Samo ću nekoliko rečenica, da završim oko Ćuprije. Ovo preduzeće zaslužuje pažnju, ne zato što je bio štrajk tamo nego zbog toga što je to primer kako država ne sme da radi ovako kako je radila u ovom slučaju i u 500 i nešto slučajeva. Sada nam ostaje pravna dilema - šta će tu Vlada učiniti što se tiče ovog preduzeća?
Naime, radi se o društvenom preduzeću. Po slovu zakona, to preduzeće bi trebalo likvidirati. Kolega Petrović, kao član upravnog odbora i narodni poslanik, mora da zna, to smo i ukazali na Odboru za industriju i zaključili smo da nema likvidacije. Ne smemo dovesti u poziciju to preduzeće, koje je zdravo, koje je bonitetno, koje je likvidno, da sutra bude likvidirano.
Naime, članom 14a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, sva preduzeća koja nisu prodata do 31. decembra 2008. godine i sva ona preduzeća za koja nije zakazana prodaja, da li aukcijska ili tenderska, odlaze u likvidaciju. U ovoj situaciji, država mora da nađe rešenje. Zašto takvo preduzeće nije prodato? To je osnovna dilema, a zna se šta iza svega toga sledi.
Što se tiče člana 11. stav 2. tačka 1) Predloga zakona, predložio sam da se reč "trajnija" briše. Članom 11. su predviđeni stečajni razlozi, imamo ih ukupno četiri. Prvi među njima je trajnija nesposobnost plaćanja. Ovo što je ovde navedeno je nepotpuno. I do sada je ova odredba izazivala ogromne probleme i nadalje je zadržana ova pravna formulacija.
Naime, trajnija nesposobnost plaćanja postoji, kaže: "ako stečajni dužnik: 1) ne može da odgovori svojim novčanim obaveza u roku od 45 dana od dana dospelosti; 2) potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana".
Ovako postavljeno zakonsko pravilo stvoriće uslove da svako preduzeće u državi bude pod paskom stečajnog postupka i stečaja. Malo koje preduzeće danas u Srbiji ima mogućnosti da svoje novčane obaveze izmiruje u roku od 45 dana i da nema neprekidnog trajanja od 30 dana.
Ne možemo ovako. U uslovima nelikvidnosti, nesolventnosti preduzeća, u uslovima nemogućnosti dobijanja adekvatnih kreditnih linija, u uslovima blokada od strane države, privredni subjekti su blokirani i nema mogućnosti da se iščupaju bez adekvatne pomoći države, a pomoći države nema.
Ovako postavljene zakonska formulacija stvoriće preduslove, proizvoljne mogućnosti poverilaca koji žele da oštete nekog dužnika zbog toga što im nije izmirio određene obaveze. S druge strane, ono što je do sada radilo stečajno veće sutra će raditi stečajni sudija, a o upravnicima nećemo govoriti zato što je milion situacija u kojima su zloupotrebljavali zakon, a ovo im je zgodna prilika da kroz ovakvu pravnu normativu oni ostvare ono što su činili i do sada.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, kao i kod prethodnog člana, u ovom članu 12. predložio sam da se reč - trajnije briše. Zašto brisati? Naime, ova reč nema mesta u ovom članu, a i u jezičkom smislu ne znači ništa.
Ako je u članu 11, kada su navođeni razlozi stečajnog postupka, rečeno da trajnija nesposobnost plaćanja postoji ako stečajni dužnik nije odgovorio svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti obaveza ili potpuno obustavi plaćanje u neprekidnom trajanju od 30 dana, šta znači trajnije? Propisani su rokovi. Rokovi su prekluzivni. Ne mogu se prekoračiti. Šta znači trajnije? Smešno je obrazloženje koje sam dobio na ovaj amandman.
Vlada kaže - amandman se ne prihvata iz razloga što je dužnik nesposoban za plaćanje već prvog dana neizmirenja svojih obaveza. Šta znači trajnije?
Kaže dalje - termin trajnije ukazuje na postojanje vremenskog period u kome dužnik mora biti nesposoban za izmirenje obaveza, da bi se mogao pokrenuti stečaj, a što je uređeno članom 11. Direktno ukazuje da se podrazumeva da može još to da traje itd. Nema prekluzivnosti ova dva roka koja su postavljena od strane predlagača zakona. Kaže - u dosadašnjoj praksi ovaj termin nije doveo do spornih tumačenja, niti do nekonzistentne primene. Čudo.
Uradimo jezički nešto što je nepotrebno i onda kaže da nije izazvalo nekonzistentne uslove pretpostavke. Čudo, ali to se i kod nas dešava.

Članom 14. Predloga zakona o stečaju predviđeno je da se stečajni postupak ne sprovodi prema Republici Srbiji i AP, jedinicama lokalne samouprave i fondovima ili organizacijama obaveznog PIO i socijalnog i zdravstvenog osiguranja, pravnim licima, znači ovo je bitno, odnosno pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbije, AP ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta, odnosno iz budžeta AP, jedinice lokalne samouprave.
Predlog koji je stigao kroz ovaj amandman je - da se ovo "ili pretežno" briše. Zašto? Zbog toga što zakonska formulacija mora da bude jasna. Šta znači pretežno? Koliko je to procenata i koliki je to nominalni iznos - nepotpuno je i nejasno? Sada da čujete šta Vlada kaže na ovaj amandman, odnosno u odgovoru na moj amandman kaže sledeće - amandman se ne prihvata budući da je termin "pretežno" dovoljna smernica za odlučivanje sudova, u konkretnom slučaju. Dovoljna je smernica, a ocena pretežno budžetskog finansiranja, ostavljena je sudu da o njoj odluči, u svakom konkretnom slučaju. Znači, sud može kako hoće, pretežno, pa sad sud neka odlučuje. Dalje kaže - svako preciznije propisivanje bi bilo necelishodno i prenormiranje.
Ovo je stvarno glupo. Ovo je glupo, bez obzira na sve, odnosno ne znam ko je pisao, ali potpis je od strane Vlade. Ovo je baš, slažete se predsedavajući, ovo je "prenormiranje". Mislim da je dalje obrazloženje suvišno. Začuđuju ovakvi odgovori Vlade, ali s obzirom ko tamo radi i ko piše ove odgovore, ne začuđuje ništa.

Kolega Krasić je podneo amandman i zatražio da se u članu 21. stav 1. tačka 1) brišu reči – ili koje ga čine nedostojnim za obavljanje poslova stečajnog upravnika. Zbog javnosti moram pročitati odredbe člana 21, gde kaže – za stečajnog upravnika ne može biti imenovano lice koje je, pa kaže, u pritvoru za vreme trajanja pritvora ili protiv koga je po službenoj dužnosti pokrenut krivični postupak. Lice koje je pravosnažno osuđeno za delo za koje je zaprećena kazna preko pet godina, i na kraju, u tim kumulativnim nabrajanjima kaže – ili koje ga čini nedostojnim za obavljanje poslova stečajnog upravnika.
Šta znači biti dostojan odnosno nedostojan? Kolega Antiću, vi ste pisali ove odredbe ovoga predloga zakona. Voleo bih da mi kažete, gde se to vadi potvrda o dostojnosti i o nedostojnosti? Koji je to državni organ koji će vam izdati potvrdu i kako ćete proceniti, na temelju dokumentacije koje vam dostavljaju stečajni upravnici, njegovu dostojnost ili nedostojnost?
U obrazloženju ovoga predloga zakona, odnosno ovog amandmana kaže se sledeće – amandman se ne prihvata s obzirom na to da je pitanje dostojnosti za obavljanje poslova za određene profesije, kao što je profesija stečajnog upravnika, naročito imajući u vidu, da je on dužan da postupa u interesu stečajnih i drugih poverilaca koje ga najčešće neće ni birati. Za obavljanje tih poslova potrebno je da te poslove može da obavlja to lice koje je dostojno da obavlja takve funkcije. Konačno, nije nepoznato u zakonodavstvu Republike Srbije, jer ga poznaje važeći Zakon o advokaturi sa vrlo sličnim tekstom normi.
Kolega Andriću, baš bih voleo da se oglasite, s obzirom da nema ministra. Dobro bi bilo da date obrazloženje. Ovo je jako smešno. Ovo će stvoriti zloupotrebu u praksi. Onaj ko bude odlučivao, jednostavno će odbiti one koje on hoće i kaže – niste dostojni, ne možete biti stečajni upravnik. To je zloupotreba prava, samo da znate. Hvala vam.

Podneo sam amandman na član 26. stav 7. i zatražio brisanje ovog člana. Naime, radi se o formulaciji i u ovom stavu, gde predlagač kaže – protiv rešenja iz stava 3. ovog člana može se voditi upravni spor. Stav 3. se odnosi na mere koje se izriču protiv stečajnog upravnika od strane ovlašćene organizacije kada se mogu izricati određene sankcije, odnosno javna opomena, novčana kazna i oduzimanje licence.
Problematična je odredba stava 3. koja ne omogućava žalbu na prvostepeno rešenje. Zbog toga smo zatražili da se to briše. Radi se o ustavnoj obavezi i mogućnosti svakoga kome je u određenom postupku uskraćeno određeno pravo da ima pravo na žalbu. Naime, članom 36. stav 2. Ustava RS predviđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o ovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Ovo nije jedina odredba. Radi se o više članova u ovom predlogu zakona kojima je uskraćeno pravo na žalbu. Kolega Andriću, jasno je da je ovo protivustavna odredba i primereno bi bilo da prihvatite ovaj amandman. Kada sam predlagao brisanje stava 7. u ovom članu mislio sam prevashodno na vanredno pravno sredstvo tj. upravni spor. Zašto ga spominjati ovde? Vanredno pravno sredstvo nije primereno spominjati ovde. Imamo pravo na ustavnu tužbu, pa niste to naveli kao vanredno pravno sredstvo. Neprimereno je u zakonu govoriti o vanrednim pravnim sredstvima.
S druge strane, niste omogućili ono što je po Ustavu obaveza. U stavu 3. ste rekli da je rešenje prvostepeno konačno.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman u ime SRS na član 8. i predložio da se reči "ministar nadležan" zamene rečima "ministarstvo nadležno".
Naime, ovo je principijelan stav SRS i mi to uvek u zakonskim propisima koje razmatramo ovde u Skupštini predlažemo, međutim, nemamo razumevanja od strane Vlade.
Ono što je bitno naglasiti, to je da je stav SRS da je ovaj zakonski projekat, ovaj predlog zakona, trebalo obuhvatiti tzv. izbornim zakonodavstvom i ugraditi ga, inkorporirati ga u izborno zakonodavstvo, da ne bude u vidu posebnog zakona, ovako kao što ste vi sada predložili.
Druga stvar, dužan sam da vas upozorim na određena prava, određene kategorije lica, koja ne mogu ostvariti svoje biračko pravo dugi niz godina. Naime, radi se o izbegličkoj populaciji koja nema biračko pravo, nema biračko pravo zbog toga što su genocidnom politikom, etničkim čišćenjem, oterani sa svojih ognjišta, došli su na ove prostore, na ovim prostorima nemaju državljanstvo, nisu ga dobili.
Radi se ovog trenutka o kategoriji preko 90 hiljada izbeglica koje nisu dobile srpsko državljanstvo i koje nemaju ličnu kartu i time ne mogu glasati, ne mogu ostvariti fundamentalno, temeljno ljudsko i političko pravo da biraju i da budu birani.
U više navrata, Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu obraćala se Vladi, obraćala se državnim institucijama, pa i nadležnom ministarstvu za ljudska prava, tražeći da ove kategorije stanovništva ostvare to biračko pravo, kao osnovno ljudsko pravo. Nažalost, ovim se krše, kako ustavno pravo Republike Srbije, krše se i odredbe međunarodnog prava, deklaracije organizacije UN o osnovnim pravima i ljudskim slobodama, evropske konvencije o pravima i slobodama i druge odredbe međunarodnog prava.
Mene čudi razmišljanje ministra i pozicija Ministarstva za ljudska prava, koje nije učinilo ništa gotovo godinu i po dana u smislu promene stanja i promene odnosa prema izbegličkoj populaciji. Radi se o 90.000 Srba koji ne mogu ostvariti to pravo.
Pored toga, moramo ukazati na bar još stotine hiljada Srba koji takođe to pravo ne mogu ostvariti, jer izbeglička populacija koja je izbeglički status dobijala u jednom mestu, a trenutno živi u drugom mestu zbog ekonomskih i socijalnih razloga, često migriraju, odlaze, traže sebi mesto pod suncem i na taj način ne mogu ostvariti to svoje pravo.
U obavezi sam da ukažem na odredbe jednog odgovora od strane Ministarstva za ljudska prava, ministra trenutno nema. Kao narodni poslanik i predsednik Republike Srpske Krajine u progonstvu ukazao sam Ministarstvu na kršenje ljudskih prava koje ima izbeglička populacija i ukazao sam na diskriminatorske mere hrvatskih organa prema Srbima u pogledu konvalidacije radnog staža i stanarskog prava.
Naime, stanarsko pravo kao temeljno pravo u periodu socijalizma različito je tretirano je u zakonodavstvima Republike Srbije, Republike Hrvatske, BiH.
Srbi koji su proterani iz BiH to pravo su ostvarili kao vid imovinskog prava. Hrvati u Hrvatskoj su to pravo ostvarili, međutim, oko 50.000 Srba koji su imali stanarsko pravo u Hrvatskoj to pravo nisu ostvarili. Ukazujem i tražim, to isto traži Vlada Republike Srpske Krajine, mnogobrojna krajiška udruženja koja ukazuju na to osnovno pravo, to je sve vezano uz ovo biračko pravo, jednog trenutka kada ova država promeni politiku prema izbegličkoj populaciji, promeni politiku prema Hrvatskoj, koja diskriminatorskim merama čini sve da onemogući Srbe da ostvare svoja fundamentalna i temeljna prava, uključujući i biračko pravo, promeniće se odnos i prema Srbima i odnos Srba i izbeglica prema ovoj državi i prema hrvatskoj državi.
U odgovoru na moje poslaničko pitanje ministar za ljudska prava kaže sledeće. „Republika Srbija, imajući u vidu odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima i o osnovnim slobodama, član 33, može podneti međudržavnu predstavku Evropskom sudu za ljudska prava, ukazujući na eventualnu povredu odredaba konvencije ili protokola uz nju za koju smatra da se može pripisati nekoj drugoj državi potpisnici konvencije“.
S obzirom da su potpisnice konvencije i Srbija i Hrvatska, zahtev Vlade Srpske Krajine u progonstvu i moj zahtev kao narodnog poslanika je bio da Ministarstvo za ljudska prava podnese predstavku Evropskom sudu za ljudska prava. Zašto? Zato što je to pravo priznato Srbima u BiH. To pravo su ostvarili Hrvati u Hrvatskoj koji su imali stanarsko pravo, to Srbi pravo nisu ostvarili.
To je diskriminacija prema jednoj populacionoj grupi i obaveza je ove države da podnese predstavku, da ukaže na kršenje međunarodnog prava, domaćeg zakonodavstva, koji upućuje na vraćanje ovih prava i da se ta istorijska nepravda koja traje 18 godina ispravi i da pripadne Srbima ono što im iskonski pripada.
Pravo na državljanstvo, pravo na priznanje radnog staža, pravo na stanarsko pravo i sva druga ekonomska, socijalna imovinska prava, to su iskonska prava i Srbi moraju to dobiti. Tražimo to od države, da se uključi, da nam pomogne da ta prava ostvarimo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, za SRS je predlog ovog člana 29. protivzakonit i protivustavan. On ne odgovara duhu ekonomsko-privrednog sistema i zakonskih propisa koji se odnose na ovu oblast. To je što se tiče normativne strane.
Kakvo je stanje u industriji i u preduzetništvu, neka nam posluži nekoliko primedbi da ukažu na ogromne probleme u ovim oblastima.
Industrijska proizvodnja u poslednjih 10-ak godina rapidno opada. Učešće industrije u ukupnom BDP je u 2000. godini palo na 26, a u 2008. godini na 19,4%. Industrijska proizvodnja u ovoj godini u odnosu na 2006. godinu pala je po podacima iz devetog meseca negde oko 18%. Na koji način će i sa kojim sredstvima će AP Vojvodina pokrenuti industriju, kada je izvršena cunamizacija industrije?
Privatizacijom su zbrisani industrijski pogoni koji su bili lokomotive privrednog razvoja gradova. Setimo se ogromnih investicionih aktivnosti 50-ih, 60-ih, 70-ih godina. Sada je sve to završeno. Kojim sredstvima? Moramo govoriti o 50 milijardi evra novčanih sredstava koje su prohujale kroz finansijski sistem RS u poslednjih osam godina. Šta je iskorišćeno za razvoj industrije? Ništa. Na koji način će to AP pokrenuti? Nikako.

Odredba člana 29. u tački 1. kaže da: „AP Vojvodina donosi plan i program ravnomernog privrednog razvoja AP Vojvodine“. To je bilo i u starom statutu. Šta je učinjeno da se oživotvori odredba u onom statutu i koje su poluge, koji su instrumenti da AP danas poradi na ravnomernom regionalnom razvoju?
AP Vojvodina, shodno odredbama Zakona o privatizaciji, dobijala je 50% sredstava od privatizacije. Šta je uloženo u ravnomerni privredni razvoj? Gotovo ništa. Ono što imamo na jugu imamo po celoj Vojvodini, sem Novog Sada koji ne razvija industriju, razvija samo građevinarstvo i izgradnju stanova i možda pomalo trgovinu i trgovinske lance.
Kakav privredni razvoj? O kom regionalnom privrednom razvojnom planu ćemo govoriti danas, kada imamo samo u Vojvodini razliku u privrednom razvoju između pojedinih opština po desetak puta?

Kao i kod prethodnog člana, tako i kod ovoga, SRS smatra da je protivustavan i da je u suprotnosti sa mnogobrojnim zakonskim propisima koji se odnose na sledeće delatnosti: delatnosti drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja. Naime, predlogom ovoga člana derogiraju se mnogobrojne odredbe u zakonima iz ove oblasti i to je štetno po interese Republike Srbije. To je što se tiče normativne strane.
Šta se događa u stvarnom životu? Kako se to radi u Vojvodini? Neka nam posluži primer od pre dve večeri, kada je u jednoj političkoj emisiji sekretar za finansije Jovica Đukić na pitanje novinara - kako ćete finansirati novih 150 delatnosti, oblasti koje dobijate po ovom zakonu i po statutu?
On mrtvo hladno kaže - pa mi smo to radili i do sada, mi smo finansirali te delatnosti. Kako opravdati finansiranje delatnosti na koje AP Vojvodina nema pravo? Zloupotrebom prava.
Izvršno veće Vojvodine direktno krši odredbe Zakona o budžetu Republike Srbije, Zakona o budžetskom sistemu, zato što finansira delatnosti koje nisu u nadležnosti. Kako to stvarno sprovode? Prvo isfinansiraju, pa onda kroz rebalanse budžeta to ugrade u odredbe odluke o budžetu. Tako radi pokrajina. Zašto ne bi sada uzela i ostalih stotinjak delatnosti, kao što je radila i do sada? Nema tu nikakve razlike. U tome je bojazan SRS, od zloupotrebe prava.

Zbog javnosti moram pročitati odredbe Predloga zakona, člana 31: Autonomna pokrajina Vojvodina, preko svojih organa, u oblasti javnih puteva drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja, u skladu sa zakonom vrši inspekcijski nadzor na teritoriji AP Vojvodine.
Formalno-pravno gledajući, to je činila i do sada. Na koji način? Ministarstvo nadležno za poslove drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja je imalo organ, dislocirani organ, organizaciona jedinica čije je sedište bilo u AP Vojvodini, u pokrajinskom izvršnom veću. Sva prava su ostvarivali preko ministarstva. Po predlogu ovoga člana, ovoga zakona, oni se faktički izvlače iz organizacionog dela tog ministarstva i postaju pokrajinski organ uprave.
Sredstva za zarade za materijalne, nematerijalne troškove dobijali su iz republičkog budžeta, a sada će se sve to finansirati iz pokrajinskog budžeta. Samo neće biti onaj broj radnika koji je bio do sada, nego verovatno puta dva, puta tri itd.
Šta će tu dobiti građani Vojvodine? Objektivno, šta će dobiti više u nadležnostima ovi radnici nego što su imali do sada? Ovo je toliko neracionalno, da se to graniči sa prostom logikom, zato što sve što su radili do sada, radiće i ubuduće, samo što će troškovi pasti na troškove pokrajinske vlasti. Hvala.

Kao i kod prethodnog člana, neću ga sada čitati, da ne bih došao u koliziju sa pojedinim poslanicima, nego ću samo dati određeno tumačenje. Ponovo smatram, što je i stav SRS, da se radi o protivustavnom i protivzakonitoj odredbi i da kao takva derogira određene zakonske propise na nejasan način, da je sam zakon krnj, da je nepotpun, izazvaće ogromne probleme.
S druge strane, ono što brine SRS jeste da iza svega ovoga stoji DS, to je evidentno. Međutim, centri moći koji diriguju DS su ti koji nalažu određene poteze i političke i ekonomske i finansijske. Znači, sve ovo što je napravljeno, napravljeno je po diktatu nekoga spolja.
Oni koji drže finansije, oni koji drže političku moć, nisu ljudi iz DS. To najbolje pokazuje ovo razilaženje itd, to su podele koje su izazvane spolja, a reperkusije doživljavamo ovde.
Imamo četiri primera određenih projekata zakonskih i drugih podzakonskih akata koje dobijamo ovde, a u osnovi je to sve izazvano spolja. To je bojazan SRS. To je bojazan građana Vojvodine, da će doći do određenih drugih projekata koji će narušiti ustavni i zakonski sistem Republike Srbije, razbiti ga i imaćemo ono što niko ne želi, a to je cepanje Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 10. Predloga zakona, pa bih zbog javnosti pročitao odredbu člana 10: „Direktor Zavoda je dužan da štiti profesionalni kredibilitet zvanične statistike, naročito onda kada je taj kredibilitet ugrožen uticajima neprofesionalnog karaktera i potiče od državnih organa, političkih stranaka ili drugih interesnih grupa van sistema zvanične statistike“.
Kada sagledamo ovu odredbu vidimo puno jezičkih nepoznanica. Sam predlagač zakona je upotrebio izraz „profesionalni“, koji smo mi (mislim na SRS) u amandmanu izbacili zato što kredibilitet jedne ustanove, a time i zvanične statistike, može biti opšti kredibilitet, može biti stručni, može biti intelektualni, može biti naučni, može biti neprofesionalni, može biti profesionalni itd. Ovde ste samo stavili „štiti profesionalni kredibilitet“. Time smo umanjili značaj samog kredibiliteta; nismo smeli staviti „profesionalni“, jer smo isključili sve ostale, kao što sam rekao, i stručni, i intelektualni, i naučni, i opšti itd.
S druge strane, u samom članu upotrebili ste izraz „može biti ugrožen uticajima neprofesionalnog karaktera“. Zašto samo neprofesionalnog? Može biti i profesionalnog karaktera i može da potiče od državnih organa, političkih stranaka i drugih interesnih grupa. Opet ste tu u jezičkom smislu umanjili karakter...
Ali, zanimljivo je vaše obrazloženje, odnosno obrazloženje Vlade koja kaže: „Amandman se ne prihvata zbog toga što nije neophodno taksativno nabrajanje mogućih neprofesionalnih uticaja na profesionalni kredibilitet zvanične statistike.“ Da li vi sami sebe ne razumete kada ste napisali ovo? Šta znači „neprofesionalni uticaj na profesionalni kredibilitet zvanične statistike“?
Zar ne može biti profesionalni uticaj na profesionalni kredibilitet zvanične statistike? Mislim da se tu radi o profesionalnom uticaju na zvaničnu statistiku. Kada kreirate određene podatke, posebno podatke o nacionalnom društvenom proizvodu, nigde, ni u jednom zvaničnom glasilu Vlade ili zvanične statistike ne možemo doći do pravih, relevantnih podataka. Upravo se tu radi o profesionalnom uticaju na zvaničnu statistiku.
Čudno je da Vlada ide sa ovakvim obrazloženjima. Ali, nije ni čudo, s obzirom na to da se u praksi, a to ovde i sami potvrđujete, vrši direktan uticaj na zvanične organe koji idu sa određenim podacima. Time je to i uticaj državnih organa, političkih partija ili drugih interesnih grupa na zvaničnu statistiku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman na član 2. i zatražio da se doda stav  3, koji treba da glasi: „Popis obuhvata i popis  izbeglih i raseljenih lica, te srpsku dijasporu.“
Odredbom člana 2. Predloga zakona nejasno je izvršena formulacija. Mišljenje Srpske radikalne stranke je da nemamo određenu kategoriju koja bi jasno, decidirano ukazivala na navedenu pravnu definiciju i određenje iz koga bi proizašla obaveza državnih organa Republike Srbije da popišu izbeglice, interno raseljena lica i srpsku dijasporu.
Stav Srpske radikalne stranke je da je neophodno da se ovim popisom, jer to nije učinjeno popisom 2002. godine... Nismo dobili adekvatne podatke, vezano za izbeglice i srpsku dijasporu. Mi smo pre nekoliko dana usvojili Zakon o dijaspori, gde smo konstatovali da nemamo adekvatan popis, da nemamo određene kategorije iz kojih bismo mogli zaključiti šta je dijaspora, niti imamo urednu evidenciju.
Bilo je neophodno da se to napravi, a posebno je to bitno sa aspekta izbegličke populacije, jer mi, prema mišljenju Visokog komesarijata za izbeglice, spadamo među pet država sa dugotrajnom izbegličkom populacijom. Što je najžalosnije, izbeglice po pravilu izgube izbeglički status, ali se ne vraćaju u domicilnu zemlju, odnosno BiH, a posebno je to prisutno kod Hrvatske, zbog hrvatskog progona, genocida, etničkog čišćenja, popisa u Hrvatskoj itd.
Stav Srpske radikalne stranke, vezano za popis izbeglica, jeste da ne treba da izvršimo samo popis lica koja su proterana, nego i njihove imovine. Nijedan državni organ u Republici nema tačno evidentiran popis srpske imovine. Još je bitnije izvršiti popis, uz imovinu, njihovih imovinskih, socijalnih, stečenih i svih drugih prava koja su oni imali u Republici Hrvatskoj i onoga što nam je hrvatska država oduzela.
Zašto je to bitno? Zato što je razmera genocida toliko velika, ne samo u fizičkom smislu, jer je proterano između 500.000 i 800.000 Srba. Vrednost te imovine, imovinskih prava je ogromna. Hrvatska država ne čini ništa da vrati konstitutivno pravo koje smo imali do 1990. godine, kada nam je jednostranom odlukom hrvatskog sabora oduzeto pravo na državljanstvo. To je bio samo ustavno-pravni uslov za oduzimanje svih ostalih prava, a time je stvorena pretpostavka za genocid i etničko čišćenje.
Ogromne razlike su evidentne u imovinskim pravima. Nijedan državni organ u Republici Srbiji nema potpune i jasne podatke. Obaveza državnih organa Republike Srbije jeste da uz popis fizičkih lica izvrši i popis imovine izbeglog stanovništva.
Šta je još bitno? Bitno je da se prilikom popisa evidentiraju sve promene. Naime, mi smo u koliziji sa međunarodnim pravom. Međunarodna konvencija o izbeglicama ne tretira integraciju stanovništva. Izbeglo lice je lice koje nema prebivalište. Ono ima samo boravište u zemlji prihvata.
Mi smo kroz Zakon o izbeglicama iz 1991. godine omogućili izbeglicama integraciju u domaće zakonodavstvo, odnosno dobijanje prebivališta u zemlji prihvata. Time smo napravili sledeće: kada je došao ovde izbeglica je dobio ličnu kartu; kasnije, nakon tri, četiri, pet ili deset godina dobio je srpsko državljanstvo i postao punopravni srpski državljanin. Ali, on je u osnovi izbeglica, jer se nije vratio u zemlju odakle je proteran.
Danas u evidenciji Komesarijata za izbeglice imamo 97.000 izbeglica. Da li će oni ovim popisom biti stvarno evidentirani, da li će biti popisani? Ne. Iz ovih klauzula člana 2. ovog zakona vidi se da oni neće biti popisani. Gledajte, biće popisani... Na temelju koje odredbe vi tvrdite da će oni biti popisani? Da li su bili popisani 2002. godine? Dobro, da završim samo.
Znači, ono što je stav SRS, ono što traži Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu jeste da se popišu sve izbeglice, bez obzira na to kad su stekli taj status. Po zvaničnim podacima koje imamo, koje vode razni organi, do sada smo imali najveći broj izbeglica 1998. godine, kada je bilo evidentirano oko 775.000 izbeglica. Taj broj se rapidno smanjivao u periodu do 2000. godine, kada je to došlo negde na 300.000. Onda se iz godine u godinu taj broj smanjivao.
Shodno odredbama međunarodnog prava, shodno odredbama međunarodne konvencije o izbeglicama, ta lica koja se nisu vratila u zemlju odakle su proterana, domicilnu zemlju, i dalje se moraju smatrati izbeglicama. Bez obzira na sticanje državljanstva, ostvarivanje prava na ličnu kartu, integraciju u sistem Republike Srbije, oni se i dalje tretiraju kao izbeglice. Morate ih evidentirati kao izbeglice, jer njihovo stvarno stanje i stanje njihove imovine je u zemlji iz koje su proterani – to je Republika Hrvatska, odnosno Bosna i Hercegovina.
Ono što je po meni još bitnije, možemo sada na razne načine doći do podataka ko je bio izbeglica, ali nemamo sumirane podatke o njihovoj imovini i imovinskim pravima. To nijedan državni organ danas nema. Zato zahtevam, tražim da se to evidentira. U spiskovima morate imati posebne rubrike gde ćete obraditi sve podatke koji se tiču izbegličke imovine, njihovih oduzetih prava. Državni organi Republike Srbije moraju imati sve to.
To jeste individualno, pojedinačno pravo, ali generalno gledajući, moramo imati sve te podatke da bismo sutra... S obzirom na to da su zvaničnici ove države rekli da će ići sa kontratužbom prema Republici Hrvatskoj, u toj kontratužbi moramo ići sa stvarnim podacima. Ako državni organi Republike Srbije nemaju te podatke sumarno, sintetički iskazane, znači zbirno, kako ćemo ići sa tom tužbom? Koji će to podaci biti koje ćemo mi koristiti kao kontratužbeni zahtev u tužbi koju moramo dostaviti do 22. 3. iduće godine, ako ih nijedan državni organ nema?
Ono što je još bitno sa ovog aspekta za dijasporu, mi moramo sagledati broj lica u dijaspori i posebno njihovu imovinu. Ne samo njihovu imovinu u materijalnom smislu, nego njihovu intelektualnu osnovu, na koju ozbiljno računamo. Zvanični državni organi danas govore da moramo izaći sa programom mera prema dijaspori, koji će omogućiti da dijaspora ulaže u Republiku Srbiju. Ako nemamo te podatke, ako ih nemamo evidentirane, kako ćemo omogućiti tim ljudima u inostranstvu da ulože sredstva ovde?

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, članom 20. Predloga zakona predviđeno je finansiranje popisa stanovništva i predviđeni su iznosi koje je neophodno obezbediti u budžetu Republike Srbije za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu.
Stav Srpske radikalne stranke je da ovaj popis mora biti sveobuhvatan popis, koji će obuhvatiti popis stanovništva, domaćinstava, izbeglica, interno raseljenih lica, popis poljoprivrede (koji ste predvideli posebnim zakonskim propisom i posebnim uslovima popisa), kao i popis dijaspore. Zato kažem, ovaj popis je trebalo osmisliti na potpuno drugačiji način. Zbog toga sam išao sa brisanjem ovoga člana.
Poznato je da se, ako se uđe u ovakav projekat, moraju obezbediti sredstva. Sredstva se obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, ali ne pojedinačno. Išli ste sada faktički na dva popisa, niste adekvatno rešili, u to sam ubeđen, niti je osmišljena ova akcija, što sam konstatovao i u amandmanu kod člana 2, da posebno obradite izbeglice, njihova imovinska prava i našu dijasporu.
Stav Srpske radikalne stranke je, ponovo naglašavam, da treba da se uđe u opšti popis, koji će obuhvatiti sve ono što smo napred konstatovali, jer bez toga imamo prazan popis, popis koji nam neće dati sve podatke koji su nam neophodni, neće dati pravu bazu podataka za sve državne organe.
Ovo što ste predvideli ovim zakonom je samo parcijalno rešavanje, to je rutinski popis koji smo imali i do sada. Najbolji primer je ovaj popis iz 2002. godine – onog trenutka kada ste vi izašli sa zvaničnim podacima, tog trenutka su svi državni organi primili te informacije i niko ga kasnije nije otvorio. Znači, nemamo adekvatnu bazu podataka koja će služiti svim državnim organima u njihovom radu.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 10. stav 3. i zatražio sam da se stav 3. briše. Naime, u stavu 3. je predviđeno da, u slučaju da lokalna samouprava zaposli povećan broj od onoga koji ste vi stavili kao standard, postoji instrument u okviru transfernih sredstava i da se ta transferna sredstva privremeno obustave.
Šta to znači – da se privremeno obustave, nije u obrazloženju rečeno, da li je to privremeno za tu godinu ili je trajno itd., ali, u suštini, pravna kategorija zaustavljanje transfera je protivustavna i protivzakonita. Niko nema pravo, po odredbama Ustava, po odredbama Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o finansiranju lokalne samouprave da ova sredstva uskraćuje lokalnoj samoupravi. To je direktno kršenje ljudskih prava građanima koji uredno izmiruju zakonom predviđene obaveze.
Ta sredstva se alimentiraju republičkom budžetu, u vidu transfera se vraćaju lokalnoj samoupravi i sada jednim zakonom, kao što je ovaj zakon, sredstva koja su građani uredno izmirivali, koja su uredno uplaćena i koja bi trebalo uredno da se vraćaju lokalnoj samoupravi, ovom odredbom ta prava građanima uskraćujemo.
Kažem, nemamo to zakonsko pravo, nemamo to ustavno pravo, to je direktno kršenje ustavnih i zakonskih odredaba i pozivam ovde prisutnog ministra da povede računa, jer ovo je notorno kršenje prava, a, s druge strane, radi se o neotuđivom pravu da svaki građanin, ako je izvršio obavezu, ima pravo na raspolaganje tim sredstvima.