Hvala.
Poštovana predsednice, poštovani gospodine ministre, ja ću govoriti o prvoj tačci današnjeg dnevnog reda, a to je Zakon o međunarodnim merama ograničenja. Moram da priznam da sam naziv zakona me je, kad sam ga prvi put pogledao, donekle zbunio. I danas u raspravi jedna koleginica je govorila sve vreme – međunarodne restriktivne mere, umesto ovog termina – mere ograničenja. Mislim da reč: „restriktivne“ nije originalna srpska reč, ali mislim da mnogo jasnije govori šta je tema ovog zakona.
Mi smo predložili jedan amandman da se ova formulacija – međunarodne mere ograničenja, zamene rečima – međunarodne restriktivne mere, jer mislimo da je mnogo jasnije o čemu se u ovom zakonu zapravo radi.
Rekli smo na početku, odnosno ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe Boris Tadić – Socijaldemokratska stranka, Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije, da ćemo glasati za Predlog ovog zakona, zato što on pre svega sistematski uređuje ovu oblast koja je do sada, kako se i kaže u obrazloženju, bila regulisana zaključcima Vlade. Odnosno, država je svoje međunarodne obaveze do sada sprovodila na osnovu zaključaka Vlade. Ovaj zakon sada predviđa da Vlada ponovo, na predlog ministra spoljnih poslova, donosi ove mere, ali je razrađeno tačno šta ove mere podrazumevaju, na koga mogu da se odnose, šta se radi sa imovinom, recimo, onemogućava se korišćenje određene imovine pravnih i fizičkih lica koja su obuhvaćena merama, kada postoje izuzeci, na koji način se vodi evidencija i druge stvari.
To je dobro i dobro je da se uređuje naš pravni sistem. Ono što i obrazloženje zakona kaže, a to je da je jedna od namera donošenja ovakvog zakona da se usaglasi naše pravno zakonodavstvo sa Poglavljem 31, koje se odnosi na spoljnu bezbednosnu i odbrambenu politiku EU. Ono što mi smatramo da treba da bude još jasnije, da se jasno stavi i u sam zakon namera Republike Srbije da u budućnosti prati spoljnu politiku EU, ukoliko nam je taj cilj državni, državno ustanovljen, ustanovljen od 2000. godine, nije bio doveden u pitanje nijednom odlukom Vlade, to je takođe prioritet i poslednje Vlade, izabrane pre dve godine.
S te strane, malo mi je čudno što je ovaj zakon poslat od strane Vlade u Skupštinu 15. juna prošle godine, a prošlo je više od šest meseci kako dolazi na dnevni red. Mi smo ovde raspravljali o mnogim zakonima koji su predlagani po hitnom postupku, svega dan-dva su stajali u proceduri. Ovaj zakon koji je važan za evropski put Srbije je opet, sa druge strane, više od šest meseci čekao da dođe na dnevni red. Mislim da to možda na najbolji način govori o pravoj nameri ove Vlade da pristupi evropskim integracijama. Znači, formalno, deklarativno, ova Vlada je za to, ali kada su praktične stvari i kada treba praktično uraditi, to onda nije prioritet ove Vlade. Sa te strane možemo da gledamo činjenicu da je ova Vlada tek posle tri i po godine, odnosno skoro četiri godine od dobijanja statusa kandidata otvorila prva pregovaračka poglavlja pre nešto više od mesec dana i za sve ovo vreme nismo imali mogućnost u parlamentu da raspravljamo o spoljnoj politici Vlade, o tome koliko je ona učinkovita, o tome da li koristimo sve mogućnosti i sve kapacitete države da taj put evrointegracija ubrzamo.
Naše mišljenje je da Vlada usporava i da ne čini sa svoje strane sve što je moguće da Srbija što pre završi pregovarački proces i potpuno nerealno iz pozicije danas, evo, januara 2016. godine, zvuče najave da ćemo mi pregovarački proces završiti do kraja 2018. godine. mislim da je to važno da se kaže jer, kao što vidimo, predizborna kampanja je krenula, ovih dana otvaraju se po drugi-treći put fabrike koje rade već nekoliko godina, najavljuju se razne stvari da će nam se desiti u bliskoj budućnosti, ali ono što je realno, realni potezi i Vlade i ovog parlamenta ne daju nam za pravo da verujemo da će se to i ostvariti.
Mi smo dali nekoliko amandmana sa željom da popravimo ovaj zakon. Podržaćemo i ostale dve tačke dnevnog reda o kojima danas raspravljamo u okviru ove objedinjene rasprave.
Hteo bih, ako ne zameri predsednica, da iskoristim možda 20 sekundi da zamolim ministra za odgovor na poslaničko pitanje koje sam postavio pre skoro dva meseca. Radi se o sudbini državljana Srbije otetih 8. novembra u Libiji - Slađane Stanković i Jovice Stepić. Skoro tri meseca kako su oni oteti nemamo nikakvu informaciju šta se sa njima dešava, kakva je njihova sudbina, šta Vlada konkretno preduzima da bi dvoje građana, zaposlenih u Ministarstvu spoljnih poslova, na službi u Libiji, otetih na radnom mestu, šta država radi da ih vrati njihovim porodicama kući. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Gospodine ministre, član 5. na koji sam podneo amandman govori o sprečavanju „diskrimiinacije“, kako stoji u zakonu, ali, evo, amandmanom kolega poslanika vladajuće stranke ta slovna greška je ispravljena.

Moj amandman je kudi kamo suštinskiji, odnosno predvideo sam da se navede u okviru različitosti koje proističu i čija diskriminacija po ovom zakonu nije dozvoljena i da se dodaju reči: „roda i rodnog identiteta“.

Znamo da osobe transrodne danas u Srbiji imaju brojne probleme u ostvarivanju svojih prava, i to pre svega i najčešće sa državnim organima, kada ne mogu da ostvare pravo pri pribavljanju ličnih dokumenata, regulisanju svog statusa u brojnim državnim institucijama i mislim da je dobro što je Vlada prihvatila ovaj amandman koji je načelan, jer ne postoji nijedna dalja forma koja razrađuje ovo pravo. Ali, mislim da je dobra polazna osnova da te osobe u svom budućem pristupanju državnim organima mogu da se pozovu na ovaj član koji zabranjuje diskriminaciju i da, nadam se, lakše ostvaruju svoja prava.

Ovom prilikom se zahvaljujem ministru što je prihvatio ovaj amandman i verujem da u budućnosti osobe koje su do sada imale, zbog svog roda i rodnog identiteta, problem pri ostvarivanju svojih prava, u budućnosti neće biti diskriminisane i da će lakše ostvarivati ta prava. Hvala.

Hvala poštovani predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, ja sam upravo u načelnoj raspravi govorio o, između ostalog i o ovom članu, članu 14. koji definiše nadležnosti ministra i govorio kako je loše rešenje koje dozvoljava ministru, kako kaže član 1. da uz poštovanje operativne samostalnosti u obavljanju poslova policije, naročito kada policija preduzima mere i radnje u skladu sa Zakonom o krivičnom postupku, ministar traži izveštaje.

Dali smo amandman da se ovo promeni, tako da ministar može da traži izveštaj samo ako postupa po zahtevu javnog tužioca, odnosno suda, kako kaže i Zakon o krivičnom postupku, koji govori o tome da postupajući tužilac ili sudija ukoliko policija ne postupi, može da traži i izveštaj od ministra.

Drago mi je da je to prihvaćeno. Ja sam govorio da u kontekstu da ovako kako je bilo u predlogu zakona, nadležnosti ministra su definisana preširoko i otvaraju mogućnost da ministar može svojim postupanjem da pristupi i da traži podatke kako policija i šta policija radi u bilo kom slučaju i da je to loše i da je izuzetno dobro što je ovaj amandman prihvaćen, moram to da kažem. On po našem mišljenju može da smanji uticaj ministra na rad policije, odnosno na politizaciju rada ministarstva, o čemu sam govorio u načelnoj raspravi i drago mi je da je ovaj amandman prihvaćen.

Nadam se da će i u praksi to postupanje takvo biti, da neće, ministar je meni odgovorio u načelnoj raspravi da mi želimo da onemogućimo da on traži šta radi, ne znam, saobraćajna policija ili sektor za vanredne situacije recimo u situaciji neke elementarne nepogode. Nismo na taj način reagovali nego upravo na ovaj jedan deo koji govori o radu policije koja radi na istragama po Zakonu o krivičnom postupku i da se tu ograniči mogućnost da ministar izveštaj traži samo po zahtevu tužioca, odnosno suda i izuzetno je dobro što je ministarstvo prihvatilo ovo rešenje i verujem da će ono smanjiti politizaciju rada policije. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, dobro je da se slažemo da treba nešto uraditi povodom pitanja kako možemo mi izmenama zakona i državni organi promenama u načinu rada da smanjimo nasilje u porodici i da na što efikasniji način zaštitimo žrtve nasilja u porodici.

Sigurno da je to kompleksna tema i da ako krenemo da razgovaramo koji su to mogući modaliteti, najbolji modaliteti da se zaštiti država, da što je moguće više smanje zloupotrebe, možemo da raspravljamo u nedogled, ali nažalost život svaki dan donosi neku žrtvu nasilja u porodicama u Srbiji.

Mi smo ovim amandmanom krenuli, dali jedno rešenje, da policija dobije ovlašćenja da može odmah u trenutku nešto da uradi kako bi zaštitila žrtve nasilja u porodici, bez, ne ulazeći u pokretanje sudskog postupka i rezultat tog postupka koji će se voditi po Zakonu o krivičnom postupku, sasvim sigurni vodi se i danas, ali imamo konkretne situacije, primere iz prošle, pretprošle godine, gde su nasilnici bili puštani odmah nazad na slobodu, onda su se vraćali u porodice i dešavali se još teži oblici nasilja sa smrtnim slučajem.

Znači, mi možemo danas da uradimo jedan korak, da napravimo. Ja sam sasvim siguran da su potrebne i izmene Zakona o krivičnom postupku koji reguliše nasilje u porodici, ali bojim se da realno za to do održavanja izbora nema vremena da to uradimo. Izgubićemo u najmanju ruku nekoliko meseci i pored sve volje da kažemo da imamo najbolju volju i želju da nešto uradimo, nećemo to uraditi.

Ja se ne bojim eventualno štete koja može da nastane ukoliko danas usvojimo ovaj naš amandman i državni organi, odnosno policija postupi po njemu, pa u nekom kasnijem procesu neko traži naknadu štete.

Verujte mi, ako možemo, ako ćemo ovakvim delovanjem policije u narednih nekoliko meseci da spasimo jedan, dva života, ja mislim da to vredi eventualno para koliko će država izgubiti. Ali, sumnjam da bi taj iznos bio veliki. Ovde se radi o privremenoj meri, o najmanje 14 dana i privremena zabrana kontaktiranja sa članom porodice u cilju sprečavanja daljeg vršenja nasilja. Tako piše u predlogu našeg amandmana, znači, ne trajno udaljenje, ne nešto što sasvim sigurno mora da se završi i uradi na sudu.

Ja vas pozivam zato da prihvatite ovaj amandman danas, da damo policiji zakonsko ovlašćenje da u ovom posebnim slučajevima može da deluje odmah, da možda time u narednih nekoliko meseci do konačnog donošenja i izmena ZKP i svega onoga što, evo, ja nisam pravnik, ponavljam to, a verujem da ljudi koji bolje znaju pravo imaju da su u pravu jednostavno kada govore da nešto tu treba promeniti, te stvari izmenimo, ali kažem to, i pored sve naše najbolje volje, ne verujem da može da se desi u prvoj polovini ove godine.

Ponavljam, ako ovim amandmanom i ovom izmenom spasimo jedan ili dva života, ja mislim da je to vredno. Hvala.

Hvala poštovana predsednice.
Drago mi je gospodine ministre da spremate teren za nekog drugog ministra, to je dobro, znači da slušate glas naroda i drago mi je što će građani Srbije u naredna tri meseca imati priliku da se zahvale vama, premijeru Vučiću i drugim članovima Vlade na dosadašnjem radu.

… da vas pošalju na jedan kraći odmor…

… najmanje četiri godine …

… a da će doći neki drugi ministar koji će u tom roku koji ste vi tako velikodušno predvideli da bude godinu dana …

Upravo sam krenuo da govorim o roku za donošenje podzakonskih dokumenata koji je ministar, kako sam kaže, spremajući za nekog drugog ministra posle izbora, ostavio nešto duže. Inače on verovatno da nije bilo ovih izbora, razumem tako njegove reči, on bi taj rok od šest meseci ispunio.
Želim da se zahvalim ministru što sprema teren za svog naslednika. Hvala.

Hvala poštovana predsednice.
Gospodine ministre, član 38. zakona govori o situacijama na koji način će se policijskom službeniku oduzeti službeno oružje, municija i legitimacija, službena značka i zakon u ovom članu 38. u st. 1. i 4. predviđa da se to radi kada je odlukom nadležne zdravstvene ustanove policijski službenik proglašen nesposobnim za vršenje poslova policijskog službenika zbog bolesti iz grupe duševnih bolesti i poremećaja danom početka primene sprečenosti za rad.
Naš amandman je bio da se pored bolesti iz grupe društvenih bolesti i poremećaja u zakon ubaci mogućnost da nadležna zdravstvena ustanova može policijskog službenika da proglasi nesposobnim i u slučaju da on boluje od bolesti koje su takve da mogu imati za posledicu privremene psihičke poremećaje i čije lečenje za posledicu može imati i ima privremeni psihički poremećaj.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Obrazloženje, da je grupa duševnih bolesti i poremećaja kao takva definisana propisima iz oblasti zaštite zdravlja i predstavlja jedini legitimni osnov za utvrđivanje nesposobnosti za vršenje policijskih poslova. Mislim da je ovaj zakon taj koji utvrđuje osnov za nesposobnost obavljanja dužnosti policijskog službenika i da može da se desi da neki policijski službenik kako smo ovde rekli je pod nekom terapijom za bolest koja nije iz grupe bolesti duševnih oboljenja, ima smanjenu uračunljivost, zna se da kod primene određenih lekova oni izazivaju takvo stanje i da u tom slučaju takođe zdravstvena komisija može da ustanovi da on nije sposoban da obavlja dužnost policijskog službenika i da traži da on u skladu sa ovim zakonom, ovako malo šire definisano, kako smo mi predložili, treba da pre svom nadležnom rukovodiocu oružje, municiju i službenu značku.
U tom smislu nam nije, da budem iskren, jasno zašto ovaj amandman nije prihvaćen jer ne on nešto što se realno dešava u životu. Realno postoje lekovi čije uzimanje smanjuje psihičku uračunljivosti i oni službenici koji se nalaze pod tom terapijom treba da se da ovim zakonom zdravstvenoj komisiji osnov da se i njima izda rešenje po kome oni treba da vrate službenu municiji, oružje i značku i smatramo da je loše ukoliko se ne prihvati ovaj amandman jer prihvatanjem amandmana stvara se zakonski osnov da može i u tim slučajevima da im se privremeno oduzme službeno oružje. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, kolege poslanici, mi smo, odnosno Vlada je prihvatila naš amandman da se kodeks o postupanju policije usvoji u roku od 60 dana, a ne šest meseci, kao što reče prethodnik. Kritikujući Skupštinu što nema svoj kodeks.
Nema, zato što najodgovorniji za donošenje tog kodeksa u Skupštini na tome ne rade ništa. Nema tih sastanaka na kojima se raspravlja o kodeksu ponašanja narodnih poslanika, nema nikakvog predloga, nema ničega.
Ima samo prazne priče. Praznih priča i po stotinu puta ponovljenih neistina, o padu društvenih proizvoda 2011. godine, kada pada nije bilo. Pada je bilo 2009. godine, pada kada se srušila svetska ekonomija, kada je pad u Srbiji bio 3,9%, ali je pad u zemljama u okruženju bio 5%, 6% ili 7%, 2009.godine.
Godine 2015. kada u svetu nema krize kakva je postojala 2009. godine, u zemljama u okruženju, taj rast je 3%, 4%, 5%, a u Srbiji je 0.8%. U Srbiji su plate u regionu najniže. Uslovi poslovanja najlošiji i onda slušamo premijera koji priča o ekonomskom timu.
Verujem da bi trebao da postoji kodeks koji bi sankcionisao takve izjave, da govorimo o istinama i da ne obmanjujemo građane, pretpostavljam da je to suština ponašanja svih javnih službenika i članova Vlade i narodnih poslanika i državnih službenika i u ovom slučaju policijskih službenika.

…koji će verujem u tom kodeksu imati obavezu da govore istinu, da ne obmanjuje građane i u tom smislu nadam se i očekujem od poslanika vladajuće većine koji su odgovorni za to šta će i kako će ova Skupština usvajati da dobijemo taj kodeks ponašanja narodnih poslanika. Mi smo u tom smislu spremni za rad.
Ali, da bi na nečemu radili, moramo da imamo od čega da krenemo, ne samo praznu priču da nam to treba, nego da to stvarno imamo, kao i priču o reformi Akcionog tima za reformu političkog sistema koji ne radi već šest meseci, zato što navodno, …

Hvala.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, poštovani gosti iz Ministarstva, kolege poslanici, dva zakona koja su pred nama, po mišljenju Poslaničke grupe Boris Tadić, SDS – Zajedno za Srbiju, Zeleni Srbije, predstavljaju dobar korak ka uređenju pravnog sistema Republike Srbije, ka usklađivanju naših propisa sa evropskim propisima i pre svega treba da olakšaju građanima život.
Možda da smanje izloženost porukama ekonomskim, koje se danas, kroz razne medije, to i jeste činjenica da od trenutka kada je poslednji put, odnosno kada je prethodni zakon donet, pre nešto više od 10 godina, mediji koje danas najčešće ljudi koriste, nisu ni postojali, tako da je bilo neophodno izvršiti jednu inovaciju Zakona o oglašavanju.
Takođe Zakon o informacionoj bezbednosti je nešto što do sada nije postojalo u pravnom sistemu Srbije i jeste jedan veliki iskorak koji treba da omogući sigurnost podataka koji se svakodnevno na mestima na kojima smo i svesni, a još više na načine i na mestima na kojima nismo svesni, prikupljaju o svima nama. Često i ovih dana možemo da čitamo kako su određeni podaci dospeli u ruke onih u kojima ne bi trebali da budu i kako su moguće razne zloupotrebe i danas, odnosno ovo vreme u kome živimo i kome idemo, može da dovede do toga, da praktično ceo život određene osobe ne postoji ukoliko se obrišu svi podaci koji se nalaze u nekoj elektronskoj bazi podataka. Sve manje se radi sa papirom i danas, sutra, možemo se naći u situaciji da nas neko, pritiskom na jedno dugme, praktično može obrisati sa lica zemlje.
Ali dobro, ovaj Zakon o informacionim bezbednostima to treba da spreči i mi ćemo podržati ovaj zakon. Videćemo kakva će njegova primena biti, sigurno da u vreme velikog informacionog razvoja i promena da će i ovaj zakon tražiti da se promeni. Dobro je što se pravi jedno državno telo koje će pratiti rad u tim oblastima, pre svega voditi računa da podaci koji se prikupljaju u državnim organima budu dobro zaštićeni.
Rekao je ministar kako banke, telekomunikacione kompanije imaju dosta dobro zaštićene sisteme, one dosta ulažu u to, država nekad nema dovoljno resursa, možda nema ni dovoljno svesti o tome koliko je potencijalna opasnost od zloupotrebe podataka. Mislim da ćemo u narednom vremenu kroz primenu ovog zakona svi postati svesniji, da ćemo se odgovornije ponašati prema podacima koji se danas o svima nama prikupljaju na razne načine.
Hteo bih nekoliko rečenica i najviše bih govorio o Zakonu o oglašavanju, naša poslanička grupa je dala neke amandmane, načelno bih rekao koji idu ka još restriktivnijem propisivanju mogućnosti oglašavanja duvanskih proizvoda, alkoholnih pića i sadržaja koji mogu da upućuju na pornografske sadržaje.
Mi smo u tom smislu predložili da se potpuno, da kažem, onemogući i ono što u članu, čini mi se, 56. zakona govori šta se ne smatra pod oglašavanjem duvanskih proizvoda, a mi smo stavili da se smatra. Smatramo da je oglašavanje po našem mišljenju kada to mogu građani da vide. Dođete na trafiku da kupite nešto, možda lizalicu za dete, a tamo stoji „lcd“ ekran na kome stoji logo određene kompanije koja prodaje duvanski proizvod i to se onda pod ovim zakonom ne smatra oglašavanjem. Mi smatramo da je to oglašavanje i da to ne treba dozvoliti.
U hipermarketima, dođete na kasu, a tamo stoji ogroman boks gde stoje cigare sa određenim brendom, na recimo kasi, gde kaže – kasa za ljude koji dolaze sa malom decom.
Naravno ništa nije idealno, pogotovo veliki duvanski proizvođači, proizvođači alkoholnih pića imaju veliko iskustvo i ta borba traje već decenijama. Kako je krenulo ograničavanje oglašavanja oni pronalaze nove načine da svoj proizvod oglase, a države se na razne načine, kroz razna iskustva, ako žele da sprovode takvu politiku, gledaju kako to da ograniče.
Ovim zakonom i kao prihvatite naša rešenja sigurno da ta borba neće biti završena. Ona će se nastaviti, nalaziće se novi načini da se zaobiđe zakon i kroz primene novih tehnologija i ona neka iskustva koja te kompanije, a to su uglavnom velike multinacionalne kompanije koje rade svuda u svetu, pa onda u nekim zemljama probaju nešto pa vide da to funkcioniše, pa onda to krenu da primenjuju i u drugim zemljama.
Mi smatramo da je pušenje jedan štetan porok, da puno košta državu i da je oglašavanje duvanskih proizvoda nepotrebno. Zato smo predložili da ovaj zakon bude još restriktivniji što se toga tiče.
Takođe, slični su nam argumenti i kod određenog restriktivnijeg pristupa oglašavanja alkoholnih pića bez obzira na to što je ministar rekao da je sada drugačije. Zakonom o jakim alkoholnim pićima su napravljene drugačije definicije na blaga i jaka alkoholna pića. Mislimo da je oglašavanje jakih alkoholnih pića i u ovom terminu od 23 časa do šest ujutru nepotrebno.
Takođe smatramo i nepotrebno ostavljena mogućnost da se u elektronskim medijima dozvoli i posle ponoći oglašavanje sadržaja koji upućuju na pornografiju i da je potrebno, i kroz neke amandmane smo to predložili, dodatna zaštita maloletnika od raznih oglašavanja.
Ono što smatramo da je loše u ovom zakonu, čini mi se, to je nekoliko stvari. Prva stvar je, imaćemo, jel, izbore u narednih nekoliko meseci i meni je bio interesantan način na koji je zakon predvideo lepljenje plakata. Kada krenu izbori, znate svi, plakati se koriste u kampanjama, nalaze se i na mestima koja su za to određena, a mnogo češće i na mestima koja nisu za to određena.
Mislim da naravno treba zakon da propiše mesta na kojima je dozvoljeno lepiti plakate ili eventualno druge neke sadržaje za oglašavanje, ali mi je potpuno nejasno kakva se sad dozvola za postavljanje plakata na mestu koje je već određeno za postavljanje plakata traži od onoga ko postavlja? To je čini mi se u članu 40, 42, ne znam ni ja. Traži se neka dozvola, ne znam kakva je to dozvola, da se na mesto koje je već određeno da se na njemu postavi plakat.
Kao što mi nije jasno, pogotovo u vreme kampanja, tamo se u jednom članu poziva da za neke druge, član 41. govori o načinu za postavljanje bilborda i o tome da se raspisuje konkurs, odredi lokalna samouprava površine gde to može da se radi, a onda se za neke druge oblike oglašavanja na ulici, kaže – propisuje se ista procedura kao i za postavljanje bilborda, koja podrazumeva konkurs, plan godišnji. Kada krene kampanja to je praktično nemoguće izvesti i praktično se onda ceo taj deo političkog oglašavanja na sredstvima „dor adertajzing“ stavlja u sivu zonu, odnosno nelegalnu zonu. Mislim da bi trebalo videti mogućnost da se razmotri da se malo jednostavnija procedura za to omogući, naravno vodeći računa da posle izbora naši gradovi ne izgledaju kao da, hajde da kažem, da je kroz njih prošao tajfun pa da su u nekom haosu, haosu i neredu.
Takođe, kaznene odredbe ovog zakona su definisane u jednom članu. Prilično strogo su definisani novčani iznosi, recimo, kaže se – od 300 hiljada do dva miliona dinara za pravna lica, ali onda je pobrojano trideset i nešto tačaka gde su u okviru tog iznosa sredstava pa i to postavljanje plakata, te dozvole ili eventualno na mestu na kome to nije dozvoljeno, a zajedno sa tim je izmena i oglašavanje duvanskih proizvoda.
Sada nekoj multinacionalnoj duvanskoj kompaniji da plati iznos od dva miliona dinara nije verovatno nikakav problem, a možda neki koncert neke mlade rokenrol grupe koja napravi plakat pa ga stavi negde na neki zid gde nije dozvoljeno, sada možda od njih tražiti dva miliona dinara, makar i 300 hiljada dinara smatram da je previše i mislimo da svi prekršaji u ovom zakonu su stavljeni praktično u taj jedan opseg kazni od 300 hiljada do dva miliona, što mislimo da nije primereno.
Na kraju, za mene potpuno je nejasno u prelaznim i završnim odredbama zašto je ostavljeno da ostaju da važe članovi 86. i 87. starog Zakona o oglašavanju koji govore o oglašavanju državnih organa? Ako ta dva člana treba da postoje i dalje u pravnom sistemu nekako je bilo logično da se oni nađu u samom zakonu, a ne da ovako ostanu dva člana iz nekog starog zakona, a sada donosimo potpuno novi zakon o oglašavanju.
Nisam pravnik, kažu mi da je to moguće, ali jednostavno mi je neobično da se predlagač zakona na taj način. Mogla su i ova dva člana da se prepišu iz starog zakona, da nastave da važe, da bi neko lakše kada gleda zakon mogao da sva pravila vezano za oglašavanje pronađe na jednom mestu, a ne da sada traži stari zakon, pa koji članovi važe, koji ne važe.
Tu nažalost nismo stigli nikako da intervenišemo nekim predlogom amandmana. Da li postoji možda neki način čisto da bi naš pravni sistem delovao što uređenije, što je pretpostavljam i namera predlagača kada je predložio ovaj zakon da nam sfera oglašavanja jednostavno bude što uređenija?
Mi danas nismo ni svesni u kojim sve trenucima smo izloženi oglašavanju. Svi sadržaji, šta god otvorite, da li su to novine, da li šetate ulicom, da i naravno gledate televiziju, svuda postoji oglašavanje koje, kako i sam zakon ovde nekada definiše, prikriveno oglašavanje. Razne stvari u ovim godinama su oglašivači razvili i razvijaće i dalje načine da se obrate konzumentima tj. svima nama i nismo ni svesni količine svih tih poruka koje primamo svakodnevno .
Ovaj zakon jeste korak napred u odnosu na ovaj prethodni, a ja se nadam da će ministar i Vlada podržati našu nameru da još restriktivnije zakonska rešenja budu u slučaju oglašavanja duvanskih proizvoda, alkoholnih pića i sadržaja koji upućuju na pornografiju. Hvala.

Predsedavajući, član 103. stav 8. ste povredili, koji kaže ovako – u slučaju stava 7. ovog člana predsednik Narodne skupštine dužan je da vreme koje je narodni poslanik koristio zloupotrebljavajući pravo iz stava 1. ovog člana oduzme od ukupnog vremena koje pripada njegovoj poslaničkoj grupi u pretresu o tekućoj tački dnevnog reda, a koje je njegovoj poslaničkoj grupi preostalo vremena za pretres.
Znači, nigde ne govori o dva minuta, kako ste vi nama ovde pokušavali da održite lekciju, koje vi imate pravo da oduzmete, nego ono vreme koje je iskorišćeno, a vi ste procenili da je zloupotrebljeno.
Tako da, evo ja sad vas nešto učim, pošto vi očigledno za dve godine niste dovoljno naučili ovaj Poslovnik, pa sam vam pročitao. Tako piše i molim vas da tako postupate.
Ja vas molim još jednom da prekinete sa praksom u ovoj Skupštini da se poslanici vladajućih stranaka javljaju i zloupotrebljavaju Poslovnik i kažu odmah na početku – neću tražiti da se Skupština izjasni, onda repliciraju, onda vi nekad kažete – dobro, uzećemo vam to vreme ili nećemo vam oduzeti to vreme, mogu da govore suprotno članu 103. koji govori najduže dva minuta, što vi jako volite da tumačite da može da bude i dva minuta, odnosno manje od dva minuta, ali ne piše da može da traje duže. Pa, neko ovde može da govori dva i po, tri minuta, koliko god mu je volja, da koristi pravo na repliku kada to pravo nema.
Na početku današnjeg zasedanja koleginica Elvira Kovač je dobila pravo na repliku posle izlaganja ministra da nije bila spomenuta, da ništa nije negativno ministar rekao o njenom izlaganju, samo je dobila pravo da odgovori na ono što je rekao ministar.
Mi poslanici opozicije to pravo ovde dve godine ne možemo da izborimo, da se izborimo za to. Ja vas molim da imate isti aršin prema svim poslanicima.