Ponovo jedan loš predlog. Pročitaću ovaj član, pa dati svoje tumačenje i obrazloženje. Kaže se: "Nacionalna agencija vodi Jedinstven registar akreditovanih oblasnih agencija". U stavu 2. se kaže: "Uvid u Registar je javan", a u stavu 3: "Sadržinu i izgled registra iz stava 1. ovog člana propisuje ministar nadležan za poslove regionalnog razvoja".
Postavljam pitanje ministru-predlagaču, a time i Vladi – šta je sa svima ostalima koji su dobili akreditaciju? Šta je s onima kojima je akreditacija oduzeta, da li oni ulaze u registar? Moraju ući. Svi koji su dobili akreditaciju, moraju ući, a time i regionalna agencija koja vodi, sprovodi postupak, takođe, mora voditi registar.
Zašto to nije ugrađeno ovde? Mora biti ugrađeno u Predlog zakona da, pored Nacionalne, i regionalna agencija vodi registar, čim sprovodi postupak, izdaje akreditaciju, oduzima akreditaciju ukoliko nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi, ono što je predviđeno članom 42. ovog Predloga zakona.
Kažete ovde – uvid u Registar je javan. To se, valjda, podrazumeva. Zašto to ugrađujete u zakon? To je nepotrebno. Ono što je potrebno, ono što morate, to ne predvidite. To jasno govori o ozbiljnosti predlagača, zato što one notorne stvari, notorne činjenice, podatke koje moramo imati u registru, ne predvidite, a ono što je uobičajeno u pravnoj praksi, u pravnim pravilima, to ugrađujete, tako da u ovom zakonu imamo mnoge stvari koje nisu smele da se ugrađuju u njega.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na glavu iznad člana 44. Član 44. kaže: "Mere za podsticanje regionalnog razvoja utvrđuje Vlada na predlog Ministarstva, u skladu sa Nacionalnim planom, regionalnim strategijama i programima finansiranja razvoja regiona".
Predlog je da se glava iznad člana 44. briše, a razlog je u sledećem. Naime, prema podacima koje smo mogli dobiti u Narodnoj skupštini i u sredstvima informisanja, videli smo da je Srbija, u periodu od 2001. godine do danas, u finansijskom sistemu imala 16 milijardi evra direktnih investicija. Imali smo 18 milijardi evra deviznih doznaka koje su dostavljali naši građani. Imali smo tri milijarde evra od privatizacije. Zatim, imali smo međunarodnu pomoć u raznim vidovima, oko 4,5 milijardi. Imali smo povlačenje sredstava, ono što su radile banke, iz inostranstva, 7-8 milijardi evra. Znači, radi se o ukupnoj svoti od 50-55 milijardi evra, ono što je upumpano u finansijski sistem Republike Srbije, ono što je bilo životno, u smislu opredeljenja ove vlade da se finansiraju određeni programi.
Najmanje je uloženo u regionalni razvoj, a to nam pokazatelji koje imamo i koje dobijamo svakog dana pokazuju. Ova vlada, i sve vlade koje su bile u periodu od 2001. godine, nisu vodile računa o regionalnom razvoju. Danas, u uslovima otežanog privređivanja, ekonomske krize, finansijskom sistemu ...

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi grđani Srbije, u članu 45. su predviđeni podsticaji, odnosno sredstva koja namenjuje država za regionalni razvoj, ali u članu 45. vidimo da ukupno ima 12 tačaka s tačno naznačenim namenama u koje će se izdvajati ova sredstva.
Moram upozoriti prisutnog ministra da se ne ispunjavaju odredbe jednog vrlo bitnog zakona – o privatizaciji. U članu 61. Zakona je predviđeno da se 50% od ubranih prihoda privatizacije izdvoji za razvoj i restrukturiranje preduzeća.
Niti ulažete u razvoj, niti ulažete u restrukturiranje. Navedite mi samo jedan primer uspešnog restrukturiranja? Ova sredstva koja ste namenili izdvajate iz budžeta, ali su premala, ne odgovaraju onoj svoti od 50% privatizacije. Druge namene koje ste ovde naveli se finansiraju iz kredita koje uzimate iz inostranstva.
Ne može to tako, zakon to brani. Mnogobrojni zakoni zabranjuju taj vid finansiranja. Odlazimo u dužničko ropstvo, a ono što morate i što je obaveza, shodno zakonskim odredbama, to ne činite.
Moram reći kako razbacujete novac. To ste mogli čuti od predstavnika SRS-a prošle jeseni, kada smo razgovarali o određenim zakonskim propisima, a to su sredstva koja ste davali privatizacionim ...

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je danas Predlog zakona o elektronskom dokumentu, koji zajedno sa dva zakona iz ove oblasti, zakonima o elektronskom potpisu i o elektronskoj trgovini, predstavlja jednu celinu koja je vrlo bitna u oblasti elektronskog poslovanja, gledajući i u užem i u širem smislu kategoriju elektronskog poslovanja.
U svetu postoje danas razni oblici elektronskog poslovanja. Oni se razvijaju 40-ak godina i imamo vrlo izražen i naglašen kvalitetan oblik elektronskog poslovanja, kako u oblasti državne uprave, tako i u oblasti bankarstva, trgovine, rada državnih organa, prevashodno fiskalnih organa, poreskih organa, carinskih organa i drugih organa.
Gde smo mi u ovom sistemu? Mi ovaj oblik poslovanja radimo 15-ak godina, prevashodno su bankarski poslovi počeli pre 15-ak godina, a svi drugi su tek u povoju. Kaskamo za svetom 30-ak godina.
Ovaj zakon je vrlo bitan s aspekta formalno-pravne regulative, koja se ukrupnjava i kojom ćemo dobiti zaokruženu celinu, zajedno sa podzakonskim aktima koje će Ministarstvo doneti, ali ne možemo biti zadovoljni primenom, implementacijom ova dva zakona, Zakona o elektronskom potpisu i Zakona o elektronskoj trgovini, a i implementacija ovog zakona, kada bude usvojen u ovoj skupštini, biće otežana zbog toga što nije formalno-pravno ušao u regulativu koju obuhvataju drugi zakonski propisi.
Koji su to zakonski propisi koji imaju bitnu vezu i korelaciju s ovim zakonskim propisom? To su Zakon o kancelarijskom poslovanju, Zakon o opštem upravnom postupku, Zakon o arhivskoj građi, Zakon o državljanstvu, ličnoj karti itd., koji imaju vrlo bitnu funkciju i koji će morati dobiti određene zakonske inovacije. Mislim da je predlagač morao to rešiti ovim zakonskim propisom, kao i pitanje celokupnog elektronskog poslovanja vezanog za ovaj zakonski projekat, znači, zakon o elektronskom dokumentu, zato što bi donošenje ili inoviranje Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o kancelarijskom poslovanju itd. usložilo inače ogromnu zakonsku regulativu i umnožilo zakonske propise u Republici Srbiji.
Juče smo mogli u sredstvima informisanja dobiti određenu informaciju o radu Vlade, novom obliku rada Vlade, elektronskoj sednici Vlade, kao i informacije o tome kolika je pri tom ušteda.
Dobro je, s aspekta države i društva, da vodimo računa, da napravimo analizu o tome koliko štedimo na ovaj način. Ne samo da štedimo, nego ubrzavamo postupak, kvalitetnije radimo, misli se na Vladu. Ali, postavljam pitanje – zašto to nismo počeli juče, zašto to nismo počeli prošle godine, zašto to nismo počeli pre pet godina, jer iste preduslove koje imamo danas imali smo i pre pet godina? Isto pitanje za stručne službe Skupštine – zašto nismo u elektronskoj formi počeli rad pre pet godina, pre deset godina, ili juče, kad i Vlada? Preduslove imamo, ali nemamo dobru volju i nemamo analizu.
Pre godinu dana, kada su pokrenute određene inicijative u ovoj skupštini o tome da dobijemo laptopove i da krenemo u elektronsku obradu podataka, da svu dokumentaciju koju dobijamo u papiru dobijamo u elektronskoj formi, tog trenutka su novinari zaustavili sve. I sve u ovoj državi zaustavljaju i pokreću novinari. Zašto? Zato što ne rade državni organi. Ministarstvo telekomunikacija i drugi državni organi su dužni da naprave analize; istu analizu mora napraviti i Narodna skupština Republike Srbije.
Juče smo dobili informaciju da će ovo što je uloženo u informacionu tehnologiju za elektronske sednice Vlade koštati nekih 37-38 miliona i da će se otplatiti za godinu dana.
Zašto ova skupština ne napravi istu takvu analizu, izađe pred javnost i pred građane Srbije i kaže – jeste, poslanici će dobiti to i to i Skupština će uštedeti toliko i toliko sredstava? Nisu bitni čak ni materijalni, odnosno finansijski podaci o tome kolika je to ušteda, bitno je da dobijamo daleko kvalitetnije sve ono što dobijamo na papiru.
U Skupštini smo mogli dobiti određene informacije da određeni dokumenti, predlozi zakona, razni amandmani nisu došli do poslaničkih grupa. Zašto? Zbog toga što je to hrpa dokumenata koja korespondira između predlagača, onih koji ih obrađuju, stručnih službi Skupštine, kurira koji to raznose, poslanika koji to kasnije preuzimaju itd. U tom kolanju dokumentacije, normalno je da se dešavaju propusti, da se određeni dokumenti ne donesu.
Kada se radi o elektronskoj pošti, nema tih problema. Zato stručna služba, ako to nije učinila, a nije učinila, mora već danas da krene da pravi analizu i da već za 10, 15, mesec dana dobijemo informaciju, analizu o tome kolike su uštede i šta mi time dobijamo.
Pročitaću vam ovo što vidim ne samo u radu državnih organa, nego u radu i pripremi dokumentacije od strane građana, kada korespondiraju s državnim organima, zatim, moramo tu spomenuti i privredu.
Ogromno vreme se gubi na izradi dokumentacije, predaji dokumentacije, preuzimanju i obradi dokumentacije, arhiviranju itd. Sve će se to izgubiti onog trenutka kada budemo imali dobro osmišljen zakonodavni sistem, podzakonske akte koji nas upućuju na način i oblike rada i, na kraju, sve to budemo imali u elektronskom smislu obrađeno, sortirano, arhivirano i uvek dostupno, daleko brže nego što je danas.
Ovakvim načinom elektronskog poslovanja dobićemo daleko efikasniji rad državnih organa; prevashodno je bitno kod državne uprave, jer oni su nosioci najvećih aktivnosti u obradi podataka, izradi određenih dokumenata, koji se kasnije dostavljaju građanima. Moramo spomenuti tu i materijalnu i finansijsku uštedu, u smislu daleko manje provedenog vremena u izvođenju dokumenata, s druge strane, državni organi će daleko manje trošiti kada sve to rade u elektronskom vidu.
Vrlo je bitno gubljenje vremena pred šalterima, jer građani danas pred šalterima provedu ogromno vreme. Evo, dolazim iz Novog Sada. Mogli ste videti u pisanim i elektronskim medijima da tamo ljudi dolaze u večernjim časovima, da donose stolice, provode celu noć pred MUP-om, da bi dobili ili određeno uverenje, ličnu kartu, ili neku drugu putnu ispravu, jer im je neophodno. Građani gube ogromno vreme pred šalterima.
Sve se to gubi onog trenutka kada imamo jedan osmišljen sistem. Ovo je početak i zato ovo ministarstvo, a i druga ministarstva i drugi državni organi moraju krenuti daleko dublje.
Vidimo u obrazloženju ovog predloga zakona da neće biti neophodna sredstva. I te kako će biti neophodna sredstava da bi zaživeo ovaj sistem, jer bez sredstava, bez nabavke tehnologije, bez nabavke operativnih sistema i edukacije radne snage nema sprovođenja ovog zakona, nema implementacije ovog zakona.
Zato, na posao, državni organi pre svega, to je u interesu građana. Nije u interesu građana da dobijemo jedan suvoparan zakon, koji kasnije niko neće otvoriti, nego je u interesu da imamo operativne zakone, koji će biti primenjivi i implementirani onog trenutka kada se stvore preduslovi. Preduslovi su tu. Mi operativne sisteme imamo, imamo i adekvatnu tehnologiju, samo je moramo znalački iskoristiti.
Moramo edukovati radnu snagu. Mi u državnoj upravi nemamo edukovanu radnu snagu. Imamo sada zadovoljavajući broj operativnih sistema i tehnologije, ali nemamo edukovanu radnu snagu koja to može nositi. Državni službenici su po godinama stari, preko 50 godina. Više od pola njih nije nikada uključilo kompjuter. Više njih nije ni pročitalo ono što je bitno s aspekta ovog vida poslovanja.
Znači, državni organi moraju hitno da krenu u nabavku tehnologije, operativnih sistema, za to su potrebne pare i edukacija radne snage. Znači, ne stoji ova vaša konstatacija da za sprovođenje ovog zakona ne treba novac. Ako ga mislite samo doneti i ne primeniti, onda stvarno i ne treba. Zadovoljili ste formu, a šta se suštinski u stvarnom životu dešava, to nije bitno. Tako vi radite. Ne možete tako raditi i ne smete tako raditi. Nije to u interesu građana.
Ono što hoću da naglasim, to je kako se implementiraju određeni zakonski projekti u praksi. Ovde ću vam navesti jedan primer. On je inspirativan, pomalo i tragičan, ali odslikava pravu sliku današnjeg društva i nebrige vlasti prema narodu.
Pre šest meseci smo usvojili Zakon o matičnim knjigama, kojim smo predvideli da isprave koje se izdaju od strane matičara nisu vremenski limitirane, odnosno trajnog su karaktera; misli se na izvode iz matičnih knjiga rođenih, venčanih, umrlih. Do sada smo imali situaciju da smo za svaki dokument, kada smo tražili uverenje o državljanstvu ili rešenje o državljanstvu, morali dostaviti izvod iz matične knjige rođenih i on nije smeo biti stariji od šest meseci. Sada je ta odredba brisana Zakonom o matičnim knjigama. Međutim, u praktičnoj primeni, ona nije brisana, i dalje je ostala.
Na sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova možemo pročitati šta je neophodno za izdavanje biometrijske lične karte: potrebna je lična karata ili druga važeća isprava, ako čovek već ima ličnu kartu, dalje, izvod iz matične knjige rođenih ne stariji od šest meseci, i to na uvid, uverenje o državljanstvu Republike Srbije ne starije od šest meseci, i ponovo na uvid.
Vidite kako državni organi postupaju prema svojim građanima. Sada ću vam ilustrovano prikazati šta to znači za građanina izbeglicu, proterano lice iz Hrvatske, koje mora otići u Hrvatsku baš zbog toga.
Ovo što je na sajtu, to je i u papirima činovnika na šalterima. Kada on dođe na šalter s validnim dokumentom, važećim prema odredbama Zakona o matičnim knjigama, a sada i drugim zakonskim propisima, činovnik kaže – ne, mora biti mlađi od šest meseci. Taj isti građanin, koji je izbeglo lice, koji ima izbegličku legitimaciju, mora otići u Hrvatsku, doneti dokument; tako za uverenje o državljanstvu, tako i za ličnu kartu, pasoš i sve druge dokumente koje izdaju državni organi.
Nije to samo otići, nego se tamo plaća i administrativna taksa, i to je tri ili četiri puta veća nego ovde, treba izgubiti jedan ili dva dana, to je putni trošak; s obzirom na to da je tamo sve popaljeno, uništeno itd., završava u nekom hotelu, pa je to 50-60 evra itd. Tako za jednog, tako za drugog bračnog druga, tako za dete, tako za jedan dokument, tako za drugi itd.
Kako državni organi Republike Srbije rade, to je zločin prema određenoj kategoriji stanovnika, da ne kažem za sve, a za ove je posebno – izbegao bez imovine, bez prava itd., osuđen na milost i nemilost pred vlastitim državnim organima.
Moramo uzeti još jednu kategoriju stanovnika, a to su izbegla lica, zvanično ih, prema podacima Komesarijata za izbeglice, ima preko 90 hiljada.
Ti ljudi, kada pokrenu postupak da dobiju rešenje o državljanstvu i lična dokumenta, ne mogu otići u Hrvatsku. Zašto? Zato što su im dokumenti, odnosno pasoš iz Republike Srpske Krajine ili onaj stari hrvatski, nevažeći. Kako da odu? Nikako. Onda se dovijaju na ovakve i onakve načine, i preko supruga, preko rođaka itd., jer ne mogu otići sami.
Gledajte šta ih tamo dočeka – tamo dođu u policijsku postaju, tako nazivaju policijsku stanicu, i onda im kažu – za toga i toga morate prvo otići u poreski organ da donesete potvrdu da su izmirene poreske obaveze.
Čovek je od 1991, ili 1995, ili 1997. godine u Republici Srbiji i normalno da je u međuvremenu poreski organ raspisivao i razrezivao porez i u poreskim knjigama se vodi određena obaveza. Kako doći do tog papira? Izmiriti obaveze? Po pravilu, izbeglice izmiruju obaveze da bi dobili dokument. Onda, idu dalje. Kada se pribavi taj dokumenat, onda kažu – morate otići u komunalne ustanove, kao što su komunalna preduzeća, razna druga preduzeća, u elektroprivredu, u gasna preduzeća, i doneti potvrdu da su izmirene sve obaveze o komunalnim naknadama i komunalnim uslugama.
Kada se sve to zadovolji, posle toga se odlazi u vojni odsek i tamo se odjavljuju, određenim izjavama, fotokopijama vojne knjižice, pa se sve to dostavi opet tom čoveku koji je tamo, jer ovaj ne može otići, i sve to traje godinu dana ili šest meseci, uz mnogobrojna nerviranja, uz mnogo sredstava naknade državi Hrvatskoj, samo zato što državni organi Republike Srbije ne razmišljaju o tome.
SRS je u više navrata pokretala ovo pitanje i ukazivala na ogromne probleme izbegličke populacije, ali šta vas briga. Šta vas briga za nesrećnike koji su proterani, njihova imovina uništena, oduzeta prava itd.! Posle svega, da sve to zanemarimo, zašto na sajtu državnog organa stoji odredba koja je protivzakonita? Zašto teramo ljude u ovakve situacije? To je zločin prema tim ljudima, to je nastavak onog zločina koji su ti ljudi doživljavali 90-ih godina.
U formalno-pravnom smislu, sam zakon nije potpun u pogledu nadzora. Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona, kaže se, vrši Ministarstvo. Kako ćete izvršiti nadzor? Kako ćete ući u dokumentaciju, kako ćete ući u elektronske dokumente? Kako vi tehnički, tehnološki, da uđete u te dokumente? Kako će to učiniti inspektor za elektronski potpis? Nedovoljno, nepotpuno, nejasno i stvoriće konfuziju.
Zato, kažem, implementacija ovog zakona treba da usledi onog trenutka kada bude usvojen. Prošlo je osam dana, već sutra morate imati mogućnost kontrole.
Mi elektronsko poslovanje obavljamo već 15-ak godina. Kako? Vrše ga određeni organi, bez kontrole. Da li ima zloupotreba? Ima, i to ogromnih. Zašto? Zato što nemamo državnu kontrolu. Instrumenti državne kontrole su inspekcijski organi. Ovo što ste napisali, to je mrtvo slovo na papiru, i za Ministarstvo i za inspekciju.
Nije opravdanje to što kažete da trenutno nemate telekomunikacionog inspektora. On mora da bude u funkciji onog trenutka kada se pojava dešava, kada u praktičnoj primeni, u praktičnom životu imamo određene negativne pojave, koje mogu imati negativne društvene implikacije.
Konstatovali smo ovde probleme u mobilnoj telefoniji, probleme kod kablovskih operatera i kod svih drugih operatera, ali sve se to odvija pred nama, mi smo skrstili ruke, nemamo inspektora. Pa, stvorite preduslove da bude inspektora. To je, sve zajedno, nedelju dana, mesec dana posla.
U pravnom smislu, stavite ovde zakonske projekte i normirajte zakonske propise i napravite sve to. Nema tu opozicija razloga da vam bilo šta osporava. Osporavamo pojave koje su evidentne i činjenice koje su jasne, ali, s druge strane, država samo ćuti o tome i uvek se ograđuje određenim problemima, a najbolje opravdanje ja da opozicija u Skupštini odugovlači s mnogobrojnim amandmanima itd.
To su prazne priče. Pređite s tih praznih priča na dela, radite, i opozicija neća imati nikakvih problema. Zašto bi vas ometala u radu, ali u neradu ćemo vas uvek sprečavati, a ne radite. Hvala.

Dame i gospodo, u svojoj diskusiji ću govoriti samo o jednom zakonu. Mislim da je u ovom setu zakona ovaj zakon najbitniji po svojoj suštini i formi, po cilju donošenja; ovoga trenutka je vrlo bitno kakav ćemo zakon usvojiti.

Srpska radikalna stranka je ozbiljno prišla ovom zakonskom projektu. Žao mi je što potpredsednik Vlade i ministar nauke i tehnološkog razvoja odlazi zbog određenih sugestija koje imam ja kao izvestilac u ime SRS. Radi se o vitalnim, bitnim, temeljnim izmenama ovoga zakona koje smo probali ugraditi kroz amandmane, međutim, sama suština i forma ovog zakona su jako loše i teško ga je u osnovi menjati amandmanski zbog toga što je u ovaj zakon ugrađeno puno toga što je trebalo da bude obuhvaćeno drugim zakonskim propisima. O čemu se konkretno radi?

Ugovor o osnivanju EU je sistemski rešio osnovne elemente državne pomoći. On po svojoj suštini traži, i mi smo to morali ugraditi u ovaj zakonski projekat, dve stvari: prvo je državna pomoć, kao osnovna kategorija sa osnovnim vrstama, načinom dodele te državne pomoći korisnicima državne pomoći, a posebnim (ili čak ovim) zakonom treba regulisati kontrolu te državne pomoći. Pre svega je trebalo da napravimo strategiju u kojoj ćemo obraditi izdvajanje i podelu državne pomoći. Unutar te strategije predlagač zakona morao je da utvrdi koji su to ciljevi koji će se postići izdvajanjem sredstava kroz državnu pomoć; zatim, vrste državne pomoći; uslovi podele državne pomoći; davaoci državne pomoći; šta se konkretno izdvaja nacionalnim programom Republike Srbije, šta regioni izdvajaju (u ovom slučaju mislim na autonomne pokrajine) i šta izdvajaju lokalni organi vlasti.

Pored toga, ova nacionalna strategija morala je sadržati godišnji program državne pomoći, koji će biti verifikovan u ovom parlamentu kroz budžet ili kroz određene fondove. Imamo Fond za razvoj, i Fond za razvoj alimentira određena sredstva koja predstavljaju državnu pomoć. Pored toga, mora se napraviti godišnji finansijski program izdvajanja za državnu pomoć; zatim, sankcije za nepoštovanje svih elemenata koji su predviđeni za izdvajanje državne pomoći itd.

Znači, sve je to moralo biti sastavni deo nacionalne strategije za izdvajanje i podelu državne pomoći, koja predstavlja jednu celinu. Kontrolu državne pomoći moramo obuhvatiti posebnim zakonom, ili ona treba da bude sastavni deo ovog zakona o državnoj pomoći, ali smo mi ovde „udrobili“ i jedno i drugo; ove stvari se u samom zakonu prepliću, čas govorimo o kontroli, čas govorimo o vrstama državne pomoći.

Šta smo mi dobili od predlagača? Predlagač govori o ulaganjima u privredu, o socijalnim ulaganjima (misli se na stanovništvo), ulaganjima usled prirodnih nepogoda, u cilju otklanjanja šteta uzrokovanih prirodnim nepogodama, zatim, ulaganjima usled ozbiljnih privrednih poremećaja, ulaganjima u zaštitu kulturne baštine itd. Najmanje govorimo o ulaganjima i državnoj pomoći koja ide u oblast privrede.

Članom 1. Predloga zakona rekli smo da se ovim zakonom uređuju opšti uslovi i postupak za kontrolu državne pomoći u cilju zaštite slobodne konkurencije na tržištu primenom načela tržišne ekonomije i podsticanja privrednog razvoja, obezbeđivanja transparentnosti u dodeli državne pomoći, kao i izvršavanja preuzetih obaveza po zaključenim međunarodnim ugovorima, koji sadrže odredbe o državnoj pomoći. Niti jedna odredba zakona ne govori o tome na koji način se narušava slobodna konkurencija na tržištu, niti jedna odredba. Šta to znači? Prepustićemo to komisiji, koja će sama procenjivati kada se narušava slobodna konkurencija na tržištu. To nećemo dozvoliti.

Nadalje, u stavu 2. člana 1. kaže: „Odredbe ovog zakona se ne odnose na primarnu poljoprivrednu proizvodnju i ribarstvo“. U amandmanima koje je uputila Vlada na predlog ovog zakona (ima ih ukupno devet) sama je izvršila korekciju, amandmansku korekciju, i kaže – U članu 2. stav 2. menja se odredba Predloga zakona i ona glasi: „Odredbe ovog zakona ne odnose se na poljoprivredne proizvode i proizvode ribarstva“.

Postavlja se pitanje da li se izdvajanje za poljoprivredu i ribarstvo smatra državnom pomoći ili ne? Da li se vrši kontrola državne pomoći, kako vi rekoste, odnosno Vlada, u ovom amandmanu, za poljoprivredne proizvode i proizvode ribarstva? Zamenili ste teze. Izdvajanje i ulaganje preko agrarnog budžeta u oblast poljoprivrede i ribarstva predstavlja državnu pomoć.

Prema evropskom zakonodavstvu i ugovoru o formiranju Evropske zajednice, ne vrši se kontrola, država može izdvajati onoliko koliko joj omogućavaju materijalne i finansijske mogućnosti. U članu 88. tog ugovora je predviđeno šta ne spada u državnu pomoć. Kod nas mora da bude državne pomoći i moramo vršiti kontrolu. Zašto? Zbog političkog voluntarizma, zbog političara koji su u vlasti i koji izdvajaju. Gde izdvajaju? Izdvajaju u svoje sredine. Nema strategije, nema programa, nego smo dozvolili, odnosno preuzeli su sami na sebe da dele onako kako smatraju da treba da dele.

Ono što je navedeno u članu 2. tačka 1), gde definišete državnu pomoć, apsolutno ne odgovara definiciji koja se koristi u EU. Samo da vam kažem da je ona radna grupa koja je formirana 2004. godine dala daleko bolju definiciju državne pomoći i vi ste je morali ugraditi ovde. U tački 2), kada definišete davaoca državne pomoći, morali ste reći šta će izdvajati centralna vlast kroz budžet i kroz fondove, a šta će izdvajati autonomna pokrajina i lokalna samouprava. Morate to ograničiti.

Politički voluntarizam i voluntarizam vlasti je danas u Srbiji toliko jak da lokalni moćnici rade šta hoće – danas asfaltiraju, sutra poklanjaju, prekosutra oduzimaju itd.

To se mora rešiti zakonom, ali zakonom o kontroli državne pomoći, koja ima posebne ingerencije i nadležnosti i sankcije za one koji zloupotrebe sve ono što je predviđeno zakonom.

U članu 3. Predloga zakona kažete da državna pomoć dodeljena u bilo kom obliku, koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu, osim ako nije drugačije propisano ovim zakonom, ili koja je suprotna zaključenim međunarodnim ugovorima, nije dozvoljena.

Šta znači zakonska odredba „koja narušava ili preti da naruši konkurenciju na tržištu“? Kako to utvrditi? Koji su to elementi narušavanja konkurencije na tržištu, te slobodne tržišne utakmice, koji mogu dovesti do poremećaja na tržištu? Vokabular, lingvistički se ovo mora obraditi, pokazati kroz osnovne elemente, jer, u protivnom, komisija će raditi onako kako ona smatra tog trenutka. U drugoj situaciji će rešavati na drugi način.

Nadalje, zašto spominjete ovde – dozvoljena državna pomoć? U odredbi člana 88. Ugovora o osnivanju Evropske zajednice je rečeno da izdvajanje za fizička lica, za građane, za invalide itd. ne spada u državnu pomoć.

Zašto je dozvoljena, zašto nije dozvoljena? Tu morate biti jasni. Nema potrebe to regulisati u zakonu o kontroli državne pomoći; to je regulisano drugim zakonskim propisima. Ali, da ste išli u kompleksan zakon o državnoj pomoći, onda da. Ovako ste samo jednom proširenom rečenicom rekli u članu 2: „Dozvoljena državna pomoć je pomoć socijalnog karaktera, koja se dodeljuje individualnim potrošačima bez diskriminacije u odnosu na poreklo robe, odnosno proizvoda koji čine konkretnu pomoć.“ Onda ste tu ubacili još i odredbu vezanu za dodelu pomoći zbog šteta prouzrokovanih prirodnim nepogodama ili drugim vanrednim situacijama.

Kada definišete državnu instituciju koja će se baviti kontrolom državne pomoći opredelili ste se za komisiju za kontrolu državne pomoći.

Mislim da je to sa aspekta kontrole dobro rešenje, ali nije dobro rešenje ko čini tu komisiju. Komisiju čine predstavnici izvršne vlasti koji su nosioci izrade strategije, utvrđivanja stanja, saniranja stanja, izdvajanja sredstava, pripreme svih finansijskih planova kako republičkih organa, tako i raznih drugih državnih organa, koji su u funkciji izvršenja svega onoga što onda i oni vrše – to je strogi sukob interesa.

Srpska radikalna stranka je predložila sledeće – da državnu kontrolu u dodeli državne pomoći vrši odbor Narodne skupštine Republike Srbije. Zašto?

Odredba člana 98. Ustava daje ovlašćenje Skupštini da vrši kontrolu izvršne vlasti. To je podela vlasti, kada predstavničko telo, u ovom slučaju Narodna skupština Republike Srbije, vrši kontrolu izvršenja svih postupaka i radnji od strane izvršne vlasti. Nema kontrole kada oni koji učestvuju u svim postupcima na kraju i vrše kontrolu. Nema kontrole, to je sukob interesa. To morate ispraviti. Ovo je neadekvatno rešenje.

Zašto je Evropska unija formirala posebnu evropsku komisiju koja vrši tu kontrolu? Baš zbog toga. To je neutralno, specijalno telo koje vrši kontrolu. Ne može vršiti kontrolu predstavnik ministarstva koji je učestvovao u kreiranju svih postupaka.

Srpska radikalna stranka je sve odredbe koje su vezane za komisiju o kontroli državne pomoći brisala. Kao takva, za nas je neprihvatljiva. Sigurno će Ustavni sud ovakvu odredbu, kako ste je koncipirali ovim predlogom zakona, proglasiti da je u suprotnosti sa Ustavom.

Kada govorim o kontroli, svedoci smo svakodnevnih zloupotreba izvršnih organa vlasti kako u utvrđivanju visine sredstava za državnu pomoć, tako i u sistemu plasmana tih sredstava. Posebno je to bilo prisutno u toku 2008. godine zbog ekonomske i finansijske krize. Oseća se to i u toku ove godine. Znamo koje probleme ima agrarni budžet u obezbeđenju adekvatne količine sredstava.

Postavlja se pitanje zakonitosti, s obzirom na odredbe Zakona o budžetskom sistemu, pa i Zakona o budžetu, kada mi ne izvršimo određene obaveze po budžetu koje smo morali izvršiti u 2008. godini, pa ih izvršavamo sada i izvršavaćemo ih do kraja godine. Time narušavamo osnovni princip budžeta, a to je godišnjost budžeta. Sve ono što je van toga mora biti posebno koncipirano i potkrepljeno adekvatnim odlukama, između ostalog i zakonskim propisima i izmenama, koje moraju doći na ovu skupštinu. Tu se krši odredba Zakona o budžetskom sistemu i Zakona o budžetu, ali, ko vodi računa o tome.

Kada govorimo o vrstama državne pomoći, vi ih ovde ne pominjete; misli se na državnu pomoć u oblasti privrede. Predlagač zakona je promašio, u svakom slučaju, u odredbama, zato što je spomenuo u dva ili tri člana ulaganje u privredu kroz državnu pomoć.

Mi u praksi imamo, Vlada je izašla sa tri programa mera za suzbijanje ekonomske i finansijske krize. Sve je to sastavni deo državne pomoći, ali ste to morali ugraditi u ovaj propis. Morali ste ugraditi, morali ste utvrditi uslove pod kojima će se dodeljivati ta pomoć. Morali ste ugraditi sistem povratka te pomoći, jer nije sve dato humanitarno ili bespovratno, ima i povratne pomoći, ali morate ugraditi kroz zakon. Vi to niste ugradili.

Zato je zakon nepotpun i zato ga morate dograditi, morate ga povući. Najbolje je da ga povučete. Treba ugraditi posebno ono što sam rekao – državnu pomoć, a posebno kontrolu državne pomoći. Ne mešati, izmešali ste itd.

U pet članova ste sabrali sve ono što bi trebalo da bude jedna kompleksna materija koja se odnosi u prvom delu, ako idete na jedan zakon, zakon o državnoj pomoći, na uslove, način, vrste, i onda posle toga dolazi kontrola državne pomoći.

Mi u praksi imamo, što se tiče vrsta vrsta državne pomoći, subvencije, imamo preferencijalne kredite, imamo državne garancije, imamo poreske i carinske olakšice i oslobođenja, imamo nabavku repromaterijala sa određenim pogodnostima (posebno je to bilo prisutno ranije, prema Zakonu o porezu na promet), imamo razne stimulativne mere za otkup poljoprivrednih proizvoda zbog dispariteta itd., druge podsticajne mere.

Ono što je, po meni, vrlo značajno, gde država ne vodi računa, ne preduzima ništa, posebno je to aktuelno kod ove vlasti, to je vlasnička struktura u javnim preduzećima i bankama, osiguravajućim kućama itd. Tu ne činite apsolutno ništa. Tu su vam zlatne rezerve. Pokušali ste sada kroz izmenu Zakona o dobiti da prebacite svu dobit u budžet. Međutim, šta se dešava? Javna preduzeća svesno ulaze u gubitak, bez ikakvih posledica. Vidite šta se desilo sa NIS-om.

Kod banaka je slična situacija. Gubitak – dugogodišnji dobitak. Zašto? Prolaze bez ikakvih sankcija. Vlast mora, odnosno vi morate naterati banke da prave sanacione programe, ne može se iz godine u godinu ulaziti iz gubitka u gubitak. Na temelju akcija koje ima u tim bankama država mora imati korist. To može biti osmišljena državna politika, to može biti državna pomoć, da ne ubirate dividende, ali to mora biti osmišljena politika predviđena zakonom, kao vid olakšica, fiskalnih olakšica. Gubitaši ne plaćaju, ali ne može se iz godine u godinu biti gubitaš, posebno ne u bankarskom sektoru. Svesno ste doveli banke i druge finansijske institucije u poziciju da ne mogu poslovati bolje nego što posluju, ali ne činite ništa da ispravite sve one propuste...

(Predsednik: Vreme. Privedite kraju, završite rečenicu.)

Uključiću se kasnije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uputio sam u ime SRS amandman na član 5, stav 2, da se reč "tri" zameni rečju "pet", sa obrazloženjem da je neophodno povećati broj rasadnika koje će stručna lica, odnosno diplomirani inženjeri šumarstva moći obrađivati, u smislu proizvodnje šumskog reproduktivnog materijala.

Obrazloženje Vlade je da je napravljena određena analiza i da Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva predlaže, na temelju te analize, da se to zadrži na broju "tri".

Nevezano za ovaj amandman, kao premijer Republike Srpske Krajine u progonstvu, moram naglasiti određene mere i aktivnosti Vlade Republike Hrvatske koje predstavljaju diskriminatorske mere koje se ozakonjuju.

Naime, radi se o zakonu o poljoprivrednom zemljištu koji je Sabor Republike Hrvatske doneo prošle godine u sedmom mesecu, u letnjem periodu, a Hrvati to znalački rade upravo u letnjim mesecima, kada je pažnja javnosti i međunarodne javnosti daleko manja nego što je to uobičajeno. U tim trenucima Hrvati donose određene zakone koji su diskriminatorski.

Radi se, s obzirom na vreme, samo u jednoj rečenici, radi se o oduzimanju prava na privatnu svojinu - zemljište, šumsko zemljište i livade, pašnjake itd.

Postavio sam pitanje Vladi, nisam dobio odgovor, zato se obraćam ministru, da vidim šta je Ministarstvo poljoprivrede i Vlada RS učinila da se smanji obim diskriminatorskih mera koje provodi hrvatska država prema Srbima izbeglim iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske?

Dame i gospodo narodni poslanici, radi se o amandmanu koji u pravno-tehničkom smislu pokušava ispraviti Predlog zakona. Vlada nije prihvatila ovaj amandman i neću se mnogo truditi da ga obrazložim. Nastaviću onu priču vezano za diskriminatorske mere hrvatske države prema Srbima koji su proterani iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Radi se o Zakonu o poljoprivrednom zemljištu koji je, kao što sam naglasio, donet prošle godine, koji u svojim odredbama predviđa novčane kazne i izuzimanje vlasništva za one vlasnike poljoprivrednog zemljišta koji ne preduzimaju agrotehničke mere i ne obrađuju poljoprivredno zemljište.
Ovaj zakon, u ovom delu koji se odnosi na nepreduzimanje agrotehničkih mera isključivo je rađen za Srbe koji su proterani sa svojih ognjišta.
Ovim načinom se krše odredbe međunarodnog prava, mnogobrojnih sporazuma između Republike Hrvatske i Republike Srbije i nanosi se ogromna šteta izbeglom stanovništvu.
Srpski državni organi ne preduzimaju ništa da se ovakve diskriminatorske mere spreče i da se u diplomatskim aktivnostima spreči rigidna i oštra regulativa, i oštre kazne, a s druge strane, onoga trenutka kada se to zemljište izuzme i kada se da u zakup, možemo smatrati da je toga trenutka Srbin, koji je vlasnik tog zemljišta, izgubio pravo na upravljanje tim zemljištem.
Postavljam pitanje ministru poljoprivrede – šta učiniti u ovoj situaciji? Šta preduzimaju ministarstvo i Vlada da se spreče ove diskriminatorske mere?

Dame i gospodo narodni poslanici, uputio sam amandman na član 3. stav 1. Predloga zakona, da se posle tačke 17) doda tačka 18) koja glasi: "u veterinarskoj zaštiti domaćih životinja koristiti naučno istraživačka znanja i iskustva savremenih metodoloških ispitivanja".
U obrazloženju Vlade stoji da se amandman ne prihvata iz razloga što iz obrazloženja amandmana ne proizilaze opravdani razlozi, posebno iz razloga što predložena izmena ne podrazumeva pravno-tehničku redakciju tekst.
S obzirom da je gajenje životinja sa aspekta veterinarske zaštite, odnosno zdravstvene zaštite životinja uređeno Zakonom o veterinarstvu, ne može se prihvati predloženi amandman.
Celokupan Zakon o stočarstvu je u svojim odredbama izbacio zaštitu, a posebno veterinarstvo kao naučnu disciplinu koja mora biti prisutna u sistemu zaštite domaćih životinja.
SRS je u više amandmana izvršila korekcije, između ostalog pravno-tehničke, ali i suštinske korekcije vezano za zaštitu, za veterinarstvo, uticaj i značaj zaštite domaćih životinja i posebno ulogu veterinarstva. Očito da ovaj predlog zakona nije radio čovek iz Uprave za veterinarstvo, očigledno imao je vrlo malo uticaja u predlaganju odredaba ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na obrazloženje svog amandmana, da kažem jedan opšti stav vezano za zakon, a radi se o nazivu zakona.
Predlagač je izabrao opredeljenje koje nije u duhu srpskog jezika. Mislim da to nije samo slučaj u ovom zakonu, nego je to slučaj i kod drugih zakona koje dobijamo i koji ulaze u skupštinsku proceduru.
Očito je da lingvisti nisu cenjeni gosti u ovoj ustanovi i predlažem Vladi i predlagačima zakona, ministarstvima, da pre nego što prirede određene zakone obavezno konsultuju lingviste, jer očito je da ovo što dobijamo ovde ne odgovara duhu i smislu srpskog jezika.
Uložio sam u ime SRS amandman na član 5. stav 1. tačka 18) alineja 1, da se posle reči "izdržljivost životinje" dodaju reči "medijska zloupotreba".
U obrazloženju Vlade stoji: Amandman se ne prihvata iz razloga što je u članu 5. tačka 18) Predloga zakona definisano zlostavljanje životinja koje može biti fizičko i psihičko zlostavljanje, a u članu 7. stav 1. tačka 24) Predloga zakona propisana je zabrana ubijanja, zlostavljanja i podsticanja životinje na agresivnost i protivprirodno ponašanje radi proizvodnje filmova, reklama i drugih dela na filmskoj traci, video traci i drugim nosačima slike i tona, kao i stavljanje u promet, iznajmljivanje i javno prikazivanje takvih filmova, reklama i drugih dela. Na taj način je i zabranjena svaka medijska zloupotreba životinja.
Mislim da je Vlada u svom stavu promašila i da je morala prihvatiti ovaj amandman, zato što je medijska zloupotreba daleko šira nego što je mišljenje Vlade.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 5. stav 1. i tražio brisanje ovog člana iz formalnopravnih i tehničkih razloga, jer je preopširan i kao takav nejasan.
Vlada je odbila ovaj amandman. Neću se dalje udubljivati u obrazloženje. Vratiću se na priču o diskriminatorskom zakonu Republike Hrvatske iz prošle godine, a koji se odnosi na poljoprivredno zemljište.
Srbi, koji su genocidnom politikom hrvatske države proterani sa svojih ognjišta, ostavili su na prostoru Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine preko 450 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, 680 hiljada šuma, šumskog zemljišta, livada i ostalih vrsta poljoprivrednog zemljišta. Ko brine danas o ovom zemljištu? Niko.
Hrvatska država je donela ovaj zakon samo da bi onemogućila Srbe u povratku, onemogućila Srbe u korištenju svoje privatne svojine. Srpski državni organi ne čine ništa da se Srbi tamo vrate i da mogu uživati u svojoj privatnoj svojini. To je direktno kršenje ljudskih prava u organizaciji hrvatske države, ali nažalost i srpske države.
SRS je danas dobila informaciju o još jednom drastičnom kršenju ljudskih prava. Naime, Haški tribunal je zabranio šetnju predsedniku SRS prof. dr Vojislavu Šešelju, šetnju unutar dvorišta Haškog tribunala. Ovo je stvarno tačka na ''i'', ovo je kršenje ljudskih prava bez presedana. Zato pozivam ovu skupštinu da sazove hitno zasedanje i da se razgovara o tome – da pokrenemo inicijativu da se raspusti Haški tribunal, da se preispitaju sve presude osuđenicima u Haškom tribunalu.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 26. stav 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu. Ovaj amandman nije prihvaćen, sa obrazloženjem Vlade koje ću pročitati. "Amandman se ne prihvata iz razloga što kod višegodišnjeg zakupa Republika Srbija mora imati sredstva obezbeđenja za slučaj da zakupac nakon isteka prve godine zakupa nastavi sa obradom zemljišta, a ne plati zakupninu za narednu godinu. U tom slučaju Ministarstvo raskida ugovor o zakupu i naplaćuje zakupninu iz sredstava obezbeđenja".
Nažalost, u praksi, to smo mogli čuti i danas, imamo šarenilo u smislu i ugovaranja od strane lokalne samouprave i naplate zakupnine.
Koliko nam je poznato, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede raskinulo je vrlo mali broj ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta, a u praksi imamo ogromna neizvršenja obaveza po osnovi zaključenih ugovora o zakupu. Štetu trpi kako republički budžet, tako i budžet lokalne samouprave i budžet AP Vojvodine.
Za ovo vreme koliko mi je ostalo samo ću još naglasiti ono što je bitno u oblasti poljoprivrede. Mi smo za ovu kalendarsku godinu smanjili subvencije u Agrarnom budžetu za poljoprivredu i one su u odnosu na prošlu godinu negde za 85% niže, odnosno iskazano u novčanim sredstvima od 25 milijardi prošle godine na 13,5 milijardi ove godine. To treba da nas zabrine, treba da zabrine ovu vladu, zato što naši poljoprivredni proizvođači i naši proizvođači hrane nemaju one uslove koje imaju proizvođači u regionu…

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime SRS podneo sam amandman na član 3. i predložio da se član 3. stav 1. briše. U obrazloženju Vlade stoji da se amandman ne prihvata iz razloga što se iz obrazloženja ne vide razlozi koje upućuje na neophodnost usvajanja predloženih amandmana.
Smisao ovog amandmana, inače stav SRS jeste, u sledećem – predložen je ogroman broj zakonskih projekata, koji obuhvataju širu oblast u oblasti poljoprivrede i kao takvi ne mogu se sagledati, pa smo određene stvari probali i kroz brisanje da ukažemo na ogromne probleme koji žive u oblasti poljoprivrede.
U prethodnom svom javljanju i obrazlaganju svog amandmana ukazao sam na ogromne probleme s kojima se suočava selo i poljoprivreda i nemar koji ide od strane vlade i Ministarstva poljoprivrede u oblasti sufinansiranja i finansiranja subvencija poljoprivredne proizvodnje. Prošla godina je, možemo reći, bila zadovoljavajuća u smislu obezbeđenja određenih finansijskih sredstava za finansiranje poljoprivrede.
Dakle, 25 milijardi predstavlja negde oko 4,2 posto budžeta za prošlu godinu.
Međutim, smanjenje ove svote na 13 i po milijardi, odnosno 2,4% ove godine u budžetskim sredstvima su mala sredstva, u svakom slučaju ostavićemo selo da živi samo, bez pomoći države. Postavljam pitanje Ministarstvu poljoprivrede, a i Vladi Republike Srbije - kako će preživeti naše selo sa ovako malo sredstava, kako će istrpeti naše selo?

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam u ime SRS amandman na član 4. stav 1. Amandman je odbijen, ali je bitno naglasiti šta je suština ovog amandmana. To ću reći sa aspekta određene populacione grupe o kojoj sam govorio juče, a to je izbeglička populacija koja je genocidnom politikom hrvatske države proterana sa prostora Republike Srpske Krajine na prostore Republike Srbije.
Srpski državni organi ne preduzimaju ništa da se diskriminatorski postupci hrvatske vlasti otklone, da se oni internacionalizuju i da se ukaže na osnovne probleme populacije koja je izbegla na ove prostore, kojoj je oduzeta sva imovina i sva imovinska prava.
Ukazaću na dva aktuelna zakona koja su hrvatski državni organi doneli u toku prošle godine. Radi se o Zakonu o posebnoj društvenoj zaštiti, koji tretira posebna pitanja na prostoru Republike Srpske Krajine, i Zakonu o poljoprivrednom zemljištu.
Naime, prvim zakonom o posebnoj državnoj zaštiti hrvatski državni organi definitivno oduzimaju sva prava na državne stanove odnosno na stanove na kojima su Srbi imali stanarska prava. Oni ih dodeljuju, vidite čuda, hrvatskim pripadnicima oružanih snaga, prvoborcima njihovog rata i predstavnicima populacije iz BiH koji trenutno žive u Republici Hrvatskoj, bez obzira što su te kategorije već ostvarile pravo, ovi u BiH, a ovi su već to pravo ostvarili prema prethodnim zakonskim propisima...

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu je uputila na stotine protestnih nota raznim međunarodnim humanitarnim organizacijama, misijama EU, organizaciji UN i drugim institucijama, kao i državnim organima Republike Srbije i ukazala na razne oblike diskriminacije koji se provode nad Srbima u Republici Srbiji, u Republici Hrvatskoj, a brojni su oblici diskriminacije nad srpskom populacijom i u Hrvatskoj i u Srbiji.
Ovde ću nabrojati samo neke oblike diskriminacije. Od onih najtežih, to je genocidna politika hrvatske države, etničko čišćenje, ubistva koja su prisutna i posle 95. godine, prisutna su i danas, razni oblici nanošenja teških i lakših telesnih povreda, zatim drugi diskriminatorski postupci kao što su šikaniranje, maltretiranje na nacionalnoj i verskoj osnovi, razni oblici hapšenja, privođenja, saslušavanja Srba koji se vraćaju u Republiku Hrvatsku.
Zatim razni oblici diskriminacije koji se vrše pred pravosudnim i administrativnim organima, opštinskim organima i višim državnim organima Republike Hrvatske, kao i drugi oblici diskriminacije u oblasti kulture i jezika srpske nacionalne manjine u Republici Hrvatskoj.
Ono što treba da zabrine je neodgovornost i neprincipijelnost srpskih državnih organa, koji ne preduzimaju ništa da se ovi diskriminatorski postupci hrvatske vlasti, pre svega, ovde obznane, da se internacionalizuje pitanje srpske populacije i da se pomogne srpskoj populaciji u smislu povratka svih onih izgubljenih i oduzetih prava.
(Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, podnio sam amandman na član 1. stav 1. Predloga zakona o zabrani diskriminacije. Amandman je odbijen od strane Vlade, ali ću ovde govoriti o jednom vidu diskriminacije koja ima i međunarodno-pravni karakter, ali prevashodno je bitno sa domaćeg aspekta da se o ovom obliku diskriminacije ovde razgovara.
Radi se o diskriminacije izbegličke populacije. Kada sam rekao da diskriminacija ima i međunarodno-pravni karakter, moramo reći da su genocid i etničko čišćenje, koji su predviđeni kao teži oblici diskriminacije, bili prisutni kod ove populacije, jer je populacija koja je proterana iz RSK i Republike Hrvatske proterana na temelju genocidne politike, etničkog čišćenja hrvatske države i na prostore Republike Srbije je došlo preko 400.000 Krajišnika.
Ukupna srpska populacija u Hrvatskoj je udaljena sa ognjišta na kojima su od pamtiveka živeli, u broju između 500.000 i 800.000.
U čemu se sastoji diskriminacija?
Diskriminacija se sastoji u tome da se hrvatski državni organi zalažu da se nijedno od oduzetih prava, i kolektivna i individualna prava, ne vraćaju srpskoj populaciji.
S druge strane, srpski državni organi imaju obaveze da pomognu ovoj populaciji u smislu ublažavanja diskriminatorskih aktivnosti hrvatske države.
(Predsedavajuća: Dva minuta. Zahvaljujem.)
Nastaviću u skladu sa vremenom poslaničke grupe.
Na temelju kojih propisa proizilazi obaveza ove države? Naime, članom 13. Ustava Republike Srbije predviđeno je da Republika Srbija štiti prava i interese svojih državljana u inostranstvu.
Pored toga, moramo ukazati na odredbe člana 4. Zakona o izbeglicama Republike Srbije, koji kaže: ''Republika Srbija obezbeđuje kolektivnu zaštitu ličnih, imovinskih i drugih prava i sloboda izbeglica i obezbeđuje im međunarodno-pravnu zaštitu''. Da li to državni organi Republike Srbije čine? Ne čine.
Sada ću vam pročitati odgovor na jedno moje pitanje koje sam uputio Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu rada i socijalne politike i Komesarijatu za izbeglice.
Odgovoreno mi je 14. novembra prošle godine, sa potpisom prvog potpredsednika Vlade – zamenika predsednika Vlade, gospodina Ivice Dačića, koji u odgovoru kaže sledeće: ''I pored potpisanih dokumenata između Republike Srbije i Republike Hrvatske, kojima su se potpisnice obavezale da preduzmu mere radi ostvarivanja imovinskih i socijalnih prava povratnika (misli se na Sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i Hrvatske, Sporazum o socijalnom osiguranju, Sporazum o sukcesiji itd), povratnici srpske nacionalnosti u Republiku Hrvatsku se i danas sreću sa nemogućnošću pristupa pripadajućim ljudskim pravima vezanim za povratak oduzetih stanarskih prava, obnovu imovine, povratak uzurpiranog poljoprivrednog zemljišta, rešavanje statusnih pitanja vezanih za sticanje državljanstva Republike Hrvatske, poteškoćama u vezi sa priznavanjem prava iz radnog odnosa i penzijskog osiguranja, optužnicama za ratne zločine i hapšenje povratnika, etnički motivisanim zločinima i ekonomskim zlostavljanjem u područjima u kojima se vraćaju Srbi, privatizacijom bez učešća Srba itd.'' To su sve oblici diskriminacije koje imaju Srbi u postupku povratka svojih kolektivnih i individualnih prava.
Koja su to kolektivna prava koja se Srbima ne vraćaju po ustavno-pravnom sistemu Republike Hrvatske?
Ministar za ljudska i manjinska prava mora posebno obratiti pažnju zato što nijednog trenutka od ovog ministarstva nisam dobio informaciju, ni na sajtu, to intenzivno pratim, nijedno slovo o diskriminaciji nad Srbima i u Hrvatskoj, kao nacionalne manjine, a i Srbima koji su dobili državljanstvo, oni su državljani Srbije, po ustavnoj odredbi je obaveza svih državnih organa da ta prava vrate.
O kojim pravima se radi? Kolektivnim pravima, pravo na ravnopravnost i konstitutivnost. To pravo nam je pripadalo po Ustavu iz 74. godine, kao i Srbima u BiH. Danas Srbi u BiH predstavljaju ravnopravan konstitutivan narod. Srbi iz Hrvatske to pravo nemaju. Po sistemu ravnopravnosti, ista prava za istu državu. Ako je to od strane međunarodne zajednice dato Srbima u BiH, po istom tom principu je trebalo to pravo da dobiju Srbi u Hrvatskoj, nisu dobili.
Nadalje, pravo na ravnopravnost jezika i pisma. To pravo nemamo. Pravo na slobodno ispovedanje vere. Nemamo. U periodu od 1995. godine do danas u Hrvatskoj je prisilnim putem promenilo veru preko 40.000 Srba. To je podatak SPC, na temelju potvrda koje oni daju svakom pravoslavcu koji menja veru i odlazi u rimokatoličku veru.
Da govorimo o setu imovinskih i socijalnih prava, povratak imovine i imovinskih prava, zatim obnova zapaljenih i pokradenih kuća, stanova, poslovnih i industrijskih objekata, povratak stanarskih prava. Preko 50.000 stanova u društvenom vlasništvu su Srbi imali u Hrvatskoj. Danas nijedan stan u društvenom vlasništvu, po ranijem i sadašnjem zakonodavstvu Hrvatske, nije vraćen. Svi stanovi Srbima u BiH su vraćeni.
To je diskriminacija o kojoj moramo razgovarati ovde. Po nekoj prosečnoj tržišnoj vrednosti, 50.000 stanova, to je dve i po milijarde. To su ogromna sredstva. Ta sredstva će se preliti u budžetski sistem, finansijski sistem Republike Srbije, ojačati finansijski sistem.
O ovom pitanju se mora razgovarati, Hrvatska se mora prisiliti. Postoji određeni interes međunarodne zajednice, koja je u dosadašnjem periodu tražila od Hrvatske, međutim, srpski organi ništa nisu učinili.
Dalje, besplatne akcije, isplata penzija. U periodu od 1991. do 1999. godine Srbi nisu dobijali penzije. Radi se o preko 50.000 penzionera koji nisu u tom periodu dobijali penzije.
Međunarodna zajednica je striktno naložila Hrvatskoj da te penzije hrvatski penzioni fond isplati penzionerima koji su to pravo stekli. Međutim, do dana današnjeg nijedna penzija po tom osnovu nije isplaćena.
Zbog vremena prekidam, ali ću nastaviti kasnije. Hvala.