Članom 1. ste predvideli da se finansiranje izgradnje, rekonstrukcija i održavanje javnih puteva obezbeđuje iz sledećih izvora – naknada za upotrebu javnog puta, budžetskih sredstava Republike Srbije, finansijskih kredita, ulaganje domaćih i stranih lica i drugih izvora.
Za SRS je neprihvatljivo u ovim uslovima finansiranje iz svih ovih izvora. S obzirom na okolnost da smo nedavno doneli Zakon o javno privatnom partnerstvu i koncesijama, primereno bi bilo, znači u okviru ali samo u okviru ove tačke 4. ulaganja domaćih i stranih lica da se iz tog izvora, ali samo određeni, znači izgradnja. Naknada za upotrebu javnih puteva, ona se eventualno može u konstrukciji i održavanju javnih puteva. Iz budžeta je ovog trenutka je nemoguće, međutim kod vas je sve to moguće. Zašto je nemoguće? Nemoguće je zato što su nam narasli dugovi, obaveze prema stranim investitorima, prema domaćim bankama, prema prodajnim hartijama od vrednosti, ogromna su druga zakonska izdvajanja koja su zakonom definisana i neprihvatljivo je u tako skučenom budžetu sa ogromnim deficitom stvarati još veći deficit. Javni dug je, to nam je sada već poznato, bez obzira što Vlada kaže da je u okviru 45%, odavno je to prešlo taj iznos. S obzirom da se i dalje zadužujemo, s obzirom da i dalje dajemo garancije itd, sve to će ići na 50, 60 i ko zna gde.
Zbog toga smo tražili da se ovo briše. Imate Zakon o javno privatnom partnerstvu, reklamirajte, dajte uslove, otvorite konkurse, dajte mogućnost koncesije. Sve normalne države u Evropi i svetu uradile su na sledeći način. Koncesije, javno privatno partnerstvo i privatno…

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, prvo ću nekoliko rečenica vezano za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama, koji ima svega dva člana. To je jedna kozmetička promena kojom menjamo jednu nepotpunu, nejasnu, necelishodnu pravnu odrednicu, sa jednom drugom koja je takođe i nepotpuna, nejasna i necelishodna i u osnovi jedno te isto, sem što imamo dva procenta u ovome što menjamo.
Zbog građana Srbije da kažem da se radi o članu 51. Zakona o sudskim taksama, gde se u stavu 2. kaže: "Od naplaćene takse 60% će se koristiti za poboljšanje materijalnog položaja sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca, sudskog osoblja i osoblja u javnim tužilaštvima" itd.
Sada je, prema ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o sudskim taksama, ova brojka od 60% podeljena je na 40%, koji se raspodeljuju za tekuće rashode sudova, a 20% za poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih u sudovima i javnim tužilaštvima, sudsko osoblje i osoblje u javnom tužilaštvu i kaže: "druge rashode kao investicije, u skladu sa zakonom".
Zašto je to nepotpuno? Nepotpuno je zbog toga što nema jasne imperativne norme koje će dati nalog pravosudnim organima da određena sredstva dobijaju od države. Radi se o povratnim sredstvima po osnovu sudskih taksi, koja moraju biti usmerena u jasnu namenu. Da li je ovde definisana jasna namena? Nije. Zašto? Kaže se da će se 40% raspodeliti za tekuće rashode sudova, a 20% za poboljšanje materijalnog položaja zaposlenih. To je jedan osnov. Drugi je: "druge rashode", a treći je: "investicije".
U praksi ova odredba će se tumačiti različito. Jedni sudovi i rukovodioci u sudovima će pretočiti sva sredstva koja se dobiju po ovom osnovu, ovih 20%, pretočiće u zarade, drugi će pretočiti u investicije, treći u javne rashode i nakon izvesnog vremena imaćemo disproporciju. Svake godine će se povećavati rashodi, povećavati zarade u onim pravosudnim institucijama koje su dobile ovako alternativno rešenje, i onda ćemo imati situaciju da će neko lice koje obavlja isti posao u jednom sudu imati 20, 30, 40% veće prihode nego što je to slučaj u drugom sudu.
Vidite kako vi sa jednom pravnom normom nepotpunom, nejasnom stvarate uslove da se pojedini radnici diskriminišu u praktičnoj izvedbi. Bitnija je situacija koju sam saznao od pojedinih predstavnika pravosudnih organa u Vojvodini, da je polovinom desetog meseca jednim internim dopisom iz određenog pravosudnog organa na republičkom nivou, uskraćena mogućnost isplate i nabavke materijalnih troškova. Radi se o neophodnim stavkama, koje su neophodne za funkcionisanje i rad pravosudnih ustanova i te ustanove su onemogućene da nabavljaju materijalna sredstva neophodna za rad, jer to država neće plaćati. Uvek izgovor da država. Tamo neko Ministarstvo finansija i neko u Vladi onemogućava to. To je situacija u Vojvodini.
To je vrlo problematično sa političkog aspekta. Zašto? Zato što to otvara jednu drugu političku dimenziju. Autonomaši odmah znajući za sve ovo stvaraju, evo vidite, vidite šta ovi u Beogradu rade. Oni tamo troše, razbacuju, a mi nemamo za najosnovnije troškove, pa čak za ono što se nabavlja za sanitarni čvor, e nemamo ni za to. Vidite kako vi neodgovornim finansijskim aktivnostima dovodite u političkoj sferi, stvarate atribute političkim strankama koje rade na razbijanju Srbije.
Ja ću ovde vrlo kratko ukazati na odredbe ovoga Zakona o javnom tužilaštvu, a pre toga ću postaviti pitanje ministru pravde gospođi Malović. Kakva je sudbina Mileta Dakića? Ja sam dva puta, ovde vama postavlja pitanje. Nisam dobio nikakav odgovor. Radi se o Srbinu koji je uhapšen u BiH, isporučen u Republiku Hrvatsku zbog navodnih ratnih zločina. U više navrata kroz medije provlačilo se njegovo ime kao ratnog zločinca. Radi se o čoveku koji nema veze sa ratnim zločinom. Taj zločin koji mu se natura je politička kvalifikacija od strane Republike Hrvatske.

Ne zloupotrebljavam. Ja samo tražim odgovor. Tražim odgovor jer sam u okviru načelnih rasprava i rasprava u pojedinostima postavlja pitanje. Nisam dobio nikakav odgovor.

Hvala na upozorenju. Vratiću se na još jednu stvar, opet je vezano za rad tužilaštva. Naime, u toku ove godine premijer Republike Hrvatske Jadranka Kosor eks premijer, optužila je pravosudne organe Republike Hrvatske, rekavši za optužnice koje su došle od strane pravosudnih organa Republike Srbije za genocid i zločine i ratne zločine. Nazvala ih je glupim i nepismenim. Zatražio sam odgovor i Ministarstva pravde i Vlade Republike Srbije i drugih državnih institucija šta ste učinili na ovakve kvalifikacije, na ovakve uvrede od strane hrvatskih organa?
Dobio sam odgovor, evo vrlo bitno je ukazati javnosti na odgovor, ono što sam ja dobio. Kaže, predsednik Republike Srbije, predsednik Vlade Republike Srbije, dosledno i u kontinuitetu angažovali su se u normalizaciji odnosa sa Republikom Hrvatskom, što je rezultiralo intenziviranjem političkog dijaloga, posebno predsednika dve države, kao i neposrednom parlamentarnom saradnjom i saradnjom dveju vlada.
Postavljam pitanje. Kako je moguće razvijati dobrosusedsku saradnju, intenzivirati politički dijalog kada se dve države tuže za genocid? Genocid je, da upozorim, najteže krivično delo. Hrvatska je to učinila tužbom Međunarodnom sudu pravde 1999. godine. Mi smo kontra tužbom prošle godine, takođe konstatovali počinjeni zločin nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj itd. Kako je moguće razvijati dijalog ako se tužimo za genocid? Evo očito ovde imamo nebulozu i jednu šizofrenu situaciju.
Nadalje u dogovoru dobijam od Vlade sledeće konstatacije – da je prilikom svih realizovanih susreta obostrano potvrđena spremnost za jačanje dobrosusedstva i bilateralnih odnosa. Kako je i to moguće ako je Republika Hrvatska priznala tako zvano nezavisno KiM. Kako je to moguće razvijati dobrosusedske i prijateljske bilateralne odnose.
Šta se onda nadalje kaže u odgovoru – sagledavajući izjave Jadranke Kosor kao način da se u periodu uoči predizbornih aktivnosti, u decembru ove godine ojača pozicija aktuelne Vlade, a posebno vladajućeg HDZ. Hrvatskoj strani se eksplicitno stavlja do znanja da Republika Srbija očekuje korektan odnos političkih faktora u Republici Hrvatskoj u toku aktuelnih priprema za izbora i izbegavanje nastupa koji bi dovodili u pitanje ugled Republike Srbije i njenih zvaničnika.
Znači, traži se od Republike Hrvatske da ona više ne vređa, dovoljno je vređala itd. Gde je tu reciprocitet? Ako su počinili zločine, to ste evidentirali, genocid, što je ne sporno. Optužnice nazvali glupim i nepismenim, mi o svemu tome ćutimo. Gde je tu diplomatija? Gde je tu, između ostalog i vaše tužilaštvo, a i vi kao ministar pravde da uzvratite na način kako se u takvoj situaciji to uzvraća. Ako su te optužnice nepismene i glupe, kakve su onda njihove optužnice? Optužnica 1549 je sa Hrvatske strane vama dostavljeno. Za Mileta Dakića, čoveka koji je dobio potvrdu i sa vaše strane, i od strane hrvatsko pravosuđa da se protiv njega ne vodi postupak za ratni zločin. On je uhapšen i sad mu se sudi za ratne zločine. Kako je to moguće? Ali očito da je to kod vas moguće, to je moguće kod aktuelne vlasti.

Da se vratimo na tužilaštvo. Hrvatska je u jedanaestom mesecu ove godine donela zakon kojim je stavila van snage sve ono što je u pogledu optužnica otišlo, i od strane pravosudnih institucija bivše SFRJ, vojnih organa i organa Republike Srbije. Šta je sa druge strane učinjeno da mi imamo neku kontra meru? Osoba 1549, a da kažem i nekoliko desetina hiljada osoba je bilo u postupku pred pravosudnim organima u Republici Hrvatskoj. Zašto istom metodom reciprociteta to nije napravljeno sa naše strane? To je odgovornost i predsednika Skupštine i ove Skupštine, i ovog parlamenta. Zašto? Kad se vređaju, vređa se dostojanstvo tih ljudi. Zamislite nosite pečat ratnog zločina? Zašto? Za nešto što nije počinjeno? Ako Hrvati za svoje građane kažu, to nas ne interesuje, mi nećemo ono što je došlo sa srpske strane, ništa nećemo procesuirati. Naši građani su nevini. Pa kako je onda moguće podneti sa naše strane tužbu, kontra tužbu i reći da su Hrvati počinili genocid. Zašto smo nedosledni? Ovo je jedna šizofrena situacija iz koje vi morate izaći.
Ministarstvo pravde je u obavezi da predloži adekvatan akt u ovom parlamentu kao što je to predloženo od strane hrvatskih pravosudnih organa. I sve optuženice sa srpske strane su ništave. One su van pravne snage. A zašto je onda aktivno 1.549 i u odgovoru mi kažete da ćete vi dalje nastaviti, mislim o pravosudnim organima, nastaviće se postupak započetih postupaka za ratne zločine. Kako je to moguće? I zašto ne shvatite situaciju da je sve ono što je došlo sa hrvatske strane jedna politička opstrukcija kojom žele onemogućiti fizički povratak Srba tamo. Povratak svega onoga što u nacionalnom smislu pripada Srbima iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Za nas je ovo neprihvatljivo i nećemo glasati. Hvala vam.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, podneo sam amandman na član 2. stav 1. i zatražio da se reči: "potrošačkih cena" zamene rečima: "referentnom stopom NBS".
Naime, ovo je deveti zakon na koji je SRS uložila amandman po istom osnovu. Naša sugestija je od prvog zakona, Zakona o budžetu, koji je prvo inaugurisao ovu promenu u načinu obračuna vrednosti i tražili smo i tada da se ne koristi pravni i finansijski termin: "potrošačke cene", nego da to bude: "referentna stopa NBS" zbog toga što je ona i monetarno i finansijski daleko adekvatnija kao korektivni faktor. Međutim, evo deveti zakon te nas odbijate u našem ispravnom stavu da se ta korekcija reši sa referentnom stopom NBS zbog mnogih problema na koje smo ukazivali u ovih devet zakona.
Suštinski ste morali napraviti, zbog štednje, a i zbog toga da se jednim zakonom reši sve ovo što ste rešavali u ovih devet zakona, a u ponedeljak ćemo početi i deseti zakon gde vršite iste korekcije kao što ste vršili u ovom zakonu.
Začuđuje jedna stvar, u obrazloženju ovog predloga zakona kažete da želite rešiti mnogobrojne zahteve za otkup stanova. Postavlja se pitanje zašto gotovo poslednjih dana usvajate zakon, a korektivni faktor je počeo da se primenjuje od 1. januara. Zašto ovaj zakon nismo dobili daleko ranije? Zašto niste jednim zakonom rešili sve ono što treba da se reši? Ova korekcija treba da se reši jednim zakonom. Ko zna koliko ćemo u 2012. godini imati zakona koje ćemo menjati, jedan isti pravno-tehnički i finansijski termin.
Evo, prošlo je godinu dana i vi kažete da želite rešiti mnogobrojne zahteve građana za otkup stanova. Zašto to nije učinjeno u januaru, u februaru itd? Očito je da ne želi da se izađe u susret građanima, jer da ste želeli u stvarnom smislu da pomognete građanima, vi bi to rešili u januaru, februaru ili martu, kada počinje redovno zasedanje.
Šta dalje kažete u obrazloženju? Promena načina plaćanja. Da li se promenom korektivnog faktora i zamenom određenog pravno-finansijskog termina vrši promena načina plaćanja? Ne vrši se. Umesto porasta cena na malo, sada će biti potrošačke cene ili referentna stopa NBS. Nije to promena načina plaćanja. Promena načina plaćanja je potpuno drugi vid, i pravni i finansijski.
Dalje kažete: "Kako podnosioci zahteva ne bi trpeli štetu zbog nemogućnosti obračuna otkupne cene stana, do čega je došlo usled toga što Republički zavod za statistiku od 1. januara 2011. godine, kao meru inflacije više ne objavljuje podatke o cenama na malo, već podatke o potrošačkim cenama, a prestao je sa objavljivanjem podataka o zaradama u privredi Republike." Godinu dana se čeka na ovaj zakon. Postavljam pitanje zašto to nije učinjeno u primerenom roku, zašto se čekalo toliko?
Po nama, ovo je jedan kozmetički zakon, zakon kojim ne rešavamo suštinsko pitanje, a suštinsko pitanje je kako na najjeftiniji način rešiti stambeno pitanje građana? Imamo, u okviru četvrte tačke dnevnog reda, Predlog zakona o izmenama Zakona o podsticajima u oblasti građevinske industrije, kojima ste probali učiniti određeni zaokret u ovoj oblasti, ali suštinski problem je ostao – da mi nemamo danas slobodno tržište, mi nemamo danas jeftinu izgradnju stanova, mi nemamo danas rešena pitanja jeftine stambene izgradnje.
Kakva nam je praksa u poslednjih dvadesetak godina? Na polju dodeljivanja stanova bila je prava pljačka. Krenulo je sa razbijanjem Jugoslavije, kada su u stambenim komisijama bili predstavnici Slovenije, koji su zadovoljili sve svoje potrebe i podelili na stotine stanova slovenačkim kadrovima. Da li je tu Srbija ustala da zaštiti sebe? Nije. Isto su to učinili i Hrvati. Prava pljačka je krenula onog trenutka kada je došlo do razbijanja Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Sada u štampi možemo videti na stotine podeljenih stanova na nekoj nacionalnoj osnovi, bratskoj osnovi, kumovskoj osnovi itd.
Radoje Kontić, bivši predsednik savezne Vlade, dobio je stan od 342 metara kvadratnih. Kakve su zasluge tog čoveka, da on dobije takav stan? Znači, propustima vlasti, one vlasti i ove vlasti, da li je izvršena revizija? Najavljivana je od strane određenih institucija, pa i predstavnika ove vlasti. Da li parlament Srbije zna šta je u posedu ovog parlamenta, ko je dodeljivao stanove, na koji način su dodeljivani, na koji način su sprovođeni konkursi, da li su poštovani konkkursni uslovi i ko je sve učestvovao u toj pljački? Niko tu ništa ne zna. To je tragično. Da li u imovinskom stanju ovog parlamenta imamo iskazane knjigovodstvene podatke o stanovima? Nemamo. To je tragično i o tome se mora razgovarati.
Ovo su kozmetičke promene koje samo zamagljuju još i ovako tešku poziciju u kojoj se nalazi naša država. Zadatak ove vlasti je da se izvrši revizija, ono što ste najavljivali, i ona vlast je najavljivala reviziju. Međutim, nema ništa od toga.
Srpska radikalna stranka ne može prihvatiti ovaj predlog zakona iz formalno pravnih razloga, suštinskih razloga i, na kraju, obzirom da je kozmetički zakon, nema ni potrebe da iskazujemo svoje nezadovoljstvo ovakvim zakonom.

Povodom ovdašnje priče koju smo malopre čuli od gospođe Kolundžije, govorio sam o tome da nema stvarne inicijative da se istraži sve ono što treba da se istraži. Sa druge strane, da usaglasimo ono što nije usaglašeno. Rekao sam, znači, revizija se mora izvršiti zbog mnogobrojnih zloupotreba. Sa druge strane, u računovodstvenom smislu, svaki titular mora jasno da zna šta je njegova imovina, vrednost njegove imovine, gde se ta imovina nalazi i sve ono što ulazi u to. Ova institucija, Skupština, a ni državna institucija Republike Srbije te podatke nemaju. To je žalosno i zbog toga imamo sve ono što imamo u praksi, a to je otvorena pljačka od strane određenih lobija koji su iskoristili svoj monopolski položaj, dodelili sebi stanove i izvršili kasnije otkup pod vrlo povoljnim cenama i posle tri, pet godina prodavali te stanove, dva, tri, pet puta skuplje. Hvala vam.

Vlast ima zadatak, ne da ona hoće, nego ona mora, ona je to morala učiniti. To je zakonska obaveza koju ne činite godinama. Nema tu hoću, neću, nego vi to morate, to je zakon. To je Zakon o računovodstvu, to je Zakon o imovini, o javnoj svojini itd. To ste morali učiniti. To mora biti u knjigama i mora biti transparentno, jasno evidentirano i dostupno svakom građaninu, da zna da je to napravljeno od toga i toga u tom i tom postupku i da je dobio taj i taj, ukupna vrednost toga stana je tolika i da se to zna. Sada mi ne znamo ništa i to je tragično.

Ovo je stvarno korektno kada mi u ovom parlamentu dobijemo pravu istinu. Istina je da smo odgovorni za nešto. To u ovom parlamentu do sada nismo čuli. Hvala.

Izvinite, koliko imam vremena?
(Predsedavajući: Imate još sedam minuta i 40 sekundi.)
Radi se o amandmanu koji je uložila SRS i koja u osnovi ostaje protiv ovakvog načina. Krenuću od onoga što ste naveli u obrazloženju zakona. Vezano je to i za ciljeve koje ste postavili u matičnom zakonu o podsticanju građevinske industrije u Republici Srbiji u uslovima ekonomske krize.
U obrazloženju u analizi efekata naveli ste sledeće: predloženi zakon će imati sledeće pozitivne efekte – prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize, podsticanje razvoja i upošljavanja građevinskih preduzeća i obezbeđenja likvidnosti ovog sektora, podsticanje razvoja i upošljavanja domaćih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala, zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti, podsticanje privrednog razvoja u Republici Srbiji, rešavanje trenutne prezaduženosti građevinskih preduzeća, očuvanje resursa građevinskih preduzeća, povećanje finansijske discipline i ukidanje dampinga i sive ekonomije i rada na crno.
Ovo su vrlo ambiciozni ciljevi i efekti koji treba da uslede posle ovog zakona. Ovo je samo normativno-pravno produženje važnosti roka, bez svih efekata i svih podsticajnih mera koje moraju da uslede da bi imali ove efekte.
Sa aspekta SRS, ovaj zakon ne sme da se oročava. Ako stvarno Vlada želi da unapredi građevinsku industriju i da izvrši podsticanje građevinske industrije kako je to predviđeno zakonom, izmenama i dopunama ovog zakona, zašto oročavate? Sa aspekta SRS nek to bude oročen rok na 1000 godina, jer su tako ovde bombastični ovi efekti. Nemamo mi ništa protiv toga, ali je stanje crno u oblasti građevinske industrije. To je problem.
Da li se stvarno pomaže građevinskoj industriji? Ne. Šta je Vlada učinila? Kada je donet ovaj zakon, izdvojena su sredstva iz određenih fondova, iz Fonda za razvoj, menjan je Zakon o Fondu za razvoj da bi došli do određene akumulacije koju ćemo uložiti u stambenu izgradnju. To ne radi niko. Vi ste sa takvim aktivnostima izbacili privatni kapital iz građevinske industrije. To je katastrofalno. Ilustrovaću to na primeru. Često sam o tome govorio, ali se to mora stalno ponavljati, zato što to najbolje pokazuje kakvo je stanje u građevinskoj industriji.
Godine 2008, 20.000 izgrađenih stanova, 2009. godine 4.000, 2010. godine 2.500, ove godine ne više od 1.500. Vidite koje je to smanjene. To nisu procenti, to je puta, to je 12 puta manja izgradnja stanova, samo zbog toga što ne činite podsticaj građevinskoj industriji. Nigde u normalnim državama država ne gradi stanove, nema potrebe iz akumulacije koja je mala, koja je jadna. Prazan je budžet. Deficit je u budžetu. Ne može se izdvajati iz tog budžeta. Mora se jednim spletom aktivnosti, koji podrazumeva i razne privredne aktivnosti, finansijske aktivnosti, angažovati banke koje će obezbediti jeftina sredstva za stambenu izgradnju, kroz određene fiskalne podsticaje građevinskoj industriji, kroz podsticaje u zapošljavanju građevinske industrije i razne druge mere i aktivnosti i prevashodno, zainteresovati privatnog investitora, pa i međunarodnog investitora da dođe da ulaže.
Da li se to omogućava kroz ovaj zakon? Ne. Ovim zakonom ste isključili privatnu inicijativu, ubacili ste državnu inicijativu i na kraju ste dobili ovo što ste dobili, da je 12 puta smanjena izgrađenost stanova. Isto tako je kod kuća, kod drugih oblika u građevinskoj industriji. To je vrlo loše imaće vrlo negativne efekte.
Kakvo je stanje zaposlenosti? Ovde govorite da će se povećati zaposlenost. Broj radnika iz godine u godinu se smanjuje. Evo, 2010. godine u ovoj grani, radilo je nešto preko 85.000, a sada trenutno radi oko 73, 74.000 radnika. Kakvo je stanje bilo pre oktobarske revolucije? Oko 300.000 radnika posredno i neposredno je radilo u građevinskoj industriji. Godine 2008. to je već bilo oko 150.000. Koliko je danas? Danas oko 73.000. I taj podatak jasno govori o tome gde nam je došla građevinska industrija. To je kolaps građevinske industrije. Ne možete ga ovim merama i ovim aktivnostima poboljšati, jer ovo nije pravi zakon kojim se vrši podsticaj u građevinskoj industriji.
Moramo ukazati na to ko danas gradi u Srbiji. Grade Srbi koji su u najamnom odnosu kod stranih investitora. Vi to čak i ne krijete. Ovde nam dođe ministar Mrkonjić i kaže, na pitanje zašto to rade stranci, zašto strane firme dobijaju, kada imamo dobre i kvalitetne izvođače građevinskih radova, koji su bili poznati, priznati, uvaženi u svetu i danas rade po svetu, zašto to rade? Kaže – oni finansiraju.
Znači, onaj ko obezbedi dinar, on i radi. Ali, ne radi on, radi Srbin. Šta radi taj strani investitor? On samo ubire maržu i nije to nepoznato, 18% samo na temelju zaključenog ugovora o poslu sa državom on ima 18%, 18 dinara od 100 dinara je njegovo. Onda dalje on sklapa ugovore sa podizvođačima i ucenjuje onoliko koliko može da uceni.
Naši radnici i naša preduzeća su izrabljena od strane stranih investitora. To smo dozvolili. Zašto? Zato što ne uzimamo kredite iz država gde možemo uzeti, gde su slobodna bankarska tržišta, gde su daleko manje kamate, na istoku, u Rusiji, u Kini, u Japanu, u Indiji. Te banke žele da finansiraju ovde, ali ne mogu od zapadnih banaka. Zapadni bankari dolaze ovde, međunarodne finansijske institucije dolaze ovde, ucenjuju i kupuju, kupuju ministre, kupuju pregovarače i stvaraju ovo što trenutno imamo u građevinskoj industriji.
Zašto se zalaže SRS? Kako iz svega ovoga izaći? Očito da ne možete izaći. Mi radimo jedan ekonomski program koji na potpuno drugi način sagledava ovu problematiku, bez kompleksnog sistemskog pristupa ovoj oblasti nema unapređenja građevinske industrije. U građevinsku industriju moraju se uložiti zdrava sredstva iz međunarodnih institucija, iz domaćih izvora. Kojih izvora? Privatnici koji su gradili, radili i pre ove krize, koji dan danas grade i sklop nekih drugih, fiskalnih mera, bankarskih mera, bankarskih kredita koji će biti daleko jeftiniji i sklop nekih drugih mera koje će stvoriti uslove za unapređenje građevinske industrije. Hvala.

S obzirom da je ministar prihvatio osnovnu tezu koja je izneta u amandmanu gospodina Stevanovića, mislim da je primereno da se to i ozvaniči.       
Međutim, pozadina svega onoga što je izneto u ovom amandmanu i pozadina svih pojava koje imamo kada zakonski ostavimo mogućnost formiranja i zakonski ostavimo mogućnost direktorima ili nekom drugom u javnom sistemu da formira određene komisije, određene savete, onda smo tu napravili rupu iz koje nam izlazi sve, a najviše izlazi novac. Ministar to jako dobro zna, s obzirom da smo u više navrata mi iz SRS tražili informacije i postavljali poslanička pitanja, o tome koliko sredstava odlazi na određene konsultantske kuće, konsultantske usluge.
Onda smo dobili katastrofalne podatke, odnosno to su realni podaci, samo što oni pokazuju šta se sve radi u toj oblasti. Agencija za privatizaciju, po podacima koje smo dobili od 2002. godine do 2008. godine, isplatila je na temelju konsultantskih usluga preko četiri milijarde dinara. To je oko 60 miliona evra.
Kako se to radi? Prosto, onog trenutka kada se zaključi ugovor o privatizaciji, tog trenutka dolazi konsultant koji obavlja poslove, pravni veštak, finansijski, građevinski i drugi, sklapaju ugovor i vrše procenu kapitala, jedan od poslova.
Zamislite vi da mi u 21. veku ne znamo vrednost našeg kapitala. Treba posle svih reformi i posle svih poslova doći neko ko će izvršiti to, a po pravilu se to obavi za 10-15 dana, onda dobijamo podatke, ali dobijamo i fakture. Kakve su fakture? Fakture su katastrofalne. To su te fakture u iznosu od 60 miliona evra.
Ista je situacija kada dođe do raskidanja ugovora, onda imamo situaciju da se postavlja zastupnik državnog kapitala. Prvu stvar koju napravi zastupnik državnog kapitala, on prvo sebe upiše u akte preduzeća i druga stvar, odmah angažuje veštaka za procenu vrednosti. Sklapa se ugovor i za sedam-osam dana dobijamo podatke o vrednosti, ali dobijamo i fakturu.
Kolike su fakture? Astronomske. Zbog toga je ovaj amandman gospodina Stevanovića, u kojem traži da se to ograniči.
Zamislite, mi u sistemu koje finansiramo iz budžeta imamo 530 hiljada radnika. U tom broju, od 530 hiljada radnika nemamo dva, tri, pet radnika koji znaju taj posao, imamo na stotine, na hiljade, i akademika, i doktora i magistara, i ekonomista i pravnika itd. Svi iz struke.
To se ne može dozvoliti. Ne može se dozvoliti u periodu krize, u periodu socijalne bede. To se ne sme dozvoliti. Ali, s obzirom da stvarate uslove za pljačku, za kriminal, u praktičnoj izvedbi imamo i pljačku, i kriminal i to upravo na ovaj način.
Zakonom se ostavlja mogućnost da se formira savet, da se formira komisija i to na kraju završi sa ogromnom fakturom koju plaća ta agencija, a onda ide pola-pola. To je loša navika. Govorimo vam to, ukazujemo na to i kažemo – nemojte to raditi. Nemojte to raditi, imate stručne ljude, imate institute, imate fakultete, imate nezavisne stručnjake koji to mogu obaviti. Ko hoće na patriotskoj, rodoljubivoj osnovi, ko hoće. Ko neće, nećemo ga plaćati, nemamo odakle. Ne trebaju nam ti podaci.
Zamislite, kada uzmete bilans nekog preduzeća, pa u njemu piše sve, ako smo ga malo ozbiljnije sagledali, koji nam drugi podatak treba? Ne treba nam drugi podatak, ali nam treba da uberemo pare. To je tragično. Učestvujete u kriminalu. Govorimo, ukazujemo i tražimo da to ne radite. Ali, očito je da dok se ne promeni vlast i dok neki ljudi ne završe u zatvoru, neće se moći ispraviti ova anomalija. Hvala.

Članom 15. Predloga zakona predviđeni su rokovi za odlučivanje u prijavi, pa kaže u 1. stavu: "Registrator rešenjem ili zaključkom odlučuje o prijavi u roku od 15 dana od dana prijema prijave", a izuzetno, u stavu 2. kaže: "Rok za odlučivanje o prijavi za registraciju finansijskih izveštaja 60 dana od dana prijema prijave".
U amandmanu koji sam podneo zatražio sam da se posle stava 2. člana 15 doda novi stav koji glasi: "Direktor Agencije posebnim aktom utvrđuje uslove iz stava 2. ovog člana". U odgovoru stoji sledeće: "Amandman se odbija iz razloga što direktor Agencije, u smislu propisa kojima se uređuje pravni položaj Agencije, nema ovlašćenje za propisivanje uslova za odlučivanje o prijavi za registraciju finansijskih izveštaja". Tvrdim da ima, u članu 10. možemo naći.
Šta je suština ovog amandmana? Suština je da se utvrdi, obzirom da su finansijski izveštaji, izveštaji finansijsko-pravnog karaktera, posebnog značaja, sa posebnim podacima, podacima koji u sebi sadrže službene, poslovne i druge tajne, da bi se sve to sabralo. Da bi se stvorili uslovi za čuvanje službene tajne podataka koji se tamo nalaze, moraju se stvoriti određeni uslovi.
Vi u obrazloženju kažete: "U smislu propisa kojima se uređuje pravni položaj Agencije, nema ovlašćenja za propisivanje uslova". Kako nema? To nije pravni akt, to je akt direktora kojim se određuje. Uslovi registracije finansijskih izveštaja – to je interni akt. Zatim, uslovi čuvanja poslovne, službene i drugih tajni, obrade podataka koji se nalaze itd.
Obzirom da sam ovlašćeni predstavnik, gospodine predsedavajući, iskoristiću ovo vreme kao ovlašćeni predstavnik SRS, pa ću u nekoliko rečenica reći osnovne primedbe SRS. Prvo, to smo rekli i u načelnoj raspravi, nema potrebe za dva zakona. To mora biti rešeno jednim zakonom. To je osnovna primedba. Taj zakon mora da ima otprilike ovu formulaciju, to je zakon o postupku, uslovima i načinu registracije i registrima. Nema potrebe u pravnom sistemu stvarati u istoj oblasti dva zakona, jedan je materijalni, drugi procesni. To treba objediniti u jedan zakon.
Naš generalni stav oko agencija je poznat. Mi smo protiv agencija. Nije to trebalo izmeštati iz suda, posebno oblast privrednih registara. Obzirom da agencija nosi naziv – privredni registri i vodi jedan od registara, koji je registar privrednih preduzeća, društava, imamo još ostalih 14.
Šta je stav SRS oko svega ovoga što se vodi ovde? Prvo, Agencija ne može da nosi naziv – privredni registri, zato što pored tih privrednih registara imamo još samo taj prvi registar privrednih društava, a sve drugo su drugi registri: registar založnog prava, registar finansijskog lizinga, stranih udruženja, mera itd. Agencija mora promeniti naziv. Ovo je bila prilika da vi promenite naziv i da, ako ste već izabrali agenciju, ta agencija bude za registre.
Što se tiče ostalih registara, mi imamo druge državne organe i institucije koje vode registre. Evo zgodne prilike da objedinite na jednom mestu. Primereno je kada osposobimo jedan državni organ za to, a hvala Bogu, sada u elektronskom sistemu prenošenja informacija i dokumenata to lagano možemo preneti u jedan državni organ i taj državni organ ima sve registre. Zašto to niste učinili, to je pitanje. Evo zgodne prilike, sugestija je SRS da to objedinite u jedan državni organ.
Da li će se zvati agencija, da li će se zvati sud, uprava, zavod itd, nebitno je. Bitno je da imamo na jednom mestu i da se tačno zna način i postupak dolaska do podataka, način, postupak i uslovi vođenja registra.
Ono što je bitno iz prakse reći, to je da imamo često u praksi registracije određenih institucija, agencija, direkcija, raznih udruženja itd, koja nose lični naziv države, pokrajine, lokalne samouprave, bez odobrenja. Vi imate jasan zakonski uslov – ni u jednom nazivu koji se unosi u registar ne može se izvršiti registracija ličnog imena države, pojedinih ličnosti, lokalne samouprave itd, bez odobrenja nadležnog organa. To morate koristiti, a to ne koristite.
Što se tiče naknada, ovo je pogrešan način kako utvrđujete naknade, kako dolazite do naknada za određene usluge koje vršite. Srpska radikalna stranka generalno ima primedbu. Prvo, vlasititi prihodi ne mogu biti prihodi nijednog državnog organa. To je prihod države, prihod budžeta. Na temelju budžetske raspodele svaki organ dobija taj prihod. Kroz ovaj zakon ne poštujete to, ali to je učinjeno pre 10-12 godina i onda smo to razdrobili. To je loše.
Dalje, što se tiče naknada, vi kažete ovde da se naknade određuju na temelju odluke upravnog odbora, uz saglasnost Vlade. Gde je tu ministarstvo? Ko tu vrši kontrolu? Da li Mirko Cvetković može vršiti kontrolu, da li ima dovoljno uvida u to šta vi radite, koliko radite itd? Tu je isključeno ministarstvo. Ministarstvo vrši nadzor, kontrolu i zna za sve vaše poslove koje obavljate. Da li je tu došlo do povećanja, da li ima razloga za povećanje, da li ćemo to smanjiti itd, ko to zna? Ministarstvo. Vi kroz ovakvo inoviranje zakonskog propisa izbacili ministarstvo, najviši državni organ koji prati i kontroliše rad ne samo ove agencije, slična je situacija kod drugih agencija i drugih državnih organa. Ne može bez ove institucije, jer su zbog toga brojne zloupotrebe.
Kada imate ovakvu regulativu, upravni odbor koji je nestalnog karaktera, ljudi dođu, direktor i stručne službe kažu – ovde imamo problema itd, hajde da ovo dignemo, da cepnemo itd. Šta imamo u praksi? Imamo da je ta administrativna usluga, koja mora da bude simbolična, ona je ogromna. Takva je praksa. Govorim generalno. Verovatno vi sada u ukupnim naknadama koje ubirete od vaših korisnika imate određene odnose, negde su više, negde niže, itd. Da vi radite lično, svako od vas bi napravio određene korekcije koje ne bi odgovarale ovome što trenutno imate kao zvaničan cenovnik vaših usluga.
Šta je tu društvena opasnost? Društvena opasnost je u tome što vi kroz nekontrolisano dizanje cena, prvo, oštećujete vaše korisnike, s druge strane izazivate reakciju i drugih agencija koje prave komparaciju i kažu – ako je tamo kod njih koji ne rade ništa, što mi to ne bi itd? Onda je to poplava podizanja cena.
Šta nam je administrativna taksa, odnosno naknada za izvršenu uslugu? Vi ste ovde nazvali naknadom, a ona je, u stvari, administrativna taksa, jer ste vi administrativni organ. Šta je to? To je cena vašeg rada. Cena vašeg rada, obzirom da ste budžetski korisnik, mora biti adekvatna uloženom efektivnom radu, a obzirom da koristite sredstva budžeta i da ste indirektni budžetski korisnik, ta cena mora biti minimalna. Kolike su cene vaših usluga? Velike. Obzirom da sam u nekom postupku registracije nekih udruženja, znam kolike su naknade.
Za udruženja koja, samo ću jedan segment svega od vašeg posla. Udruženja koja navrat nanos se skupe itd.
Želja da ostvare jedan human posao, skupa se i onda treba pripremiti ovo, pripremiti ovo, itd. i onda nas dočeka ta taksa, naknada za vašu izvršenu uslugu i onda je to podebelo, itd. To su osnovne primedbe. Hvala.

U članu 3. Predloga zakona zatražili smo da se brišu reči "koja se registruju u skladu sa Zakonom o registraciji".
Šta je suština? Suština je da u jednom materijalnom sistemskom zakonu ne treba ponavljati pravne formulacije i ukazivati na određene, takođe, sistemske zakone kojima se utvrđuje određeni postupak, određeni procesni tokovi koji su predviđeni u nekim drugim zakonima.
U obrazloženju kažete sledeće – amandman se odbija iz razloga što predloženom formulacijom adresa za prijem elektronske pošte privrednih subjekata ne bi mogla biti predmet registracije u registar privrednih subjekata. Ne znam odakle vam to. Kaže – jer se Zakonom o privrednim društvima, kao materijalnim zakonom, propisuje predmet registracije. Gledajte, Zakoni o privrednim društvima, kao materijalnim zakonom, propisuje se predmet registracije, a samim tim, i sadržina registra privrednih subjekata. Zašto to u Zakonu o privrednim društvima? Zašto to nije u onom drugom zakonu? Dalje se kaže – dok se zakonom kojim se uređuje postupak registracije uređuju procesna pravila za vođenje postupka registracije, tako da je očigledno da se jednim materijalnim, a drugim procesnim zakonom ne reguliše ista materija.
To je suština na koju smo vam ukazivali i kod drugih zakona i kod ovih zakona o kojima smo malopre razgovarali. Nema potrebe, jer imamo jedan materijalni zakon koji je sistemski zakon. Sve što se tiče određene grane, određenog postupka, određenih radnji, određenih činjenica da ugradimo u taj zakon i onda nemamo razloga da dupliramo, tripliramo itd.
Iskoristiću onaj preostali deo četiri – pet minuta. U obrazloženju za donošenje ovog zakona ste naveli sledeće – imajući u vidu da je zakonom propisano odložena primena zakona, zainteresovane strane su se u proteklih par meseci upoznale sa odredbama novog zakona. Zainteresovane strane. To je opširna formulacija. Moramo reći ko je strane, šta je razlog da su se zainteresovane strane tek sada kada je zakon stupio na snagu i njegova primena je krenula, pa su se onda oni našli, pa su onda nešto razgovarali, pa su se tu usaglasili itd. Malo je vulgarizovano, ali u osnovi je to to. To je nepotpuna formulacija u obrazloženju jednog zakona.
Kaže – izmene i dopune Zakona o privrednim društvima nastale su kao posledica ukazivanja zainteresovanih strana na pojedine nejasnoće koje bi odredbe novog zakona mogle da izazovu u praksi.
Pitam vas, to su zainteresovane strane, a ne znamo koje su. One su to nekome ukazale i taj neko je verovatno preneo to nekome, pa je onaj preneo onome itd. i onda smo dobili određenu potrebu da menjamo zakon. Gde su tu državni organi? Pretpostavljam da su zainteresovane strane, pragmatično gledajući, da to nisu državni organi. Državni organi nemaju potrebe da saslušavaju nekoga, da razgovaraju, nego između sebe kada uoče da postoje neke nejasnoće, da postoje nedoslednosti, da postoje neke određene stvari koje u praktičnoj primeni i izvedbi zakona, materijalizaciji i implementaciji zakona ne odgovaraju pravnoj formulaciji i stvarnoj primeni, onda se tu pristupa izradi i noviranju određenih pravnih propisa kroz javnu raspravu ili bez javne rasprave.
Dalje se kaže – Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima se vrše tehničke ispravke. Kako možemo dozvoliti da se u zakonu desi tehnička greška, pa da je moramo ispravljati? Ovde nije jedna greška, nego su tehničke greške. To znači više grešaka.
Dalje – i pojašnjenja određenih instituta, pa gledajte, instituti i pojašnjenje instituta se pojašnjava, objašnjava u pojmovniku kojim se definišu određeni instituti. Instituti su pravne kategorije, oni su takvi pa takvi. To je teorija. Najverovatnije se ovde ne radi o pojašnjenju određenih instituta, nego se radi o pravnim formulacijama u stvarnoj izvedbi nekog stanja koje je izazvala određena pravna norma, koju sada moramo na određen način tumačiti, ako je kruto postavljena pravna norma koja se ne može drugačije tumačiti, onda je moramo menjati.
S obzirom na vreme, još samo o jednom stavu iz ovog vašeg obrazloženja. Kaže – pojedine nejasnoće su nastale usled usvajanja velikog broja amandmana. Tu vas moramo kritikovati i to vrlo ozbiljno kritikovati.
Šta se dešava, posebno kod donošenja nekih vitalnih i nekih finansijskih zakona? Razne političke stranke koje čine koaliciju, koje čine postojeću vlast, imaju različite stavove u odnosu na koaliciju i onda dolazi do pritiska. Taj pritisak dovodi do toga da nećemo glasati. Šta onda? Ostala koalicija kaže – šta da radimo? Evo vidiš, ovi iz ove stranke, iz one stranke, a nema stranke ni strančice koja ne uslovljava i ne traži svoj zalogaj u kolaču, i još malo više od tog kolača. Onda idemo sa zahtevima i sa amandmanima, i sa finansijskim zahtevima, pa se onda kaže – ja neću glasati za ovo. Onda odstupate od politike koju ste zasnovali – svi smo jedno, i onda nema svi smo jedno, nego smo svi posebni i svako uzima od tog kolača. To je osnov za zloupotrebe, za kriminal, za pljačku, za razna podmetanja koje imate u koaliciji.
Mi dobijamo amandmane koji se ovde usvajaju, koji nemaju životnost, koji izvrću zakonsku formu, zakonske norme, imamo jako lošu praksu i onda kada dobijemo živi zakon, kako ga menjati? Menjamo ga na ovaj način, samo zbog tih pritisaka itd. S obzirom da se radi o statusnom zakonu, u ovom zakonu nije bilo ni mnogo amandmana, nije bilo ni velikih izmena.
To što ste ovde napisali, ne znam koje pisao ovo obrazloženje, to ne stoji, nije usvojeno mnogo amandmana. Onaj ko je radio, radna grupa i radno telo i ministarstvo koje je radilo, napravilo je jako mnogo materijalnih grešaka. Nisu amandmani. Amandmani u pravili, ozbiljni amandmani i dobro formulisana pravila kojima se ide u amandmanske izmene, uvek donese dobrobit u pravnoj formi i dobijamo ozbiljan zakon. Ovaj zakon, u statusnom smislu, nije imao pravu javnu raspravu. Došao je bez ozbiljne stručne rasprave.
Ja koji pratim ovu oblast, nisam znao, završavam, mesec dana pre nego što će doći u ovu proceduru, da on živi, da ga neko radi, da ga neko priprema. Ne moram ga znati kao narodni poslanik, ali moraju razne institucije, odnosno ove zainteresovane strane da ga ozbiljno isfiltriraju, a ne da ga filtriraju tajkuni i neko ko lobira zbog određenog svog finansijskog stanja i odnosa. Hvala.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, danas razgovaramo o nekoliko sporazuma koji sa aspekta SRS ne odgovaraju suštini problema. Prigovaramo Vladi i državnim institucijama da ne posvećuju dovoljno pažnje prilikom zaključivanja ovih sporazuma ukupnim diplomatskim, ekonomskim, privrednim, finansijskim aspektima između država.
Kada govorimo o odnosima između Albanije i Srbije mislim da je neprihvatljivo bilo koji oblik ugovaranja dok se ne reše svi problemi, između ostalog i ovo što bi trebalo na Savetu bezbednosti za neki dan, vezano za trgovinu ljudskim organima. Mislim da je to bitno i nema nikakvog sporazuma ni dogovora dok se taj spor ne reši. U istorijskom kontekstu mislim da između našeg naroda i albanskog naroda ima jako spornih tačaka koje su bile kroz istoriju vrlo prisutne i neprihvatljivo je u jednom segmentu razgovarati a celokupni odnosi su nedefinisani.
Slična je situacija i sa Makedonijom. Prvo, složio bih se sa prethodnicima da u međunarodnom pravnom smislu naziv Makedonija ne stoji. Zna se šta je Organizacija UN učinila i moramo se pridržavati međunarodnog prava.
U nekim situacijama se dosledno zalažemo za određene rezolucije i određene konvencije, deklaracije, rezolucije itd. i pozivamo se na međunarodno pravo, a ovde odstupamo od međunarodnog prava.
Mislim kršimo dobre prijateljske i bratske odnose sa grčkim narodom koji je bio vrlo dosledan, principijelan u ne priznavanju nezavisnosti KiM, svete srpske zemlje. Ovim sporazumom kršimo te odnose. Zašto se to čini? Prvo, radi se nedoslednosti politike Vlade Republike Srbije. Onog trenutka kada je Makedonija priznala nezavisno KiM državni organi su napravili pravi potez, proglasili su državnog predstavnika odnosno ambasadora Makedonije persona non grata i on je otišao iz države. Takav sled odnosa morao je biti sa svim državama u regionu i u svetu. Persona non grata proglašen je crnogorski i makedonski ambasador. Šta je sa ostalima?
Sada mi ulazimo u jedan segment i kažete u obrazloženju ovog sporazuma sa Makedonijom da je cilj ovog sporazuma uspostavljanje prijateljskih odnosa između dve države i regulisanje određenih odnosa u olakšavanju putovanja državljana ove države.
Ne smemo polaziti sa tog aspekta. Zašto? Zato što su ogromni problemi srpske populacije u Makedoniji. Oni su diskriminisani do kraja. Bio sam predstavnik jedne komisije koja je bila u poseti uz podršku ambasade u Makedoniji i koja nam je dala jasnu sliku o poziciji srpske populacije u Makedoniji. Narod je diskriminisan. Naš narod u toj državi nema onaj obim ljudskih prava koji je neophodan i normalan u savremenim odnosima. Naš narod tamo je uskraćen u pogledu veroispovesti. Srpska pravoslavna crkva nije priznata kao verska zajednica tamo. Verski obradi se obavljaju u privatnim objektima. Pre nekoliko dana i pre pet godina i pre tri godine itd. uhapšen je episkop Braniškovski, zvanični predstavnik SPC. Isto se to čini sa sveštenstvom SPC. Oduzeto je na stotine verskih objekata SPC posle osamostaljenja Makedonije 1991. godine.
S druge strane, naši istorijski kulturni objekti se ruše. Evo, i sada je predsednik Tadić bio kod spomenika koji je podignut 30-ih godina prošlog veka, to je poznati spomenik "Zebrnjak" povodom pobede u Kumanovskoj bici, gde je poginulo preko 20.000 Srba.
Taj objekat se ruši, taj objekat se svesno ruši od makedonskih vlasti. Šta je predsednik Tadić rekao prilikom posete tom objektu? Ni jednu rečenicu o tome zašto to činite, to je istorijski spomenik. Šta ovo smeta? Kome smeta? Zašto ga ruše?
Ruše se groblja, ruše se istorijski spomenici iz bitaka u toku Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rada itd, ali najveći problem je problem Srba u Makedoniji. Diskriminisani su, nisu zaposleni, nemaju onaj obim prava kao što imaju Makedonci ovde. Moramo primeniti sistem reciprociteta, onoliko prava makedonskoj nacionalnoj manjini, koliko srpska populacija ima prava u Makedoniji.
Reći ću vam sa finansijskog aspekta jedan podatak. Godine 2010. državni organi Republike Srbije dali su makedonskoj zajednici preko 100.000 evra. Koliko su dobili u Makedoniji? Nijedan evro.

Govorim u vezi člana 1. koji se odnosi na ravnopravnost građana u smislu međusobnog putovanja iz jedne države u drugu.