Radi se o jednoj pravno-tehničkoj projekciji, odnosno brisanju stava 3. člana 10. Pročitaću ga: "Kada odlučuje o davanju saglasnosti iz stava 1. ovog člana, Narodna banka može, ukoliko je to neophodno, zatražiti od predloženih članova uprave da lično dođu na intervju."
Gledajte, ovo je toliko proizvoljno, da omogućavamo Narodnoj banci da ona saslušava u vidu davanja određenih izjava i da referenti u Narodnoj banci saslušavaju nekoga iz sistema menadžmenta fonda. Mislim da je ovo neuobičajeno u pravnom sistemu.
Moguće da je to negde na zapadu, moguće da je to praktično, ali mi nigde u pravnom sistemu nemamo ovaj način da vi u prethodnom postupku saslušavate nekoga od članova uprave i da oni lično daju određene izjave. To je prethodni postupak. Znači, nepotrebno.
Imamo sasvim dovoljna pravila, imamo uslove, ako je u pravnom smislu, ako je u finansijskom smislu zadovoljena forma koja je predviđena zakonom nema potrebe da mi u prethodnom postupku to radimo. Kažem, u kasnijem postupku kontrole vršimo pravu kontrolu, saslušavamo, istražujemo itd, ali na ovaj način može doći do zloupotrebe i sigurno će doći do zloupotrebe druge strane.
Uprava može da ima 10-15 ljudi. Ovo je nedovoljno jasno, da li će samo jedan od njih ili koja će tu kombinacija biti, pa ćemo u nekim situacijama imati pet ljudi, negde 15 itd. To je nejasno, nepotpuno, po meni i štetno.
Nažalost, odbili ste ovaj amandman. Mislim da ćemo i kroz ovu odredbu stvoriti proizvoljnost u državnoj instituciji, a to je NBS. Stav SRS je da ovi poslovi moraju biti u Ministarstvu finansija, a ne u monetarnoj ustanovi – NBS.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, u ime SRS postaviću pitanje vezano za utvrđivanje državnih granica. Poznato je u međunarodnom pravu, a i nacionalnom pravu, da je određivanje i utvrđivanje državnih granica bitan državnički posao, državno pitanje, pitanje suvereniteta i integriteta.
SRS je prošle godine uputila Predlog rezolucije o utvrđivanju državne granice sa Republikom Srbijom. Poznato je da nemamo utvrđene državne granice ni sa ostalim republikama bivše Jugoslavije, ni sa BiH, ni sa Crnom Gorom, ni sa Makedonijom.
Poznato je da postoji jedna radna grupa, odnosno komisija, koja radi na utvrđivanju državne granice, međutim, prošlo je 20 godina od razbijanja bivše Jugoslavije, a nemamo utvrđene državne granice. Postavlja se pitanje odgovornosti, ko je odgovoran za ovakvo stanje u ovoj oblasti? Odgovorna je Vlada.
Moje pitanje se odnosi na to ko radi u ovoj komisiji, koje su aktivnosti ove komisije i najbitnije pitanje – koja je strategija ove komisije? Iz sredstava informisanja, posle trojnog sastanka našeg predsednika sa premijerima Hrvatske i Slovenije, list „Blic” je objavio informaciju da su se na trojnom sastanku, između ostalog, dogovarali oko granica. To nije bilo centralno pitanje, ali se o tome razgovaralo.
Naime, prema informacijama do kojih je došao ovaj list, a i hrvatska štampa je nešto po tom pitanju objavila, postignut je tajni dogovor. Zašto tajni? Postoji komisija, zašto ona ne radi? Da li su ustavne nadležnosti predsednika Republike da se on dogovara? To nije njegovo ustavno određenje i on ta prava nema. Međutim, on se petlja u sve, pa i u ovu oblast.
Što se tiče državne granice sa Republikom Hrvatskom, ona je otvorena. Područje Baranje, istočne Slavonije i zapadnog Srema, nikada nijednim međunarodno pravnim aktom nije utvrđeno. Trenutno je to okupirana teritorija, to je prostor Republike Srpske Krajine, to pitanje je otvoreno iz više razloga i sa više aspekata. Jedan od aspekata je istorijski, drugi je kulturološki, demografski itd. Područje Slavonije i Baranje nikada teritorijalno, administrativno, prosvetno itd, nije bilo vezano za Hrvatsku.
Zato je vrlo značajno, sa aspekta SRS, da se utvrdi strategija. Bez jasne nacionalne strategije o određivanju granica, niko nema pravo, prema odredbama Ustava i prema odredbama mnogobrojnih zakona, da se sam dogovara i pregovara o pitanju državnih granica, kao i o drugim bitnim i vitalnim problemima naše države.
S druge strane, na istom trojnom sastanku, prema čak i izjavama učesnika ovog trojnog sastanka, naš predsednik Boris Tadić je izjavio da je spreman da povuče kontratužbu protiv Republike Hrvatske. Zbog javnosti, SRS mora ukazati na pogubne posledice povlačenja te kontratužbe. Zbog čega? Zbog toga što smo tuženi od Republike Hrvatske za genocid nad hrvatskim narodom.
S druge strane, Vlada je u toku 2009. godine usvojila kontratužbu kojom je jasno rekla da je nad Srbima iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske počinjen genocid.
Niko nema pravo da odustaje od te kontratužbe, upravo zbog genocida. Karakter ratnog zločina genocida, kao najstravičnijeg zločina, je takav da ne mogu političari o tome da se dogovaraju. Ako je to upućeno Međunarodnom sudu pravde u Hagu, Međunarodni sud pravde u Hagu je taj koji će odlučiti da li je postojao genocid ili nije. Prethodni dogovor o povlačenju tužbe je krivično delo.
Upozoravamo predsednika Republike da se uozbilji. Nema nikakvog dogovora. Vlada Republike Srpske Krajine, u progonstvu, u više navrata je ukazivala na dogovornu politiku predsednika države, koji je u poslednjih godinu i po dana u više navrata izjavio da je spreman na kompromis i dogovor. Hrvatska strana, koja je to pokrenula 1999. godine, izlazi sa istim stavovima.
Nedopustivo je i štetno po srpske nacionalne interese da se ovo pitanje sada putem dogovora povuče iz sudskog postupka.
Pored toga, na ovom trojnom sastanku su pokrenute određene inicijative…

Hvala.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je sedam vrlo bitnih zakona koji su iz finansijske sfere, koji po uobičajenoj praksi vlasti dolaze zajedno i nema dovoljno prostora ni mogućnosti da se ukaže na osnovne probleme u pojedinim oblastima koje tretiraju ovi zakoni. Nemamo mogućnosti da se ponude adekvatna rešenja. To je, kažem, uobičajena praksa u parlamentarizmu Srbije, ali je vrlo štetna, čak bih rekao i pogubna.
Prilika je u raspravi da Skupština uzme jednu od svojih uloga, a to je uloga kontrolora celokupnog sistema. Finansijski sistem je izašao iz ruku domaćih akcionara i ispod kontrole domaće vlasti. Da je to tako, najbolje pokazuju podaci koje dobijamo od strane Ministarstva finansija, NBS, koji kada govore o kontroli, vidimo da je jako mali broj kontrolisanih preduzeća u oblasti bankarstva, oblasti finansija, oblasti lizinga i drugih institucija. Vrlo je malo podnetih prijava, pre svega, prekršajnih, privrednih prestupa, a krivičnih dela gotovo da i nemamo.
Znamo da tamo gde se vrti novac, tamo gde je promet u pitanju, da tamo ima najviše prekršaja. To je rak-rana ovog sistema, ali šta je tu je.
Pred nama je sedam zakona i osvrnuću se na neke od njih. Prvo ću govoriti o prvom zakonu o tržištu kapitala. Mislim da smo mi tržište kapitala izgubili već početkom 2008. godine, u 2009. godini drastičan pad.
Iz analize koju možemo naći na sajtu Ministarstva finansija, to je analiza makroekonomskih i fiskalnih kretanja u 2010. godini, stoji da je ukupan promet na Beogradskoj berzi 2010. godine iznosio 23 milijardi dinara, što je u poređenju sa 2009. godinom smanjenje za 44,9%, pri čemu je pad u trgovini akcijama iznosio 50,1%, a u trgovini obveznicama 7,1%.
Upravo ova dva podatka govore o suštini problema u ovoj oblasti. Sve ovo što ste menjali, to su kozmetičke promene, ovo je suština problema. Za strane investitore i za domaće banke sa stranim kapitalom najprihvatljivije je uložiti tamo gde je najveća kamatna stopa, gde su najveći interesi i gde je obrt najveći, i sigurnost. Berza i akcije ovog trenutka, s obzirom na smanjenje, nisu bile dovoljno sigurne da će se namiriti, bez obzira na visoke stope i interes koji se može izvući iz ovih poslova.
Sve je to izmešteno: gde? Izmešteno je u državne hartije od vrednosti, trezorske zapise i ostale hartije od vrednosti iza kojih stoji država. Bankarski sistem, monopolističke firme, strani investitori, koji direktno i indirektno ubacuju sredstva u bankarski sistem Republike Srbije, našli su pravi izvor i pravi put plasmana svojih sredstava, oplodnje svoga novca i izvlačenja koristi iz tih poslova.
Često sam ovde govorio o tome koji su propusti finansijskog sistema, ukazujući upravo na ovaj aspekt. Ova država prodaje svoje hartije od vrednosti, državne zapise, po vrlo visokim kamatnim stopama. Zašto? Ne znam.
Obrazloženje je, na jedno moje pitanje eks guverner je odgovorio – veliki je rizik. Gledajte, zašto bi te strane banke, zašto bi strani akcionari, koji imaju svoja sredstva u srpskim bankama, rizikovali u Srbiji, u poslovanju sa srpskom privredom? Nemojte da rizikujete. Što bi vi izlagali riziku svoj kapital? Plasirajte ga tamo negde gde treba.
Vidite, tu je ključna greška ove države. Bankarski sistem je ispušten iz ruku, došle su strane banke koje ucenjuju, znači, one određuju kamatnu politiku. To se vidi po trgovanjima.
Kada se smanji trgovanje, toga trenutka skače stopa, skače njihov interes, odnosno njihov pritisak na one koji prodaju te hartije od vrednosti, pa je to na kraju završeno negde oko 15%. Sada trenutna kamatna stopa je, čini mi se, 13,25% poslednje prodaje.
Gledajte vi u koje mi ropstvo dolazimo. Godine 2008. ukupno je prodato osam i po milijardi dinara, 2009. godine prodato je - 212, godine 2010 – 256, godine 2011, po budžetu – 383 ili 385 milijardi dinara.
Vrlo je zanimljivo obraditi ove oblike. Šta kaže analiza Ministarstva finansija? Analiza kaže sledeće: učešće stranih investitora u ukupnom prometu hartija od vrednosti u 2010. godini iznosilo je u proseku 33,6%, što je u odnosu na prethodnu godinu smanjenje za 8,5 procentnih poena. Istovremeno, u trgovanju obveznicama učešće stranih investitora povećano je na negde 15,3%.
Šta dalje govori ova analiza? Kaže – u toku 2010. godine, pored redovnih budžetskih rashoda, otplaćen je javni dug u iznosu od 229,9-230 milijardi dinara, od čega se na otplatu duga domaćim kreditorima odnosi gotovo 90% otplaćenog duga, znači, 230 milijardi je iskorišćeno za otplatu javnog duga. Dalje kaže – od iznosa otplaćenog javnog duga, domaćim kreditorima 185,6 milijardi dinara odnosi se na otplatu duga po dospelim državnim zapisima.
Gledajte, kada država prodaje hartije od vrednosti, onda se trudi da proda na što duži rok. Međutim, strane banke, ponavljam, ucenjuju. One to rade na tri meseca, na šest meseci i eventualno do godinu dana. Bilo je određenih prodaja i nešto više, ali je daleko manje sa visokom kamatnom stopom.
Ako to uporedimo samo sa našim okruženjem, gde se iste takve hartije od vrednosti prodaju, kod nas počelo je negde oko 11, a sada je trinaest koma nešto. Isto to u Hrvatskoj se kreće u rasponu od 3-5%. U BiH, koja možemo reći da je po privrednom i ostalim uslovima života, rada i poslovanja negde na nivou Republike Srbije, tamo je negde do 7%. Bugarska, tamo je do 4% itd. Gde smo mi tu? Mi tri puta više.
O čemu se tu radi? Šta će nam ovaj zakon ako mi plaćamo ovakve kamate? Šta će nam sve ovo kada smo prezaduženi, kada se zadužujemo da bi vratili kratkoročno ono što smo zadužili pre šest ili pre devet meseci?
Gledajte, kada država napravi analizu, kada se suoči sa ovim problemima, kada vidi i prati tokove poslovanja privrede i kada vidi da se iz privrednog sistema izvlače sredstva i odlaze na drugu stranu, ona traži izlaz. Gde je izlaz? Država mora preusmeriti bankarski kapital iz svojih portfelja u portfelje privrednih preduzeća.
Evo vam primer. Godine 2006. privreda je poslovala pozitivno i ostvarila je dobit od milijardu i po evra, 105 miliona dinara. Godine 2007. oko 50 milijardi dinara je bila dobit preduzeća. Godine 2008. gubitak je bio 37 milijardi, 2009. godine – 95 milijardi, 2010. godine još nema rezultata, ali će biti najmanje 120 milijardi, preko 1,2 milijarde evra.
Da je ozbiljna vlast i ozbiljna država, ona bi se zabrinula posle ovakvih podataka. Bez obzira na svetsku krizu, ovde se vidi da već u 2008. godini dolazi do gubitka. Godine 2009. ništa se ne preduzima, subvencionisani krediti itd, to je tra la la, nema tu ništa.
Rezultati govore da nema pomaka, a izmestili ste iz celokupnog finansijskog sistema, koji je vezan sa privredom, finansijske tokove. Prebacili ste to tamo gde ne treba, u privredu treba. Zato imamo ovu situaciju oko privrednih tokova.
Čak i sa berze ste izvukli ta sredstva, ubacili u neke druge tokove, ali pogubno je to što se ništa ne čini da se ti tokovi vrate tamo gde treba, i na berzu, i u privredu i u one tokove gde je brza oplodnja, gde ćemo zadovoljiti ipak te akcionare, a s druge strane pomoći domaćim institucijama, pravnim licima koja žive, bitišu i rade u tim oblastima.
S obzirom na vreme, još samo malo oko zatezne kamate. Gledajte, kod zatezne kamate, ovo je prevashodno jedan stariji zakon i to je nešto što je uobičajeno. Lično ne bih, da sam na vašem mestu, menjao zateznu kamatu. Zašto? Zato što je najveći dužnik država.
Povećanjem zatezne kamate, vi dižete ovoga trenutka obaveze države. Gledajte, zašto je država najveći dužnik? Zašto se ništa ne čini da ona izađe iz tog dužničkog ropstva, jer je to ropstvo?
Vi ste zakočili sve privredne sisteme koji rade s državom, državnim preduzećima, prevashodno javnim preduzećima, to je zakočen sistem. Znači, onoga trenutka kada država ne isplati u rokovima koji su predviđeni, koji su ugovoreni, celokupan sistem staje.
Onog trenutka kada država pusti na desetine milijardi i kada se povuku određena sredstva, uglavnom to ide preko određenih kreditnih linija, kroz zaduživanje, toga trenutka procvetaju te oblasti, stvore se preduslovi za normalan rad, funkcionisanje itd, ali tih tokova nema, jer sve manje će biti prostora za zaduživanje.
Jeste činjenica da je zatezna kamata kaznena kamata kojom se kažnjavaju dužnici. Dužnik mora biti kažnjen adekvatnom kaznom koja će biti iskazana ovde, ali vi sami kažnjavate sebe i državu i obavezujete se da plaćate, samo zato što niste stvorili uslove, niste analizirali stanje, napravili program mera kojima ćete kratkoročno i dugoročno sanirati određena stanja. Bez toga nema sreće.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, evo klasičnog primera političkog voluntarizma u organizaciji aktuelne vlasti. Ovim amandmanom, a i drugim amandmanima ukazali smo na protivustavno i protivzakonito usvajanje i predlaganje zakona. Ovo je klasičan primer kako se krši Ustav.
U čemu su odredbe ovog zakona u suprotnosti sa Ustavom? Ustav garantuje ravnopravnost i jednakost pred zakonom, garantuje i obavezuje sve građane da plaćaju poreze, naknade i druge takse prema ekonomskoj, odnosno finansijskoj snazi. Vi ste ovim predlogom zakona predvideli da lokalna samouprava može menjati već, kako vi kažete, predviđene stope poreza na imovinu. Ako lokalna samouprava može menjati te stope, onda će naknade koje se izdvajaju, odnosno porezi po ovom osnovu biti različiti u pojedinim opštinama. Neke opštine će osloboditi, druge će imati određenu stopu, druge veću, manju itd. Time ćemo narušiti ustavni princip jednakosti i ravnopravnosti i obaveze da građani budu izjednačeni u smislu izdvajanja poreskih obaveza. Bez obzira na sve to na šta smo mi ukazali, vi i dalje terate protivustavno delovanje, a to nije samo kod ovog zakona nego i u drugim situacijama.
Gospodine Đeliću, pribeležite to, dobili ste amandman. Ukazali smo na to. Vodite računa.
Građanin u Beogradu će platiti za istu nekretninu 10.000, onaj u Žagubici će platiti 20.000, onaj u Nišu će platiti 5.000 itd. Ustav kaže – za istu vrednost, isti porez. Ali, šta da se radi, tako radite.
Bitno je naglasiti, kada ste preuzeli vlast 2008. godine obećan je potpuni zaokret, sveobuhvatna reforma u oblasti poreskog, fiskalnog sistema. Rekli ste, a posebno je eks ministar Diana Dragutinović naglašavala – evo prilike da pomognemo, da izjednačimo građane u pravima, obavezama. Kako ona reče, važeći poreski sistem nije pravedan, jer štiti bogate; želja nam je da menjamo poreski sistem. U tom smislu, sačinićemo određene inovirane zakonske projekcije, učinićemo sveobuhvatnu poresku reformu, smanjenje poreza na zarade, progresivno poresko oporezivanje itd.
Šta je učinjeno od svega toga? Ništa. Da li je menjan poreski sistem? Nije. Da li je izvršena sveobuhvatna reforma poreskog sistema? Nije. Da li je održiv naš poreski sistem? Nije održiv. Građani ne mogu izmirivati obaveze onako kako to nameće aktuelna vlast. Da li je poreski pravedan? Nije pravedan, jer štiti bogate. Najavili ste progresivno oporezivanje, a ovaj zakon ide sa potpuno suprotnim poreskim stopama.
Srpska radikalna stranka već godinama ukazuje na to da je postojeći poreski sistem neodrživ. On je regresivan, nepravedan, on je pre svega složen i preskup. Zašto je složen? Zato što danas građani i privreda plaćaju 65 vrsta poreza, doprinosa, naknada, taksi, akciza itd. To je neodrživo. Gotovo da ni kompjuterski sistemi više ne mogu ubaciti toliko kombinacija koliko imamo poreskih i drugih davanja. To je neodrživo. Evo, samo u 2010. godini uvedeno je 17 novih davanja. To je dar ove vlasti građanima i privredi, napaćenoj privredi koja se suočava sa problemima nelikvidnosti.
Šta ste dalje najavljivali? Najavljivali ste dugoročnu i srednjoročnu strategiju u oblasti prihoda itd. Da li je ona napravljena? Nije. Kada će biti napravljena, gospodine Đeliću? To su obećanja. Evo, još šest meseci vlasti, osam meseci, godinu dana itd.
Šta je tragično? Tragično je to što vi ovim zakonskim predlogom omogućavate lokalnoj samoupravi da dobije određena sredstva. To je dobro. Ali, da li ta lokalna samouprava može sa postojećom strukturom radnika... Pre dve godine uveli ste poresku upravu u lokalnoj samoupravi. Da li je lokalna samouprava edukovana? Da li su ti ljudi edukovani? Da li su stručni? Da li oni imaju dovoljan nivo dokumenata, činjenica, podataka za uvođenje ovakvog poreza? Nemaju. Pre dve godine, kad ste uveli i omogućili, niste im omogućili, a ni lokalna samouprava nije mogla...
Zašto nije mogla? Zbog toga što ne izmirujete ono što je predviđeno Zakonom o finansiranju lokalne samouprave. Od 2008. godine, zaključno sa ovim budžetom, uskratili ste lokalnoj samoupravi 66 milijardi dinara, 650.000.000 evra. Sa 650.000.000 evra, što je potrošeno kroz budžet Republike Srbije, svaka lokalna samouprava je mogla imati oko četiri miliona evra. Sa četiri miliona evra svaka lokalna samouprava mogla je napraviti jedan bazen, po dve škole, četiri vrtića itd. Građani Srbije, samo da znate, toliko je ova država vama ukrala, otela. Gospodine Đeliću, ovo je krađa.
Zakonom o finansiranju lokalne samouprave je predviđeno da se 1,7% BDP-a mora usmeriti u pravcu lokalne samouprave. Šezdeset šest milijardi za ove četiri godine, odnosno četiri budžeta koja ste vi predložili, oteto je lokalnoj samoupravi. Kako ta lokalna samouprava može računati na sredstva kad oni, kada planiraju budžet za iduću godinu, računaju ono što je zakonom predviđeno? Vi im uskratite jednu trećinu, pa im uskratite 40%; evo, sada, po budžetu za 2011. godinu, 21 milijarda. Sada vidite u koju poziciju vi dovodite lokalnu samoupravu: pripreme budžet, dobro planiraju, planiraju gde će uložiti i u koje vidove u rashodnom smislu planiraju da izdvoje sredstva, i vi im to uskratite. Šta onda ostaje lokalnoj samoupravi? Ili da se zadužuje ili da napravi rebalans budžeta.
Sada ću vam reći šta čini lokalna samouprava. Oni koji se zadužuju, sada ću vam reći koliko je to: u 2007. godini lokalna samouprava bila je zadužena 27,5 milijardi dinara. U 2008. godini, s obzirom na to da ste im uskratili, te obaveze, kratkoročne i dugoročne, narasle su na 31 milijardu, 2009. godine na 41 milijardu, 2010. godine preko 50 milijardi, a 2011. godine to će najverovatnije narasti na 60, 70, 80 milijardi, ne zna se koliko.
Šta se dešava kod onih opština koje ne ulaze u zaduživanje? Tamo raste deficit budžeta. Deficit budžeta lokalne samouprave u 2008. godini je bio 15 milijardi, sledeće godine 22 milijarde, 31 milijarda i ove godine najverovatnije 45 milijardi, što predstavlja jednu trećinu ukupnih prihoda itd. Ako ovome dodamo ovo zaduživanje, pa, nemaju budžet. Ono što je zaduženo, ono što je deficit itd. Nemaju sredstava.
Vidite, onda vi kao velikodušni njima – evo vama mogućnosti pa kroz ove poreze na imovinu sada napravite iskorak. Kakav iskorak? Nikakvog iskoraka tu nema. Tu nema prihoda. Ne mogu građani Srbije da plaćaju, ne mogu. Od koleginice Jovanović smo čuli da će građani u Kragujevcu plaćati dvadesetak hiljada za stanove od pedesetak kvadrata. Nemoguće je to. Nemoguće je iščupati iz džepa prosečnog građanina Kragujevca, koji je po pravilu nezaposlen, dvadeset hiljada godišnje, nemoguće. Nemoguće je i u drugim gradovima.
Šta je moguće, ono što vi ne činite? Moguće je oporezovati najbogatije, oporezovati tajkune. Kada je predsednik Tadić najavio oporezivanje ofšor kompanija to mu je izletelo, on se ne bavi tom problematikom i ne zna, jer eks ministar finansija, u to vreme ministar finansija, Diana Dragutinović je rekla – nemamo kapaciteta za oporezivanje ofšor kompanija, nemamo kapaciteta. U državnoj administraciji je 500.000 ljudi koji se finansiraju iz budžeta, ali ne možemo naći desetak ljudi koji će se baviti ovim pitanjima, da oporezujemo ono što možemo oporezovati.
Sada ću vam pročitati jedan intervju koji je usledio šest meseci, osam meseci posle te velelepne izjave predsednika Tadića, šta on kaže, jer je doživeo neuspeh, ono što je on rekao nije izvršeno. Po pravilu, svaki predsednik kada nešto kaže, to treba da se izvrši. Kaže on ovako – razgovarajući sa bogatim ljudima jedno sam im rekao, da je veoma teško ući u poreklo njihovog kapitala, ali da postoji način da oni, pre nego što to država ispita, opravdaju taj kapital time što bi nešto ostavili svom narodu. Slušajte ovo – opravdati taj kapital. Pa, opravdava se ne pred predsednikom, nego pred poreskim organima. „Treba ostaviti svom narodu“. Nema šta da ostavi svom narodu, nego se to u redovnom poreskom postupku utvrđuje i naplaćuje odmah.
Čuli smo sada za Miškovića – ista situacija, on treba da ostavi narodu. U normalnom poreskom postupku, u poreskoj naplati se to izvrši; ne da se zadužuje, ne da se blokira itd. Vidite kako se to radi.
Dalje predsednik kaže – kod Obame je to potpuno drugačije, kad on pozove svi trče da daju sredstva. Ovde nema davanja, prebacili su svoje poslovanje na kojekakva egzotična ostrva i tamo vrše promet, ne ovde. Vidite kako radi ova vlast.
Vidite, kroz ovaj primer, primer ovog zakona, pokazali smo koji politički voluntarizam vlada u Srbiji, koja je to proizvoljnost aktuelne vlasti; obeća jedno, pa ne izvrši; ukaže na jedno, a radi potpuno drugačije. Vidi se odsustvo pravednosti i pravičnosti u naplati određenih obaveza i koliko je to, u krajnjem slučaju, neozbiljno. Hvala.

Dame i gospodo uvaženi građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman i zatražio da se odredba ovog člana briše i da se faktički vratimo na osnovni zakon po kome je popis trebalo da bude obavljen 1. aprila 2011. godine.
Obrazloženje Vlade za odbijanje jeste da ne postoje finansijska sredstva u prvom kvartalu, odnosno početkom drugog kvartala za ove poslove, i to je pomereno za deseti mesec. Kod poljoprivrede je to pomereno za godinu i po dana, mislim da to nije prihvatljivo.
Stav Srpske radikalne stranke prilikom usvajanja osnovnog zakona o popisu stanovništva i poljoprivrede bio je da se u jednom popisu, znači, kada popisivač dolazi da li u poljoprivredno, da li u neko drugo domaćinstvo, obavi sve ono što je bitno sa aspekta popisa ljudi, domaćinstava i poljoprivrede.
Ono što je bitno naglasiti jeste da je ovaj popis vrlo značajan. Međutim, u sredstvima informisanja možemo dobiti, posebno sa aspekta vlasti, određene informacije da je to istorijski popis i da će on nešto rešiti.
Mišljenje Srpske radikalne stranke jeste da to nije istorijski popis, to je popis u kontinuitetu. Svakih deset godina se to obavlja i on ima određeni značaj, posebno će imati značaj sa aspekta unapređenja odnosa i života i rada Srba u regionu, pa i u dijaspori, ali ne moramo od njega stvarati famu. To je redovan popis svake desete godine i kao takav treba da da određene rezultate.
Ono što je bitno naglasiti jeste da se u praksi određenih država popisi u poslednje vreme ne rade, jer nema potrebe. Naše institucije, državne institucije koje se bave ovom problematikom, zapravo prevashodno Zavod za statistiku morao bi predložiti određeni zakon kojim bi preuzeo određene poslove u smislu sumiranja svih podataka neophodnih za inkorporiranje svih podataka koji su neophodni za popis stanovništva. U eri kompjuterizacije, u eri sistemskog prikupljanja određenih podataka bilo bi neophodno da ti državni organi koji imaju određene datoteke sa podacima koji ulaze u popis... da se oni kao takvi sumiraju u Zavodu za statistiku i da faktički nemamo popis, a da dobijemo od određenih državnih organa sve ono što oni vode kao svoje interne podatke koji će biti ukalupljeni u određeni sistemski podatak koji će poslužiti kao i ovi podaci popisa stanovništva.
Pored toga, bitno je ojačati statistički organ. U neposrednim kontaktima i preko Odbora za nauku i tehnološki razvoj i preko Odbora za Srbe izvan Srbije dobili smo određene informacije o smanjenju broja radnika u ovom statističkom organu od republičkog značaja. Mislim da je to loše u periodu kada ulazimo u harmonizaciju propisa, u harmonizaciju određenih pravila, određenih sistema, preuzimanje određenih ingerencija, pre svega se misli na republički organ, i stvaranje datoteke podataka o raznim uslovima, načinu prikupljanja samih podataka od značaja za državne organe Republike Srbije.
Bitno je naglasiti da je Republika Srbija krenula, posebno su neki državni organi krenuli ozbiljnije u pripreme za ovaj popis i u toku 2010. godine, ali bez novčanih sredstava; to moramo naglasiti jer smo takve podatke dobili. S druge strane, prikupljaju se određeni podaci i u toku samih priprema, što takođe izaziva određene finansijske izdatke tih državni organa i pitanje je koliko će to u samoj pripremi za popis stvoriti probleme organu koji sprovodi propis i svim institucijama koje će učestvovati u ovom popisu.
Na nekoliko odbora na kojima sam bio prisutan poseban akcenat je stavljen na popis Srba u regionu. On je vrlo značajan sa aspekta nacionalnih prava koja Srbi ostvaruju u tim državama, sa kulturnih aspekata, aspekta ljudskih prava i određene diskriminacije, asimilacije naše populacije, marginalizacije u pojedinim državama kao što su Hrvatska, Makedonija i neke druge države.
Državni organi Republike Srbije ne preduzimaju dovoljne aktivnosti da ukažu tim državama na diskriminaciju koja je evidentna, koja je prisutna i na sve probleme koje imaju Srbi u tim državama. Odbor za Srbe izvan Srbije je razmatrao nekoliko informacija, s obzirom na to da predstavnici Odbora odlaze u države u regionu, prikupljaju te podatke, dostavljaju državnim institucijama i traže određene aktivnosti državnih organa, ali državni organi Republike Srbije ne preduzimaju ni mere ni aktivnosti u smislu smanjenja diskriminacije u državama i regionu, a posebno je to slučaj u Republici Hrvatskoj.
Navešću vam primer kako se to radi u odnosu na srpsko pitanje. Predsednik Tadić je u novembru mesecu održao sastanak ovde, razgovarajući sa predstavnicima Srba iz regiona, iz dijaspore, o popisu koji će biti obavljen u gotovo svim državama sveta, o uslovima i načinu popisa stanovništva. To je bio vrlo dobar sastanak. Normalno je da se održavaju takvi sastanci, međutim, reakcije koje su došle iz okruženja, prevashodno iz Crne Gore i Hrvatske, bile su drastične, u smislu osude ovakvog sastanka. Hrvatska štampa je otvoreno napala predsednika Tadića da nastavlja politiku Slobodana Miloševića, da je to jedan novi vid nacizma koji sprovodi srpsko rukovodstvo.
Državni organi su o tome ćutali. Srpska javnost je o tome ćutala. Ne smemo da ćutimo. Sasvim normalan civilizacijski sastanak o načinu popisa stanovništva, dogovor sa Srbima u regionu i u dijaspori, koja će biti takođe obuhvaćena popisom. Takva osuda, to je neprihvatljiv diplomatski gest od strane jedne države. Slična situacija je bila i sa Crnom Gorom.
Posle svega toga, svih tih kritika i diplomatske note koja je došla iz Crne Gore, mi smo promenili, kad kažem mi mislim na Vladu Republike Srbije, strategiju o načinu očuvanja i jačanja odnosa matične države sa Srbima u regionu i dijaspori. Promenili smo određeni tekst ciljne ili željene strukture i položaja Srba u regionu, misleći na povratak ... (Isključen mikrofon.)

Ovo je dnevni red.

Radi se o popisu kojim će biti obuhvaćeni kako Srbi koji su dobili državljanstvo ovde, koji trenutno ili trajno žive u Republici Hrvatskoj, BiH ili u Crnoj Gori... Kada bude obavljen popis u Crnoj Gori 1. aprila ili u Hrvatskoj 1. aprila ...

Vraćam se na dnevni red i stalno sam u dnevnom redu. Radi se o sledećem: da će jedni te isti ljudi koji su državljani Republike Srbije biti popisani ovde kao izbeglice, biće popisani 1. oktobra. U istoj situaciji mogu biti zatečeni u Republici Hrvatskoj, biće popisani kao građani Republike Hrvatske. Govorim sa tog aspekta. Govorim sa aspekta položaja izbegličke populacije koja će biti ovde popisana.
Samo da kažem određene podatke koje sam prikupio za ovu sednicu. Po popisu Komesarijata za izbeglice i UNHCR-a 1996. godine bilo je popisano, znači, nisu imali status srpskih državljana, 538.000 izbeglica i ratom ugroženih lica. To je takav pravni termin, upotrebljavan te 1996. godine. Tada je na popisu bilo preko 80.000 tih lica sa ratom ugroženih područja. Ukupno 618.000 lica. Po popisu koji je obavljen zajedno sa UNHCR-om 2001. godine, taj broj je sa 618.000 pao na 452.000; 2005. godine taj broj je pao na 141.000. Kakva je sudbina izbegličke populacije? Jednostavno, oni su integrisani. Međutim, deo te populacije otišao je u Hrvatsku, deo te populacije živi trajno u Hrvatskoj, doseljava se ovde itd.
Sa aspekta popisa, gde će se zateći oni 1.04? Ako su Hrvatskoj, biće verovatno tamo popisani. Onog trenutka kada popisivači budu došli u njegov dom, on se zatekne u svojoj kući ili u svome stanu, kada bude vršen popis u Republici Srbiji, on će biti i ovde popisan. Nije sporno da se popiše i tamo i ovde, ali je sporno to što državni organi Republike Srbije nemaju tačne podatke o broju izbeglica, interno raseljenih lica. Nemamo podatke o broju dijaspore, nemamo podatke o poginulima u ovom ratu, nemamo podatke o poginulima u onom ratu.
Zbog toga sam u ime SRS uputio nekoliko poslaničkih pitanja i tražio od državnih organa Republike Srbije da se nađu sredstva i da se trajno popiše svako izbeglo lice, svako interno raseljeno lice i da imamo urednu evidenciju, da učinimo napor da popišemo dijasporu. Državni organi Republike Srbije izlaze sa podacima da nas ima u inostranstvu tri miliona, četiri miliona, čak i do šest miliona. Kako praviti određenu strategiju prema tim licima kada ne znamo koliko ih ima, kad je obuhvat do gotovo 50% od onoga što mi zvanično imamo?
Svaka država se trudi da popiše svakog svog stanovnika, da ga vodi u svojoj evidenciji i da zna čime se bavi u inostranstvu, šta radi, koji su mu prihodi, koji su mu prihodi koje će odvojiti za svoju porodicu ovde u Srbiji i pravi određene kalkulacije na temelju tih podataka. Mi te podatke nemamo.
Srpska radikalna stranka traži i zahteva od državnih organa Republike Srbije da učini krajnji napor u finansijskom smislu da se prilikom ovog popisa popišu sva izbegla lica, sva interno raseljena lica i celokupna dijaspora. To nisu velika sredstva, to vam tvrdim.
Jednog trenutka kada popisivač dođe u kuću ili stan, na posebnom listu će se voditi interno raseljeno, na posebnom listu izbeglice. Prvo pitanje će biti, kada se završi onaj osnovni popis, da li u porodici imate nekoga ko je izbegao 1991. ili 1999. godine, misli se na interno raseljena lica itd? To je još nekih 5 - 10 minuta, ne više.
Zgodna je prilika da napravimo urednu evidenciju. Mi je nemamo. Vidite iz ovih podataka koje sam pročitao, mi nemamo podatak koliko je stvarno izbeglica iz Republike Hrvatske, iz BiH, iz Slovenije, iz Makedonije došlo u Republiku Srbiju. Nemamo ih.
Sada ću vam pročitati još jedan podatak koji sam dobio iz MUP-a. Izdato je 881.000 rešenja o državljanstvu od 1990. godine. Ovde govorimo o 618.000 registrovanih izbeglica. Kako onda podatak od 881.000? Kako se pojavljuje taj podatak? Šta to znači? To je 270.000. Veći broj ljudi dobija državljanstvo, otkud ta lica?
Zna se otkuda su ta lica. Ta lica su dolazila u periodu od 1990. godine, pre rata, i direktno su dobijala lične karte, bez državljanstva. Nisu ni evidentirana kao izbeglice. Radi se o preko 50.000 Srba koji su pobegli iz Slovenije, a posebno iz Republike Hrvatske.
Lica koja su dolazila posle „Bljeska“ i „Oluje“, nekih 80.000 je došlo iz Slavonije, Baranje i zapadnog Srema, takođe u kasnijoj fazi nisu dobijala status izbeglica, a dobijala su državljanstvo itd., a izbegla su. Činjenica je da su oni izbeglice.
Da li je tu presudna 1995, 1996. ili 1998. godina apsolutno je svejedno. Diskriminacija, asimilacija srpskog življa i teror u Hrvatskoj, BiH i Sloveniji ih je doveo ovde. Moramo ih popisati. Bez trajnog popisa, ne samo tih lica, nego i njihove imovine, imovinskih, socijalnih i svih drugih prava, izgubićemo suštinu i smisao ovoga popisa i svih drugih popisa. Ne znamo koji je teror nad Srbima učinjen ako nemamo njihove podatke. Mi ih nemamo. Državne institucije Republike Srbije, odgovorno tvrdim, nemaju te podatke. Nemaju sumarno iskazane podatke o svim onima koji su napustili područja koja su nekada bila srpska i nemamo urednu tu evidenciju.
Ono što je još tragičnije je to što sada u državnim institucijama Republike Srbije nemamo ni podatke o poginulima u poslednjem ratu, u NATO bombardovanju. Idite sada na sajtove MUP-a, Ministarstva odbrane, Ministarstva rada i socijalne politike, Vlade Republike Srbije itd. i videćete: poginulih vojnika 1.160, 1.200 civila; drugi podatak je 800 civila i 1.100 vojnika, pa toliko policajaca itd. Svaki podatak na sajtovima je različit. Kada se to proba sabrati i oduzeti, ne možemo doći do pravih podataka. To je bilo pre jedanaest godina. Ako nemamo te podatke, o čemu govorimo?
Kada uđemo u austrijski arhiv danas – u Mohačkoj bici je sa jedne strane učestvovalo toliko boraca, a toliko je sa turske strane …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, upozoravam vas, popis se odnosi na stanovnike i na žive ljude koji žive u Srbiji. Ovo sada više nije pitanje kršenja Poslovnika, nego pitanje dobrog ukusa. Sada vas upozoravam da govorite o dnevnom redu.)
Još samo jednu stvar o popisu poljoprivrede. Bitno je naglasiti da je Ministarstvo poljoprivrede krenulo u izradu strategije o razvoju poljoprivrede još pre dve godine...

Završio sam, hvala vam.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, kao i kod prethodnog zakona i ovde je Srpska radikalna stranka uputila amandman da treba da se držimo onih termina koji su sadržani u osnovnom zakonu.
U obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana stoji da nisu obezbeđena sredstva. Nije to samo kod ovog zakona, nego i kod mnogih drugih zakona; u budžetiranju koje sprovode Vlada i Ministarstvo finansija ne vodi se dovoljno računa kada je u pitanju ono što je predviđeno zakonskim propisima. Ovde je konkretan primer kako se ne vodi računa kada se donose zakoni i koje posledice proizilaze u finansijskom smislu prema odredbama tih zakona.
Znači, kada je donet zakon podrazumeva se da se određena sredstva moraju izdvojiti za popis. To je moralno biti planirano ne u budžetskoj 2011, nego u projekcijama koje se rade prema memorandumu pre, odnosno dve ili tri godine unapred. Vi radite kako radite i ovo je konkretan primer kako ne sme da se radi.
To što će biti posledica kada dobijemo rezultate popisa poljoprivrede, to nikome ne treba. To samo novine i javnost iznesu, misli se na podatke koji će biti karakteristični, i onda to ulazi u arhivu i niko više ne otvara. Još je tragičnije kada se rade određene projekcije države, kao što je strategija razvoja poljoprivrede koja se radi dve godine u ovom ministarstvu. Pitam vas, na temelju kojih zakonskih propisa, odnosno podataka se radi ta strategija ako je poslednji popis obavljen pre 50 godina? Za strategiju ima sredstava i bilo bi vrlo zanimljivo da dođemo do podataka koliko će Ministarstvo izdvojiti za izradu strategije, koja će biti prazno slovo na papiru i neće imati suštinski značaj koji mora da ima svaka strategija.
S obzirom na to da ćemo popis obaviti do kraja iduće godine, operativno, podaci će biti 2013. ili 2014. godine. Vidite koliko mi kasnimo. Mi kasnimo zbog propusta Vlade i Ministarstva finansija koji nisu na vreme obezbedili dovoljno sredstava.
Rade se i druge strategije, sličnog karaktera, iz kojih ćemo crpeti podatke koje ćemo dobiti iz poljoprivrede. To radi Ministarstvo finansija, socijalna politika itd. S obzirom na to da nećemo imati te podatke, moramo zaustaviti izradu te strategije i odlivanje sredstava, jer će nam u protivnom ta strategija biti prazna pa ćemo je morati inovirati nakon dve, tri ili pet godina i ponovo bacati sredstva, a znamo da ih nemamo dovoljno.
Zato, jedno upozorenje vlasti: vodite računa, ovo je neozbiljno. Ovo nije jedini primer kako se razbacuju sredstva, a znamo da ovo nisu mala sredstva.
Što se tiče podataka u oblasti poljoprivrede, vrlo je bitno ući u svaku kuću i svako domaćinstvo i da ti podaci koji ćemo dobiti budu potpuni, jasni, celishodni i da daju jednu viziju buduće perspektive u oblasti poljoprivrede.
Svemu tome prethodi jedna strateška odluka ove države da se mora ulagati u poljoprivredu, a znamo da ova država ne ulaže, da zaostajemo za zemljama u regionu, evropskim zemljama i visokorazvijenim zemljama. Ako nas sada ovo ne opameti, mislim da ćemo izgubiti poljoprivredu. Ne ulažemo, mladi ljudi napuštaju selo, ostaju starija domaćinstva, koja neće dati onu produkciju koju selo mora da da. Ovo će nas sigurno opametiti.
Ako budemo iskoristili sve ono što ćemo dobiti na terenu, to će biti impuls koji mora pomoći poljoprivredi. Bez toga, izgubićemo sve.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, ovo je vrlo bitan zakon, koji će imati implikacije u nastupajućem periodu. Imao ih je i do sada, ali, nažalost, država nije iskazala dobru volju da reši probleme u prostoru i zato imamo haos u građevinarstvu, imamo probleme u normalnom funkcionisanju u ovoj oblasti.
Moj amandman se odnosi na član 94. starog zakona, odnosno čl. 40. zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji. Ovde je bitno naglasiti odredbe člana 93. i nepoznavanje suštine člana 93, pa je onda i član 94. nakaradan, kakav je ovde, a posebno ova izmena, o kojoj ću kasnije govoriti.
Ključni član je član 93, koji se odnosi na uređenje građevinskog zemljišta. Sve odredbe do odredbe četiri mogu da prođu u praksi, međutim, odredba stava 4. je suštinska. U raspravi u načelu o ovom zakonu ukazali smo na to i tražili smo od Ministarstva da još jednom sagleda odredbu stava 4. U praksi, lokalna samouprava ne primenjuje stav 4; Ministarstvo ne kontroliše. Imamo proizvoljnost kod lokalne samouprave, koju dozvoljava Ministarstvo i zato u praksi imamo probleme u vezi s legalizacijom. Ministarstvo je pogrešilo onog trenutka kad nije definisalo uređenje građevinskog zemljišta. Ne može se bez definicije. Onda treba razraditi sve elemente, shodno datoj definiciji.
Kada govorimo o uređenju građevinskog zemljišta, svaka lokalna samouprava mora u ugovoru sa investitorom navesti sve ono što je bitno, što je sadržinski vezano za izgradnju komunalne infrastrukture.
Gospodo iz Ministarstva, nijedna lokalna samouprava ne definiše obim i strukturu, rokove izvođenja radova, a to je suština. Nije sporno, sa aspekta investitora, koliko će to biti sredstava, nego – koliko ja dobijam za to? To je obligacioni odnos. Srpska radikalna stranka godinama ukazuje na vašu obavezu da poštujete Zakon o obligacionim odnosima, jer to je dvostrani pravni posao iz koga proizilazi obaveza lokalne samouprave da izgradi ono što je definisano propisima koje donosi sama lokalna samouprava, sa rokovima, sa dinamikom i sa strukturom komunalne uređenosti. Bez toga nema ugovora, nema naknade. Zato vam investitori ne plaćaju, zato i nemamo legalizaciju.
Gospođo Damnjanović Petrović, vi ste pravnik u Ministarstvu, to ste potvrdili kada ste ispravili ministra i rekli da nema bespravne legalizacije, da je ministar pogrešio, i vi ste u pravu. Ali, ne smete to činiti, i ovde morate ministru ukazati, on je druge struke, on se u to ne razume, ali vi se morate razumeti. Ovim na šta vam ukazujemo govorimo da kršite zakon i dozvoljavate lokalnoj samoupravi da krši zakon. To je drastično kršenje zakona.
Kažete – nismo uspeli u legalizaciji 2003. godine, uspećemo u onom zakonu od 2009. godine. Sada radite korekcije itd. Još ćemo mi ovde raspravljati ko zna koliko puta o legalizaciji i o izmenama i dopunama ovoga zakona ili inoviranju ovog zakona, jer niste suštinsku stvar shvatili. Vi ne shvatate to, to je problem, a dozvoljavate lokalnoj samoupravi da radi šta hoće.
Investitori su prepušteni sudbini u odnosima sa lokalnim samoupravama, jer su odredbe ovog zakona tako i napisane. Sada, sa ovim što ste učinili sa ovom odredbom člana 40. stav 3, neka vam je bog u pomoći, i investitorima. Kažete ovako: „Licima iz stava 1. ovog člana koja su vlasnici na građevinskom zemljištu na kome je po važećem planskom dokumentu planirana izgradnja komunalne infrastrukture može se priznati tržišna vrednost tog zemljišta kao stvarni trošak komunalnog opremanja zemljišta“. Pa, vi ste tu „pomešali lončiće“. Kako možete pomešati vrednost građevinskog zemljišta, koja mora biti iskazana u nekim novčanim jedinicama, sa stvarnim troškovima komunalnog opremanja? Ne možete to mešati. To su dva odvojena postupka. To su dve odvojene pojave koje moraju posebno da se definišu i ne mogu se „udrobiti“ ovako kako ste vi naveli.
Šta će se desiti kada lokalne samouprave prihvate ovakvu odredbu i kompenzuju vrednost građevinskog zemljišta sa komunalnom infrastrukturom? Ko će raditi komunalnu infrastrukturu i sa kojim sredstvima? Cilj i smisao je da se od investitora uzmu sredstva za izgradnju, za uređenje građevinskog zemljišta po strukturi i po obimu kako je to predviđeno planom. Ako vi dozvolite da se procenjuje od strane lokalne samouprave, kako ste definisali ovde, da se prihvati tržišna vrednost, kako ćemo doći do tržišne vrednosti? Šta znači tržišna vrednost 2008. godine u odnosu na 2010. godinu i šta će to biti u 2012. godini? Šta ćemo dobiti u pogledu izgrađenosti koju ste definisali članom 93? Ništa nećemo dobiti, napravićete kompenzaciju, koju nigde niste definisali u pojmovniku ovog zakona.
Pomešali ste lončiće, napravili ste od tri-četiri zakona, „udrobili“ ste sve u jedan zakon, potpuno je neprimenljivo. Zato vam mi kažemo – povucite ovo na vreme.
Što se tiče građevinskog zemljišta, mora biti poseban zakon, zakon o javnoj svojini mora biti poseban zakon, zakon o legalizaciji mora biti leks specijalis zakon, da definišete pojmove, da ne ubacujete odredbe koje su nespojive sa odredbama ovog zakona. Neće se izvršiti legalizacija, neće se izvršiti implementacija ovog zakona, kao što se nije izvršila ni po prethodnim zakonima. Povucite ovo na vreme, nemojte dovoditi investitore u još nepovoljniji položaj.
Još malo o onome što je ministar naglašavao ovde da nema radnika u Ministarstvu. Nemojte o takvim stvarima, mislim da je smešno i tragikomično da kažemo da nemamo u državnoj upravi dovoljan broj radnika i da ne možemo poštovati rokove zbog toga što ih nemamo.
Zakon o opštem upravnom postupku je sistemski zakon, koji prevashodno vi u Ministarstvu morate da poštujete. Niti ga vi poštujete, niti ga poštuje lokalna samouprava. Zahtevi za legalizaciju vam stoje u lokalnoj samoupravi desetak, dvanaest, petnaest, pet godina. Odredbe zakona su jasne – opšti rok je 30 dana i produženi rok je još 30 dana, 60 dana, kraj upravnog postupka, on se obustavlja, ili se pozitivno rešava ili negativno itd. Morate primeniti odredbe tog sistemskog zakona.
Vi ovim zakonom inaugurišete neke rokove, ali ne rokove koji su definisani Zakonom o opštem upravnom postupku. Ništa ne činite da utičete na lokalnu samoupravu da ona poštuje te rokove itd., itd., kasnije ćemo.
Povucite ovaj zakon, imate dovoljno desetogodišnje iskustvo u neprimeni i kršenju određenih odredaba i nemogućnosti da implementirate sve ono što ste planirali ovim zakonom. Povucite, jer ovo je već pomalo sramota. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, moram da konstatujem da smo vrlo iznenađeni vašom rečenicom, predsednice Skupštine, kada ste rekli da nije povređen Poslovnik. Poslovnik je povređen, jer predstavnici SRS nisu pozvani na sednicu Odbora za urbanizam i građevinarstvo. To je teška povreda i ona se mora konstatovati i o tome se mora glasati.

Povreda Poslovnika, član 27, ovo se mora konstatovati ...

Član 107. Poslovnika.