Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam danas slušala raspravu i zbog mogućnosti da su građani zaboravili o čemu mi danas raspravljamo, jer iz mnogih diskusija nisu to mogli da zaključe, mi danas raspravljamo o poslovniku o radu Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovaj poslovnik nije izraz nekakvog ćefa ili volje vladajuće većine da nešto menja, već ustavna obaveza i obaveza koja je nastala usvajanjem Zakona o Narodnoj skupštini. Mi ovo radimo u najboljoj nameri da poštujemo Ustav, s jedne strane, da poštujemo zakon i, s druge strane, uredimo procedure koje su sastavni deo svake demokratije.
Ne mogu da govorim o onome što se nije ticalo uopšte ove teme. Ne mogu da govorim o onome što su najobičnije laži, zato što polemisati sa lažima pokazuje da ste uopšte spremni da laž prihvatite kao bilo kakvu argumentaciju i zbog toga apsolutno neću da govorim o velikoj količini neistina koje su ovde izrečene vezano za poslovnik, a najčešće nevezano za ovu temu.
Ono što se iz ovih rasprava moglo zaključiti, što mene ostavlja u uverenju da smo mi zapravo napravili odličan poslovnik, jeste činjenica da ako je zaista govoreno o onome što u poslovniku piše, onda primedbe nisu značajne, odnosno jedva da ih ima.
Ako govorimo o onome što su primedbe, a u poslovniku uopšte ne piše, dakle, odnosi se na nešto što ne postoji u poslovniku, onda prosto smatram da to treba vrlo kratko prokomentarisati, samo zbog toga da građani ne steknu utisak da u ovom poslovniku piše nešto što zapravo ne piše, odnosno da je izostavljeno nešto što jeste napisano, a ovde je govoreno o tome kao da to u ovom poslovniku nije definisano.
Dakle, iz većine ovih rasprava mi možemo da zaključimo samo da mnogi zaista nisu pročitali ovaj tekst, da neki koji su ga pročitali nisu ga razumeli, da oni koji su komentarisali sa stanovišta upoređivanja sa Ustavom ne znaju Ustav, da oni koji su ga komentarisali sa stanovišta nekakvih zakonskih rešenja ne poznaju Zakon o Narodnoj skupštini i da ne znaju kako je Zakon o Narodnoj skupštini definisao neka pitanja.
I zato ću uzeti samo jedan primer kao ilustraciju da bih pokazala da zaista ne govorim napamet, nego vrlo konkretno o primedbama koje dokazuju da je to zapravo rezultat nepoznavanja ustavne materije.
Dakle, ovde je prigovoreno zašto predsednik Skupštine ne zastupa Narodnu skupštinu nego predstavlja Narodnu skupštinu, dakle, Ustav, član 104, kaže da predsednik Skupštine predstavlja Narodnu skupštinu. Dakle, to je jedan primer. Takvih primera je bilo ovde jako mnogo.
Mi smo u raspravi koja je prethodila i koja je trajala više od godinu dana, učestvujući u toj raspravi, zapravo radili na jednom poslu koji je imao nekoliko elemenata. Jedan je bio usklađivanje sa Ustavom, drugi je bio usklađivanje sa Zakonom o Narodnoj skupštini i treći je bio kako da ono što smo evidentirali kao eventualne nedostatke u radu i organizaciji Narodne skupštine otklonimo kroz utvrđivanje nekih novih instituta, koji će omogućiti, s jedne strane, da parlament bude efikasan, a sa druge strane da zaista ni na koji način ne ograniči pravo narodnih poslanika.
Ovde je govoreno o tome da se ovaj poslovnik pravi torturom većine i mislim da svako ko iole išta zna o političkom sistemu i parlamentarnoj demokratiji zna da tortura većine ne postoji. Ne postoji nijedan parlament, iako je ovde bilo zagovornika onih koji su smatrali da sve u ovom parlamentu, a naročito poslovnik, treba da donesemo konsenzusom.
Ne postoji nijedan parlament koji i jedan jedini akt u parlamentu donosi konsenzusom. Zato se utvrđuje kvalifikovana većina. Ona je različita u odnosu na važnost pojedinih dokumenata koji se donose, te tako postoji natpolovična većina od ukupnog broja, pa dvotrećinska većina itd. ili prosta većina.
Oni koji govore o tome kako bismo ovde konsenzusom trebalo da odlučujemo zapravo ne razumeju šta je demokratski politički sistem, koji podrazumeva da je parlament organ u koji dolaze predstavnici građana, u kome se pravi parlamentarna većina koja bira Vladu, pa potom i izglasava određenom većinom različite akte.
Radi se o suštinskom nepoznavanju sistema, za koji tvrde da bi trebalo da ga gradimo. Verujem da bi mnoge zemlje koje imaju 300 godina tradicije u izgradnji demokratije već to uvrstile, kada bi to zaista podrazumevalo nekakvu demokratiju ili kada bi to bio uopšte moguć sistem, ali pošto to niko nije uradio na planeti, ko ima parlament, onda pretpostavljam da njihova iskustva govore da to ili nije moguće ili nije suštinski demokratija.
Ono što je ovde navođeno kao nekakav osnovni nedostatak jeste namera parlamentarne većine da onemogući opoziciju da iskazuje svoje mišljenje, da iznosi svoje stavove itd. Niti iz jednog jedinog člana ovog poslovnika ne može da se zaključi da postoji bilo kakva želja ili namera da se onemogući bilo ko u ovom parlamentu da kaže svoje mišljenje.
Ako neko misli da je iskazivanje mišljenja beskrajno iznošenje svega i svačega, bez ikakvog reda, bez obzira na temu, bez obzira na prava drugih poslanika u ovom parlamentu, onda on takođe ne razume način na koji su parlamenti u razvijenim demokratskim sistemima organizovani. Pravila procedure podrazumevaju da su svi poslanici jednaki, da imaju jednaka prava i jednake mogućnosti, ali to ne znači da neko to pravo može da zloupotrebi.
Neko je ovde rekao da broj članova ovog poslovnika pokazuje kako je on prenormiran i kako u odnosu na Ustav ima više članova. Ne želim to da komentarišem, jer bi to podrazumevalo da treba da se polemiše elementarno razumevanje nekih stvari. Ako imate najviši akt kojim se utvrđuju principi, osnovna načela, a sa druge strane imate akt kojim utvrđujete procedure, i to procedure koje se tiču mnogih oblasti i mnogih tema, onda mislim da je ovakvo poređenje u najmanju ruku nedostatak argumenata da se zaista kritikuje ovaj tekst.
Koliko kritike nisu ozbiljne dokazuje još jedan primer. Ovde je iznet stav da Odbor za KiM sadrži samo dva stava i da ako je to već tako malo, onda bolje da nije bilo ni ta dva stava i da nije bilo ni tog odbora. Ti isti su doneli poslovnik koji je sada važeći. Odbor za KiM definisan je jednim stavom.
Nije bitno da li je jedan ili dva stava. Po našem dubokom uverenju, mi smo Odboru za KiM dali nadležnost da ono što je jako važno, a što do sada nije bilo definisano, da on donosi akte, da predlaže Skupštini akte koji su vezani za ono što su pitanja, problemi i status vezano za KiM. U tom smislu, mislim da smo poboljšali prethodni tekst ovog poslovnika.
Ovde je bilo priče o tome da Skupština donošenjem mnogo zakona devalvira sopstvenu ulogu. To je takođe vrlo teško komentarisati. Mi smo zemlja u tranziciji, zemlja koja čitav sistem mora da menja i mora da ga uskladi sa onim sistemom vrednosti i sistemom političkim, pravnim, ekonomskim itd, na koji se ugledamo i koji želimo da uskladimo sa EU, i to podrazumeva da je zakonodavna aktivnost ovog parlamenta enormno velika u odnosu na zemlje koje su već većinu svojih zakona uskladile sa evropskim zakonodavstvom.
Takođe je postavljeno pitanje da se mi udaljavamo od EU, odnosno to je bila nekakva tvrdnja da se udaljavamo od EU. Ovaj poslovnik je rađen u saradnji sa evropskim institucijama i predstavnicima evropskih institucija.
Dakle, mnogi od tih sugestija koje su primenjene u drugim parlamentima radna grupa koja je radila na ovom poslovniku je usvojila i po njihovoj oceni, ovaj parlament zadovoljava ono što su pravila procedure koja inače važe u drugim parlamentima. Dakle, svaki parlament to uređuje na svoj način, ali ono što jeste bitno, jeste da princip efikasnosti ne uskraćuje mogućnost da se u parlamentu vodi ozbiljna rasprava. U tom smislu, mi smo težište budućih rasprava prebacili na odbore. Mi smatramo da odbori treba da dobiju posebnu važnost i da rasprave u odborima treba da budu težište onoga što se dešava ovde, da je plenum samo kako bi se sučelila mišljenja i kako bismo, da kažem, u toj završnici rasprave koja se vodi o nekom aktu, videli gde se ko nalazi u odnosu na taj akt.
Na komentare da se mi udaljavamo od EU i da mi srozavamo demokratiju, želim samo da kažem da ova parlamentarna većina, ova skupština, zahvaljujući svom radu, postala je, po oceni evropskih institucija, najozbiljniji partner u Srbiji u procesu evropskih integracija. Ona je dobila sve najbolje ocene. Mi smo, zahvaljujući, između ostalog, radu ove vlade i radu ovog parlamenta, doveli građane Srbije do bezviznog režima, mi smo omogućili i doveli do toga da se Prelazni sporazum ratifikuje, mi verujemo da ćemo dovesti do kandidature Srbiju i da ćemo dovesti Srbiju do punopravnog članstva u EU.
Svako onaj ko je tobož zabrinut za evropske integracije, a pri tom sve radi kako Srbija nikada ne bi postala članica EU, prosto mislim da vodi jednu licemernu politiku što, na kraju krajeva, građani izgleda odlično prepoznaju i oni na svakim ponovljenim izborima jednostavno ne dobijaju podršku građana.
Dakle, želim da kažem da smo očigledno napravili dobar poslovnik zato što nema ozbiljnih suštinskih primedbi na ono što ovaj poslovnik definiše. Ako neko ima primedbi na žetvu itd, možemo i o tome da raspravljamo, ali to nije tema o kojoj treba da raspravljamo sada i koju bismo trebali da uzmemo u obzir prilikom usvajanja ovog akta.
Još jednom želim da ponovim, ne postoji nijedan parlament koji ne donosi odluke većinom i pokušaj da se građanima ubaci ta potpuno pogrešna teza o tome da postoji nekakvo nasilje kada kvalifikovana većina donosi odluke jeste, zapravo, nemoć da se stvarnim argumentima kritikuje ili bar ozbiljnije uključi u napore da se ovaj posao uradi bolje.