Država Srbija mora ozbiljnije da povede računa o porodici, o brizi o porodici.
Naravno, svesni smo mi i činjenice da se preduzimaju određene mere da se daju određena novčana pomoć porodicama sa decom. Svesni smo i da je to bolje nego što je nekada bilo, ali je to još uvek daleko od onoga što bi trebalo u Srbiji uraditi da se porodica osnaži, da nas ne iznenađuju vesti da deca iz osnovne škole ne izlaze iz kladionica, da ne znamo koliki procenat srednjoškolaca su postali kockari itd. Sve je to razlog nebrige društva o porodici.
Nije jedini problem što Srbiju napuštaju, kako je uobičajeno da se kaže, mladi ljudi, odliv mozgova itd, naravno, veliki je to problem, ali još veći problem je što iz Srbije odlaze cele porodice. Porodice odvode sasvim normalno i prirodno svoju decu u beli svet i kada jednom ode porodica iz Srbije, mala je verovatnoća da će se ikada vratiti ponovo u Srbiju.
Srbija mora da ekonomski osnaži srpsku porodicu. Ne smemo dozvoliti da niko, ni jedan čovek iz Srbije ode zato što ovde nema uslova za život. Naravno, svako ima pravo da bira gde misli da mu je bolje da živi, ali mi insistiramo… Kažete, za ovo treba para, za ono treba para, nije sporno, ali postoji nešto gde ne trebaju nikakva sredstva. To su, recimo, izmene Porodičnog zakona, gde ne treba niko nikom ništa da plati, samo da se izmeni ovaj član, da se ne dozvoli da se srpska deca, naša deca iz Srbije usvajaju od strane nekoga iz inostranstva, jer i to je napuštanje. Dakle, tek rođeno ili dete koje ima par meseci ili par godina ide u inostranstvo zato što ga tamo neko usvoji. Niti dalje znamo šta se dešava sa tim detetom, kako mu se dalji živo odvija, da li od njega prave belo roblje, da li postaje prosjak na ulici, da li završi kao prostitutka, da li završi kao kriminalac ko zna koje vrste. Nemamo nikakva saznanja o toj deci, a tu decu, koliko god ih je, neko će možda reći da nema mnogo takve dece, da je i jedno, nemamo pravo da se odreknemo ni jednog jedinog deteta, ni jednog jedinog čoveka iz Srbije. Hvala.