Pravnici kažu da je ovo lex specialis a ne sistemski zakon i ja mislim da oni to dobro kažu.

Pravo osiguranih lica na zdravstvenu zaštitu je u skladu sa planom Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji se sačinjava na osnovu tri komponente:         prvo - potrebe osiguranika, dakle, zdravstvene potrebe, drugo – finansijske mogućnosti; treće – prioriteti. Možda bi to bio odgovor  na neke dileme koje smo u ranijim diskusijama imali.

Sistemski zakoni uređuju sistem zdravstvene zaštite, a ovo je zakon koji zapravo tretira problematiku prava pacijenata. Pravnici kažu da se taj tip zakona ne može smatrati sistemskim, ali da li će nas neke odredbe obavezati da menjamo i sistemske zakone, što jeste tendencija svih nas, ali u nekim malo realnijim okolnostima. Da li je bilo moguće za sedam meseci, odnosno pet, koliko smo radili na ovom zakonu, uraditi i sistemske izmene zakona ili svi zajednički treba da razmišljamo o tome šta to sistemski moramo u skladu sa realnim mogućnostima da menjamo i da sigurno pravimo reforme koje smo započeli u pojedinim segmentima?
Zdravstveni sistem se ne može reformisati preko noći. Sve ono što treba da činimo, uz sve komentare da se nešto ružno događa u zdravstvu, zapravo je iniciralo Ministarstvo zdravlja da ubrza donošenje ovog zakona koji jedino mi u regionu nemamo. Mislimo da pravima koja su već bila regulisana i dodavanjem novih prava štitimo svakog čoveka u ovoj zemlji, jer svaki čovek je i pacijent potencijalno.
Prema tome, ne možemo reći da je Zakon o zaštiti prava pacijenata sistemski zakon, da je to zakon koji menja sistem. On reguliše prava pacijenata, i to u pogledu čitavog niza zdravstvenih mera koje mu predlažu stručnjaci.
Smisao zakona je jedan partnerski odnos, podizanja svesti građana Srbije da i sami moraju učestvovati u popravljanju sopstvenog zdravstvenog stanja, zajedništvo na pravu zaštite svih nas da nam zdravlje bude bolje i posebno odmeravanje egal relacija između terapeuta i pacijenata u svim ovim postupcima koji su na planu prevencije, dijagnoze, terapije i rehabilitacije svakodnevna praksa u zdravstvu.
Ne mogu prosto reći da smo doneli jedan sistemski zakon koji će menjati sistem koji dotiče sva ona pitanja koja vi s pravom postavljate. Podzakonskim aktima ovog zakona ćemo regulisati upravo ovo, kroz edukaciju svih nas da radimo bolje.
Znam da ima mnogo primedbi, da smo svi najosetljiviji kada je zdravstvo u pitanju, ali koristim i ovu priliku da pežorativne termine ne vezujemo za zdravstveni sistem i zdravstvene radnike, jer kada se rade analize i kada se testira javno mnjenje, ono čime su svakako ipak pacijenti ili bar najveći broj njih zadovoljni, to je odnosnom najvećeg broja zdravstvenih radnika i stručnjaka prema samim pacijentima.
Mnogo toga u organizaciji nije dobro, mnogo toga u nedostajućim sredstvima kompromituje rad, ali zaista mislim da zdravstvo kao sistem zaslužuje, uz sve mane i primedbe kojima se čak nekada i manipuliše, pozitivnu ocenu od svih nas, jer u krajnjem slučaju mi najveće poverenje ipak imamo u taj naš zdravstveni sistem koji moramo popravljati i pokušaj da popravljamo je i ovaj zakon koji kada bi se primenjivao, on bi zaista i bio popravljanje statusa zdravstva u Srbiji.

Dostupnost i kvalitet podrazumeva da u svakom domu zdravlja svako od nas može doći do stručnog tima i ako se u tom domu zdravlja radi jedna analiza, ona se mora raditi podjednako kvalitetno kao i u Kliničkom centru u Beogradu, to je kvalitet.
Dakle, kvalitet rada ne sme zavisiti od nivoa zdravstvene zaštite, od toga da li je primarna, sekundarna ili tercijalna zdravstvena ustanova. Stručna doktrina i stručna znanja obavezuju stručne timove da ono što rade, rade po pravilima struke.
Na potpuno isti način stručno se mora raditi tonzilektomija - operacija krajnika i u opštoj bolnici i u specijalnoj bolnici, ako takvih ima, gde se to radi, i u Kliničkom centru Srbije. Dakle, ono što se radi, mora se raditi kvalitetno i u skladu sa pravilima struke. Kvalitet to podrazumeva i standardi nas obavezuju, ako ih poštujemo, da kada pacijent uđe u Dom zdravlja, sve one usluge koje se u Domu zdravlja rade. Inače, imamo novu nomenklaturu usluga i uskoro ćete o tome biti obavešteni, na Vladi je taj predlog. Dakle, sve ono što se radi, mora se raditi strogo po pravilima struke.
Ne znači da kvalitet treba da bude viši za istu zdravstvenu uslugu u višem nivou zdravstvene zaštite. To bi bilo strašno ako bi se slepo crevo kvalitetnije operisalo u Beogradu, u Kliničkom centru, nego u Tutinu, u bolnici.

U želji da zaista zdravstvo što pre ozdravi i uz konstataciju da ima mnogo toga što se može kvalifikovati kao bolesno u zdravstvu, htela bih da kažem da ministarstvo nema kapacitete, ni fizičke, ni ingerencije zakonske, da se vraća u bližu i dalju prošlost i razrešava pitanja korupcije, zloupotrebe, svega onoga što nas kao građane tišti, a ne spori nameru poslanika i očigledno je da i ta pitanja imaju svoj korektan epilog u određenim procedurama i stojim uz vas da drugi instrumenti države rade svoj posao u skladu sa svim činjenicama koje vi navodite.
Rekli ste jednu materijalnu neistinu da je kod nas smrtnost obolelih od karcinoma velika zbog toga što se dugo čeka na zračenje, pa se onda daju citostatici, pa postoje stručne greške zbog kojih pacijenti umiru. To se možda moglo tako zaključiti, ako nije, izvinjavam se, ali prosto moram reći jednu istinu. Razboljevanje u Srbiji od malignih bolesti je potpuno isto kao i u drugim zemljama. Dakle, broj obolelih je isti. Šta je zapravo problem Srbije? Kasno se javljaju na lečenje i bolest se kasno dijagnostikuje kada su terapijske mogućnosti svedene na minimum, kada su komplikacije veoma česte i kada je, na žalost, izlečivost retka. Zbog toga je skrining nešto što je zadatak broj jedan u pogledu unapređenja zdravstvenog stanja u Srbiji i zbog toga treba otići na redovne skrininge kod lekara, onda kada nemamo nikakve simptome. Dakle, moj apel je da zaista učestvujemo, a tendencija ovog zakona je u podizanju nivoa zdravstvene zaštite samih sebe, odnosno svih nas.
Dakle, uz sve probleme o kojima govorite i uz potrebu da se sistemske stvari menjaju, potpuno sam spremna na to, ministarstvo je spremno. Vi znate da je osnov za sistemske izmene i ekonomska pozicija države. Iskreno se nadam da će ostala ministarstva, Vlada i programi koji se najavljuju početi da žive u Srbiji i dati materijalnu osnovu da zaista planiramo zdravstvo na višem nivou.
Za sada moramo funkcionisati onako kakve su nam mogućnosti, ali uz mnogo bolju organizaciju, tu se potpuno sa vama slažem, uz pravilnu distribuciju para kojih nije malo, takođe se slažem, i potpuno podržavam konstatacije koje smo čuli od poslanice gospođe Gordane Čomić.

Naravno da nema stihije, da postoji plan rada svakog ministarstva, to je zapravo plan Vlade za svako ministarstvo i ovo što činimo sada je na zakonodavnom planu, u okviru plana Vlade za 2013. godinu. Predviđene su izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju i socijalnoj zaštiti koje su i učinjene u ovom parlamentu decembra meseca 2012. godine, takođe u skladu sa planom Vlade. Predviđeno je da se u 2013. godini donesu ova dva zakona koja su sada pred vama. Takođe je planom Vlade predviđeno da Zakon o evidencijama donesemo do kraja godine i na tom zakonu radimo.
Dakle, Vlada je sačinila svoj plan za 2013. godinu. Mislim da nema nikakve stihije u vezi sa tim. O tom planu su informisani i odgovarajući odbori, uključujući i Odbor za zdravlje i porodicu, na kome ste i vi bili kada smo govorili o tom planu. Htela bih da kažem da ne možemo ni mimo tog plana.
Da li ima potrebe da se sistemski urede i mnogi drugi segmenti posebno osetljive problematike, kao što je zdravstvo? Ima. Da li su oni u vezi pre svega sa ekonomskom pozicijom, sa stanjem u privredi, sa političkom situacijom, sa mnogim drugim segmentima? Jesu. Da li to znači da, dok ne donesemo nove sistemske zakone, ne treba da popravljamo zakonska akta, neka čak i da legalizujemo, ako ih je život prosto potvrdio? Mislim da ne znači.
Prema tome, mislim da pitanje – po kom to redosledu radimo zakonodavnu aktivnost, prosto ne stoji kao pitanje o kome treba ovde da razgovaramo, jer Vlada ima svoj plan aktivnosti.
Osim toga, morala bih da kažem da, kada je u pitanju ovaj zakon, odnosno kada su u pitanju ova dva zakona, Evropska komisija je u nekoliko navrata prethodnih godina postavljala pitanje - da li ima nekih problema da donesemo ove zakone? Jesmo se uhvatili teškog posla da ih donesemo, u želji i nameri da oni budu osnova za popravljanje svakog člana, kada se stvore uslovi za to.

Srpsko zdravstvo nikako nije poslednje u Evropi. Kvalitet onoga što se događa u zdravstvenim ustanovama demantuje pojedinačna istraživanja. Moguće je da smo po nekim parametrima sigurno i na dnu, to je sasvim moguće. Istraživanja o kojima vi govorite pratilo je četiri parametra. Dužina čekanja, kvalitet opreme itd, tu smo zaista loši i po tim parametrima verovatno da je to istraživanje tačno. Pitanje je, ako bi se ponovilo sada u potpuno istim uslovima, da li bismo baš bili poslednji ili bismo se nešto podigli.
U svakom slučaju, baš zbog onoga o čemu vi govorite, zbog najvrednijeg u zdravstvu, zbog kvaliteta stručnjaka koji su sjajni u zdravstvu, mi nikako ne možemo govoriti da je srpsko zdravstvo poslednje u Evropi. U krajnjem slučaju, o tome govori činjenica da iz susednih regiona u naše zdravstvo, u naš zdravstveni sistem dolaze ozbiljno oboleli ljudi da dobiju zdravstvene usluge.
Što se tiče pitanja dopunskog rada, ono proističe iz Zakona o radu. Zdravstveni radnici nisu diskriminisani. Jedno drugo ministarstvo treba da kaže da zdravstveni radnici ne mogu imati ona prava koja imaju drugi uposleni. Dakle, mi mislimo da to jeste jedna od ozbiljnih tema o kojima treba da razgovaramo, o dopunskom radu, ali predlog o eventualnim izmenama ne može ići od našeg ministarstva, nego od Ministarstva rada, jer to je u njihovoj ingerenciji.

Obaveštena sam da je kuća gorela i do 2008. godine i zanima me da li su onda bili neki potezi koji su neuporedivo brži, efikasniji i kvalitetniji?
Ono što je činjenica, to je da smo krenuli u korišćenje privatnih resursa i mislim da gospodin Aligrudić zaista stimuliše i nas u ministarstvu da brže razmišljamo da je to dobar put.
Kada je država u situaciji u kojoj, ne koristiti privatne resurse, mogućnosti privatno-javnog partnerstva, modalitete osiguranja različite, to znači zaista stajati, biti neobavešten gde se nalazimo.
Krenuli smo sa apotekama. Zahvaljujući tome, građani Beograda su ovih dana imali insulin, bez obzira na spinovanje da insulina nema.
Ono što je činjenica to je da sve o čemu gospodin Aligrudić govori, apsolutno ima mesta u našim planovima, programima i moramo neuporedivo brže nego što se to radilo u prošlosti i nego što smo to u ovih sedam-osam meseci radili, računati na sve te resurse. Nema ni malo razloga da kompletan privatni resurs koji mora naravno pod istim tehničkim stručnim uslovima funkcionisati, ne bude uključen u sistem zdravstvenog osiguranja i ne sklapa ugovore sa RFZO za sve one usluge kojih nema u državnim potencijalima, jer mi zaista nemamo para da zidamo nove zgrade, da kupujemo novu opremu i tu sam potpuno saglasna.
Ovaj zakon i amandmani koji su danas na dnevnom redu ne rešavaju ova pitanja, a zahvaljujem na instrukciji koja je zaista sasvim na mestu, koju vrlo prihvatam, čiji sam zagovornik i čini mi se prve korake o privatnim apotekama uz sve kritike koje sam trpela, sam ipak sa svojim saradnicima bila spremna da napravim ja, odnosno ova vlada.

Poslanik je zaista više nego ozbiljno prišao izradi amandmana i o tome govori broj prihvaćenih amandmana.
Htela bih samo, naravno, uz zahvalnost za jedan vrlo ozbiljan rad i popravljanje teksta koji je pred nama zahvaljujući vašem ličnom učešću, da kažem da promene Zakona o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti iz decembra 2012. godine, ni u kom slučaju nisu napravile diskriminaciju između malih i velikih jedinica lokalne samouprave.
Kadrovski plan, koji je upravo završen, je vrlo standardizovan. Na određen broj stanovnika ide određen broj zdravstvenih i institucija i stručnih timova. Data je samo mogućnost onim sredinama koje mogu da pomognu finansiranje RFZO do kadrovskog plana pa i preko toga, da to učine, jer očigledno je da neke sredine to mogu.
Znači, ono što je minimum, odnosno ono što je optimum, što je predviđeno kadrovskim planom je u finansijskoj ingerenciji RFZO i to se nije menjalo. Ali, ako lokalna sredina ima mogućnosti i hoće da da prioritet rešavanju zdravstvene problematike, uključujući i kadrovske, samo je data mogućnost, jer se to radilo, da kažemo, mimo zakona do sada.
Dakle, sredine koje su to i do sada činile su po rezultatima pokazale da su takve odluke opravdane i mi smo hteli da ih ukolotečimo. Beogradska sredina je jedna od tih.
Što se tiče apotekarskih ustanova, znate, nema razloga da se plašimo konkurencije - privatno-državno zdravstvo, privatne-državne apoteke. Dostupnost upravo obezbeđujemo time što svima koji ispunjavaju stručne uslove, uslove kvaliteta, dajemo mogućnost da se recept koristi u toj apoteci.
Zdrava konkurencija ne može da smeta ni jednima, ni drugima. Ako nešto kroz vreme ne bude rentabilno, videćemo šta ćemo sa tim.
U svakom slučaju nećemo dozvoliti, kao sistem, da one apoteke koje se nalaze u selima, na periferiji gradova, ne budu pomognute sistemom i da ti građani, zato što tu nema ni privatnih apoteka, ni državnih, dakle, nadzor nad primenom ove uredbe je i te kako važan. Mi ga obavljamo.
Druga su pitanja tu na dnevnom redu i ne bih ih otvarala, jer nisu u vazi sa amandmanima.

Uvažena poslanica Judita Popović je takođe dala i lični doprinos u popravljanju teksta Predloga zakona. Neki amandmani su prihvaćeni.
Ovaj amandman o kome sada govorimo, iz razloga o kojima sam u više navrata dala obrazloženje, nije prihvaćen zbog toga što su članovi 6. i 9. ovog zakona i član 25. Zakon o zdravstvenoj zaštiti upravo na kvalitetan način tretirali ovu problematiku, a da bi zakoni bili primenljivi, na čemu svi ovde insistiramo, moramo biti svesni činjenice da su finansijski limiti limiti koji nas na to prosto obavezuju.
Dakle, mi bismo voleli zdravstvo na višem nivou. Onaj elementarni paket zdravstvenog osiguranja daje onoliko koliko mi možemo i u okviru toga se vladamo i donosimo zakonsku odredbu koja uvažava realnost.
Da li ta realnost može da bude bolja? Naravno da može da bude bolja. Premijer Dačić je upravo u razgovoru sa potpredsednikom Bajdenom, ne na vinogradima, nego u zvaničnim prostorijama, razgovarao o saradnji i investicijama svih onih koji mogu da dođu u Srbiju i koji mogu naravno, da suštinski pomognu da zdravstvo bude na višem nivou, jer nema ni jednog poslanika koji izolovano gleda zdravstvo i smatra da će zdravstvo biti bolje samo od sebe. I te kako je segment i to najsezibilniji segment društva u celini.
Da li je političko pitanje ono što se događa u "Galenici"? Znate, ja mislim da svako ko krši zakon, treba da snosi sankcije. Za mene zaista, ne može to biti pitanje političke opcije, i ponavljam nešto što sam u više navrata rekla. Rekla sam, da ne mislim da se može za jednu partiju, za jednu poslaničku grupu vezivati kriminal, da li ima pojedinaca koje treba identifikovati i kazniti možda u najvećem broju partija, moguće da ima, zaista se time ne bavim, ali nikako ne bih etiketirala ni partije, ni poslaničke grupe, na način da su kriminogene i zaista protestujem protiv takvog odnosa prema svima nama, jer konstatacije se odnose na sve nas povremeno.
Da li ima litijuma? Nema. Kad nema leka? Nema ga kad nema proizvodnje leka i kad je iz nekih razloga sprečen uvoz. Da li ima paralela za stabilizaciju raspoloženja? Ima i veliki broj lekova se nalazi u apotekama, terapeuti to znaju kako se radi, kako se prevodi pacijent sa jednog leka na drugi, dok se ne reši pitanje litijuma. Dakle, postoje drugi stabilizatori raspoloženja i njih ima.

Želela bih da zahvalim gospodinu Šajnu koji je zaista kvalitetnim amandmanom bitno popravio možda najosetljiviji segment koji tretira ovaj zakon, a mislili smo da, s obzirom da je Skupština donela Zakon o zabrani diskriminaciji s jedne strane i s druge strane, da su pitanja koja su sadržana u ovom amandmanu na pojedinim mestima bila parcijalno dotaknuta i u ovom zakonu, možda nije neophodno da budu na ovom mestu.
Međutim, način na koji je formulisan amandman nam je zaista dao krupan razlog ne samo da ga prihvatimo, nego da dam objašnjenje sada zašto druge amandmane koji su različite segmente diskriminacije takođe tretirali ne prihvatamo, jer ne možemo prihvatiti i njih i ovaj amandman koji je sveobuhvatan. Još jednom zahvaljujem na kvalitetu amandmana.

Izmena stava 8. člana 11. nije prihvaćena zato što odredba Predloga zakona, u skladu sa preporukom Komiteta za prava deteta, sadržanom u komentaru broj 12 na Konvenciji o pravima deteta UN, kaže da su države dužne da obezbede deci pristup poverljivom savetovanju bez roditeljskog pristanka, bez obzira na godine deteta, jer postoje oni slučajevi kada je dete žrtva nasilja člana porodice ili zbog zlostavljanja u porodici, u slučaju sukoba roditelja i deteta u pogledu pristupa zdravstvenoj službi ili kada dete ima potrebu za uslugama ili edukacijom u oblasti reproduktivnog zdravlja. To su zapravo razlozi zbog kojih nismo prihvatili ovaj vaš amandman.  

Samo bih da kažem da smo sa predstavnicima UNICEF radili na tumačenju Konvencije i na formulisanju stava, pa i odnosa prema vašem amandmanu. Mislim, da prosto možemo porazgovarati, ali nam je stav ovakav.

Dakle, radi se i o profesionalnom standardu koji očigledno pre nego što je imao i zakonsku regulativu je počeo da živi u našoj zemlji, ali je UNICEF podsetio da je Konvencija o pravu deteta obaveza države da ga prosto, zakonodavno uredi i samo sam to htela da pojasnim gospođi Vojić Marković.

Briga o tome da dete dobije ono što je u procesu zdravstvene zaštite i najkorisnije u njegovom interesu očigledno dolazi do izražaja kroz različite aspekte učešća svih vas, pre svega podnosioca amandmana gospođe Vojić Marković.
Htela bih da kažem da osobe koje rade kao savetnici, odnosno savetuju u zdravstvenim institucijama decu su vrlo edukovane, kompetentne, stručne, obavezne da poštuju pravila etike i struke i mislim da savet, a to je verbalizacija, ne može nikako dovesti do smrti deteta. Ne mislim, nego tvrdim.
Ne radi se o medicinskoj meri, terapijskoj u smislu davanja leka, pa dete to samo prihvata sa pet godina. Dete sa pet godina može osetiti veliku podršku i sigurnost u terapeutu, u svom doktoru kod koga odlazi kada ima temperaturu, kod koga odlazi i kada mu nije bilo dobro, a sada mu je dobro. Napravi se jedan takav transfer, jedan takav emotivan odnos između onog ko savetuje i deteta, da dete ponekada zaista može reći ključnu stvar za funkcionisanje sopstvenog zdravlja upravo tom terapeutu, odnosno osobi koja savetuje.
Mi smo dodali u odnosu na sve sugestije i instrukcije raspravu koja je bila jako široka kada smo i na ovu temu razgovarali i sposobnost rezonovanja deteta, odnosno pravilnog zaključivanja deteta. Ko procenjuje? Onaj koji je stručnjak da savetuje, svakako da ume da proceni da li dete logično zaključuje i da li raspolaže sopstvenom voljom ili ga je neko indukovao.
Prema tome, mislim da naša briga, kada je savet u pitanju, a koje je u skladu sa dokumentom koji je donela ova skupština, može biti pomalo i izlišna. Onaj ko savetuje ima licencu da to mora raditi valjano, kompetentno, stručno. Jasno je da poslanici i svi mi razmišljamo kada su deca u pitanju, ali je isto tako jasno da dete sa pet godina može imati potrebu da poverljiv razgovor, pa i savet, dobije od čika doktora u koga ima neograničeno poverenje. Mislim da nema mesta preteranoj zebnji zbog toga što će taj isti terapeut, dakle taj koji savetuje u jednom momentu zbog procedura koje su neophodne morati da uključi roditelje i da možda samo kada je to vreme saopšti nešto do čega je došlo u kontaktu sa detetom.
Savetovališta rade i organizuju ih vrlo kompetentne stručne osobe. Mnogo je edukacije, pročitanih knjiga i ličnog iskustva potrebno da neko dobije sertifikat i da može raditi kao osoba koja savetuje. To su uglavnom vrlo edukovani pedijatri, kada su u pitanju zdravstveni radnici, to su uglavnom neuropsihijatri i psihijatri, klinički psiholozi ili psiholozi sa dosta iskustva, defektolozi, socijalni radnici, ljudi koji prolaze vrlo rigidne edukacije pre nego što dođu u poziciju da mogu raditi ovu proceduru o kojoj više od sat razgovaramo.