Poštovana predsednice parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarka, mi danas nastavljamo raspravu o setu pravosudnih zakona, o setu zakona koji treba da načine ovu državu pravnom državom, o setu zakona koji treba da donesu vladavinu prava.
Svesno to govorim, niko od nas nije zadovoljan kako je funkcionisala država do sada, ni u proteklih osam godina, ni u proteklih 15 godina, ni u proteklih 50 godina. Ovi zakoni će omogućiti da uspostavimo vladavinu prava, jer vladavine prava nema bez nezavisnog suda, nezavisnog sudstva, nezavisnih stručnih sudija.
Sudije su u današnje vreme kod nas u velikoj meri ponižene. Sudije su degradirane. Oni ne zauzimaju položaj koji bi trebalo da zauzimaju. Većina sudija obavlja svoj posao stručno i savesno. Ne mogu da kažem da je većina korumpirana ili da većina ne zna. Većina zna i dobro radi svoj posao.
Postoji manji broj sudija koje su svakako korumpirane i koje su nestručne i zbog kojih postoji percepcija građana da je sud korumpiran. Dokazi za to su u tome što je sudija Vrhovnog suda Ljubomir Vučković pravosnažno osuđen za krivično delo primanje mita, prvo osuđen na osam godina, a onda mu je umanjena kazna na šest godina.
Dokaz za to je da od 60 sudija Trgovinskog suda u Beogradu protiv njih 20 se vode krivični postupci, što sigurno ne može da govori o tome da oni rade posao na jedan savestan način. Dokaz za to je ono što smo pomenuli juče da je za pet i po godina zastarelo 4.300 krivičnih predmeta.
U takvoj atmosferi samo, ponavljam, radikalne i korenite promene mogu dovesti do poboljšanja u sudstvu i do vraćanja vere građana u sudije i u sud. Kada uđete u jednu zgradu suda vi bi trebalo da osećate, kao i svi građani, kao i okrivljeni, poštovanje prema sudu, da stojite pred sudijom i gledate ga sa dužnim poštovanjem.
Za razliku od toga kada uđete u sud kod nas, ne zna se šta je bednije. Da li sudnica u kojoj sudija sudi, često su te sudnice, juče sam uzimao primer Mionice, da, baš u Mionici sudi se u učionici osnovne škole, gde nema grejanja i gde sudija sedi u kaputu. Ili je bedniji odnos stranaka prema sudijama, okrivljenih prema sudijama koji sudijama prete i dobacuju. Sudija bi trebalo da bude neko uzvišen, neko ko deli pravdu, ko se nalazi iznad svih u postupku, naravno ne samo iznad zakona.
Za takav položaj sudije nisu uspele same da se izbore, nismo uspeli da se izborimo svi zajedno do sada i sada imamo jedan set zakona koji će omogućiti nama da pomognemo sudijama i sudstvu da zauzmu onaj položaj koji im pripada.
Dakle, pored životne potrebe da promenimo pravosuđe u potpunosti, postoji i ustavna obaveza predviđena Ustavom i Ustavnim zakonom da mi donesemo nove zakone o sudijama i novi zakon o visokom savetu sudstva.
Zakoni koji su pred nama u potpunosti su izrađeni u skaldu sa Nacionalnom strategijom za reformu pravosuđa. Ponavljam, tu Nacionalnu strategiju je doneo ovaj parlament u maju 2006. godine. Pored toga, u ove zakone su ugrađeni elementi međunarodnih standarda za pravosuđe i ugrađene su sve one odredbe koje stoje u Ustavu Republike Srbije.
Ovde su kritikovana neka rešenja. Ta zakonska rešenja su preuzeta iz Ustava. Na neka od njih ću ukazati na kraju.
Šta je to što nam donosi novi zakon o sudijama? Donosi nam jedan potpuno novi način izbora sudija. Taj način izbor sudija rešen je Ustavom. Dakle, Ustav u članu 147. jasno predviđa kako se vrši izbor sudija u ovoj zemlji. To se ne može menjati.
Prvi izbor sudija praktično obavlja Narodna skupština Republike Srbije. Mi ćemo taj posao raditi. Ali, da ne bi uticaj politike i političkih stranaka koje postoje u Narodnoj skupštini bio takav da može da opredeljuje ko će biti sudija, mi smo ovim zakonskim rešenjem i ovim zakonskim predlogom predvideli da predlog za to daje visoki savet sudstva. Nije to možda dovoljno i pitanje je da li će visoki savet sudstva raditi bez ikakvog uticaja, poznatih uticaja rodbinskih, profesionalnih. Zato smatramo da treba doraditi još nešto u tom smislu, a to je doneti jedan novi zakon, a to je zakon o pravosudnoj akademiji. Taj zakon je u izradi i pohvaljujem Ministarstvo pravde što je počelo rad na tom zakonu.
Zakon o pravosudnoj akademiji bi trebalo da uspostavi da pre prvog izbora, oni koji žele da budu sudije, pohađaju pravosudnu akademiju, da dobiju ocene i da na kraju te pravosudne akademije visoki savet sudstva uzme one najbolje, sa najvišim ocenama, i njih predloži Narodnoj skupštini za izbor.
Gde se mi, kao poslanička grupa ZES, ne slažemo ni sa SRS, ni sa DSS? Ne slažemo se u konceptu. Naš koncept je da sudije treba da bira sud, odnosno druge sudije, odnosno praksa, da taj izbor bude nezavisan od politike. Ovi zakoni predviđaju potpunu nezavisnost sudstva od politike. Mislim da smo se za to borili svih ovih godina i zato mi je drago da smo došli do jednog takvog rešenja.
Dakle, osnovni principi na koje smo ukazivali i u kampanjama stranačkim i u borbi za osvajanje demokratije do 5. oktobra su bili nezavisno sudstvo, koje podrazumeva budžet sudski kojim će rukovoditi visoki savet sudstva i izbor sudija nezavisno od političkih stranaka. Mislim da je važno da to javnost zna. Ovim zakonom se to omogućuje.
Visoki savet sudstva daje predloge i zato je predviđeno da može dati jedan ili više predloga. Nije loše da bude jedan predlog. Ne treba Skupština ovde da odlučuje ko će biti sudije. Ipak više to treba da odlučuje visoki savet sudstva. Biću srećan da nam uvek predlože po jedan predlog, s tim što prethodno prođe proceduru koja je propisana ovim zakonom.
Što se tiče drugih novina u pogledu izbora sudija za stalnu sudsku funkciju, dakle, taj izbor u potpunosti radi visoki savet sudstva i zato u zakonu piše da visoki savet sudstva bira i razrešava sudije. A još jedan je razlog što tako piše, zato što je to predviđeno Ustavom Republike Srbije. Zamolio bih kolege da pogledaju Ustav Republike Srbije, u kome jasno stoji u nadležnosti visokog saveta sudstva da bira i razrešava sudije. Nije tačno ono što je rekao kolega Petković da on samo razrešava, a da prvo bira Skupština. Dakle, visoki savet sudstva bira i razrešava sudije i tek tada sudije, kada se izaberu od strane visokog saveta sudstva, dobijaju stalnost i stupaju na stalnu sudijsku funkciju.
Još jedna novina, jako važna u ovom zakonu, jeste vrednovanje sudija. Sve vreme dok sudija obavljaju svoju sudijsku dužnost biće u obavezi da idu na obuku, dakle obavezni su da se obučavaju, obavezni su da se specijalizuju, obavezni su da prate sudsku praksu. Tu obuku će organizovati država, o trošku države, dakle oni neće plaćati tu obuku, a tokom njihovog rada postojaće vrednovanje svake tri godine.
Dakle, najmanje u tri godine svaki sudija će biti ocenjivan i može da dobije ocenu da ne zadovoljava. Ukoliko dobije ocenu da ne zadovoljava, automatski se pokreće postupak razrešenja sudije koji ne zadovoljava da bude sudija i na nezadovoljavajući način obavlja svoju dužnost. Takođe, postoje i ocene da jedan sudija može da izuzetno uspešno obavlja sudijsku funkciju ili uspešno obavlja sudijsku funkciju i od toga će zavisiti napredovanje svakog sudije.
Sledeća novina su disciplinske mere i disciplinski prekršaji. To ranije nismo imali u zakonima. Mislim da je to važno da građani znaju, građani koji su svakodnevno u kontaktu sa sudom i sudijama, važno je da znaju da smo mi sada predvideli da će svaki sudija odgovarati za prekršaj, ukoliko povredi načelo nepristrasnosti kao sudija, ukoliko neopravdano kasni u izradi i donošenju odluke, što je građanima jako važno.
Ukoliko uzme da radi neki predmet koji nije po redu kako mu je pristigao, nego su mnogi drugi pristigli, a njih neće da obrađuje, nego obrađuje neke za koje ih neko zamoli da rade preko reda. Ukoliko kasne na zakazana ročišta ili pretrese, ukoliko neopravdano odugovlače postupke, ukoliko ne poštuju radno vreme, ukoliko se upuštaju u neprimerene odnose sa strankama ili njihovim pravnim zastupnicima u postupcima koje vode.
Dakle, ovo je samo deo razloga za izricanje disciplinske mere prekršaja, a te disciplinske mere prekršaja mogu biti ili opomena, ili oduzimanje 50% od plate za 12 meseci ili zabrana napredovanja u roku od tri godine.
Sve to deluje još uvek neefikasno ako ne sagledate da postoji još jedna odredba ovog zakona, a to je da ukoliko se učini teški prekršaj ili ukoliko tri puta učini sudija prekršaje koje sam naveo, automatski se pokreće postupak za njegovo razrešenje. Dakle, taj postupak mogu inicirati sva lica, i to je dobro, i građani mogu naći zaštitu od sudija koji neprofesionalno, pristrasno i nesavesno vrše svoju funkciju.
Što se tiče Zakona o Visokom savetu sudstva, Visoki savet sudstva predstavlja praktično vrhovnog garanta sudske nezavisnosti. Visoki savet sudstva je taj, kao što sam rekao juče, koji predlaže budžet za ceo sudski sistem, Visoki savet sudstva je taj koji se bavi trošenjem budžeta u pravosuđu, a ne više Ministarstvo pravde. Visoki savet sudstva je taj koji je nezavisan u trošenju svog budžeta za svoj rad i Visoki savet sudstva je u potpunosti nezavisan od izvršne vlasti i ne može ga izvršna vlast ucenjivati time da li će mu dati sredstva, da li će mu dati prostorije za kancelariju. On sam o tome odlučuje.
Visoki savet sudstva se bira uglavnom iz redova sudija. Dakle, imamo 11 članova Visokog saveta sudstva, od kojih su sedam sudije. Dobro rešenje je, iako ga je kritikovao kolega Petković, da predsednik Vrhovnog kasacionog suda bude i predsednik Visokog saveta sudstva.
Prvo se bira predsednik Vrhovnog kasacionog suda, a onda on po funkciji postaje predsednik Visokog saveta sudstva. Takvo rešenje postoji u svim zemljama u Evropi. Izborne članove Visokog saveta sudstva tačno je da bira Narodna skupština Republike Srbije, ali bira u jednom postupku koji prethodno ima opšti izbor među sudijama. Govorim o izbornim članovima iz redova sudija.
Prvi put mi dajemo mogućnost svim sudijama da biraju svoje predstavnike u Visoki savet sudstva. Dakle, članove iz reda sudija će birati sudije i osnovnih sudova, i apelacionih sudova, i privrednih sudova, i Vrhovnog kasacionog suda. Svi će učestvovati u izboru i svih vrsta i svih stepena sudova će biti predstavnici članovi Visokog saveta sudstva.
Tako izabranih sedam članova imaju apsolutnu većinu u Visokom savetu sudstva i ne može ministar pravde, koji je takođe član, ili predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine, da preglasa izabrane članove koji su sudije.
Što se tiče izbora iz redova advokata, to Advokatska komora rešava na način kako ona smatra i misli da treba, i ne treba ovim zakonom to propisivati. I treba Advokatska komora da bude autonomna od svega ovoga.
Što se tiče predstavnika pravnih fakulteta, vrlo je jasno uređena procedura da će sednica dekana svih pravnih fakulteta u Srbiji odrediti postupak kako se vrši izbor predstavnika od strane pravnih fakulteta. Nije to obavezno neko ko je na najstarijem fakultetu u Srbiji, samo dekan tog fakulteta obavlja tehnički deo posla, odnosno saziva sednicu i sam predlog formalno dostavlja visokom savetu, odnosno Narodnoj skupštini.
Dakle, uspeli smo, posle osam godina rasprave o pravosuđu, da dobijemo Visoki savet sudstva koji je nezavisan od izvršne vlasti. Siguran sam da će on biti garant nezavisnog sudstva i nezavisnog pravosuđa.
U javnosti smo bili svedoci velike polemike koju su uglavnom inicirali neki članovi Društva sudija. Polemika se odnosila na to da li je opšti izbor koji je predviđen ovim zakonom u skladu sa Ustavom ili nije u skladu sa Ustavom. Ne samo da je opšti izbor u skladu sa Ustavom i ne samo da je opšti izbor neophodan, nego je on i predviđen Ustavnim zakonom.
Podsetiću vas, Ustavni zakon je donela ova skupština, donela ga je kvalifikovanom većinom, donela ga je kao zakon koji treba da pomogne u sprovođenju Ustava, i u svom članu 7. stav 2. Ustavni zakon kaže - izbor sudija i predsednika sudova izvršiće se najkasnije u roku od jedne godine od dana konstituisanja Visokog saveta sudstva. Mi imamo obavezu, prema Ustavnom zakonu, da izvršimo izbor sudija i predsednika sudova.
To nam je Ustavni zakon omogućio i to je naša obaveza. Da li je ovaj član Ustavnog zakona neustavan, da li možda nije u skladu sa Ustavom, o tome bi mogao da odlučuje Ustavni sud, ali dve godine se niko nije setio i hteo da podnese inicijativu za ocenu ustavnosti ovog člana.
Društvo sudija, koje nas ubeđuje da ovo nije u skladu sa Ustavom, nije takvu inicijativu nikada podneo. Mislim da i oni dobro znaju, i da su podneli tu inicijativu, da bi Ustavni sud odlučio da ta odredba jeste u skladu sa Ustavom. Prema tome, naša obaveza je da izvršimo izbor sudija.
Postoji još jedna stvar, da ne bi imali neke lažne dileme oko opšteg izbora, juče smo pričali o mreži sudova i zakonu o uređenju sudova. Svi sudovi su novi, novi je Vrhovni kasacioni sud, nije ranije postojao i ima drugačiju nadležnost. Novi su apelacioni sudovi, nisu ranije postojali.
Novi su viši sudovi, novi su i osnovni sudovi i imaju drugačiju teritorijalnu nadležnost, drugačije uređenje. Sada, po zakonima, kada jedan sudija ide u drugi sud, kada ide u viši sud, kada ga biramo za neki sud, mora da bude izabran ponovo od strane Narodne skupštine Republike Srbije.
Znači, nemoguće je, bez obzira na našu promenu i bez obzira na odredbe o opštem izboru, da neki sudija bude izabran u ove sudove koje sam naveo, a to su praktično svi, a da ne prođe postupak izbora.
Ako govorimo o političkim razlozima i političkom uticaju, a ovde je preneo jedan poslanik, to jeste teza Društva sudija u kome je rečeno da će biti politički izbor prvog sastava Visokog saveta sudstva, pa će onda tako politika da izabere sve sudije.
To nije tačno. Taj izbor vrši Visoki savet pravosuđa. U Visokom savetu pravosuđa, koji opet kada su u pitanju sudije ima 11 članova, šestoro su sudije, profesor pravnog fakulteta i predstavnik Advokatske komore. Samo je ministar član i član je Republički državni tužilac. Dakle, nema uticaja politike i izvršne vlasti niti na izbor Visokog saveta sudstva.
Na kraju moram da kažem jednu značajnu stvar, izvinjavam se što prekoračujem vreme. Sudije koje su do sada birane izabrane su u vreme Tita, izabrane su u vreme Miloševića, birane posle 5. oktobra i sve te sudije su birane u Skupštini Srbije, uz uticaj politike i od strane političkih stranaka koje su bile u tim parlamentima.
Ovo je prvi put da će sudije birati druge sudije, odnosno njihova struka. Ovo je prvi put da je taj izbor nezavisan od politike i ne vidim nijedan razlog zašto bi se bilo koji sudija plašio izbora od strane svojih kolega sudija. Mislim da nema razloga da se brine nijedan sudija koji savesno i stručno obavlja svoj posao.
Kriterijume za taj opšti izbor utvrdiće Visoki savet sudstva u skladu sa zakonom. Tražim, naravno, u ime naše poslaničke grupe da Ministarstvo prenese, odnosno ministar, a naravno tražićemo od člana Odbora za pravosuđe da se trudi da ti kriterijumi budu merljivi, da budu objektivni, da budu profesionalni i da bude u potpunosti odsustvo politike prilikom izbora. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, moram da kažem da je meni izuzetno zadovoljstvo da smo posle 8 godina, u kojima smo bili svi svedoci rasprave o reformi pravosuđa, kritika na račun pravosuđa, priče o tome kako treba da suzbijemo korupciju i da je za to vrlo važno za pravosuđe, došli u situaciju da imamo jednu ozbiljnu radikalnu i korenitu reformu pravosuđa.
Mislim da je ovo i veliki korak koji je napravila i ova vlada predlažući ove zakone. Mislim da je ovo i veliki korak uopšte za demokratski proces u Srbiji, jer reforma pravosuđa predstavlja temelj jednog modernog društva. Mi imamo zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast. Zakonodavna i izvršna vlast su bile predmet provera i predmet preispitivanja od strane građana; imali smo izbore na svim nivoima, i to više puta, imali smo i doneli smo nove zakone o predsedniku Republike, nove zakone o lokalnoj samoupravi, teritorijalnoj organizaciji. Dakle, sve je bilo predmet preispitivanja i u Skupštini Srbiji i pred građanima. Jedino nismo imali ozbiljnu reformu pravosudnog sistema i preispitivanje organizacije i rada pravosuđa.
Ova reforma je neophodna iz razloga što se svi mi suočavamo, i građani znaju koliko nam je sudstvo neefikasno. Nema ni pravne države, nema ni pravne sigurnosti za građane, niti je pravda dostižna za građane ako sudski procesi traju po 20 i više godina. Šta će nam pravda posle 20 godina, koju vi eventualno ostvarite i kako možemo da prihvatimo da za 5,5 godina 4.300 krivičnih predmeta zastari. Znači, 4.300 okrivljenih su izbegli da odgovaraju za ono što su učinili, zato što je sudstvo bilo neefikasno. Imamo situaciju da su kazne, koje se izriču, manje od zakonskog minimuma. Dakle, to je stanje potpuno neprihvatljivo.
To stanje ne može da se promeni nekom polovičnom reformom i ne može da se promeni nekim kozmetičkim promenama ili sitnim izmenama i dopunama zakona. To stanje jedino može da se promeni, ponavljam, jednom radikalnom i korenitom reformom, kakvu mi nismo imali u ovoj zemlji, mogu da kažem, od Drugog svetskog rata naovamo.
Sudstvo, ne samo što je neefikasno, postoji i jedna predstava kod grđana, percepcija građana da je sudstvo korumpirano. To nije dobro. Sudstvo predstavlja branu stranim investicijama u ovoj zemlji. Pričali smo dosta koliko su nam važne strane investicije. Pričali smo o stranom kapitalu koji treba da dođe. Strani kapital treba da pokrene neka nova radna mesta.
Ko je taj ko će doći u Srbiju da ulaže ukoliko njegov kapital nije siguran? Zašto bi neko uložio ovde milione i otvarao fabrike ukoliko ne može u sudskom postupku i pred sudom da nađe zaštitu za svoj kapital i za svoje investicije? Dakle, mi moramo promeniti sudstvo da bi imali i više stranih investicija i nova radna mesta.
Na kraju, borba protiv korupcije. Doneli smo Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali ne možemo suzbiti korupciju bez nezavisnog i efikasnog sudstva. Reforma pravosuđa je iskazana kao prioritet u svim izveštajima Saveta Evrope, svim izveštajima Evropske komisije i to je prioritet u procesu pridruživanja Evropskoj Uniji.
Ova reforma ne može biti uspešna ukoliko uradimo na pola, ova reforma ne može biti uspešna ukoliko predložene zakone pokušamo čak i u Skupštini amandmanima da ublažimo, jer neće biti efekta. Zakoni koji su predloženi, koji su pred vama, apsolutno predstavljaju razradu Nacionalne strategije koju je ovaj parlament usvojio u maju 2006. godine. U maju 2006. godine ovaj parlament je napisao u Nacionalnoj strategiji da je mreža sudova velika.
Ovaj parlament je napisao da od tih 187 sudova ukupno u opštoj i posebnoj nadležnosti koje postoje, većina predmeta se nalaze samo u nekoliko sudova u nekoliko gradova, a da drugi, manji, sudovi nemaju dovoljan broj predmeta i ovaj parlament je u Nacionalnoj strategiji predvideo da treba da se izvrši racionalizacija mreže sudova.
Mislim da je ovaj zakon o uređenju sudova apsolutno izrađen po svim uputstvima iz Nacionalne strategije kojom nas je Parlament Srbije obavezao u reformi i, naravno, ovaj zakon o uređenju sudova uspostavlja ono što je i Ustav Republike Srbije predvideo kada je u pitanju sudska vlast.
Svi sudovi koji se predlažu ovim zakonom o uređenju sudova su potpuno novi. Kao što je rekao kolega Palalić – neće biti posle ove reforme ništa isto, ja i ne mislim da treba da bude bilo šta isto, treba korenito da promenimo naše pravosuđe.
Novi je Vrhovni kasacioni sud, ima potpuno nove nadležnosti u odnosu na Vrhovni sud Srbije. Novi je jer sudi samo u trećem stepenu i imaće manji broj predmeta nego što je imao Vrhovni sud, jer smo uveli upravni sud koji će se baviti upravnim predmetima. Novi su potpuno apelacioni sudovi, nisu do sada postojali i oni sude samo u drugom stepenu, sude samo po žalbama.
Dakle, nemamo više situaciju kao kod okružnih sudova da malo sude prvi stepen, malo sude drugi stepen, pa čekamo u okružnom sudu mesecima da po žalbi okružni sud odluči. Sada imamo četiri apelaciona suda koji će se isključivo baviti suđenjem u drugom stepenu, dakle, po žalbama.
Novi je i viši sud, jer viši sud je sada praktično 90% prvostepeni sud, u jednom manjem delu ima drugostepenu nadležnost. Novi su i osnovni sudovi, novi su po svojoj teritorijalnoj organizaciji, pokrivaju mnogo veću teritoriju. Novi su osnovni sudovi zato što imaju sudske jedinice koje ranije nisu imali.
Novi su zato što imaju veći broj sudija nego što su imali i novi su zato što će većina tih sudova sada imati specijalizovana odeljenja, krivično odeljenje, parnično, odeljenje za radne sporove, izvršno-vanparnično odeljenje. Dakle, imamo potpuno novo uređenje sudova i ja se iskreno nadam da ćemo imati u velikoj meri i nove sudije koje će biti izabrane da rade u tim novim sudovima.
Što se tiče nove mreže sudova, nova mreža sudova omogućava građanima mnogo lakši pristup pravdi. Netačne su teze i mislim da nije dobro da plašimo građane Srbije da neće imati pravo na sudsku zaštitu, da im sud neće biti dostupan. Građani, kada se usvoje ovi zakoni, neće morati da putuju u drugo mesto da bi išli u sud. Građani će ići u sud u iste one zgrade u koje su išli i do sada. Svuda gde je postojao opštinski sud i sada će postojati sudska jedinica. Sudije će suditi u istim sudnicama. Pisarnice će biti na istom mestu. Overa potpisa će se vršiti u istim zgradama, u istim sudovima, na istim šalterima kao što je to bilo i do sada.
Dakle, građanima će biti lakši pristup pravdi zato što će biti sudije nepristrasne, zato što će biti nezavisne od uticaja lokalne zajednice, lokalnog stanovništva, lokalnih tajkuna. Kako se to postiže? Tako što u većem sudu nego što je bio ranije, a to je osnovni sud koji se nalazi u gradu ili u centru okruga, ima ih 34, biće u svakom najmanje četrdesetoro sudija, tih četrdesetoro sudija dolaze iz raznih mesta i žive u raznim mestima, nisu samo iz jednog mesta i vi ćete kada podnosite vaše tužbe ili podnosite vaše predloge sudu dobiti prirodnog sudiju koji vam sleduje, dakle, jednog od onih 40.
Kada podnosi tužbu neko ko živi u Mionici, podnosi tužbu osnovnom sudu u Valjevu i sudija koji bude određen, odrediće ga kompjuterski program a ne neko zato što ga poznaje ili ne poznaje, ili poznaje drugu stranu, i to će biti neko od 40 sudija koji sude u osnovnom sudu u Valjevu. To je jedini način da mi afirmišemo princip pravičnog suđenja, da građani lakše dođu do pravde i da nema pristrasnosti.
Svi oni koji su u ovoj sali advokati i koji zastupaju pred sudom, vrlo dobro znaju da kada odu u neko manje mesto gde je druga strana iz tog mesta da nemaju apsolutno nikakve šanse da uspeju u tom sporu. Mi se, koji smo advokati, susrećemo sa tim svakoga dana. Te veze koje postoje na lokalu, koje su i razumljive, kada uzmete na primer sud u Žabarima, imate troje sudija, pa, naravno, da se celo lokalno stanovništvo poznaje sa to troje sudija. Nema tu nepristrasnog suđenja. Imamo slučajeve da je ubio komšiju zato što mu je presudio na ovaj ili na onaj način.
Ako usvojimo ove zakone, mislim da ćemo izbeći subjektivnost i pristrasnost prilikom suđenja. Velika stvar koja se dobija ovim zakonima je otklanjanje nestručnosti u velikoj meri. Zašto?
U sudu koji ima troje sudija, a ima takvih sudova po Srbiji dosta, iako bi po sistematizaciji morali da imaju najmanje pet, ali nema potrebe za pet pa sudi i troje, tih troje sudija sude i krivicu i parnicu i izvršni postupak i u istrazi, sude i u vanparničnim stvarima. Nemoguće je da jedan sudija dobro radi i dobro sudi pet različitih postupaka. Na ovaj način dobijamo specijalizaciju. U velikom sudu imamo specijalna odeljenja. Sudija krivičar će suditi u krivici, a parničar će ubuduće suditi u parnici.
Na ovaj način novom mrežom sudova i ovim zakonom o uređenju sudova mi praktično smanjujemo drastične razlike koje danas postoje.
Pomenuo sam sudove koji imaju troje sudija, a imate i Prvi opštinski sud u Beogradu koji ima 73 sudije. I jedni i drugi primaju istu platu, samo što jedni i drugi nemaju iste uslove za rad i jedni i drugi nemaju isti broj predmeta. Dakle, imamo ogromnu razliku između drastično malih sudova i drastično velikih sudova.
Imate kao bitnu karakteristiku za efikasnost rada sudija priliv predmeta mesečno prema jednom sudiji. Kada pogledate statistiku doći ćete do zaključka da npr. u sudu u Mionici imate 55 predmeta mesečno koji stižu, imate petoro sudija, svaki sudija dobija 10 predmeta mesečno. U Beogradu ili u Valjevu, pošto će Mionica biti deo osnovnog suda u Valjevu, u Valjevu imate priliv od 53 predmeta mesečno po sudiji. Zašto bi sudija u Valjevu imao 53 nova predmeta u radu a sudija u Mionici 10 predmeta, i imali istu platu?
Kada to bude jedan sud i kada bude bilo 40 sudija, svi će imati isti broj predmeta u radu i omogućiće se efikasnije suđenje. Imate situacije sa brojem predmeta koji trenutno postoji u radu. Uzmite parnicu.
U Prvom opštinskom sudu svaki sudija prosečno ima u radu 290 predmeta, u Valjevu ima 118, u Mionici 39, dakle, ne može da bude efikasno suđenje ako neko ima 290 predmeta u radu, a znamo da je norma koju je Visoki savet pravosuđa propisao oko 25 sudskih odluka, u zavisnosti od postupaka, najviše 25 sudskih odluka koje jedan sudija treba i može da donese za mesec dana.
Ova nesrazmera će se smanjiti i definitivno dobijamo mnogo efikasniji sudski sistem. Mislim da je važno da pomenemo da je uravnoteženje ili ujedinjavanje ili uobličavanje uspostavljanje sudske prakse. Imamo situaciju da vi u Ljigu dobijete jednu odluku o istoj pravnoj stvari, a da, na primer, u Mionici ili u Valjevu dobijete potpuno drugačiju odluku i drugačiju presudu.
Dakle, to nije pravna sigurnost i nema predvidivosti sudske prakse i sudskih odluka. Kada bude bilo sve u sudu u Valjevu imaćete ujednačenu sudsku praksu.
Nisam pomenuo jednu važni stvar koja se odnosi na budžet i neka to bude za kraj, prvi put ovim zakonima uvodimo sudski budžet koji predlažu same sudije preko Visokog saveta sudstva.
Ako govorimo o nezavisnosti sudske vlasti, naročito nezavisnosti u odnosu na izvršnu vlast, onda treba da omoćimo sudijama da sami kroz Visoki savet sudstva predlaže svoj budžet i da se staraju o trošenju tih sredstava za plate sudija i za rad sudova.
To se ovim zakonom omogućava. Nije više Ministarstvo pravde i Vlada Republike Srbije ta koja predlaže deo budžeta koji se odnosi na pravosuđe, nego će Visoki sudski savet predlagati taj deo budžeta. Mislim da to u velikoj meri garantuje nezavisnost sudstva.
Još jednom molim sve one koji hoće da pomognu i građanima Srbije, sve one koji hoće da omoguće pravo i pravedno suđenje, sve one koji hoće da omoguće pravo na suđenje u razumnom roku, koji mi nemamo, a koji se nalaze u ovoj sali, da podrže ove zakone. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se radi pojašnjenja u vezi sa amandmanom o kojem je govorila koleginica Vjerica Radeta. Mislim da je tu došlo do jedne nejasnoće u terminima kada zakon stupa na snagu i kada počinje jedan deo zakona da se primenjuje.
Ovaj zakon o agenciji stupa na snagu u roku od osam dana od dana objavljivanja. Dakle, zakon će stupiti na snagu mnogo pre 1. oktobra 2009. godine. Zato smo i dali jedan period od godinu dana da bi mogao da se pripremi posao i da agencija počne da radi u 2010. godini u potpunosti osposobljena.
Dakle, mi ćemo u periodu od godinu dana izabrati direktora, kako je u prelaznim i završnim odredbama ovog zakona napisano. Članom 80. je propisana procedura izbora članova odbora, ko vodi prvi odbor a odbor je dužan da u roku od 60 dana od dana konstituisanja izabere direktora i zamenika direktora. Taj odbor se konstituiše u odnosu na rokove od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Druge tehničke detalje, kao što je sadržaj određenih izveštaja i obrazaca, direktor agencije je u obavezi da utvrdi, i to od 1. oktobra u roku od 30 dana. On to može da uradi. Dakle, zakon o agenciji pre toga stupa na snagu, direktor će biti izabran, cela agencija će biti formirana. Mislimo da nije nikakav problem da direktor agencije utvrdi obrazac izveštaja za političke stranke, kako one podnose svoj izveštaj i da utvrdi sadržaj izveštaja koji će se dalje razmatrati.
To vam sve govorim iz razloga što ćete ako pročitate član 16. st. 4. i 5. i stav 2. člana 14. videti da se radi o tehničkim stvarima, dakle o obrascima koje utvrđuje direktor agencije, a od 1. januara u punoj meri stupa na snagu agencija i baviće se onim delom koji se odnosi na sukob interesa.

Dame i gospodo narodni poslanici, vrlo je teško voditi ozbiljnu raspravu i ozbiljnu diskusiju ukoliko se stalno ova diskusija u pojedinostima prekida po Poslovniku.
Javio sam se povodom onoga što je kolega Martinović rekao, da ne ostane opet nejasno u javnosti: Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije, kojom je utvrđeno postojanje agencije za borbu protiv korupcije, nije donela Vlada Republike Srbije nego Narodna skupština Republike Srbije.
Dakle, u ovom domu je doneta odluka da treba da postoji agencija za borbu protiv korupcije. Posle toga su svi državni organi doneli akcioni plan za borbu protiv korupcije. Donošenjem zakona o agenciji praktično realizujemo Nacionalnu strategiju koju je, praktično, u pretprošlom mandatu Narodna skupština Republike Srbije utvrdila. Hvala.

Javio sam se da u ime poslaničke grupe Za evropsku Srbiju kažem da mi podržavamo predlog koji je dao ministar, s obzirom na to da su poslanici koji su ove amandmane podneli u sali i da možemo normalno da raspravljamo, a u ponedeljak ćemo dalje da nastavimo raspravu o pojedinostima.

Poštovana predsednice, ukazujem na povredu člana 103. Poslovnika, u kome se kaže da govornik može da govori samo o pitanju koje se nalazi na dnevnom redu.

Dnevni red je započeo, prva tačka je otvorena. Zarad javnosti, koja, verovatno, ne može da shvati o čemu mi ovde raspravljamo ceo dan, ponoviću da je prva tačka dnevnog reda Predlog odluke o prestanku funkcija i izboru članova Saveta NBS.

Umesto toga, poslanici SRS-a raspravljaju o svojim problemima, o problemima unutar SRS-a i mi celog dana slušamo razne izgovore za ono što je po sredi, a to je zaostavština SRS-a. Ovde se, očigledno, radi o borbi unutar ljudi iz SRS-a. To nam je objasnila poslanica Radeta i poslanica Nataša Jovanović, da njih zanima to da li će Skupština Srbije oduzeti nekome mandat ili neće.

Ne može Skupština Srbije da oduzima nikome mandate. Mandati poslanika u ovoj zemlji su slobodni. Oni mogu da ih povere, eventualno, ukoliko hoće, nekoj političkoj stranci. Nijedna ostavka, kao što je predsednica rekla, nije došla u Skupštinu Srbije.

Skupština Srbije ne može nikoga, ko je poslanik, da stavlja na balkon i da ga tera da gleda s balkona. To sam vam rekao i na Administrativnom odboru i zamolio vas da ne pretite nijednom poslaniku. Svi poslanici su jednaki, svih 250, svi imaju ista prava i ne možete nikoga proterivati na balkon i vršiti pritisak da vladajuća većina krši Ustav, krši zakon i nekom oduzme mandat.

Druga stvar oko koje raspravljamo sve vreme, a to se ne prikazuje u medijima. SRS traži određene pozicije u odborima, zato što više nema 78 poslanika, ima 18-19 manje i mora doći do promene u odborima.

Ne može SRS imati onoliko predsednika odbora koliko je imala ranije. Mislim da to ni za koga u ovoj sali nije sporno. Ne možemo mi arbitrirati kome će pripasti koje mesto u odborima. O tome će odlučiti Skupština, kada dođe ta tačka na dnevni red Skupštine. Ne možemo mi ovde da odlučujemo ko će biti predsednik kog odbora – o tome odlučuje svaki odbor za sebe.

Zato vas molim da pustite da dođemo i do tačaka dnevnog reda koje će se odnositi na odbore, a kada dođu neke ostavke u Skupštinu, ako ikada dođe neki poslanik i poželi da da ostavku, raspravljaćemo o tome.

Još jedna stvar mi nije jasna, a to je – kako smo tako brzo zaboravili ovaj izveštaj od jutros?

Celo pre podne smo slušali o Izveštaju policije, a više nema reči o Izveštaju policije. Sada ste pokazali šta je ono što je vama jedino važno – to su funkcije u odborima, mesta predsednika odbora i nasilno oduzimanje mandata pojedinim poslanicima.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, poštovani narodni poslanici, moram da vam kažem da kolega Dragan Todorović apsolutno nije u pravu kada kaže da je predsednik države prekršio Ustav, i to iz dva razloga.
Prvi razlog je taj da, kao što je pročitala koleginica Nada Kolundžija, konstataciju da je prestala funkcija sudije Ustavnog suda donosi Narodna skupština Republike Srbije na predlog predsednika Narodne skupštine Republike Srbije.
U prošlom sazivu, kada je stiglo obaveštenje od Ustavnog suda u Narodnu skupštinu, predsednik Narodne skupštine je bio Predrag Marković, a ne Oliver Dulić. Prema tome, predlog je trebalo da da Predrag Marković, a da to izglasa bivši saziv ove skupštine.
Vi ste rekli, gospodine Todoroviću, da je 16 meseci prošlo od vremena kada je Tadić trebalo da predloži kandidate i da je on obavešten još u oktobru 2006. godine. Podsetiću vas na jednu stvar. Ustav Republike Srbije, koji ste citirali ovde, donet je 8. novembra 2006. godine i vi se pozivate na član Ustava za vreme kada taj Ustav nije bio donet. Prema tom Ustavu, posle toga, donet je i Ustavni zakon o sprovođenju Ustava, koji je propisao određenu proceduru za izbor sudija Ustavnog suda.
Sam Ustav propisuje proceduru za izbor sudija Ustavnog suda. U skladu s tom procedurom, predsednik Republike Boris Tadić je još letos 2007. godine podneo svoj predlog od deset kandidata za sudije Ustavnog suda. Dakle, Boris Tadić je, u skladu sa Ustavom, izvršio sve obaveze koje je imao. Skupština Srbije je donela zakon i mi smo sudije izabrali u jednom delu. Prema tome, apsolutno su ispoštovani i Ustav i Ustavni zakon o sprovođenju Ustava.
A šta je trebalo da bude urađeno da bi došlo do razrešenja bivših sudija Ustavnog suda – za to je bila nadležna Skupština Republike Srbije, a ne predsednik države. I ne može predsednik države da dogovara sa bilo kojim predsednikom Skupštine šta on misli da treba, već svaka institucija u ovoj državi mora da se ponaša u sladu sa zakonom i Ustavom. Nemojte spočitavati predsedniku Republike nešto za šta on nije bio nadležan da uradi. Hvala.

Gospodine Todoroviću, razumem da je predsednička kampanja počela, ali nije u redu da dovodite građane Republike Srbije u zabludu. Sramota je da koristite ovu govornicu da dovodite građane u zabludu. Jednostavno, to što vi govorite nije tačno.
Pošto ste se vi dva puta pozivali na određene odredbe, ja ću vam pročitati još jednom član 178. Poslovnika Skupštine Republike Srbije, u kome vrlo jasno piše: ''Narodna skupština odlučuje o izboru, odnosno razrešenju ili prestanku funkcije svakog sudije Ustavnog suda...''. Dakle, Narodna skupština je ta koja odlučuje o prestanku funkcije sudije Ustavnog suda, a nije predsednik Republike nadležan da odlučuje o tome.
Nemojte doživljavati zakone proizvoljno i nemojte shvatati državu proizvoljno. Postoje organi koji su nadležni za određene stvari. Organ koji je bio nadležan za prestanak funkcije je Skupština Srbije i to je Skupština Srbije trebalo da uradi. Ne može predsednik Republike i nema prava, a kamoli ovlašćenja, da se meša u rad Narodne skupštine Republike Srbije.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, moram da reagujem po članu 101. na izlaganje koleginice Nataše Jovanović.
Dovodi se u zabludu i Parlament, odnosno poslanici Parlamenta, i građani Srbije, da je profesor Mićunović, inače, poslanik DS-a, predsednik Upravnog odbora ''Službenog glasnika''. Nijedan poslanik DS-a nije član nijednog upravnog odbora, niti predsednik bilo kog upravnog odbora. To je odluka DS-a. A predsednik Upravnog odbora je profesor Vukašin Pavlović.
Molim vas da ubuduće ne dovodite u zabludu građane Srbije o tome šta rade poslanici u Parlamentu Republike Srbije.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, delim zadovoljstvo narodnih poslanika što je ovaj zakon pred nama, ne zato što na ovaj način mi ispunjavamo jednu od obaveza Skupštine, po Zakonu o sprovođenju Ustava, da donesemo ovaj zakon, već zato što ćemo na ovaj način omogućiti da se formira jedna od najvažnijih institucija u ovoj državi, a to je Ustavni sud.
Ustavni sud je u blokadi više od godinu dana. To su mnogi istakli. Postoje razlozi za to i postoje načini na koje će ta blokada biti otklonjena donošenjem ovog zakona, a to ću objasniti.
Zašto je Ustavni sud važan? Ustavni sud rešava određene pravne sporove, ali to su sporovi koji imaju i elemente politike. Mi smo svi svedoci, svakog dana slušamo sa ove govornice da se daju politička tumačenja određenih ustavnih pitanja, kao što je npr. da li treba da budu raspisani izbori za gradonačelnika Beograda ili ne treba da budu raspisani, u skladu sa Ustavom i zakonom.
Takva pravna pitanja sa elementima politike treba da rešava Ustavni sud na jedan depolitizovan način, dakle, pravnim rezonovanjem i pravnom metodom. Nadam se da ćemo mi uspeti u narednom periodu da omogućimo ovoj instituciji da radi.
Netačne su, naravno, one tvrdnje koje smo čuli i tokom današnjeg dana, da Ustavni sud neće moći da funkcioniše kada izaberemo 10 sudija Ustavnog suda, jer Zakon o sprovođenju Ustava kaže da, ukoliko je dve trećine sudija izabrano, taj sud je konstituisan i može da počne da radi. Osnov za postojanje Ustavnog suda nalazi se u Ustavu Republike Srbije. Dakle, to je posebna institucija koju je predvideo Ustav i nema veze sa sudskom vlašću.
Juče smo imali prilike da čujemo da je Ustavni sud deo sudske vlasti i da bi na njega mogli da primenjujemo, u krajnjem slučaju, Zakon o sudijama, Zakon o sudovima i da bi Odbor za pravosuđe mogao tom temom da se bavi. Odbor za pravosuđe ne može da se bavi temom Ustavnog suda, jer Ustavni sud nije deo sudske vlasti, već zaseban organ koji ima zadatak da čuva i brani ustavnost i zakonitost u ovoj zemlji.
Sam Ustav ograničio je predlagača u donošenju zakona tako što je dao osnovna rešenja u Ustavu. Meni je drago da mogu da vidim iz ovog predloga zakona da su korišćena i komparativna rešenja iz zemalja koje imaju bogatu ustavnu tradiciju, kao što su Austrija, Italija, Nemačka, a i neka rešenja koja postoje u ustavima i zakonima o ustavnim sudovima iz zemalja u okruženju.
Mislim da je dobro što je novi zakon jedinstven, u smislu da i uređuje Ustavni sud i postupak pred Ustavnim sudom i dejstvo njegovih odluka. Iako smo čuli zamerke na taj račun, mislim da je to mnogo bolje rešenje nego što je bilo ranije, da to bude definisano sa dva različita zakona.
Zakon o Ustavnom sud ima niz dobrih i niz novih rešenja. Pomenuo bih neka od njih. U prvom redu, ovim zakonom garantuje se javnost, obezbeđena je i utvrđena javnost prilikom rada Ustavnog suda, odlučivanja i donošenja odluka, tako da će svaki građanin u ovoj zemlji moći da zna kakvu je odluku doneo Ustavni sud i u kakvom postupku.
Drugo bitno pravilo za naše građane, koje je utvrđeno ovim zakonom je praktično utvrđivanje siromaškog prava, koje nije ranije postojalo za postupke pred Ustavnim sudom, što znači da naši građani koji nemaju finansijskih mogućnosti da vode postupak pred Ustavnim sudom, Ustavni sud može da odluči da im svi troškovi postupka budu nadoknađeni. Naravno, kako je i moja koleginica Maja Laušević rekla, ne plaća se nikakva taksa za podnošenje bilo koje vrste predloga pred ustavnim sudom.
Da bi se postigla nezavisnost Ustavnog suda i nezavisnost sudija, to je ono što mislim da mnogi nisu shvatili, iako su govorili o ovom predlogu, pod jedan, Ustav je omogućio, doduše komplikovan način izbora, ali način izbora koji garantuje mnogo veću nezavisnost nego što je to bilo ranije.
Biranje na ovaj način, gde Skupština Srbije predlaže 10 kandidata, a predsednik države imenuje pet od tih 10 i način gde predsednik države predlaže 10 kandidata, a Skupština Srbije imenuje pet kandidata, definitivno garantuje mnogo veću nezavisnost sudija nego što smo imali ranije kada je to radio Zakonodavni odbor ili Odbor za pravosuđe Skupštine Srbije.
Drugi način za postizanje nezavisnosti sudija Ustavnog suda je i u tome da uslove i ispunjenost uslova za razrešenje sudija Ustavnog suda utvrđuje sam Ustavni sud. Gospodine Krasiću, moram da kažem da niste u pravu i da taj amandman smatram da ne treba prihvatiti, iz prostog razloga što ako Narodna skupština ili predlagač određenog sudije bude odlučivao i o ispunjenosti uslova, onda ne možemo govoriti o nezavisnosti sudija. Dakle, ispunjenost uslova za razrešenje sudija Ustavnog suda utvrđuje sam Ustavni sud, nezavisno od Narodne skupštine ili predsednika Republike.
Treći način na koji se pokušava da se uspostavi nezavisnost sudija je onemogućavanje da sudije Ustavnog suda budu članovi političkih stranaka. To ranije nije bilo predviđeno kada su u pitanju sudije Ustavnog suda, važilo je za sudije redovnih sudova, čak je predlagač zakona pojačao ovu ustavnu odredbu i rekao da će automatski razlog za razrešenje predstavljati ukoliko neki sudija postane član neke političke stranke.
Pomenuo sam blokadu u kojoj je Ustavni sud bio u proteklom periodu, bio je više od godinu dana i bio je od trenutka od kada je predsednik Ustavnog suda otišao u penziju. Zašto je Ustavni sud bio u blokadi? Zato što mi nismo imali instituciju zamenik predsednika Ustavnog suda i nije imao ko da sazove sednicu Ustavnog suda. Sada se ovim zakonom takva mogućnost otklanja, uvodi se zamenik predsednika Ustavnog suda i zamenik će, u slučaju sprečenosti, moći da saziva sednice Ustavnog suda. To je jedno od dobrih rešenja u ovom zakonu.
Što se tiče samih postupaka, postupci su i bolje i preciznije određeni, oni koji su postojali i ranije prema zakonu, kao što je postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti opštih akata i postupak rešavanja sukoba nadležnosti. Postoji niz novih postupaka u ovom zakonu, kao što je postupak za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog proglašenja. Gospođo Radeta, jeste naslov u Ustavu drugačiji od ovoga kako piše, ali u članu 169. piše da se zakoni proglašavaju, pa iz tog razloga i jeste postupak za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog proglašenja.
Postoji jedan postupak koji mi svi znamo da nije u prošlosti bio omogućen zakonom, a to je postupak kada se Ustavni sud bavi mandatima narodnih poslanika. Svi smo bili svedoci da su i u prošlom sazivu oduzimani mandati narodnim poslanicima protivno njihovoj volji. Oni su se obraćali i Ustavnom sudu i Vrhovnom sudu Srbije i dobijali i od jednog i od drugog suda odgovor da oni nisu nadležni za takva pitanja.
Sada se nesumnjivo uvodi i Ustavom i ovim zakonom da za svako pitanje mandata i potvrđivanje mandata narodnim poslanicima nadležan je Ustavni sud i Ustavni sud je dužan da u roku od 72 sata donese odluku da li je neko pravo povređeno ili nije.
Ono što je svakako najveća novina u ovom zakonu i što smo čuli i od drugih kolega, a to je uvođenje instituta ustavne žalbe. Institut ustavne žalbe postojao je u Povelji Srbije i Crne Gore i pred Sudom Srbije i Crne Gore se mogao voditi postupak po ustavnoj žalbi, samo ni jedan takav postupak, koliko znam, nije doveden do kraja. Siguran sam da svi ovi postupci o kojima smo pričali, a to su mandati narodnih poslanika, nikada nisu dobili epilog pred Sudom Srbije i Crne Gore. U našoj praksi pred Ustavnim sudom Srbije ta mogućnost ne postoji praktično od 1974. godine i nije postojala ni Ustavom iz 1990. godine.
Šta znači ustavna žalba? To je važno da građani znaju i da mogu to sredstvo pravilno da koriste. Ustavnu žalbu može podneti svaki građanin ove zemlje ukoliko smatra da mu je povređeno njegovo ljudsko ili manjinsko pravo koje je zagarantovano Ustavom Republike Srbije. Dakle, najvažnije slobode i najvažnija prava zagarantovana Ustavom štite se institutom ustavne žalbe.
Ono što je važno, treba reći i da umesto nekoga kome je povređeno to pravo, ustavnu žalbu mogu da podnesu i drugi državni organi i organizacije, ukoliko ih na to ovlasti pojedinac kome je to pravo ugroženo.
Važno je da se shvati da je ustavna žalba jedno izvanredno pravno sredstvo. Zašto to kažem? Zato što ne spada u red niti pravnih, redovnih i vanrednih lekova koji se mogu koristiti pred sudom. S druge strane, ustavna žalba se ne može podneti ukoliko se prethodno ne iscrpe sva redovna i pravna sredstva pred redovnim sudovima. Dakle, da građani ne pomisle da mogu odmah da se obrate Ustavnom sudu, potrebno je prethodno da zaštitu svog prava potraže pred redovnim sudovima, ukoliko u tome ne uspeju, oni mogu da podnesu ustavnu žalbu.
Postoji jedan izuzetak od ovog pravila, a to je izuzetak kada se radi o povredi na pravično suđenje i kada sporovi građana traju suviše dugo i ne rešavaju se u razumnom roku. Dakle, svako onaj ko smatra da njegov spor koji vodi pred sudom nije rešen u razumnom roku, a to su sigurno sporovi koji traju više od 10 godina, može da se obrati Ustavnom sudu putem ustavne žalbe i da Ustavni sud naloži redovnom sudu kakvu radnju treba da preduzme.
Ono što je svakako vrlo važno, to je da će, ukoliko se utvrdi da je ustavna žalba bila valjana i da je izvršena neka povreda nekog ljudskog ili manjinskog prava građana, taj građanin moći da naknadi štetu. Jedan efikasan mehanizam je uveden, da se ne bi naknada štete ostvarivala samo u parničnom postupku koji može da bude dug, predviđa se postojanje komisije za naknadu štete koju formira ministar i sa kojom će građani moći, i pred kojom će moći da dogovaraju i da ostvare svoje pravo na naknadu štete. Ukoliko nisu zadovoljni takvim dogovorom, oni mogu ponovo u parničnom postupku da utvrđuju svoje pravo na naknadu štete.
Apsolutno verujem da ovaj zakon predstavlja dobar pravni okvir za rad Ustavnog suda Srbije i isto tako sam siguran da će velika većina narodnih poslanika glasati za ovaj zakon. Pozivam i poslanike opozicije, pošto je ovo jedan vrlo važan zakon i zakon koji omogućava formiranje institucija u ovoj državi, a i opozicija je pričala o tome da treba da se formira Ustavni sud, da glasaju za ovakav predlog zakona. Hvala.

Nije mi povređeno dostojanstvo, ali očigledno gospodin Krasić me nije dobro razumeo. Vi ste čitali član 174. Ustava Republike Srbije i tačno je da u tom članu, u poslednjem stavu, u poslednjoj rečenici piše - inicijativu za pokretanje postupka za razrešenje može da podnese Ustavni sud. To nije sporno.

Znači, nije sporno ko može da pokrene inicijativu, nije sporno ko donosi odluku o razrešenju i to je predviđeno Ustavom i zakonom. Ono što u ovom zakonu stoji, a to je da kada neko pokrene inicijativu za razrešenje, ispunjenost uslova za razrešenje utvrđuje Ustavni sud. Nigde u Ustavu ne piše da ispunjenost uslova za razrešenje utvrđuje neko drugi. To ne znači da Ustavni sud donosi odluku. Odluku donosi Narodna skupština.

Ali, ukoliko vi smatrate da neko treba da bude razrešen jer je postao, ne znam, član političke stranke ili je trajno izgubio radnu sposobnost, ispunjenost tog uslova će utvrđivati Ustavni sud i to jeste mera koja je uneta u ovaj zakon da bi omogućila nezavisnost sudija, da ne dođemo u situaciju da predlagač, Narodna skupština, pokrene inicijativu i da kao predlagač, opet Narodna skupština, utvrdi da su ispunjeni uslovi i razreši sudiju Ustavnog suda. Ovde imamo jedan međukorak, gde ispunjenost uslova utvrđuje Ustavni sud.

Gospodine Krasiću, mi se očigledno razlikujemo u jednoj stvari, a to je što DS smatra da Ustavni sud treba da bude nezavisan državni organ i to nezavisan od politike, a vi to ne smatrate.
Način da bi sudije Ustavnog suda bile nezavisne, da ne može politički organ da utvrđuje ispunjenost uslova za razrešenje sudije - predlagač podnosi predlog, a Ustavni sud utvrđuje da li su ispunjeni uslovi ili nisu. Odluku o tome će doneti Narodna skupština na kraju i tu ništa ni u suprotnosti sa Ustavom, niti u suprotnosti sa zakonom. Vi kažete - ko daje pravo Ustavnom sudu? Zakon daje pravo Ustavnom sudu da utvrdi ispunjenost uslova i to piše u članu 15. stav 2.