreno sa pokrajinskom sekretarkom, dobiju se ta sredstva i budu uložena u prostor.

S druge strane, vi ste potpuno u pravu da nismo zadovoljni stepenom tehničke opremljenosti i nije savršena, ali u odnosu na druge krajeve Vojvodina i Klinički centar Vojvodine i Kamenica, imaju dosta korektnu opremu, ali to ne znači da od sredstava koja planiramo, a kojih je 10 miliona, značajan deo neće otići u ove dve velike institucije.

Takođe, bih htela da vam kažem, da svi zahtevi i prioriteti koji se čine u zdravstvu dolaze po predlogu pokrajinskog Sekretarijata za zdravstvo, jer je to u skladu sa aktima, na koje je zapravo dala saglasnost ova skupština.