Zahvaljujem, gospođo predsednice.
Naša namera ja bila da popravimo član 4. tako da smo u rečenici koja glasi – javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri, dodali i reč - i autocenzuri.
U načelnoj raspravi smo kritikovali, odnosno sugerisali na to da je naše mišljenje da u Srbiji danas postoji autocenzura. Obrazloženje koje smo dobili o Vlade kaže – amandman se odbija iz razloga što autocenzura nije predmet zakona, već je stvar ličnog integriteta svakog pojedinca.
Slažem se sa time, međutim, u kodeksu novinara Srbije stoji definicija da se autocenzura smatra kršenjem profesionalnih i etičkih normi. Ne mislim da će ove dve reči bitno uticati, ali će se bar država, odnosno Vlada, prihvatiti to da autocenzura postoji, ili možda odbijanjem ovog amandmana da autocenzure nema.
I dalje mislim da je disciplinovanje novinara, koje sam navela u načelnoj raspravi, navelo mnoge da primene autocenzuru kao vid zaštite.
Još jednom vas molim da razmislite i da prihvatite ovaj naš amandman. Hvala.

Ja ću se opet obratiti ministru, a ne ostalim kolegama i nadam se da neću proći kao kolege Pavićević i Živković juče, da neću biti optužena za opstrukciju.
Naime, ako se u kodeksu kaže da je autocenzura kršenje profesionalnih normi, ne razumem zašto formulacija autocenzure ne može da uđe u Zakon o informisanju? To je pod broj jedan. Znači, ponovo pitanje ministru.
Još jednom bih samo da potkrepim svoju tvrdnju. Ako se desi da šef deska „Novosti“ u danu kada se formira Vlada iznese svoje mišljenje o tome kako vidi ministre i funkcionisanje Vlade i nakon toga bude smenjen, ako se novinar Spajić i još mnogi nađu u situaciji da posle nekog vremena budu smenjeni zbog toga što su izneli svoje mišljenje, gospodo, to se zove autocenzura. Znači, zastrašuju se drugi da iznesu svoje mišljenje.
Navešću na kraju orkestrirani napad na urednike RTS, gde je Otadžbinska uprava reagovala time što je rekla da se orkestrirano vrši napad na premijera Vučića. Molim vas, to je moje mišljenje i ne odustajem od njega. Zahvaljujem.

Gospodine potpredsedniče, najpre bih vas zamolila da prenesete gospođi predsednici Skupštine, da ubuduće ne komentariše izlaganja poslanika. Možda ne bih ni reagovala, da je pažljivo slušala ono što sam govorila.
Što se tiče člana 5, on glasi – putem medija objavljuju se informacije, ideje i mišljenja, o pojavama, događajima i ličnostima, o kojima javnost ima opravdan interes da zna, pa ide deo koji nama naravno ne odgovara, kaže – bez obzira na način na koji su pribavljene informacije u skladu sa odredbama ovog zakona.
Moje kolege i ja smo predvidele da se ovaj deo – bez obzira na način na koji su pribavljene informacije u skladu sa odredbama ovog zakona, brišu i da se umesto njih dodaju reči „a koje su pribavljene u skladu sa zakonom“.
Dobili smo obrazloženje Vlade, da li Vlada nije imala vremena, da nam malo podrobnije objasni ili da da više argumenata, ali Vlada kaže – amandman se odbija iz razloga što je odredba u predlogu zakona preciznija od odredbe koja je data amandmanom.
Ne mogu da razumem da je njihova formulacija data u članu 5. bolja, nego naša koja kaže da se umesto reči – bez obzira na način na koji su pribavljene informacije. Kada se tako nešto kaže, daje se mogućnost da se novinar, odnosno onaj ko pribavlja informacije služi nedozvoljenim, nezakonitim, nemoralnim načinom da dođe do informacije. Recimo, može da pribegne tajnom snimanju sagovornika, može da se bavi prisluškivanjem, može da se bavi krađom dokumenata.
Ja se nadam da će ministar prihvatiti ovaj amandman, jer kažem upravo je naša odredba preciznija, nedvosmisleno govori da se mogu koristiti samo informacije koje su pribavljene u skladu sa zakonom, dok u formulaciji predloga to nije najjasnije rečeno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Naime, član 74. se bavi objavljivanjem informacija u vezi sa krivičnim postupkom i on kaže – informacije iz krivičnog postupka koji je u toku mogu se objaviti ako iznete na glavnom pretresu, ili ako su pribavljene, ili ako su mogle biti dobijene od organa javne vlasti na osnovu zakona kojim se uređuje pristup informacijama od javnog značaja.
Mi smo dodali novi stav 2. koji kaže – zabranjeno je objavljivati informacije iz postupka koji vode nadležni organi, a koji prethode krivičnom postupku pred sudom, koje su dobijene na bilo koji način osim putem javnih saopštenja, ili na konferencijama za medije nadležnih organa.
U načelnoj raspravi smo pričali puno o tome da se tabloidi utrkuju ko će pre na naslovnoj strani da nekog optuži. Konstatovali su svi, pa i gospodin Majkl Devenport, da podaci cure iz zvaničnih istraga, te mi nije jasno zašto Vlada nije htela da prihvati ovaj naš amandman kojim se čini uređuje taj deo i dovodi u red upravo to pitanje?
Još jednom vas molim da razmotrite ovaj naš amandman. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, imali smo priliku da razgovaramo o setu medijskih zakona na Odboru za kulturu i informisanje. Moja prva primedba je bila na način na koji je ovaj set medijskih zakona stigao u Skupštinu. Naravno, to nije krivica Vlade. To je, čini mi se, više krivica predsednice Skupštine.
U subotu je na sednici Vlade u 11,00 sati izglasan set ovih medijskih zakona. On se kasno uveče našao u e-parlamentu, a u ponedeljak u 10,00 sati je bila zakazana sednica Odbora, tako da mislim da svi oni ozbiljni poslanici, naročito članovi Odbora, koji žele da se ozbiljno pripreme za sednicu Odbora, a kasnije i za plenum, nisu imali dovoljno vremena da 333 člana sva ova tri zakona na valjan način sagledaju, ali to je više na predsednici Skupštine, koja je u ovako kratkom roku zakazala sednicu.
Interesuje me šta vi mislite kakva je medijska slika Srbije u ovom momentu? Ja ću vam izneti par nekih svojih viđenja. Mislim da je netrasparentno vlasništvo nad medijima veliki problem. Mislim da je sve prisutna tabloidizacija medija, da su novinari izloženi pretnjama i napadima, da postoji autocenzura.
Da li je neredovna i mala plata dovoljna motivacija novinara da izveštava nepristrasno, kritički ili možda da iznese lični stav? Naravno da nije. Novinar zna da će ga možda zadesiti sudbina, u najboljem slučaju, šefa deska u „Novostima“, koji se usudio da u danu kada se bira Vlada Srbije iznese svoje mišljenje o istoj. Nedugo zatim smenjen je sa tog mesta, uz obrazloženje glavnog i odgovornog urednika „Novosti“ da je njegova smena i onako bila planirana, a da ista nema veze sa primedbama vladajuće stranke. S razlogom ili ne, zna se ko stoji iza njegove smene.
Naravno, tu je i primer novinara Nebojše Spajića, koji nije dugo ostao na funkciji savetnika direktora RTS, jer se usudio da ukaže na loše poteze vlasti. Posle orkestriranog napada u tabloidima povukao se sa te funkcije.
Po meni je nečuvena reakcija predstavnika vladajuće stranke na svaku kritiku upućenu na rad Vlade i premijera. Naravno, nečuveni su i napadi na javni servis, na njegovu uređivačku politiku koja, kako rekoše, vodi hajku protiv premijera.
Tabloidi se utrkuju ko će pre najaviti nečije hapšenje. Na naslovnim stranama se pokreću krivični postupci, unapred se okrivljuju oni koji su za nešto osumnjičeni, vrši se satanizacija opozicije i tako u nedogled. Gde je kraj svemu ovome, gospodine ministre?
Šef delegacije Evropske komisije je upozorio u maju mesecu, citiram, da je situacija medija u Srbiji jako nezadovoljavajuća i da u medijima još uvek postoji neki neprijatni, pa čak i neprihvatljivi fenomeni. Devenport je naveo da podaci iz zvaničnih istraga cure u javnost i da se pojedine ličnosti u medijima napadaju na ličan i neprihvatljiv način. Majkl Devenport je rekao, takođe, da javni servisi moraju biti spremni da kritikuju vlast i Vladu, ali da vlast mora da razume, dodajući da je svaki pritisak na medije nedopustiv. Na vlasti je da ozbiljno shvati upozorenja koja stižu iz Evropske komisije.
Gospodine ministre, želela bih da čujem vaše mišljenje na izrečene sugestije i mišljenje šefa Misije Evropske komisije u Srbiji? Da li će nam za sprovođenje ovih zakona, odnosno njihovu implementaciju biti neophodni tutori ili će vlast shvatiti da ona mora biti odgovorna za sprovođenje zakona ili će se pritisak na medije nastaviti u još većoj meri, obzirom da je u toku usvajanje tzv. reformskih bolnih zakona, a Vlada traži gotovo stopostotnu podršku medija?
Gospodine ministre, vlast konačno mora shvatiti da je pod lupom javnosti i da je dužna, kako kaže zakon, da trpi iznošenje kritičkog mišljenja, a koja se odnose na rezultate njenog rada, odnosno politiku koju sprovodi, a u vezi sa obavljanjem njene funkcije, bez obzira na to da li se oseća lično povređenom iznošenjem tih mišljenja. Ovo je citat iz člana 8. Zakona o javnom informisanju.
Moje pitanje je da li će osim usvajanja ovih zakona država išta učiniti na tome da mediji u Srbiji budu nezavisni i profesionalni.
Na kraju, želela bih da iskažem dužno poštovanje za mali broj hrabrih i časnih novinara koji svoj posao obavljaju u skladu sa etičkim kodeksom novinara Srbije. Zahvaljujem.

Naravno da znam da je Majkl Devenport pre neki dan izjavio to što ste vi sada rekli, ali u poslednja dva meseca prosto nije bilo moguće da se medijsko stanje u Srbiji promeni. On je tada dao ocenu o medijskom stanju u Srbiji, odnosno o medijskoj slici kakvu on vidi.
Pozitivno mišljenje na set zakona pozdravljamo svi, naravno. I sami ste rekli da je dao mišljenje na usaglašavanje naših predloga zakona sa evropskim zakonima, ali to nije suština cele priče.
On je 11. ili 14. maja opisivao stanje u Srbiji koje ne može da se promeni time što ćemo da usvojimo ovaj set medijskih zakona, složićete se sa mnom. Nadam se da ćemo svi zajedno, naravno na čelu sa vladajućom strankom, vladajućom većinom, mi kao poslanici, svi građani, novinari, mediji da se uključimo i da damo maksimum od sebe da ovi zakoni zažive. Hvala.

Zahvaljujem predsednice.
Moje kolege iz Nove demokratske stranke i kolege iz Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije, imali smo namere da popravimo 1. stav ovog člana.
Predlagač kaže da se pravilnikom utvrđuju organizacioni delovi kod poslodavaca, naziv i opis poslova, vrste i stepen zahtevane stručne spreme, odnosno obrazovanja i drugi posebni uslovi za rad na tim poslovima, a može da se utvrdi i broj izvršilaca.
Mi smo intervenisali u stavu 1, tako što smo posle reči: „opis poslova“ dodali reči: „poslovi koji se mogu obavljati sa nepunim radnim vremenom“, pošto je to postalo aktuelno u ovim izmenama Zakona i mislim da je potrebno da se nađe i u ovom pravilniku.
Zatim smo posle stava 4. dodali stav 5. i 6. U stavu 5. smo predvideli da pravilnik u javnom preduzeću i društvenom kapitalu čiji je osnivač javno preduzeće, odnosno država, da se za pravilnik dobije saglasnost osnivača.
U stavu 6. smo predvideli da je pravilnikom organizacija i sistematizacija poslova, kada su u pitanju javna preduzeća i društva kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, znači, mora se utvrditi broj izvršilaca.
Predloženom izmenom se predviđa da pravilnik o sistematizaciji radnih mesta mora da odredi, koji poslovi mogu da se rade sa nepunim radnim vremenom, a naročito kada se predloženim izmenama Zakona bliže i detaljnije uređuje rad sa nepunim radnim vremenom.
Utvrđivanjem koji poslovi mogu da se rade sa nepunim radnim vremenom postiže se veći stepen sigurnosti, jer licu koje traži…

… zaposlenje, kao i onome ko je već zaposlen sa punim radnim vremenom, a želi da pređe na nepuno radno vreme unapred su poznati poslovi koji se mogu raditi sa nepunim radnim vremenom.
Pored toga, smanjuje se mogućnost da poslodavac zloupotrebi svoja ovlašćenja i da otpusti zaposlenog kao tehnološki višak, ne nudeći mu mogućnost rada sa nepunim radnim vremenom.
Druga predložena izmena se odnosi na javna preduzeća i društva kapitala, čiji je osnivač javno preduzeće, a za cilj ima da dodatnom kontrolom u postupku donošenja pravilnika, odnosno uz saglasnost osnivača i obavezom da se unapred odredi broj izvršilaca, spreči bilo kakva zloupotreba ovlašćenja u postupku zapošljavanja.
Vlada je odbila ovaj naš amandman i u svom obrazloženju kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što se postupak donošenja opštih akata u javnom preduzeću uređuje posebnim zakonom, a poslovi sa nepunim radnim vremenom mogu biti predmet pravilnika i bez posebnog utvrđivanja zakona.
Mi smo mišljenja da je možda bilo dobro da ovaj pravilnik upravo sadrži i ove elemente koje smo mi naveli. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, predsednice.
Mi smo uradili amandman na stav 2. člana 9. U stavu 2. se kaže da ugovor o radu ne mora da sadrži elemente iz stava 1. koji opisuje šta sve sadrži ugovor o radu, ukoliko su oni utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili nekim drugim aktom poslodavca.
Mi smo mišljenja da sve mora da bude precizno, da se ugovorom o radu moraju definisati i osnovne zarade i radni učinak i naknade zarada, uvećane zarade i druga primanja zaposlenog, odnosno rokovi za isplatu zarada i sve ostalo što je navedeno od tačke 1. do tačke 13.
Naime, ugovor o radu je ugovor između zaposlenog i poslodavca koji se zaključuje na osnovu zakona i drugih opštih akata i predstavlja, kao i svaki ugovor, dvostrano obavezni pravni akt kojim ugovorene strane regulišu međusobna prava i obaveze. Otuda ugovor o radu praktično predstavlja konkretizaciju zakona, kolektivnog ugovora i pravilnika o radu.
U obrazloženju Vlade kaže se da se amandman ne prihvata iz razloga što se ovim članom Predloga zakona smanjuje nepotrebno administriranje za poslodavca u svim onim situacijama kada su elementi za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarada, uvećane zarade i drugih primanja zaposlenih, odnosno rokova itd. Pravilnikom o radu ili nekim drugim aktom poslodavca zaposleni mora biti upoznat ugovorom o radu, o postojanju svih ovih akata, poslodavac mora ove akte da učini dostupnim zaposlenom itd.
Obrazloženje Vlade je apsolutno neprihvatljivo, jer na osnovu njega može da se zaključi samo sledeće - da se ne bi poslodavac opterećivao, zaposleni treba da iščitava pravilnike i druge opšte akte, da ih tumači, da preračunava osnovice i ostalo, ne bi li na kraju shvatio kako se njegova zarada izračunava i kolika je. Dakle, zaposleni treba u najmanju ruku da bude pravnik. Ovo je naročito zanimljivo u slučajevima ljudi sa nižim stepenom stručne spreme. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo predsednice.
Naime, članom 14. se uređuje pitanje zaposlenih sa nepunim radnim vremenom i mi smo pokušali da intervencijom u stavu 3. i stavu 4. popravimo ovaj predlog člana 14.
Naime, mi smo predvideli da se stav 3. i stav 4. menjaju i predviđamo da je poslodavac dužan da lice sa kojim zaključuje ugovor o radu, pre zaključenja ugovora o radu obavesti o dostupnosti poslova sa punim i nepunim radnim vremenom.
Zatim, predvideli smo da je poslodavac dužan da u roku od 15 dana od dana prijema zahteva odluči o zahtevu zaposlenog sa nepunim radnim vremenom sa prelazak na puno radno vreme, kao i zaposlenog sa punim radnim vremenom za prelazak za nepuno radno vreme.
Predvideli smo i jednu vrstu zaštite za zaposlene, pa smo dodali stav 5. i stav 6. u istom članu, gde kažemo – u slučaju odbijanja zahteva zaposlenog i stava 4. ovog člana, poslodavac je dužan da u pisanoj formi obrazloži svoju odluku; i stav 6. koji mislim da je izuzetno bitan, izuzetno važan, prelazak sa punog radnog vremena na nepuno radno vreme po osnovu zahteva zaposlenog, ne može se smatrati kao mera za rešavanje viška zaposlenih, niti može biti uzet kao otežavajuća okolnost za zaposlenog prilikom donošenja programa rešavanja viška zaposlenih.
Mislim da je ministarstvo moglo da prihvati ovaj naš amandman. On ima sasvim čudno obrazloženje u kome se kaže da se amandman ne prihvata iz razloga što su rešenja u predlogu zakona usklađena sa direktovom Saveta Evrope 97/81 EC o radu sa nepunim radnim vremenom.
Direktive, odnosno direktiva nigde ne zabranjuje da se zaposlenom pruži veći stepen zaštite. Direktiva postavlja minimume, prava zaposlenog, a Vlada je mogla da iskaže spremnost, pa da ode i korak dalje i da usvoji ovaj amandman. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Ovim članom se regulišu pitanja odmora. Stav 1. ovog člana kaže – zaposleni ima pravo na odmor u trajanju od najmanje 12 časova neprekidno u okviru 24 časa, ako ovim zakonom nije drugačije određeno. Mi protiv tog stava nemamo ništa.
Međutim, ovim našim amandmanom smo predvideli brisanje stava 2. ovog člana, koji kaže da zaposleni koji radi u preraspodeli radnog vremena ima pravo na odmor u okviru 24 časa u neprekidnom trajanju od najmanje 11 časova. Mislimo da se našim amandmanom obezbeđuje pravo na dnevni odmor u jednakom trajanju za sve zaposlene i ostvaruje se veći stepen zaštite zaposlenih, koji usled preraspodele radnog vremena rade duže od osam sati.
Vlada nije prihvatila amandman, navodeći između ostalog da je rešenje dato u Predlogu zakona povoljnije u odnosu na dosadašnje rešenje. Amandman nije išao na redukciju vremena odmora, već naprotiv, na izjednačavanje prava na odmor između dva radna dana. Sem toga, amandmansko rešenje je u skladu sa Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta 2003/88 o određenim aspektima organizacije radnog vremena i kvalitetnija razrada ovog dokumenta. Hvala.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Ovaj član reguliše naknadu štete za neiskorišćen godišnji odmor. Poslanička grupa je sačinila amandman kojim predviđamo da se u stavu 1. nakon reči: „u slučaju prestanka radnog odnosa“ dodaju reči: „ili ako krivicom poslodavca zaposleni ne iskoristi godišnji odmor“.
Mi smo u stvari ovim našim predlogom predvideli da prestanak radnog odnosa ne može biti jedini uslov za naknadu štete usled neiskorišćenog godišnjeg odmora. Amandman zadržava postojeće rešenje kojima se normira krivica poslodavca, a kao osnov za naknadu štete za neiskorišćen godišnji odmor.
Posebno treba imati na umu odredbe člana 60. Ustava kojim se garantuje pravo na rad, odnosno na plaćeni godišnji odmor, te u tom smislu nedopustivo je da u slučajevima kada zaposleni ostane lišen svog prava na godišnji odmor, ne svojom krivicom, odnosno krivicom poslodavca, da mu šteta ne bude nadoknađena.
Vlada nije prihvatila amandman iz razloga što, kako kaže, rešenje sadržano u predloženom amandmanu nije u skladu sa konvencijom Međunarodne organizacije rada 132 o plaćenom godišnjem odmoru. Upravo je amandman u duhu rešenja dokumenata MOR, kao i odredbi Ustava Republike Srbije.
Intencija amandmana je pravni konstrukt štete usled neiskorišćenog godišnjeg odmora. Rešenje koje predlaže amandman zasniva se na opštim normama o šteti i odgovornosti za štetu konkretizovanu kroz obavezu poslodavca da ukoliko njegovom krivicom…
(Predsedavajući: Vreme gospođo Karavidić.)
Samo da završim rečenicu, ukoliko njegovom krivicom zaposleni ne iskoristi pravo na godišnji odmor, zaposlenom ide nadoknada štete. Ovo rešenje sadrži i zakonodavstvo zemalja EU.

Samo jednu rečenicu.
Šta ako se desi suprotno i ako poslodavac ne predvidi situaciju pa zaposlenog pošalje na godišnji odmor? Mislim da je bitno da i u ovom zakonu stoji jasno da se i usled krivice poslodavca, ukoliko zaposleni ne iskoristi godišnji odmor, da mu sleduje nadoknada.

Zahvaljujem, gospođo predsednice.

Ovim se članom definiše pravo na naknadu troškova. Tu spada dolazak i odlazak sa rada, vreme provedeno na službenom putu itd, i ovaj član zakona bi bio prihvatljiv da ne postoji poslednji stav koji u stvari derogira, koji je protivurečan sa stavom 1, odnosno tačkom 1. iz ovog stava, koji u stvari kaže da zaposleni nema naknadu troškova za odlazak i dolazak sa rada ukoliko promeni mesto boravka, odnosno promeni mesto boravka i ode odatle.

Amandmanom se otklanja situacija u kojoj poslodavac prevaljuje teret naknade troškova za odlazak i dolazak sa rada na zaposlenog u slučaju promene mesta stanovanja. Vlada je dala svoj odgovor i ministar ga je malopre još elaborirao, pravdajući se time da je dolazilo i do nekih zloupotreba. Naravno, slažem se da bi sve zloupotrebe trebalo da se preduprede i da za to postoje mehanizmi.

Drugo, kao što je poznato, rizik na strani poslodavca, isto tako postoji i rizik na strani zaposlenog, koji je, ilustracije radi, primoran da promeni mesto prebivališta ili je morao da se preseli iz jednog grada u drugi zarad članova uže porodice, zbog bolesti ili bilo čega drugog.

Sem toga, u jednoj opštini zaposleni može da se preseli na udaljenost od četiri kilometra i da je primoran da koristi prevoz, a da pre toga nije koristio prevoz jer je živeo u centru mesta. Zbog ovakve odredbe koju predlaže Vlada zaposleni u takvim situacijama praktično finansira poslodavca.

Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, jasno je da je država ovim izmenama zakona rešila da poveća stepen naplate poreza, da smanji sivu ekonomiju, da one neodgovorne koji izbegavaju poreske obaveze adekvatno sankcioniše i uvede u sistem poreske naplate. Ujednačiće, objediniti i pooštriti prekršaje politike u domenu poreskih propisa, usaglasiti ovaj zakon sa Zakonom o prekršajima. Informatički će osavremeniti usluge poreskim obveznicima i rad Poreske uprave. Obeshrabriće one koji bi pokušali izbegavanje poreskih obaveza i kako rekoste – doprineće se bržem sprovođenju poreskog postupka i efikasnijem radu Poreske uprave. Utisak je da je akcenat stavljen na poreske obveznike, na njihovu ažurnost, na sankcije ukoliko ne poštuju propise i tome slično.                    
Pitam se gde je u ovim izmenama i dopunama ovog zakona običan građanin, onaj isti građanin koji od vas očekuje da se u ovim izmenama zakona nađu i preporuke Zaštitnika građanina iskazane nedavno u godišnjem izveštaju?
Ovo je bila odlična prilika da ispravite očigledne propuste. Podsetiću na najznačajnije preporuke i zakonodavne inicijative Zaštitnika građana po kojima nije postupljeno a tiču se upravo ove tematike.
Nužno je da Poreska uprava, citiram Zaštitnika građana, odmah nakon saznanja da porez i sporedna poreska davanja nisu blagovremeno plaćeni, čak i kada je poreski dug neznatan uputi građanima opomenu za plaćanje poreza kako bi sprečila da protok vremena dovede do značajnog uvećanja kamate, naročito iz razloga jer građani zbog višegodišnjeg pasivnog poreskog organa pogrešno smatraju da su nekom od ranijih uplata porez u potpunosti izmirili, kraj citata.
Ova sugestija se mogla naći u ovim izmenama zakona, samo da je predlagač zakona pročitao izveštaj Zaštitnika građana i obratio pažnju na te elemente. Kako ova sugestija nije deo predloženih izmena ovog zakona, poslanička grupa Boris Tadić, NDS, ZZS i Zeleni Srbije načinila je amandman na član 22. odnosno član 71, sve u cilju da ova preporuka bude sastavni deo Predloga zakona.
Nadalje u svom izveštaju Zaštitnik građana kaže – Poreska uprava nije prihvatila preporuku Zaštitnika građana da utvrdi u koliko slučajeva kojim poreskim obveznicima i sporednim poreskim dužnicima i u kom iznosu je nakon objavljivanja odluke Ustavnog suda primenom komforne metode kamata na kamatu naplaćeno više poreza i sporednih poreskih davanja od dugovanih, nakon čega bi iznos razlike bio vraćen građanina na lični zahtev.
U obrazloženju Zaštitnika građana, između ostalog, se kaže – usled neprihvatanja preporuke poreski obveznici iz druge polovine 2012. godine se i dalje tretiraju lošije u odnosu na dužnike poslovnih banaka odnosno dužni su da na ime kamate RS plate više nego privatnom poveriocu.
O nesprovođenju preporuke Zaštitnika građana, Zaštitnik građana je obavestio Narodnu skupštinu, Vladu i javnost nakon čega je Poreska uprava iznela saopštenje kojim je dezinformisala javnost o tome da je sa primenom komforne metode prestala 1. januara 2011. godine, iako ju je primenjivala do 1. januara 2013. godine. Zbog toga je Zaštitnik građana tražio od Ministarstva finansija da sankcioniše odgovorne za drsko obmanjivanje javnosti, a u neposrednoj komunikaciji je dogovoreno da Ministarstvo finansija razmotri mogućnost izmene Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji kako bi se oštećenim građanima omogućilo vraćanje preplaćenog iznosa na lični zahtev.
Do isteka izveštajnog perioda Zaštitnik građana nije obavešten o preduzetim merama Ministarstva kako bi se po preporuci postupilo, kraj citata. Nažalost, ni ova tema nije deo ovih izmena i dopuna Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Uprkos dogovoru sa Zaštitnikom građana da će se razmotriti mogućnost izmene zakona.
Naša poslanička grupa je takođe svojim amandmanom na član 21, odnosno na član 70. pokušala da tu očiglednu nepravdu učinjenu građanima ispravi ili bar ublaži. Mislim da bi trebalo da date podjednaku važnost i punjenju državne kase i građanima sa druge strane, odnosno njihovim problemima koje je izneo Zaštitnik građana. Imali ste priliku da ovim izmenama pokažete da jednako razmišljate i o punjenju državne kase, kao i o običnom građaninu. Nažalost, to nam ovog puta niste pokazali.
Nižu se nadalje preporuke koje se odnose na rad regionalnih odeljenja Poreske uprave koja prekoračuje zakonski rok za odlučivanje o žalbama na rešenja filijala, ekspozitura poreskih odeljenja jedinica lokalnih samouprava. Prekoračenje roka pravda se velikim prilivom predmeta i nedovoljnim brojem zaposlenih. Pritužbe se mahom odnose na rad Poreske uprave zbog nemogućnosti da sankcioniše poslodavce da blagovremeno uplate doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Kako bi stekli pravo na penziju, ionako osiromašeni građani su prinuđeni da se zadužuju kako bi umesto poslodavca platili doprinose i počeli da ostvaruju pravo na penziju.
U Poreskoj upravi selektivno se postupa po prijavama, te građane lišava prava na efikasno pravno sredstvo i dovodi ih u beznadežnu situaciju.
Još jedan član ovog zakona izazvao je negodovanje javnosti. To je član 20. koji je izmenjen 29. maja 2013. godine čijom je izmenom prvi put propisano da se odredbe zastarelosti, prava na utvrđivanje, naplatu i povraćaj poreza primenjuje na doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Na ovaj način poslodavac će biti trajno amnestiran od uplate doprinosa u fondove koji su ustanovljeni kao obavezni, dok će zaposleni izgubiti mogućnost da mu za pripadajući deo radnog veka budu priznata prava koja je stekao svojim radom. Izmene tog zakona su bile izglasane 29. maja 2013. godine.
Šta reći? Toliko o brizi o običnom građaninu. Po rečima Zaštitnika građana stanje u oblasti prinudne naplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje dovodi do zaključka da je ostvarivanje prava sve teže i neizvesnije pri čemu se građani bore ne samo sa bahatošću i samovoljom poslodavaca, neefikasnim organima zaduženim za kontrolu, već i sa preprekama koje im na tom putu postavlja zakonodavac opredeljujući se za favorizovanje drugih interesa kao pretežnih.
Pored ustavnog određenja Republike Srbije kao države zasnovane na socijalnoj pravdi čini se da se zakonodavac nedovoljno rukovodi proklamovanim ustavnim načelima i da ne uspeva da značajan društveni problem reši na sistemski, načelan i pravičan način, kraj citata. Slažem se sa Zaštitnikom građana i pitam vas – gde su u ovom zakonu građani, obični građani? Navikli su već da im svaki novi zakon iz ove oblasti otežava egzistenciju, pravo ona penziju, pravičan povraćaj poreza od države koja očigledno nema namere da to i učini.
Drugi problem, po meni, je Poreska uprava. U internom glasilu Poreske uprave poreznik od septembra 2013. godine, građani su u razgovoru sa bivšim v.d. direktorom Poreske uprave Ivanom Simičem dali ocenu o radu Poreske uprave. Između ostalog je rečeno da postoji problem usled lošeg i neadekvatnog odnosa ljudi, kako je rekao, u prvoj liniji sa poreskim obveznicima, nekorektnost u ophođenju, neljubaznost, nespremnost da se razume problem i birokratski manir, loše stručno postupanje poreskih inspektora koji nisu znali ili nisu hteli da razumeju i uvaže specifičnost poreskih obveznika, već su radili šablonski i kruto iz raznih razloga, loš rad filijala i beg od odgovornosti direktora filijala i stalni pritisak na centralu da se reše sporna pitanja.
Takav manir se mora promeniti i direktori moraju organizovati posao kako valja, rekao je bivši v.d. direktor poreske uprave. To je u stvari mišljenje građana na rad poreske uprave.
Na samom početku svog izlaganja rekli ste da nije problem samo u postojećem zakonu već u njegovoj primeni. Pitam vas da li je bilo nužno donositi novi zakon i koliko ste uvereni da će ovaj nov zakon imati daleko efikasniju primenu? Da li poreska uprava ima materijalnih i kadrovskih potencijala da sprovede ovaj zakon? Da li poreska uprava može biti kočničar u sprovođenju ovog zakona? Na koji način će poreska uprava biti motivisana da poveća naplatu poreza ili da poveća broj poreskih obveznika? Na kraju, zašto poreska uprava nije izvršila ni jednu preporuku Zaštitnika građana? Zašto vaše ministarstvo nije adekvatno reagovalo na preporuke zaštitnika građana?
Poslanička grupa Boris Tadić NDS – Zajedno za Srbiju – Zeleni Srbije podnela je desetak amandmana od kojih smo u dva amandmana ugradili neke sugestije Zaštitnika građana. Nadam se da ćete ih pažljivo razmotriti i usvojiti i tako pokazati jednak tretman i prema budžetu Republike Srbije i prema građanima. Zahvaljujem.