Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, mi smo održali sednicu Zakonodavnog odbora, a tema je bila predlog ministra da se izvrši pravno-tehnička redakcija zakona. Još uvek nismo dobili izveštaj tog Odbora, da bi ste se upoznali sa pravno nemogućim rešenjima koja postoje u ovom zakonu.
Reagovao sam na Zakonodavnom odboru, jer smatram da nije moguće u ovoj fazi postupka da ministar podnese amandman i time ispravlja Predlog zakona. Nemogućnost pravnih rešenja se ogleda upravo u članu 30. i članu 37, jer se predviđaju instituti koji ili nisu u saglasnosti sa Predlogom zakona koji je Vlada predložila, mislim na zakon o parničnom postupku, ili nije moguće amandmanom menjati Predlog zakona dok se prethodno ne izglasa zakon sa drugačijim pravnim rešenjem, koji za konsekvencu ima promenu ovog zakona. Zato očekujem izveštaj Zakonodavnog odbora, sa sednice koja je održana u 13,30 časova.

Dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, evo, želeo sam da ispoštujemo predlog koleginice koja je predložila da se utvrdi kvorum i da se glasanje obavi ličnim izjašnjavanjem.
Što se tiče predloga zakona o socijalno - ekonomskom savetu, član 2. gde se kaže da je socijalno-ekonomski savet....
(Jedan broj poslanika se vraća u salu.)

Dakle smatram da je Predlog zakona o socijalno-ekonomskom savetu neprimeren i da nema rešenja koja garantuju suštinsku samostalnost i nezavisnost ovog, kako se u zakonu naziva – organa.
Socijalno - ekonomski savet prema ovom zakonu nije definisan po svom pojmu. Čiji je to organ? Da li je to organ Vlade, organ države, organ Skupštine, ili organ nekog drugog tela ili grane vlasti.
Ako se kaže da je nezavisan organ, onda to znači da po svom sastavu i načinu izbora članova mora da se po zakonu garantuje nezavisnost u funkcionisanju i postupanju svih članova.
Prema predviđenim rešenjima članove socijalno-ekonomskog saveta, između ostalog, imenuje i Vlada. Ne vidi se način, ni procedura.
Ovde se, dalje, definiše da je ovaj zakon uredio osnivanje, registraciju, delokrug i način rada, finansiranje i druga pitanja od značaja za rad socijalno-ekonomskog saveta.
Analizirajući ovaj predlog zakona nisam mogao da zaključim na koji način se finansira socijalno-ekonomski savet. Kolika su sredstva koja će biti upotrebljena za rad socijalno-ekonomskog saveta? Ko kontroliše potrošnju sredstava prilikom rada socijalno-ekonomskog saveta? Ali se zato definiše da će se socijalno-ekonomski saveti obrazovati i za teritorije lokalnih samouprava ili autonomnih teritorijalnih organizacija.
U sastav ovih socijalno-ekonomskih saveta, koji su organizovani i obrazovani za određene teritorije lokalnih samouprava ulaze sindikati koji su registrovani za rad na toj teritoriji.
Međutim, poslodavci, odnosno komore nisu obrazovane i nisu osnovane za teritorije lokalnih samouprava. Postoje regionalne privredne komore koje predstavljaju poslodavce, dok su teritorije lokalnih samouprava organizovane za teritoriju gradova, odnosno opština.
Tako, u faktičkoj primeni ovaj zakon neće moći da otkloni sumnje, odnosno sukobe nadležnosti, odnosno sukob aspiracija da pojedini činioci postanu članovi socijalno-ekonomskih saveta.
I sami sindikati, odnosno sindikalne organizacije nisu obrazovane lokalno za svaku teritoriju lokalne samouprave. Dakle, na ovakav način, kako je zakon predvideo, neće biti moguće organizovati lokalne savete. Pored ovoga nije definisan odnos socijalno-ekonomskog saveta obrazovanog za teritoriju Republike Srbije i ovih lokalnih socijalno-ekonomskih saveta.
Stoga, predlažem da ministar koji zastupa ovaj predlog zakona isti povuče iz procedure, jer smatram da zajedno sa zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova uvodi jedan nelogičan odnos u pravni sistem Republike Srbije. Uvodi se odnos kolizije odredbi koje se predlažu u predlogu zakona koji su na dnevnom redu za glasanje i koji će doći na glasanje zajedno sa predlozima ova dva zakona.
Zbog toga, smatram da bi bilo najbolje u momentu da se ostvari socijalni dijalog između subjekata, kako je to ovde utvrđeno i određeno, ali da se reši na potpuno drugačiji način – novim zakonom i uz konsenzus političkih partija koje participiraju u ovom parlamentu.

Dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, opet moram da izrazim svoje nezadovoljstvo ovakvim rešavanjem statusa socijalno-ekonomskog saveta na način kako je definisan.
Njegovo obrazovanje u lokalu je potpuno nemoguće. Vi predviđate da se u sastav lokalnih saveta uključe predstavnici sindikata prema reprezentativnosti. To je veoma teško da u praksi može da se učini.
Pošto sindikati niti su formirani za nivo jedne opštine ili grada, oni su za neke veće teritorije ili na nivou grana u proizvodnji, onda po ovom modelu mnoge grane neće biti zastupljene u socijalno-ekonomskom savetu na nivou opštine, odnosno grada. To znači da tu nema mesta za predstavnike sindikata u zdravstvu, u metalurgiji, u građevinarstvu, jer oni su granski formirani, nisu formirani za određene teritorije.
Kako ćete utvrditi reprezentativnost kada to niste propisali? Ovaj odgovor da u Crnoj Travi možda nije ni potreban socijalno-ekonomski savet apsolutno je deplasiran, jer upravo želimo da formiramo organe, odnosno tela koja će ostvariti socijalni dijalog i tamo u najugroženijim delovima zemlje, gde je privreda zastala, tamo gde ima problema u radu, u proizvodnji, u zapošljavanju, veliki broj nezaposlenih ili veliki broj ljudi koji su zbog raznih drugih okolnosti ostali bez posla, upravo tamo treba da se otvori socijalni dijalog.
Još jednom želim da istaknem da smatram da je predlog da se donesu ova dva zakona u Skupštini Srbije samo motivisan političkim razlozima. Vlada želi da se rastereti od socijalnih tenzija. Ona želi da "baci kosku" i da se zavade sindikati. Nemogućnost utvrđivanja reprezentativnosti sindikata na lokalu upravo predstavlja osnov za njihovu raspravu, svađu, slabljenje njihove pozicije i odvlačenje pažnje od odnosa sindikata i nezaposlenih ili zaposlenih sa veoma lošim uslovima rada u odnosu na Vladu Republike Srbije.
Upravo je želja da se odbije taj socijalni pritisak ovakvim zakonom i nemogućnost da se ti odnosi reše za neko duže vreme, dok se posle ovaj zakon ne bi izmenio i usaglasio sa realnostima koje nosi život, politički motivisana.
Zajedno sa zakonom o mirnom rešavanju radnih sporova ovo je metod i način da se odlože problemi, da se odloži problem koji treba da se reši za 100 hiljada građana Srbije kojima nisu povezani radni i penzijski staž, koji nisu obezbedili socijalno-ekonomsku sigurnost za sve one koji su primali minimalac, a nisu mogli zbog političkih pritisaka da ostvare pravo na adekvatnu zaradu, adekvatnu platu, tako da mislim da je ovo instrument kojim Vlada želi da se oslobodi socijalno-ekonomskog pritiska.

Poštovani ministre, vi ste dali jedno od obrazloženja. Poslodavci su i komore advokata. Sve su dobrovoljne, samostalno se finansiraju. To je komora poslodavaca i osnovana je za Republiku Srbiju i regionalno.
Imate i komoru zdravstvenih radnika, imate komoru privatnih stomatologa. Sve su to komore poslodavaca koje treba da participiraju socijalnom dijalogu, pa vas pitam po kom principu će se utvrđivati njihova reprezentativnost?

Ja i dalje smatram da postoji mogućnost da se otvori spor između sindikata i da se na taj način sindikati gurnu u međusobnu borbu, umesto da štite interese zaposlenih.
Zbog toga smatram da je malopre predloženi amandman, koji otklanja sumnju u način utvrđivanja reprezentativnosti sindikata u lokalu, u potpunosti logičan i ispravan.
Zato predlažem da se podrži ovaj amandman i očekujem da Vlada prihvati ovaj amandman, kako bi koliko-toliko popravila svoj tekst Predloga zakona i onemogućila bespotrebne sporove između učesnika u socijalnom dijalogu. Socijalni dijalog znači dogovor, kako da nađemo rešenje za nezaposlene, za ljude koji rade pod lošim uslovima, kako da unapredimo bezbednost prilikom rada i kako da obezbedimo povećanje njihove zarade.
Prema tome, način kako je predloženo amandmanom omogućava da se sindikati blagovremeno dogovore i pripreme za pregovore kako bi se poboljšao socijalni status zaposlenih u Srbiji.

 Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, ovim članom se predviđa da će socijalno-ekonomski savet osnivati glasila, praviti brošure, izdavati razne publikacije i na taj način Vlada Republike Srbije dobija još neka sredstva javnog informisanja, što je protivno i programu ove vlade, protivno ekspozeu koji smo čuli od gospodina Koštunice da će biti racionalizacije, da će biti smanjenja potrošnje.
A meni se čini da ovaj zakon tek sada otvara mogućnost za otvaranje nekih vladinih agencija, organizacija, mogućnost da se zaposli veliki broj lica. Čini mi se da ovaj zakon treba da omogući samo širenje koalicionog potencijala i namirenje koalicionih partnera u nekim novim oblastima, kao što je izdavaštvo koje će biti pod kontrolom socijalno-ekonomskog saveta, odnosno poslodavaca, odnosno delova Vlade.
Zato smatram da je ova odredba suprotna i u onome što smo čuli ovde kao predlog Vlade, ono o čemu se u parlamentu glasalo prilikom izglasavanja Vlade a suprotno je propisima koji definišu mogućnost da sindikati, partije, pa i sama Vlada budu osnivači nekih javnih glasila.
Sve to uz postavljanje pitanja kako će biti definisana pozicija pravnog lica socijalno-ekonomskog saveta, to sve stvara jednu konfuziju i koliziju. Do te konfuzije i kolizije će doći naročito u sporovima koji budu nastali iz delatnosti socijalno-ekonomskog saveta sa nekim trećim licima, pravnim ili fizičkim pa ćemo u praksi imati veliki broj nejasnoća u vezi sprovođenja ovog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, smatram da je član 10.  upravo dokaz za moje tvrdnje, koje sam u toku prepodnevnog i popodnevnog izlaganja izneo, da Vlada ovim zakonom samo želi da socijalne probleme odbije od sebe.

Ovim članom 10. se ne rešava učešće između subjekata koji treba da budu činioci, da budu učesnici u socijalnom dijalogu, već se pominje neko mišljenje kojim Vlada odbija od sebe, pa i od ministra, sve do socijalnog saveta, rešavanje socijalnih problema. Sve češći zahtevi pojedinih subjekata, posebno sindikata koji želi da zaštiti poziciju zaposlenih pre svega zbog isplate minimalnih zarada, ali isto tako i adekvatnih zarada i plata koje su ti ljudi ostvarili tokom rada i da sve te probleme svede na neki organ, kako se ovaj ekonomsko-socijalni savet zove, bez ikakvih ovlašćenja, bez ikakvog uticaja.

Oni mogu da daju svoje mišljenje na nacrt zakona. Ministar ima obavezu, ako se odnosi na delokrug iz njegovog resora, da svoje stavove dostavi tom socijalno-ekonomskom savetu, pa tek ako su ti stavovi u sukobu sa mišljenjem socijalno-ekonomskog saveta, onda može socijalno-ekonomski savet da se obrati Vladi.

To kaže da u principu socijalno-ekonomski savet ne može da se obrati Vladi. U principu ne može. A, tek kada ga promandaju, provuku kroz proceduru kroz nadležna ministarstva, pa nadležno ministarstvo kaže da se ne slaže sa stavom socijalno-ekonomskog saveta, a to opet znači i neku prethodnu proceduru, da su se sindikati obraćali socijalno-ekonomskom savetu, govori da će proći višemesečni period dok neki stav ili zahtev sindikata ne dođe u poziciju da se o njemu odlučuje.

Prema tome, jasno je da se priča svodi na razvodnjavanje socijalno-ekonomskih tenzija, pritisaka, opravdanih zahteva zaposlenih, ali isto tako i zahteva poslodavaca da se čvrsto uredi materija radnih odnosa i da se preuzme odgovornost i zaposlenih i poslodavaca da se taj odnos nesmetano odvija.

Ovde je primetno da predlagač zakona isključuje nadležne odbore Skupštine Srbije da učestvuju u socijalno-ekonomskom dijalogu. Ovde se direktno izbegavaju nadležni odbori Skupštine i onemogućava im se kontakt sa svim ovim činiocima koji su zastupljeni u socijalno-ekonomskom savetu, da učestvujemo, pregovaramo, čujemo ta mišljenja.

Kao da se ne radi o poslanicima koji, konačno, treba da daju ocenu svakog predloga zakona izjašnjavanjem i raspravom u ovom parlamentu.

Ovde se nadležni odbori isključuju. Njihovo mesto nije predviđeno. Uopšte se ne vidi obaveza ministara ni ministarstava da predloge i nacrte zakona dostavljaju blagovremeno nadležnim odborima Skupštine, da se ostvari dijalog između skupštinskih odbora u pogledu celishodnosti određenih pravnih rešenja.

Dakle, zaključiću, ovakvo rešenje koje nudi Vlada Srbije definisano članom 10. predstavlja izbegavanje odgovornosti za rešavanje socijalnih i ekonomskih tenzija, prebacivanje lopte na teret socijalno-ekonomskog saveta i razvlačenje rešenja na relaciji socijalno-ekonomski savet – nadležno ministarstvo. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, smatram da član 11. ovako kako je koncipiran ne uvažava do kraja i nevladine organizacije i stručnjake, pre svega iz razloga što oni nemaju pravo glasa prilikom zauzimanja stavova u radu stručnih tela.
Ne mogu da se složim sa govorom nekih prethodnih diskutanata koji u nevladinim organizacijama a priori i pre svega vide državne neprijatelje, neprijatelje zaposlenih, neprijatelje nezaposlenih, neprijatelje nacionalnih interesa ili štetočine koje na našoj političkoj ili društvenoj sceni uopšte ili nimalo nisu korisne.
Nama su i te kako potrebni stručnjaci. Nama su i te kako potrebne organizacije koje nisu pod diktatom aktuelnih političkih garnitura koje gaje usko partijski interes.
Smatram da postoji veoma veliki broj stručnih i sposobnih nevladnih organizacija, koje i te kako doprinose i pomažu napaćenom srpskom stanovništvu, počev od humanitarnih delatnosti, od osposobljavanja za zapošljavanje u mikro sredinama, od mikro finansiranja nekih početnih poslova. Smatram da te nevladine organizacije imaju iskustva u rešavanju problema našeg stanovništva. Pre svega, mislim na ljude koji su izbegli iz ratom zahvaćenih područja.
Zato mislim da nije na odmet da se pozivaju stručnjaci, pa makar oni bili i organizovani kroz nevladin sektor. Ali, isto tako smatram da ti stručnjaci zaista moraju da imaju uticaja na zauzimanje, kako se ovde kaže, stavova. Mislim da i ta reč nije baš dobra. Ona dolazi iz komunističkog perioda, jer stavovi su u stvari odnos prema činjenicama i argumentima koji se vrlo teško menjaju ili se menjaju putem odlučivanja na pojedinim forumima.
Kako se mi zalažemo za slobodno i građansko društvo, smatram da ta tematika stavova nije adekvatna za jedan ovakav zakon. Zato smatram da nije regulisan način na koji će raditi ova stručna tela u okviru socijalno-ekonomskog saveta.
Nije određena procedura, a govori se o odlučivanju. Dakle, nije predviđeno ko i na koji način utvrđuje proceduru u kojoj stručna tela učestvuju, odlučuju i zauzimaju, kako se zakonom predlaže, stavove u vezi sa oblastima u kojima se donose određeni zakoni na koje oni ukazuju, o kojima daju mišljenje resornom ministarstvu. Zato smatram da ovaj član treba popraviti, ali sa druge strane ne mogu prihvatiti a priori stav o štetnosti nevladinih organizacija i o nevladinom sektoru.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, moram da izrazim jednu primedbu, jer sam se javio po prvom članu, ali su kolege stajale, pa niste videli da se javljam.

Dakle, smatram da je članom 1. narušen pravni sistem u Srbiji, jer se uvodi obavezan postupak za mirno rešavanje sporova. Mirno rešavanje sporova podrazumeva saglasnost stranaka u sporu i podrazumeva njihovu želju da do rešenja dođu mirnim putem. Na ovaj način se uvodi parapravosudni sistem i uvodi se nova procedura koja nije utemeljena u Ustavu. Svaki građanin Srbije je vlastan da o pravima iz radnog odnosa samostalno odlučuje.
Ukoliko želi da neko svoje pravo po osnovu rada i po osnovu radnog odnosa reši, on podnosi zahtev, odnosno tužbu nadležnom sudu i pred nadležnim sudom ima mogućnosti da na miran način reši svoj spor. To može da bude poravnanje sudskim ili vansudskim putem, ali može da se reši spor i ako se odustane od tužbe.
Na ovaj način stranka u sporu koja želi da odustane od svog zahteva, to ne može, već mora da pokrene postupak i kada pokrene taj postupak, mora da ide u tom postupku za mirno rešavanje spora do kraja.
Osnovni pojmovi u članu 2. koji se odnose na strane koje mogu rešavati, učestvovati, u postupku za mirno rešavanje sporova su nejasne, pre svega, kada imate u vidu i mogućnost da se kao stranke u sporu pojave radnici koji su istovremeno i akcionari u svom preduzeću. Onda nije jasno da li će se oni javiti na toj strani poslodavaca ili na strani zaposlenih.
Ovakva jedna konfuzija onemogućiće rešavanje postupaka i sporova u ovom postupku za mirno rešavanje i vrlo često kada stranke imaju nameru da razvlače međusobne sporove, takva sporna pitanja o legitimaciji za učešće u sporu za mirno rešavanje će biti sporna. Nije predviđen organ koji će tu legitimaciju, odnosno da o njoj meritorno odlučuje.
Dakle, nije predviđen organ koji će meritorno ili doslovce i na kraju rešiti koja strana sa kojom stranom pregovara, naročito u sporovima gde su stranke i poslodavci i zaposleni. To se odnosi na velike sisteme gde su zaposleni postali akcionari, pa istovremeno rade u tim preduzećima i imaju spor, upravo oko minimalne zarade, to je nešto što može biti sporno.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici,  meni je žao što ministar nije ovde, jer sam želeo da postavim nekoliko pitanja koja su vezana za standarde u oblasti postupaka u kojima se odlučuje o pravima građana.
Pre svega, međunarodni dokumenti propisuju da strane u sporu imaju pravo na izbor prirodnog sudije ili prirodnog arbitra što znači da im niko ne može to nametnuti i ukoliko ne postoji saglasnost o ličnosti arbitra niko im ne može nametnuti ličnost arbitra. Onda postupak za mirno rešenje spora prestaje na samom početku, ukoliko strane ne mogu da odrede lice koje će odlučivati u njihovom sporu.
Pravosuđe je zasnovano na principu prirodnog sudije da se predmeti zavode po redosledu prijema i da se po principu slučajnog broja dodeljuju sudijama predmeti u razmatranje. Na taj način se izbegava favorizovanje i mešanje treće strane u spor među građanima.
Naš član 4. predviđa arbitra kao lice koje odlučuje o predmetu individualnog spora, međutim i sam individualni spor nije definisan na pravilan i jasan način. Zbog čega? Kaže da se individualnim sporom u smislu ovog zakona smatra spor povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade.
Postavlja se pitanje kada je spor između radnika i poslodavca u vezi sa tim što poslodavac želi da radniku isplati samo minimalnu zaradu, a on želi pravo na potpunu zaradu, da li će ovo biti individualni spor o kome će rešavati u postupku za mirno rešavanje radnih sporova?
Arbitar, na način kako je predviđeno ovim zakonom, nema ni odgovarajuću stručnu spremu, niti se vidi ko je to zakonom propisane uslove treba lice da ispuni da bi bio izabran na konkursu koji raspisuje agencija. Kaže se da arbitar može da bude samo lice koje ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina iskustva iz oblasti radnih odnosa. Svaki zaposleni sa visokom stručnom spremom koji je potpisao ugovor o radu, koji traje duže od pet godina može da se pozove na taj ugovor o radu i da kaže da ima iskustvo iz radnih odnosa u dužem trajanju od pet godina.
S druge strane, za arbitra se povezuje i pojam podobnosti. Kaže se da ne može biti arbitar ukoliko je osuđen za krivično delo koje ga čini nepodobnim za vršenje ove funkcije. Podobnost se vezuje za politički kriterijum, podobnost se vezuje za okrivljene koji su nekada osuđeni za verbalne delikte. Meni se čini da se ovde na mala vrata ponovo uvode delikti koji su odavno izbačeni iz evropske prakse. Međutim, to nije slučaj u našem zakonodavstvu i aktuelna vlast na mala vrata uvodi podobnost za obavljanje javnih funkcija.
Zbog toga sam protiv i ovog zakona i smatram da bi bilo najcelishodnije da ministar povuče zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, jer on vodi samo odugovlačenju postupaka iz radnih odnosa i cilj mu je čisto politički da se od Vlade i resornog ministarstva odbiju socijalno-ekonomske tenzije koje su svakim danom sve veće i veće i sve veći su zahtevi i češći su zahtevi građana Srbije koji od Vlade traže da im reše socijalno-ekonomski status.
Na ovaj način i prethodnim zakonom o socijalno-ekonomskom savetu Vlada Srbije želi da izbegne učešće u rešavanju socijalno-ekonomskih problema.

Hvala gospodine predsedniče, meni je žao što je naša poslanička grupa prilikom raspodele mesta u Skupštini, iako nije najmanja po broju, dobila mesto u zadnjem redu pa ne možete da me vidite.
Ovakvo rešenje predviđeno članom 5. - da su stranke u sporu slobodne da dobrovoljno odluče o pristupanju mirnom rešavanju spora, ako ovim zakonom drugačije nije određeno ne znači ništa, jer je upravo ovim zakonom drugačije određeno.
Kaže se da je ovo princip tripartizma i nepristrasnosti, a sve je zasnovano na načelu dobrovoljnosti, a od dobrovoljnosti nema ni "d". Čim se kaže u zakonu da su stranke slobodne ako drugačije nije propisano, a u sledećem članu postoji obaveza stranaka da obaveste sud i da prekinu svoje sporove i da se obavezno obrate agenciji koja će odrediti arbitra da reši njihov radnopravni spor ako je to moguće, govori o nelogičnosti i nedoslednosti ovog zakona.
Ali ne samo da je sam zakon, koji je ponuđen, kontradiktoran i konfuzan, već je on i u suprotnosti sa Zakonom o parničnom postupku i suprotan je ustavnom načelu da su građani slobodni da raspolažu svojim pravima u skladu sa propisima iz zakona.
Ovde se nameću ograničenja pa se stranke obavezno guraju u, navodno, mirno rešenje sporova. Mirno rešenje sporova podrazumeva saglasnost stranaka. Znači, želju stranaka da na miran način uz dobrovoljno i saglasno izabranu ličnost, koja će biti arbitar, reše svoj spor iz radnog odnosa. U ovom slučaju to nije moguće.
Pored toga, ovaj postupak je manjkav zato što je ograničavajući. Zato što građani Srbije ne mogu da reše sve svoje sporove i odnose u vezi sa radnim odnosima. Tako ne mogu da rešavaju u ovom postupku naknadu štete, makar i postojala saglasnost stranaka da se na miran način dođe do naknade štete. Ili, da se utvrdi prestanak ili razlozi postojanja ili nepostojanja razloga za prestanak radnog odnosa zbog nekog drugog razloga, a koji nije krivicom radnika. To je, recimo, nastupanje uslova za penziju. I to jeste neki način na koji prestaje radni odnos, a stranke u ovom postupku nemaju mogućnosti da takve svoje zahteve ostvare.
Isto tako nije moguće rešavati i onaj spor o kome sam malopre govorio, kada strane u sporu smatraju, recimo poslodavac da zaposleni ima samo pravo na minimalnu naknadu, na minimalnu zaradu, a zaposleni, naprotiv, smatra da ima pravo na punu zaradu po osnovu svoga rada.
Na ovaj način se pokazuje da se ovaj postupak odnosi uglavnom na zaposlene kojima nije povezan radni staž i nisu vršene uplate za penzijsko osiguranje. To znači da će veoma veliki broj radnika, koji imaju sporove zbog neuplaćivanja doprinosa u fondove, morati da zastanu sa svojim postupcima pred sudovima i pokušaju da reše taj spor na miran način, kako je ovim zakonom i predviđeno.
Međutim, taj zakon ima nedostatke. Obaveza je po ovom zakonu da se izaberu arbitri i miritelji do 31.12. ove godine, a ovaj zakon stupa na snagu 1. januara, odnosno obaveza mirnog rešavanja spora, za stranke, 1.01.2005. godine. Nemoguće je jednog dana izabrati miritelje i arbitre a već sutradan prepustiti strankama i naložiti obavezu da se jave ovim arbitrima za mirno rešavanje sporova.
Pored toga nije predviđen ni postupak za komunikaciju između arbitara i stranaka, već tu oblast treba da propiše ministar. Takvo postupanje i takav postupak nije definisan, pa je nemoguće i očekivati da će 1. januara 2005. godine uopšte stranke imati mogućnost da po ovom postupku rešavaju svoje sporove. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, smatram da je osnivanje jedne ovakve vladine javne agencije potpuno nepotrebno i da vodi samo povećanju troškova. Ali, s druge strane, možda je korisno za koalicione partnere jer otvara mnoge mogućnosti da se ljudi zapošljavaju, jer se troše sredstva iz budžeta.
S obzirom na broj radnih sporova koji se vode u Srbiji, meni nije jasno koliki će broj arbitara i miritelja biti u ovoj agenciji. Koliko će nadoknada morati da se plati tim miriteljima i arbitrima? Koje će prostorije biti obezbeđene za rad republičke agencije za mirno rešavanje sporova?
Ako imate na hiljade radnih sporova u Srbiji koji su aktuelni, koji su toku, ako imate na stotine onih koji potpadaju ovog momenta pod ovaj zakon i mirno rešavanje sporova po osnovu rada – smatram da je nemoguće, bez zagušenja, bez razvlačenja, rešiti probleme građana koje imaju u vezi sa radnim sporovima.
Formiranje republičke agencije na ovakav način je u suprotnosti sa Predlogom zakona, o kome ćemo raspravljati za neki dan. Mi, dame i gospodo i građani Srbije, imamo Predlog zakona o javnim agencijama. Ovakva agencija jeste javna agencija. Ona se finansira iz budžeta. To je još jedan namet na troškove građana.
Sa druge strane, čini mi se da je jedina želja da se onemogući da građani Srbije, koji imaju probleme o kojima sam govorio, kojih je stotinu hiljada u Srbiji, takav podatak je zvanično juče objavljen, ne mogu da reše svoja prava po osnovu rada preko nadležnih sudova, od svojih poslodavaca, od firmi koje im ta dugovanja nisu uplatila u nadležne fondove.
Kako će funkcionisati ova agencija? Direktora će postaviti Vlada, a direktor će moći da bira i postavlja arbitre kada stranke u sporu nisu saglasne sa ličnostima arbitra ili ako ne mogu da se dogovore dobrovoljno o ličnosti arbitra. Opet imamo mešanje države u odnosima među strankama, što može samo da radi sud.
Ovde nema samostalnosti, nema nezavisnosti, pa neće biti ni nepristrasnosti. U onim sporovima gde se pojavljuje veliki broj radnika u odnosu na firme za čije poslovanje je zainteresovana Vlada, ona će odrediti arbitra u slučaju sukoba u interesima između zaposlenih i poslodavaca, sa liste poslušnih i podobnih, kako je to definisano u nekom od narednih članova. To je da arbitar može biti samo lice koje je podobno za tu funkciju.
Šta je to podobnost, koji su uslovi za podobnost, ovim zakonom nije propisano.

Poštovani predsedniče, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, imam primedbu generalno na jezik kojim je pisan Predlog zakona.
Pre svega, tu su narušena neka logička pravila da se nepoznati pojmovi objašnjavaju poznatim pojmovima, jer se ovde nepoznati pojmovi razrađuju i dalje nepoznatim pojmovima.