Predsedniče, cenjeni ministre i saradnici ministra Lončara, koleginice i kolege, poštovani građani, uvek kada razgovaramo o zakonima iz oblasti zdravstva mislimo na čoveka, mislimo na osobu koja je u stanju potrebe da se neka medicinska mera primeni od saveta do onih najsuptilnijih, najozbiljnijih i stručno najzahtevnijih intervencija koje znače lečenje naših najtežih bolesnika.

Ovim izmenama i dopunama ova tri zakona Vlada Republike Srbije zapravo predlaže da još jedanput na zakonodavnom planu uradimo ono što jeste važno, vezano za osnivačka prava, ono što je važno za osiguranike, odnosno potencijalne pacijente i ono što jeste važno za uređivanje naših zakona tako da u nekim segmentima postupno stvaramo bolje uslove za prevenciju, dobru dijagnozu, lečenje i rehabilitaciju građana Srbije.

Radi se o tri zakona o kojima danas razgovaramo, izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju koji jesu temelj zakonodavstva za oblast zdravlja i izmeni Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva.

Ova poslednja izmena koja se tiče Zakona o zdravstvenim dokumentima i evidenciji u oblasti zdravstva je samo naizgled tehničke prirode, jer zapravo suština ove izmene je da na principima savremene tehnologije i primeni informacionog sistema, a uz podzakonska akta koja će se raditi dok se pribavlja informacioni sistem za svaki zdravstveni subjekat u zemlji, stvore se uslovi da na jedan kvalitetan način zdravstvena usluga bude podignuta na viši nivo i da veliki deo administrativnih elemenata koji itekako guše proces lečenja u zdravstvenoj zaštiti, bude sveden na minimum.

U tom smislu, pomeranje roka od godinu dana pa će zakon početi da se primenjuje 1. januara 2017. godine, kažem samo naizgled jeste tehničke prirode. Mi smo dosta o ovom zakonu razgovarali i vrlo je verovatno da poslanici neće usmeriti veliku pažnju na ovu tehničku izmenu, ali i iza te izmene stoji nešto što jeste važno. Savremene tehnologije, tzv. IT i jedna pismenost u elektronskom sistemu u zdravstvu upravo će našim pacijentima omogućiti da kada odu kod lekara mnogo više vremena bude provedeno u onom što se zove kontakt, pravljenju partnerskog odnosa, uvođenje pacijenta u obavezu da i sam učestvuju u svom lečenju i na taj način, savremene tehnologije će itekako podržati ono što jeste suština svih nas koji sedimo u ovim klupama, podizanja kvaliteta zdravstvene zaštite.

Naravno, ja bih svoju pažnju i vašu usmerila pre svega na izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju i u tom smislu htela bih da kažem da proširivanje prava iz zdravstvenog osiguranja, a ovim izmenama i dopunama se upravo to čini, mi ponovo stavljamo u fokus naše pažnje činjenicu da Republički fond za zdravstveno osiguranje nije i ne sme da bude samo banka, samo institucija koja prikuplja doprinose za zdravstvo koje izdvajamo svi mi od svojih plata, penzija, primanja.

Republički fond za zdravstveno osiguranje sigurno pravilnom distribucijom finansijskih sredstava podržava na dobar način zdravstveni sistem, ali se moramo složiti da su neke kategorije osiguranika zaista u potrebi da se o njima posebno vodi računa. To što treba lica koja šaljemo kao država u inostranstvo na rad da dođu po sadašnjem zakonu svake godine i oni i članovi njihove porodice koji su osigurani preko njih da produže samo potrebu kako bi imali sva prava iz zdravstvenog osiguranja zaista je bio jedan nov tretman za ljude, zaista je bilo skopčano sa finansijskim troškovima tih ljudi i zaista se ide korak napred u ostvarivanju prava ljudi da sa što manje administrativnih poteškoća dođu do realizacije prava iz zdravstvenog osiguranja.

Mislim da je ovaj predlog više nego logičan i mislim da je izuzetno dobar primer saradnje Ministarstva zdravlja, Ministarstva spoljnih poslova i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. U tom smislu, ova aktivnost Ministarstva zdravlja mogla bi poslužiti kao model drugim ministarstvima, kako se nešto što je godinama trajalo….

A vi ste meni dali kao ovlašćenom predstavniku?

Izvinite, ja nisam htela da koristim pravo kao izvestilac odbora, jer nije bilo rasprave, samo sve prihvatili.

Zahvaljujem. Nastaviću …

Ako se slažete da nastavim i da iskoristim pravo kao ovlašćeni predstavnik?

Zahvaljujem.

Prosto, nisam se javila kao predstavnik Odbora za zdravlje, zbog toga što su svi predlozi bez neke rasprave na sam tekst bili prihvaćeni i nemam o čemu da izvestim.

Kao ovlašćeni predstavnik SPS govorim.

Hvala vam.

Pa dobro, mislim da ne moramo biti formalisti, posebno ne na ovako značajnim temama kao što je zdravstvo, a zahvaljujem što ste me, nisam zaista bila …

Dobro. Hvala. Znači, nastavljam kao ovlašćeni predstavnik. Hvala.

Dakle, htela sam samo da kažem da model komplementarnosti u radu jedne zajedničke saradnje većeg broja subjekata da nešto što je zaista bila formalna smetnja ogromnom broju ljudi, koje smo kao država poslali u inostranstvo i koji su morali da dolaze jednom godišnje da bi samo produžili potvrdu da bi mogli da ostvare prava iz osiguranja se evo rešilo zahvaljujući kompromisu koji je napravljen o kome danas razgovaramo u formi predloga izmena zakona.

Ono što dalje jeste važno, to je da posebno osetljiva populacija naših građana, građanki, osiguranica su porodilje. Sve zdravstvene smetnje tokom održavanja trudnoće, svi razlozi za njihovo bolovanje i te kako skreću pažnju svih članova porodice i svi smo osetljivi na temu natalitet. Međutim, moramo biti objektivni. Mali je broj ministarstava koji vrlo konkretno analizira poziciju porodilja i sa aspekta ostvarivanja njihovih prava čini nešto konkretno.

Naše Ministarstvo zdravlja je ovom izmenom i dopunom da finansijska sredstva koja će RFZO iz budžeta dostavljati poslodavcu na izvestan način obavezalo poslodavca da isplate porodilja budu regularne i redovne. Naknade koje one dobijaju, a koje su zaista neophodne pre svega za njihovu egzistenciju, za planiranje budućnosti, života deteta i koje i te kako znače jednu podršku države u periodu u kom je svaki čovek naj osetljiviji nalaze ishod u Predlogu ovog zakona i ja nemam dilemu da će svi poslanici opozicije zaista na ovu izmenu i dopunu zakona reagovati u stilu jedne apsolutne podrške, jer se radi o pravu osiguranica, koje su sigurno najosetljivije sa aspekta zdravlja u periodu kada imaju neki zdravstveni problem, moraju tokom održavanja trudnoće biti na bolovanju, a neizvesnost njihovih naknada je kucala na vrata u više navrata.

Trideset pet posto budžetskih sredstava, koje će RFZO sada dostavljati poslodavcu, a ne samoj porodilji, biće obaveza da kompletna suma od 100% zapravo bude u regularnim rokovima i u kontinuitetu isplaćivana porodiljama i nećemo dolaziti u situaciju da se pitamo zašto je kumuliran taj deficit plaćanja naknada porodiljama i zbog čega zapravo one moraju čak ponekad platiti i porez, platiti određenu sumu novca zato što se kumulira neuporedivo veća količina para nego što one zaista imaju mesečnu naknadu.

U tom smislu, mislim da jeste jako važno da ovaj parlament pokaže svoj odnos prema porodiljama podrškom ovakvom izmeni zakona koja ima veliku senzibilnost za sigurno one koji su ovom društvu najpotrebnije, ne samo sa aspekta sopstvenog postojanja i realizacije materinstva, kao jednog od najjačih potreba i nagona žena, nego politike nataliteta koja se na taj način vodi kvalitetno.

Dozvolite da se osvrnem samo i na određene izmene i dopune, ne sve, Zakona o dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Dopunski rad je prosto anatemisana kategorija, posebno kada su zdravstveni radnici u pitanju. Izmenom zakona, koja je predložena, reguliše se kontrolni mehanizam dopunskog rada zdravstvenih radnika, sa jedne strane, i sa druge strane, usaglašava se Zakon o zdravstvenoj zaštiti sa Zakonom o radu.

Zdravstveni radnici su radnici kao i svi drugi, saradnici, uposleni u zdravstvenim ustanovama, koji sa punim radnim vremenom rade u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi. U svoje slobodno vreme, dakle, van redovnog radnog vremena, mogu biti angažovani u formi dopunskog rada, ali o tome sa poslodavcem moraju sačiniti ugovor, moraju o tome obavestiti direktora ustanove ili osnivača privatne prakse ili drugog subjekta u kome rade puno radno vreme i u roku od 15 dana po Predlogu ovog zakona oni moraju obavestiti i zdravstvenu inspekciju.

Šta se zapravo time postiže? Postiže se mogućnost kontrole kvaliteta rada ljudi koji prepodne npr. rade u nekoj zdravstvenoj ustanovi, a istu tu delatnost obavljaju popodne npr. u privatnoj praksi ili nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi iz mreže zdravstvenih ustanova u državnoj zdravstvu jer ta osetljivost da neko visoko odgovoran stručno možda najodgovorniji posao npr. lekara ili medicinskog saradnika može raditi ne šest, sedam sati, nego 10 sati dnevno do 30% može biti naravno taj dopunski rad do punog radnog vremena i zaista iziskuje kontrolu zdravstvene inspekcije u pogledu stručnosti posla koje to lice obavlja.

Naravno, ovim se ne rešavaju svi problemi vezani za koruptivnost koja je nekako usmerena na dopunski rad.

Kada je analizirana percepcija, ogromna percepcija korupcije u zdravstvu koju građani imaju, ustanovljeno je da nabavke, zapošljavanje i dopunski rad predstavljaju najosetljivije tačke koruptivnosti.

Centralizovano snabdevanje je zapravo odgovor na nabavke. To što je kod zapošljavanja bilo dosta korupcije ili sumnje na korupciju i veće nego što je ona realno postojala, sigurno se može rešiti korektnim konkursima i o tome smo u više navrata i od ministra i mi ovde imali informacije i razgovarali.

Kada je u pitanju dopunski rad, prosto se smatralo da zdravstveni radnici, saradnici, uposleni u zdravstvu ne treba, po nekim mišljenjima, da imaju pravo na dopunski rad. Ja sam uverena da će ova materija na zakonodavnom planu biti unapređivana i rešavana i u buduće, ali sada je napravljen veliki korak. U ingerenciji Ministarstva zdravlja samo stručnost rada i ne može se od Ministarstva zdravlja očekivati da prati finansijske tokove.

Ako posumnja, u obavezi je svako da određenim institucijama sistema prijavi sumnju na finansijske tokove. Finansijska inspekcija je ta koja će pratiti finansijske tokove novca kod plaćanja, kod raznih finansijskih transakcija za lica koja rade u dopunskom radu, a kvalitet rada je zapravo u ingerenciji inspekcijskih službi Ministarstva zdravlja. Mi sada prvi put tražimo da neko ko je u dopunskom radu bude lično odgovoran za informaciju inspekcijskim službama, da u roku od 15 dana od momenta kada je sačinio ugovor o dopunskom radu taj ugovor prosledi inspekcijama zdravstva, odnosno zdravstvenim inspektorima, koji će svakako voditi računa opet o osiguraniku, o pacijentu. Jer, kvalitet rada koji pruža to lice koje je u dopunskom radu sigurno mora biti neuporedivo više kontrolisano zbog toga što smo mi zaista u povoju kada su u pitanju i privatna praksa i neki drugi oblici rada.

Mada, ovo je i prilika da kažem da kvalitetnih ljudi naravno ima i u državnom i u privatnom zdravstvu i podela na privatno i državno zdravstvo nije dobra. Naprotiv, komplementarnost funkcionisanja jednog i drugog sa određenim preduslovima za kvalitetan rad obezbeđuje neuporedivo viši nivo kvaliteta zdravstvene zaštite. U tom smislu mislim da treba apsolutno podržati i ovaj predlog.

Nešto ću reći još o osnivačkim pravima. Nema čoveka koji, ako nije iz domena zdravstva i ne poseduje visoko obrazovanje, ne pita nas poslanike - šta vam je to primarna, sekundarna i tercijarna zdravstvena zaštita? Primarna zdravstvena zaštita, koju uglavnom građani doživljavaju kao domove zdravlja, apotekarsku ustanovu na nivou jedinica lokalne samouprave, zapravo su vrata zdravstva. Ono što se u organizovanim zemljama i zdravstvenim sistemima događa, to je da 75% građana, čak i do 80%, svoje zdravstvene potrebe ostvaruje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.

U sekundarnoj i tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle u bolnicama, posebno u tercijarnim institucijama gde opet oprema visoke tehnologije, najstručniji kadar pruža zdravstvene usluge, tu bi trebalo da dođu samo oni pacijenti koji ne mogu ostvariti svoju potrebu i zaštitu zdravlja na niži nivoima. Nije bilo logično da grad Beograd ima nekoliko kliničko-bolničkih centara i da bude osnivač, zbog toga što mislim da su u poslednjim godinama ovi kliničko-bolnički centri bili osiromašeni za opremu visoke tehnologije, koja je više nego skupa, jer budžet grada Beograda nije bio u mogućnosti da zadovolji tu potrebu.

I pored toga što ima dosta stručnjaka u kliničko-bolničkim centrima grada Beograda, Organizacija zdravstvenih institucija grada Beograda je uglavnom bila takva da sve što je urgentno moralo je ići u urgentni centar Kliničkog centra. Sasvim je logično da stručna podela rada unutar kliničko-bolničkih centara Beograda bude komplementarna sa Kliničkim centrom Srbije i da zapravo jedinstven rad omogući da može jedan kliničko-bolnički centar u perspektivi posebno da razvija pulmologiju, drugi kardiologiju, a da će morati jedni drugi da ispomažu u interesu građana koji će zatražiti pomoć u Beogradu.

Dakle, najveći stepen opravdanja za ovu izmenu osnivačkih prava sa grada Beograda na Republiku vidim u tome što će kliničko-bolnički centri zbog tercijarnih zdravstvenih ustanova imati mogućnosti da budu snabdeveni adekvatnijom opremom, što će građani moći u njima da nađu ono što je potrebno na planu dijagnostike, terapije i rehabilitacije na najvišem stručnom nivou i što će Beograd kao grad biti zaista najviša instanca za pružanje zdravstvenih usluga, a neće jednom centru u jednoj godini biti dodeljeno mnogo manje ili mnogo više sredstava za opremu i za investiciono održavanje.

Bilo bi dobro, pošto svi volimo i svi smo zainteresovani za zdravstvo, da se podsetimo da RFZO obezbeđuje plate, obezbeđuje lekove, sanitetski materijal, obezbeđuje komunalije zdravstvenim ustanovama, ali da oprema može biti upućena nekoj ustanovi samo od osnivača. Dakle, samo je Beograd kao grad mogao da kupi određenu opremu i da je dostavi kliničko-bolničkim centrima, a kako je nivo tercijarnosti zaista više nego zastupljen u njima, logično je da Republika Srbija preuzme ovu obavezu, preuzme ova osnivačka prava i da na još jedan način zapravo pokažemo da je više nego bitno zdravstvo ne deliti žičanim ogradama, nego prelivanje od primarne zdravstvene zaštite, preko sekundarne do tercijarne da ide u skladu sa potrebama građana. Naravno, ovo će sigurno biti razlog da još jednom razmislimo i o osnivačkim pravima najnižeg nivoa, ali to nije u smislu niskog nivoa zdravstvene zaštite, nego onog prvog nivoa primarne zdravstvene zaštite koji sigurno u mnogo čemu jeste nedostajući sa aspekta prostora opreme i kadrova.

U nameri da još jednom podsetimo građane Srbije da su ove izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju, Zakona o zdravstvenoj zaštiti i o dokumentaciji u zdravstvu, zaista u interesu građana Srbije, zahvaljujem se svima onima koji će zajedno sa nama iz ovih poslaničkih klupa glasati za ovaj predlog, uverena da će i naše naredne aktivnosti na zakonodavnom planu kada je zdravstvo u pitanju proteći onako kako se to događalo i u Odboru za zdravlje, zaista uz maksimalno uvažavanje struke i potrebe čoveka da na svakom nivou dobije što je moguće više od zdravstvene zaštite. Hvala vam na pažnji.

Koleginice i kolege, uvaženi ministre, gospodine predsedavajući, htela bih da navedem argumentaciju za ne prihvatanje amandmana takođe, jer mislim da je gospođa Papuga zaista vrlo odgovoran poslanik i da se vrlo odgovorno sprema za sednice, ali da postoje neke nejasnoće koje mogu biti i u široj javnosti, pa bih prosto htela da dam svoju argumentaciju zašto mislim da ne treba prihvatiti ovaj amandman.
Složićemo se da ono što je novo u ovim izmenama, a vaš zahtev proističe iz toga je da će RFZO na ime sopstvenih sredstava povećavati finansijska sredstva fakultetima medicinskih nauka. Zašto mislim da je to sasvim korektno? Pored argumentacije koju smo već imali prilike da čujemo od gospodina ministra i gospodina Laketića, zbog toga što u onim sredinama u kojima postoje medicinski fakulteti, fakulteti medicinskih nauka, zdravstvena zaštita je na višem nivou nego u drugim. Postoji neuporedivo veći broj usluga koje se mogu isključivo u bazama fakulteta, na klinikama gde studenti uče, dakle postoji neuporedivo veća složenost tih usluga i naravno da Fond mora nagraditi ljudi koji rade najsloženije aktivnosti.
Da bi bilo možda plastičnije, navešću jedan primer. Ako jedan profesor vodi svoje studente, specijalizante u operacionu salu da uradi kataraktu, on istovremeno obavlja i zdravstvenu funkciju i uči svoje studente kako se to radi. Oni gledaju, uče se veštini, nekada studenti posebno specijalizanti asistiraju. Dakle, to je tako isprepletano i ono što se tiče obrazovnog nivoa praktičnih vežbi, sticanja veština i onoga što se tiče sticanja teorijskog znanja, a istovremeno je to i zdravstvena usluga, da je Fond sada po prvi put u obavezi u skladu sa ovim izmenama zakona da plati onom ko je zapravo izvor tako visokog nivoa zdravstvene usluge. To su nastavnici i saradnici i to ne direktno njima, jer bi onda to moglo da se shvati na način kako ste vi interpretirali, nego će dati fakultetu koji će u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju oceniti kakva će biti finansijska distribucija stečenih para iz sopstvenih sredstava.
I neki drugi poslanici su imali čuđenje zašto sam zaista više nego zadovoljna što rešavamo ovu problematiku. Ona sada nije ni u skladu sa Zakonom o radu, ni sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, ni sa Zakonom o visokom obrazovanju. Ona se sada po prvi put rešava i zbog toga je ovaj korak jako dobar i mislim da ste imali sve ove informacije da možda amandmana ne bi ni bilo. Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, da vidimo prvo ko su zdravstveni saradnici da bih iznela argumentaciju zašto mislim da ne treba prihvatiti amandman. Zdravstveni saradnici su najčešće psiholozi, defektolozi, socijalni radnici, ljudi koji kad završe fakultet mogu da rade u različitim institucijama, ne samo u zdravstvu. Jedan psiholog može biti industrijski psiholog, može raditi u obdaništu, može raditi u školi. Njegov staž se ne može skratiti, jer zapravo, pre nego što završi pripravnički staž i ne položi stručni ispit, on ne može samostalno nigde raditi. Da li će raditi u zdravstvu ili nekoj drugoj instituciji, mi to unapred ne znamo. Njegov staž nije dobro skratiti da bi se dovoljno edukovao eventualno i za poslove u zdravstvu.
To je osnovni argument zbog čega oni čiji su programi na fakultetima u skladu sa evropskom direktivom, sa mnogo više praktične nastave na završnim godinama, a to su fakulteti medicinskih nauka, treba da se razlikuju od onih koji mogu raditi i u ne zdravstvenim ustanovama. Zbog toga mislim da je predlagač, Vlada, odnosno Ministarstvo zdravlja vrlo korektno dalo predloge o dužini staža. Zahvaljujem.

Uvaženi ministre, cenjeni saradnici ministra, poštovani potpredsedniče, koleginice i kolege, poštovani građani, Zakon o zdravstvenoj zaštiti je jedan od osnovnih zakona koji reguliše zdravstveni život naših građana i uz Zakon o zdravstvenom osiguranju zaista predstavlja temelj zakonodavne aktivnosti pa samim tim iz njega proističe i praksa koja obezbeđuje zdravstvenu zaštitu i sigurnost građana na ovom planu.

Izmena i dopuna zakona su uvek više nego značajne za naše građane, zapravo za sve nas jer smo svi mi potencijalno pacijenti a ove izmene i dopune zakona o kome ćemo danas govoriti i te kako se odnose na pacijente, jer se tiču kadra, dakle, nastavnika, saradnika koji se sada tretiraju kao zdravstveni radnici, tiču se mogućnosti u kojima neko otpočinje svoj rad u zdravstvu, posebno kada su u pitanju osobe visokog obrazovanja, tiče se zdravstvenih ustanova i to jednog dela zdravstvenih ustanova koje se u našoj kulturi doživljavaju kao posebno značajne. Verovanje svih naših građana da je nešto jako čisto, jako kvalitetno kao apoteka i vrlo bitno i tiču se i tog segmenta.

I naravno tiču se dozvola za rad lekara koji u određenim okolnostima nakon edukacije stiču ponovno pravo da se bave svojom zdravstvenom funkcijom.

Sve izmene i dopune zakona koje su predložene i koje se nalaze u tekstu pred nama su zapravo mogućnost da se zdravstvena zaštita podiže na viši nivo s jedne strane. S druge strane, da zaštita prava pacijenata, da na najkvalitetniji način dobiju ovu zaštitu bude i te kako dobro uređena.

Pitanje je da li je možda vreme za reformu zdravstvenog sistema višeg i dubljeg nivoa je sigurno pitanje koje je jako značajno i ima mnogo onih koji dobro poznaju zdravstvenu problematiku i politiku i smatraju da jeste vreme.

Svesni smo da bez reformi sistema osiguranja nema suštinskih reformi u zdravstvu, a takođe svesni činjenice da reforme zdravstvenog, odnosno sistema obrazovanja mogu doći na dnevni red kada zemlja bude ekonomski još stabilnija i kada zapravo korisnici zdravstvenih usluga budu mogli na različite načine da rešavaju ovo pitanje, jer očigledno je da sistem zdravstvenog osiguranja kako sada funkcioniše, jeste u skladu sa materijalnim mogućnostima pacijenata, odnosno korisnika usluga.

Na šta se sve odnose ove izmene i dopune? Rekli smo pre svega na ustanovu apoteku. Propisom kojim je regulisan rad u apoteci i kontrolisan rad u apoteci predviđeno je da je nadležnost, odnosno ingerencija tome Ministarstva zdravlja pa logično da predmeti prometa u apoteci i oni koji nisu lekovi i koji nisu medicinska sredstva, dakle hrana za decu, razni kozmetički preparati, dijetetski preparati budu popisani od iste istance, od ministra, i da na taj način se obezbedi kvalitet rada.

Ono što se od apoteka možda očekuje u narednom periodu, jer su one od pre nekoliko godina u poziciji da smo možda tu napravili prvi korak izjednačavanja privatnog i državnog zdravstva, pacijent može da koristi svoj recept i u privatnoj apoteci ako je ta apoteka ispunila određene uslove i ako je Republički fond za zdravstveno osiguranje sa njom napravio određeni ugovor, sada se pravi jedan drugi korak, mogućnost da zaista ono što se nalazi u apoteci bude pod kontrolom i da ima karakter zdravstveno prihvatljivog, tolerantnog, dozvoljenog.

Ne može se u apoteci naći roba, odnosno ne može se prometovati predmet koji nije adekvatan za samu suštinu zdravstvene ustanove i zbog toga je ova izmena da to ne bude komora, nego da ministar donosi spisak svega onoga što se može naći u apoteci, sasvim opravdan i mislim da je sasvim logično da ćemo se jednoglasno složiti da prihvatimo ovu izmenu i dopunu zakona.

Drugi bitan momenat odnosi se na zdravstvene radnike i to najobrazovanije zdravstvene radnike, čiji status do sada nije bio rešavan i ni ovom izmenom neće biti potpuno rešen.

Naime, nastavnici i saradnici medicinskih fakulteta, dakle, svih zdravstvenih fakulteta, tu se misli na stomatologe i na farmaceute i na medicinske biohemičare, ne samo na lekare koji učestvuju u nastavi, dok obavljaju nastavu, dok rade u praktičnom smislu svoj posao i uče studente i te kako se bave zdravstvenom delatnošću.

Zapravo realizuju zdravstvene usluge i predmet izmena ovog zakona je da u jednom tripartitnom odnosu zdravstvena ustanova, medicinski fakultet, odnosno fakultet medicinskih nauka čiji nastavnik ili saradnik radi i RFZO naprave pismeni akt kojim će regulisati međusobna prava i obaveze.

Ovo je izvanredan porok i mislim da je Ministarstvo zdravlja napravilo izvanredan napor da zajedno sa Ministarstvom obrazovanja, sa zajednicom medicinskih fakultet, zajedno sa ostalim subjektima koji učestvuju u ovome pokaže model kako se mogu rešavati i mnogo krupnija pitanja. Na primer upisna politika.

Dakle, neće moći ni jedno ministarstvo samo da rešava krupne probleme ni zdravstva ni obrazovanja, nego zajednički sa komorama, sa Srpskim lekarskim društvom, sa zajednicom medicinskog fakulteta i na ovom primeru, na ovoj izmeni zakona, Ministarstvo zdravlja je zaista položilo ispit i pokazalo da je ta saradnja više nego moguća i dalo nam predlog izmene koji kaže da će se zdravstvenim radnikom smatrati svaki nastavnik ili saradnik koji obavlja zdravstvenu funkciju na klinici ili van klinike. Ako je obavlja, onda će se ta zdravstvena usluga i finansijski na određeni način vrednovati i to od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Detalje o tome kako će to ići biće dogovoreni između ova tri subjekta koja sam pomenula.

Ono što je dalje jako značajno, to je da upravo ovom izmenom pokušavamo na jedinstven način i mislim da ćemo uspeti da rešimo zapravo način finansiranja nastavnika i saradnika medicinskih fakulteta, koji je vrlo različito rešen na različitim fakultetima.

Ono što je jako važno, to je da razumemo da naši studenti kad uče, oni istovremeno zapravo gledaju određenu realizaciju zdravstvenih usluga i učestvuju u njoj. Oni naravno ne mogu biti za to finansirani, ali njihovi učitelji treba da budu na način da će određena suma novca fonda biti doznačena medicinskim fakultetima, fakultetima medicinskih nauka. To će biti sopstvena sredstva fakulteta i iz njih će se finansirati u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju, nastavnici i saradnici.

Ima onih koji su već na odboru juče izrazili određene rezerve u odnosu na ovakav način. Mislim da nisu u pravo zbog toga što je ovo prvi pokušaj da se na kvalitetan način i jednoobrazno za celu Srbiju počne rešavati problem tzv. „dvojnog radnog odnosa“ nastavnika i saradnika medicinskog fakulteta.

Treća izmena koja je predmetna i o kojoj ćemo ovih dana razgovarati je zapravo vezana za činjenicu ko to samostalno može u zdravstvu raditi kad završi fakultet? To je neko ko je obavio staž, pripravnički staž i položio stručni ispit.

Kako smo određene i sugestije i direktive i obaveze iz evropskog zakonodavstva prihvatili kada smo akreditovali visoke škole, odnosno medicinske fakultete, mi smo u završne godine studija ovih fakulteta uneli neuporedivo više praktičnog rada nego što je to bilo ranije.

Ono što jeste činjenica, to je da naši vrhunski stručnjaci kada nažalost odlaze iz Srbije, priznaje se da su više nego stručno obrazovani, ali da im je ponekada nedostajalo malo veštine, a u medicini je veština jako važna.

To je ispravljeno programima i kako sada na završnim godinama studije, zahvaljujući zaista izvanrednom razumevanju Ministarstva obrazovanja da se kadrovske promene u prethodnom periodu upravo završne godine programa studiranja u našoj zemlji, sasvim je logično da se ne mora kroz pripravnički staž ponovo to isto raditi.

Svi oni koji su završili fakultete medicinskih nauka, dakle farmaceuti, stomatolozi, lekari, medicinski biohemičari, imaće staž po predlogu ovog zakona u trajanju od šest meseci, a ne neki godinu dana, neki šest meseci, što je sasvim dovoljno. Iza toga mogu polagati stručni ispit i nakon položenog stručnog ispita mogu samostalno raditi.

Ono što je takođe važno, to je da oni koji će raditi u zdravstvu, a imaju visok stepen obrazovanja i nisu završili fakultete medicinskih nauka, defektolozi, psiholozi i drugi saradnici, medicinski saradnici, njima ostaje staž od godinu dana jer oni zapravo u toj svojoj završnoj godini studija nemaju onoliko prakse koliko ovi iz medicinskih disciplina i ovaj predlog je više nego logičan i dovodi do jednog reda i razumevanja šta je to zapravo u praksi, samostalnoj praksi fakultetski obrazovanog mladog čoveka, potrebno da bi na najkvalitetniji način odgovorio potrebi da njegov pacijent ima pravo na najkvalitetniju zdravstvenu zaštitu u skladu sa najvišim stepenom znanja i naučno-istraživačkog i kliničko-praktičnog.

Naravno, još jedan segment kojim se bave izmene i dopune, tiče se tzv. „dozvola za samostalni rad“ lekara, stomatologa, farmaceuta, medicinskih biohemičara.

Kada oni to mogu samostalno raditi? Rekla sam već kada završe pripravnički staži polože ispit i u narednih sedam godina mogu samostalno raditi, ali su u obavezi upravo zbog građana, zbog pacijenata da budu kontinuirano edukovani.

Šta znači kontinuirana edukacija? Za oblast u kojoj rade ovakvo obrazovani kadrovi, moraju kontinuirano sticati znanja koja se postižu i dostižu u našem istraživačkom i kliničkom svetu širom naše planete, a ne samo u našoj zemlji. To se događa kroz kontinuirane medicinske edukacije.

Nakon sedam godina, ti najkvalitetniji ljudi, jer, dozvolićete, mislim da nisam subjektivna, mislim da najvredniji mladi ljudi ipak upisuju, između ostalog, i ove fakultete koje smo pomenuli, medicinski, farmaceutski, stomatološki, dakle, ti mladi ljudi sve vreme moraju kontinuirano sticati svoje znanje.

Mi smo odluku o tome doneli i u postojećem zakonu je predviđeno da se za sedam godina može steći određeni broj bodova kroz kontinuirane medicinske edukacije, kako bi se zanovile tzv. licence ili dozvole za samostalni rad.

Imali smo do sada jednu prilično rogobatnu formulaciju u zakonu da neko može raditi i pod nadzorom ako to nije učinio. Znate, neko ko je toliko obrazovan i njegov rad pod nadzorom je nešto što je potpuno neprihvatljivo. Čovek mora samostalno raditi. Da bi samostalno radio, mora imati verifikaciju toga da je pratio i inovativna znanja i da ih je ugradio u svoju sopstvenu stručnu ličnost i da ih primenjuje. Dakle, kontinuirane edukacije su zaista neophodne.

Juče smo na Odboru za zdravlje imali i mišljenja da nije neophodno imati formu kontinuiranih edukacija, ali zemlje regiona, zemlje Evrope i standardi kojima težimo zaista na tome insistiraju i mislim da nema lekara koji ne oseća za potrebno da u okviru svoje oblasti dođe do najsavremenijih informacija i da ih primenjuje u praksi.

Kroz kontinuirane edukacije, poštovane koleginice i kolege, mi zapravo garantujemo sigurnost našim građanima da sve ono što se u svetu dogodi, a može biti na korist njihovog zdravlja, možemo i sami da primenjujemo, podižemo nivo ugleda naših najstručnijih ljudi i zaista prilazimo onoj generaciji savremenih stručnjaka koji mogu na najviši mogući način da obave sve što je u skladu ne samo sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, nego u skladu sa potrebom da prava pacijenta nikada budu ugrožena.

Možda je najveći doprinos ovih izmena i dopuna zakona upravo u tom segmentu. Pacijent ima pravo, a podsetila bih, da je pacijent svako ko ode i po savet, a ne samo onaj ko treba da bude operisan ili rehabilitovan, ima pravo da se leči na najsavremeniji način. To ne možemo drugačije obezbediti nego tzv. licencama koje se na sedam godina obnavljaju.

Šta je naša realnost pokazala i gde nas je život malo demantovao? Bilo je onih kolega koji ovu zakonsku nisu na najmarljiviji način propratili. Radili su svoj posao, ali nisu vodili računa o tome da svake godine pribave određeni broj poena kroz različite oblike edukacija, i zbog toga smo sada u situaciji da treba na neki način da nas realnost natera da zakonom damo mogućnost i tim vrednim mladim ljudima da mogu da ostvare pravo da dalje samostalno rade.

Da li je to dobro ili loše? Sigurno je da je lekarski kadar takav, i kadar zdravstvenih radnika visokog obrazovanja takav, da u ovom momentu taj predlog koji je sada potpuno nov, da se daje mogućnost da se polaže ispit ako se nisu pribavili neophodni bodovi kroz kontinuirane edukacije, šansa za sve one kolege koji to zaista nisu u prethodnom periodu od sedam godina uradili, ali je ujedno i prilika da, evo i mi, predstavnici građana, razgovaramo vrlo otvoreno o tome da lekari, bez obzira što jesu najvredniji, najpre mladi ljudi, a kasnije najvredniji stručnjaci ovog društva, moraju imati i poštovati određenu formu u interesu pacijenata, koja će omogućiti veću sigurnost i samih pacijenata.

Način na koji će se formirati komisije pred kojima se polaže, način na koji će sami zdravstveni radnici ići na ta polaganja će biti određen podzakonskim aktom i jeste u ingerenciji ministra i mislim da je to jako dobro, jer ministar nijedan akt ne donosi tako što sedne pa sam nešto napiše. On konsultuje određena stručna tela, stručne službe, zajednicu medicinskih fakulteta, konsultuje sve one koji zapravo najbolje poznaju tu problematiku. Zbog toga mislim da su ove izmene i dopune zakona vrlo značajne, da predstavljaju početak ili pokušaj da se reformski karakter zdravstvenog sistema, ne globalno, jer to nije u ovom momentu moguće, ali segmentarno počne da uređuje. Mislim da je jako dobro što je najveći broj poslanika već u komunikacijama i razgovorima o tekstu ovog zakona zapravo konstatovao da je Ministarstvo zdravlja u pravom momentu napravilo dobar korak.

U ime pacijenata, u ime svih nas koji, u nekim okolnostima ćemo biti pacijenti, htela bih da iskreno zahvalim svima koji su dali doprinos u sastavljanju ovog teksta, jer je on korak dalje u rešavanju krupnih problema koje zdravstvo još uvek ima. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, imali ste i drugih mogućnosti vezanih za narušavanje Poslovnika u vezi sa obraćanjem prethodnog govornika, gospodina Pavićevića. No, ja imam potrebu da kažem da me prosto iznenađuje njegova fasciniranost terminima, a ne suštinom. Zbog ugleda visokog doma, spremna sam da sa njim razgovaram van sednice.

Poštovani ministre, uvaženi profesore Vekiću, cenjena predsednice, koleginice i kolege, koristim priliku u skladu sa tendencijom da suštinu danas iznesemo ovde u plenumu, a da ne budemo predugi, da istovremeno govorim i kao predstavnik, odnosno izvestilac Odbora za zdravlje, a zapravo stavovi koje smo imali na Odboru se potpuno podudaraju i sa stavovima poslaničkog kluba SPS, te će moje izlaganje biti ujedno i jedno i drugo.

Dozvolite da izrazim zaista zadovljstvo što danas ukazujemo poverenje ljudima koji će kao članovi Zdravstvenog saveta svoju savetodavnu i stručnu funkciju sigurno upodobiti Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i odredbama članova od 150. do 154. jer upravo naša obaveza je da kada nam Vlada predloži imena, personalna, da se danas izjasnimo o njima i da ih izaberemo i da omogućimo da Savet svojim pre svega savetodavno stručnim radom pomogne bolju organizaciju zdravstvenog sistema i naravno pomogne boljem kvalitetu zdravstvene zaštite.

Nezavisna tela imaju svoju autonomiju i garancija da će ovo telo raditi kvalitetno proističe iz činjenice da su predlagači bile najrenomiranije institucije koje se bave zdravstvenim sistemom na različite načine. Dva predstavnika medicinskog fakulteta, po jedan stomatološkog i farmaceutskog, predstavnici svih komora koji su više nego relevantne za rad zdravstvenog sistema, lekarske komore, komore medicinskih sestara i tehničara komora, farmaceuta, stomatologa, komora zdravstvenih ustanova, svi imaju svoje predloge ovde i dostavili su ih Vladi. Ono što je jako važno, oni dobri poznavaoci zdravstvenog prava, posebno u domenu finansija i dobri poznavaoci osiguranja, njihova imena takođe danas imamo ovde, dakle, SANU, Srpsko lekarsko društvo.

To su sve garanti da je predlog koji se nalazi pred nama takav da možemo očekivati da će Savet apsolutno u životu, u praksi ispuniti onu ulogu koja je toliko potreban zdravstvenom sistemu zdravstvenog osiguranja. Dosta dugo govorimo o tome da zdravstvo treba da pretrpi određene reforme i dosta dugo znamo da nema reformi zdravstvenog sistema bez zdravstvenog osiguranja.

U redu. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Nisam zaista uspela u dva i po minuta da iznesem suštinski stav i poslaničke grupe, pa ću sada iskoristiti priliku.

Radi se o tome da će ovo stručno savetodavno telo i te kako biti u relacijama ili saradnji sa nama. Ne samo što ga mi biramo, nego je ono u obavezi da jednom godišnje podnosi izveštaj Odboru za zdravlje i Odbor za zdravlje analizira taj izveštaj, donosi svoje zaključke i obaveštava sve narodne poslanike o tome. Mi ćemo u plenumu imati prilike da zaista tu kreativnost koju će ovo telo očigledno imati, jer zakon zapravo to predviđa, analiziramo da li je autonomnost tela postojala, da li je ta njihova kreativnost zaista došla do izražaja i koliko pomažu u pogledu svojih stručnih i savetodavnih funkcija da naša akta u domenu zdravstvene delatnosti usaglasimo i harmonizujemo sa standardima EU, koliko će zapravo raditi na analizi upisne politike i koliko će pomoći ostalim ministarstvima da sarađujemo i, u skladu sa stavom Svetske zdravstvene organizacije i zdravlja, u svim politikama realizujemo, evo, i mi ovde u Skupštini, taj stav i damo svoj doprinos.

Mislim da će posebno biti interesantno da vidimo kako će predsednik, koga će birati ostali izabrani članovi, a među imenima sigurno možemo očekivati da će akademik Micić ili profesor Davidović ili profesor Paunović ili profesorka Bjegović, Đukanović, dolaziti najčešće ovde ili biti verovatno izabrani za predsednika, da u tim našim razgovorima na Odboru razvijamo nešto što je stub rada jedne savremene parlamentarne grupe kakva smo mi - dijalog. Dijalog na Odboru sa predstavnikom ovog visokog nezavisnog autonomnog tela značiće zapravo i bolju mogućnost za našu kontrolnu funkciju.

Kontrolna funkcija parlamenta i Odbora za zdravlje će moći da dođe do izražaja i kroz ideje koje već funkcionišu na nivou Evrope, kao jedan moderan tip organizacije zdravstvene zaštite. Taj moderan tip je neuporedivo bolje korišćenje resursa zajednice u zdravstvenoj zaštiti. Ideja da samo zdravstvena služba može nešto uraditi, prosto nije moguća i nije ostvariva, ni kod nas, ni u regionu, pa ni šire.

Kada su upitanju naročito osetljive grupe mogućih pacijenata ili već pacijenata, da će Savet i te kako umeti da da savetodavne smernice i da će zajednicu videti kao fokus povezivanja svih onih koji mogu doprineti, na primer, osobama sa metalnim smetnjama. Osobe sa metalnim smetnjama koje često analiziramo i kao počinioce nasilja i različitih krivičnih dela, dok se leče u zdravstvenim ustanovama, ne prave nikakav problem. Njihov problem je kad se vrate u zajednicu, jer nema koordinacije porodice, domova zdravlja, centara za socijalni rad. Jedna takva osoba ako u lokalnom policajcu vidi čoveka koji neguje frendi relaciju i koji će povremeno pitati – a da li odlaziš na kontrole i da li redovno piješ lekove, biće i te kako građanin Evrope i jedne moderne, reformisane Srbije.

Mi na taj način vidimo zapravo mogućnost da nam praktično savetima pomognu ovako renomirana imena, čije su biografije zaista impresivne.

U nadi da još jednom potenciramo da Ministarstvo zdravlja kao predstavnik Vlade za pitanja zdravlja zaista radi svoj posao krajnje savesno u ovim teškim, pre svega finansijski teškim vremenima, izražavam veliko poverenje u aktivnost koju će imati članovi Saveta i poslanička grupa će, naravno, dati svoj glas da oni budu izabrani, u očekivanju da će najveće koristi imati građani, i to zdravi, kao potencijalni bolesnici, a da će organizacija zdravstvene službe biti na višem nivou. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi državni sekretaru gospodine Vekiću, cenjene koleginice i kolege, zaista i ja ima zadovoljstvo da se pridružim kolegama poslanicima i u ubeđenju sam da danas kao parlament šaljemo onim porodicama, onim mladim roditeljima koji su, može biti imali neku dilemu, vrlo jasnu poruku.

Ovaj parlament se oslanja na struku, oslanja se na znanje, oslanja se na činjenice. Mi zaista, bez vrlo konkretnih dokaza nismo danas izgovorili ni jednu jedinu reč. Imam posebno zadovoljstvo što je poslanička grupa SPS, sve vreme intenzivnog rada Odbora za zdravlje na inicijativu našeg uvaženog ministra gospodina Lončara, bila informisana o aktivnostima koje smo vodili vrlo intenzivno, vrlo ozbiljno i to od predstavnika svih institucija u zemlji i svih pojedinaca.

Pozvali smo, naravno i one koji ne misle kao mi, što danas govorimo i mislimo, ali oni nisu došli. Oni su negde sigurniji kada na mrežama pošalju neku poruku zato što može biti da su neki od njih u zabludi, neki može biti u zabludi na bolesnoj osnovi, a neki krajnje tendenciozni i ne žele da se suoče sa argumentima.

Ovaj Parlament je položio veliki ispit danas i veliko je zadovoljstvo što možemo konstatovati da zapravo problem o kome mi danas govorimo ima dve komponente. Subjektivnu i objektivnu. Subjektivna je strepnja roditelja, kako da obezbede nešto što je najbolje za odgoj svog deteta, kako da spreče zarazne bolesti, a vakcina jesu najveće civilizacijsko dostignuće i jesu, zapravo reklestat mnogim zaraznim bolestima i kako da njihovo dete nikako ne bude žrtva ne znanja i zablude?

Naravno, mi moramo biti svesni činjenice da i danas dva miliona dece, za godinu dana umre zato što nisu primili vakcinu. To su podaci Svetske zdravstvene organizacije, to su činjenice. Zloupotreba u našoj sredini ili ne snalaženje, zakona koji su na delu, a mi imamo u nadzornu funkciju, prosto je inspirisala sve nas da se pridružimo jedni drugima i da na Odboru za zdravlje u sastavu kažem vrlo kompetentnih osoba, mi smo pozivali i ministra prosvete jer mislimo da edukacija, znanje ili ne znanje o ovom pitanju vrlo važno, dalo je rezultat da, evo ja sam uverena samo 16 poslanika koji verovatno nisu bili fizički u stanju da potpišu, nisu potpisali Predlog izmena i dopuna zakona koji je danas na dnevnom redu.

Objektivni deo je iskreno, jedno ne snalaženje u tumačenju dva zakona, ali da ne bi bilo nejasnoća oko navodnog nesaglasja člana 15. Zakona o pravima pacijenata i člana 25. Zakona o zaštiti od zaraznih bolesti, mi smo danas ovim tekstom napravili jedno pojašnjenje.

Zapravo šta smo rekli, prvo smo rekli da je imunizacija, odnosno, vakcinacija preventivna medicinska mera. Zašto? Zato što u stavu 2. člana 15. Zakona o zaštiti prava pacijenata, stoji da roditelj, odnosno staralac, treba da da potpis za svaku invazivnu metodu koja se primenjuje u dijagnostičkim i terapijskim procedurama njegovog deteta, odnosno lica za koje je određen kao staralac.

Naravno, tu nije ni rečeno da se za preventivne mere treba tražiti pismena saglasnost, ali pošto je sasvim moguće da pred različitim i u različitim postupcima ne znaju svi šta su preventivne mere, šta su dijagnostičke, šta su terapijske medicinske mere, došlo je do jednog pojašnjenja i mi smo jednostavno definisali vakcinaciju kao jednu preventivnu meru, uz sve ostale kvalifikacije koje smo u definiciji dali ovim predlogom izmena.

Zašto se neki pozivaju na to da u nekim zemljama, pa su navedene tačno zemlje koje su nam po mnogo čemu uzor, nema obavezne vakcinacije? To su Velika Britanija, Danska, Estonija, Litvanija, Luksemburg, Nemačka, Norveška, Finska i Švedska. U svakoj od ovih zemalja, već je u više navrata rečeno, obuhvat vakcinisane dece je preko 95%, nekima čak preko 97%. To su zemlje koje na način kako su rešile pitanje prevencije zaraznih bolesti, danas već izdvajaju ogromna sredstva, jer imaju mogućnost da reše pitanja čak imunizacije masovnih nezaraznih bolesti.

Meni je bliska materija vezana za Alchajmerovu bolest. Znate, danas je pronađena vakcina protiv Alchajmerove bolesti. Radi se upravo na suzbijanju neželjenog efekta, a to je incefalitis i počeće da se primenjuje. Nadam se da će to biti skoro.

Dakle, od vakcina se ne beži, ali zemlje koje imaju visok nivo edukovanosti i mladih roditelja i opšte populacije nemaju one problema sa kojima se srećemo mi. Ne samo mi, nego i Mađarska, Hrvatska, Slovenija, dakle tri zemlje koje su nam relativno geografski blizu, a koje imaju takođe zakonom predviđenu obaveznu imunizaciju dece u prvog godini, odnosno do 15 meseca su ove obavezne vakcinacije. Rešile su to na način kako mi danas ponovo činimo, po drugi put, usaglašavajući ova dva zakonska akta.

Nema sumnje da kalendar vakcinacije koji će biti posebna tema svih nas, a prethodno stručnjaka ovde u parlamentu kada budemo izglasavali nov zakon o sprečavanju, odnosno o zaštiti zaraznih bolesti, nema sumnje da treba da bude detaljno analiziran taj kalendar vakcinacije. U Hrvatskoj na primer, kalendar vakcinacije ministar zdravlja donosi svake godine.

Ovde je bilo postavljeno u nekoliko navrata pitanje sankcija, znate mislim da je neuporedivo bolje da idemo na edukaciju pre svega, zdravstvenih radnika i da zaista lekarske komore i razni stručni esnafski oblici udruženja rigorozno kažnjavaju neznanje. Dakle, stručnjak ne sme da greši. On mora da odgovara i mora da ima odgovornost o kojoj su sve kolege ovde govorile. Ko može da ne zna, ko može da bude uplašen? Gde je nemir, gde je taj subjektivni problem? Kod roditelja koji kada čuje dve različite informacije zaista ne zna kome da poveruje, ali mi smo ovim predlogom zakona ustanovili tačnu proceduru, lekar stručnjak pregleda dete. Ocenjuje da li može biti nekih razloga za privremenu kontraindikaciju, ako dete ima temperaturu niko mu neće dati vakcinu, odložiće za nekoliko dana. To se zove privremena kontraindikacija. Ako ima razloga za trajnu kontraindikaciju, čak ni sam lekar ne sme to da učini, bez konsultacije sa još dvoje kolega. To se radi timski.

Stepen obezbeđenja struke, u svemu što smo danas predložili je za nivo informisanosti i znanja naših roditelja, naših građana više nego adekvatan. Zbog toga mislim da danas zaista svi delimo ogromno zadovoljstvo što u parlamentu nema onih koji prosto hoće zbog zabluda, zbog tendencija, zbog može biti farmakomafije, usuđujem se da kažem taj termin, jer što više zaraznih bolesti, posebno među decom, to je potrošnja lekova veća i o tome treba razmišljati. Ali to je tema, ne za nas u parlamentu, to može biti tema za one organe o kojima je kolega malopre govorio. To su organi istrage, pravosuđa i u drugim zemljama i kod nas.

Naravno, ima onih koji misle da čine dobra dela kada šire zle informacije. Njima možemo i oprostiti, ali znate, njihov uticaj može biti veliki. O tim magovima je govorio kolega Milisavljević dosta. Njima nije mesto tamo gde se oni zapravo nalaze. Njima je mesto na potpuno drugoj lokaciji.

Prema tome, kada svih 250 poslanika bude glasalo za predlog izmena ovog zakona, ovaj parlament će pokazati jednu zrelost kada je u pitanju naša zajednička potreba da zdravstvenu politiku izdvojimo iz svih politika. To će biti prilika da zaista Ministarstvo zdravlja, Odbor za zdravlje koji sada vodi aktivnosti, ali na inicijativu Ministarstva za zdravlje, svim zdravstvenim institucijama, svim vrednim pojedincima ne kažemo hvala, nego samo kažemo – to je vaša obaveza, to je naša obaveza. Hvala vam na pažnji.