Zahvaljujem.
Marta 13, 2015. godine svi smo bili zatečeni vesti o užasnoj tragediji u kojoj je život izgubilo sedam lica i moja namera da se utvrdi i okolnosti i svi odgovorni za ovu tragediju je nastala u tom trenutku i neće prestati nikada.
Dva izveštaja Vojske. Jedno disciplinsko kažnjavanje dvojice generala i odustajanje tužilaštva da govori o krivičnoj odgovornosti daju mi za pravo da tražim da odgovornosti, da dijaloga i utvrđivanja činjenica bude ovde u ovoj Skupštini jer su ostala ne odgovorena dva važna pitanja koja su neophodna da bi znali ko je odgovoran, jer sumnjam da iko može mirno da spava.
Mada, karakter je čoveku sudbina. Gledala sam ja već ljude kako se rugaju tuđim smrtima, kako se nedostojno odnose prema smrti Omera Mehića, tako da me to ne čudi. Ali bi naš napor zajednički da oformimo anketni odbor sa po jednim poslanikom iz svake poslaničke grupe koji bi našao odgovore na dva važna pitanja. Prvo, ko je ministra odbrane, bivšeg, Bratislava Gašića obavestio o potrebi da se spašava jedan ljudski život, u ovom slučaju jedna bebe, bilo gde u Srbiji? O tome nema nikakvog traga. On je naredbu izdao usmenim putem kršeći protokole, ali nedostaje ko mu je dao informaciju, ključna informacija. Druga informacija, ko je menjao plan leta? Ko je obavestio aerodrom „Nikola Tesla“ da će biti sletanja vojnog helikoptera na tom aerodromu?
Jedna poluodgovorena, ali neproverena informacija ticala se mog pitanja iz obrazloženja za anketni odbor – ko je obavestio lažno medije da je beba spasena i da je spasilačka misija uspešno okončana? Po zakonu o odbrani, Zakonu o vojsci, vojska je dužna da sve nas informiše blagovremeno i tačno. Niko nije reagovao.
Naš zajednički napor da se utvrde odgovornosti dao bi doprinos vladavini prava, dao bi doprinos elementarnom osećanju pravdi za žrtve i omogućio svima nama da upozorimo svakog ko hoće da se igra sa svojim ovlašćenjima, svakog bahatog, neodgovornog da nikada to više ne radi i da nikada više u Srbiji cena ne bude sedam života za koje očigledno niko neće odgovarati, osim svih nas ako se odlučimo da ovaj anketni odbor uspostavimo. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pažljivo prateći debatu, dijalog, razgovor, kako god, o izboru kandidata Zorana Đorđevića za ministra odbrane u Vladi Republike Srbije, i ako se iz svega pažljivog što je rečeno oljušti nepotreban jed, cinizam bez otmenosti i onoliko folklora koliko zahtevaju predizborni dani da bi se markiralo ko će tu šta, ko će da bude vlast, ko će opozicija, kad se sve to oljušti, na moju žalost, jako dugo trajalo, onda ja vidim dve dobre niti koje smo vukli kroz ovu raspravu. Prva je lična odgovornost, a druge je odgovornost institucija. To jeste tema o kojoj treba da se govori, kada se na predlog predsednika Vlade bira ministar za bilo koji resor, pa tako i u ovom slučaju za resor odbrane. Dakle, lična odgovornost i odgovornost institucija.

Samo da bih ilustrovala zašto je to tako važno, podsetiću kandidata Zorana Đorđevića koju instituciju nasleđuje i bivajući biran na čelo Ministarstva odbrane šta je sve ono što ima u nasledstvo, a ko mu je to ostavio, bar za ovih 26 godina koliko ja pratim, učestvujem i svedočim izborima i izgradnji pravnog društva i vladavine prava u Srbiji. Dakle, sve ono što su u tu instituciju ugradili Bratislav Gašić, Nebojša Rodić, Aleksandar Vučić, Dragan Šutanovac, Prvoslav Davinić, Boris Tadić, Slobodan Krapović, Pavle Bulatović. Možda sam smetla s uma generale koji su takođe početkom devedesetih smatrani za prirodnim da vode Ministarstvo odbrane. Dvojica među njima su vodila to ministarstvo duže nego drugi, Pavle Bulatović i savezno i ovo sedam godina, a Dragan Šutanovac pet. Pavle Bulatović je ubijen u atentatu, blizu vojnih zgrada i retko je pominjan od tada.

Ako želimo da razgovaramo o nasleđu institucija, ja mislim da bi jedan od vaših poslova bio i da o tome povedete računa, preuzimajući odgovornost institucije koju preuzimate u svoju ličnu odgovornost. Šta je vaša lična odgovornost? Trenutno apsolutno nikakva, zbog toga što nemate nikakve nadležnost do trenutka polaganja zakletve. Moja je odgovornost, jer ja smatram da mi svi koji učestvujemo na javnoj sceni javnom rečju imamo jako veliku odgovornost, da vam kažem šta će biti tema dijaloga između mene i vas, mene kao narodne poslanice, a vas kao ministra odbrane kada jednom položite zakletvu. Lična odgovornost je nešto što sam ja tražila od svih koji su vam prethodili. Smatrala sam i smatram bivšeg, razrešenog ministra Bratislava Gašića lično odgovornim što mi nije pružio odgovore na dva pitanja.

Prvo pitanje koje sam mu postavljala na sve moguće meni Ustavom i Zakonom o Narodnoj skupštini dostupne načine je – ko mu je dao informacije na osnovu kojih je procenio da treba da da naredbu usmenu, mimo subordinacije, za pokretanje spasilačke misije helikopter? Vas to nemam prava da pitam. To je lična odgovornost i to pitanje odlazi zajedno sa razrešenim ministrom Gašićem i nije moje pravo da to pitanje postavljam bilo kome drugom. Ali, ostaje drugo pitanje, koje jeste vaša lična odgovornost, čiji odgovor nema ni u jednom izveštaju i na koje je vaš prethodnik uporno odbijao da mi dostavi odgovore.

Dakle, ko je menjao plan leta helikoptera koji se 13. marta, evo za 11 dana od danas, tragično srušio i tako mi svi izgubili sedam ljudi? Postoje razni načini na koje će se naša komunikacija nastaviti. Ja ću ovo drugo pitanje postaviti, ovo prvo više ne, jer onaj čija je to lična odgovornost više nije u nadležnosti, a videćemo da li će se pismeno poslaničko pitanje završiti kao što je do sada bilo, da na jasno poslaničko pitanje ministar odbrane kaže – to je predmet tužilaštva, to je predmet istrage. Nije i to znamo svi mi koji znamo kako funkcioniše i način na koji se radi plan leta i kako funkcionišu službe koje kontrolišu plan leta. Da li će biti odgovora između mene i vas, ostaje pred nama da vidimo. Ja se nadam da hoće, a vi po svojoj ličnoj savesti i odgovornosti.

Zašto je, i s time završavam, važno iz ove diskusije oljuštiti sav, meni nikad jasan, jed vlasti i taj cinizam bez otmenosti i ta neverovatna nasilna komunikacija kojom se u suštini samo šalje poruka o svađama na ustima – tad ćemo, svi ćemo ujedinjeni? Nećemo kad se tako svađamo, kako da vam kažem. Dakle, ja taj deo ne razumem, ali to je deo prava legitimnog folklora jezika koji se koristi u raspravama. Ali, ono što ja želim da svi razumemo kroz dijalog, jeste da li ćemo graditi osvetničko društvo tim jezikom ili ćemo graditi društvo vladavine prava?

Taj jezik je omen i ja sam sigurna da vi, s obzirom na vaše prethodno znanje i iskustvo, razumete koliko je bilo teško iz sektora odbrane koji je prošao, ja mislim, jednu od najdramatičnijih reformi zaslugom svih ministara, ko manje, ko više, kao što bi verovatno finansijska ekspertiza finansiranja ovih službi i države iz devedesetih predstavlja nemoguć posao, čak i za doktorsku disertaciju, pošto se finansiralo iz nedostatka dokaza, a vi, vidim, u naučnim radovima se bavite time, ne bi ni to bilo loše.

Dakle, ja bih volela da u vašim nastupima, kao izabranog ministra odbrane, češće čitam sklonost ka društvu vladavine prava, nego ka osvetničkom društvu i češće slušam jezik koji je potpuno oslobođen onoga što inače javni jezik kod nas podrazumeva. Ako postoji način da se dobrim odužite bilo kom svom prethodniku, ako i jednog poštujete, nadam se sve, onda vam je to preporuka. Da sam na vašem mestu, to bih uradila.

Činjenica je da je proceduralno ova sednica zakazana u skladu sa Poslovnikom, to nije sporno. Način na koji je zakazana je slobodan prostor da mi kritikujemo, uz sav folklor jezika koji to podrazumeva. Podaci koji su u biografiji takođe su predmet naše kritike. Recimo, nema podatka vašeg rođenja. Za sve ono što neće da mi Vlada da dostupno, za to postoji internet, ali pretpostavljam da je to podatak od tajni i ja ga neću podeliti čak ni sada, kao i šesti stepen i slično. Dakle, za sve to što se dešava i proceduralno i po zakonu, ja hoću samo da vam ilustrujem jedan slučaj kada su mnogi od nas bili u ovoj sali 2006. godine, kada su tri ministra bez izbora postali ministri Vlade Republike Srbije, uz moj protest, jer je to sramota. Smatram da je to tad bila sramota i da je sada sramota. Ako poredim tumačenje procedura, onda je ovo način na koji se vi birate potpuno u proceduri, dok čin 2006. godine su odlukom Vlade, ministar spoljnih poslova, ministar odbrane i Rasim Ljajić postali ministri Vlade Republike Srbije bez da je iko ikada glasao za njih.

Sa nadom da ćete zaslužiti glasove većine, ovog puta i sa očekivanjem odgovora na moje poslaničko pitanje, moram vam uskratiti svoj glas.

Hvala vam.

Koristiću i vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS.
Član 86. govori u svom rubrumu uspeh internog konkursa i donošenje rešenja o premeštaju. Osim što se premeštanje javlja u dva ili po tri osnova, nemam ja tu primedbu, utoliko ja želim da se ova odredba u celini briše kao ilustracija za sve odredbe koje se tiču internog konkursa zato što je to ono što ja zovem normativni optimizam. Preterani.
Dakle, član 86. kaže – kada interni konkurs uspe službenik na položaju koji rukovodi organom AP odnosno načelnik uprave donosi rešenje o premeštaju službenika i dostavlja svim kandidatima. U drugom stavu – kandidati koji su učestvovali na konkursu imaju pravo žalbe na rešenja o premeštaju službenika pod istim uslovima i u istom roku, kao i u postupku javnog konkursa.
Svih ovih sedam, osam članova, u suštini, nema razlike u odnosu na javni konkurs, ali ste se odluči za interni. To nije dobro rešenje iz najmanje tri razloga. Prvo, to je instrument kojim ne da svaki zakon omogućava zloupotrebu, to je instrument kojim stvarate zloupotrebu. Kao što je instrument diskrecionih ovlašćenja instrument kojim stvarate prostor korupcije. To je zakonito, ali ima moralni deficit, pa onda nije dobro, ni po onoga na koga će zakon biti primenjen, ni po onog ko zakon primenjuje, ni po sve nas u celini ako delimo cilj da hoćemo upravu. I to se vidi u tom članu 86. Uspeo je interni konkurs, dalo se rešenje o premeštaju, ovi drugi će da se žale i sve isti rokovi i isti postupak kao javni konkurs. Zašto onda nemate javni konkurs? Zašto institut internog konkursa?
Objašnjenje da je time ozakonjeno postupanje rukovodioca, ko god da vam je tako objasnio, loše vam je objasnio i nije nikad radio u lokalnim samoupravama, niti je imao kontakta sa ljudima.
U načelnoj raspravi sam govorila o 997 ljudi koji rade u administraciji grada Novog Sada i mogu sada da govorim o ukupno 20 hiljada ljudi na koje se ovaj zakon odnosi. Ovim vi stvarate instrument, različit u odnosu na odredbe koje su sada u propisima koji se odnose na položaj izvršilačkih poslova. Dakle, ne samo što smatrate da rukovodioc treba da ima ovlašćenje za premeštanje, jer ima članova koji kažu – premestim te na isto radno mesto, saglasnost, bez, itd, uvodite javni konkurs, zato da bi se napravila javnost, neutralnost kandidata, kredibilitet konkursne komisije, da bi sve bilo dostupno, jer se sve radi od novca svih nas, svih građana, i onda uvodite i treći i četvrti mehanizam kojim ćete ljudima, ovih 20-ak hiljada na koje se ovaj zakon odnosi, menjati radna mesta.
Mogu samo da se nadam da sve ovo što ja mislim o pojedinim odredbama u zakonu i o načinu na koji nam je zakon predstavljen, da će u primeni pokazati da nisam u pravu. Retko koji zakon bih ja volela da ja pogrešno čitam, kao ovaj zakon. Bio je još jedan i, nažalost, bila sam u pravu. Ja bih volela da ništa nisam u pravu i da ovim ne stvarate jedan prostor u administraciji koji se tiče lokalnih samouprava i autonomnih pokrajina kojim, praktično, zakonom ljudima dajete instrumente u ruke, koji su potpuno suprotni od želje da imate zdravu organizaciju, marljive rezultate rada, dobre rukovodioce i sve ono što podrazumeva najveću i najefikasniju moguću uslugu onih koji rade u administraciji, svih onih koji u tim lokalnim samoupravama ili u autonomnim pokrajinama žive. Nepotrebno je imati interni konkurs.

Zahvaljujem. Koristim vreme ovlašćene predstavnice Poslaničke grupe Demokratske stranke.
U vašem obrazloženju je dokaz da ja vrlo dobro znam zašto kritikujem ovaj zakon. Vi kažete ovako – hoćete da omogućite karijerno napredovanje i zato interni konkurs. A interni konkurs može da ne uspe. Pa koliki, da ne kažem ružnu reč, je onda rukovodioc koji raspisuje interni konkurs? Ne može oba. Sva vaša obrazloženja imaju unutrašnju suprotnost. Zato što zakon ne valja. I sva vaša obrazloženja imaju nadnaslov – hoćemo da napravimo da bude efikasno, javno, transparentno, kvalitetno.
Ja vam kažem da interni konkurs je podatak viška. Vi kažete – služi za karijerno napredovanje. Znači, raspisuje se zato što rukovodioc organa, jer to sve piše, i zato brišem sve članove. Znači, raspisuje ga, ne raspisujem ga ja, ne raspisujete ga vi, ne raspisuje ga nameštenik, no ga raspisuje rukovodioc, zato što verovatno ima neko ko zaslužuje karijerno napredovanje. I onda kažete – pa, može i da ne uspe. A ko će da bude odgovoran? Rukovodioc koji ne zna da li treba da mu službenik napreduje ili ne? Ili rukovodioc ima instrument u rukama?
Ponavljam vam, ja bih volela da ja nisam u pravu kada čitam ovaj zakon. Strašno bih volela. Možda više nego mnogi iz vašeg ministarstva ili vi lično. Ali, to da sam u pravu, daju mi vaša obrazloženja, nažalost. Ili morate znati tačno zašto interni konkurs, pa mi to obrazložiti, van svake sumnje, ili sam ja u pravu i interni konkursi ovde su dodatni instrument kojim stvarate ono što u administraciji ne sme da bude kreirano zakonom, a to je da rukovodioc praktično koristi ozakonjenu samovolju. To je moralni deficit ovog zakona.

I  ne treba ja to da radim, to ste vi uradili. Ako kažete – hoću interni konkurs zbog karijernog napredovanja. Pogledajte u stenogramu, ja pažljivo slušam. Ja zato i reagujem što vi nešto kažete. Kao što ste rekli u odbranu Zakona o sistemu plata je bila jedna osnovica, jedni koeficijenti, a lokalne samouprave smanjuju osnovice ako nemaju para. Jel sam ja to rekla? Ne, to ste vi rekli. Tako ste i ovde sada rekli da je to zbog karijernog napredovanja, a može da ne uspe. Šta vam radi rukovodioc? Šta vam radi rukovodioc koji raspisuje konkurs, ako ga raspisuje zbog karijernog napredovanja? Ili ga ne raspisuje zbog karijernog napredovanja? Zašto ga onda raspisuje?
Narodni poslanici koji krše Poslovnik kažu – da dovede koga hoće. I u pravu su.

Obema bi bilo lakše da vi pričate o zakonu koji ste nam predložili, jer sam ja ovde da čitam zakon, a vi ste da odgovorite na moja pitanja.
Ako je vaš izbor da pokušate da diskvalifikujete način na koji ja čitam zakon, onda imamo problem vašeg razumevanja, ne samo zakona, nego procedure u Narodnoj skupštini.
Vi možete da mi ne odgovorite na pitanje, vi možete da odgovorite šta god hoćete, ali vaša odluka da na moj citat vaših reči mene optužite da ja štetim građanima Srbije, više nego išta govori da ovaj zakon ne valja.

Član 89. zatvara prostor ovog novog instrumenta i glasi: „Ako interni konkurs nije uspeo, poslodavac može odlučiti da radno mesto popuni preuzimanjem službenika.“ To može da uradi i inače. Ovim ste članom, posle koga sledi glava IV preuzimanja, praktično uveli još jednu situaciju kada rukovodilac, odnosno poslodavac preuzima službenike.
Znači, ako interni konkurs ne uspe, on može da raspiše javni konkurs i može da preuzme službenike, a onda ima još i da radi preuzimanje. Kada bi proveli Gedanken eksperiment, samo jedna lokalna samouprava, evo, ova novosadska sa 997, samo jedan rukovodilac, samo jedan poslodavac, kada bi pokušali na zamišljenog službenika, bilo koga, za izvršilačke poslove, da primenimo ove članove, onda biste videli koliko to izgleda loše po sistem u praksi.

Alternativa je da se razumemo čemu služe skupštine, da naučimo. Nisam ja ovde da vama dajem alternativu zakona. Moj posao je, po Ustavu Republike Srbije, po Zakonu o Narodnoj skupštini, da komentarišem, analiziram, kritikujem, pitam i proveravam šta radi izvršna vlast. Malo je naopako, znate, već godinama, i to nažalost nije odlika samo ove Vlade, bilo bi dobro, bilo bi lako da je odlika ove Vlade, ne, to je odlika svih vlada po kojoj ja znam poslove detaljno za poslednjih 26 godina, da svaki ministar smatra da može da dođe u Skupštinu da propituje poslanike.
I vi pišete zakon o službenicima? Vi smatrate da umete meni da objasnite kako će službenici efikasno da se organizuju, a kao ministar dolazite i kažete meni – nemate alternativu za ovaj zakon? Moj posao nije da imam alternativu za ovaj zakon. Mogu, ako hoću. Moj posao je da vas propitam dovoljno detaljno, da zajedno ostavimo van svake sumnje kakve posledice po ljude na koje se ovaj zakon ostavlja po njihove živote. To je moj posao.
Sve i svašta smo čuli od raznih ministara, vi se tu ne ubrajate, ali taj stav – sram vas bilo, vi podnosite amandmane „briše se“, sram vas bilo, vi nemate meni alternativu. Nakon što vas ja pitam, nakon što kažem da ste uveli članom 89. dodatni uslov za preuzimanje, vi de fakto meni kažete – ma, neću ja da razgovaram sa vama. Da li vi stvarno mislite da sa takvim stavom prema meni u Skupštini, nisam važna ja imenom i prezimenom, ja sam narodna poslanica, ko god da sam, da možete kod ikoga da probudite poverenje da hoćete efikasnu, transparentnu, kontrolisanu, jasnu, dobru i sa kvalitetnim rezultatima administraciju u lokalnim samoupravama? Malo bih vam možda poverovala kada biste ovde demonstrirali ponašanje na koje vas obavezuje i Ustav i Zakon o Narodnoj skupštini i Zakon o Vladi.
Snaga argumenta može da bude kakva god hoćete, retorika vaša može da bude kakva god hoćete, ali kad vas ja citiram i kad podnosim amandmane na koje imam pravo, i kad vi meni kažete – vi meni ne dajete alternativu, ja neću više da odgovaram, sebe ste delegitimisali od bilo kakvog ozbiljnog razgovora o ovom zakonu.
Ponavljam, ja bih bila najsrećnija da je to ova Vlada i bilo bi mi lako, znate, onaj folkrol – ua, ja opozicija – ua, dole Vlada, ali to nije slučaj, to se dešava sa svim vladama i sa skoro svim ministrima, u manjoj ili većoj meri. Niste vi samo odgovorni za to, za to smo odgovorni i mi narodni poslanici, što ćutimo kad treba da kažemo – ne, jer nas Ustav i Zakon o Narodnoj skupštini obavezuje da vam kažemo – ne, ne možete tako da se ponašate, vi ste izvršna vlast, mi kontrolišemo vas, a ne vi nas.
Iako pripadam opoziciji, moj posao je, uloga, da pokušam sa vama u razgovoru da smanjim svaku štetu, kao što je moj posao da napravimo bolje rešenje, ako je iole dobro. No, nažalost, to se za sada vrlo retko dešava i sa vrlo malo predstavnika izvršne vlasti.
Moje pitanje je vrlo jednostavno – zašto u članu 89. uvodite poseban instrument, kojim kažete – ako interni konkurs nije uspeo, onda može preuzimanje? Posle toga slede članovi u glavi IV o preuzimanju. Nemam ja obavezu da ja vama dajem bilo kakvu alternativu. Vi imate ustavnu obavezu da mi odgovorite na pitanje, pa makar i diskvalifikacijom ili pokušajem diskvalifikacije. To je naš nesporazum, banalan, ali dubok.

Vaše pravo da mislite šta je fer prema građanima jednako je mom pravu da mislim šta je fer prema građanima. To je banalnost našeg nesporazuma i oba ta prava su zapisana u zakonima.
Ja kad podnosim amandmane i kad amandmane obrazlažem, ja poštujem Zakon o Narodnoj skupštini, Poslovnik Narodne skupštine i Ustav Republike Srbije.
Vi meni kad odgovorite, da to što ja smatram da zanima građane, da dezavuiše građane, vi meni kažete – neću sa tobom da razgovaram. Ja vas potpuno razumem, ali me to nažalost uverava u tome da sam u pravu da ovaj zakon neće doneti dobra o kojima vrlo, vrlo emotivno i vrlo znalački pričate u načelnim rečenicama. Toliko je jednostavno.

Zahtev za objašnjenjem i za informacijama postavljam ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru. Zahtev se sastoji u sledećem da mi dostavi dokaze o obrazovanju, specijalističkim studijama, usavršavanju i napredovanju u zvanjima u onom obliku kako je dostavio kada je, kao kandidat za ministra, izabran za ministra zdravlja u Vladi Republike Srbije.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar je predmet, i to je skoro pa uobičajeno, istraživačkog novinarstva i ja u teme koje mu istraživači novinari postavljaju kao pitanja ne ulazim. Najdobronamerniji savet bi mu bio da iskreno i bez zadrške i bez svake sumnje odgovori na sva pitanja, ali podatke o tome da li je ili nije usavršavan i obrazovan u Velikoj Britaniji, da li je ili nije bilo spora u napredovanju u akademskim zvanjima oko izbora, te podatke nam je dužan da podnese bez krivotvorenja, bez grešaka i bez ikakvih manjkavih činjenica, jer je to pitanje odnosa člana Vlade i Narodne skupštine. Zahtevam da mi se dostave proverljivi dokazi o onome što je tvrdio da jeste u svojoj profesionalnoj karijeri, a o čemu je obavestio predsednika Vlade, a on sve nas. Tu ne sme da bude laži.
Pitanje postavljam ministarki poljoprivredi Snežani Bogosavljević Bošković i tiče se isplata subvencija sa zahtevom da, u najkraćem mogućem roku, proveri šta se dešava sa isplatama subvencija. Naime, informacije koje imamo od poljoprivrednika iz Vojvodine je da, od namenjenih 6.000 dinara plus 6.000 dinara, dakle subvencije koje se tiču subvencija za gorivo i sve ono ostalo što se dobija uz podnošenje računa i subvencija po hektaru za koje je ministarka ovde tvrdila da je sve isplaćeno, da nema kašnjenja, ima ozbiljnih kašnjenja, da je isplaćeno samo 2.000 od sredstava potrebnih i namenjenih na osnovu fiskalnih i drugih računa za gorivo i ostalo što poljoprivrednicima treba, a da ovih iznosa novca po hektaru nema uopšte.
Naše pitanje ministarki Bogosavljević Bošković – zašto se kasni sa subvencijama, gde je zastoj, da li u redosledu kojim se poljoprivrednici prijavljuju ili ne, zašto smo mi kao narodni poslanici obavešteni da nema kašnjenja subvencija i da je sve isplaćeno?
Poljoprivredni radovi su jesenji i prolećni, setveni, letnji i žetveni i oni ne mogu da čekaju, ni sporost u administraciji, ni zastoje, a pogotovo nije lepo da im se kaže da im je isplaćeno, a da oni sede, gledaju vesti i slušaju ministarku, a znaju da nije. Dobro bi bilo za sve da nam ministarka odgovori kada će izvršiti zakonski obavezujuću isplatu subvencija poljoprivrednicima. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Molim vas da utvrdimo kvorum pre glasanja i to će vam dati vremena da se poslanici skupe, da ne bi bilo problema. Hvala.

Zahvaljujem.
Kažu da nema teksta bez konteksta, tako to važi i - nema obrazloženja zakona a da svako od nas koji obrazlaže da li je za ili protiv nema kontekst.
Ovo je treći put da ja čitam ovaj zakon i ostala je jedna manjkavost u sva tri moja čitanja, u pokušaju da dobijem podatak koji je važan za moj kontekst, a to je – na koga se odnosi ovaj zakon, na koliko ljudi, gdi su oni? To je meni važan podatak. Ja sam sigurna da je negde važan i ministarki Kori Udovički. Ne smem da tvrdim, jer nije bilo izrikom rečeno, ali eto, neka mi se ostavi na utisak.
Inače, kada se donose ovakvi zakoni, nismo skloni da u protivljenju ili prihvatanju govorimo o ljudima. Ja to zovem faza normativnog optimizma. Kroz to prolaze društva i države koje su u različitim stepenicama priključenja EU. Verovatno je neminovno, ne znam, ali faza normativnog optimizma je kao iz one narodne priče, bajke koju su mnogi od nas čitali, a to je – stolčiću, postavi se. Ima onaj što ima čarobni stolnjak, pa – stolčiću, postavi se, i sve se postavi. Mnogi od nas smo skloni, u zavisnosti od toga da li sedimo na stolici koja podržava zakon ili je protiv, da koristimo priču – stolčiću, postavi se. Ja ili oni koji su sa mnom sarađivali su imali nesreću da nisam nikada.
To je ključno pitanje za mene i u ovim načelnim, uvodnim rečenicama daću primer za one brojke, dakle, koliko i koga, za Novi Sad. Ja to govorim bez negativne ili pozitivne konotacije i po Novi Sad, moj grad i po ljude i po bilo koga, zato što ja duboko verujem da ne možeš da menjaš ono što ne umeš da izmeriš. Ako hoćemo da menjamo kvalitet poslova u jedinicama lokalne samouprave i na pokrajinskom nivou, onda moramo da izmerimo ko to radi, koliko je to ljudi, šta oni rade. Za Novi Sad, govoriću oko, jer ja definitivne brojke nemam, sa nadom da greška neće biti veća od 1%, dakle, ukupno je to oko 8.380 ljudi, od toga 5.131 radi u javnim i javnokomunalnim preduzećima.
Odmah prvo pitanje – odnosi li se ovaj zakon na njih? Ne. Znači, na ljude u javnim i javno-komunalnim preduzećima u Novom Sadu se zakon, o kome razmatramo, ne odnosi. Onda imamo još 1.832 u „Radosnom detinjstvu“. Ustanova, predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“, koja je odčuvala, odgajila mnogo novosadske dece. Dakle, odnosi li se to na njih? Ne. Na ustanove, na fondove, na javna, na javno-komunalna preduzeća ne odnosi se. Onda imamo 315 u ustanova kulture i gradskim agencijama. Ne odnosi se ni na njih. I imamo 997 u administraciji. Na njih se odnosi.
Šta rade tih 997 ljudi? Sve ono što podrazumeva funkcionisanje, u ovom slučaju grada Novog Sada. Taj broj verovatno u sličnoj proporciji, i to govorim napamet, od prilike jedan na 50 ili 60 stanovnika u ukupnom broju, a u ovom slučaju to bude mnogo manje ako, kao u slučaju Novog Sada, od ukupno 8.380 otklonite 5.131 na koje se ne odnosi iz javnih i javno-komunalnih, pa još 1.832 iz predškolske ustanove „Radosno detinjstvo“, pa još 315 iz kulture i agencija. Dakle, dobijate tih 997, evo neka bude hiljadu Novosađanki i Novosađana koji rade u administraciji. Na njih se ovaj zakon odnosi. To su živi ljudi, imaju imena i prezimena i porodice.
Šta mi, kao zakonodavci, vi kao predlagač zakona, želimo da postignemo ovim zakonom? Da njih 997 ima odgovarajuću platu, u skladu sa budžetom lokalne samouprave, dakle konsolidovanim budžetom Republike Srbije, ne računam za onaj budžet za koji mi glasamo, nego sve ukupno, da imaju stručnu spremu, da imaju znanje, da budu politički potpuno neosetljivi na to kako kojim izborima dođe koja struktura i da se na potpuno jasan, građanima Novog Sada, način biraju kako da dođu do tog mesta.
Pošto mislim da se slažemo da želimo to, tih 997 ljudi, to je tačka u kojoj nažalost ja obično imam nesporazum. Pošto ja mislim da bi zakon trebao da se pravi od toga da mi znamo ko su ti ljudi, a ne da se pravi na stočiću postavi se, jer ovo često dovodi da dobri zakoni, koje usvojimo u Skupštini, nije važno ko glasa za ili protiv, ja ne mislim da su ovi zakoni predmet onoga viče opozicija ua, a viče vlast ua, ja mislim da je to nekorisno, ali dobro, ako bude, nije važno... Dakle, te zakone ako uzmete, kako bi ste želeli da izgledaju, ne mereći ko to tamo sad već radi, onda imate zakone koji uopšte ne budu primenjeni u praksi, a dobiju izmene i dopune, ili dobiju novi zakon. To je ono što ja zovem normativni optimizam. Svi zajedno, verovatno učimo kako je najbolji, najefikasniji način da uredimo prostor javnih službi.
Ja ću nakon ovog načelnog dela pokušati da vam objasnim kontekst, zašto sam kritična prema odredbama zakona i zašto sam kritična prema načinu na koji se ljudi odlučuju da nam predstave zakon, da probam komentarima nekih članova da kažem šta lako promakne kada hoćete da dobijete dobar zakona, a nemate sistem koji je izmeren da bi taj zakon stvarno bio dobar.
Evo, prvi primer. U članu 19. govori se o jednakoj dostupnosti radnih mesta. Ideja je dobra i kolege Pastor i Halimi su pozdravili tu stvar i to je jedna od stvari o kojoj je jako bilo teško govoriti kada je, recimo, bio Zakon o državnim službenicima 2005. godine. Taj zakon je dva puta povlačen. Postoji slučajnost. Ja sam i tada bila ovlašćena predstavnica. Jedan izvanredan pravnik, koji je ostavio traga u pisanju zakona, Zoran Balinovac, je bio direktor za zakonodavstvo, dva puta je povlačen, kao i Zakon o Vladi.
Da napravim digresiju, zašto svodim odredbe jednu po jednu? Zato što je, recimo, u Zakonu o Vladi, a tako je u zakonima o državnim službenicima, na koje se oslanja ovaj zakon, a koji su na snazi od 2005. godine, bio član koji je imao rubrum, nadnaslov – kabinet predsednika. Član je opisivao šta ima u kabinetu. Ja sam dala u amandmanu da ima fikus, onda se gospodin Balinovac ljutio malo, nije puno.
To je moja potreba da probamo da izgradimo dijalog tamo gde je samo jedan spreman za dijalog. U tom kontekstu je spominjanje ovog člana 19, koji kaže, sa rubrumom - jednaka dostupnost radnih mesta, „Pri zapošljavanju vodi se računa o tome da nacionalni sastav, zastupljenost polova i broj osoba sa invaliditetom odražava među zaposlenima u najvećoj mogućoj meri strukturu stanovništva“. Ne može on da odražava strukturu stanovništva. Mi imamo propise o tome kako i koliko morate da zaposlite osoba sa invaliditetom, naprimer. Mi o tome imamo propise. Ne možete vi određivati broj osoba sa invaliditetom tako što gledate koliko ih imate u strukturi stanovništva, kao što imamo i za zaposlene.
Dakle, razumem nameru i moj komentar ovog poslednjeg stava nije kritičan zbog namere, nego zbog načina kako piše. Imam iskustvo koje moram da imam kao narodna poslanica, a to je da gledam kako izgleda kada se zakoni, o kojima mi ovde govorimo, sprovode u praksi i proizvode posledice na živote ljudi, jer to zakoni rade. Ovaj zakon će, bar za njih 997, da proizvede posledice.
Član 25. sa rubrumom – pravo na žalbu. Glasi: „Stav 1. – službenik ima pravo žalbe na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i dužnostima, ako žalba ovim zakonom nije izričito isključena“. Kako možete vi zakonom o zaposlenima u lokalnoj samoupravi i autonomnim pokrajinama da isključite žalbu koja se tiče prava i dužnosti zaposlenih. To ne može.
Zašto citiram ovo? zato što mogu da vam garantujem da će se među 997 onih koji su sada u Novom Sadu, na koje se zakon odnosi, naći jedan kome će rukovodilac, koja god stranka da ga je dovela, kazati – vidi, piše ti u zakonu da nemaš pravo na žalbu, žalba ti je isključena. To se dešava sa primenom zakona.
Čl. 32, 33. i 34. koji govore o premeštanju, o privremenom radu na poslovima koji nisu u opisu radnog mesta i o privremenom radu na nižem radnom mestu. Član 32. kaže: „Službenik je dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto na koje je, prema odredbama ovog zakona, trajno ili privremeno premešten“. Pri čemu se posle u članu 114. ponavlja odredba da je on dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto. Ko odlučuje o tome da mu je radno mesto odgovarajuće? Kada konsultujete, posle člana 32, članove koji govore o odgovarajućim radnim mestima, onda imate odredbu niže i više radno mesto.
Razumem šta se htelo, ali ne postoji više i niže radno mesto. Postoji radno mesto za koje se traže određene klasifikacije. Postoji rukovođenje i hijerarhija u rukovođenju, a ne možete imati niža i viša radna mesta, nije prosto dobro.
Za odredbe koje se tiču, recimo, člana 37. sa rubrumom - dužnost obaveštavanja o sumnji postojanja korupcije, pa kaže u prvom stavu: „Službenik ili nameštenik je dužan da pismeno obavesti rukovodioca ako u vezi sa obavljanjem poslova radnog mesta dođe do saznanja da je izvršena radnja korupcije u organu u kom radi“. Šta da radi jadan ako mu je rukovodilac korumpiran? Šta će da radi ako vidi, ako svedoči, ako čuje o korupciji rukovodioca?
Drugo, ja sam sklona da podržim odredbe o korupciji, odnosno borbi protiv korupcije u zakonima koji se tiču javnog sektora, ali onda mora da stoji i odredba da je dužan da se obrati policiji, jer ovako samo kažemo, s tim što je namera dobra, znači ovde se nigde ne vidi, ovde se kaže, ovde je jedan od 997 koji radi u Novom Sadu vidi, recimo u urbanizmu je, i vidi da njegov načelnik, zna da je njegov načelnik pred njim, to ume da bude bahato strašno, nema veze iz koje stranke, da je uzeo novac, da je uradio uslugu. Kome on da se obrati? On mu je rukovodilac. S nadom da će biti bolje primene nego što je ova kako je ja čitam, a za koju znam kako bude primenjivana.
Primena propisa kojom se uređuje sprečavanje sukoba interesa na službenike na položaju. Ovo je zakon u koji su uvedene odredbe, samo na jednom mestu se spominje da je Agencija za borbu protiv korupcije, ali koje su uvedene odredbe zabrane sukoba interesa i obaveza kada je u pitanju Agencija za borbu protiv korupcije.
Ministarka Kori Udovički je ispravno rekla, mi imamo problem zbog neusaglašenosti propisa koji stvaraju rešetke, mreže, da propadneš, kao što je ovaj slučaj kako sa direktorima u osnovnim školama, kako sa zaposlenima u javnom sektoru, tako i ovde šta je to što je sukob interesa, šta je to odredbe iz Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Imamo mi zajedničku svest da vi ne možete korupciju potpuno iskoreniti i uvek će biti nekih slučajeva, ima i slučajeva u razvijenim zemljama koje imaju pedesetogodišnju borbu sa korupcijom. Cilj je smanjiti je na podnošljivu meru, tako da ne ugrožava ono što bi trebalo da se vodi kao zdrav proces u upravljanju javnim poslovima. Ali, baš zbog toga bi trebalo o ovakvim zakonima precizno govoriti šta radi jedan od ovih 997 u Novom Sadu ako vidi da ima korupcije. To da ga uputite na rukovodioca prosto nije dovoljno dobro.
Sada u članu 52. govori se o razlozima za razrešenje. Ovo što ću dati kao primedbu na tačku 2. i 3. je prosto moj duboki lični stav.
Dakle, u razlozima za razrešenje službenika koji se razrešava sa položaja ima niz navedenih i onda imate dva puta kaže – konačnog rešenja kojim mu je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa, pa tri – konačnog rešenja kojim mu je određena ocena nezadovoljava na vanrednom ocenjivanju. Ja razumem da zakonodavac hoće da kaže da je to rešenje na koje više nema pravo žalbe, jer su sva prava iscrpljena. Ali, znate, konačnih rešenja ima samo jedno. Drugo, ta sintagma se često veže za događaje, tako da je ne bi trebalo spominjati nigde. Ja vam nisam davala amandman, ali prosto je to kod mene etička stvar, nemojte uopšte uzeti u obzir ako mislite da je makar šta, da ne zovete ništa konačnim rešenjem. To sam već dva, tri puta pokušala sa ministrima, i svaki put sam dobijala onu standardnu - znate mi hoćemo ovde da uredimo, kako da vam kaže javni sektor u Srbiji. Ja kao narodna poslanica dok razgovaram sa ministrima nema veze da li ih podržavam ili sam protiv, njih mrzi da idu dalje od stereotipije, kada ja kažem – zašto pišeš konačno rešenje? Pa, mi kažu to je tako u praksi, to je jezik koji se upotrebljava.
Ako ne budemo ovde ustanovili dijalog, nećemo imati ni dobre promene na lokalnom, ili pokrajinskom nivou, kada su u pitanju ljudi na koje hoćemo da se odnosi ovaj zakon, tako da budu birani javno, da budu nepolitični, da znaju šta im je domen i kvalitet posla, da odgovaraju, da to bude merljivo, i sve ono što svi želimo da vidimo. Ako je meni odgovor bilo kog kog sam do sada pitala – „nomina sunt odioze“, tako se to piše i šta sada hoćeš. Tako, ja svašta hoću. Tako da izrazi kao što je konačno rešenje ne treba da stoje ni u jednom zakonu.
I za kraj nekoliko komentara koji se tiču već spomenutog člana kojim se definišu teže povrede dužnosti i načina na koji se, premeštanje, izvinite.
Spomenula sam član 114. u vezi sa članom 132. i sada ovde ima u članovima 111, 112, 113, 114. govori se o pojmu premeštaja pa kaže da službenik može zbog potrebe rada da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto. Za premeštaj službenika zbog potrebe rada nije potrebna saglasnost službenika, službenik na položaju ne može biti premešten.
Znate, mi u praksi imamo primere iz lokalnih samouprava gde su službenici VSS premeštani na status poljočuvarki. Imamo sudske procese koje su one dobijale. To se dešava kada napišete u zakonu – odgovarajuće radno mesto, jer je nadležno lice procenilo da je to da ona bude poljočuvarka odgovarajuće radno mesto.
Za kraj, o težim povredama dužnosti. To je član 137. kaže se u tački 13. da je teža povreda dužnosti nezakonito raspolaganje sredstvima, kao i nesavestan odnos prema sredstvima kojima službenik odnosno nameštenik rukuje. To nije povreda dužnosti, do je krivično delo i to se dešavalo i u Zakonu o radu kada smo ga donosili i inače u zakonima. Ako je on nezakonito raspolagao novcem, onda je on ili proneverio ili ukrao, nešto je uradio što je krivično delo. Ne verujem da je prekršaj. Ako mu ovde stavite da je teža povreda radne dužnosti to će mu biti razlog za otkaz. Ako se htelo reći da će ići kroz sudski proces, pa će onda posledica onog što se desilo u dokazanom sudskom procesu biti otkaz, odnosno teža povreda radne dužnosti, to je druga stvar. Ali, vi ovde navodite da je to teža povreda dužnosti. Ko to utvrđuje? Hvala.

Zahvaljujem.
Vrlo kratko dve opaske koje smatram važnim u odnosu na sve što sam spomenula o kontekstu i odredbama kojima se ovaj zakon definiše, a u svojstvu ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS. Prva, ukupan broj, ja sam spomenula kao primer Novi Sad, da se ovaj zakon odnosi na 997 ljudi u administraciji, nema na javno-komunalna preduzeća, ustanove kulture, centre za socijalni rad, agencije, ne, samo administracija.
Ako se prati da to znači jedan u administraciji na oko 400 stanovnika, dolazimo do oko 20.000 ljudi u Srbiji u svim lokalnim samoupravama i svim autonomnim pokrajinama koje Srbija ima, dakle, na njih se odnosi zakon.
Kad kažete 20.000 ljudi koji treba da organizuju život u lokalnim sredinama, to za ozbiljne, velike korporacije podrazumeva broj zaposlenih. Neću da upoređujem lokalnu samoupravu i korporacije. Prosto, govorim o broju ljudi na koje odredbe ovog zakona treba da se odnose.
Među njima će biti neki koji će biti predmet primene čl. 90, 91. i 92. o preuzimanju. Zašto smatram ove članove zanimljivim? Član 90. o preuzimanju kaže u svoja dva stava – poslodavac može preuzeti od drugog poslodavca iz člana 4, u kome se definiše ko je sve poslodavac, ovog zakona, odnosno iz državnog organa bez konkursa, službenika koji je u radnom odnosu na neodređeno vreme. U drugom stavu – preuzimanje službenika vrši se na osnovu sporazuma o preuzimanju uz saglasnost službenika koji se preuzima. Jezički manje-više, ja tu nisam, posebno ako nije očita odredba koja je manjkava.
Ovde je jasno. Od ovih 20.000, imate u nekoj opštini nekog službenika koji bi mogao da radi i da bude korisniji u drugoj opštini. Može i tako preuzimanje, ako nije preuzimanje unutar iste lokalne samouprave, što liči i na horizontalnu pokretljivost pri organizaciji rada. Načelno, taj član može biti u redu.
Sada ide član 91. koji u prvom stavu kaže – službenik može biti preuzet na radno mesto koje je razvrstano u isto, neposredno niže ili neposredno više zvanje, pa u drugom stavu – službenik može biti preuzet na radno mesto, razvrstan u neposredno više zvanje, ukoliko ispunjava uslove za napredovanje. Zašto bi bilo ko sporazumom rekao – dobro, preuzmi me u niže zvanje?
Znate, kada se ovako napiše, pa kada radite, kao što ja čitam zakone, ja gledam kako se svaki član zakona odnosi na ljudsko biće, pošto zato zakoni i postoje, sve vrste zakona, šta ovo proizvodi, kakvu posledicu proizvodi u životu Marije Marić koja ima zvanje savetnika u Skupštini i onda je preuzimaju na mesto nižeg savetnika u veću. Čak iako razumem dobru nameru, ne može da valja.
Član 92. kaže – ako radno mesto nije popunjeno ni preuzimanjem službenika, sprovodi se javni konkurs. Kada imate ovakav član, onda ste ozakonili za svako nepopunjeno radno mesto – probaj prvo preuzimanje. Ja znam da vi to tako ne čitate, znam da predlagač zakona nije tako mislio, ali sam vam zato u uvodu rekla da je moj posao, da je moja ustavna obaveza, obaveza po Zakonu o Narodnoj skupštini, da gledam kako se zakon primenjuje na terenu.
U tom smislu su moje opaske. Amandmane kojim bi se menjali članovi zakona nisam podnosila. Podnosile su moje kolege, ali nadam se da sam uspela da vam objasnim da treba još jednom pažljivo čitati odredbe. Ako ima amandmana kolega, ja ću glasati. Ako odbor želi da interveniše, on će intervenisati.

Amandman o kome je reč pokušava da uvede javna preduzeća i agencije i da saslušamo argumentacije zašto to ne bi trebalo. I, ja imam potpun razumevanje za argumentaciju ministarke Kori Udovički sa žaljenjem što nemam već podrške za dijalog upravo o onome što je ona ovde razmenila ovde kao informacije. O vremenu potrebno za to da se stvarno upravlja javnim preduzećima kako treba, o vremenu kada će stupiti ovaj zakon i o nezadovoljstvu što će svi u Srbiji  znati da javna preduzeća dobijaju subvencije, da idu pare iz budžeta, ali da nisu u ovom zakonu. Ako ostavite nedovoljno objašnjeno ljudima, imaćete otpor tamo gde treba da imamo podršku za reformu javnog sektora. I, to je razlog zašto podržavam i ovaj amandman i prethodni koji su podneli kolega Marko Đurišić i poslanici.
S druge strane, argumentacija predstavnike vladajuće Srpske radikalne stranke su, da su preduzeća prešla sa stacionarne, na funkcionalno upravljanje, da generatori električne energije zagađuju, da su to jako teški uslovi i da 240 milijardi koja idu za javna preduzeća, da je to argument da ne bude javnih preduzeća. Taj deo nije dobar, nedostatak dijaloga koji pokazuju predstavnici Srpske radikalne stranke ovde u Skupštini su takvi da onemogućavaju da zaista…

  Pa, liče, valjda zato. Onda je lapsus.