Dame i gospodo, danas smo u izlaganju ministra finansija čuli mnogo činjenica i ovih pet minuta kojim imam nameru da doprinesem raspravi kako o rebalansu budžeta, tako i o zakonima, jednom od zakona koji je predmet naše zajedničke rasprave, to je Zakon o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru.
Dakle, ministar je izneo niz činjenica, nekoliko puta, činjenica o vremenu kada je kao uspešan ministar između 2004. godine i 2006. godine u Skupštini Srbije imao i predlog suficita budžeta. Pošto je njegovo izlaganje izneto kroz prizmu lične hrabrosti i preuzimanju odgovornosti za upravljanje finansijama i saniranje, kako javnog duga, tako i uvođenje fiskalne odgovornosti. To kažem bez ikakve ironije i sarkazma, jer je bilo očito da on u to iskreno veruje, da je preuzeo posao koga nije niko hteo da se prihvati. Samo hoću činjenicama koje je sa nama podelio kao svoj motiv da se bavi jednim teškim poslom u Vladi, da dodam kontekst vremena koje spominje, a to je da je u maju 2006. godine zajedno sa drugim ministrima podneo ostavku. Da smo jednog avgustovskog dana imali jednu jedinu sednicu sazvanu vanrednu, zbog donošenju odluka o oduzimanju imuniteta jednom od tužilaca za koga je utvrđeno da je u krivičnom delu mita i da smo noć proveli u tome da li su ili nisu ministri podneli ostavke. To je ostalo neutvrđeno.
Kontekst je važan. Činjenica bez konteksta su potpuno neupotrebljive. Samo mogu da spomenem predsednika Skupštine iz tog vremena, gospodina Predraga Markovića koji je zaista sa neverovatnom veštinom, ali i uz saradnju svih nas poslaničkih grupa i nas iz opozicije, i svih poslaničkih grupa koje su činile Vladu, uspeo da završi tu sednicu.
Godine 2006. tokom jeseni nije bilo sednica Skupštine, bio je referendum o Ustavu i nije donet budžet za 2007. godinu. Godine 2007. smo imali jedini put dva puta privremeno finansiranje zbog čega smo u junu 2007. godine donosili poseban zakon da bi opravdali.
Ponovo vam govorim, ne govorim to kao kritiku, jer sam bila učesnica saradnje, jer su postojale važnije stvari, postojali su prioriteti oko kojih smo se slagali, govorim kao opasku, da su činjenica bez konteksta potpuno neupotrebljive.
Što se tiče zakona o kome želim da kažem par reči, pre njega samo komentar na ministra koji je govorio o dugu, odnosno o deficitu i o onome što je zvanični dokument Fiskalnog saveta. Nekoliko puta ministar je rekao da Fiskalni savet nije znao. Da nije znao za jedan dug, da nije znao za ovo, da nije znao za ono, osim što je na ivici poštovanja Poslovnika da se na takav način govori o jednom regulatornom telu. Ako je to tačno mi imamo mnogo veći problem, nego što je ministrova odluka i motivacija da se uhvati u koštac sa problemima i nego što su krajnji podaci i činjenice, ali i kontekst javnog duga i teškoće koje ovaj budžet uzima. Ako ministar finansija za regulatorno telo koje je birala ova skupština kaže da nema pojma o tome kako izražava deficit, onda je problem mnogo veći nego bilo kakvi naši međusobni stavovi ili interpretacije jedne ili druge cifre.
Neću da verujem da ministar to zaista misli, hoću da verujem da je samo želeo da argumentuje da je on u pravu, ali odgovornost javne reči je velika i ministar finansija ne bi smeo da kaže da Fiskalni savet ne zna, a da daje zvaničan izveštaj kao birano telo u Skupštini Srbije.
Zakon o utvrđivanju maksimalne zarade u javnom sektoru ima dva problema. Jedan amandman koji sam podnela, o njemu ću pričati u raspravi u pojedinostima, ostavlja Vladi da definiše šta je konkurencija i ostavlja Vladi da definiše ko dobro posluje pa ne mora da poštuje Zakon o maksimalnim zaradam.
Amandman koji sam podnela odnosi se na razne ljude koji potpadaju pod zakon ali odlukama lokalnih samouprava ili odlukama Vlade ne ostvaruju svoju zaradu u zemlji. Oni su izostavljeni, ako nisu iz diplomatije, mislim da bi morali da budu u ovom zakonu da bi im se omogućilo da obavljaju poslove za koje ih je država poslala da ih obavljaju.
Želim da verujem da postoji snaga i volja da sarađujemo na problemima koje smatramo važnim za rešiti, bez obzira da li pripadamo vladajućoj većini u nekom trenutku ili opoziciji u nekom trenutku, ali moram sve da vas podsetim da nije dovoljno saopštavati činjenice, moramo svi da govorimo o kontekstu u kojem činjenice postoje, onda su stvari dovoljno dobre, dobro prezentovane da mogu biti predmet dijaloga. Hvala vam.