Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred sobom imamo zakon o zadužbinama i fondacijama. Kada god raspravljamo o nekom zakonskom projektu, vrlo je teško da čovek razume zašto se neki zakon donosi, zbog toga što iz diskusija, ako neko pažljivo prati, zapravo ne može da razume čemu zakon treba da služi.
Nema nikakve sumnje da ovaj zakon niti može niti treba da se bavi popisom zadužbina, rangiranjem vrednosti tih zadužbina, odnosom države prema zadužbinama koje postoje odnosno onome što se zove kulturna istorijska baština, jer je to definisano drugim zakonima, a ne ovim.
Ono što je važno za ovaj zakon jeste činjenica da ovim zakonom država uređuje pravni okvir za jednu važnu oblast koja se zove mogućnost da građani svojim sredstvima, svojim donacijama, daju nešto narodu, državi i građanima. Ono što je važno za svaki zakon, pa tako i za ovaj, jeste – da li država, s jedne strane, podstiče one pojedince ili one institucije ili grupe da daju svoja sredstva i na koji način podstiče, kako bi se novim zadužbinarstvom zapravo stvarala trajna vrednost za buduće generacije.
To je ono što bi trebalo sve poslanike u ovom parlamentu da zanima. Dakle, da li smo mi ovim zakonom omogućili i stvorili jedan širi prostor za sve one koji žele da deo svojih sredstava ostavljaju generacijama koje dolaze?
Izuzetno je važno istaći da po prvi put Srbija ima zakon kojim se definiše da svi oni koji daju svoja sredstva u zadužbine i fondacije bivaju oslobođeni poreza. To nije nešto što ne poznaje praksa u razvijenim demokratskim zemljama, naprotiv, u svim razvijenim demokratskim zemljama jedan od ključnih stimulativnih instrumenata koje država daje onima koji žele da nešto od onoga što im je višak poklone društvu, ili vrate društvu, kako god to hoćemo da kažemo, jeste da budu oslobođeni poreza.
Zato smatram da je ova odredba u zakonu izuzetno značajna i da zapravo pokazuje do koje mere država želi ovim zakonom da otvori prostor za novo zadužbinarstvo.
Istovremeno ono što je važno za nas koji se opredeljujemo da li ćemo podržati ovaj zakon ili nećemo, i šta smatramo važnim u ovom zakonu, jeste činjenica da li se utvrđuju precizni uslovi koji ne destimulišu, s jedne strane, ali s druge strane jasno utvrđuju pravila po kojima mogu da se osnivaju fondacije i zadužbine. Ono što mogu da kažem jeste da je ovaj zakon na prilično precizan način, bez nepotrebnih ograničavajućih i komplikovanih procedura, zapravo propisao pravila po kojima može da se osniva zadužbina ili fondacija.
Istovremeno je utvrdila i ciljeve zbog kojih, s jedne strane, mogu da se osnivaju zadužbine i fondacije, kao i zabranila one ciljeve zbog kojih neće biti dozvoljeno osnivanje fondacija i zadužbina. To pre svega pokazuje da li je država odgovorna u smislu da zaštiti društvo od onih koji bi kroz davanje sredstava zapravo se zalagali za ciljeve koji su društveno neprihvatljivi ili su čak opasni i štetni po društvo.
U tom smislu je takođe ovaj zakon vrlo precizno definisao pod kojim uslovima, dakle, šta ne mogu biti ciljevi u procesu aplikacije, da tako kažem, za osnivanje zadužbine ili fondacije. Istovremeno odgovornost je na onom ko donosi zakon da propiše i način upravljanja.
Dakle, istina je da neko dobrovoljno kao lični čin daje nešto društvu na upravljanje, ali i društvo preuzima odgovornost da uredi na zakonit način one procedure koje neće omogućiti zloupotrebe volje onoga ko je osnivao fondaciju ili zadužbinu i, u tom smislu, mislim da, uz neke amandmane koji su podneti i koji mogu da doprinesu jasnijem preciziranju prava upravljanja, je ovaj zakon na dobar način rešio to pitanje.
Ono što je za nas takođe važno jeste da li je ovaj zakon propisao i dovoljan stepen javnosti rada, s jedne strane, pa kao rezultat toga i odgovornost za svaku moguću eventualnu zloupotrebu i, po nama, možemo se uvek sporiti oko toga da li je neka kazna dovoljno velika ili nije dovoljno velika, da li korist može biti veća od kazne koja je propisana i tu sad može da bude nekakvih razlika u viđenju, ali ono što je bitno jeste da je ovaj zakon jasno propisao kaznene odredbe i za svaki pokušaj zloupotrebe.
Ovde je, naravno, bilo diskusija o tome da ovaj zakon narušava teritorijalni integritet Srbije, što zaista smatram vrlo malicioznom, naravno u osnovi krajnje netačnom tvrdnjom. Smatram da je to zaista nedostatak argumenata u kritici samog zakona i da je to pokušaj da se težište ka raspravi o samoj sadržini zakona prebaci na nešto što ovaj zakon niti tretira, niti može da tretira, a to je pitanje teritorijalnog integriteta.
Dakle, radi se o tome da ono što je pominjano ovde kao izuzetno vrednost na Kosovu, izuzetna vrednost na Kosovu i Metohiji ni na koji način država se od toga nije odrekla i u drugim zakonima koji se tiču o zaštiti istorijskih i kulturnih spomenika država je jasno definisala svoj odnos prema toj baštini i jasno je definisala svoje obaveze u očuvanju te baštine, tako da mislim da je zlonamerno pokušavati kroz ovaj zakon optuživati nekoga da činjenicom da je donet Zakon o prenosu nadležnosti Autonomnoj Pokrajini Vojvodina, koja sada ima određene nadležnosti u ovoj oblasti, da je to zapravo priznavanje nezavisnosti Kosova, odricanje Kosova itd.
Ovde se, takođe, postavlja pitanje da li je moguće ovim zakonom propisati ili ograničiti mogućnost onima koji su sredstva stekli na nezakonit način, ili na nepošten način, da svoja sredstva daju u fondacije ili da postaju zadužbinari.
Dakle, pošto postoje drugi zakoni kojima se definiše da sve ono što je stečeno nezakonito potpada pod Krivični zakonik i samim tim, zahvaljujući upravo činjenici da je ovaj parlament usvojio Zakon o oduzimanju imovine stečene nezakonito, da takva imovina biva oduzeta i da u tom smislu ovaj zakon ne može da se bavi onim što se zove provera novca.
Dakle, nadležnost je drugih institucija da utvrđuju na koji način je neko došao do sredstava i nikako ne može biti predmet ovog zakona, i u tom smislu ta primedba po mom dubokom uverenju zaista ne stoji. Ne može se ovim zakonom definisati način sticanja novca koji jeste ili nije zakonit, i utvrđivati da li je novac čist ili ne.
I još samo jednu kratku opasku, dakle, verujem da su savremenici mnogih zadužbinara o svojim zadužbinarima u to vreme mislili da su tajkuni, da su do novca stizali u smutnim ratnim vremenima, da su do novca stizali tako što su koristili neke okolnosti. Mnoge od njih možemo i da nabrojimo. Za mnoge od njih mi znamo kakvu su prethodnu biografiju imali da tako kažem.
Ali, ono što je ovde jedino važno jeste da li je neko radio na zakonit način ili nije radio na zakonit način. Onaj ko nije radio na zakonit način nije predmet ovog zakona, već je predmet Krivičnog zakona i treba da odgovara.
Oni koji su radili na zakonom utvrđen način i nemaju krivične odgovornosti za stečeno bogatstvo, po mom dubokom uverenju, trebalo bi da budu sa stanovišta svih građana Srbije i interesa budućih generacija, trebalo bi da budu oni koji će vratiti svom narodu i svojoj državi tako što će biti neki budući zadužbinari, iako će možda njihovi savremenici misliti da do tog novca nisu baš došli na najbolji mogući način.
Ali, opet ponavljam, način na koji se sticao novac, da li u skladu sa zakonom ili ne, jeste pitanje za druge nadležne organe, ne za Ministarstvo kulture, i jeste pitanje za druge zakone, a ne za Zakon o zadužbinama i fondacijama.
I ono što želim da takođe naglasim da je izuzetno dragoceno što u ovom zakonu stoji odredba da je svim onim zadužbinama koje su bile nacionalizovane nakon 1945. godine zabranjeno raspolagati u smislu otuđenja, opterećenja hipotekama itd, sve dok država ne donese zakon kojim će definisati status nacionalizovane imovine, i smatram to ključno važnim članom ovog zakona, jer na taj način država pokazuje odnos i prema prethodnim zadužbinarima, s jedne strane, i prema zadužbinama koje su iz nekog drugog vremena, a koje je jedna politika oduzimala od onih, kako je rekao moj kolega Stanimirović, dakle u ime naroda oduzeto od naroda.
Zato vas pozivam da glasate za ovaj zakon, jer mislim da zaista, uz neke amandmane za koje verujem zaista da će biti prihvaćeni, on daje neophodan pravni okvir s jedne strane, ali i dovoljan pravni prostor, da se podstakne zadužbinarstvo i davanje sredstava u fondacije s jedne strane, i s druge strane da se zaštiti ono što su neki drugi u nekom drugom vremenu ostavili nama da budemo odgovorni prema tome.