Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim, inače kratkim, predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi SRS nije mogla da se složi, odnosno mi smo podneli amandman na član 1. Predloga zakona, zato što smatramo da je Predlog zakona nedorečen, nejasan i da se u stvari ne vidi koji je racio legis za donošenje baš ovakvog zakona.
Naime, Vlada Republike Srbije je u obrazloženju pokušala da istakne značaj informacionih tehnologija u postupku rešavanja o pravima i obavezama pravnih i fizičkih lica i neko ko nije dovoljno upućen u ovu materiju mogao bi da pomisli da je suština zakona da Vlada Republike Srbije omogućava organima državne uprave da koriste kompjutere, odnosno da koriste odgovarajuću informatičku tehnologiju, a u stvari suština zakona je nešto drugo.
Prvo, gospodine ministre, ono što mora da se istakne u vezi sa ovim predlogom zakona jeste da ovoj ovakvoj odredbi nije mesto u Zakonu o državnoj upravi, nego u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Naime, član 75a glasiće – organ državne uprave u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke itd. Taj postupak u kome se rešava o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog ili pravnog lica ili druge stranke od strane organa državne uprave jeste upravni postupak.
Budući da se radi o upravnom postupku i budući da Republika Srbija već ima Zakon o opštem upravnom postupku, onda bi bilo logično da ste odredbu ovu, ali naravno da ste prihvatili interpretaciju i tumačenje SRS, stavili u odgovarajući član Zakona o opštem upravnom postupku.
Vi to niste uradili, vi ste se opredelili da dodate novi član u Zakonu o državnoj upravi, koji je inače donet 2005. godine, a do sada je menjan više puta. Iako je donet pre pet godina, još uvek nije zaživeo u punoj meri, kao što u punoj meri nije zaživeo ni Zakon o državnim službenicima i nameštenicima, pa će sada Vlada Republike Srbije, kada bude odgovarala na onaj famozni upitnik EU, imati dosta problema da objasni kakav je upravni, odnosno administrativni kapacitet države Srbije i da li ta i takva državna uprava može da iznese sve one reforme koje EU od vas očekuje.
Inače, ovaj upitnik je definitivno pokazao da nisu u pravu predstavnici vladajuće koalicije kada su tvrdili da su pitanje KiM i pitanje EU dva potpuno odvojena procesa. Iz upitnika se vidi da to nije tačno.
Jedno od pitanja u upitniku jeste da li je Republika Srbija spremna i na koji način da uspostavi dobrosusedske odnose sa susednim državama, uključujući tu i Kosovo? Tako piše: Kosovo. Ako niste spremni da uspostavite dobrosusedske odnose sa Kosovom, tzv. Kosovom, onda to znači da nećete ispuniti sve kriterijume za ulazak u EU.
Dakle, stvar je vrlo jednostavna. Nemojte ni da se trudite da ispunjavate hiljadu onih drugih pitanja, samo kažite da niste spremni da uspostavite dobrosusedske odnose sa Kosovom, pa ćete taj upitnik vratiti Evropskoj komisiji pre 1. februara 2011. godine, a to je datum koji ste vi odredili kao datum kada ćete vratiti popunjeni upitnik onome ko vam je taj upitnik i poslao.
Inače, kada je u pitanju upitnik EU, na vašu veliku žalost, našao se neko da objavi tajna dokumenta američke diplomatije, pa se, između ostalog, vidi da je zvaničan stav Francuske, pre neto što Srbija uđe u EU, da joj se postavi zvaničan uslov da mora da prizna nezavisnost tzv. republike Kosovo. Sada vi, gospodo iz vladajuće koalicije, možete da se otimate koliko hoćete, EU je svoj stav rekla.
Što se tiče samog Predloga zakona, ovde je, gospodine ministre, nejasno, prvo, zašto ovo ne stoji u Zakonu o opštem upravnom postupku, a treba da stoji, jer se u suštini odnosi na opšti upravni postupak i na postupanje organa državne uprave kada rešavaju o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica, odnosno drugih stranaka. To je pod broj jedan.
Pod broj dva, potpuno je nejasno u kojim će to procesnim situacijama organ državne uprave da, kako vi kažete, vrši uvid i pribavlja podatke iz evidencije, odnosno registra koji u skladu sa posebnim propisima vode drugi organi državne uprave, odnosno drugi državni organi, organi jedinica teritorijalne autonomije, jedinica lokalne samouprave i imaoci javnih ovlašćenja.
Moram da vas podsetim, gospodine ministre, da je upravni postupak u 99% slučajeva jednostranački postupak. Dakle, postoji jedna stranka u postupku i po pravilu se upravni postupak vodi tako što ili organ uprave pokrene upravni postupak po sopstvenoj inicijativi ili na zahtev stranke. U svakom slučaju, upravni postupak ne može da se pokrene bez odgovarajućeg organa državne uprave.
Vrlo često su svi oni elementi koji su neophodni za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja već poznati organu uprave koji vode postupak. Poreska uprava, kada vodi poreski postupak, koji je jedna vrsta upravnog postupka, ona već ima sve potrebne podatke i na osnovu tih podataka utvrđuje odgovarajući iznos poreza koji poreski obveznik treba da plati. Isto tako je i u mnogim drugim upravnim postupcima.
Sada se postavlja pitanje – u kojim će to situacijama jedan organ državne uprave da bude u situaciji da vrši uvid u neke baze podataka koje vodi u elektronskoj formi neki drugi organ državne uprave? Dakle, ne taj organ koji treba da donosi upravni akt, odnosno rešenje u upravnoj stvari.
Mi o tome ništa nismo mogli da saznamo iz Predloga zakona. U Predlogu zakona samo piše da on vrši uvid. Ono što SRS pita to je – kad vrši uvid? Mi smo vam predložili, našim amandmanom, da član 75a glasi drugačije nego što ste ga vi predložili, tako što bi on glasio ovako: "Organ državne uprave u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke, po službenoj dužnosti, u skladu sa zakonom, vrši uvid i pribavlja podatke iz evidencija, odnosno registara koje u skladu sa posebnim propisima vode drugi organi državne uprave, odnosno drugi državni organi, organi jedinica teritorijalne autonomije itd. ako se time omogućava brže i efikasnije rešavanje u upravnoj stvari, odnosno ako se na taj način mogu lakše i ekonomičnije pribaviti dokazi od kojih zavisi zakonito i pravilno rešenje u upravnoj stvari."
Vi ovaj amandman kao Vlada niste prihvatili iz sledećeg razloga: "Amandman ste ne prihvata iz razloga što rešenje iz amandmana dozvoljava arbitrernost i subjektivnost u proceni organa koji odlučuje da li će sam pribavljati neophodne podatke ili će na to obavezati stranku, čime se obaveza organa relativizuje i stranka stavlja u nepovoljniji položaj, a što je suprotno ideji predložene dopune zakona.
Takođe, kroz podneti amandman Vlade brisano je ovlašćenje Vlade da uredi način i bliže uslove pod kojima se vrši uvid i pribavljaju podaci iz evidencije i registara koji se vodi u elektronskom obliku".
Moram da vam kažem, gospodine ministre, da niste u pravu. U nekim situacijama će biti lakše da stranka sama pribavi neki podatak ili neku javnu ispravu koja se vodi u nekoj elektronskoj bazi podataka, nego da to čini neki drugi organ državne uprave, organ teritorijalne autonomije ili organ lokalne samouprave.
Gospodine ministre, vi polazite od jedne pogrešne premise, a to je da je cela državna uprava i cela lokalna samouprava u Republici Srbiji snabdevena odgovarajućom informacionom mrežom. Nije. Ako bude ostala odredba kako ste je vi predložili, ova odredba neće moći da se primeni u jednom broju opština u Srbiji, ne zato što ljudi ne žele da pomognu strankama koje učestvuju u upravnom postupku, nego prosto ne raspolažu odgovarajućom informatičkom opremom.
Gospodine ministre, kažite mi kako će to organ državne uprave da izvrši uvid u elektronsku bazu podataka u Crnoj Travi, Trgovištu, Babušnici ili u nekim drugim opštinama koje još uvek izrađuju upravne akte tako što koriste pisaće mašine? Prosto, ljudi neće biti u mogućnosti da tako nešto urade. To je pod broj jedan.
Pod broj dva, otkud vi znate da je nekad lakše organu da pribavi podatke nego samoj stranci. Recimo, nekad treba da se pribavi izvod iz matične knjige rođenih, umrlih, venčanih ili već neki drugi podataka koji je sličan onim podacima koji se vode u matičnim knjigama.
Zamislite da je stranka u jednom upravnom postupku matičar, a da se postupak vodi u Subotici, a treba da se pribavi izvod iz matične knjige iz Niša, a čovek radi u Nišu kao matičar. Šta mislite, da li je njemu lakše da pribavi taj podatak ili je lakše organu uprave iz Subotice? Pa, njemu je lakše. Dakle, ne možete vi unapred da kažete da je organima uprave lakše da pribave podatke i javne isprave iz elektronskih baza podataka.
Mi smo amandmanom predložili da organ uprave vrši uvid i pribavlja javne isprave iz tih vaših elektronskih baza podataka, ali samo ako se time omogućava brže i efikasnije rešavanje upravne stvari, odnosno ako se na taj način mogu ekonomičnije i lakše pribaviti dokazi od kojih zavisi zakonito i pravilno rešenje upravne stvari. Tu nema apsolutno bilo kakve arbitrarnosti, nema bilo kakve samovolje.
Ko od ministara, ko od bilo kojih drugih funkcionera koji vode upravni postupak, bi želeo da mu upravni postupak traje duže, a ne kraće? Valjda je i vama kao ministru u interesu da vam postupak koji vodite traje kraće. Valjda je i načelniku opštinske uprave u interesu da mu postupak traje kraće, a ne duže.
Zaista, postavlja se pitanje zašto bi bilo koji organ obavezivao stranku da pribavlja podatke, ako organ uprave to može da učini na lakši, ekonomičniji i jeftiniji način?
Dakle, naš amandman je dobar. Ono što ne valja u vašem predlogu zakona, to je da se ne vidi u kojim će to situacijama organ uprave uopšte biti u poziciji i u prilici da pribavlja podatke iz odgovarajućih baza podataka. Ispada, ako čitate vaš predlog zakona, da on to mora da čini u svakom pojedinačnom slučaju. Ne mora. Kažem vam, u mnogim situacijama organ uprave već raspolaže svim potrebnim podacima i nema potrebe da vrši uvid u podatke koje vode neki drugi organi.
Sa druge strane, imate organe uprave, pre svega se misli na lokalnu samoupravu, u pojedinim delovima Srbije ljudi nemaju odgovarajuću informatičku opremu i ova odredba Zakona od državnoj upravi neće moći da bude sprovedena. Inače, vi ste se, gospodine ministre, poslužili jednim, moram da kažem političkim lukavstvom.
Mi smo našim amandmanom predvideli da način i uslove pod kojima se vrši uvid i pribavljaju podaci iz stava 2. ovog člana, uređuju se zakonom kojim je regulisan opšti upravni postupak i zakonom kojim je regulisana zaštita podataka od ličnosti.
U vašem prvobitnom predlogu zakona je stajalo da se taj postupak uređuje aktom Vlade. Mi smo vam u obrazloženju našeg amandmana jasno stavili do znanja da to ne može da se čini aktom Vlade, zato što svaka faza i svaki element upravnog postupka mora da bude regulisan zakonom, Zakonom o opštem upravnom postupku, tako je propisano Ustavom Republike Srbije. Onda ste vi, da ne biste prihvatili amandman SRS, odlučili da izmenite svoj prvobitni predlog zakona, time što ste ovu odredbu izbrisali i u stvari, na indirektan način priznali da smo mi u pravu.
Jedino što vam zameram gospodine ministre i što vam zamera poslanička grupa SRS - zašto niste imali hrabrosti da prihvatite amandman? On je i u pravnom i u jezičkom smislu i u smislu saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije mnogo bolji nego Predlog zakona koji ste nam vi predložili.
Ono što se, naravno, dalje postavlja kao problem jeste to, gospodine ministre, što vi čestim izmenama Zakona o državnoj upravi, u stvari pokušavate da prikrijete jednu prostu činjenicu, a to je mnogi principi i Strategije reforme državne uprave, koja je usvojena još 2004. godine, niste sproveli u praksi. Mi još uvek nemamo depolitizovanu i nemamo u velikoj meri profesionalnu državnu upravu.
Još uvek pomoćnici ministara dolaze na te položaje, ne po konkursima, nego po osnovu određene partijske pripadnosti. Imate u pojedinim ministarstvima situaciju da pojedini ministri imaju od tri pa do 10, ako ne i više pomoćnika ministara, iako ste se obavezali 2004. godine da ćete da smanjite broj funkcionera u ministarstvima i broj državnih službenika na položajima. Vi to niste uradili ni posle pet godina od donošenja Zakona o državnoj upravi.
Naravno, problem kako ćete vi odgovoriti na upitnik EU nije problem SRS, to je vaš problem, kao Vlade i vladajuće koalicije, ali ja vam kažem, objektivno ćete imati problem da odgovorite… Ne znam zašto pogledavate non-stop na sat gospodine ministre? Dužni ste da saslušate narodne poslanike. Dakle, imaćete problem da odgovorite na one delove upitnika, koji se tiču ne samo toga da li ste spremni da uspostavite dobrosusedske odnose sa tzv. Kosovom, nego da li je naša državna uprava kompatibilna sa standardima EU? Nije kompatibilna i to EU vrlo dobro zna.
Ako uzmete izveštaj Evropske komisije o stanju reformi u Srbiji u proteklih nekoliko godina unazad, videćete da Evropska komisija ima upravo najveće primedbe kada je u pitanju državna uprava, kad su u pitanju Agencije koje ste osnovali od 2001. godine, a koje većem broju slučajeva postoje samo na papiru, koje ne rade ništa, ali zato uzimaju ogroman deo budžetskih sredstava.
Da je ostao gospodin ministar tu, nažalost, nije, otišao je, valjda ima neka preča posla, pitao bih ga – da li on zna koliko ima agencija npr. u Republici Srbiji? On je najkompetentniji i najpozvaniji da kaže – agencija ima toliko i toliko i agencija se bavi tim i tim.
Mislim da niko ko rukovodi državnom upravom u Srbiji, uključujući i ministra, koji je najpozvaniji za tu oblast, ne zna koje sve agencije postoje u Republici Srbiji kojim zakonima su osnovane, šta rade i kakva im je pravna priroda.
Pošto ministar nije tu, evo, reći ću ovoj uvaženoj dami iz ministarstva, recimo na pravnim fakultetima studenti kada uče upravno pravo imaju jedan objektivan problem, ne može na adekvatan način da im se objasni šta su to agencije u pravnom sistemu Republike Srbije. Oni to moraju da uče i to je deo obavezne literature, ali profesorima je jako teško da shvate šta su agencije. Zamislite kako je tek studentima.
Kada izvršite analizu svih propisa u Republici Srbiji koji se odnose na te tzv. agencije, onda možete da vidite da su neke agencije organi uprave, da su neke agencije posebne organizacije, da su neke agencije javne službe, a da su neke agencije, taj četvrti tip agencija, tzv. javne agencije.
Od 2005. godine u Republici Srbiji imate zakon koji se zove Zakon o javnim agencijama. Uzmite član 1. tog zakona, pa pogledajte kako glasi definicija javnih agencija. Definicija glasi otprilike ovako – javna agencija je javna agencija. Nema nikakvih bližih određenja u koju kategoriju državnih subjekata ona spada.
Objektivno imamo problem sa jednom preglomaznom, neprofesionalnom u velikoj meri, ispolitizovanom državnom upravom i imamo definitivno problem, to morate i vi sami da priznate, to je već uvidela EU, pitanje je samo kada ćete i vi to da shvatite, imamo problem sa tim tzv. agencijama.
Vas je 2001. godine, kada kažem vas, mislim na prvobitni DOS, vas je neko prevario 2001. godine i rekao vam da, da bi ste valjda lakše ušli u EU, prihvatite američku pravnu terminologiju. Tamo je sve što je organ državne uprave agencija, od onoga što su kod nas ministarstva i posebne organizacije, do NASA-e, do organizacije koja se bavi letovima u svemiru, to je sve agencija u SAD.
Vi ste to prihvatili kod nas. Kad god formirate neki novi organ, a ne znate šta ćete sa njim, sem što znate da ćete da mu dajete pare, jer su tu partijski kadrovi, vi ga nazovete agencijom. Sada je u Srbiji sve i svašta agencija. Ima ih sigurno više od 30. Neke agencije su čak formirane i podzakonskim aktima Vlade, što je suprotno Ustavu i onom iz 1990. godine i ovom novom iz 2006. godine.
Definitivno postoji problem državne uprave. Čak i da nemamo problem tih tzv. dobrosusedskih odnosa sa Kosovom, čak i da nemamo problem sa kriminalom i korupcijom, čak da imamo idealno stanje u svim oblastima države, imamo loše stanje u državnoj upravi. To je jedna od objektivnih prepreka na putu Srbije, kako vi kažete, u EU. To su oni sami konstatovali i država Srbija će sa tim imati problem.
SRS ne zanima to što ćemo imati problem sa EU, nego definitivno da građani koji žive u Srbiji imaju problem sa ovom i ovakvom državnom upravom.
Ako se na celu ovu priču doda činjenica da jedan deo vladajuće koalicije razmišlja o promeni Ustava, razmišlja da se u Ustav uvedu regioni kao forme teritorijalnog organizovanja, pa ako i ti regioni budu još imali svoje neke organe uprave, upravne organizacije i uopšte administrativni aparat, zamislite, uvažena gospođo iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u kakvom problemu će biti građani Srbije.
Siromaštvo sve veće i veće, sve veći broj ljudi u Srbiji ostaje bez posla, mladi beže iz Srbije, kao da su te famozne devedesete godine i dalje prisutne u Srbiji, a vi umesto da radite na poboljšanju državne uprave, suštinskom poboljšanju, čak razmišljate o tome da državni sistem, kada je u pitanju uprava, učinite još komplikovanijim nego što jeste, pa i ovu ovako malo Srbijicu, koju očigledno vaši prijatelji iz EU žele da svedu na granice Beogradskom pašaluka, nije nam ni ona dovoljno mala.
Hajde da je još više umanjimo, hajde da je atomizujemo, hajde da je podelimo na nahije, na spahiluke, na regione, pa da svaka nahija ima svog nahijskog kneza, pa da nahijski knez ima svoje činovnike.
Sve je to lepo, sve je to krasno. To je u duhu Otomanske imperije. To samo znači da ste vi sve bliže Turskoj. Zato joj se tako približavate. Žalite za turskim zemanom u Srbiji, kada je Srbija bila podeljena na nahije. Jeste da se Karađorđe borio protiv nahija i za jedinstvenu Srbiju, ali on nije kompatibilan sa standardima EU. Vi ste kompatibilni. Vi znate šta je fensi, šta je evropski.
Gospođo Čomić, ovo i te kako ima veze sa aktuelnim stanjem u Srbiji i aktuelnim stanjem u državnoj upravi. Uveravam vas da ima i uveravam vas da je sve veći broj stranaka u Srbiji koje se zalažu za promenu Ustava.
Jeste li čuli juče konferenciju za štampu ovih vaših prijatelja kojima ste sačuvali mandate? Promena Ustava. Jeste li čuli Dinkića - Promena Ustava. Jeste čuli Vuka Draškovića - Promena Ustava. Dakle i te kako ovo ima veze sa aktuelnom političkom situacijom u Srbiji.
Žao mi je što gospodin ministar nije tu, valjda ima preča posla, hladi mu se kafa. Državnu upravu treba poboljšati. Državna uprava je u lošem stanju, ali državnu upravu nećete poboljšati tako što ćete se baviti fikcijama i zauzeti stav da u Trgovištu postoje kompjuteri u opštinskoj upravi, da ih ima u Crnoj Travi, da ih ima u Bosilegradu, da ih ima u Preševu, Medveđi itd. Nema ih.
Dakle, najpre nabavite kompjutere, obučite ljude da ih koriste, pa onda pokušajte da uvedete nešto što se zovu informacione tehnologije. Pored svega toga, predvidite u kojim situacijama, organ uprave sam vrši uvid u elektronske baze podataka, a u kojim situacijama to čini sama stranka, ne zbog arbitrarnosti i samovolje, nego baš zato da bi se stranci olakšalo rešavanje njenih prava i obaveza u upravnom postupku i zato ponavljamo još jedanput, ovo je materija ZUP-a, a ne zakona o državnoj upravi.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, pošto me je gospođa Sedlar pozvala na dijalog, ja se zaista sa velikim zadovoljstvom odazivam na taj poziv i zaista sam spreman i SRS je spremna da učestvuje u dijalogu oko državno–pravnog i političkog uređenja Srbije. Evo da kažemo nekoliko reči na tu temu.
Prvo, nije tačna teza da podela Srbije na regione ne znači uvećanje administrativnog aparata. Najbolji primer za to vam je AP Vojvodina. Do 2002. godine ste imali sedam pokrajinskih sekretarijata. Danas ih ima 18, sa tendencijom daljeg povećanja. Uz povećanje broja pokrajinskih sekretarijata imate, naravno, i povećanje pokrajinske administracije u personalnom smislu, koja je sada za tri do četiri puta brojnija nego što je bila do 2002. godine.
Statut Vojvodine, ovaj statut koji je u velikoj meri protivustavan i koji ste izglasali krajem prošle godine, odnosno potvrdili ga vi iz vladajuće koalicije ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da li je on poboljšao život građana Vojvodine?
Da li građani u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Vrbasu, Odžacima, Kikindi, Somboru, Subotici, Pančevu, žive bolje, zato što imaju 18 pokrajinskih sekretarijata? Da li seljaci sada mogu lakše da prodaju svoje proizvode? Da li imaju dovoljno para da kupe nove traktore, imaju li radnici u vašim Odžacima, koji su potpuno devastirani, bolji status otkako ste usvojili Statut Vojvodine, ili je sve ostalo isto, ili je čak i gore nego što je bilo.
Ne treba nama, gospodo, promena Ustava, nama treba promena korumpirane i nesposobne vlasti. Ako ćemo mi Ustav da menjamo kada god nekome iz vladajuće koalicije padne na pamet neka nova politička ideja, onda ćemo svake godine da menjamo Ustav. Razmislite malo i o kredibilitetu države u međunarodnim odnosima.
Kakva smo mi država koja 2006. godine donese Ustav, taj Ustav nije ni sproveden do kraja u punom smislu te reči, i sada posle četiri godine, hajde da ga menjamo. Hajde da ga sprovedemo, pa ako praksa pokaže u narednih pet, 10 ili 20 godina, da zaista neka ovlašćenja iz Ustava treba menjati, SRS je spremna da se u to uključi.
Menjati Ustav da bi se podelila Srbija, na to SRS neće nikada da pristane. Ideja Prvog srpskog ustanka, ideja svih velikih srpskih političara, od Karađorđa, kneza Miloša, Jovana Ristića, Nikole Pašića, pa do današnjeg dana jeste da Srbija bude jedinstvena država.
Mi smo imali te regione, to gospođa Čomić nije na najbolji mogući način razumela kada mi je, nakon što sam završio moje izlaganje, dala jednu primedbu da je i Karađorđe bio nekakav austrougarski đak, mada ne znam šta to znači, jer u to vreme Austrougarska nije ni postojala. Austrougarska je kao državno-pravni pojam od 1867. godine. Karađorđe je podigao ustanak 1804. godine, a pogubljen je od strane kuma 1817. godine. Znači, nekih 50 godina kasnije je nastala Austrougarska.
Radi se o sledećem, svi ti veliki srpski državnici i političari, radili su na tome da Srbija bude jedinstvena država. Mi smo pre Karađorđevog ustanka imali podelu Srbije na nahije, pa je svaka nahija imala svog nahijskog kneza, koji je imao pravo i obavezu da u ime Turaka sakuplja porez i da Turcima predaje taj porez. U tome se sastojala ta srpska autonomija pre Karađorđa, što porez nisu naplaćivali Turci, nego nahijski knezovi za račun Turaka.
Cela ta Srbija, mislim na Beogradski pašaluk, to je tada bila Srbija, bila je podeljena na nekoliko nahija. Karađorđe je svojim mačem presekao tu podelu Srbije na nahije i rekao, nema više nahije, borimo se za jedinstvenu srpsku državu. Počeo je da šalje emisare u krajeve srpske, van Beogradskog pašaluka, u Crnu Goru, u Dalmaciji, BiH. To je bila ideja Karađorđa, a ne da se vratimo na turski zeman, da podelimo Srbiju na nahije.
Kome je donela podela bilo šta dobro? Kako mislite da funkcionišu ti regioni, gospođo Sedlar, ako nema neke administracije koja će da se bavi tim regionalnim poslovima? Uzmite samo primer Vojvodine, imamo državnu upravu, pa onda imate pokrajinsku upravu, pa lokalnu po opštinama i gradovima, a sada hoćete da imate i regionalnu upravu.
Ja vas pitam, ko će sve to da plati, odakle, ko, iz pretpristupnih fondova EU ćete da izmirujete administraciju, od radnika koji su ostali bez posla, od seljaka koji nemaju kome da prodaju mleko i meso, zato što uvozite svinjske polutke iz Brazila. Izvinite, ko će da finansira taj vaš državni projekat?
Čak i da ne preti državnom jedinstvu, a preti, ko će to sve da plati, kolik to košta? Imate li vi neku preciznu računicu, od kojih sredstava će sve to biti plaćeno? Mi već sada grcamo sa ovom i ovakvom državnom organizacijom, a zamislite još da podelimo Srbiju na pet, šest ili 10 regiona. Nekima ni to neće biti dosta.
U srpskom narodu postoji, nažalost, moram to da kažem, jedna tendencija da smo mi skloni deobama. Što sada onaj tamo u Subotici da živi bolje nego ja, hajde da postavimo berlinski zid između Subotice i Kikinde, mi smo tome skloni. Zašto da podgrevamo te negativne tendencije koje postoje u pojedinim delovima Srbije, zašto da svađamo Srbiju samu sa sobom?
Ako pratite izlaganje ljudi koji se zalažu za regionalizaciju, šta je zaključak? Onome koji živi u Leskovcu kriv je Beograđanin zato što teško živi. Onome ko živi u Ivanjici kriv je onaj iz Novog Sada. Sada smo počeli jedni druge da optužujemo. Vi nas pljačkate.
Vraćamo se na ono što smo imali u Kraljevini Jugoslaviji, kada su Hrvati optuživali Srbe da pljačkaju Hrvatsku, iako je sedište Prve štedionice bilo u Zagrebu, ne u Beogradu, i ceo finansijski kapital je bio u Zagrebu, a ne u Beogradu. Onda su Hrvati, ceo svoj politički pokret gradili na tome kako ih Beograd eksploatiše. Posle 60-70 godina mi se vraćamo na istu priču. Beograd je kriv što onaj u Leskovcu teško živi, Beograd je kriv što onaj u Malom Iđošu teško živi.
Ne, vlast je kriva. Hajde da menjamo vlast. Vi ste krivi, vi koji od 2000. godine vodite Srbiju, vi koji ste 2000. godine rekli da ulazimo u EU 2004. godine, pa kada je Boris Tadić pobedio 2004. godine, rekli ste, ulazimo 2007. godine, pa ste rekli, ulazimo 2009. godine, a sada je rekao – ulazimo u narednih 10 godina.
Mi treba da čekamo 10, 20, 50, 100 godina da uđemo u taj obećani politički raj na zemlji da bi nam bilo bolje, a pri tome ćemo da menjamo Ustav, zato što je nekome palo na pamet da treba da se promeni preambula iz Ustava Srbije, da ne piše da je KiM sastavni deo Srbije, pa ćemo pored preambule, onako forme radi da smanjimo broj poslanika, da ne bi bili ravnomerno zastupljeni svi delovi Srbije, uključujući i KiM, pa ćemo da podelimo Srbiju na regione i onda mi kažite, gde je kraj u tom komadanju Srbije, ima li kraja?
Hoćemo li živeti bolje kada budemo imali 10 novih regiona? Primer Vojvodine je na najbolji način to pokazao. Treba nam sposobna vlast, državotvorna vlast, nekorumpirana vlast. Kada to budemo imali, jer sada je nemamo, onda će živeti dobro i onaj u Leskovcu, u Nišu, onaj u Beogradu i Novom Sadu.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče izlaganja uvaženog prvoborca petooktobarske revolucije, potpuno je prihvatljivo i ljudski je priznati da čovek nešto ne razume. Ne mora ni da razume amandman SRS.
Gospodine Milivojeviću, Pravni fakultet u Beogradu nije daleko, imate tamo vrlo kvalitetnu literaturu, pa kupite neki udžbenik i neki priručnik i mislim da će vam, kad malo uđete u suštinu pravničke materije, biti potpuno jasno da je naš amandman jako dobar.
Naravno, ne želim da ovu temu, koja je vrlo ozbiljna i koja zaista zaslužuje ogromnu pažnju ne samo političke, nego i stručne javnosti, svodim na ovo dnevno-političko pijačarenje ko je koliko bio na vlasti, ko koliko ima procenata, ko je gde pobedio na nekim lokalnim izborima itd. Želim samo da kažem sledeće, kada su u pitanju ovi statistički podaci kojima je baratala gospođa Sedlar.
Gospođo Sedlar, nažalost i vašu i moju, uopšte nisam srećan zbog toga, ali trenutno je opština Odžaci opština iz koje se po statističkim podacima svakog dana iseli jedan građanin te opštine i nikada se u tu opštinu više ne vrati. Dakle, to je opština koja je nažalost osuđena na izumiranje.
Te vaše zone, industrijski parkovi, med i mleko teku samo na televiziji. U praksi od svega toga nema ništa. Bio sam u opštini Odžaci, gospođo Sedlar, znate vi to vrlo dobro, mnogo puta. Učestvovao sam i u toj lokalnoj kampanji početkom ove godine i video sam u kakvom je stanju opština Odžaci, ne zbog SRS, ne kažem ni zbog vas lično, nego objektivno kakvo je stanje.
Stanje je teško, i građanima opštine Odžaci, građanima Kikinde, građanima Crne Trave, građanima Valjeva, Loznice, Sremske Mitrovice, Novog Sada i Beograda neće biti bolje ako Srbiju podelimo. Hajde da Srbiju uredimo da bude ozbiljna država, da ne bude svega onoga čega sad ima, a što su apostrofirali čak i vaši veliki prijatelji iz EU.
Izvinite, ne znam da li vi čitate ove izveštaje EU. Oni su prilično poražavajući za vlast u Srbiji, za sve vladajuće garniture od 2000. godine. Kriminal, korupcija, javašluk, ne funkcionišu institucije, ne postoji u pravom smislu te reči vladavina prava i loše je sprovedena reforma pravosuđa. Ne kaže to SRS, i nemojte vi zbog toga da se uznemiravate, to kažu oni u čije društvo vi želite da uđete. Oni su dali poražavajuću sliku o vama.
Takođe, možete vi da pravite, ne znam kakve, jezičke, političke, logičke i mentalne akrobacije, da kažete da ste na vlasti od 2008. godine, da ste na vlasti od 2010. godine, možete da kažete čak da uopšte niste na vlasti, da je SRS i dalje na vlasti, ali istorijske i političke činjenice su neumoljive. Na vlasti ste od 2000. godine i od 2000. godine do 2010. godine niste uradili ništa dobro za građane Srbije.
Sada kada ste videli da nema više šta da se proda, sem "Telekoma", kada ste doterali cara do duvara, kada od brzog ulaska Srbije u EU nema ništa, što je priznao i Boris Tadić, sad vam je još jedino preostalo – hajde da podelimo Srbiju.
Hajde da pokušamo da prevarimo građane Srbije time što ćemo da ih ubedimo da će im biti bolje onda kada budu podeljeni, onda kada o njihovim sudbinama budu odlučivale razne regionalne birokratije. To je poslednja slamka spasa za koju ste se vi uhvatili.
Mi iz SRS kažemo – nije to rešenje. Nije rešenje menjanje Ustava. Nije rešenje podela Srbije. Hajde da ojačamo Srbiju, da Srbija bude jedinstvena država, da se vratimo u punom smislu te reči na KiM, da se prekine okupacija KiM, da pomognemo Srbima koji su ostali da žive u okupiranoj Republici Srpskoj Krajini, u Republici Srpskoj. Hajde da Srbija ponovo bude matica, a ne da budemo poslednja država na Balkanu. Sad smo stali u red Albanije, iako smo uvek od Albanije bili bolji. Za to ste krivi vi koji deset godina vršite vlast u Srbiji.
Činjenica je da postoji jaka tendencija da se menja Ustav Srbije. Ustav Srbije bi da menjaju i oni koji bi da izruče Ratka Mladića za deset miliona evra, Ustav Srbije bi da menjaju i oni koji bi ga izručili džabe, zato što je to u skladu sa standardima EU…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, po Poslovniku Narodne skupštine u ovom trenutku važniji je akt od sadržaja koji odstupa od odredbe člana 106, pa vas molim o temi dnevnog reda.)
Završiću. Dakle, amandman SRS je dobar. Amandman SRS uvažava društvenu i političku realnost u Srbiji. Amandman SRS samo stavlja do znanja Vladi Republike Srbije da je ovo materija Zakona o opštem upravnom postupku, a ne Zakona o državnoj upravi, i poziva Vladu Republike Srbije, da umesto što na nedomaćinski način troši narodni novac, deo tog novca usmeri za kupovinu kompjutera onim opštinama koje ga nemaju. Ne znam šta je tu neshvatljivo i ne znam šta je tu nerazumljivo. Na kraju krajeva, ne znam šta je tu antievropski.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ste sedeli, gospodine ministre, u sali, kao što niste, sve vreme naše rasprave, onda biste shvatili da smo mi iz SRS zaista imali niz konstruktivnih i dragocenih primedbi, što se tiče ne samo ovog zakona, odnosno Predloga zakona, nego generalno stanja u državnoj upravi.
Da krenem redom. Prvo, konstatovali ste da je ova materija već regulisana zakonom, ali da je problem što se taj zakon ne primenjuje. Kažem vam da ste za to krivi vi, odnosno vaše ministarstvo, jer koliko znam, u okviru Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu postoji nešto što se zove upravna inspekcija, koja vrši nadzor nad primenom Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o državnoj upravi.
Ako ste primetili da neki lokalni ili da neki državni službenik ne poštuje zakon koji je u interesu stranke u upravnom postupku, zašto niste primenili sredstva koja vam stoje na raspolaganju i kaznili na odgovarajući način, sankcionisali tog činovnika, odnosno službenika, nego sad, zato što se ne primenjuje jedan, inače dobar zakon, pristupate izmeni nekog drugog zakona, Zakona o državnoj upravi? To zaista ne mogu da razumem, i pored najbolje volje.
Podnaslov iznad novog člana 75a glasi – međusobni odnosi organa državne uprave i odnos sa drugim organima imaocima javnih ovlašćenja u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima stranaka. Sada je ovde samo stvar tumačenja, da li ćemo naglasak da stavimo na ovaj deo rečenice koji kaže – međusobni odnosi organa, ili ćemo naglasak da stavimo na ovaj drugi deo, koji kaže – u postupku rešavanja o pravima, obavezama ili pravnim interesima stranaka?
Naš stav je legitiman. Ne morate da ga prihvatite. Smatrali smo da je ovo materija iz Zakona o opštem upravnom postupku. Vi kažete – nije, to je materija Zakona o državnoj upravi, ali se onda ovde, gospodine ministre, postavlja kao problem sledeće.

Da li mogu da nastavim, pošto sam se javio da govorim u okviru vremena poslaničke grupe, ne kao neko ko ima repliku?

Gospodine Markoviću, najpre mi kažite u kojoj rečenici našeg amandmana se spominje ta satanizovana reč "može"? Nigde.
Naš amandman glasi u delu koji menjamo tekst član 75a – "ako se time omogućava brže i efikasnije rešavanje upravne stvari", da li je to na štetu građana, "odnosno ako se na taj način mogu lakše i ekonomičnije pribaviti dokazi od kojih zavisi zakonito i pravilno rešenje upravne stvari". Da li je to na štetu stranke u postupku? Nije.
Ono što je vaš problem odnosno Vlade koja je predložila ovaj zakon to što podnaslov iznad ovog člana 75a ne odgovara njegovoj sadržini. Vi govorite o međusobnom odnosu organa državne uprave i njegovom odnosu sa drugim organima imaocima javnih ovlašćenja.
Suštinski član 75a govori o upravnom postupku, o tome kako se pribavljaju podaci, odnosno kako se vrši uvid u odgovarajuće registre koji se vode u skladu sa posebnim propisima.
Ono što vas pitamo je sledeće – kažite mi kako će organ državne uprave da izvrši uvid u neku elektronsku bazu podataka u opštini koja tu elektronsku bazu podataka ne poseduje? Na to pitanje mi niste dali racionalan odgovor.
Još od Rimskog prava, to vi vrlo dobro znate, nadam se da znate, kaže se da se pravom reguliše ono što biva, ono što jeste. Nažalost, u velikom delu Srbije to o čemu vi govorite ne postoji. U nekim opštinama su i pisaće mašine luksuz, a ne elektronska baza podataka, ne računari.
Vi ste prosto izmešali redosled koraka, umesto da sve opštine u Srbiji i njihove opštinske uprave umrežite, nabavite im kompjutere, pa kada to uradite promenite zakon. Ne, vi ste najpre promenili zakon, a računare kada kupe. Verovatno nikad. To je problem.
Gospodine ministre, zašto smo u amandman dodali ove reči "ako se time omogućava brže i efikasnije rešavanje upravnih stvari itd"? Zato što smo hteli da zaštitimo građane od toga da neki organ državne uprave vrši uvid u neke podatke koji su irelevantni za upravni postupak.
Sada po ovome što ste napisali, gospodine ministre, ispada da organ državne uprave rešava građevinske dozvole nekog građanina ili pravnog lica, a vrši uvid, recimo, u njegov policijski dosije. Šta ćemo s tim, a da prethodno nije definisano zašto se uopšte vrši uvid? Da li se uvid u policijski dosije vrši zbog toga da bi se omogućilo brže i efikasnije rešavanje upravne stvari? Ne. Da li se vrši zbog toga da bi se lakše i ekonomičnije pribavili dokazi od kojih zavisi zakonitost upravnog akta? Ne.
Ovim rešenjem smo hteli da zaštitimo građane, gospodine ministre. Ne znam da li ste to na najbolji mogući način razumeli. Niste rekli koji podaci. Niste rekli oni podaci koji se odnose na upravni postupak, ne, nego se vodi upravni postupak povodom jedne upravne stvari, a on može da vrši podatke koje god želi. Nigde nema nikakvih ograničenja.
Zato smo dodali ovaj deo u našem amandmanu, da bi bilo jasno da organ državne uprave može odnosno treba da vrši sam uvid u elektronske baze podataka ako je to u interesu same stranke i ako se tiče konkretne uprave stvari, a ne da vi nekome vodite postupak zbog izdavanja građevinske dozvole, a vršite uvid u neke baze podataka koje nikakve veze nemaju sa samom upravnom stvari.
Intencija našeg amandmana je bila da se vršenje uvida u evidencije, odnosno u registre vrši samo kada je u pitanju konkretna upravna stvar, ne u neke druge registre. Ovde objektivno postoji mogućnost zloupotrebe. Nažalost, država Srbija je primer kada se te zloupotrebe vrlo često dešavaju.
Jedini političar u Srbiji, nažalost trenutno nije u Srbiji, ali se nadamo da će uskoro da se vrati, jeste Vojislav Šešelj koji je javno objavio svoj policijski dosije. Ovi svi drugi koji sede ovde i pričaju o otvaranju policijskih dosijea, da li znate šta rade? Kriju svoj policijski dosije kao zmija noge, da se ne bi pokazalo da su preko dana bili disidenti, a preko noći špijuni i radili za tu istu državnu bezbednost.
Da se takve stvari ne bi dešavale i ubuduće amandman SRS obavezuje organ državne uprave da vrši uvid u elektronske baze podataka, ali samo kada je u pitanju konkretna upravna stvar i time ga sprečavamo da vrši zloupotrebe. Ako ima negde arbitrarnosti i samovolje ima ga u Predlogu zakona Vlade Republike Srbije, a ne u amandmanu SRS.

Gospodine ministre, kažite mi šta će biti ako državni službenik koji radi u organu uprave i vodi upravni postupak o pravu, obavezi ili pravnom interesu nekog fizičkog ili pravnog lica ne izvrši po službenoj dužnosti uvid u podatke i registre na osnovu kojih zavisi rešenje upravne stvari. Imali li sankcija sada pre nego što ste usvojili ovaj zakon? To vas i pitam. Što ne primenjujete te mere koje vam zakon stavlja na raspolaganje? Po toj logici, gospodine ministre, reći ćete nam da ne možete da primenjujete ovaj zakon, kao ni postojeći zakon.
Ono što SRS pokušava da ukaže, da već sad imate mehanizam da olakšate položaj građana u upravnom postupku, ali da to ne činite, jer ne želite da sankcionišete pre svega partijske državne i lokalne službenike.
Da li imate upravnu inspekciju? Gde ste je poslali zato što je nekome otežala rešavanje o njegovom pravu ili obavezi ili pravnom interesu? Niste je poslali nigde. Upravna inspekcija Ministarstva za lokalnu upravu manje-više služi tome da bude politička batina nad onim opštinama gde je vlast formirana tako da ne odgovara strukturi vlasti na nivou RS. Hajde da se ne lažemo. Kada locirate takvu opštinu gde je ne daj bože na vlasti recimo SRS ajde da učinimo sve da tu vlast oborimo.
Kada ste sankcionisali nekog lokalnog službenika zato što recimo nije primenjivao načelo iz Zakona o opštem upravnom postupku, načelo efikasnosti? Da li ste preduzeli neke mere? Niste. Ako niste preduzeli mere da primenite postojeće zakone, kažite mi zašto bi mi vama verovali da ćete te mere da primenite kada izglasate ovaj zakon?
Ovaj zakon je na neki način nepotreban, jer ste i sami priznali da već sada postoji zakonsko rešenje koje omogućava da se brže dođe do tih dokaza, odnosno javnih spiskova od kojih zavisi zakonito rešavanje o nekoj upravnoj stvari.
Problem je što Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu očigledno, bar je to moje mišljenje, ne radi svoj posao na adekvatan način. Ako ga ne radi sada i ako, se sada ne poštuje pozitivni zakonski propisi, zašto bi vam verovali da ćete poštovati ovaj zakon a ne poštujete zakon koji već sad važi. Ovo je još uvek predlog. Da li će biti izglasan, videćemo. Verovatno hoće.
Govorim o postojećem zakonskom rešenju koje se ne primenjuje u praksi, u nekim slučajevima zato što ne želite da ga primenite iz određenih razloga, a sada se čudite zašto vi radikali ne verujete meni da će ovo biti primenjeno. Što da vam verujemo? Politika nije stvar vere, nego morate da nas ubedite svojim delima da ste već sada primenili ono što vam stoji na raspolaganju u postojećem zakonu. Niste bili potpuno ubedljivi, gospodine ministre, sa tim vašim odgovorom – krenuli smo da umrežavamo opštine itd.
Gospodin Krasić zna bolje od mene da se deset godina u Srbiji govori o jedinstvenom biračkom spisku. DOS je došao na vlast sa velikim obećanjem kada pobedimo, kada srušimo pokvareni Miloševićev režim, gde se muljalo sa biračkim spiskovima, svaka opština ima svoj spisak, mi ćemo da uvedemo evropski standard – jedinstven birački spisak.
Od 2000. godine slušamo tu priču. Gde je taj jedinstveni birački spisak? Nigde. Nema ga. I onda se čudite, a zašto vi nama ne verujete da i mi imamo dobro namere? Znate, to je kao ono pitanje iz one anegdote o vuku i lisici, kada je vuk pitao lisicu – zašto ne ulaziš u hladnu jazbinu, kaže – plaše me tragovi. Svi tragovi vode u jazbinu, ali bogami nijedan iz jazbine. O tome se radi.

Ako bih mogao, gospođo Čomić, kao ovlašćeni predstavnik? Naime, ovlašćeni predstavnik je bio Dragan Todorović, on trenutno nije ovde, pa po Poslovniku, budući da sam zamenik predsednika poslaničke grupe, govorio bih u okviru vremena ovlašćenog predstavnika. Hvala vam.
Dakle, ovde su zaista otvorene brojne teme. Ono što zaista pada u oči svakom nepristrasnom posmatraču političkih događaja na političkoj sceni Srbije jeste da u Vladi Srbije formalno, sudeći po izjavama njenih zvaničnika i onih koji je podržavaju, ne postoji jedinstvo oko nekih ključnih pitanja značajnih za bezbednost i odbranu Republike Srbije.
Naime, u jednom delu Vlade Srbije i u jednom delu vladajuće koalicije kaže se da oni nisu za NATO i da podržavaju vojnu neutralnost Srbije. S druge strane, imate ono malo militantnije krilo vladajuće koalicije koje otvoreno kaže da je za NATO i da ako Srbija ne uđe u NATO onda ćemo pretrpeti ogromnu štetu, političku, ekonomsku, vojnu, bezbednosnu itd.
Naravno, to nije jedino pitanje oko koga je Vlada Srbije nejedinstvena. Često smo imali prilike da čujemo da jedan ministar, konkretno gospodin Mlađan Dinkić, oštro kritikuje drugog svog kolegu u Vladi, konkretno ministarku finansija Dianu Dragutinović.
Vladajuća koalicija je nejedinstvena i po pitanju masovnih grobnica u Srbiji koje su stvorene 1944. godine i kasnije, jer jedan deo Vlade Srbije traži da se obeleže stratišta komunističke vlasti, a sede u istoj vladi u kojoj sede ideološki nastavljači onih koji su prouzrokovali te masovne grobnice. Dakle, očigledno je da postoji značajno nejedinstvo u Vladi Srbije.
Očigledno je da neki predstavnici Vlade Srbije i pojedini ministri pokušavaju da omekšaju svest građana o tome šta je NATO uradio Srbiji i Crnoj Gori 1999. godine, ali šta je uradio i Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj 1994. i 1995. godine, kada je bombardovao srpske vojne položaje i time direktno pomagao hrvatskoj vojsci, odnosno vojsci Hrvata i Muslimana u Bosni i Hercegovini.
Ono što je činjenica, to je da NATO pakt od 1991. godine definitivno prestaje da bude samo vojna organizacija i postaje politički akter u Evropi. To se desilo u novembru 1991. godine na Samitu NATO-a u Rimu, kada se u rezoluciji tog samita, između ostalog, saopštava da NATO treba da bude agens političkih promena u Evropi u smislu nametanja istočnoevropskim zemljama novog političkog i ekonomskog sistema. Posle toga, od 1991. godine do danas, jasno je da NATO pakt ima ne samo vojnu, nego i sve izraženiju političku ulogu.
Svest građana Srbije pokušava, kada je u pitanju NATO, da se omekša i time da, navodno, Rusija i NATO pakt nisu suprotstavljene strane, da su to, manje-više, partneri između kojih nema spornih pitanja. Onda se pojedini ministri u Vladi Srbije čude zašto neko napominje da postoji jaz između bezbednosnih interesa Ruske Federacije i bezbednosnih interesa NATO, pre svega SAD, koje su ključni faktor u ovoj vojnoj organizaciji.
Sve one koji pokušavaju na taj način da omekšaju mozak građana Srbije, prosto želim da podsetim na izjavu koju je dao pre dva dana Dimitrij Rogozin, stalni predstavnik Ruske Federacije u NATO…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da kontekst vaše diskusije svedete ka temi dnevnog reda. Zajednička nam je obaveza primena i poštovanje člana 106. stav 1. o dnevnom redu. Hvala.)
Gospođo Čomić, upravo u svrhu argumentacije amandmana koji je podneo gospodin Dragan Todorović, želim da narodne poslanike i uvaženog gospodina ministra upoznam sa nekim činjenicama koje su značajne za narodne poslanike, kada u danu za glasanje budu glasali o amandmanu koji je podneo Dragan Todorović u ime poslaničke grupe SRS.
Dakle, pre dva dana gospodin Rogozin je za list "Russia today" uporedio postavljanje antiraketnog štita NATO pakta u istočnoevropskim zemljama sa onim što je Treći rajh uradio prema Poljskoj i rekao da se NATO pakt od Ruske Federacije antiraketnim štitom brani na isti način na koji se Treći rajh branio od Poljske. Pre nekoliko meseci isti gospodin Rogozin je ponudio nagradu od milion dolara onome ko ga ubedi da NATO pakt nije agresorska organizacija…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas, ne dovodite gospodina Rogozina u vezu sa amandmanom.)
Takođe, želim da ispravim uvaženog gospodina Šutanovca, nijedan Francuz nije bio ministar odbrane Republike Srbije, jer je Republika Srbija postala Republika tek 1945. godine. Nisam čuo ni za jednog Francuza da je bio ministar odbrane u SFRJ, SRJ, SRS ili Republici Srbiji, pa ako bi gospodin Šutanovac mogao da kaže koji je to Francuz od 1945. godine bio ministar odbrane Republike Srbije, bio bih mu zahvalan.
Što se tiče samog amandmana, SRS smatra da u funkciji ojačavanja civilne kontrole Vojske Srbije treba dati adekvatnu ulogu i inače resornom odboru Narodne skupštine, radnom telu Narodne skupštine, a to je Odbor za odbranu i bezbednost, da da prethodnu saglasnost da se skrati služenje vojnog roka za najviše 15 dana za određenu partiju vojnika.
Ako analizirate naš amandman, onda ćete videti da on, u stvari, želi da ostvari dva cilja. S jedne strane, da afirmiše ulogu Narodne skupštine i njenog resornog radnog tela u civilnoj kontroli vojske. To se čini tako što, po mišljenju SRS, Odbor za odbranu i bezbednost, kao resorno radno telo, treba da da prethodnu saglasnost na odluku predsednika Republike da skrati služenje vojnog roka za određenu partiju vojnika.
S druge strane, ako uzmete Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, onda ćete videti da se u članu 7. predsedniku Republike daje pravo da skrati služenje vojnog roka, ne za određenu partiju vojnika, kao što predlaže SRS, nego generalno. Time mu se, praktično, daje pravo da svojom odlukom suspenduje odredbe zakona koje govore o dužini trajanja vojnog roka.
Naš amandman hoće da postigne upravo suprotno, da se predsedniku Republike da pravo da skrati služenje vojnog roka, ali ne za sve buduće slučajeve, nego samo za određenu partiju vojnika i to za najviše 15 dana. To je optimalno, imajući u vidu dužinu trajanja vojnog roka u Srbiji i, naravno, da se afirmiše uloga Narodne skupštine.
Pojedini narodni poslanici, to me je zaista iznenadilo, prilično podsmešljivo su govorili o tome – šta tu ima Narodna skupština da se pita oko skraćenja služenja vojnog roka. Ima. Znate, sistem odbrane Republike Srbije je jedinstven sistem i tačno je da predsednik Republike Srbije komanduje vojskom, ali ne možete da prenebregnete druge elemente sistema odbrane.
Tačno je da u tom jedinstvenom sistemu odbrane valjda određenu ulogu ima i Narodna skupština i njen Odbor za odbranu i bezbednost. Sam naziv odbora govori o tome da Narodna skupština ima i te kako značajnu ulogu kada je u pitanju komandovanje vojskom, mada ovo, kada je reč o skraćenju služenja vojnog roka, nije komandovanje vojskom u pravom smislu te reči.
Jeste vršenje određenih poslova u vezi sa vojskom, nije baš komandovanje u punom smislu te reči, ali nesumnjivo da Narodna skupština, budući da predstavlja jedan od faktora u sistemu odbrane Republike Srbije, treba da ima svoju ulogu kada je u pitanju skraćenje služenja vojnog roka, ali ne na univerzalan način i ne za sve buduće slučajeve, nego samo kada je u pitanju određena partija vojnika.
Želim da vas podsetim da, po odluci koju je predložila Vlada Republike Srbije, ne ukida se služenje vojnog roka, nego se ukida obaveza služenja vojnog roka. Uveren sam, kao što su uvereni i drugi poslanici SRS, da će u Republici Srbiji biti mladih ljudi, i muškaraca, ali i žena, koji će hteti da služe vojni rok.
Njima predsednik Republike Srbije može da skrati služenje vojnog roka za tu jednu partiju vojnika koja je otišla u kasarne tog i tog datuma, ali ne može samoinicijativno i ne može na svoju ruku. Mora da konsultuje ministra odbrane, odnosno ministar odbrane je taj koji treba da predloži skraćenje služenja vojnog roka za određenu partiju vojnika, a pre nego što predsednik Republike donese odluku o skraćenju služenja vojnog roka, mora da dobije prethodnu saglasnost Narodne skupštine.
Time ste, ukoliko prihvatite amandman SRS, kada je reč o sistemu odbrane, u taj sistem odbrane uključili sva tri faktora odbrane zemlje, kada je reč o civilnom sektoru: predsednika Republike, koji je prva glava izvršne vlasti; uključili ste ministra odbrane, koji je predstavnik one druge glave izvršne vlasti, jer je u Republici Srbiji izvršna vlast bicefalna, podeljena na dva dela, i uključili ste onaj treći civilni faktor odbrane zemlje, a to je Narodna skupština Republike Srbije.
Potpuno je neshvatljivo za poslaničku grupu SRS da Vlada Republike Srbije i da poslanici vladajuće koalicije, koji insistiraju na konceptu civilne kontrole vojske, beže od određene uloge Narodne skupštine i njenog odbora, kada je u pitanju ovaj segment odbrane i ovaj segment vojske, a zove se skraćenje služenja vojnog roka. Znate, skratiti služenje vojnog roka nije tako bezazlena stvar. Vi polazite od činjenice da je Republika Srbija uvek u redovnom stanju i da nikada ne postoji bilo kakva opasnost po odbranu i bezbednost zemlje. Voleo bih da je to uvek tako ali, nažalost, pitanje je da li će baš biti tako.
Sada se postavlja pitanje zašto Narodnoj skupštini potpuno vezati ruke kada je u pitanju mogućnost da se i ona pita vezano za služenje vojnog roka?
Trenutno je predsednik Republike iz partije koja predstavlja stožer vladajuće koalicije i nesumnjivo da on ima najznačajniju ulogu u vladajućoj koaliciji, ne samo u svojoj partiji, ali možda će jednog dana Srbija doći u situaciju da predsednik Republike bude iz jedne političke opcije, a da Vladu Srbije i većinu u Narodnoj skupštini čine neke druge političke opcije.
Zašto bi samo predsednik Republike trebalo da se pita o ovom pitanju? Zašto bi samo on trebao da ima neku nadležnost, kada je u pitanju skraćenje služenja vojnog roka? Zašto bežimo od Narodne skupštine, zašto i njoj ne damo pravo da da ili ne da prethodnu saglasnost za skraćenje služenja vojnog roka?
Amandman SRS želi samo da postigne dva cilja. Sa jedne strane, želimo da afirmišemo ulogu Narodne skupštine u konceptu odbrane Republike Srbije, sa jedne strane i sa druge strane, ne želimo da dozvolimo predsedniku Republike da ima generalno pravo da skrati služenje vojnog roka u svim budućim slučajevima, nego da ga ograničimo samo za određenu partiju vojnika i da taj rok za koji može da skrati služenje vojnog roka može da iznosi najviše 15 dana.
Amandman je potpuno jasan. Zakonodavni odbor je rekao da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije. Amandmanom se afirmiše uloga Narodne skupštine u sistemu odbrane Republike Srbije i smatram da ne postoji ni jedan valjan razlog da i vladajuća koalicija ne podrži ovaj amandman.
SRS je i u načelnoj raspravi istakla da u principu nismo protiv profesionalizacije vojske. Profesionalna vojska je nesumnjivo kvalitetnija i efikasnija od vojske koja se bazira na regrutnoj obavezi, ali nismo za profesionalizaciju vojske koja podrazumeva da se oslabi odbrambena moć Republike Srbije i nismo uvereni da nepunih 11.000 profesionalnih vojnika može biti dovoljno za odbranu Republike Srbije u situaciji kada imate nekoliko kriznih žarišta na teritoriji Republike Srbije, pri čemu se ta krizna žarišta dodatno pojačavaju uticajem iz određenih centara moći van Republike Srbije.
KiM, Raška oblast, jug Srbije, možda, ne daj bože i neki drugi deo teritorije Republike Srbije, govore o tome da je bezbednost Republike Srbije u jednoj prilično delikatnoj fazi i nismo sigurni da je tih nepunih 11.000 profesionalnih vojnika dovoljno.
Na stranu to što je veliko pitanje – šta trenutno u Republici Srbiji znači pojam profesionalnog vojnika? Trenutno u Republici Srbiji profesionalni vojnik je čovek koji je odslužio vojni rok, koji verovatno nema drugi način da reši svoje egzistencijalno pitanje i koji se javlja u Vojsku Srbije da bude profesionalac.
On je profesionalac samo po tome što živi od vojnog poziva, prima platu kao profesionalni vojnik, ali ruku na srce, da li on raspolaže nekim specijalnim vojničkim veštinama u odnosu na druge građane Republike Srbije, trenutno ne, možda jednog dana, ako se uvedu neki specijalni kursevi, škole, sistemi obuke itd.
Od 1. januara 2011. godine profesionalnu vojsku će u Republici Srbiji činiti građani Republike Srbije koji su odslužili vojni rok, ali čiji je nivo vojničkog znanja manje, više prosečan. Profesionalna vojska da, ali smatramo da vlast u Republici Srbiji od 2000. godine nije učinila dovoljno da tu profesionalnu vojsku u stručnom, u ekonomskom, u tehnološkom smislu zaista učini respektabilnim faktorom odbrane Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa ovim predlogom zakona postoji čitav niz problema i Vlada je ovim predlogom zakona unela potpunu pravnu i terminološku zbrku kada je reč o uređivanju ove materije.

Da se vratimo na etimološko poreklo reči "zadužbina". I šta je reč "zadužbina" značila u srpskoj srednjovekovnoj državi, jer smo mi pojam zadužbine preuzeli iz doba Nemanjića. Ko je mogao da osnuje zadužbinu u to vreme? Zadužbinu je moglo da osnuje isključivo fizičko lice. Reč "zadužbina" ima pre svega duhovno, odnosno religijsko značenje. Uraditi nešto za svoju dušu, za spas svoje duše - podići crkvu, manastir, pomoći bolesnima, nevoljnima itd.

Kada čitate Predlog zakona, onda vam u stvari uopšte nije jasno kakve veze ima zadužbina iz ovog predloga zakona sa zadužbinama koje je poznavala srpska srednjovekovna država. Ovde se kaže da zadužbinu predstavlja pravno lice bez članova, u kojem je osnivač namenio određenu imovinu radi dobročinog ostvarivanja opštekorisnog cilja ili privatnog interesa. Da ste ovako nešto rekli u doba cara Dušana, ovo bi bila jeres.

Dakle, osnivati zadužbinu, nešto za svoju dušu radi privatnog interesa, to je bilo potpuno nespojivo. Vi kada napravite manastir, ili kada napravite crkvu, ili kada napravite put u nekom mestu, ili kada pomognete bolesnicima, ili udovicama, ili sirotinji, a tu nema ostvarivanja privatnog interesa. To se radi zbog spasenja svoje duše.

Znači, ovo što piše u Predlogu zakona nikakve veze nema sa izvornim srpskim značenjem reči zadužbina. Dakle, zadužbinu, ako ćemo da poštujemo srpsku tradiciju, može da osnuje isključivo fizičko lice. U srednjovekovnom pravu, zadužbine su po pravilu bile osnivane od strane fizičkih lica, careva ili određenih feudalnih gospodara. Osnovati zadužbinu od strane pravnog lica, to je sada neka novotarija, koju vi niste uspeli koncizno do kraja da provedete kroz ceo tekst Predloga zakona.

Šta je fondacija po vama? To je kaže – pravno lice bez članova i osnovne imovine. Mislim da Vlada Republike Srbije niti zna šta znači pojam pravnog lica, niti zna šta znači reč "imovina". Samim tim što je jedan subjekt pravno lice, znači da on ima neka prava i obaveze.

Šta je imovina, u izvornom smislu? Pa skup prava i obaveza. Vi ste pojam imovine shvatili onako u laičkom, svakodnevnom značenju te reči. Za vas je imovina neki materijalni predmet-novac, hartija od vrednosti, neka stvar itd.

U pravnom smislu te reči, imovina je skup prava i obaveza. Kako može nešto da postoji kao pravno lice, a da nema prava i obaveze? Kako uopšte može da bude pravni subjekt? Ne može nikako. Ovaj predlog zakona sa čisto teorijskog aspekta je potpuno besmislen.

Dalje, kako može da postoji fondacija bez osnovne imovine? Navodno njeno postojanje treba da služi nekoj opštekorisnoj svrsi. Pa kako da se postigne ta svrha bez imovine? Postojeći zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima mnogo bolje reguliše ovu materiju nego što će ta materija biti regulisana ovim zakonom.

Mora fondacija da ima neku imovinu. Prosto, ne može da postoji bez imovine, pa i bez te takozvane osnovne imovine kojom treba da se ostvare ti opštekorisni ciljevi. Ti opštekorisni ciljevi su u javnom interesu i kod zadužbine i kod fondacije. Ne mogu biti privatne zadužbine, u smislu ostvarivanja nekih privatnih interesa.

Da se ostvaruju privatni interesi, onda se postavlja pitanje - zašto bi ta materija uopšte bila regulisana zakonom, kao što ostvarivanje mojih privatnih interesa nije regulisano zakonom, ili gospođe ministarke, ili gospođe Slavice Đukić Dejanović, tako ni ostvarivanje privatnih interesa nekog pravnog lica ne bi trebalo da bude regulisano zakonom o zadužbinama i fondacijama.

U čemu je suštinska razlika između zadužbine i fondacije, odnosno u čemu bi trebalo da bude razlika, da ste vi Predlog zakona precizno formulisali? Ne u tome što zadužbina ima imovinu, a fondacija nema. Ima je i zadužbina, ima je i fondacija.

Inače, fondacija ne bi mogla da postoji kao pravno lice. Razlika je u osnivaču. Osnivač zadužbine može da bude, ako ćemo da poštujemo tradiciju i ako ćemo da pravimo suštinsku razliku između zadužbine i fondacije, u tome što zadužbinu može da osnuje samo fizičko lice, a fondaciju može da osnuje i fizičko i pravno lice, pri čemu se naravno ostvarivanje privatnih interesa i kod zadužbine i kod fondacije, potpuno treba da eliminiše, jer onda to nije javni interes, to nije materija javnog prava i uopšte ne bi trebalo da bude regulisana bilo kojim posebnim zakonom.

Ono što stvara dodatnu nedoumicu, šta je u stvari Vlada htela da kaže ovim predlogom zakona, biće vam jasno, dame i gospodo poslanici, ako pročitate obrazloženje Vlade zašto ne prihvata određene amandmane.

Recimo, meni je bilo karakteristično obrazloženje zašto Vlada ne prihvata amandman koji je, ako se ne varam, na član 2. podneo gospodin Zoran Kasalović, pa se između ostalog Vlada poziva i na rimsku pravnu tradiciju, pa se kaže da fondacija podrazumeva, kao i zadužbina, zajednicu imovine "universitas rerum" – zajednica stvari. A kažete u članu 2. da je fondacija pravno lice bez članova i osnovne imovine. Pa kakva je to zajednica imovine bez osnovne imovine? Potpuni haos.

Vlada, ako bi htela dosledno i dobro da reguliše ovu materiju, treba da povuče ovaj predlog zakona. Ovo je skup besmislica, koje apsolutno ne znače ništa i koje će u praksi da izazovu čitav niz problema.

Sada nešto o mom amandmanu. Mislim, gospođo Kalanović, da Vlada izgleda ne zna koja je razlika između političkih stranaka i zadužbina. Cilj političkih stranaka je, dame i gospodo narodni poslanici, promovisanje i zaštita ljudskih, građanskih i manjinskih prava. Promovisanje demokratskih vrednosti, evropskih integracija i međunarodnog razumevanja, održivi razvoj, regionalni razvoj, ravnopravnost polova, unapređenje socijalne i zdravstvene zaštite. Tek tamo negde kao 15. cilj zadužbine navodi se nešto što u stvari jeste pravi cilj zadužbine i fondacije, a to je unapređenje kulture, promovisanje i popularizacija nauke, obrazovanja, umetnosti itd.

Dakle, bez ikakve potrebe Vlada Republike Srbije jednu humanitarnu, jednu, ako hoćete, socijalnu i religijsku kategoriju, kao što su zadužbine i fondacije, bez ikakve potrebe politizuje.

To se svodi manje-više na politizaciju u smislu dnevne politike. Znate, to je jeftina patetika kad kažete da se zadužbina osniva radi promovisanja evropskih integracija. To ne znači ništa. Kažite mi jednog čoveka u Republici Srbiji koji je osnovao zadužbinu radi promovisanja evropskih integracija. Niti ga ima, a teško i da će da se nađe neki takav pojedinac ili neko pravno lice koje će da nameni neke pare da bi promovisao evropske integracije.

Ko promoviše evropske integracije u Srbiji? Pojedine političke stranke, mahom vladajuće, ali i one koje nisu vladajuće, a htele bi da dođu na vladu i pojedine nevladine organizacije koje se finansiraju od stranih država ili stranih međunarodnih vladinih ili nevladinih organizacija.

Dakle, povezivati zadužbinu u smislu da se nešto čini za spasenje svoje duše sa dnevno-političkom konstrukcijom evropske integracije zaista je smešno. Naravno, posebno je smešno pričati o evropskim integracijama danas kada EU grca u problemima. Imam utisak da se Vlada Republike Srbije ponaša kao čovek koji boluje od autizma, uopšte ne vidi šta se dešava oko nje.

U Evropi potpuni haos. Neki dan predsednik Evropskog saveta, Herman van Rompej kaže – ako propadne evrozona, propada EU. Nemačka je već spremila gvozdenu metlu kojom će da čisti ove državice koje imaju lošu ekonomiju jer narušavaju stabilnost evra. Proletos i letos, kada je Grčka bila u dugovima do guše, šta su im rekli Nemci – nemate para, gospodo, prodajte ostrva. To su evropske vrednosti. Tamo nema besplatnog ručka. Tamo nema ljubavi. Tamo nema solidarnosti. Tamo nema ničega od onoga što vi tvrdite da ima.

Ne znam da li znate šta se dešava u Irskoj. Irska je država pred bankrotom i pitanje je kada će taj bankrot javno da objave. Isti scenario. Čitajte ove britanske ekonomske analitičare, kažu – isti scenario preti da pogodi Španiju i Portugaliju. Ljudi ne znaju šta će sa svojim problemima.

Pogledajte koliki je stepen nezadovoljstva članstvom Mađarske u EU kod građana Mađarske. Dve trećine bi sada htelo da Mađarska izađe iz EU. Jeste li čitali neki dan istraživanje gde dominira najveća doza evrofanatizma na Balkanu. Znate gde? U Crnoj Gori i Albaniji.

Svako ko nešto zna, svako ko prati međunarodne ekonomske i finansijske tokove, znači zna da od EU apsolutno nema nikakve koristi, kada je u pitanju Srbija. Pitanje je da li će EU da opstane u tom nekom vremenskom periodu koji ste vi projektovali da uvedete Srbiju u EU.

Dakle, pustite EU na stranu, pustite dnevnu politiku na stranu i pustite tu jeftinu političku patetiku. Nema zakona, a da Vlada Republike Srbije ne kaže da se to ne radi zbog nekakvih evropskih integracija. Dobro još niste rekli evroatlantskih integracija. Dobro još niste predvideli da zadužbina može da se osnuje i radi toga da bi se promovisali ciljevi NATO i bombardovanja drugih država i okupacije drugih država.

Dakle, Predlog zakona je loš, sa teorijskog aspekta, sa istorijskog aspekta, sa političkog aspekta, jer nameće zadužbinama i fondacijama da budu promoteri nečega što je nerealno, što je iracionalno, što je u krajnjoj liniji štetno po Srbiju i njene građane.

Pošto ste vi u članu 3. naveli da se zadužbine i fondacije osnivaju pre svega radi promovisanje evropskih integracija, postavlja se jedno praktično pitanje – da li će u Republici Srbiji moći da funkcionišu zadužbine i fondacije koje se ne zalažu za evropske integracije ili čak one koje otvoreno propagiraju neki drugi politički, odnosno spoljnopolitički kurs Srbije, koji nema veze sa evropskim integracijama.

Da li to znači da će one biti onemogućene u svom delovanju jer vi kažete da ne mogu da funkcionišu one zadužbine i fondacije čiji je cilj suprotan Ustavu i zakonu. Ako zakonom propišete, a vi ćete to izgleda propisati, da se zadužbine i fondacije osnivaju radi promovisanja evropskih integracija, a to znači da ne može da postoji ona zadužbina koja taj cilj ne promoviše jer je to u suprotnosti sa važećim zakonom, Zakonom o zadužbinama i fondacijama, a to je besmisleno.

Nema potrebe, dakle, gospođo Kalanović, da politizujete jednu instituciju kakve su zadužbine u Srbiji, koje imaju zaista svetlu i pozitivnu tradiciju. Ne zaboravite, mi se danas dičimo tim našim zadužbinama, u izvornom smislu te reči.

Nekome nije padalo na pamet u srednjem veku da formira zadužbine radi promovisanja bilo kakvih evropskih ili antievropskih integracija, prosto, ljudi nisu razmišljali u tom kontekstu, zadužbine su se formirale isključivo u opštekorisne, u humanitarne, u duhovne, u realizaciju duhovnih ciljeva i duhovnih potreba, radi pomoći onima koji su u tom momentu teško živeli.

Teško da bi se napravile crkve i manastiri, teško da bi se napravile srednjovekovne bolnice i škole, putevi, teško da bi bilo ko pomagao nevoljnima, da nije bilo srpskih careva, odnosno feudalnih gospodara koji su to radili, ne u privatnom interesu, nego u javnom interesu.

Mi se tim zadužbinama i danas dičimo. Umesto da pravno uobličite pojam zadužbine u duhu srpske srednjovekovne tradicije, vi ćete sada da formirate neke zadužbine kojima niko apsolutno neće moći da se podiči, koje neće značiti ništa, eventualno, služiće samo tome da se na brzinu operu pare i da neko zaista realizuje svoje privatne interese jer ste mu vi to, na kraju krajeva, ovim zakonom i omogućili.

Dakle, najpametnije što Vlada Republike Srbije u ovom trenutku može da uradi jeste da povuče ovaj besmisleni zakon iz skupštinske procedure, da angažuje ljudi koji zaista razumeju suštinu zadužbina i fondacija i da u skupštinsku proceduru uđe jedan mnogo kvalitetniji predlog zakona, koji će zaista biti, kako bi rekli naši preci, na opštu polzu svih nas.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam utisak da mene uvaženi gospodin Simo Vuković nije na najbolji način razumeo. Dakle, sa političkog aspekta, gospodine Vukoviću, potpuno je legitimno i to mogu da razumem da se vaša politička stranka zalaže za evropske integracije, i to je legitimno. Legitimno je za jednu političku stranku, ali ne i za zadužbinu.

Dakle, ako ćete vi da poistovetite zadužbinu i političku stranku, nema potrebe da postoje dva zakona, jer jedan zakon reguliše rad političkih stranaka, a drugi rad zadužbina.

Cilj našeg amandmana nije bio samo da mi polemišemo sa vama da li Srbija treba da uđe u EU, ali na kraju krajeva, o tome nećemo odlučivati ni vi ni ja pojedinačno, nego da vam ukažemo na problem koji suštinski postoji u ovom predlogu zakona, da vi politizujete i to na prilično jeftin i trivijalan način nešto, odnosno što u srpskoj tradiciji ima zaista veliku ulogu, religijsku, istorijsku, naučnu, umetničku vrednost.

Dakle, da su zadužbine u srednjem veku bile formirane po principima po kojima ćete ih vi sada formirati, u skladu sa duhom dnevne politike, zamislite da li bi Unicef stavio bilo koji naš manastir pod svoju zaštitu? Ne bi, zato što su te crkve i ti manastiri i te naše zadužbine u sebi sadržavale kulturno nasleđe celog čovečanstva i to je baština celog čovečanstva, i hrišćana i onih koji nisu hrišćani.

Pojam zadužbine nosi u sebi nešto što predstavlja univerzalnu vrednost. Vi ste tako koncipiranu zadužbinu sveli na instituciju dnevne politike.

Izlaganje mojih prethodnika na najbolji mogući način potvrđuje da su naši stavovi ispravni. Čim mi, dame i gospodo narodni poslanici, pričajući o Predlogu zakona o zadužbinama i fondacijama pominjemo reči kao što su – procenti, izbori, istraživanja javnog mnjenja, EU, to znači da smo mi na terenu dnevne politike.

Šta Vlada Republike Srbije hoće ovim zakonom? Da li hoće da se bavi dnevnom politikom ili hoće da uredi institucije, zadužbine i fondacije, tako da one zaista služe svojoj suštinskoj svrsi, da se njima ostvaruju neki ciljevi. Ti opštekorisni ciljevi bi maksimalno trebalo da budu lišeni dnevno-političkih konotacija, i evropskih i antievropskih. Naravno, moram da repliciram na ono što je rekao gospodin Vuković, verovatno je napravio omašku.

Gospodine Vukoviću, nema nijednog arhimandrita i nijednog biskupa koji je formirao bilo kakav manastir, oni upravljaju manastirima, ali manastire su osnovali svetovni vladari. Kažite mi jednog arhimandrita koji je osnovao neki manastir? Nema nikoga.

Neko drugi, svetovni vladar je osnovao crkvu i manastir, pa poverio crkvi da se stara i brine o tim verskim ustanovama. Osnivač je uvek bio fizičko lice i uvek je dolazilo, po pravilu ako govorimo o srednjem veku i pravu, to fizičko lice je bilo ili vladar ili na nekoj nižoj feudalnoj političkoj lestvici.

Zašto mi insistiramo na etimologiji? Zato što nas mudrost uči još od antičkih vremena da imena u stvari u sebi sadrže značenja. Setite se, gospodine Vukoviću, šta su rekli stari Latini – nomen est omen, ime je značenje. Kako može pravno lice da formira zadužbinu? Reč zadužbina potiče od reči – dati za dušu. Kako pravno lice može da ima svoju dušu.

Ako ste vi hteli neki drugi nereligijski koncept zadužbine, što je legitimno, onda je trebalo da promenite ime, pa da se potpuno odreknete srpskog srednjovekovnog nasleđa, jer govoriti o zadužbini van konteksta religije i van konteksta duhovnosti, ma koliko to sad vama izgledalo strašno reći na početku 21. veka, u vreme jednog agresivnog materijalizma i sekularizma, ali je to zaista tako.

Dakle, legitimno je da vi hoćete da formirate neku instituciju koja nema religijski kontekst, ali onda nemojte da je zovete zadužbinom, jer prosto smešno je. Znate, iz same reči proističe da ta institucija i te kako ima veze pre svega sa hrišćanskom religijom i hrišćanskom duhovnošću.

Materija zadužbine je poslednje mesto gde mi sad treba da se pripremimo oko toga da li Srbija treba ili ne treba da uđe u EU. Vi kažete da treba, mi kažemo da ne treba, ali to su stavovi političkih stranka. To ne bi trebalo da opterećuje institucije kao što su zadužbine.

Ono što mi hoćemo da vam kažemo, legitimni su vaši politički ciljevi i mi se protiv njih borimo i mi njih ne podržavamo, ali to sad nema veze sa materijom zadužbina i sa materijom fondacija, one treba da služe nekoj drugoj nameni, a političke stranke su te koje treba da promovišu evropske ili neke druge integracije.

Molim vas, nemojte da politizujete institucije koje to ne zaslužuju. Naše je društvo i suviše politizovano. Dnevna politika je ušla u porodicu, u školu, na fakultet, na radno mesto, u vrtiće, nema gde nije ušla, hajde još neka uđe u zadužbine, hajde neka uđe u crkve, neka uđe u manastire i onda smo mi kao narod i kao država, gospodine Vukoviću, završili svoju istorijsku misiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo sad izgleda došli na teren čiste teologije. Naravno nisam teolog, niti smatram da mnogo znam o toj temi, ali dopustite da sa ovom skromnom pameću i sa skromnim znanjem kojim raspolažem kažem nešto što bi predstavljalo repliku na izlaganje gospodina Milivojevića.

Dakle, gospodine Milivojeviću, u teološkom smislu mi govorimo o crkvi. Setite se šta je rekao Gospod Isus Hristos u Novom zavetu: "Gde su dva ili tri sabrana u moje ime, onde sam i ja sa njima". U teološkom smislu, čim su dva-tri čoveka ili žene na jednom mestu, radi ispovedanja jedne iste vere, to je crkva, to je manastir. Ne govorim o manastirima i crkvama u tom najdubljem teološkom kontekstu, govorim o manastirima kao o građevinama, i to velelepnim građevinama. Kao što vi znate, tako i ja znam.

Da bi se napravila bilo koja građevina, i u srednjem veku i danas, potreban je novac. Nijedan monah, ma koliko bio produhovljen, a bilo ih je mnogo, i srpskih i onih koji nisu bili srpskog porekla, nije raspolagao novcem i nije raspolagao dovoljnom količinom materijalnog blaga, da bi mogao fizički da sazida neki manastir.

Mi govorimo o manastirima u kontekstu Zakona o zadužbinama. Dakle, manastir u smislu zadužbine su uvek pravili svetovni vladari ili feudalni gospodari, koji su po definiciji raspolagali materijalnim sredstvima da bi taj svoj cilj mogli da realizuju.

Sad ne govorim o skupljanju monaha na jednom mestu radi ispovedanja vere, ne govorim o manastirima u tom teološkom smislu, govorim o manastirima kao o istorijskim građevinama. Ako hoćete, kao materijalnim objektima. U kontekstu ovog zakona jedino može da se govori o zadužbinama na taj način.

Dakle, nijedan biskup, nijedan arhimandrit nije mogao da osnuje manastir jer nije imao para. O tome se radi. To je vrlo prosto. Uvek je neko drugi, i to po pravilu iz sveta feudalnog političkog miljea formirao neki manastir, a onda je crkva određivala ko će tim manastirom da upravlja. To sad i nije toliko bitno.

Ono što je mnogo važnije, gospodine Milivojeviću, to je što se ovim zakonom, ne znam da li ima potrebe više i da se javljam na tu temu, bez ikakve potrebe politizuje nešto što ne bi zaista trebalo da ima bilo kakve veze sa dnevnom politikom.

Kakve veze imaju evropske integracije, unapređenje i zaštita ljudskih prava i sloboda, šta ste ovde sve naveli, međunarodno razumevanje, regionalni razvoj, sa nečim što u izvornom smislu reči znači učiniti nešto za svoju dušu? Apsolutno, gospodine Milivojeviću, nema nikakve veze.

Gospođo Čomić, više se neću javljati za reč po ovoj temi, ma šta ko od narodnih poslanika, mojih kolega, rekao.

Gospodine Milivojeviću, vi sada poistovećujete zidare sa osnivačima manastira. Ne govorim o tome ko je zidao manastir svojom rukom, nego ko je obezbedio finansijska sredstva da se manastir sazida.

Manastir Visoki Dečani je zidao svojom rukom neko ko uopšte nije bio pravoslavac, Fra Vito iz Kotora, katolik. On ga je zidao, ali ga nije zidao svojim parama, niti parama Barske nadbiskupije, nego ga je zidao sredstvima tadašnjeg srpskog vladara Stefana Dečanskog. On je obezbedio sredstva da se manastir sazida, da manastir nikne.

Ko ga je zidao? Zidali su ga neimari. U to vreme neimari su uglavnom bili monasi, oni su bili poznavaoci raznih veština, između ostalog i veština građenja, ali neko drugi i to po pravilu svetovni feudalni vladari su obezbeđivali sredstva da se manastiri naprave.

Da monasi ne mogu od svojih sredstava da naprave bilo kakav manastir, a monasi su i biskupi, u katoličkoj crkvi, dolaze iz reda monaha i arhimandriti, govori i to što je monah po definiciji zavetovan na siromaštvo. Monah je neko ko se odrekao ovozemaljskih vrednosti, između ostalog i novca.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naša poslanička grupa je podnela amandman na član 3. stav 2. i smatramo da je formulacija, koja je nastala prihvatanjem ovog amandmana, daleko kvalitetnija od predložene.
Naime, u stavu 2. člana 3. Predloga zakona o prostornom planu Republike Srbije od 2010. do 2020. godine stoji – prostorni plan predstavlja osnov za definisanje strategija na državnom i regionalnom nivou u meri u kojoj ima uticaj na prostorni razvoj Republike Srbije i njenih regiona.
Mi smo smatrali da nije korektno da se iz ove formulacije izostave i jedinice lokalne samouprave, tako da ovaj član 3. stav 2. sada glasi da se posle reči "državnom i regionalnom" dodaje reč "lokalnom", tako da će strategija koja se pravi na državnom i regionalnom nivou takođe sada moći da se pravi i na lokalnom nivou.
Kao što znate, prostorni plan Republike Srbije je samo osnovni planski dokument, posle toga donose se planski akti nižeg reda, a između ostalog i prostorni planovi jedinica lokalne samouprave.
Zašto je SRS, gospodine ministre, intervenisala da se u ovaj član unesu i reči "jedinica lokalne samouprave"? Zato što je upravo na lokalnom nivou najveći haos u oblasti uređenja prostora, u oblasti donošenja urbanističkih i prostornih planova…
Sačekaću da se ministar ispriča.
Da li mogu da nastavim, gospodine ministre?
Hvala lepo, vrlo ste ljubazni.
Dakle, upravo je na nivou jedinica lokalne samouprave najveći haos. Zašto insistiram, gospodine ministre, da me saslušate i da odvojite nekoliko dragocenih minuta svog ministarskog vremena za moje izlaganje?
Kada smo u načelnoj raspravi pričali o prostornom planu Republike Srbije, naveo sam primer opštine Ruma, vezano za potpisivanje ugovora o izgradnji elektroenergetskih objekata za tzv. radnu zonu ''Rumska petlja'' u 2010/2011. godini, putem sufinansiranja. U to vreme, pre nekih dvadesetak dana, nisam imao ugovor u rukama, zato što nisam mogao da ga dobijem. U međuvremenu, posle jedne velike političke borbe i uz mnogo otpora, uspeo sam da dobijem jedan primerak ovog ugovora koji je već pohranjen u arhivu.
Sada ću na nekoliko članova ovog ugovora da vam pokažem, gospodine ministre, koliko su vaša nastojanja da prostorno uredite Republiku Srbiju, da zakonski uredite oblast prostornog planiranja, urbanizma, izgradnje i zaštite životne sredine, koliko su ti vaši napori uzaludni, ukoliko se ne obračunate sa haosom, bezakonjem i kriminalom koji u ovoj oblasti postoji na nivou lokalne samouprave.
Gospodine ministre, ovo se dešava u opštini Ruma, na teritoriji AP Vojvodina, za koju vi iz DS volite da kažete da je lokomotiva evropskog razvoja Srbije. Ako se ovo dešava u lokomotivi evropskog razvoja Srbije, zamislite onda šta se dešava i koliki je haos u poslednjim vagonima tog našeg navodnog evropskog voza.
Gospodine ministre, pogledajte, 19. jula 2010. godine zaključen je ugovor između "Elektrovojvodine" d.o.o. Novi Sad, ''Elektrodistribucije Ruma'' i JP za građevinsko zemljište i puteve – Ruma, o izgradnji elektroenergetskih objekata. Kada se kaže elektroenergetskih objekata, misli se isključivo na postavljanje električnih kablova. Ovim ugovorom nije predviđena izgradnja trafostanice, tako da, ukoliko nastane potreba, a sigurno će nastati potreba da se izgradi trafostanica, to će morati da bude regulisano posebnim ugovorom.
Kolika je cena? U članu 2. stoji – Predračunska vrednost radova iz člana 1. ovog ugovora iznosi 51.890.000 dinara, iznos bez PDV, odnosno 58.116.000 iznos sa obračunatim PDV, a učešće u finansiranju elektroenergetskih objekata je sledeće: u 2010. godini iz budžeta opštine Ruma biće izdvojeno sa PDV 17.700.000 dinara, a u 2011. godini 23.120.000 dinara, ukupno skoro 41.000.000 dinara." U 2010. godini "Elektrovojvodina" će navodno da plati, naravno, bez PDV, jer se na nju PDV ne odnosi, 10.000.000 dinara, a u 2011. godini 7.296.000 dinara, ukupno 17.296.000 dinara.
U čemu je problem? Problem je što se iz ovog ugovora ne vidi koliki su stvarni troškovi ove investicije i koliko šta košta. Dakle, apsolutno ne postoji bilo kakva specifikacija. U članu 2. postoji samo ukupna cena. Kako se do cene došlo, to niko živi ne zna. Kolika je stvarna vrednost ovog posla?
Prema predračunu Fabrike kablova Jagodina, od 5. jula 2010. godine, vrednost kabla od osam kilometara iznosi skoro 27 miliona dinara. To su tržišne cene, da ne bi bilo nikakve zablude, koje danas postoje u Republici Srbiji. Iskopavanje kabla za zatrpavanjem košta 1,6 miliona dinara, samo polaganje kabla iznosi 3.760.000 dinara. Ako ovoj ceni dodamo projektovanje, otprilike 130 dinara po dužnom kilometru, što iznosi 1.040.000 dinara, dobije se da je stvarna tržišna vrednost ovog posla 32.400.000 dinara. Ugovorena vrednost, bez bilo kakve specifikacije, iznosi preko 58 miliona dinara.
Neko je, gospodine ministre, uzeo više od 25 miliona dinara na jednom poslu. Ko je uzeo, ne želim da budem sudija, ne želim da budem ni javni tužilac, ne želim da budem ni policijski inspektor. Samo vam kažem da postoje osnovi sumnje da su ovde izvršena vrlo ozbiljna i teška krivična dela i da je došlo do pljačke državne imovine.
Kada sam govorio u načelnoj raspravi, imao sam utisak da niste baš verovali u ono što sam pričao. Sada ću vam dati fotokopiju ovog ugovora, pa pogledajte na koji način se, ne samo arče i razbacuju sredstva ionako siromašnih opština u Srbiji, nego i na koji način se bezočno zaobilazi Zakon o javnim nabavkama i Zakon o planiranju i izgradnji.
Ovom ugovoru, gospodine ministre, nije prethodila bilo kakva javna nabavka. Ugovor je potpisan, a da prethodno nije sprovedena javna nabavka, koliko košta kupovina kabla, koliko košta iskopavanje rovova, polaganje kabla, zatrpavanje rovova, koliko košta projektovanje. Da vam ne govorim da je na brutalan način prekršen Zakon o planiranju i izgradnji, da ovom ugovoru nije prethodio nikakav planski dokument na lokalnom nivou, da nema lokacijske dozvole, da nema projekata, nema bilo čega. Postoji samo ugovor po kojem će opština već u 2010. godini početi da isplaćuje enormne količine novca. Očigledno je da je stvarna vrednost ovog ugovora daleko manja od nominalne vrednosti koja je u ugovoru stavljena. Takvih primera u Srbiji, gospodine ministre, imate koliko hoćete.
Pozvao sam vas tada, pozivam vas i sada, pošto ste učestvovali u kampanji za lokalni parlament u Rumi, u novembru 2008. godine, budući da ste podržali političku garnituru koja sada vlada opštinom Ruma, a koja je protagonista ovog neviđenog kriminala i korupcije, pozivam vas da pošaljete inspekciju iz vašeg ministarstva da utvrdi šta se zaista desilo i ko je odgovoran i za kršenje Zakona o javnim nabavkama i za kršenje Zakona o planiranju i izgradnji i ko je, naravno, odgovoran za neviđenu pljačku.
Navešću vam još jedan primer iz opštine Ruma. U pitanju je naseljeno mesto Hrtkovci. Naravno, kada se kaže Hrtkovci, onda se odmah misli na Vojislava Šešelja, na Haški tribunal, na optužnicu koja je podignuta, između ostalog, i za navodne ratne zločine u Vojvodini, iako rata u Vojvodini nije bilo.
Sada ću, gospodine ministre, da vam apostrofiram Hrtkovce u drugom kontekstu, a mislim da i gospodin Vlatko Ratković iz DS vrlo dobro zna o čemu se radi.
Pre nekoliko meseci postavljen je kamen temeljac za izgradnju fabrike za kućne ljubimce u naseljenom mestu Hrtkovci, u zoni stanovanja. Tamo gde stanuju ljudi, tamo će biti napravljena fabrika hrane za kućne ljubimce, između ostalog, i fabrika hrane za pse i mačke.
U celoj Italiji, gospodine ministre, postoje dve fabrike hrane za kućne ljubimce, koje su, naravno, potpuno izolovane od naseljenih mesta. U Srbiji se ne radi tako, u Srbiji će sada jedna fabrika hrane za kućne ljubimce biti napravljena u centru naseljenog mesta, tamo gde žive ljudi.
Koliki je stepen opasnosti po ljude koji žive u tom delu, koliki je stepen opasnosti po životnu sredinu, o tome, nadam se, ne moram ni da vam govorim. S jedne strane, imaćete ogroman ekološki problem, imaćete činjenicu da će tamo da se proizvodi hrana po ko zna kakvim standardima, sigurno ne po evropskim standardima, jer kada bi se hrana proizvodila po evropskim standardima, onda bi se verovatno proizvodila u nekoj državi, članici EU. Čim evropski proizvođači dolaze u Srbiju da proizvode hranu za kućne ljubimce, znači da imaju nameru da zaobiđu ekološke standarde. To je jedan problem.
Drugi problem, postavljen je kamen temeljac za izgradnju fabrike hrane za kućne ljubimce, opet bez bilo kojeg akta i bez bilo kojeg dokumenta koji su predviđeni Zakonom o planiranju i izgradnji. Apsolutno ne postoji nikakav urbanističko-planski osnov, ne postoji lokacijska dozvola, ne postoje projekti, ne postoji odobrenje za izgradnju, ne postoji prijava radova.
Ne znam da li razumete šta hoću da vam kažem, gospodine ministre. Bukvalno, da bi se promovisala jedna politička stranka, da bi se promovisali pojedinci iz te političke stranke, ispada da je u Republici Srbiji sve dozvoljeno. Možete da pravite fabriku bez bilo kakvog akta, možete da pravite put bez bilo kakvog akta koji je predviđen Zakonom o planiranju i izgradnji, možete potpuno da zanemarujete ekološke standarde.
Vi ste najavljivali, kada je usvajan Zakon o prostornom planiranju, odnosno kada je usvajan, prošle godine, Zakon o izgradnji objekata, da ćete da rušite, ako treba i kokošinjce, svinjce, kuće, šupe, ukoliko nisu podignuti bez građevinske dozvole. To do izvesne mere mogu da razumem. Verovatno bi u mnogim situacijama time bila povređena ljudska prava i slobode i ljudima naneta ekonomska šteta.
Sa nekog višeg aspekta mogu da razumem intenciju Vlade Republike Srbije da zaustavi urbanistički haos i da se u oblasti prostornog planiranja, u oblasti izgradnje objekata uvede neki red. Svaka normalna država takav red promoviše, ali mi se, gospodine ministre, suočavamo sa jednom pojavom koja mislim da nema pandana ni u jednoj dobro uređenoj državi.
Koliko god da se vi trudite kao ministar, vaše napore podržavam, da pravno uredite oblast prostornog planiranja, urbanizma, izgradnje objekata, zaštite životne sredine, toliko se lokalni funkcioneri po opštinama i gradovima Srbije ismevaju vašim naporima i rade sve suprotno od onoga što su vaše intencije.
Vi ste se svojski trudili da nas ubedite da je dobar Zakon o izgradnji, da je dobar Zakon o prostornom planu Republike Srbije, ali sve je to uzalud, gospodine ministre, zato što ljudi iz vaše stranke koji vode opštine i u Vojvodini i u ostalom delu Srbije, rade sve suprotno od onoga što su zakonske norme.
Naveo sam vam dva primera iz jedne opštine u Vojvodini, gde se rade stvari koje su potpuno za inspekciju, koje su za istragu, koje su za zatvor: pljačka, kriminal, korupcija, nepoštovanje Zakona o javnim nabavkama, apsolutno nepoštovanje Zakona o izgradnji, nepoštovanje procedure, jednostavno, dođu ljudi i nešto počnu da prave. Ko to radi? To ne rade obični građani, to rade politički funkcioneri koji vode jednu opštinu.
Ima li načina da vaše ministarstvo stane na put takvoj praksi? Ovo nije jedini slučaj u Vojvodini gde se ovakve stvari rade. Od 2007. godine govorimo o problemu asfaltiranja, revitalizovanja puteva u Vojvodini, koji se rade vrlo često na način koji je, blago rečeno, sumnjiv sa stanovišta zakona. Takvih primera u Vojvodini, gospodine ministre, imate mnogo. Imate ih i u ostalom delu Srbije.
Zakon o prostornom planu Republike Srbije i Zakon o izgradnji objekata i svi mogući ekološki zakoni koje je usvojila ova skupština, a koji su proistekli iz rada vašeg ministarstva, ostaće mrtvo slovo na hartiji, ukoliko se ne uhvatite, kao ministarstvo i Vlada Republike Srbije, ukoštac sa ljudima iz vaše stranke ili iz stranaka vaših koalicionih partnera, koji promovišu kršenje zakona, koji promovišu kriminal, koji promovišu nepoštovanje bilo kakvih standarda iz oblasti planiranja, urbanizma, građevinarstva.
Sa tim imate problem. Nemate toliko problem sa tekstom Zakona o prostornom planiranju. Složili smo se, tekst Zakona o prostornom planu je solidan. Ima nekih propusta. Neke ste amandmane usvojili, neke niste.
Sve u svemu, solidan tekst, ali će taj solidan tekst doživeti fijasko na terenu, ukoliko ne smognete snage, pre svega političke snage, političke hrabrosti, da se obračunate sa ljudima koji u ime vaše stranke rade ovakve stvari. Ne možete da nabavite šoljice za kafu u jednoj opštini u Srbiji, a da ne raspišete neku vrstu javne nabavke.
Ovde može da se postavi kabl bez bilo kakve javne nabavke. Ovde mogu da se započnu radovi, a da nemate ni planski osnov, ni lokacijsku dozvolu, ni građevinsku dozvolu, nemate ništa.
Kako ćete sada da ubedite obične građane, koji možda i nisu članovi ni jedne političke stranke, koji nemaju uticajne prijatelje i rođake u vladajućim strukturama, koji su prepušteni sami sebi, kako ćete njih da ubedite da poštuju odredbe ovog zakona i svih drugih zakona iz vašeg resora, ako se politički funkcioneri vaših stranaka na lokalnom nivou trude iz sve snage da ne poštuju te iste zakonske propise?
Kako je moguće da jedan zakonski milje i jedan zakonski osnov važi za običnog čoveka, a da taj isti zakonski osnov ne važi kada su u pitanju politički funkcioneri vaše stranke, stranke vladajuće koalicije, ili na kraju krajeva stranke kojoj i ja pripadam, ako ima takvih.
Mora zakon da bude jednak za sve, gospodine ministre. Ovo što mi pokušavamo da vam kažemo - morate da stanete na kraj mafiji urbanističkoj koja postoji u svim opštinama u Srbiji. Naveo sam primer opštine Ruma. Takvih primera ima koliko hoćete. Morate da počnete da radite svoj posao, da pošaljete inspekciju. Kao što sam ja dobio ovaj ugovor, tako ga možete dobiti i vi, pa proverite da li su u pravu ljudi koji su ovakav ugovor potpisali i time počinili nekoliko teških krivičnih dela ili sam u pravu ja.
Ako je u pravu SRS, koja vam ukazuje na ovaj kriminal, onda primenite sve mere koje vam Zakon dopušta i stanite na put ovom kriminalu.
Sramota je da u 2010. i 2011. godini neka bitanga smota u džep 25 ili 26 miliona dinara u uslovima kada poručujete građanima Srbije da stežu kaiš. Neko će da steže kaiš, neko će da se odriče elementarnih stvari neophodnih za život, neko će da smota 25 miliona dinara i nikom ništa.
Nemojte da dozvolite, gospodine ministre. Imate zakonske ingerencije, imate inspekcijske službe. Pošaljite ih na teren i zaustavite haos na lokalnom nivou. Kada zaustavite haos na lokalnom nivou, onda će vam lakše ići primena i Zakona o prostornom planiranju i svih drugih zakonskih dokumenata.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je simpatična ta lucidnost kojom gospođa Đukić Dejanović vodi ovu sednicu, nemam ništa protiv.
Ako bih mogao da koristim vreme poslaničke grupe, pošto očigledno nemam pravo na repliku.
Prvo da polemišem sa uvaženim gospodinom ministrom. Dakle, i vi i ja gospodine ministre dolazimo iz jednog dela Republike Srbije koji je, kada je u pitanju evidencija nepokretnosti, kao sistem evidencije nepokretnosti, poznavao zemljišnu knjigu iz austrijskog odnosno austrougarskog pravnog sistema.
Ima jedna dobra rečenica o Austrougarskoj da je to bila loša država, ali da je imala dobru državnu upravu i da je imala dobre sudove i ma šta mi, posle više od 200 godina od nastanka sistema zemljišnih knjiga, kazali na tu temu, ne može niko da ospori da je to bio loš sistem evidencije nepokretnosti. Čak, to je moja lična ocena, mislim da je bio mnogo precizniji, mnogo kvalitetniji nego što je sistem evidencije nepokretnosti.
Kada je reč o katastru, da ne govorim o tome da pojedini delovi Republike Srbije, posebno južni delovi, nisu imali ni sistem zemljišnih knjiga, ni sistem katastra, nego su imali turski tapijski sistem. Sigurno je da je u tom pogledu postojao haos, ali što se tiče same evidencije nepokretnosti u sistemu zemljišnih knjiga, to je bio dobar sistem evidencije nepokretnosti i sumnjam da ste vi sa zemljišnim knjigama kao Ministarstvo imali problem.
Ono što vi mene izgleda niste razumeli, vi biste ceo problem sa izdavanjem građevinskih dozvola, odnosno sa izdavanjem akata koji su neophodni za izgradnju objekata, svalili na lošu administraciju, što bi rekli Englezi "maladministration", ali nije problem, gospodine, suštinski nije u tome.
Naravno, ima problema i sa administracijom, nekad je troma, nekad je spora, nekad ne poznaje propise, nekad ima i zlu nameru, ali s druge strane ne možemo, a da ne kažemo da i po lokalnim samoupravama ima dobrih pravnika, ima čestitih i savesnih službenika, koji pošteno rade svoj posao i koji nisu prepreka za izdavanje građevinskih dozvola.
Mi imamo problem, suštinski problem, gospodine ministre, sa drugom pojavom. Ne sa sporošću u izdavanju građevinskih dozvola, ne sa komplikovanošću procedure, ne sa bahatošću i aljkavošću birokratije, nego sa činjenicom da ljudi koji vode opštine nisu ni ušli u proceduru izdavanja građevinskih dozvola, nego su počeli radove, a da se nisu ni obratili nadležnim opštinskim službama za izdavanje građevinskih dozvola, odnosno prethodno lokacijske dozvole, nisu pristupili izgradnji projekata itd.
Mi sa tim imamo problem. Pitao sam vas kako mislite da taj problem rešite? Lako je, relativno je lako rešiti problem spore administracije. Ako neko krši zakon na štetu građana, ne poštuje Zakon, krajnje rešenje je da se da otkaz i neka se na njegovo mesto primi neko ko je savestan. Taj problem se lako rešava. Ali šta ćemo sa nedostatkom političke volje da se poštuje zakon? Kako ćemo taj problem da rešimo?
Rekao sam vam i na primeru kabla i na primeru fabrike za kućne ljubimce, ne da je opštinska administracija spora, nego je opštinska administracija, gospodine ministre, potpuno zaobiđena u celoj proceduri. Niko joj se nije ni obratio, nego su ljudi počeli da rade, a da prethodno nisu dobili sve potrebne akte i dokumente koji su neophodni po Zakonu o planiranju i izgradnji.
Čudim se uvaženom gospodinu Ratkoviću kada kaže – mi smo postavili samo kamen temeljac, koliko znam i fabrike i kuće se prave od temelja, ne prave se od krova. Kako možete da počnete da pravite temelj neke fabrike, a da prethodno niste obezbedili ni urbanističko planski osnov, niste dobili lokacijsku dozvolu, niste dobili sve neophodne saglasnosti javnih preduzeća, nemate prijavu radova i nemate odobrenje za izgradnju, ali imate postavljen kamen temeljac. Kako je to moguće u RS?
Da li je moguće da neko počne da pravi kuću, a da prethodno nije obezbedio sve neophodne akte po Zakonu o planiranju i izgradnji? Nije moguće, kao što nije moguće da počnete da gradite kuću od temelja, tako nije moguće ni fabriku za kućne ljubimce. Na stranu to što ovde postoji očigledan ekološki problem, što će fabrika za kućne ljubimce biti napravljena, ako uopšte i bude napravljena, u centru naseljenog mesta gde žive ljude, to je ekološki problem, ali mi smo sada pre svega na terenu planiranja i izgradnje objekata.
Imamo problem, gospodine ministre, da vi kao Ministarstvo ne možete ništa svojim partijskim kolegama na lokalnom nivou, koji svesno krše i zaobilaze zakon. Kako ćemo taj problem da rešimo?
Možete li da nazovete predsednika bilo koje opštine u Srbiji, koji je iz reda vaše stranke ili iz reda stranke vaših koalicionih partnera, i da ga pitate – šta to radite, kako je moguće da potpišete ugovor za postavljanje kabla a da niste sproveli javnu nabavku? Kako je moguće da date 58 miliona, a da je stvarna vrednost 32 miliona? Kako je moguće da u centru naseljenog mesta pravite fabriku za kućne ljubimce? Tu će radnici, gospodine ministre, koji prerađuju to meso za pse i mačke, morati da rade pod zaštitnim maskama, onda možete da mislite koliki je to stepen zagađenja, a svuda okolo su porodične kuće.
Najmanji je problem administracija, spora, aljkava, neodgovorna. Taj problem može da se reši. Mnogo je teže rešiti problem nedostatka političke volje da se poštuje zakon.
Primer Surdulice. Maločas ste navodili primer mog kolege Dragana Stevanovića. Znate li koji je slučaj u Surdulici? Pitam vas – gde to postoji u bilo kojoj državi članici EU kojoj navodno ova vlada teži?
Predsednik opštine je čovek koji je vlasnik građevinske firme. Kada je pravljen put od Surdulice do jedne mesne zajednice na teritoriji opštine Surdulica, znate li ko je dobio posao? Njegova firma. Čovek je sam sebi i poslodavac i izvođač radova. Sam sa sobom faktički potpisuje ugovore. Sam sebi isplaćuje sredstva iz budžeta opštine Surdulica za izgradnju tog lokalnog puta. Gde to ima?
Kako ćete sa tim problemom da se obračunate? To nije problem loše opštinske administracije u Surdulici. Ona sa tim nema nikakve veze. U pitanju je predsednik opštine, kao što je u pitanju i predsednik opštine Ruma i kao što su u pitanju predsednici opštine Savski venac i mnogi drugi predsednici opština u Srbiji koji svesno i namerno, verovatno iz svojih ličnih, koristoljubivih interesa potpuno zaobilaze zakonsku proceduru. Vi sa tim imate problem.
Meni nije jasno kako mislite sa tim problemom da se obračunate. Ne možete da kažete – moje je da predložim dobar zakon o prostornom planiranju. Šta se dešava na lokalnom nivou, time nek se bave tužilaštvo, policija i sud. Baviće se oni, ali time i vi treba da se bavite, jer ne završava se posao prostornog planiranja kada donesemo zakon nego kada se on primeni, kao i kod svakog drugog zakona. Imamo očigledan problem u primeni Zakona.
Ponavljam još jedanput, ne zbog loše administracije, možda ima i toga, nego zbog nedostatka volje onih koji vode pojedine jedinice lokalne samouprave u Srbiji, da ne poštuju zakone koje je izglasala Narodna skupština RS, i do sada, gospodine ministre, od vas nisam čuo – koji je to mehanizam da se tome stane na put. To je osnovni problem kada govorimo o ovoj materiji.