Zaista bih morao da repliciram gospodinu Čikirizu, jer zaista delim nemerljiv doprinos SPO, očuvanju tradicije srpskog naroda, pogotovo oslobodilačkih ratova od 1912. do 1914. godine.
Povlačim, ovde nije reč o tome da li Srbija to treba da radi ili ne. Možda će se desiti, zaista, ti vanredni parlamentarni izbori u martu mesecu, pa će neko zaista moći, drugi, da taj program sprovede u delo i da realizuje ovu stavku budžeta. Pođite ovako.
Da sam ja bio ministar u Vladi koja je 1999. godine pustila NATO pakt na KiM i da imam kod kuće Albansku spomenicu svoga dede, i Karađorđevu zvezdu svog pradede, i da imam orden Belog orla sa mačevima, takođe svoga dede, i da na tom odlikovanju stoji – osvećeno Kosovo i da piše – u slavu nezaboravnih srpskih heroja koji su marširali u Prištinu, na Gazimestan i Peć, i da sam ja taj koji sam prouzrokovao da pljunem na ta odlikovanja i da pustim da NATO pakt napravi najveću vojnu bazu na Bonstilu, koju je moj deda takođe oslobodio, ja bih uzeo pištolj i ubio bi se na tom Kosovu i Metohiji na dan obeležavanja Prvog svetskog rata, a ne bih bio u politici.
Ako ništa drugo, za ceo život bi se povukao iz politike i nikada više ne bih koristio one svete termine patriotizam, Srbija, srpstvo, vojnička slava, čast, poštenje, jer sve je to pogaženo jednom besmislenom politikom tokom 90-tih godina, kada je na leđa SPO, DS, LDP i svih ovih, DSS, navučena beda, sramota, da treba da nas bude sramota što smo potomci tih heroja. Umesto da stanemo sada mirno sa Francuzima, sa Rusima, sa čitavim svetom i da prođemo kroz Trijumfalnu kapiju, mi ćemo ići opterećeni teretom Srebrenice, teretom Bratunca, teretom besmislenih ratova, i ja zbog toga ne bi neki ljudi trebalo da budu dostojni da se pojave na tom mestu.