Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pri kraju je rasprava u pojedinostima i vladajuća većina će sigurno usvojiti ovaj zakon. Ali ono što je bitno za Ministarstvo, to je da dobijate primat u poslovima sa dijasporom, u poslovima u kojima se javljaju problemi izbeglica, interno raseljenih lica i velika je odgovornost na vama.

Što smo konstatovali ranije, jedan od bitnijih, po meni najbitniji zadatak je da završite poslove sukcesije, to leži na vama, jer to proizilazi iz međunarodnog sporazuma koji je potpisan i ratifikovan u svim državama bivše Jugoslavije, da završite pitanje uništene privatne svojine ljudi koji su živeli na prostoru bivše Jugoslavije, pitanje penzija, osnovnog socijalnog osiguranja, pitanje društvenih stanova.

Samo dva primera. Pitanje penzija regulisao je sporazum između Srbije i Hrvatske još 2003. godine. I dan-danas imamo dvadesetak hiljada ljudi koji čekaju penziju. Ovo je dobro što se tiče sporazuma sa Slovenijom, koji je potpisan od strane naše vlade i vlade Republike Slovenije, ali to ne znači ništa ukoliko ne implementiramo taj sporazum. Sporazum o socijalnom osiguranju između Hrvatske i Srbije nije u funkciji.

Što se tiče stanova u društvenom vlasništvu Srba u Hrvatskoj, nijedan stan nije vraćen. Svi stanovi u BiH su vraćeni. Crna mrlja je na međunarodnoj zajednici, a vi to morate reći međunarodnim mentorima, a posebno Hrvatskoj, koja ne čini ništa da vrati te stanove. Pedeset hiljada stanova pomnožite sa 50.000 evra, kolika je prosečna vrednost stana, pa ćete onda videti o kojoj svoti se radi.

Imovinska, socijalna i sva druga prava morate rešavati. U ime SRS obećavam da ćete dobiti svaki mesec poslaničko pitanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, SRS je podneo petnaestak amandmana, čiji je cilj da upotpune jedan nepotpun, necelishodan i pomalo konfuzan zakon.
Ja sam podneo amandman na član 14. i predložio da se stav 2. menja. Smisao ovog amandmana jeste u tome da se utvrde tačni i jasni rokovi do kada predlagači mogu podneti predlog za dodelu odlikovanja.
Moj amandman glasi: „Predlog iz stava 1. ovog člana dostavlja se Kancelariji ordena, u pismenom obliku, sa obrazloženjem, najkasnije do 1. januara, odnosno 1. juna za odlikovanja koja se dodeljuju shodno članu 13. stav 1. ovog zakona“.
Zanimljivo je čuti obrazloženje Vlade na ovaj amandman. U njemu se kaže: „Amandman se ne prihvata. Nije potrebno posebno precizirati rokove za podnošenje predloga za dodelu odlikovanja. Predlagač može uputiti predlog za dodelu odlikovanja onda kada smatra da su se stekli zakonski uslovi za dodelu odlikovanja“.
Pitam vas – koji su to zakonski uslovi, koji su to rokovi, šta smeta u zakonu ako se utvrde jasni rokovi? Čudno je razmišljanje Vlade. Zato i imamo česte izmene i dopune zakonskih projekata, jer se upućuju takvi zakonski predlozi koji se menjaju nakon mesec dana, dva, tri, pet itd. Čudi takav odnos Vlade. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o nastavku amandmana SRS-a. Ukupno ih je petnaestak i svi imaju svoj smisao. Suština ovih amandmana jeste da se upotpuni zakonski tekst koji je nepotpun, konfuzan i, kao takav, u praktičnoj primeni imaće mnogo problema.
Iz dosadašnjeg izlaganja poslanika i nejavljanja ministra jasno se vidi, poznajući ministra, da nije učestvovao u izradi ovog zakonskog projekta. U protivnom bi odgovarao i uključio se u diskusiju i davao pojašnjenja i stavove i svog ministarstva i predlagača i Vlade Republike Srbije. Zato pozivam ministra da još jednom, do okončanja ove rasprave, razmotri sve amandmane SRS i prihvati sve ono što on i Vlada smatraju da upotpunjuje zakonski tekst.
Amandman na član 21. stav 3. glasi: "Ako odlikovano lice odbije da primi odlikovanje, smatra se da odlikovanje nije ni dodeljeno, pa se ono shodno stavu 1. ovog člana predaje na čuvanje muzeju". Vlada je odbila ovaj amandman i kaže: ''Kako se u navedenom slučaju smatra da odlikovanje nije ni dodeljeno, nisu se stekli ni uslovi za predaju odlikovanja na čuvanje muzeju''.
Kakva je sudbina tog odlikovanja - to nije definisano ovim zakonom. Mi smo pokušali da upotpunimo sve te pravne praznine koje mogu imati određene negativne reperkusije u praktičnoj primeni, međutim stavovi Vlade su takvi. Zato još jednom pozivam ministra da razmotri ove naše amandmane, usvoji sve ono što je prihvatljivo i sve ono što će poboljšati zakonski tekst.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan od bitnih zakona o kojima raspravlja Skupština na ovom zasedanju.
Smatram, u ime SRS, da mu moramo posebnu pažnju posvetiti jer je tretmanom ovog zakona obuhvaćeno između tri i četiri miliona Srba koji žive izvan Srbije.
Da se vratim na amandman. Ovim amandmanom sam, u ime SRS, predložio da se naziv zakona definiše kao zakon o Srbima izvan Srbije. Naime, u javnoj raspravi koja je trajala gotovo godinu dana bilo je više predloga za naziv zakona s obzirom na to da je jako teško jednim pravnim terminom definisati, odrediti i dati nadležnosti organa, a i obuhvatiti ogromnu populaciju Srba koja živi u inostranstvu.
Opredeljenje SRS je bilo da to bude zakon o Srbima izvan Srbije, koji će imati više poglavlja.
Prvo poglavlje, odnosno prva populaciona grupa treba da bude naša prava dijaspora, Srbi koji su odlazili sa ovih prostora pre 100-150 godina. Oni moraju i kod nas i u inostranstvu uživati poseban status s obzirom da je ta populaciona grupa manje-više zaboravila srpski jezik, ne govori više njime, ima poseban ekonomski status itd. Zbog toga ta populaciona grupa mora biti obuhvaćena posebnim programom mera.
Druga populaciona grupa su Srbi koji su odlazili posle Drugog svetskog rata i njihovi potomci. To je najbrojnija populaciona grupa. To je tzv. ekonomska migracija stanovništva posle Drugog svetskog rata i ona mora imati posebne mere i aktivnosti države da bi se sprečila diskriminacija i asimilacija ovog stanovništva.
Treća populaciona grupa treba da obuhvati Srbe u regionu. Mi smo definisali koje su to države koje treba da uđu u region.
Četvrta grupa, koja je takođe brojna, ovog trenutka broji, što u Srbiji što u inostranstvu, negde oko 500-600 hiljada Srba. To su izbeglice iz Republike Srpske Krajine, Republike Hrvatske, BiH i određena grupa Srba koja je došla na ove prostore u ratnim godinama, od 1991. godine, pa čak i dan-danas dolaze.
Nažalost, predlagač zakona se nije opredelio za ovu varijantu, opredelio se za drugi naziv ovog zakona, ali bitna su pravna suština i administrativna određenja zakona koji definišu određene nadležnosti Ministarstva za dijasporu.
Ministarstvo je sebe našlo ovde. Nažalost, drugi državni organi nemaju nadležnosti u ovom zakonu, a moraju da imaju. Zašto?
Zato što mi u pravnom sistemu Republike Srbije imamo mnogobrojna pravna pravila koja obavezuju državne organe Republike Srbije da deluju u pomoći, u saradnji prema Srbima koji su izvan Srbije, ali niti te saradnje ima, niti ti organi osećaju tu nadležnost i nema onoga što je neophodno da se učini prema Srbima koji žive u inostranstvu.
Moram akceptirati odredbu Ustava koja obavezuje sve državne organe da pomognu Srbima u pogledu njihovih prava i obaveza u inostranstvu.
Ta obaveza postojala je i po ranijem ustavu i po ranijim zakonskim propisima, ali stvarne i materijalne primene ovih ustavnih i zakonskih odredaba nije bilo. Zbog toga je bila šansa da se kroz ovaj zakon pomogne i da se nađu pravni instrumenti kako i na koji način obavezati državne organe da stvarno deluju.
Ako zadržimo samo nadležnost Ministarstva za dijasporu, ništa nismo napravili. Desetak aktivnih radnika u vašem ministarstvu ili ukupno 30-ak radnika neće napraviti ništa ukoliko nemamo tu interdisciplinarnu saradnju sa svim drugim državnim organima, počevši od predsednika Republike, koji će na svoj način obavljati poslove u ovoj sferi.
Evo, vidimo, pre 20 dana je bio u Sloveniji, potpisan je Sporazum o socijalnom osiguranju, koji je bio otvoreno pitanje dobrih 18 godina itd.
Znači, to je ta nadležnost, ali pored toga, njegovim odlaskom tamo moraju se rešavati i druga pitanja Srba koji žive i rade tamo, sa svim njihovim imovinskim, socijalnim, stečenim pravima itd.
Što se tiče Vlade, Ministarstva spoljnih poslova, šta nam radi diplomatija danas?
Da li je iko od njih pozvao Ministarstvo za dijasporu i tražio određena pravna tumačenja oko pravnog statusa Srba u inostranstvu, da li je tražio određene instrukcije od vas, vezane za određene probleme koje imaju Srbi? Verovatno vrlo malo. Zašto? Zato što Ministarstvo spoljnih poslova ne oseća tu potrebu; nema direktnih zakonskih odredaba koje obavezuju Ministarstvo spoljnih poslova, pa se oni tako i ponašaju.
Znači, ako nemamo pravni obuhvat, nemamo određene nadležnosti i nemamo, na kraju, informisanje. Ovaj parlament mora biti informisan o svim problemima. Ovaj parlament, odgovorno tvrdim, nije informisan, a reći ću vam samo jedan primer.
Evo, recimo, za godinu dana sam postavio Ministarstvu za dijasporu i drugim državnim organima iz ove oblasti bar 50-ak, možda i više poslaničkih pitanja.
Dobijao sam odgovore na svako sedmo pitanje. Zašto? Zato što je to škakljiva materija, što se određeni državni organi tom problematikom ne bave, što ta materija zadire u regionalne odnose sa konkretno Republikom Hrvatskom, pa i BiH, Crnom Gorom, Makedonijom itd. To su škakljiva pitanja, bolje ne odgovoriti, ne izazvati određene reakcije u parlamentu, a posebno od opozicionih poslanika.
Da se vratimo na određene vitalne probleme koje imaju… Vrlo kratko ću, s obzirom da smo mnogo pričali o problemima Srba u Evropi, Americi, Australiji itd. U ovom ministarstvu nemate adekvatan broj ljudi i, ukoliko ne budete interdisciplinarno radili sa drugim državni organima, nećete napraviti ništa.
Dalje, oko materijalnih sredstava, 150-160 miliona, verovatno za iduću godinu daleko manje, izgubićete sve ono što ste zacrtali ovim zakonskim projektom. Manje-više ostaće to na nivou ličnih zarada radnika u Ministarstvu, eventualno materijalnih troškova, direktnih i indirektnih troškova, i ta sredstva će se potrošiti. Tamo gde moramo ulagati, to je saradnja sa našom dijasporom. I tamo moramo uložiti ogromna sredstva.
To sam govorio i u načelnoj raspravi. Ova država, ako želi ozbiljnu saradnju i ozbiljan rad sa našom dijasporom, ukoliko želi privući sredstva dijaspore, ukoliko želi intelektualnu, naučnu i svaku drugu podršku od strane dijaspore, mora uložiti sredstva, informisati dijasporu o svim problemima ovde, o svim mogućnostima čoveka koji radi u inostranstvu, koji ima sredstava, koji želi da uloži ovde. Ukoliko ne nađemo njega, ukoliko ga nemamo u popisu, a nemamo popis Srba u inostranstvu, kako možemo onda učiniti bilo šta u smislu privlačenja sredstava, omogućavanja tim ljudima da dođu, da ulože sredstva ovde itd.?
Naši ljudi u inostranstvu nemaju pravu informaciju o političkim, privrednim, ekonomskim, finansijskim i drugim događajima iz matične države. Zašto? Zato što drugi državni organi, naglašavam, ne rade svoj posao. Ministarstvo kulture i Ministarstvo spoljnih poslova moraju tu dati punu podršku. Srbi u inostranstvu štampaju brošure, imaju svoje elektronske medije preko kojih mogu informisati Srbe u svojoj okolini, ali to neko mora organizovati. Ministarstvo za dijasporu može da bude jedna od poluga, ali ne može samo.
Od onih koji su otišli pre 150 i više godina, ovih koji su ekonomskom migracijom otišli u inostranstvo i ovih koji trenutno žive u okruženju, mislim da je u ekonomskom i životnom smislu najugroženija populaciona grupa izbeglica koja je genocidnom politikom hrvatske države i etničkim čišćenjem proterana sa svojih ognjišta. Oni su došli su na prostore Republike Srpske, Republike Srbije, žive ovde u vrlo teškim životnim uslovima, a država Srbija ne čini ništa da im pomogne.
Ti Srbi ne traže ništa tuđe, traže samo svoje. Osuđeni su da sami idu i traže svoja prava, zaustavljaju se na mnogobrojnim šalterima administracije i u Hrvatskoj i u BiH i u drugim državama. Imaju ogromne probleme zato što te države stvaraju administrativne, sudske i druge prepreke Srbima da ostvare svoja prava.
Sada ću vam pročitati odredbu važećeg Zakona o izbeglicama. U članu 4. se kaže: ''Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje međunarodnu pravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane''. Ovaj propis nije u funkciji. Niste ga oživotvorili. Državni organi Republike Srbije ovaj član nisu oživotvorili, kao što nisu oživotvorili mnogobrojne druge zakonske propise. Sad ću vam reći zašto.
Evo konkretnog primera. Hrvatska je 1991. godine, kada je došlo do ratnih sukoba, prekinula isplatu penzija Srbima na prostoru Republike Srpske Krajine, od avgusta. Ta isplata je otprilike za negde oko 25-26 hiljada penzionera i 15-ak hiljada primalaca raznih drugih naknada, što je snosila republika kao federalna jedinica ondašnje Jugoslavije. To je negde oko 40-ak hiljada korisnika penzija i drugih naknada.
Od 1991. godine, po podacima Udruženja penzionera u Hrvatskoj, sa normalnim kamatama, koje po međunarodnom pravu pripadaju onima kojima se ta naknada ne isplaćuje, to je svota od negde sedam milijardi. Oni kažu sedam milijardi. Udruženje penzionera u Srbiji kaže da je to osam milijardi evra. Vlada Republike Srpske Krajine se opredelila za varijantu Udruženja penzionera Srbije da je to negde oko osam milijardi evra. Osam milijardi evra za neisplaćena sredstva koja pripadaju Srbima.
To je samo jedan od problema u pogledu isplate penzija. Sada ću vam reći koji su to drugi. To su penzije, koje po međunarodnom pravu i po Ustavu Hrvatske pripadaju građanima. To je stečeno pravo, koje se ne može oduzimati. Zašto?
Po međunarodnom pravu, jednom stečeno pravo ne može se oduzeti ni najtežim kriminalcima. Nekom ko je izvršio najteža krivična dela ne može se uskratiti pravo na penziju, jer je on to zaradio. Srbima su ta prava oduzeta.
Idemo dalje. Druga kategorija su penzioneri koji nisu tog trenutka bili u Republici Srpskoj ili Republici Srbiji, odnosno SRJ, od trenutka kada je Hrvatska vratila, kako oni kažu - ušla u svoj suverenitet na prostoru Republike Srpske Krajine, odnosno Republike Hrvatske. Od 1998. godine počela je isplata penzija za određen broj ljudi koji su se prijavili kao stari nosioci penzija. Svi drugi su ta prava dobijali negde do 2000-2001. godine.
Ali, veliki problem je usledio onoga trenutka kada su SRJ i Republika Hrvatska potpisale Sporazum o socijalnom osiguranju.
Republika Srbija je toga trenutka prekinula isplatu penzija Srbima koji su to pravo ostvarili u Hrvatskoj ili u Srbiji. Tu se javio vakuum od tri meseca, šest meseci, pa čak i godinama određeni Srbi koji su ostvarili penziju u tom periodu nisu dobijali penziju, ili su dobijali prevremene penzije koje su 30-40% manje od stvarnih penzija.
Da se ne muči kad dođe na šalter penzijsko-invalidskog osiguranja u Hrvatskoj, kada mu kažu - donesite ovo, donesite ono itd., čovek kaže - sit sam više administracije, bolja mi je i ova prevremena penzija, koja je niža 20-30-50 posto od stvarne penzije, pa nekako ću preživeti.
Sledeća kategorija o kojoj moramo govoriti su penzioneri posle potpisivanja Sporazuma o socijalnom osiguranju. Naime, postavio sam jedno poslaničko pitanje 2007. godine – šta čine Ministarstvo rada i socijalne politike i Fond penzijsko-invalidskog osiguranja u smislu ubrzavanja postupka dobijanja penzija za Srbe koji su radili malo u Hrvatskoj, malo u Srbiji, pa su podneli zahtev ili ovom fondu ili fondu u Hrvatskoj?
Upravni postupci za dobijanje penzija traju godinama. Na to moje poslaničko pitanje iz 2007. godine dobio sam odgovor od Ministarstva rada i socijalne politike da se radi o jednoj grupi od 24.000 Srba koji su ostvarili pravo na penziju.
Tvrdim vam da je taj broj i dan-danas tako veliki, zato što i u međuvremenu pristižu ljudi koji ostvaruju pravo na penziju. Zašto? Zato što hrvatski državni organi i njihov fond penzijsko-invalidskog osiguranja ne čine ništa da taj postupak ubrzaju. S obzirom na to da se radi o ljudima, koji su smrtni, jednostavno razvlače.
Dvadeset četiri hiljade penzija u periodu od 2007. i 2008. godine, pa evo sad je i ova godina pri kraju, sa nekom prosečnom penzijom preko 300 evra - radi se o 70-80 miliona evra što hrvatska država ne daje Srbima. Pa sad vi vidite.
Tamo smo rekli 7-8 milijardi. Pored toga, moramo dodati i ove koji nisu regulisali status od 1998. pa do 2001. godine, pa oni koji su imali probleme u implementaciji Sporazuma o socijalnom osiguranju, pa ovi koji sada... Radi se o ogromnim milijardama.
Znači, ti ljudi traže svoje. Ostvarili su pravo na penziju i oni tu penziju hoće. Oni traže od države Srbije da primeni odredbu Zakona o izbeglicama koja vas obavezuje da se potrudite da u direktnim odnosima sa hrvatskim državnim organima to razrešite.
Ako hrvatska država to neće, onda ne možemo imati ovakve diplomatske odnose. Ako hrvatska država ne rešava ono što je u obavezi, prema međunarodnom pravu, onda to mora imati međunarodni karakter i mora se raspravljati u UN i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, evropskim institucijama itd.
Državni organi Republike Srbije moraju internacionalizirati ovaj problem. Bez toga nema sreće.
S obzirom na vreme, izneću samo ću još jedan slučaj koji govori o tome koje probleme imaju Srbi u Hrvatskoj. Radi se o konvalidaciji staža. Srbi koji su živeli na prostoru Republike Srpske Krajine nemaju priznat radni staž od 1991. do 1998. godine.
Evo primera kako se izigravaju zakonski propisi. Naime, hrvatska država je donela zakon o konvalidaciji radnog staža negde 1996. godine, sa vrlo kratkim rokom primene tog zakona. Više od 90% Srba nije ostvarilo to pravo.
Prošle godine je donet novi zakon o konvalidaciji, koji u svojoj osnovi ima takve zakonske odredbe da Srbi ponovo neće moći izvršiti konvalidaciju staža.
U konkretnom slučaju, to je rešenje Hrvatskog zavoda za mirovinsko osiguranje, Područna služba u Osjeku. Evo šta oni traže od čoveka koji treba da konvalidira svoj radni staž u periodu 1991-1997. godine: dokaze iz radnog odnosa, ugovore o radu, rasporedna rešenja (to su ona rešenja o rasporedu na radna mesta), rešenja o godišnjem odmoru, staru zdravstvenu iskaznicu, isplatne liste i druge isprave.
Pitam vas – ko od nas, posle 18 godina, ima isplatu listu iz 1991. godine? Ko od nas ima rešenje o rasporedu na radno mesto? Ko od nas ima rešenja o godišnjem odmoru u tom periodu? To je samo administrativni način kako sprečiti podnosioca zahteva da ostvari svoje pravo. Vidite s čim se Srbi suočavaju, koji su to problemi.
Zbog vremena, samo ću toliko. Uključiću se kasnije po amandmanima. Ali, morate shvatiti suštinu. Sada, kada gledam ministra za dijasporu, gledam celokupnu Vladu i državne institucije Republike Srbije koje se moraju uključiti. Radi se o ogromnim sredstvima. Govorili smo o penzijama, osam milijardi itd. Još bi se tu nakačilo, za ovih 15-ak godina, jedno dve-tri milijarde.
Zanimljivo je da niko ne spominje akcije. Vrednost akcija je, po računicama Vlade Republike Srpske Krajine u progonstvu, nešto oko 15 milijardi evra. To je ono što pripada Srbima. Ko je ostvario pravo? Niko.
Dalje, 50.000 stanova u društvenom vlasništvu itd. To je ukupna suma od 30 do 35 milijardi evra.
Tražimo svoje. To morate shvatiti. Ne tražimo njihovo, tražimo svoje. Mi smo ovde, ne možemo se fizički vratiti, ali tražimo svoja stečena prava.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 3. stav 1. tačka 3) i zatražio brisanje tačke 3) ovog člana. Zbog javnosti moram pročitati odredbu tačke 3) u članu 3. gde se govori o osnovnim principima na kojima će se zasnivati upućivanje naše vojske u multinacionalne operacije. Tačka 3) kaže: "da se aktivnosti Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u vezi sa učešćem u multinacionalnim operacijama u javnosti objektivno predstavljaju".
Mislim da je ovo vrlo konfuzna, nejasna, pa pomalo, i smešna odredba predlagača zakona. Zašto je smešna vidi se iz obrazloženja Vlade, zašto se amandman ne prihvata, koje kaže: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje usaglašeno sa članom 30. Zakona o Vojsci Srbije kojim je uređen način obaveštavanja javnosti o aktivnostima Vojske Srbije, kao zakonom utvrđene obaveze organa državne uprave da obaveštavaju javnost o svom radu.''
Gledajte, ako je u pravnom sistemu definisano objektivno, obaveza, a to je i ustavna obaveza državnih organa da objektivno informišu javnost, kako to može biti princip upućivanja naše vojske itd? Da li je tu nastala vaša konfuzija zbog toga što je pre godinu dana došlo do sukoba između ministra i načelnika Vojske? Da li je to razlog što su ugradili ovu odredbu? Da li je to osnov da vi kršite i ustavnu odredbu i ustavno načelo i da na ovaj način pravite jednu smejuriju. Mislim da je ovo jedna smešna papazjanija u zakonu. Moj predlog je bio da se to briše. Nažalost, niste to učinili.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije podneo sam amandman na član 52. Predloga zakona i predložio sam da se posle tačke 6) dodaju još tri tačke – 7), 8) i 9). Zbog javnosti, objasniću šta reguliše član 52.
Članom 52. predviđeno je da se licima u rezervnom sastavu, na njihov zahtev, može prekinuti vežba, odnosno može odložiti vežba.
Principijelno bi ovaj član trebalo podeliti u dva dela. Jedna je pravna i životna situacija, kada se vrši prekid u toku vojne vežbe i navesti razloge. Vi ste ovde naveli i za jednu situaciju i jedno stanje šest razloga. Druga je opet životna situacija i pravna, kada lice koje je u rezervnom sastavu traži odlaganje.
Različite su pravne situacije, trebalo je navesti razloge i za jednu situaciju i za drugu, ali vi ste se opredelili. Mi predlažemo, u ime SRS da se na ovih šest razloga za prekid i za odlaganje, dodaju još tri.
Šta smo naveli u ova tri - tačka 7) ako je na privremenom radu duže od dve godine; tačka 8) ako je u međuvremenu promenio status državljanstva i mesto stalnog boravka prijavio u nekoj drugoj državi i 9) ako je u međuvremenu zakazano venčanje, odnosno promena bračnog statusa ili rođenje deteta. I u jednom, i u drugom, i u trećem slučaju su opravdani razlozi.
Nažalost, ovo niste prihvatili. Tražim i zahtevam od ministra da se izjasni za ova tri razloga i da ih prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam u ime SRS amandman na član 62. i predložio da se u stavu 5. broj „30“ zameni brojem „27“.
Zbog javnosti i građana Srbije moram da obrazložim šta se reguliše članom 62. Predloga zakona. Naime članom 62. su predviđena prava i obaveze vojnih obveznika u inostranstvu i prava i obaveze diplomatsko-konzularnog predstavništva Republike Srbije u pogledu određivanja prava i obaveza vojnih obveznika koji rade u inostranstvu. Stavom 5. je predviđeno sledeće: „Odobrenje za boravak u inostranstvu diplomatsko-konzularno predstavništvo Republike Srbije izdaje najkasnije do kraja juna kalendarske godine u kojoj regrut navršava 30 godina života.“
SRS traži od predlagača zakona da se godine života sa 30 pomere na 27. Zašto? Da bi se sva pravna stanja i sve životne situacije u pogledu prava i obaveza vojnih obveznika definisale i završile sa 27 godina života.
Vi meni, i SRS, u obrazloženju ne dajete argumentaciju na ovo, nego mi dajete neko prazno obrazloženje, ja ću ga pročitati: „Amandman se ne prihvata zato što je članom 61. stav 4. Predloga ovog zakona regulisana mogućnost odobrenja privremenog boravka regrutima do kraja kalendarske godine u kojoj navršavaju 30 godina života, u opravdanim situacijama:…“ Navodite te opravdane situacije ali ne govorite ništa – zašto niste prihvatili da se godine smanje na 27. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman u ime SRS na član 4, čime sam zatražio njegovo brisanje.
Zbog javnosti ću pročitati odredbe člana 4. Predloga zakona koji kaže: ''Teritorijalni organ je dužan da regrutu u pozivu za uvođenje u vojnu evidenciju, lekarske preglede i odsluženje vojnog roka, dostavi obaveštenje o njegovom pravu na prigovor savesti i postupa za ostvarivanje tog prava.''
Ovakvom pravnom formulacijom mi smo obavezali teritorijalni državni organ da u svim postupcima, upravno-pravnim postupcima bukvalno nagovaramo lice da može to pravo ostvariti.
Dakle, i kod uvođenja u vojnu evidenciju obavezno je da teritorijalni organ dostavi obaveštenje i prilikom lekarskih pregleda, zatim odsluženja vojnog roka itd. Mi ga prosto nagovaramo da iskoristi to pravo.
Da li nam je u interesu da to lice služi civilni ili vojni rok? Ovo je bukvalno nagovaranje, što je protivustavna kategorija. On to svoje ustavno pravo može ostvariti bez obzira na to da li ga mi nagovarali ili ne. Ovo je čak u suprotnosti sa zakonskim odredbama Zakona o vojsci i Zakona o odbrani. Zbog toga tražim da se ovaj član briše. Hvala.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, daću za ova tri minuta jedan rezime i jedan vid gledanja SRS-a na ovu problematiku.

Rekli smo da je ova materija regulisana Ustavom, regulisana je brojnim zakonskim propisima. Zbog toga imamo određenu primedbu, koju smo juče izneli, a to je da su ovim zakonom utvrđene nadležnosti i obaveze Ministarstva za dijasporu, dok ne vidimo obaveze ostalih ministarstava i državnih organa. Znači, osnovni, temeljni stub SRS-a polazi od toga da svi državni organi moraju raditi na ovome. Ako to ostavimo Ministarstvu za dijasporu, ''džabe smo krečili'' - ovaj zakon će biti samo zakon na papiru, nećemo ga moći oplemeniti i oživotvoriti u praksi.

Druga stvar, bez sredstava nema ni rada. Ovo ministarstvo dobija najmanje sredstava i morate se potruditi u Vladi da izdejstvujete daleko veća sredstva. Jer, bez sredstava ne možete pokrenuti saradnju, ne možete razviti tu saradnju, a sa druge strane, onaj vrlo bitan segment, koji se odnosi na izbeglice, morate tretirati na potpuno drugi način nego što ste ga tretirali do sada.

Evo vam jedan predlog, to je treći temeljni stub na kojem insistira SRS. Bez popisa, bez stvarne evidencije o broju naše dijaspore, ne možemo ništa napraviti. Mi u skupštinskoj proceduri imamo zakon o popisu stanovništva. Zgodna je prilika da date svoje predloge o tome šta je neophodno u smislu stvaranja baze podataka prilikom popisa tog stanovništva.

Do sada smo imali, samo posle rata mislim da je ovo šesti popis stanovništva. Te baze podataka morate koristiti. Tamo se nalaze podaci o licima koja su otišla. S druge strane, imamo komplementarne podatke o stanovništvu koje je došlo na ove prostore, i o izbeglicama i o interno raseljenim licima i svim drugim strukturama stanovništva.

U samom zakonu nemate gotovo nijednu odredbu o lokalnoj samoupravi. Lokalna samouprava najbolje poznaje svoju strukturu stanovništva, a u zakon niste ugradili odredbe koje obavezuju lokalnu samoupravu da unutar samog organa uprave postoji jedno odeljenje koje će se baviti licima koja spadaju u ovu kategoriju - dijaspora, izbeglice i interno raseljena lica.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan bitan zakon, koji rešava materiju koja je, nažalost, do sada bila neozakonjena i koja verovatno ima najmanju podzakonsku i zakonsku regulativu od svih oblasti u pravnom sistemu Republike Srbije.
Zašto je bitan ovaj zakon? Iz izlaganja ministra mogli smo čuti da je na prostorima trećih zemalja ovoga trenutka prisutno između tri i četiri miliona, a verovatno i više, Srba. Zašto je još značajan? Zbog toga što su Srbi odlazili u svet iz više razloga: ekonomskih, socijalnih, iz razloga proterivanja, genocida, etničkog čišćenja itd. Različiti su motivi odlaska u svet.
Mi moramo posvetiti pažnju kako onima koji su otišli iz ekonomskih razloga pre 200, 150, 50 godina i danas odlaze u svet, tako i onima, sa posebnom pažnjom, koji su proterani i koji žive na prostorima Balkana. Genocid i etničko čišćenje treba da zabrinu današnjicu i međunarodnu zajednicu, a posebno Republiku Srbiju, jer je Srbija podnela najveći ekonomsko-finansijski teret proterivanja Srba sa prostora na kojima su bili autohton narod, u kojima su imali državljanstvo, u kojima su bili ravnopravan narod. To je jedna strana.
Druga, kako reče ministar, dijaspora svake godine ovoj državi da između 13 i 15, čak bih se usudio i da kažem da je to daleko više, više od pet milijardi dolara. Sve se to sliva u budžet Republike, u platni bilans, i mi deficit platnog bilansa uglavnom pokrivamo deviznim doznakama iz inostranstva. To je ono što zvanično prođe kroz platni sistem Republike Srbije. Ali, pored platnog sistema, gotovinski se unese daleko više i zato se usuđujem reći da je to sigurno negde između 18 i 20 posto bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.
S druge strane, imamo ustavnu kategoriju. Naime, članom 13. stav 1. Ustava Republike Srbije predviđeno je da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu. U stavu 2. se kaže: "Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom". Zbog toga je ovaj zakon neophodan.
SRS je u pripremi ovog zakona imala više formalno-pravnih i stvarnih primedbi, koje je izložila na odborima, na neformalnim i formalnim sastancima, i očekuje da amandmani koji su dati od SRS budu u većini i prihvaćeni, jer su suštinski i vrlo značajni. S druge strane, želimo da imamo zakon koji će omogućiti građanima Srbije potpunu zaštitu, da sve one anomalije, svi oni problemi koji muče Srbe, posebno Srbe u okruženju, budu rešeni, a da država i državni organi operativno rešavaju, po ubrzanom postupku, sve ono što je problem Srba u okruženju.
Imamo još jedan zakon, koji je donet još 1990. godine, a to je Zakon o izbeglicama, koji u svom članu 4. kaže sledeće: "Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje međunarodnopravnu zaštitu na način koji je utvrđen za njene građane".
Nažalost, ovaj zakon i ovaj član zakona nisu u funkciji. Državni organi Republike Srbije nisu ispunili svoju obavezu u smislu zaštite ličnih, imovinskih, kolektivnih, socijalnih i ostalih prava. Da to nije samo moj puki stav, Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu...

Nastaviću ono započeto. Naime, radi se o vrlo bitnom zakonu, međutim moja sumnja polazi od toga da će, kao i ostali zakoni, biti mrtvo slovo na papiru, a to ću pokušati potkrepiti određenim činjenicama i podacima koji govore o primeni zakonskih propisa u praksi.
Naime, jasna nam je odredba u Ustavu iz 2006. godine koja obavezuje Republiku Srbiju, odnosno njene državne organe, da učine sve da zaštite prava i interese i slobode naših građana u inostranstvu. Pored toga, imamo brojne zakonske propise koji na direktan ili indirektan način govore o toj obavezi. Šta su državni organi učinili da bi oživotvorili to ustavno i zakonsko pravo izbeglih i Srba koji žive i rade u rasejanju da bi mogli živeti u normalnim uslovima? Gotovo ništa, to je opšta konstatacija. Zašto?
Evo, krenimo od proste činjenice, kažemo između tri i četiri miliona Srba živi u inostranstvu. Zašto državni organi ne popišu Srbe koji žive u inostranstvu? Zašto to nije urađeno? Da li je to pojava koja je sada prisutna mesec dana ili, konstatovali smo ovde, 200 godina? I dan-danas imamo migracije ovoga ili onoga tipa, odlaska u inostranstvo na rad ili proterivanje sa prostora bivše Jugoslavije zbog raznih metoda represije prema Srbima.
Sada ću vam dati jedan primer. Uporedimo podatke o broju životinja u pojedinim opštinama, otiđimo u veterinarsku stanicu i tačno ćemo dobiti podatak koliko ima pasa, koliko ima mačaka, krava, konja itd. Koliko ima izbeglih u tim opštinama, da li taj podatak imamo? Zašto ga nemamo? Vlada mora odgovoriti na to pitanje.
Da li smo ovim zakonom definisali obaveze državnih organa? Jesmo, samo Ministarstvo za dijasporu, ništa drugo. Šta će Ministarstvo za dijasporu učiniti sa tridesetak ljudi? Ništa. Gotovo sve evropske ambasade u inostranstvu imaju više radnika nego što imate vi. Šta rade te ambasade? Šta radi Ministarstvo spoljnih poslova? Da li oni te podatke imaju? Imaju. A ako nemaju, moraju doći do njih.
Želimo i pričamo o tome kako Srbi u rasejanju stvaraju ekonomske preduslove, pomažu ovde, žele da ulažu itd. Koje smo im preduslove ovde stvorili u zadnjih osam-devet godina, u zadnjih 50 godina? Nikakve. Zašto nikakve? Koji propisi omogućavaju tim ljudima da dođu ovde i imaju benefite? Zašto benefite? Zato što dolazi ovde za vreme verskih praznika ili kolektivnih godišnjih odmora u zemljama Zapada ili treće zemlje.
Koji su benefiti tim ljudima? Nema ih. Stvarajući i radeći tamo, ljudi su ostvarili određena sredstva i žele da ih ulože ovde. Recite mi jednu opštinu koja je jedan plac namenila za ljude iz inostranstva koji se vraćaju. Navedite mi makar jednu opštinu. Isto to pitanje mogu postaviti i za izbeglice. Recite mi jednu opštinu koja je za ovu godinu izdvojila jedan plac za izbeglice, interno raseljena lica. Jedina koja je to učinila u svoje vreme je opština Zemun, koja je obezbedila desetine hiljada placeva. Šta je sa poreskim sistemom? Šta je sa ekonomskim preduslovima da im se omogući da uđu i ulože? Ovaj zakon je morao to rešiti, ali nije rešio.
Kada pragmatično posmatramo primenu ne samo ovog zakona, onda moramo krenuti od toga. Bez pragmatičnosti u zakonskim propisima nećemo napraviti ništa. Državni organi Srbije ne čine ništa da olakšaju život i bitisanje ljudi u inostranstvu. To možemo videti kroz Zakon o budžetu, koji je zadnjih tri-četiri godine odvajao otprilike od 130 do 150 miliona dinara za Ministarstvo za dijasporu, koje je ulagano kroz različite vidove pomoći organizacijama naših ljudi u dijaspori. To je premalo, gotovo ništa.
Članovi SRS otvoreno su na Odboru za Srbe izvan Srbije rekli - pružićemo maksimalnu podršku, taj nivo sredstava koji se odvaja za pomoć mora se udesetostručiti; i to je malo, ali ajmo za početak toliko.
Da li ovde u zakonu postoje takve obaveze? Šta smo predlagali? Jednostavno, recite - 0,2% BDP države za prethodnu godinu mora se izdvojiti za ovo, i onda je to ozakonjeno i onda je obaveza i ministra finansija i predsednika Vlade i predsednika države da se obezbede ta sredstva. Bez stvarnih zakonskih regula ne vredi o tome pričati.
Za sledeću godinu, videćete, dobićete daleko manje od ovoga. Šta ćete vi napraviti? Kako oplemeniti, kako oživotvoriti, kako implementirati zakon? Nema šanse da ga oživotvorite.
Stanje naše dijaspore u inostranstvu je jako teško, podložno je ogromnoj asimilaciji velikih naroda i velikih država. Ogromna je diskriminacija, posebno zato što su Srbi. Svet je stvorio takav milje. To su ljudi koji su provodili genocid, koji su napravili ogromne ratne zločine po BiH, po Krajini, po Srbiji, po Kosovu itd. Šta smo tu napravili? Kako smo medijski mogli, a nismo, promeniti tu sliku o svemu onome što su nam stvorili na Zapadu? Ništa nismo učinili.
Hajde da vidimo sada šta činimo da pomognemo izbeglicama koje su, nažalost, morale u ratnim prilikama napuštati svoja ognjišta iz danas demokratskih (kako oni sebe nazivaju) država. Osvrnuću se na Hrvatsku, s obzirom da sam jedan od tih koji je proteran. Nažalost, proterano je između 500.000 i 800.000 ljudi.
Evo, citiraću potpredsednika Vlade, koji je na jednom skupu, obraćajući se udruženjima izbeglih lica, otvoreno rekao, a to je izjavio 12. avgusta 2008. godine, da Republika Hrvatska svesno i tendenciozno usporava proces povratka izbeglica, vraćanje njihove imovine i ostvarivanje njihovih prava na penziju i posao. Zatim nastavlja - Vlada mora insistirati na doslednom sprovođenju Sarajevske deklaracije, Sporazuma o sukcesiji i drugih pravnih akata između Republike Srbije i Republike Hrvatske koja se tiču prava izbeglica.
Na istom tom skupu predsednik SDSS-a Vojislav Stanimirović izneo je stvarni podatak o tome šta se dešava u Hrvatskoj.
Mnogobrojne međunarodne humanitarne organizacije kažu da je povratak pri kraju, da su se Srbi u pravilu vratili. Vratili su se na temelju podataka koje dobijaju od Hrvatske. Hrvatski državni organi svesno lažu, manipulišu, a to potvrđuje i potpredsednik Vlade Jovan Krkobabić, koji kaže - svesno i tendenciozno usporavaju povratak i vraćanje prava i imovine.
Vojislav Stanimirović kaže - u toku 2007. godine iz Hrvatske se vratilo u Srbiju 3.818 Srba, a u međuvremenu se vratilo i stalno živi u Hrvatskoj 1.480 Srba. E, to je stvarno stanje.
Hrvatski državni organi, potpomognuti srpskim državnim organima, manipulišu međunarodnom zajednicom zato što vi ćutite. Vlada Republike Srbije i državni organi Republike Srbije o tome ćute, pa i vaše ministarstvo, ministre.
Stvarno stanje koje ste objedinili kroz izradu ove knjižice - Položaj i perspektive srpskog naroda i država iz zemalja okruženja, koju ste dali članovima Odbora za Srbe izvan Srbije, jasno nam pokazuju kakvo je stanje srpske populacije u Hrvatskoj i koji su to nagomilani problemi.
Međutim, u odgovoru na moje poslaničko pitanje potpredsednik i prvi zamenik predsednika kaže sledeće: Komesarijat za izbeglice, u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova, sprovodi intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti ukazujući na probleme i tražeći pomoć i podršku za nastavljanje sarajevskog procesa. To je najveća glupost koju sam pročitao do sada.
Dalje kaže: Komesarijat za izbeglice, u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova, sprovodi intenzivne spoljnopolitičke aktivnosti. Gde je tu zakon? Zakon o izbeglicama je inaugurisao Komesarijat za izbeglice. Komesarijat za izbeglice vodi spoljnu politiku. To je u praksi stvarno tako. Ministarstvo spoljnih poslova ne vodi spoljnu politiku u smislu zaštite interesa izbeglog stanovništva. A ko vodi? Komesarijat za izbeglice. Komesara za izbeglice Republike Srbije su inaugurisali za spoljnopolitičkog arbitra koji štiti interese izbeglica. Ne može tako, to je protuzakonito. A sada ću vam reći i zašto je to tako.
Godine 2007, prilikom zasedanja jednog tela u Zagrebu, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je izjavio, verovatno mu je neplanski istrčala jedna rečenica, kada je izgovorio pravu istinu - da je sa prostora Republike Srpske Krajine (on nije rekao iz Republike Srpske Krajine, nego je rekao - iz Hrvatske) proterano 220.000 Srba.
I samo zbog te rečenice on je postao persona non grata za hrvatsku diplomatiju, ali i za evropsku i američku diplomatiju. Odnos Bajdena prema ministru spoljnih poslova je najbolja slika o tome zašto je on persona non grata u evropskim i evroameričkim sferama.
Ove godine, kada je ministar spoljnih poslova trebalo da ide na međunarodnu konferenciju i porazgovara sa hrvatskom diplomatijom i sa međunarodnim posrednicima o stanju i problemima Srba izbeglica i ukaže na ogromne probleme koji muče tu populaciju, jednostavno nije dobio poziv. Ministar spoljnih poslova Hrvatske Jandroković rekao je da mu tu nije bilo mesto. To je sramota za srpsku diplomatiju.
Gde je tu bio predsednik države? Išao je tamo izvinjavati se. Zašto nije zaštitio ministra spoljnih poslova? Zašto Vlada nije zaštitila ministra spoljnih poslova?
Ako je ministar spoljnih poslova otišao u Hrvatsku i izjavio to što je izjavio i slagao, onda mora da odgovara jer je klevetom naneo štetu jednoj državi. Nažalost, on je rekao istinu. I Vlada i predsednik Vlade i predsednik države su se učaurili, kao puž kad se učauri. Nisu zaštitili ministra i toga trenutka na spoljnom planu se više ništa ne dešava. Na spoljnom planu pitanje izbeglica iznosi komesar za izbeglice. Ko više u svetskim okvirima razmišlja o komesaru za izbeglice kao jednom spoljnopolitičkom organu, koji zastupa, koji predstavlja, koji traži, zahteva itd.? Samo zato što nema snage, nema želje od strane drugih viših državnih organa i ministarstva.
Ministre, Vlada Republike Srpske Krajine, na čijem sam ja čelu, u više navrata vam se obraćala sa konkretnim problemima, iznosila je probleme izbeglica i davala rešenja. Dok se ne sedne sa međunarodnom zajednicom, međunarodnim institucijama, a pre svega mislim na OEBS, EU i OUN, i dok se ne prisili Hrvatska da izvrši sve ono na šta je obavezuje međunarodno pravo, međunarodne konvencije, deklaracije itd...
Vlada Republike Srpske Krajine je putem poslanika u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope tokom 2006. godine izdejstvovala jednu deklaraciju. Deklaracija je usvojena 26. januara 2006. godine i nosi broj 374. To je najznačajniji međunarodnopravni akt koji je izdejstvovala Vlada Republike Srpske Krajine, uz svesrdnu podršku SRS i pojedinih poslanika koji su članovi te parlamentarne skupštine. Ja ću ovde probati u kraćoj verziji to prepričati.
Zaključak te deklaracije pod 1) - podseća da su usled pritiska i terora nad Srbima i posebno etnički motivisane vojne ofanzive 1995. godine čitave teritorije očišćene od Srba. Ovo je vrlo ozbiljna kvalifikacija.
Zaključak pod 2) - žaleći što Hrvatska ni 10 godina kasnije nije omogućila proteranim Srbima da se vrate i uživaju svoja ljudska prava, što je rezultiralo malim brojem povratnika do sada.
Pod 3) - naglašavajući da je 1990. godine Hrvatska bila država Hrvata i Srba kao ravnopravnih konstitutivnih naroda i da je hrvatski parlament, kršeći sopstveni ustav izglasavanjem od samo hrvatskih poslanika, promenio status Srba u nacionalnu manjinu.
Pod 4) - postupajući u potpunosti po mišljenju broj 196 iz 1996. godine i Rezolucije 1809 iz 1996. godine, Parlamentarna skupština na osnovu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda... Dole potpisani članovi snažno apeluju na Vladu Hrvatske da se pridržava svojih ljudskih međunarodnih obaveza i preduzme sve neophodne mere da omogući Srbima da povrate svoj status, punu autonomiju, individualna i kolektivna prava i slobode i poziva Skupštinu da traži od Hrvatske da primeni standarde Saveta Evrope, EU i OUN.
Ova deklaracija je potpisana, overena, ona je pravni sistem Republike Srbije. Da li ona obavezuje državne organe Republike Srbije? Obavezuje. Šta su učinili državni organi Republike Srbije da materijalizuju, implementiraju odredbe ove deklaracije? Ništa. Tvrdim vam, nijedan organ, sada da zatražim, u roku od 15 dana neće dostaviti nekom drugom državnom organu ovu deklaraciju. Zato što je ona negde ko zna gde, u nekim arhivama. Koga to obavezuje? Nikoga.
Moramo se osvrnuti i na potpisane međudržavne sporazume između SRJ, odnosno danas Republike Srbije, i Republike Hrvatske o određenim pitanjima. Prvi je bio, 1996. godine, Sporazum o normalizaciji odnosa između SRJ i Republike Hrvatske, koji u članu 7. kaže: "Strane iz Sporazuma će obezbediti uslove za slobodan i bezbedan povratak izbeglica i raseljenih lica u njihova prebivališta ili u druga mesta koja slobodno izaberu. Strane ugovornice će obezbediti tim licima vraćanje u posed njihove imovine, odnosno pravičnu naknadu".
Gledajte, tu je čak i pravična naknada. Da li je ijedan Srbin koji je proteran dobio pravičnu naknadu? Niti jedan. Zašto? Zato što iza sebe nema državu Srbiju, nema ko da ovo sprovede. Koliko je Srba vraćeno? Rekli su između 500 i 800 hiljada. Ne znam. Hrvati znaju. Zna i međunarodna zajednica, zato što je i kreirala progon i etničko čišćenje i genocid nad srpskim narodom. Oni to znaju. Državni organi Republike Srbije ne znaju taj podatak. To je žalosno.
Nažalost, pravična naknada mora da bude, to je međunarodno pravo i ovaj sporazum je rađen na osnovama međunarodnog prava. Ko je stao u zaštitu Srba da se… (Predsednik: Vreme.) Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, moj amandman na članove 31, 32, 33. do 38. odnosi se na Glavu četiri, kojom su definisani osnovni geodetski radovi i predlog je SRS da se članovi 31. do 38. brišu, s obzirom da se radi o uskostručnim terminima koji nisu neophodni u samom zakonskom tekstu.
Naime, u normativno-pravnom smislu nije uobičajeno i nepotrebno je unositi odredbe koje su uskostručne, koje odražavaju neke tehničke termine, koje se odnose na tehničko-tehnološki rad, na određene standarde ili neke druge nebitne elemente.
Zašto je to bitno? Bitno je iz praktičnih i pragmatičnih razloga, zbog toga što u današnjim uslovima razvoja nauke, tehnike, informatičkog društva, dolazi vrlo brzo do promene tehničkih termina, tehničkih standarda, promena mernih merila, što u krajnjem slučaju zastareva određene termine koji ostaju u zakonskim propisima.
Stav SRS je da uskostručno termine i standarde ne treba unositi u zakonske odredbe i zbog toga predlažemo da se prihvate amandmani na članove 31. do 38. ovog predloga zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 198. stav (1) definisani su rokovi za donošenje podzakonskih akata. U stavu 1. kaže - podzakonska akta iz člana 181. tačka 3), 4), 8), 9), 11), 12) i 14) ovog zakona doneće se u roku od jedne godine, a ostala podzakonska akta iz člana 181. ovog zakona u roku od dve godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Amandmanom u ime SRS tražio sam da se reči - od jedne godine zamene rečima - od šest meseci. Mislim da je smisleno skratiti ovaj rok zbog važnosti koja imaju ova podzakonska akta i prava i obaveze koja proizilaze iz ovih podzakonskih akata.
Naime, članom 181. definisane su obaveze direktora Zavoda, koji će biti u obavezi da u zakonom utvrđenom roku donese podzakonska akta. Bitne su odredbe stava i tačke 3), 4), 8), pa mislim da je najvažnija ova 14), koja se odnosi na tehničke normative, metode, način rada kod premera državne granice, sadržaj, način vođenja registra državne granice, s obzirom na probleme koje imamo sa našim susedima vezano za određivanje državne granice.

Moj amandman se odnosi na pravno-tehničku korekciju člana 139. stav 2, gde umesto "obezbedio" predlažem "isplatio".
Naime, u članu 139. stav 2. predviđeno je, od dokumenata koji su predviđeni uz zahteva za izdavanje građevinske dozvole, dostavljanje dokaza koji dostavlja krajnji korisnik eksproprijacije, gde se u dokazu navodi stav da je obezbedio novčana sredstva u visini tržišne vrednosti nepokretnosti.
Postavlja se u pravno-finansijskom smislu šta znači dokaz da je obezbedio sredstva. Ko izdaje taj dokaz i šta on u pravnom smislu znači, a šta znači u finansijskom smislu da je obezbedio sredstva.
Pravno i finansijski, ako se radi o konačnom rešenju, konačnoj presudi, koja je izvršna i konačna, nema dokaza. Znači da je okončan postupak u izvršnom smislu i da je faktički taj dokaz od strane suda dostavljen i na taj način završen celokupan postupak.
Mislim da ministar i Vlada, kada su razmatrali ovaj amandman, nisu do kraja sagledali ovaj aspekt i da su tu pogrešili.
Pozivam još jednom ministra i prisutne saradnike da razmotre ovaj amandman. Mislim da je smislen, opravdan i kao takav bi bilo neophodno da ga usvojite.

Gospodo, neću se upuštati u razmatranje amandmana, nego generalno ću reći osnovnu primedbu na sve ono što se odnosi na lokalnu samoupravu i izradu prostorno-planske dokumentacije. Opšta konstatacija je da lokalna samouprava nije ispunila zadatak koji joj je postavljen ranijim Zakonom o planiranju i izgradnji, neće to učiniti ni sada. Zašto? Dva su razloga.
Prvi razlog je što lokalna samouprava nema dovoljno sredstava za izradu prostorno-planske dokumentacije i zakonom utvrđeni rokovi za izradu prostorno-planske dokumentacije sigurno neće biti ispoštovani. Bez pomoći države, bez pomoći republičkog budžeta, lokalna samouprava tu obavezu neće moći ispuniti. Sve ono što je cilj ovog zakona neće biti ispunjeno.
Zbog toga, ministre, vi morate sada iznaći mogućnosti za obezbeđenje sredstava lokalnoj samoupravi, jer od ovog posla neće biti ništa. Džaba smo krečili, džaba ste provodili javno raspravu, angažovali određene institute itd., nema tu pomoći dok se iz republičkog budžeta ne obezbede sredstva.
Nadalje, nema ni dovoljno kvalitetnih edukovanih ljudi koji mogu raditi u ovoj problematici i to je osnovna primedba. Mislim da shvatate suštinu ovog što sam rekao i mislim da iskustvo koja imamo iz 1998. godine, iz 2003. godine jasno daju naznake da nema završetka poslova vezanih za izradu prostorno-planske dokumentacije, a posebno to govorim sa aspekta legalizacije. Nema završetka legalizacije bez izrade prostorno-planske dokumentacije i bez sredstava koje vi morate da obezbedite.