Moramo da govorimo o jeziku zato što u pravu postoje pravila jezičkog tumačenja propisa, ciljnog ili teleološkog i jezičkog. Jezičko je osnovno tumačenje propisa, a jezičkim tumačenjem ovih propisa nećete doći do suštine. Zbog ovako nejasnog pisanja zakona imaćete veliki broj podzakonskih akata i uputstava, pa ćete na taj način jednu zakonsku materiju izdvojiti iz ove skupštine u nadležnost nekih izvršnih organa vlasti i na njihovu samovolju.
Recimo, ovde nije definisan pojam oblasti. Kaže se "oblasti koje podležu sanitarnom nadzoru". Koje oblasti, geografske oblasti ili neke druge oblasti? Znači, taj pojam nije definisan.
Pošto me je predsednik opomenuo, neću ponavljati svoje primedbe, ali slažem se sa prethodnim diskutantom da nije moguće tačno razjasniti predmet regulative, odnose koje reguliše ovaj zakon, odnose među ljudima povodom pojedinih stvari, povodom pojedinih usluga, delatnosti koje zakon reguliše, a to je zadatak zakonodavstva – da reguliše odnose među ljudima povodom stvari, a ovde taj pojam nije na jasan način izdvojen. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da je osnovan predlog poslaničkog kluba Demokratske stranke da se izvrši promena u ovom članu koji zaista stvara jednu neprimerenu obavezu za tuženog, i tuženog kao stranku stavlja u nepovoljan položaj u odnosu na tužioca.
Zamislite neke parnice ili neki spor koji je veoma komplikovan i gde je potrebno učešće veštaka različite struke. Imate građanina koji dolazi u poziciju tužioca koji ima priliku da se godinu dana priprema za taj spor, da prikuplja činjenice, prikuplja obiman pisani materijal, pribavlja mišljenja stručnjaka i onda tuži, podnese tužbu, a tuženi koji nije ni znao da je u nekom spornom odnosu sa tužiocem ima obavezu da u roku od 30 dana u odgovoru na tužbu taj obiman materijal pregleda, analizira, da podnese odgovor, argumentovano ospori činjenice i da odbije taj pravni napad koji možda ničim nije izazvao.
Na taj način ćemo, u suštini, forsirati zloupotrebu procesnih ovlašćenja, upravo kod najsloženijih sporova sa najvećom vrednošću spora. Smatram da je ovo nepotrebno i necelishodno opterećenje tuženog, tako da će se neko pravo, odnosno efikasnost u postupku sukobiti sa načelom ravnopravnosti stranaka u postupku, a naravno i sa nekim drugim načelima gde je tužilac dužan da dokazuje činjenice i osnovne svojih navoda.
Na ovan način se prevaljuje obaveza dokazivanja na tuženog, prostim isticanjem činjenica ili neargumentovanih navoda tužioca koje je izneo u tužbi.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ovaj predloženi amandman je potpuno smislen i on korespondira sa svim onim što smo govorili u vezi sa članom 284. kao prethodnim članom.
Dakle, da je ovo potpuno neupotrebljiv član zakona, neupotrebljiva odredba, govori i činjenica da će se odbaciti odgovor na tužbu ako ima nedostatke iz člana 284. odnosno da će se smatrati da uopšte odgovor na tužbu nije ni podnet. Član 284. kaže da je tuženi dužan da kaže koje činjenice osporava i da podnese dokaze kojima to dokazuje.
Ja ću vam pokazati besmislenost ovog člana.
Kada vas neko tuži da vam je dao pare na zajam, a vi kažete, nisi mi dao pare na zajam, zakon te obavezuje da daš dokaze da nisi primio pare, a negativne činjenice se u pravu ne dokazuju. To govori da nema smisla, da su glupe odredbe zakona i da su neprimenjive.
Znači, kada neko kaže, dao sam ti pare, ti moraš da smisliš nešto što je protivzakonito, da izmišljaš svedoke koji su videli da ti neko nije dao pare. Na to vas tera ovaj zakon.
Zamislite samo šta će to značiti u realnom životu? Očigledno da ovi ljudi koji su ovo pisali nisu imali realne situacije ili su koristili svoje veze i pozicije da svoje probleme rešavaju na drugačiji način.
Kada tuženi prigovori na zastarelost, onda vam traže dokaze, činjenice, a ne da to dokazuje sam tužilac koji je u tužbi, tvrdi da ima neko pravo od određenog datuma. Sud je dužan da po prigovoru o zastarelosti rešava i odlučuje po službenoj dužnosti. Dužan je da taj prigovor razmotri kada radi presudu. Tuženi po zakonu, nije dužan da podnosi činjenice o zastarelosti, zato što se radi o zakonskim rokovima koje je sud dužan da primenjuje.
Kada sud prigovori o nedostatku aktivne ili pasivne legitimacije, kaže, neko je umro tamo u inostranstvu, a tužilac kaže, u ime toga i toga, ja tražim takvo i takvo pravo, a tuženi kaže, taj je umro, nije moguće, ima naslednike, i umesto da teret dokazivanja leži na tužiocu, sada tuženi mora da ide u inostranstvo u Ameriku, Australiju i da dokazuje da je neko lice umrlo ili da nema parničnu sposobnost ili da je nesposobno.
Dakle, treba da vodi to lice koje je recimo, prema njemu, neprijateljski nastrojeno i da ga vodi kod lekara da se utvrđuje da je nesposobno, kod psihijatra, a da li je to moguće. Ako to ne učini i ne izdejstvuje lekarsko uverenje da je neko lice nesposobno ili da je nesposobno da rasuđuje, onda gubi pravo da podnese odgovor na tužbu ili ako taj dokaz ne stavi u odgovor na tužbu, onda će mu tužba biti odbačena, odnosno odgovor, kao nedozvoljen. To govori o besmislenosti ovih odredbi. Naravno, besmislena je i odredba narednog člana, ali govoriću kada dođe taj amandman na red.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici ukoliko se zakonom želelo da postigne što bolja efikasnost u vođenju parničnog postupka, onda ne treba ostavljati mogućnost tuženom, koji prizna tužbeni zahtev, da sud o tome ne odlučuje i da može da odloži donošenje presude.
Svako ko priznaje tužbeni zahtev može da se predomisli do momenta potpisivanja zapisnika, raspravnog zapisnika koji se vodi na tom ročištu pred sudom. Dakle, ako neko prizna tužbeni zahtev do momenta zaključenja ročišta, potpisivanjem zapisnika, tu svoju izjavu i potvrđuje, što je dovoljno vremena da neko može da razmisli o postupku, odnosno o pravnim posledicama svoje izjave koja sadrži priznanje.
Zato smatram da je ovo i u suprotnosti sa načelom efikasnosti postupka, da se stvara pravna nesigurnost među strankama i da bi bilo dobro da se ovaj član predloga zakona briše.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što ministar nije prisutan da čuje obrazloženje za predloženi amandman. Smatram da su ovo odredbe koje omogućuju pravo strankama na klasičnu zloupotrebu procesnih ovlašćenja. Volim da se služim primerima, s obzirom da sam dugo u praksi. U članu 337. stav 5. se kaže: "Odricanje od tužbenog zahteva na ročištu ili u pismenom podnesku tužilac može i bez pristanka tuženog opozvati do donošenja presude".
Obe stranke mogu da kažu da se odriču tužbenog zahteva ili da priznaju tužbeni zahtev, a onda im zakon daje pravo da pre donošenja presude tu svoju odluku promene i da svoj stav isprave.
To znači da tužilac može da tuži određeno lice, da ospori tužbeni zahtev, iznese dokaze i činjenice i na ročištu za glavnu raspravu kaže da priznaje tužbeni zahtev. Tog momenta ročište se prekida, sačinjava se zapisnik i sud se povlači da u određenom roku, koji je zakonom propisan, a nema određene zakonske posledice, donese presudu.
Pre nego što je presuda doneta, a to znači da opet protekne neki rok od 15 do 20 dana, tuženi može da kaže da povlači svoje priznanje, a čak ne mora ni da objasni zašto. Može samo da kaže da povlači izjavu o priznanju. Sud onda opet zakazuje ročište i onda može na sledećem ročištu tužilac da kaže da se odriče od tužbenog zahteva. Za to mu nije potreban pristanak tuženog. Sud ponovo zastaje sa postupkom, sačinjava zapisnik na tom ročištu, povlači se da donese presudu, čeka se opet na presudu od 15 do 20 dana, a tužilac može da kaže pre nego što je presuda izrađena, znači pre nego što je napravljena, da povlači odluku o odricanju od tužbenog zahteva i traži da se zakaže rasprava.
Na ovaj način je moguće u nedogled razvlačiti parnicu i zloupotrebljavati procesna ovlašćenja. Nekada stranke fingiraju, fiktivno vode postupke koji su razlog za obustavu izvršnog postupka. Videćete kada budemo raspravljali o izvršnom postupku, prigovor trećeg lica ili tužba trećeg lica da se izvršenje proglasi nedopustivim. Na ovaj način može da se razvlači u nedogled. Sud će zastati sa izvršenjem, a stranke će fingirati postupak i razvlačiti parnicu dve, tri, pet godina dok pravo na izvršenje ne zastari, a ono je zakonom određeno i limitirano.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, meni je ponovo žao što ministar pravde nije tu da čuje nekoliko životnih primera koji pokazuju da ovaj zakon u većini odredbi besmislen. Drago mi je da je ministar došao.
Ja podržavam ovaj amandman da se briše član 338. koji se odnosi na presudu zbog propuštanja, zato što je nedosledan, konfuzan, nejasan i neprimenljiv. Ovde se kaže u zadnjem stavu da će se presuda zbog propuštanja doneti bez izjašnjenja stranaka. Može se doneti, ali to znači da se po pravilu donosi nakon izjašnjenja stranaka, a upravo je to smisao presude zbog propuštanja, zato što se stranka nije izjasnila po tužbi, po proteklom roku. To govori o konfuziji i besmislenosti ove odredbe.
Što se tiče razloga za donošenje presude zbog propuštanja, u životu, a ovaj zakon uređuje život, uređuje proceduru, način rešavanja sporova građana pred sudom, moguće je da tužilac podnese tužbu i ona će biti uredna, dostavljena u dovoljnom broju primeraka, zasnovana na činjenicama, na dokazima, a suprotna strana, ako propusti da da odgovor na tužbu i sud donese presudu zbog propuštanja, koja će zbog nejasnoće tužbenog zahteva biti nesprovodljiva.
Šta to znači? Evo jednog primera, komšija tuži komšiju da mu je izvršio zauzeće. Podneo dokaz, poseduje list za svoju parcelu, podneo dokaz da poseduje list za susednu parcelu. Podneo je skicu plana gde se vidi da je komšija svoju pomoćnu zgradu napravio delom na njegovom zemljištu, predložio dokaz da izađe veštak, geometar koji će utvrditi tačno površinu, meri granice izuzeća sa tačnim detaljnim tačkama na granicama međe. U zahtevu je tražio da se utvrdi zauzeće u merama i granicama za površinu koju će utvrditi veštak. Tužena strana ne ospori, ne pojavi se na ročištu, sud donosi presudu. Takva presuda neće biti izvršena. Sa takvom presudom kada se pokrene izvršni postupak, neće biti moguće sprovesti takav postupak.
Prema tome, to govori da je ovakav jedan član zakona nejasan, konfuzan, a posebno u delu gde se kaže da sud može doneti presudu ali bez izjašnjenja stranaka. U slučajevima kada se traži izjašnjenje stranaka, to je u koliziji sa obavezom stranke da dostavi odgovor na tužbu.
Dakle, podržavam predlog amandmana koji predlaže da se ovaj član zakona briše.

Zahvaljujem predsedniku što mi je omogućio pristup instituciji.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, ja se obraćam ministru replikom, pošto me je ministar podučio da neće doći do presude zbog propuštanja, ukoliko tužba ima nejasan ili nerazumljiv zahtev.
Međutim, u glavi koja se odnosi na podneske u članu 100. kaže da, podnesak ako sadrži izjavu, ta izjava, ukoliko sadrži zahtev, stranka je dužna da u podnesku navede činjenice na kojima zasniva zahtev, kao i dokaze kada je to potrebno.
Dakle, tužba gde postoji zahtev i činjenice i dokazi koji su predloženi, ne može se odbaciti kao neuredna. Odluka o zahtevu je meritorno pitanje. Meritorno se odlučuje samo presudom, i ne može se o sadržini zahteva odlučivati u prethodnom ispitivanju podneska u smislu njegove urednosti.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da je predloženi amandman celishodan, jer će rasteretiti sud pisanja dugih i nepotrebnih navoda stranaka, koje su dale tokom spora, jer se presuda inače zasniva na činjenicama i dokazima uz odgovarajuću primenu prava.
Vrlo često, kada dobijete presudu o minornim zahtevima imate preobimna obrazloženja koja samo znače puko prepisivanje izjava sa zapisnika ili iz podnesaka. Sve su to stranke već dobile kroz međusobne podneske ili imaju uvid u zapisnik, tako da je nepotrebno da se stranke upoznaju sa onim što su već same izjavljivale. Smatram da je možda bilo bolje rešenje čak i da se presude prvostepenih sudova donose bez obrazloženja, a da samo na zahtev stranaka sud ima obavezu da to obrazloženje izradi.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo poslanici, smatram da je celishodno uvažiti ovaj amandman zato što on ne doprinosi odugovlačenju postupka i ne postoji imperativna norma i obaveza za sud da uvaži svaki odgovor na žalbu kada je on neblagovremen.
Zbog pravičnosti koja je jedna od osnovnih načela kojima se vodi drugostepeni sud i načela materijalne istine, korisno je bilo i celishodno da se omogući sudu da razmotri navode iz odgovora na žalbu koju je podnela strana koja je zadovoljna odlukom.
Pravo na odgovor na žalbu je oročen na rok koji je kraći od roka za izjavljivanje žalbe. Prema tome, ako je nekom omogućeno da podnese žalbu u roku od 15 dana, onda je nepravično i nepravedno da se ne uzme u razmatranje odgovor na žalbu koja je došla devetog ili desetog dana. Na taj način se stranke stavljaju u neravnopravan položaj pred zakonom i pred sudom.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovim amandmanom predložili u suštini obavezu drugostepenog suda da pozove stranku, odnosno njenog punomoćnika ili zakonskog zastupnika na sednicu drugostepenog veća gde se odlučuje po žalbi u slučaju da je stranka u žalbi ili u odgovoru na žalbu to zahtevala.
Osnovni uslovi da se stvori obaveza suda da pozove stranku je da se radi o sporovima u kojima je moguće izjaviti reviziju. Prema ovom predlogu zakona reviziju je moguće izjaviti ako je ispunjen cenzus vrednosti spora od 500.000 dinara ili ukoliko se radi o zahtevima iz oblasti stanovanja, radnih odnosa, odnosa vezanih za obavezno izdržavanje, odnosno za porodične odnose, bez obzira na vrednost spora.
Dakle, radi se ili o velikim imovinsko-pravnim zahtevima ili se radi o posebnoj vrsti sporova koji su veoma značajni i za stranke ali i za državu.
Zašto smo predložili da se pozivaju stranke na drugostepeni sud? Zato da bi se ostvarila transparentnost i javnost u zasedanju u drugostepenom postupku, ali isto tako i da se ostvari najznačajnije načelo parničnog postupka a to je raspravno načelo, da stranke mogu neposredno pred sudom da dodatno iznesu neku činjenicu ili svoj stav u vezi sa činjenicom, odnosno da daju dodatno tumačenje prava na kome će drugostepeni sud zasnovati i svoju odluku.
Ovo je u smislu potpune demokratičnosti postupka u kome učestvuju građani, koji dođu u situaciju da sudovi rešavaju njihove međusobne sporove. Hvala.

Dame i gospodo, ja podržavam u većem delu diskusiju prethodnika, jer smatram da ovo rešenje daje mogućnost da se bez kriterijuma procenjuje dozvoljenost izjavljivanja jednog veoma značajnog pravnog leka, a s druge strane, to znači da pojedini centri moći mogu da utiču na stvaranje stavova određenih sudova.
Pre svega, kada su u pitanju brojne tužbe ili takozvane parnice masovke sa velikim brojem tužilaca ili tuženih, a kada je jedna od stranaka u sporu država ili neka državna institucija. Imali smo prilike da su sudovi, naročito u sporovima građana protiv "Elektrodistribucije" ili nekih drugih sličnih javnih preduzeća, zaustavljali suđenja i bez pokazivanja dovoljne stručnosti i hrabrosti da preseku na pravi način, uz primenu zakona. Ili, enormni priliv neosnovanih tužbenih zahteva, ili sa druge strane podlegali su uticajima pojedinih lobija koji su u društvu imali snažne pozicije i uticaje, i na taj način zastajali sa postupcima dok se na jedinstven način ne dogovori način primene prava.
Kako bismo izbegli dogovorni način primene prava, koji bi bio pretočen u sudski stav i na taj način bili opterećeni građani Srbije, ja smatram da je ovakva jedna odredba necelishodna i nepotrebna.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, u najvećoj opštini u Nišu je gospodin Ćirković predsednik opštine, ali nije ovo mesto da to objavljujem.
U svakom slučaju, čestitam svima koji su izabrani za mesto predsednika opštine.
Što se tiče Zakona o izvršnom postupku, osnovna moja primedba je da je zakon dao mogućnost da se postupak razvlači do unedogled i da pored, na početku zakona proklamovanih obaveza suda da mora u roku od tri dana da određuje izvršne radnje i da nalaže strankama u postupku da u roku od tri dana sprovode i izvršavaju određene obaveze u skladu sa izvršnim postupku.
U drugom delu zakona predlagač daje ovlašćenje sudiji da može zastati sa izvršenjem i da može upućivati stranke na nove parnične postupke. To je institut prigovora trećeg lica, dužnika i institut tužbe, da bi se izvršenje proglasilo nedopustivim. Dakle, aktuelni Zakon o izvršnom postupku po meni daje veću mogućnost za efikasno izvršavanje pravosnažnih izvršnih presuda.
Ova rešenja koja nudi sadašnji predlagač, ukoliko se usvoje, u neizmenjenom sadržaju, daće mogućnost za neprimereno odlaganje izvršenja. Ja se zato zalažem da se od strane predlagača uvaže oni amandmani koji zaista predstavljaju izraz stručnog iskustva, pre svega advokata, sudija, pravnih stručnjaka, pa i samih stranaka koji su se suočili u svojim postupcima sa nemogućnošću da naplate svoja potraživanja utvrđenih pravosnažnim izvršnim presudama.
Ovde se zakonom uvodi neki institut kojem nije mesto u izvršnom postupku, kao recimo u članu 7. gde izvršni sudija ima mogućnost da po proteku svih zakona propisanih rokova omogući da tužilac još jednom podnese inicijativu za zahtev za zaštitu zakonitosti.
Šta to znači? Svaka stranka u postupku prema Zakonu o parničnom postupku ima mogućnost da izjavi vanredni pravni lek. Stranka može da inicira preko republičkog tužioca da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od tri meseca od dana kada se više redovnim pravnim lekom tj. žalbom nije mogla presuda pobijati. U ovom slučaju zakon daje mogućnost, ovako kako je predložen od strane Vlade i od strane ministra, da izvršni sudija posle devet godina i jedanaest meseci uputi predmet tužiocu kome su svi rokovi istekli u skladu sa Zakonom o parničnom postupku da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti.
To zaista probija pravni sistem, čini ga nelogičnim, čini ga kontradiktornim i protivrečnim i daje ovlašćenja izvršnom sudiji koji nema nijedna druga stranka u postupku, niti jedan drugi pravni subjekt. To govori o tome da je ovaj zakon sačinjen na brzinu, da samo predstavlja jednu zavesu kao paravan koji treba da dokumentuje ili prikaže građanima Srbije da Vlada nešto radi. O interesima građana Srbije do kraja se nije vodilo računa.
Ovakav zakon će poremetiti odnos među građanima u Srbiji, tako što će prijatelji izgubiti prijatelje, jer će mu pozajmiti novac bez mogućnosti da to u regularnom i redovnom roku naplati. Time se povređuju i prava koja garantuju evropski standardi, a to je pravo na blagovremeno suđenje. To znači da je onaj ko ima pravo, to pravo mora da ostvari preko nadležnog suda blagovremeno i bez nepotrebnog odugovlačenja.
Ja ću se o pojedinim rešenjima iz ovog zakona, odnosno iz predloga zakona izjašnjavati tokom rasprave, ali zato smatram da treba podržati amandmane, pre svega one koji su dobronamerni, koji idu za tim da se očuva cilj i svrha donošenja ovog zakona, a to je blagovremena, celishodna i ekonomična zaštita prava građana utvrđenih pravosnažnim sudskim presudama, bez ostvarivanja mogućnosti za zloupotrebu procesnih prava. Ja se zato zalažem da je amandman o kome trenutno raspravljamo bude u potpunosti usvojen.

Dame i gospodo, ja sam predložio da se briše stav 5. u članu 5. koji kaže: ''Postupanje je protivno odredbama stava 1. i 2. ovog člana, i smatra se odugovlačenjem postupka od strane sudija u smislu odredaba Zakona o sudijama.'' Mi smo doneli set zakona o sudijama, koji između ostalog i definiše kaznene odredbe, odnosno uslove za razrešenje pojedinih sudija koje nesavesno i nestručno obavljaju svoj rad.
U tom smislu je predložen i još jedan amandman od strane predstavnika SRS, koji je kompatibilan sa mojim predlogom, s tim što ja predlažem da se ovaj stav obriše, a oni ovaj stav žele da poprave u smislu Zakona o sudijama. Zašto smatram da amandman koji sam ja predložio treba pre svega usvojiti? Zato što se sudije stavljaju u neravnopravan položaj. Sudija koji odugovlači postupak u krivičnom postupku ili u parničnom postupku nema ovako zaprećenu sankciju, tako da se ovim stavom sudije stavljaju u neravnopravan položaj.
Uskoro, ukoliko ovaj zakon bude ovako usvojen nećete imati sudiju koji će prihvatiti da sudi u izvršnom postupku, odnosno da sprovodi i da odlučuje u izvršnoj materiji, zbog toga što su za njega predviđeni drugačiji uslovi za razrešenje i utvrđivanje odgovornosti za nestručan i nesavestan rad u odnosu na sudije u drugim sudskim materijama.
Zato smatram da je ovaj član suvišan, a ukoliko ne bude usvojen na način kako sam ja predložio, ja u tom smislu podržavam sledeći amandman koji se odnosi na isti stav.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, žao mi je što ministar pravde, gospodin Stojković nije tu kada obrazlažemo ove amandmane, zato što je ovo flagrantni način kršenja pravnog sistema u Srbiji.
Zbog čega? Zato što je predlagač predvideo da je izvršni sudija najviši sud u ovoj zemlji. Zato što ima pravo da ospori i stavi pod sumnju svaku pravosnažnu presudu po kojoj je odlučivao opštinski sud, okružni sud, Vrhovni sud, jer kaže – kada izvršni sudija u toku postupka posumnja da pravosnažna i izvršna presuda je zasnovana na pravu, odnosno na raspolaganjima koja nisu u dispoziciji stranaka, da je protivna prinudnim propisima, a takav postupak je imao celu svoju hijerarhiju odlučivanja, od opštinskog do Vrhovnog suda.
To znači da sudija izvršnog suda, to je po pravilu opštinski sud, može da stavi sumnju na takvu presudu i da inicira u toku izvršenja postupak pred nadležnim tužiocem, da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti.
Želim da podsetim javnost, pre svega stručnu, moje kolege pravnike koji se bave pravnim poslovima i zastupaju pred sudovima, da postoji subjektivni i objektivni rok za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, odnosno za pokretanje vanrednih pravnih lekova.
U konkretnom slučaju Zakon o parničnom postupku kaže da je nadležni tužilac u mogućnosti da podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u roku od tri meseca od momenta kada se presuda više nije mogla pobijati redovnim pravnim lekovima. Svaka pravosnažna presuda može se izvršavati u roku do 10 godina. Posle 10 godina zastareva pravo na izvršenje.
Ukoliko stranka na osnovu takve presude desete godine u jedanaestom mesecu, mesec dana pre isteka roka od 10 godina, pokrene izvršenje, izvršni sudija po ovoj odredbi imao bi pravo da zastane sa izvršenjem i pokrene postupak za izjavljivanje vanrednog pravnog leka. To znači da bi stranka izgubila mogućnost da naplati svoje potraživanje utvrđeno pravosnažnom presudom.
S druge strane, ovaj zakon je u direktnoj suprotnosti sa članom Zakona o parničnom postupku koji definiše rokove na osnovu kojih može da se izjavi zahtev za zaštitu zakonitosti. Ukoliko sam Republički tužilac nema mogućnost da produži rok zakonski, za sopstvenu obavezu da podigne zahtev, nije jasno na osnovu čega se izvršnom sudiji daje pravo da produžava zakonske rokove.
Od rimskog prava kroz istoriju nije poznata mogućnost produžetka zakonskih rokova. Zakonski rokovi se menjaju samo izmenom zakona, a ovde imate zakonsko ovlašćenje, gde sudija pojedinac može menjati zakonske rokove prema sopstvenom nahođenju.
To uvodi potpunu pravnu nesigurnost i pokazuje da stručna grupa koja je radila ovo nije obratila dovoljno pažnje. Neću reći da su nestručni, ali su radili brzopleto i nisu uvideli sve opasnosti i sve zamke koje su sebi ovde postavili.

 Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani ministre, smatram da je ovaj amandman celishodan i da doprinosi pravnoj zaštiti interesa građana koji imaju sporove pred sudovima, a i interese vlasnika preduzeća koji pred trgovinskim sudovima imaju sporove iz poslovnog odnosa.
Inače, postoji već princip u pravu da advokat ne može sebe da brani u postupcima gde je po zakonu predviđena obavezna službena odbrana. I ako advokat, recimo, u nekom kaznenom postupku, pre svega u krivičnom postupku, bude stranka on će morati da ima u zakonom propisanim slučajevima obaveznog branioca, a ukoliko ga on ne obezbedi obezbediće mu ga sud.
Nema razloga da u parničnom postupku, u postupku zaštite imovinskih prava, lice ne dobije obavezu da obezbedi stručnu pomoć kako bi se zaštitilo i od pogrešnog vođenja postupka, ali isto tako i da bi što potpunije zaštitilo svoje imovinsko-pravne interese.
Logično je da u sporovima u kojima je veoma velika vrednost spora, lice mora da ima advokata. To doprinosi efikasnosti suda. Mi smo svedoci da pred trgovinskim sudovima vlasnici firme, koji jesu sposobni poslovni ljudi, ali nedovoljni poznavaoci prava, izjavljuju razne pravne lekove na koje nemaju pravo, ili iz pogrešnih razloga, a na taj način, gube pravo koje im je zakonom priznato.
Dakle, inflacija podnošenja vanrednih pravnih lekova, ili uopšte podnesaka, ili inicijativa pred nadležnim sudom može da bude na ovaj način ograničena, ukoliko stranka u određenim slučajevima ima stručnog zastupnika, odnosno advokata.
Evropsko pravo poznaje pravo na obavezno zastupanje od strane advokata, ali je to pravo u korelaciji sa obavezom države da obezbedi besplatnu pravnu pomoć onima koji ne mogu da sami finansiraju stručnu pravnu pomoć.
Moram da vam kažem da su se sve poslaničke grupe složile kada su učestvovale u ustavnoj komisiji, koju je formirala ova skupština, da se pravo na besplatnu pravnu pomoć zagarantuje Ustavom i da postane institut ustavnog prava.
I dalje se zalažem da postoji korelacija između obaveze zastupanja od strane advokata u pojedinim slučajevima koje propisuje Zakon o parničnom postupku, ali isto tako i za obavezu države da svim strankama koje nemaju ekonomsku mogućnost obezbedi finansiranje stručne pomoći.
Smatram da će jedno ovakvo rešenje doprineti i efikasnosti postupka i da se neće dolaziti u situaciju da stranke podnose pravne lekove koji će biti odbacivani zbog toga što se izjavljuju iz osnova koje zakon nije propisao, a radi se o veoma velikim sporovima, sa velikom vrednošću spora, tako da će i građani direktno a i posredno biti zaštićeni od svojih pogrešnih pravnih postupaka.