Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7277">Aleksandar Martinović</a>

Aleksandar Martinović

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovana gospođo Đukić  Dejanović, ukazujem na povredu člana 89. Naime, gospodin ministar koji je ovlašćeni predstavnik Vlade RS za raspravu po ovom predlogu zakona nije prisutan u sali već skoro sat vremena, ako tačno računamo vreme njegovog odsustva, pa u skladu sa Poslovnikom, mi vas molimo da obezbedite njegovo prisustvo jer u pitanju je izuzetno važan zakonski akt.
Narodni poslanici SRS zaista imaju želju da argumentovano diskutuju o amandmanima koji su podneti na ovaj Predlog zakona, ali svaka rasprava i svaka diskusija o amandmanima je besmislena ako nemamo ovde sa kim da polemišemo, budući da gospodin ministar već duže vreme nije ovde prisutan u sali, pa u skladu sa Poslovnikom preduzmite mere da obezbedite prisustvo ovlašćenog predstavnika Vlade.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao što vam je verovatno poznato iz medija, grupa policajaca iz Sremske Mitrovice je 26. oktobra ove godine u ranim jutarnjim časovima brutalno pretukla Nikolu Šešelja, najstarijeg sina predsednika SRS dr Vojislava Šešelja i nanela mu teške telesne povrede.

Gospodin Nikola Šešelj je izjavio da čak postoji mogućnost da zbog ozbiljnih povreda koje je zadobio, kada ga je pretukla policija interventne jedinice iz Sremske Mitrovice, izgubi ne samo vid, već i oko.

Policija je, kao što smo mogli da vidimo, u proteklih nekoliko meseci hapsila vrlo opasne kriminalce, između ostalog i Miloša Simovića, koji je optužen za ubistvo pokojnog Zorana Đinđića, ali nismo čuli da ga je policija pretukla.

SRS zanima, poslanike SRS zanima, sve nas koji smo prijatelji Vojislava Šešelja zanima, a mislim da zanima i većinu građana Srbije, i to je moje poslaničko pitanje za Vladu Republike Srbije i za MUP, da li su ovi policajci postupali na svoju ruku? Da li se radi o tome da je grupa policajaca prekoračila svoja ovlašćenja i teško povredila službenu dužnost, kao što se navodi u jučerašnjem saopštenju MUP Republike Srbije ili su pak ovi policajci instruisani?

Da li je, u stvari, ovo atak, ne samo na Nikolu Šešelja, već pre svega, na njegovog oca Vojislava Šešelja, zato što vam je vrlo dobro poznato da se Vojislav Šešelj već skoro dva meseca nalazi u jednom vrlo delikatnom zdravstvenom stanju? Ima konstantno visok krvni pritisak, tahikardiju i aritmiju, i da je pre nekoliko dana potpisao pismenu saglasnost da mu holandski lekari urade jednu hiruršku intervenciju. Možete da mislite kao roditelji, kao ljudi, kakvo će zdravstveno stanje Vojislava Šešelja biti kada čuje, a već je čuo za informaciju da je grupa policajaca pretukla njegovog sina?

Ono što je skandalozno i to zaista moram da istaknem, jeste saopštenje policijskog sindikata, tačnije izvesnog Veljka Mijailovića, predsednika policijskog sindikata, koji kaže – da policajci nisu nikoga pretukli, da su intervenisali u nekakvoj masovnoj tuči, a da Nikola Šešelj nije povređen u navodnoj tuči sa policajcima, već je potvrdu o povredama izvadio u jednoj privatnoj klinici i da se sve ovo radi da bi se odgovornost prebacila na policajca. Time je predsednik policijskog sindikata na neki način dezavuisao MUP, koje se juče oglasilo saopštenjem, da je grupa od pet policajaca već suspendovana zbog teških povreda službene dužnosti.

Ovo saopštenje MUP je korektno i mi pozdravljamo odluku MUP-a, da se suspenduju policajci koji su uradili ovaj brutalni čin, ali ono što tražimo od Ministarstva i ono što tražimo od Vlade je da nam se objasni, da li se radi o jednom izolovanom incidentu ili se pak radi o smišljeno organizovanom prebijanju Nikole Šešelja, da bi se na taj način naneo težak udarac Vojislavu Šešelju, njegovom ocu?

Skandalozno je da na početku 21. veka u RS bilo ko može da bude brutalno pretučen. Ono što pada u oči, to je da su u prebijanju Nikole Šešelja učestvovali policajci koji su, očigledno, bez velikog i profesijalnog i životnog iskustva. Slobodan Luković ima 27 godina, Srđan Kozbašić ima 27, Željko Drobnjak ima 25 godina, izvesni Marko Mačkić ima 20 godina, Vladimir Pavković ima 30, a njihov šef Živko Šijački ima 44 godine.

Dakle, ponavljam još jedanput pitanje za Vladu i pitanje za MUP – da li imaju bilo kakva saznanja o tome da li su ovi policajci politički instruisani i da li sve ovo što se desilo sa Nikolom Šešeljem ima političku pozadinu, sa krajnjom namerom da se nanese jedan ozbiljan ljudski udarac, zdravstveni udarac, moralni udarac predsedniku SRS Vojislavu Šešelju, koji se već skoro osam godina nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala i upravo svečano dokazuje istinu o Srbiji i srpskom narodu?
Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana Srbiju je obišla vest da je u jednom selu kod Vladičinog Hana umro izvesni Vlastimir Petrović, imao je 44 godine, umro je od gladi. Juče je od gladi preminula njegova majka Zagorka, žena od 70 godina.
Istovremeno, danas je Vlada Republike Srbije donela odluku da povećava iznos nagrade za onoga ko izda generala Ratka Mladića i Gorana Hadžića. Onaj ko izda generala Ratka Mladića, poštovani građani Republike Srbije, dobiće 10 miliona evra, a onaj ko izda Gorana Hadžića dobiće milion evra.
U uslovima, kao što nam je i gospođa ministarka finansija danas potvrdila, kada svi moramo da trpimo teret ekonomske krize, i državni organi i organi lokalne samouprave, i seljaci i penzioneri, i đaci i studenti, i trudnice i invalidi, i svi ostali, izgleda da postoji samo jedna kategorija građana Srbije koja ne treba i ne sme da trpi teret ekonomske i finansijske krize, a to su denuncijanti.
Mislio sam da pitam gospođu Dianu Dragutinović, ali iz razloga političke korektnosti i nekog džentlmenskog ophođenja u parlamentu, pitaću potpredsednika Vlade gospodina Đelića – kako je moguće da u uslovima kada u Srbiji ljudi umiru od gladi, kada moraju da sebi seku prste ne bi li skrenuli pažnju države na svoje ekonomske i socijalne probleme, kada ste imali potpuni kolaps pravosuđa zbog toga što su zaposleni u pravosudnoj administraciji štrajkovali zbog niskih plata, kada imate najavu generalnog štrajka sindikata u Srbiji, kako je moguće da u takvim uslovima Vlada Srbije donosi odluku da plati informaciju o Ratku Mladiću 10 miliona evra, a o Goranu Hadžiću milion evra?
Pitam gospodina Božidara Đelića – sa kojih budžetskih pozicija Vlada Srbije namerava, ukoliko se nađe neko ko će da izda generala Mladića ili Gorana Hadžića, sa kojih budžetskih pozicija Vlada Srbije namerava da isplati tu Judinu sumu srebrenjaka onome ko to učini?
Takođe pitam gospodina Đelića – po čemu se Vlada Srbije, kada su u pitanju Ratko Mladić i Goran Hadžić, razlikuje od okupacionog nemačkog komandanta u Srbiji, generala Paula Badera, koji je u julu 1943. godine raspisao nagradu od 100.000 zlatnih maraka za onoga ko da informaciju o tome gde se nalaze Josip Broz Tito i Draža Mihailović.
Vi ste, gospodine Đeliću, pričali o svemu, samo ne o suštini mog pitanja. Dakle, nisam vas pitao kakav je stav Tomislava Nikolića o Ratku Mladiću ili o EU. Mala deca znaju da je taj čovek za 180 stepeni promenio svoju političku orijentaciju, ali to sad više nije problem SRS, to je problem DS, ukoliko vas EU natera da sa tim čovekom posle sledećih izbora pravite zajedničku vladu, ali to sad nije tema.
Ono što mene zanima, gospodine Đeliću, i ono što zanima sve patriotski opredeljene građane Srbije, a na to mi pitanje niste odgovorili, odakle mislite da isplatite iznos od 10 miliona evra za Ratka Mladića, odnosno milion evra za Gorana Hadžića? Koje su to budžetske pozicije?
Gde to u budžetu Republike Srbije je propisan iznos koji nameravate da date onima koji bi vam eventualno prosledili informacije o tome gde se nalaze Ratko Mladić i Goran Hadžić?
Ako to nije budžet Republike Srbije, onda vas pitam, gospodine Đeliću, ko će vam dati pare? Stejt Dipartment? Da li ćete dobiti pare od pretpristupnih fondova EU? Od Hrvatske? Od Bosne i Hercegovine? Ko je taj ko će da isplati jedan ogroman iznos za jednog pojedinca, 10 miliona evra, odnosno milion evra?
Ono što vi, gospodine Đeliću, takođe uporno pokušavate da kažete i da na taj način na izvestan način obmanete građane Srbije, jeste da je Ratko Mladić glavna prepreka na putu Srbije u EU. To nije tačno. Ako uzmete izveštaje Evropske komisije za 2010. godinu, videćete da se Srbija suočava sa čitavim nizom problema koji predstavljaju suštinsku i realnu prepreku za brži napredak Srbije u evropskim integracijama.
Sad je potpuno nebitno šta SRS ili šta ja lično mislim o evropskim integracijama, govorim o zvaničnom dokumentu Evropske komisije. Tamo se ne navodi da je Rako Mladić glavna prepreka, nego visok stepen korupcije, to što je loše sprovedena reforma pravosuđa, to što još uvek imate čitav niz problema u finansiranju političkih stranaka i to što još uvek nije donet zakon o restituciji imovine.
Naravno, vama je uvek najlakše da kažete – problem je Ratko Mladić. Kad ćemo da rešavamo pitanje korupcije? Da li vam je Ratko Mladić kriv što se krade na najvišem državnom nivou, što se uzimaju provizije, što se bespoštedno pljačkaju lokalne samouprave? Da li je Ratko Mladić kriv za to? Goran Hadžić? Vojislav Šešelj? Ko je za to odgovoran?
Dakle, postoji čitav niz problema, gospodine Đeliću, koji stoje na putu Srbije, ne samo u evropske integracije. Sa nama, ovakvi kakvi smo, kao država, neće hteti niko da sarađuje, ni EU, ni ruska Federacija niti bilo ko ozbiljan.
Gospodine Đeliću, 2007. godine EU je napravila grešku i to je otvoreno priznala kada je u svoje članstvo primila Rumuniju i Bugarsku, zemlje koje apsolutno nisu bile kompatibilne za članstvo u EU. Bugarska je i danas jedna od najkorumpiranijih država u Evropi. Nećemo ući u EU, čak i ako pronađete Ratka Mladića, sve dok ne rešite osnovno pitanje ove države, a to su visok stepen kriminala i korupcije.
Gospodine Đeliću, zapanjen sam da vi ne znate elementarne političke činjenice. Dakle, Haški tribunal nije formiran Dejtonskim mirovnim sporazumom, nego je formiran u maju 1993. godine, skoro dve i po godine pre nego što je potpisan Dejtonski mirovni sporazum.
Drugo, niste mi odgovorili na moje pitanje. Moje pitanje je bilo vrlo precizno – sa kojih budžetskih pozicija nameravate da isplatite iznos od 10 miliona evra? Vi kažete – doneli smo Zakon o budžetskom sistemu. Jesmo, ako se ne varam, 2002. godine. U svakom budžetu imate čitav niz kategorija, ekonomske klasifikacije, da li je tako gospodine Đeliću, pozicije.
Postoje valjda neke pozicije sa kojih ćete da isplatite tih 10 miliona evra. Kažite mi sa kojih pozicija? Kako se zove? Da bih mogao sutra ili večeras kada se završi ova sednica, da uzmem Zakon o budžetu Republike Srbije za 2010. godinu, pa da vidim da li su ta sredstva propisana i predviđena ili nisu predviđena, ili ćete vi neracionalno da postupate sa narodnim novcima.
Ono što, takođe, gospodine Đeliću, niste odgovorili – kada nameravate da ispunite sve one uslove koje vam propisuje EU, odnosno Evropska komisija, a koje nemaju nikakve veze sa Ratkom Mladićem? Ne verujem da vam je Ratko Mladić prepreka da suzbijete kriminal i korupciju. Kada nameravate da se pozabavite tim problemom? To se apostrofira kao jedan od gorućih problema Republike Srbije u procesu pristupanja EU.
Što se tiče Bugarske, očigledno niste pratili izjave najviših evropskih zvaničnika. Oni su 2007. godine doneli jednu političku odluku – da se Rumunija, pre svega Bugarska, pri čemu nemam nameru da vređam ni Rumuniju ni Bugarsku, a pogotovo ne njihove narode, ali je u pitanju politička odluka da se te dve države priključe EU, iako ni tada, pa ni danas, u ekonomskom i u finansijskom pogledu one suštinski ne ispunjavaju sve standarde EU.
Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu a da ne počnem svoje izlaganje jednim kratkim osvrtom na ono što je rekao gospodin Oliver Dulić, kada se jutros obratio narodnim poslanicima.
Dakle, gospodine Duliću, čvrsto opredeljenje i čvrst stav SRS vezano za vašu izjavu kako smo ostvarili veliki uspeh time što je Savet ministara EU prosledio kandidaturu RS za članstvo u EU Evropskoj komisiji mi doživljavamo kao šaku od 30 srebrnjaka, zbog činjenice da smo odustali od politike prema KiM, a koja je propisana Ustavom RS.
Ako ste pažljivo pratili izjave evropskih zvaničnika, posebno belgijskog ministra inostranih poslova, to ste mogli vrlo jasno da zaključite da je pozitivno prosleđivanje kandidature Srbije rezultat činjenice da je Srbija odustala od prvobitne rezolucije u Generalnoj skupštini UN kada je u pitanju KiM i da smo praktično izmenili tekst rezolucije onako kako je odgovaralo SAD i EU.
Mislim da apsolutno nema razloga da se bilo ko u Srbiji raduje, ne samo zato što smo mi priznali de fakto nezavisnost KiM, već zato što od brzog ulaska Srbije u EU nema ništa, a da je to tako, na najbolji mogući način potvrđuje jedan dokument koji je vama iz te tzv. proevropske vladajuće koalicije bode oči, a to je Izveštaj Evropske komisije za 2010. godinu.
Što se tiče samog prostornog plana Republike Srbije trebalo bi da bude u funkciji ekonomskog razvoja i mislim da oko toga nema dilema. Sada se postavlja pitanje da li narodni poslanici i građani Srbije mogu da veruju da će Vlada Republike Srbije, kao jedan kompaktan politički tim, da ugradi sve što je moguće u prostorni plan i da se na taj način u krajnjoj liniji, pošto je to krajnja svrha prostornog plana, poboljša, inače izuzetno teška, ekonomska i socijalna situacija građana Srbije.
Srpska radikalna stranka smatra da nemamo dovoljno osnova da vam verujemo, a da je to tako, na najbolji mogući način potvrđuje intervju Mlađana Dinkića dat u najnovijem broju lista "Ekonomist".
Na pitanje novinara – da li ste saglasni sa izjavom premijera Mirka Cvetkovića, da je Vlada veoma često u konfliktu i sama sa sobom i da neke ekonomske teme ne mogu biti donete zbog političkih razloga, gospodin Mlađan Dinkić odgovara – konflikt ciljeva je razumljiv i uobičajen, jer nikada dva dobra ne mogu zajedno.
Teško je u isto vreme ostvariti visoku zaposlenost i nisku inflaciju, i brži privredni rast uz uravnotežen budžet. Zato Vlada mora da odluči šta joj je u ovom trenutku prioritet. Za mene tu dileme nema, jer je najvažnije povećati zaposlenost i ubrzati privredni rast, makar i po cenu većeg budžetskog deficita i inflacije.
Dalje, na pitanje novinara lista "Ekonomist" – mislite li da je ova vlada mogla i morala biti mnogo hrabrija, jer na reformskom planu skoro ništa nije urađeno? Gospodin Dinkić odgovara – hrabrost i brzina reformi zavise presudno od onoga ko vodi vladu, a ne od onoga ko u njoj učestvuje. To je pitanje za DS kao najjačeg koalicionog partnera. Ministri iz G 17 plus su u svojim resorima odmah na početku mandata uradili sve što je bilo u njihovoj moći.
Kao šlag na tortu, na pitanje novinara – je li zahtev za veće subvencije u privredi razlog što još nije usvojen rebalans budžeta za ovu godinu, i tu već gospodin Dinkić kaže – ne, mi takođe čekamo predlog Ministarstva finansija, jer su nam potrebna dodatna sredstva, jer smo već potrošili ceo budžet namenjen podsticajima za otvaranje radnih mesta.
Inače, na pitanje novinara – zar Vlada nije mogla sama da postigne dogovor o rebalansu budžeta za 2010. godinu, već je i to po rečima ministarke finansija, mora da se čeka MMF, gospodin Dinkić daje fantastičnu izjavu – ni meni baš nije jasna ta izjava ministarke finansija.
Gospodine Duliću, u kontekstu ovoga što je rekao gospodin Dinkić, postavlja se pitanje s kojim razlozima vi očekujete da vam mi verujemo da će Vlada Republike Srbije, navodno politički neutralna, da primenjuje jedan politički neutralan dokument, kakav je po vašim rečima prostorni plan? Za to razlozi apsolutno ne postoje.
Sada da moja rasprava ne bi bila suviše apstraktna i da mi neko ne bi prigovorio da vodimo neku teorijsku debatu o ekonomskom razvoju Srbije, ja ću da se osvrnem na jedan detalj u prostornom planu.
Na strani 150 Prostornog plana Republike Srbije, između ostalog se opisuju tzv. urbani placevi, mreže gradova i urbana naselja koja se naslanjaju jedni na druge i čine jednu funkcionalnu celinu, pa se navodi, osovina Beograd-Novi Sad, sa gradovima i urbanim naseljima u okviru svojih funkcionalnih područja, gde spadaju beogradske opštine Surčin i Zemun, Inđija, Ruma, Stara Pazova, Pančevo, Smederevo, Smederevska Palanka i Aranđelovac.
Ja ću da se osvrnem samo na opštinu Rumu. Kao što znate, gospodine ministre, Vlada Republike Srbije je 2009. godine donela odluku da ustupi opštini Ruma na korišćenje preko 200 hektara poljoprivrednog zemljišta uz auto-put Beograd-Zagreb.
U martu ove godine donet je plan detaljne regulacije za tu industrijsku zonu rumska petlja, a u suštini se radi o jednom kompleksu poljoprivrednog zemljišta, koje nije ni blizu privedeno nameni da bi bila prava industrijska zona, pa onda na televiziji predsednik opštine i predsednik SO Ruma izađu i kažu, doneli smo plan detaljne regulacije i za šest meseci pozivamo investitore da dođu. Gde da dođu? Tamo gde su sada njive, suncokret, kupus, kukuruz itd. Pre nekoliko meseci zaključen je ugovor, gospodine ministre, o postavljanju kablova za električnu energiju u toj tzv. industrijskoj zoni rumska petlja.
Namerno napominjem slučaj opštine Ruma jer, ako me pamćenje ne vara, vi ste u novembru 2008. godine dolazili u opštinu Ruma i tamo davali svojim prisustvom podršku DS da pobedi na tim vanrednim lokalnim izborima. Evo, vi mi potvrđujete da je to tačno.
Gospodine ministre, pogledajte sad šta se dešava u režiji ljudi iz vaše stranke, na koji način se krši Zakon o javnim nabavkama i na koji način se krši Zakon o planiranju i izgradnji. To ne radi SRS, to radi DS. Zašto i da li vi za to znate, voleo bih da mi na kraju mog izlaganja odgovorite.
Dakle, ugovorena vrednost posla o postavljanju kablova za električnu energiju iznosi 57 miliona dinara. Meni nije bilo teško i ja sam pribavio fakturu iz fabrike kablova "Jagodina", gde se vidi, budući da je u pitanju dužina od osam kilometara, u isti rov se stavljaju dva kabla, u svaki kabl idu tri žile, dakle, ukupna dužina iznosi 48 hiljada metara. Vrednost kablova je, gospodine ministre, 26.904.000 dinara. To je bilo na dan 5. jula 2010. godine.
Pogledajte sad koliko koštaju po tržišnim cenama sledeće stavke koje su neophodne da bi se ovaj ugovor realizovao. Dakle, iskop ovog rova od osam kilometara puta dva evra iznosi 16 hiljada evra, odnosno jedan milion i 600 hiljada dinara. Nabavka kabla, kao što ste videli, iznosi, da zaokružimo, 26 miliona dinara. Iskop sa zatrpavanjem rova iznosi milion i 600 hiljada dinara, odnosno 200 dinara po dužnom metru. Polaganje rova iznosi 235 dinara po dužnom metru, puta milion i 600 hiljada dinara, a to je tri miliona i 760 hiljada dinara.
Ako na ovu cenu dodamo još i projektovanje za ovaj posao, a to iznosi 130 hiljada dinara po dužnom kilometru, puta osam kilometara, ukupna vrednost radova je 32 miliona i 400 hiljada dinara, a ugovorena vrednost radova je 57 miliona dinara.
Sada se postavlja pitanje, gospodine ministre, gde je završila razlika od skoro 25 miliona, tačnije 24 miliona i 600 hiljada dinara?
Koji je sledeći problem? U stvari problem koji prethodi ovom problemu cena. To je da je zaključen ugovor o postavljanju kablova za električnu energiju između Javnog preduzeća za građevinsko zemljište i Puteve "Ruma" i Elektrodistribucije "Ruma", a saglasnost na ovaj ugovor dali su predsednik opštine Ruma i direktor ElektroVojvodina.
Pri čemu je ugovor zaključen, odnosno potpisan a da prethodno nije obezbeđen bilo kakav projektno-tehnički akt. Apsolutno ništa, ni lokacijska dozvola, nisu pribavljeni saobraćajno-tehnički uslovi, nema čak ni projekta, nema apsolutno ničega. Postoji samo ugovor o postavljanju kablova gde su cene maksimalno naduvane, a pri tome su, naravno, cene tako postavljene da je potpuno zaobiđen Zakon o javnim nabavkama. Uopšte se nisu tražile cene kod drugih proizvođača.
Postavlja se pitanje odakle tolika vrednost od 57 miliona dinara? Dakle, neko je tu razliku stavio u džep. Pošto ste učestvovali u kampanji za vanredne lokalne izbore u opštini Ruma i budući da vi te ljude poznajete iz DS, koji danas predstavljaju stožer i okosnicu vlasti u opštini Ruma, pitam vas da li imate informacije gde je završila razlika od 25 miliona dinara?
Sledeća stvar, gospodine ministre, u opštini Ruma od 2008. godine su potpuno suspendovani i Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o javnim nabavkama. Dakle, opština Ruma je maltene jedna eksteritorijalna jedinica izvan Republike Srbije, gde se pozitivni zakonski propisi Republike Srbije apsolutno ne primenjuju.
Tamo je moguće, gospodine ministre, da dođe čovek da izvodi radove sa svojim mašinama, bagerima, kamionima itd, a da prethodno nema apsolutno bilo kakvu projektnu dokumentaciju, da nije dobio lokacijsku dozvolu, da nije prijavio radove, da nema odobrenje za izgradnju. Dođe čovek, inače sponzor DS, asfaltira jedan lokalni ili regionalni put, naknadno mu se post festum izdaju svi potrebni papiri i svi potrebni akti, shodno Zakonu o planiranju i izgradnji.
Ono što vi, gospodine ministre, morate da uradite jeste da izvršite strogu kontrolu na koji način jedinice lokalne samouprave u Srbiji, a tipičan primer i loš primer za to je opština Ruma, poštuju odnosno ne poštuju Zakon o planiranju i izgradnji i Zakon o javnim nabavkama.
Prostorni plan Republike Srbije neka je idealan, neka je besprekoran, neka nema nijednu primedbu, on će ostati mrtvo slovo na hartiji budu li ga primenjivali ljudi koji apsolutno nisu spremni da primenjuju nijedan pozitivni zakonski propis koji važi u Republici Srbiji.
Ne znam da li ste, gospodine ministre, nešto preduzeli na tu temu. Imam utisak da se vi zadovoljavate time da Narodna skupština nešto izglasa. Donet je Zakon o planiranju i izgradnji. Vi kažete da je dobar, a mi kažemo da nije dobar, ali i da nije dobar, opet mora da se primenjuje takav kakav jeste dok se ne donese bolji. Međutim, ni takav loš Zakon o planiranju i izgradnji se ne primenjuje. Ne primenjuje se ni Zakon o javnim nabavkama.
Sad se postavlja pitanje, gospodine ministre, s kojim pravom će bilo kom građaninu Republike Srbije biti srušena bespravno podignuta kuća, ako opštine i gradovi u Srbiji budu promoteri kršenja zakona? S kojim pravom ćete nekom siromahu koji je, možda odvajajući od usta sebe i svoje dece, napravio neki krov nad glavom, da mu srušite taj krov nad glavom, kada lokalni funkcioneri bez bilo kakvog straha, bez stida, bez bilo kakvih moralnih skrupula, na najbezočniji mogući način krše zakon? Ne samo da ga krše u formalnom smislu, nego očigledno opštine i gradovi zbog toga trpe ogromnu materijalnu štetu.
Znate, za opštinu Ruma, kada se stavi u džep, kada se ukrade 25 miliona dinara, to je ogroman novac. Neko je taj novac uzeo. Pitam vas ko? Vi te ljude poznajete, vi ste im pomogli da dođu na vlast. Verovatno imate neki uticaj i neku kontrolu nad njima. Nemoguće je da se ne zna gde je 25 miliona. Nemoguće je da ne znate da ljudi koji imaju pojedine građevinske firme asfaltiraju ili revitalizuju određene putne pravce, a da za to uopšte nemaju nijedan dokument koji se traži po Zakonu o planiranju i izgradnji.
Takvih primera u Vojvodini, gospodine Duliću, ima koliko god hoćete. Takođe, veliki problem koji se već sada javlja, a u budućem periodu će sigurno biti još veći, jeste činjenica da lokalne samouprave, ali i država Srbija, naravno i AP Vojvodina, ne izmiruju svoje obaveze prema izvođačima radova. Postavlja se pitanje koja je granica da ti ljudi uopšte mogu da izvode radove, a da im se ne plaća?
Postoji veliki broj poštenih i čestitih ljudi koji se bave građevinskom operativom, koji su na lizing uzeli kamione, mašine i koji jednostavno moraju da rade. Ukoliko stanu njihova ekonomska propast je zagarantovana. Vi umesto da im pomognete, lokalna samouprava, AP Vojvodina, država Srbija, apsolutno im ne izmiruju njihova potraživanja. Postavlja se pitanje do kada će ti ljudi na taj način moći da rade?
Veliko je pitanje, gospodine ministre, kakav je kvalitet radova koji se izvode, govoriću samo za teritoriju AP Vojvodine? Nadzora gotovo i da nema. Čak i kada ga ima on je samo formalan, zato što isti čovek praktično kontroliše i vlasnik je firme koja asfaltira i istovremeno je vlasnik firme koja formalno vrši nadzor. Tu koza čuva kupus i tako dugoročno ne može da se govori ni o kakvim evropskim principima u prostornom planiranju, odnosno u ekonomskom razvoju Republike Srbije.
Još jedan veliki problem, gospodine ministre. Prostorni plan je najopštiji planski akt kada je u pitanju Republika Srbija. Ispod njega dolaze prostorni, odnosno urbanistički planovi nižeg reda. Ono sa čim se suočavaju pojedini investitori u pojedinim opštinama u Vojvodini, a opet je loš primer za to opština Ruma, jeste da lokalna javna preduzeća koja se bave projektovanjem određuju astronomske cene za izradu planova detaljne regulacije.
Evo jedan primer. U opštini Ruma došao je čovek koji hoće da napravi benzinsku pumpu na površini od 22 ara. Znate li koliki je obuhvat plana detaljne regulacije? Sedam hektara. Zbog čega? Da bi cena bila milion dinara.
Postavlja se pitanje – da li pojedine lokalne samouprave bukvalno teraju investitore iz svojih sredina jer čovek koji još nije ni zabo ašov traže mu milion dinara da bi mu uradili plan detaljne regulacije i to za površinu koja je pet puta veća od one površine na kojoj će on da obavlja neku privrednu delatnost. To su sve veliki problemi, gospodine ministre, bilo bi dobro da nam odgovorite – da li ministarstvo kome vi stojite na čelu išta preduzima da se ovi problemi reše?
Ponavljam vam još jedanput, ne smete da ostanete na površini stvari, ne smete da se zadovoljite time da Narodna skupština izglasa akt koga ste vi predložili, bez obzira da li je u pitanju Zakon o planiranju i izgradnji, da li je u pitanju zakon o prostornom planu ili je u pitanju neki drugi akt koji se tiče oblasti urbanizma. Morate jednostavno da se spustite u lokalne samouprave.
Morate da počnete da šaljete ljude iz vašeg ministarstva da vrše kontrolu šta se dešava na nivou lokalnih samouprava. Garantujem vam na nivou lokalnih samouprava je potpuni haos i apsolutno nema nikakvih pozitivnih efekata ni od Zakona o planiranju i izgradnji, a bogami ni od ovog najnovijeg zakona koji se tiče tzv. pomoći građevinskoj industriji. Pitajte izvođače radova koji im je pomogao taj zakon, nije im pomogao ništa.
Pogledajte samo u Vojvodini koliko ima ljudi koji se bave izvođenjem građevinskih radova, a kojima se duguju stotine miliona dinara za neke poslove koji su urađeni u 2007. ili 2008. godini.
Moram, gospodine ministre, da se dotaknem još jedne teme koja je dobila zasluženo mesto u prostornom planu Republike Srbije, a to je problem sa demografskim pražnjenjem pojedinih predela Republike Srbije i tu se svi slažemo, i vi iz vlasti i mi iz opozicije, da je veliki problem Republike Srbije negativan prirodni priraštaj.
Kolega iz DSS je tačno naveo podatak da danas po jednom bračnom paru, odnosno po porodici dolazi 0,8%, ne znam da li da kažem dece ili deteta, prosto to je sad već neka statistička, a ne biološka kategorija, jer naravno ne može da postoji 0,8% deteta.
Na drugoj strani, gospodine ministre, vaša vlada promoviše javno manifestovanje homoseksualizma. Izvinite, ali te dve stvari zaista ne idu zajedno. Potpuno poštujem i svi mi SRS potpuno poštujemo pojedinačno pravo građanina da ima kakva hoće seksualna uverenja, ali da se to diže na nivo javne manifestacije od najvećeg značaja u Republici Srbiji u uslovima kada imamo negativan prirodni priraštaj, tu gospodine ministre se zaista ne zna ko pije, a ko plaća.
Homoseksualizam je prosto biološki necelishodan, on ne može da dovede do stvaranja nekog novog života, nadam se da vam je to potpuno jasno. Na jednoj strani hoćete da suzbijete belu kugu, makar deklarativno, a na drugoj strani promovišete javno ispoljavanje homoseksualizma koji je biološki potpuno neproduktivan, necelishodan.
Dakle, nešto tu, gospodine ministre, nije u redu. Imam utisak da Vlada Republike Srbije uvek stane na pola puta. Malo bih htela da bude više dece u Srbiji, a malo bih htela da ide na ruku homoseksualnog lobija. Malo biste hteli da uredite oblast urbanizma, a sa druge strane, u opštinama, gradovima gde ste vi na vlasti je potpuni urbanistički haos.
Nemoguće je da postoji 150 demokratskih stranki u Republici Srbiji, pa je jedna Demokratska stranka na nivou Republike Srbije, koja ima većinu u Narodnoj skupštini i u Vladi i ona se, navodno zalaže za poštovanje Ustava ,zakona, za red, kako vi kažete, ali zato postoji 150 drugih demokratskih stranki u Republici Srbiji, u lokalnim samoupravama, koje rade sve suprotno od onoga za šta se vi deklarativno zalažete.
Mi se potpuno slažemo s vama. Da li treba uvesti red u oblast urbanizma i građenja u Srbiji? Treba. Treba li popraviti Zakon o planiranju i izgradnji? Treba. Da li je prostorni plan, ovakav kakav jeste, dobar? Možemo da se složimo da jeste, ali šta ćemo sa činjenicom da se zakoni ne poštuju u Republici Srbiji, da su opštine i gradovi promoteri kršenja zakona?
Da li Vlada Republike Srbije, da li vaše ministarstvo ima način da se ovo zaustavi? Ako nemate način, možete da izglasate idealan prostorni plan. Ništa od njega neće biti ako ne zaustavite haos na nižim nivoima vlasti.
Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se za reč zato što imam utisak da je ova rasprava krenula u potpuno suprotnom pravcu od onoga koji je predviđen dnevnim redom. Mislim da građani, a čak i većina poslanika koji prate tok ove sednice, teško da mogu da steknu zaključak na kom smo članu zakona, odnosno o kom amandmanu se ovde govori. Još uvek smo na članu 1, odnosno na amandmanu na član  1. zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Ovde se sada postavlja nekoliko pitanja, odnosno nekoliko problema. Prvo, Zakonik se menja jednim aktom koji je po formi drugačiji od njega samog, menja se zakonom. Osnovno je pravilo nomotehnike da se jedan opšti akt menja istim takvim opštim aktom. Sada menjamo zakonik zakonom. To je prvi problem. On možda izgleda formalne prirode, ali je bitan za ovu raspravu.
Dalje, Vlada je prihvatila amandman narodnih poslanika iz Poslaničke grupe LDP, ali je to prihvatanje amandmana, po mom ličnom mišljenju, problematično, a evo zbog čega. Na terenu smo procesnog krivičnog zakonodavstva. Amandman kolega iz LDP-a odnosi se na materijalni pojam krivičnog dela, odnosi se na biće krivičnog dela, zato što je pojam nasilja element bića krivičnog dela. Kojim zakonom se definiše biće svakog krivičnog dela? Ne Zakonikom o krivičnom postupku, nego Krivičnim zakonikom.
Sada se postavlja pitanje – kako amandmanom može da se interveniše u oblasti procesnog krivičnog zakonodavstva, a da se suština amandmana odnosi na Krivični zakonik Republike Srbije, ne na Zakonik o krivičnom postupku?
Javlja se još jedan problem: imamo li u Krivičnom zakoniku Republike Srbije definiciju nasilja? Gospođa Judita Popović je u svom izlaganju koristila sintagmu „nasilničko ponašanje“, ali ako pogledate njihov amandman, po formulaciji je malo drugačiji i ne govori se o nasilničkom ponašanju, nego o nasilju.
Da li to znači da će sudovi od slučaja do slučaja da procenjuju da li postoji element nasilja, kako stoji u njihovom amandmanu i kako će po svemu sudeći stajati u ovom izmenjenom Zakoniku o krivičnom postupku, ili će postojati unapred propisano pravilo kad može da se smatra da postoji nasilje?
Još jedan problem: da li se pod nasiljem podrazumeva samo upotreba fizičke sile ili nasilje može da bude psihičke prirode, verbalne prirode? To sve ostaje nejasno.
Što se tiče onoga što je rekla gospođa Nada Kolundžija, vezano je za gospodina Dragana Todorovića, dakle, gospodin Dragan Todorović je kao građanin Republike Srbije podneo privatnu krivičnu tužbu protiv gospodina Borisa Tadića zbog krivičnog dela klevete, i mislim da u tome ništa nije sporno.
Ovde nije problematična tužba gospodina Dragana Todorovića, pa nije čak problematičan ni predsednik Republike Boris Tadić. Ono što je hteo da kaže gospodin Dragan Todorović, to je da se Administrativni odbor Narodne skupštine Republike Srbije oglušuje, više od deset puta, na intervenciju nadležnog suda da se donese odluka o imunitetu predsednika Republike Borisa Tadića!
Dakle, ovde kao učesnici postupka uopšte nisu sporni ni Dragan Todorović ni Boris Tadić. Ne kažem ni da je Dragan Todorović u pravu, ni da je Boris Tadić pogrešio, to neka sud kaže, ali ovde se radi o tome da nije Dragan Todorović kao poslanik intervenisao kod Administrativnog odbora da se odluči o imunitetu gospodina Tadića, nego je nadležni sud tražio da se o tome Administrativni odbor izjasni. Ali, Administrativni odbor se o tome do dan-danas nije izjasnio, iako je u međuvremenu nadležni sud poslao više od deset intervencija da se odluči o imunitetu gospodina Borisa Tadića.
Dakle, ovde je sporno da li bilo koji organ u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bilo koje radno telo Narodne skupštine može da ne vodi računa o intervencijama nadležnog suda. Strogo formalno posmatrano, ne može. U praksi može.
Dakle, to je, gospođo Kolundžija, problem sa onim što je hteo da naglasi gospodin Dragan Todorović, pa zbog intervencije gospođe Čomić nije uspeo do kraja.
Dakle, ovde nije problematičan ni sud, nije problematična ni tužba, nije problematičan ni gospodin koji je tužen u tom postupku, problematičan je Administrativni odbor, koji se pravi da nije dobio intervenciju nadležnog suda da se reši o imunitetu predsednika Republike, a dobio je od 2008. pa do 2010. godine više od deset puta. Ono što je hteo da kaže gospodin Todorović jeste u kakvoj mi to državi živimo ako se jedno radno telo Narodne skupštine oglušuje o apel nadležnog suda?
E sad, pošto je ova rasprava, naravno, uslovljena društvenim događajima i ne možemo da se pravimo da se u Republici Srbiji ništa nije desilo – inače, na tome je insistirala, potpuno opravdano po meni, i gospođa Nada Kolundžija, mada ne na način kako ja mislim da treba – moram da kažem nekoliko reči na tu temu.
Dakle, ovde je sad iz jednog društvenog konteksta, koji traje u Srbiji deset godina, izvučen jedan događaj. To je 10. oktobar 2010. godine i nasilje na ulicama Beograda. Svako ko je čitao bilo koji udžbenik koji se bavi politikom suzbijanja kriminaliteta, verujem da je gospođa Malović čitala, zna da se pukom krivičnom represijom ne može rešiti nijedan društveni problem. Nema te države na svetu koja je kriminal suzbila tako što je pooštravala sankcije ili što je proširivala krug slučajeva u kojima može da se odredi pritvor.
Inače, to je intervencija za gospođu Čomić, ali izašla je, gospođa Nada Kolundžija je, u stvari, kada je govorila o produžavanju pritvora govorila o amandmanu na član 2, a mi smo još uvek na terenu člana 1. zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Hajde da se zapitamo svi zajedno koji su pravi društveni činioci koji su doveli do onoga što se desilo na ulicama Beograda 10. oktobra?
(Zoran Krasić: DOS.)
Kolega Krasić je rekao umesto mene. Izvinite, ko je promovisao kao model društvenih vrednosti od 2000. godine da čoveku prvo radno mesto u životu može da bude visok položaj u Vladi Srbije?
Ko je promovisao heroje 5. oktobra, iste one ljude koji će 2002. i 2003. godine biti proglašeni državnim neprijateljima broj jedan, Legiju, Čumeta, Bagzija itd.? Legija je 5. oktobra, gospodo, slavljen kao heroj petooktobarske revolucije, kao čovek koji je otkazao poslušnost Slobodanu Miloševiću i omogućio da uspe petooktobarska revolucija.
Ko je promovisao u Srbiji princip da je dozvoljeno da vam mafija kupuje džipove, da vam poklanja rasne konje, da o trošku mafije letujete na ekskluzivnim destinacijama u svetu?
Ko je promovisao princip da jedno preduzeće može da se proda za tri evra, a tri preduzeća za devet evra?
Ko je ljude iz sveta kriminala promovisao kao borce za demokratiju i ljudska prava? Kada su se oni okrenuli protiv vas, kada su vam otkazali poslušnost, iz ko zna kojih razloga, tek onda su proglašeni državnim neprijateljima broj jedan. Zašto niste 2001. godine krenuli u tu vašu famoznu operaciju „Sablja“, nego ste pustili da organizovani kriminal pusti svoje pipke po celoj državi?
Gospođo Đukić-Dejanović, zaista nisam imao nameru da vređam bilo koga, ni gospođu Nadu Kolundžiju, a pogotovo ne gospođu Malović. Prosto, ovo o čemu govorimo su činjenice. Te činjenice su vrlo bolne i neprijatne i kamo lepe sreće da se nikada nisu desile, ali su se, nažalost, desile.
Ti mladi ljudi koji će doći pod udar krivičnog zakonodavstva Republike Srbije morali su negde da vide da se kriminal isplati, da je kriminal društveno opravdan, da kriminal može da vam donese uspeh u životu. Od koga su to mogli da vide?
Najlakše je reći – mogli su da vide od SRS, ali od 2000. godine do danas, to je punih deset godina, mi u Srbiji imamo isti, kako biste vi reklim, sistem vrednosti. Oni koji su 10. oktobra bili akteri nasilja na ulicama Beograda 2000. godine su imali možda 10, 12, 13 godina. Oni se ne sećaju šta je bilo tih famoznih devedesetih godina, ali se i te kako sećaju šta se dešavalo u Srbiji od 2000. godine.
Snosi li vlast u Srbiji odgovornost zbog toga što je tim mladim ljudima ponudila jedan model ponašanja, jedan model uspeha u životu, koji je potpuno nenormalan – da se može postati bogat bez rada, da se može postati visoki državni funkcioner a da nemate ni jednog jedinog dana radnog staža, da se može nekažnjeno družiti sa mafijom?
Gospođo Đukić-Dejanović, ne znam da li ste pratili pre dva dana jednu emisiju na „BN televiziji“, gde je jedan od učesnika bio gospodin Dušan Janjić? Da li znate šta je rekao? Oni koji su izveli petooktobarsku revoluciju, od 1997. godine – pazite, to nisu moje reči, citiram čoveka, Dušan Janjić je bio jedna od sivih eminencija događaja od 5. oktobra – dakle, oni koji su promovisali petooktobarsku revoluciju su uspostavili veze sa kriminalnim strukturama još 1997. i 1998. godine.
Snose li oni bilo kakvu odgovornost za ono što se dešavalo na ulicama Beograda? Najlakše je reći da su krive navijačke grupe, da su krive pojedine nevladine organizacije i da je kriva Srpska radikalna stranka. To možete da kažete i ništa vas ne košta, ali uzroci tih problema su mnogo dublji i sežu u period od pre deset godina.
Da li se iko od vas oseća odgovornim zbog događaja od 10. oktobra 2010. godine? „Parada ponosa“ je bila guranje prsta u oko ogromnom broju građana Srbije zato što pokušavate da na silu ukinete kod građana moralnu svest. Zašto se „Parada ponosa“ ne održi u Skoplju? Zašto se ne održi u Podgorici? Zašto se ne održi u Prištini? Zašto se ne održi u Sarajevu? Zato što ovo podneblje u Evropi ima takvu moralnu svest da je nemoralno javno iskazivati homoseksualno opredeljenje. To nisam ja rekao, pitajte većinu građana u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Bugarskoj, u BiH, svi će vam reći isto. To je jedna istorijska činjenica.
Uprkos tome što ste znali da će javno manifestovanje homoseksualizma izazvati revolt kod građana Srbije, vi ste na silu boga hteli da se to održi i kada se održalo, kada se desilo nasilje, onda su krivi nasilnici. Jesu, ali ne u potpunosti. Krivi ste i vi, razne DOS-ovske garniture od 2000. godine pa do danas. I, krivi su oni koji nisu poštovali Zakon o javnim okupljanjima. Tamo lepo piše – ako se proceni da neki skup ima visok bezbednosni rizik, ne može da se dozvoli njegovo održavanje. Znali ste da „Parada ponosa“ nosi u sebi veliki bezbednosni rizik. Imali ste izveštaje BIA i uprkos tome dozvolili ste da se ta „Parada ponosa“ održi.
Zašto sve ovo govorim, gospođo Đukić-Dejanović? Ne da bih opravdao nasilje, ne da bih pravdao nasilnike, ne da bih vređao bilo koga. Duboko poštujem, kao koleginicu, Nadu Kolundžiju i gospođu ministarku i sve ostale kolege narodne poslanike, ali hoću da vam skrenem pažnju, ako imate volju da saslušate, da su uzroci onoga što se desilo 10. oktobra mnogo dublji nego što se to vama čini iz ove perspektive.
Mislite da ćete produženjem pritvora i povećavanjem broja situacija u kojima može da se odredi pritvor da rešite problem. Nećete. Rekao sam, i ponoviću još jednom, uzmite bilo koji udžbenik, Politika suzbijanja kriminaliteta, koji su glavni faktori u suzbijanju kriminaliteta – prosvetni sistem, mediji, odgovarajući kulturni model koji mora da se ponudi mladoj generaciji.
Da li ste vi to ponudili mladoj generaciji? Ne. Gde je dokaz? Izjava gospodina Božidara Đelića da imamo problem sa velikim brojem članica EU zato što veliki broj građana Srbije beži iz Srbije. Zašto beži? Jer u Srbiji ne vidi svoju ekonomsku i socijalnu perspektivu, a prošlo je deset godina otkako ste došli na vlast, otkako ste obećali da će Srbijom da poteku med i mleko. Gde je med, gde je mleko? Nema ih nigde. Da li je to jedan od razloga za ono što se desilo 10. oktobra?
I, naravno, nešto što ne može da se ne kaže – kako je moguće da je Srbija jedina država u Evropi gde postoji društveno prihvatljivo i društveno neprihvatljivo nasilje? Kada treba da se preuzme vlast, onda je svako nasilje dobrodošlo. Svet su obišle fotografije revolucionara od 5. oktobra koji iz Narodne skupštine iznose umetničke slike, fotelje, koji nose mitraljeze. To su tada bili junaci, heroji, borci za slobodu, demokratiju, protiv omraženog režima Slobodana Miloševića. Posle deset godina, onaj ko razbije izlog, onaj ko ukrade patike je nasilnik. Izvinite, nasilje je i jedno i drugo.
Srpska radikalna stranka je poslednja kojoj možete da prigovarate da smo protiv ljudskih prava i sloboda, ne samo zbog toga što smo podneli amandmane na ovaj, kako vi kažete, zakon o izmeni Zakonika o krivičnom postupku, nego moram da vas podsetim na još jednu činjenicu: kada je 2000. godine, uoči 5. oktobra, Slobodan Milošević hteo da donese zakon o borbi protiv terorizma Srpska radikalna stranka je bila protiv, jer smo smatrali da se tim zakonom drastično narušava pravni poredak u Srbiji i da se krše ljudska prava i slobode. Zato što smo bili protiv kršenja ljudskih prava i sloboda i 2000. godine, zbog toga smo protiv tog koncepta i sada, u 2010. godini. Hvala, gospođo Đukić-Dejanović.
Dame i gospodo narodni poslanici, vi mene, gospođo Kolundžija, zaista niste razumeli. Niti mrzim bilo koga, pogotovo ne vas, niti sam pozivao na nasilje, niti sam odgovoran za piramidalne banke, niti sam odgovoran za rat u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini itd.
Ali, da bih vam dokazao koliko niste u pravu, pozvaću u pomoć nikog drugog do Ivu Andrića. Ivo Andrić je napisao jednu pesmu u prozi, koja se zove, ima malo tužan naziv, „Pogrebna pesma“. U toj pesmi u prozi navodi se slučaj jednog siromaha koji je ušao nekom bogatašu na tavan i odneo neko meso i, naravno, digla se kuka i motika da se taj siromah najstrože kazni, a Ivo Andrić onda sjajno završava jednom rečenicom: „Vi kažete da tog čoveka treba kazniti, i ja kažem da treba, ali kad biste svi vi koji ste samo jednom dirnuli u tuđe dočekali tane, plašim se da carski arsenal ne bi imao toliko metaka za svu tu hrpu poštenih hajduka.“
Dakle, gospođo Kolundžija, kaznite vi nasilnike od 10. oktobra, ali onda država svom snagom neka kazni one koji su odgovorni za pljačkašku privatizaciju, koji su stotine hiljada ljudi ostavili bez posla, koji su krivi za to što u 2010. godini mladi ljudi beže iz Srbije kao da je 1991. i 1992. Izvolite, kaznite sve to. Nemojte samo da kažnjavate neke, a druge da ne kažnjavate, jer onda to nije vladavina prava, onda je to selektivna primena prava. Selektivna primena prava je pravno nasilje.
Sada hoćete da suzbijete nasilje, a sami ga promovišete. Važe li u ovoj državi zakoni jednako za sve? Po Ustavu važe, a u praksi ne važe. To je naš problem.
Najlakše je obračunati se sa grupom huligana. To može svaka država na svetu da uradi. Uopšte ne znam čemu tolika fama oko toga šta se desilo 10. oktobra. Huliganstvo je nešto što može da se reši, ali uzroci huliganstva, gospođo Kolundžija, ne mogu da se reše ni produžavanjem pritvora, ni povećavanjem broja slučajeva u kojima može da se odredi pritvor. To je ono što vi ili ne razumete ili nećete da razumete. Uporno pokušavate sebe da amnestirate…
(Predsednik: Vreme. Država ima svoje instrumente za razračun sa huliganstvom, znate.)
Završavam. Sebe pokušavate da amnestirate time što se vraćate na devedesete godine. To jednostavno nije tačno, jer ste na vlasti punih deset godina, isto onoliko koliko je bio i Slobodan Milošević.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao, amandmansko rešenje kolega iz Liberalno-demokratske partije, koje je Vlada prihvatila, problematično je iz više razloga.
Prvo, amandman se suštinski odnosi na materijalno-krivično zakonodavstvo, na element bića krivičnog dela i apsolutno je deplasiran na terenu krivično-procesnog zakonodavstva. Čudi me da je Vlada ovaj amandman prihvatila.
Drugi, mnogo važniji razlog je što će u praksi ovakvo amandmansko rešenje, koje će biti ugrađeno i u ZKP, biti samovoljno primenjivano, zato što ne postoji nijedna definicija u Krivičnom zakoniku o tome šta je nasilje.
Zdravorazumski posmatrano, nasilje je svaki akt na nečiji integritet, kako fizički, tako i psihički. Ako nasilje tako definišemo, onda, recimo, u krivičnom delu koje se zove, recimo, sitno delo krađe, utaje i prevare može da bude elemenata nasilja. Ako nekom danas u ova teška ekonomska vremena izvučete novčanik iz džepa u kome neka baka koja ide na pijacu ima 1000 dinara, ona će zbog toga ne samo da pretrpi materijalnu štetu, nego verovatno i da doživi stres, duševni bol. Da li je duševni bol atak na nečiji fizički i psihički integritet? Svakako jeste. To znači da se spisak krivičnih dela na koja će se odnositi ovakvo zakonsko rešenje proširuje preko razumnih granica.
Dakle, ovde se neće raditi samo o tome da će neko ko nekom razbije glavu, slomi ruku ili nanese neku težu povredu doći pod udar ove odredbe. Ko zna ko sve može da dođe pod udar ove odredbe, jer za jednog sudiju nasilje može da bude ako nekom razbijete glavu staklenom flašom, a za nekog drugog sudiju i kada mu izvučete novčanik iz džepa ili kada mu izbušite gume na kolima. Sve to može da bude atak na nečiji fizički, odnosno psihički integritet.
Drugim rečima, arbitrarna nejednaka primena zakona ovde će moći da dođe u obzir, jer imamo jedan pojam koji nije prethodno definisan. Čim nešto nije prethodno definisano na jasan način, a to mora da bude definisano Krivičnim zakonikom, a ne Zakonikom o krivičnom postupku, imaćemo široko polje za različito i samovoljno tumačenje prava. A gde je samovoljno i nejednako tumačenje prava kobnije, nego kada je u pitanju krivično zakonodavstvo? Zato je za nas amandman kolega iz LDP-a neprimenljiv.
Ovde se postavlja još jedno pitanje, gospođo Malović, koje nema neposredne veze samo sa ovim amandmanom, nego sa jednim mnogo važnijim pitanjem. Stari pravnici su rekli: „Ius criminale semper est reformandum“ – krivično zakonodavstvo stalno treba reformisati. Ali, imam utisak da se kod nas sa tom reformom krivičnog zakonodavstva prešla granica, da je ta reforma krivičnog zakonodavstva, što bi rekao Slobodan Jovanović, oterana u krajnost.
Naime, ako uzmete samo tekst Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku, ovu verbalnu dijalektiku ne mogu da razumem, dakle: u Zakoniku o krivičnom postupku, pa onda u zagradi „Službeni list SRJ“ 70/2001, 68/2002, pa onda „Službeni glasnik RS“ 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 20/2009 i 72/2009. Od 2001. godine osam izmena Zakonika o krivičnom postupku!
Ono što je još neverovatnije, kada god se menja Zakonik o krivičnom postupku Vlada nam kaže – ovo je sada evropski standard; kada god Vlada dođe u Narodnu skupštinu ona nas uverava – evo, došli smo sa jednim evropskim rešenjem, potpuno usklađenim sa evropskim zakonodavstvom, sa civilizacijskim dostignućima. Ne prođe godinu dana, Zakonik mora da se menja. Ko nije bio u pravu? Ili nije u pravu Vlada danas kada nam tvrdi da je ovo zakonsko rešenje usklađeno sa evropskim standardima ili nije bila u pravu, recimo, ni 2009, ni 2007, ni 2001, ni 2004. ni 2005. godine, kada nas je isto ovako uveravala – ovo je sada evropski standard.
Izvinite, da li je negde propisano šta jeste a šta nije evropski standard u domenu krivičnog zakonodavstva, kako materijalnog tako i procesnog? Ako jeste, molim vas, Vladu Republike Srbije, sledeći put kada nam budete dostavljali predlog zakona nemojte da ovde gde piše „Izjava o usklađenosti propisa sa propisima Evropske unije“ stoji crtica. Iz ovoga se ne vidi da li je ovaj propis usklađen sa propisima EU ili ne. Kažite – to i to je evropski standard, mi smo to usvojili ili nismo usvojili. Ispada da mi svake godine izmišljamo šta je to evropski standard. To je problem.
Suštinski i najveći problem – kada god se često menja krivično zakonodavstvo, i materijalno i procesno, u velikoj meri se atakuje na ljudska prava i slobode. Ako i u jednoj pravnoj oblasti treba imati meru sa novotarijama, sa izmenama, sa noveliranjem, onda je to oblast krivičnog zakonodavstva. Gde god možete čoveku da uskratite neka elementarna dobra (to je pre svega sloboda), a to se upravo čini krivičnim zakonodavstvom, tu Vlada mora da bude jako obazriva kada nešto menja.
Međutim, moj utisak i utisak mojih kolega iz SRS je da se skoro sve vlade Srbije od 2001. godine bukvalno igraju sa izmenama krivičnog zakonodavstva. Ne prođe godinu dana, a mi nešto menjamo. To nije ozbiljna država, to nije ozbiljan pravni poredak, to ni na koji način ne doprinosi vladavini prava. Naravno da ne doprinosi, nego upravo ide na štetu elementarnih ljudskih prava i sloboda.
Hvala vam, gospođo Đukić-Dejanović, na ljubaznosti. Samo kratko. Šta je pritvor, kolega Mikoviću? Pritvor je mera koja obezbeđuje da okrivljeni prisustvuje krivičnom postupku. Je li tako? Procesni institut. Šta je problematično? To što vi na jedan procesni institut veštački kalemite jedan materijalni institut, a to je pojam „element nasilja“, a da prethodno u Krivičnom zakoniku RS nije definisano šta nasilje uopšte jeste.        
Molim vas, sada zanemarite, apstrahujte kolika je kazna propisana, nego se koncentrišite na pojam „element nasilja“. Imamo li mi neki propis u kome se kaže – nasilje je to i to? Nemamo. Da ga imamo, ovo ne bi bilo toliko problematično, ali budući da ga nemamo, postoji objektivna opasnost (ne kažem da će to sigurno da se desi, ali objektivno može da se desi) da sudovi na različite načine tumače taj pojam nasilja, pa će u jednom slučaju kao nasilje da se shvati isključivo atak na nečiji fizički integritet, a u nekom drugom slučaju možda i atak na nečiji psihički integritet.
Dakle, u nekim slučajevima pojam nasilja će biti usko shvaćen, a u nekim slučajevima široko, pa čak i preširoko. U krajnjoj liniji, to će dovesti do toga da sudovi nejednako primenjuju jedan isti propis – Zakonik o krivičnom postupku.
Ako je elementarno ustavno načelo da su svi građani pred zakonom jednaki, to između ostalog znači da se zakon mora na jednak način primenjivati u svim situacijama. U ovoj situaciji kakvu mi sada imamo, jer ste usvojili amandman kolega iz LDP, objektivno se postavlja kao problem da Zakonik o krivičnom postupku u onoj oblasti koja se tiče određivanja pritvora neće biti jednako primenjen, jer jedan važan prethodni pojam, pojam nasilja, nije definisan Krivičnim zakonikom Republike Srbije, nego će sudovi kazuistički, od slučaja do slučaja, da tumače kada nasilje postoji, a kada ne postoji. To je problem.
Hvala lepo. Samo kratko i neću se više javljati za reč.
Gospodine Mikoviću, ovde se radi o tome, ne znam koje reči da izaberem da bih vam objasnio, da se amandmanom definiše biće krivičnog dela, radnja izvršenja. Konkretno, nasilje je radnja izvršenja krivičnog dela. Radnja izvršenja krivičnog dela, biće krivičnog dela, ne reguliše se Zakonikom o krivičnom postupku, nego Krivičnim zakonikom. Zato je amandman problematičan.
Uopšte nije problematično ovo što ste prethodno navodili pod kojim okolnostima se pritvor može odrediti. To su sve procesni instituti. Ali, element nasilja jeste element bića krivičnog dela. U svakom dobrom krivičnom zakonodavstvu elementi bića krivičnog dela prethodno moraju biti definisani. Znamo kad postoji umišljaj, kad postoji nehat, kad postoji podstrekavanje, pomaganje itd., ali vas sad pitam – kada postoji nasilje? Da li je nasilje samo ako neko nekome nanese fizičku povredu ili ako neko nekog uvredi, pa čovek pretrpi, to se malo nesrećno kaže - duševni bol? To je problematično.
Dakle, amandmanom koji se odnosi na procesni zakon se u stvari posredno utiče na izmenu Krivičnog zakonika. To je ono što nije dobro. Ako želimo da Republika Srbija bude pravno uređena država, posebno u oblasti krivičnog zakonodavstva, onda prethodno treba razjasniti šta se definiše Krivičnom zakonikom, a šta se definiše Zakonikom o krivičnom postupku.
Ovaj amandman se, gospodo, samo formalno odnosi na Zakonik o krivičnom postupku. Suštinski, njime se dopunjuje biće čitavog niza krivičnih dela, a to je materija Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Za ovaj minut, koliko je ostalo našoj poslaničkoj grupi, moram da kažem da nisu ispunjeni Ustavom propisani razlozi da izmene Zakonika o krivičnom postupku stupe na snagu narednog dana od dana objavljivanja.
Ako pročitate obrazloženje Predloga zakona, videćete da će se ako zakon ne stupi na snagu narednog dana od dana objavljivanja, nego se sačeka onaj klasičan rok od osam dana, dovesti u pitanje bezbednost zemlje, prava građana i funkcionisanje državnih organa, što praktično znači da se Republika Srbija nalazi, maltene, u opsadnom stanju. Ma koliko da Republika Srbija ima problem sa organizovanim kriminalom ili nekim drugim vidovima kriminala, to još uvek ne znači da će, ako zakon ne stupi na snagu osmog dana od dana objavljivanja nego stupi sledećeg dana, nastati neke nepopravljive štetne posledice.
Sve u svemu, iz onoga što nam je Vlada predložila jasno proizlazi, bez obzira na sav napor vladajuće koalicije da nas uveri u drugačije, da se ovaj zakon ipak donosi zbog jedne specijalne situacije, a to je sutrašnji fudbalski meč između Crvene zvezde i Partizana. Čim se jedan zakon donosi ne za neke opšte situacije i za unapred neodređen broj slučajeva, već zbog jedne posebne, unapred određene situacije, to znači da je zakon sam po sebi problematičan.
Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka već duže vreme postavlja isto pitanje u Narodnoj skupštini, ja ću to učiniti ovoga puta. Pitanje je za Vladu Republike Srbije. Pošto ovde sedi ministar u Vladi Republike Srbije, tim pre da iskoristim priliku da pitam Vladu Republike Srbije šta će da učini povodom zaštite jednog od najelementarnijih ljudskih prava, prava na život dr Vojislava Šešelja, koji se od 2003. godine nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala i kome je u poslednja dva meseca drastično pogoršano zdravstveno stanje, pošto ima u kontinuitetu visok krvni pritisak, tahikardiju i aritmiju?

Srpska radikalna stranka skoro dva meseca upućuje apel nadležnim državnih organima i obaveštava domaću i svetsku javnost da se u glavama pojedinih moćnika u Haškom tribunalu i onih koji stoje iza Haškog tribunala stvaraju ideje da bi u slučaju Vojislava Šešelja mogli da ponove isti scenario kao i u slučaju Slobodana Miloševića, a to je da na neki način ubiju onoga protiv koga nisu uspeli da dokažu ništa i koga drže u pritvoru već skoro osam godina.

Apel SRS je apsolutno zasnovan na Ustavu Republike Srbije. Pre svega je zasnovan na članu 13. Ustava Republike Srbije, prema kome Republika Srbija štiti interese svojih građana koji se nalaze u inostranstvu, i zasnovan je na članu 32. Ustava Republike Srbije koji garantuje, između ostalog, svakom građaninu Republike Srbije da mu se sudi u razumnom roku.

Želim da vas podsetim, gospodine Ugljanin, da se Vojislav Šešelj nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala od februara 2003. godine, da će u februaru 2011. godine biti punih osam godina kako se Vojislav Šešelj nalazi u pritvoru, a da suđenje nije završeno. Da se to dešava u nekom engleskom, američkom, francuskom ili nemačkom sudu, verovatno bi taj sud bio raspušten.

Neshvatljiva je nebriga države kada je u pitanju zdravstveno stanje Vojislava Šešelja. Mi tu nebrigu tumačimo tako što vi u Vojislavu Šešelju očigledno ne vidite građanina Republike Srbije, nego predsednika SRS. Mi od vas tražimo da u njemu vidite čoveka, da vidite građanina Republike Srbije, isto onako kako vidite i sve druge građane, i da preduzmete sve mere koje su u nadležnosti Vlade Republike Srbije i nadležnih resornih ministarstava da ustanu u odbranu prava na život Vojislava Šešelja.

Moram da kažem da je Srpsku radikalnu stranku zabrinula izjava gospođe Nade Kolundžije koja je data u Narodnoj skupštini pre nekoliko dana i koja se otprilike svodi na sledeće: Vojislav Šešelj je dobrovoljno otišao u Haški tribunal, niko ga nije terao i šta mu mi sada možemo, ako i umre tamo, mi ga nismo terali, to je njegova borba, šta se nas tiče položaj Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu.

Sada se postavlja pitanje, kakvu vi to poruku, gospodo iz vladajuće koalicije, šaljete preostaloj dvojici haških optuženika generalu Ratku Mladiću i Goranu Hadžiću – predajte se dobrovoljno, a šta će biti sa vašim životima, da li će vam biti dokazana krivica, da li će vam biti ugroženo zdravstveno stanje u Haškom tribunalu, šta je to nas briga.

Mi smo imali često priliku da čujemo od predstavnika vlasti, tako je bilo i u slučaju Vojislava Šešelja, tako je i u slučaju preostale dvojice haških optuženika, da oni treba u Haškom tribunalu da dokažu svoju nevinost. Čuli ste za tu formulaciju, gospodine Ugljanin. Svuda u svetu tužilaštvo dokazuje krivicu, samo u slučaju Haškog tribunala onaj ko je optužen treba da dokaže da je nevin.

Taj težak zadatak je Vojislav Šešelj obavio, dokazao je da je nevin, potpuno je razbio koncepciju tužilaštva i oba glavna tužioca Haškog tribunala, Karla del Ponte, evo i sada Serž Bramerc, doživeli su potpunu blamažu, jer za skoro osam godina nisu uspeli da dokažu nijednu tačku optužnice. Onda se neko dosetio – pošto nismo uspeli da dokažemo krivicu Vojislava Šešelja, hajde da mu pogoršamo zdravstveno stanje, hajde da ponovimo scenario kao u slučaju Slobodana Miloševića i da se na najelegantniji mogući način izvučemo iz procesa protiv njega.

Molim vas, gospodine Ugljanin, vas i Vladu, da ne dozvolite da se desi još jedno ubistvo građanina Republike Srbije u Haškom tribunalu.

(Predsedavajuća: Pet minuta.)

Završavam. Vi možda ne možete da utičete na to kada će postupak protiv Vojislava Šešelja biti okončan, ali i te kako možete da preuzmete sve mere koje su u vašoj nadležnosti da zaštite život i i te kako ugroženo zdravlje predsednika SRS.
Dame i gospodo narodni poslanici, neću reći ništa novo ako kažem da je osnovni princip u međunarodnim odnosima princip reciprociteta. Mislim da je Srbija jedina država u svetu gde ima političara koji kažu – dobro, nema veze što je neka država priznala kao novostvorenu državu jedan deo naše državne teritorije, šta to ima veze da mi ekonomski i finansijski sarađujemo sa tom državom.
Sumnjam da bi takav stav imala Francuska da joj neko okupira i prizna kao nezavisnu državu Korziku. Sumnjam da bi takav stav imala Nemačka da joj neko okupira i prizna kao nezavisnu državu Bavarsku, ili Velika Britanija da joj neko otme Vels.
U Srbiji ima dosta političara i praktično je to mejnstrim u političkoj misli vladajuće koalicije – nema veze što nama neko narušava suverenitet i teritorijalni integritet, mi sa tom državom treba da uspostavljamo odnose kao da se ništa nije desilo. Sada se postavlja pitanje, koja je cena te saradnje?
Meni je žao što se u raspravu o ovim sporazumima uključio samo gospodin Omeragić ispred vladajuće koalicije. Time uopšte ne želim da potcenim gospodina Omeragića kao nekompetentnog sagovornika, nego mislim da je ovo pitanje za stranku koja je vodeća u vladajućoj koaliciji, a koja je zaista trebalo da da neke važne odgovore, ne samo Srpskoj radikalnoj stranci, nego svim građanima Srbije.
Dakle, nije ništa sporno u želji da se sarađuje sa nekom državom na ekonomskom planu, ali se postavlja pitanje koja je politička cena te saradnje. Ja moram da podsetim i gospodina Omeragića i poslanike vladajuće koalicije koji će glasati za ratifikaciju sporazuma sa Turskom da Srbiju i Tursku opterećuju brojni događaji iz naše davne prošlosti. Neću o tome, postoji nešto što je mnogo važnije.
Ne znam da li vam je poznato, gospodine Omeragiću i vama gospodo iz vladajuće koalicije, iz drugih političkih stranaka, da je jedanaest turskih aviona učestvovalo u NATO agresiji na SRJ 1999. godine. Za SRS to nije beznačajan podatak.
Postavlja se pitanje, zbog čega Turska insistira da ekonomski ulaže samo u pojedine delove Srbije? Otkud turski interes da investira u Rašku oblast i kako to da su se problemi u Raškoj oblasti pojavili nakon što je potpisana tzv. Istanbulska deklaracija i nakon što je Boris Tadić, bez da je pitao građane Srbije i Narodnu skupštinu Republike Srbije, maltene Republiku Srbiju stavio pod međunarodni protektorat Turske i izabrao Tursku da ona štiti naše političke i ekonomske interese prema trećim zemljama?
To su neka vrlo zanimljiva pitanja, na koja mi do danas nismo dobili nijedan odgovor. Nije problem u Turskoj, već je problem u nama.
Mi smo juče vodili jednu raspravu o tome da su najveći problem države Srbije huligani i tzv. navijačke grupe. Ja uopšte ne umanjujem značaj problema koji država Srbija ima kada su ove stvari u pitanju. Apsolutno, niko iz SRS ne opravdava bilo kakav oblik političkog ili fizičkog nasilja, uvek smo bili protiv toga, ali koristim ovu priliku da podsetim gospodina Omeragića, sa kojim danas vodimo vrlo živu i argumentovanu raspravu, i sa njegove i sa naše strane, ali i poslanike iz vladajuće koalicije, pre svega poslanike Demokratske stranke, na jedan dokument koji je vrlo važan za vladajući koaliciju.
To je izveštaj Evropske komisije o Srbiji za 2010. godinu. Prosto neverovatno, kada uzmete taj izveštaj, tamo nećete naći ni na jednoj stranici da je ključni problem države Srbije divljanje navijača. Tamo su apostrofirane, ako sam ja dobro razumeo, tri stvari koje sprečavaju brzu integraciju Srbije u EU. S jedne strane, visok stepen korupcije. Jedna smo od najkorumpiranijih država u svetu i na tom planu sve DOS-ovske vlasti od 2000. godine su pale na ispitu.
Drugi problem je problem reforme pravosuđa, koja očigledno nije dala nikakve pozitivne efekte. Sudovi su preopterećeni. Plate sudskog administrativnog osoblja su mizerne i o tome govori ovaj generalni štrajk. Sudovi su neefikasni, da ne govorim o tome da se nalaze pod velikim političkim pritiskom.
Kao treći problem u izveštaju Evropske komisije navodi se to što vlast u Srbiji nije donela zakon o restituciji imovine. Srpska radikalna stranka je protiv toga da se izvrši restitucija imovine, jer smatramo da je to i u političkom i u ekonomskom smislu štetan potez.
Sve ovo vam govorim da bih vam pokazao da ova fama koja već jedanaest dana kruži Srbijom, kako su navijačke grupe glavni problem u državi Srbiji, jednostavno nije tačna. Država Srbija se suočava sa mnogo većim problemima, o kojima vlast ćuti.
Mi smo već jedanaesti dan pod teškom medijskom artiljerijom. Sve je u državi Srbiji super, sve ekstra funkcioniše, nikakvih problema nemamo, još samo nekako da rešimo to pitanje da li će se odigrati derbi između Crvene zvezde i Partizana i državom Srbijom će da poteku med i mleko, ali to nije tako. Bilo bi dobro da je tako, ali, i na vašu i našu žalost, nije tako.
Vratio bih se sad malo i na ono što je rekao gospodin Ugljanin, da treba da se otvaramo prema svetu. Znate, veliki engleski filozof Frensis Bekon izrekao je jednu sjajnu misao o srednjovekovnoj metafizici i rekao: „Srednjovekovna metafizika je bila sjajni sistem ideja, veličanstveni, vrlo duboki, ali taj sistem ideja ima samo jedan problem - ne daje nikakve praktične rezultate.“
Otprilike, to isto može da se kaže i za politiku DOS-a od 2000. godine. Sve je to super, saradnja sa svetom, korak napred, vizna liberalizacija, SSP, beli šengen, ali, gospodo, kad podvučete crtu ispod svega toga, i u političkom i u ekonomskom smislu Srbija od svega toga ima samo štetu.
Navedite mi jednu zemlju, vodeću zemlju EU koja je danas prijateljska prema Srbiji. Naravno, ako izuzmemo ove slatkorečive izjave koje se daju pred televizijskim kamerama, kako smo mi lider u regionu, kao, oni pružaju obe ruke za saradnju itd. Ali, ne vidim da je državi Srbiji išta bolje od tih izjava. Da ne govorim o tome da je većina, zapravo da su dve trećine članica EU priznale nezavisnost Kosova i Metohije, da nam se pojavio problem u Raškoj oblasti. Nije se pojavio od juče, naravno, ali ovih dana je eskalirao.
Priče o tome da Srbija ulazi u EU čim malo pooštrimo ovo krivično zakonodavstvo i sredimo ove navijačke grupe i pojedine nevladine organizacije, odmah sutra ulazimo u EU, to jednostavno, gospodine Omeragiću, nije tačno.
Što se tiče jednog takođe važnog problema, o kojem vlast u državi Srbiji ćuti, EU menja neke ključne stavove, za koje vi verujete da predstavljaju njen sistem vrednosti. Ne znam da li ste čuli, u stvari, verovatno ste čuli, pošto je to bila vest dana u nedelju, kada se gospođa Angela Merkel u Nemačkoj obraćala omladini svoje partije rekla je nešto... Da je to rekao neko iz SRS ili, ne daj bože, iz neke druge opozicione stranke, bio bi proglašen za klerofašistu. Žena je mrtva hladna, što bi rekao naš narod, izjavila – nema šanse da više bilo ko dođe kao imigrant u Saveznu Republiku Nemačku ako ne zna nemački jezik. Otvoreno je priznala da je koncept multikulturne Nemačke i multikulturne Evrope propao.
Zašto vam sve ovo govorim? Zato što zemlje članice Evropske unije očigledno počinju da razmišljaju isključivo o svojim interesima, kako političkim tako i ekonomskim. U Evropskoj uniji, gospodo iz vladajuće koalicije, nema ni altruizma, nema ni solidarnosti, nema ni ljubavi, nema ni idealizma, postoji čist i ogoljen interes. To je možda sebično, to možda nije lepo, nije prijatno, ali je tako.
Sada se postavlja pitanje, ako vodeće zemlje članice EU vode računa isključivo o svojim interesima, zašto to ne radi država Srbija? Kako je moguće da neko može da glasa za ratifikaciju bilo kakvog sporazuma sa državom koja ne samo da je formalno priznala Kosovo i Metohiju, nego afirmiše tu tzv. kosovsku nezavisnost u međunarodnim odnosima?! Turska je praktično preuzela na sebe da bude neko ko će da afirmiše novonastalu republiku Kosovo. Da li je to za vas problem? Za Srpsku radikalnu stranku jeste. Ako mi ne budemo cenili naše interese, i političke i ekonomske, izvinite, ko će da ih onda uzima u obzir? Apsolutno niko.
Gospodin Omeragić se, u želji da argumentuje svoje stavove, pozvao na primer Ruske Federacije. Izvinite, meni se to ne čini mnogo logičnim. Crna Gora nije bila autonomna pokrajina u sastavu Republike Srbije, nego je bila jedna od federalnih jedinica, najpre u SRJ, pa onda u državnoj zajednici SCG. Kosovo i Metohija jeste još uvek, po Ustavu RS i po Rezoluciji 1244, autonomna pokrajina u sastavu Srbije. Apsolutno nema nikakve veze to što se desilo sa Crnom Gorom sa onim što se dešava sa Kosovom i Metohijom. Ruska Federacija nije priznala Kosovo i Metohiju i ma koliko vi umanjivali značaj tog njenog čina, to je za Srbiju od izuzetne važnosti.
Gospodin Dragan Stevanović je na vrlo lep način pokazao, nemamo mi ništa protiv saradnje, u ekonomskom smislu, ni sa Rusijom, ni sa Kinom, ni sa bilo kojom zemljom van kruga zemalja EU. Ne da nemamo ništa protiv, apsolutno smo za. Mi smo za to bili i 1991, 1995. i 2010. godine, ali nije se promenila ekonomska politika SRS, nego se promenila ekonomska politika vladajuće koalicije. Vi ste shvatili, posle dvadeset godina, da ne možete da dobijete ekonomsku utakmicu sa EU. Zato ste se okrenuli Rusiji i Kini. Zato što ste shvatili da jedino sa tim zemljama mi možemo da ostvarimo neku ekonomsku i trgovinsku saradnju koja će biti pozitivna za Srbiju.
Naravno, oni koji nas slušaju sada će da postave pitanje – kakve sve to veze ima sa vizama? Ima velike veze. Ovih dana, zapravo od 10. oktobra u Republici Srbiji je stvorena slika o tome da će odmah biti ukinute bele šengen vize zato što se desilo divljanje u Beogradu i u Đenovi i da pojedine zemlje u EU ozbiljno razmišljaju o tome da Srbiju skinu sa te takozvane bele šengen liste. Međutim, juče je Republiku Srbiji obišla agencijska vest da, kada su u pitanju vize, problem nisu navijači Zvezde i Partizana, nego sve veći broj građana Srbije koji beže glavom bez obzira u treće zemlje, pre svega u zemlje EU, zato što u Republici Srbiji ne vide svoju ekonomsku i socijalnu perspektivu.
To je problem o kojem treba da raspravlja srpski parlament, a ne da glavno pitanje u Srbiji bude da li ćemo zabraniti „Obraz“ i da li ćemo zabraniti „Alkatraz“. Uzgred budi rečeno, „Alkatraz“ teško da možete da zabranite, jer nije registrovan. To samo govori o tome koliko oni koji govore o tome apsolutno ne poznaju materiju.
Dakle, država Srbija, gospodo iz vladajuće koalicije, ima neke mnogo, mnogo ozbiljnije probleme nego što su oni sa „juga“ ili ovi sa „severa“, nego što je ova ili ona navijačka grupa, ali se vi sa tim problemima ne suočavate, vi od tih problema bežite.
Izgleda apsurdno, ali je istinito: da nije ove i ovakve, ma šta mi o njoj mislili, Evropske komisije, teško da bi u domaćim medijima iko prozborio o tome koji su suštinski problemi Srbije. Ali, nekako Evropska unija, ma koliko da se vi njoj dodvoravate, ma koliko da hiljadu puta na dan kažete da ste za EU, ne propusti priliku da vama, velikim evropejcima, lupi vruć šamar.
Vama bi verovatno odgovaralo da u svakom izveštaju Evropske komisije stoji da su glavne prepreke na putu Srbije u EU Ratko Mladić, Goran Hadžić, „Alkatraz“, „Ultra bojs“, „Obraz“, „Srpske dveri“ itd., ali toga tamo nema. Tamo se govori o korupciji, o neefikasnom pravosuđu, o tome da mnoge, tobože nezavisne, institucije ne funkcionišu, da ih vi dezavuišete itd. To su zapravo pravi problemi sa kojima se država Srbija suočava.
Završavam, da bi i moje kolege imale dovoljno vremena da kažu nešto o ovoj tački dnevnog reda. Dakle, podržavamo ratifikaciju sporazuma sa svim onim državama koje su prijateljske prema nama, koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera u međunarodnim odnosima, ali ne možemo da podržimo ratifikaciju sporazuma sa Turskom zato što Turska pokazuje iz dana u dan da nije suštinski prijateljska prema Srbiji, priznala je Kosovo i Metohiju i ne poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije. To ne znači da mi mrzimo Tursku, nego da volimo Srbiju.