Državni srpskog porekla koji se obraćaju državnim institucijama u Makedoniji su diskriminisani. Oni ne mogu dobiti državna dokumenta Makedonije, ne mogu dobiti državna dokumenta Republike Srbije. Neki su rođeni u Srbiji. Njihova deca su u nekim okolnostima porodila se ovde itd.
Međusobna korespodencija između tih državnih organa ne postoji. To vam mora biti jasno. To smo mi konstatovali. Mi smo pismeno obavestili Skupštinu Srbije, jer smo bili predstavnici Skupštine Srbije kao parlamentarci i ukazali na sve probleme sa kojima se suočavaju naši građani tamo. Imaju ogromne probleme. Ne možemo parcijalno, pojedinačno ići na ovakav sporazum, nesagledavajući njihove probleme. Moramo njih zaštititi.
Prisustvo predsednika države tamo ne znači ništa. Izmanipulisan je kao što su izmanipulisani mnogi ministri koji su odlazili do sada. Bili smo prisutni sa 30 predstavnika udruženja građana, raznih kulturnih, sportskih institucija Srba u Makedoniji, koji su nam otvoreni rekli – ovo je teror nad Srbima, pomozite nam. Evo, samo u nacionalnom smislu ću reći da je 60-ih godina bilo preko 250.000 srpskog življa tamo. Koliko ima sada? Ima 35.000. To je otvorena diskriminacija, asimilacija srpske populacije. To moramo zaustaviti.
Da li zaustavljamo sa ovakvim sporazumom taj nadirući fašizam u Makedoniji? Ne zaustavljamo.

Ovo što sam izgovorio, to sam i napisao. To je zvaničan izveštaj jedne komisije koja je bila tročlana i komisije koja je bila tamo.

Zadatak državnih organa, kada ulazi u pregovaranje sporazumevanja, je da prikupi sve relevantne podatke, pa između ostalog i podatke vezane za putne i administrativne i lične isprave.
U konkretnom slučaju, Republika Makedonija ne čini ništa da omogući Srbima da uredno, slobodno dobijaju i putne isprave, lične isprave i sve isprave koje se odnose na pojedince i u nemogućnosti su da normalno putuju. To su nam otvoreno rekli. Valjda smem u ovom parlamentu to da kažem, da sam bio zvanično ovlašćen ispred ovog parlamenta i da prenesem taj stav. To sam i napisao. Tražio sam da se zauzme stav, između ostalog i ovog parlamenta, vezano za stanje i poziciju srpske manjine u Makedoniji.
Drugi sporazum o kome želim da govorim je sporazum Republike Srbije i Republike Bugarske o socijalnoj sigurnosti. Ovo je jedna forma sporazumevanja u kojoj opet Srbi nemaju određenu korist. Ko ima tu korist? Ko ima određene obaveze? Ima obaveze Republika Bugarska koje prema odredbama i principima EU mora sklopiti sa svim susednim državama sporazume o socijalnom osiguranju, odnosno socijalnoj sigurnosti.
Da li i mi imamo takvu obavezu? Imamo, ali smo opet tu neprincipijelni. Mi sa Bugarskom imamo, hajde da kažem, u poslednjih dvadesetak godina dosta dobre odnose, ali ovaj princip se mora primeniti ne samo u slučaju Bugarske, nego i kod svih drugih zemalja.
Sklopili smo ugovor sa Hrvatskom. Prema odredbama tog sporazuma hrvatski državni organi su bili u obavezi isplatiti sve penzije, sve invalidnine i sva druga socijalna davanja shodno odredbama potpisanog sporazuma. Koliko su od toga učinili? Gotovo ništa. Slična je situacija sa ugovorom o socijalnom osiguranju sa BiH, sa Crnom Gorom i sa drugim državama sa kojima smo sklopili. Ne primenjujemo, ne materijaliziramo sve te odredbe. To je suština našeg problema. Mi to potpišemo i onda ostavimo stihiji, neka se dešava kako se dešava. Onda, kakva je situacija posle toga? Ostajemo bez materijalnih prava i bez svih finansijskih obaveza koje imaju naši građani.
Sa aspekta SRS neprihvatljiv je način iznošenja. Glasaćemo protiv. Hvala.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, radi se o dve odluke koje je Odbor za industriju, u skladu sa odredbama Zakona o energetici i Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, razmatrao i predlaže Skupštini na usvajanje.
Moram ovde ukazati na jednu okolnost koja je vrlo nepovoljna i vrlo štetna sa aspekta pravne norme koja obavezuje ovaj organ, odnosno Narodnu skupštinu da sve one odluke o finansijskim planovima ne samo ove institucije, ne samo ovog regulatornog tela nego i drugih regulatornih tela razmatra i usvaja u terminima koji su predviđeni zakonskim propisima da bi ti pravni akti i finansijski akti, u ovom slučaju i pravni i finansijski akt, Finansijski plan za nastupajuću godinu mora imati pravnu i finansijsku formu. U ovom slučaju se radi o dva finansijska plana. Prosto čudi, evo, kraj godine je za 11 dana, da danas raspravljamo Finansijski plan za 2011. godinu, kada je on dostavljen ovde od strane Agencije za energetiku u zakonom predviđenom terminu, od strane Odbora za industriju je dostavljen 16. decembra 2010. godine i evo gotovo godinu dana on nije ušao u formu.
Zašto to sada, zašto nije ranije? Zašto nije uobičajena praksa da se na kraju godine sa budžetom razmatraju i finansijski izveštaji ne samo ove agencije, nego i svih drugih agencija i svih drugih državnih institucija koje imaju obavezu da svoja finansijska akta provuku kroz Skupštinu? Kad kažem provuku, u određenoj pravnoj noj formi dobiju adekvatne odluke i onda to ima jednu pravnu celinu, jednu pravnu suštinu, pravnu celishodnosti i sve se to završava objavljujući to u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Na taj način, vi to upotrebljavate često, kažete postajemo transparentni. Jeste transparentno i građani Srbije moraju znati šta to Skupština usvaja i šta ne usvaja. U ovom slučaju kod ovog Finansijskog plana za 2011. godinu očito je vidljivo da je to stajalo negde u ladicama u Narodnoj skupštini godinu dana i tek danas o tome razmatramo.
Primereno je i normalno da je to, a s obzirom da vodim Odbor za industriju znam da od 2004. godine ovo nije prošlo kroz Skupštinu niti je objavljeno u "Službenom glasniku". Te institucije su finansijski radile i podnosile završne račune i finansijske planove i predlagale.
Nadležni odbor, Odbor za industriju u ovom slučaju je dao svoj sud, saglasnost. Većinom članova Odbora usvojen je ovaj Finansijski polan i prosleđen je ovde.
To je zamerka Skupštini, ali ne samo sa aspekta ove agencije nego i druge agencije to moraju učiniti i druga regulatorna tela moraju položiti račun, polažući ovde svoje odluke o finansijskim planovima za nastupajuću godinu.
Zašto imamo probleme? Zašto imamo kriminal? Zašto imamo razne afere u sredstvima informisanja u tim agencijama? Upravo stoga što ne poštujemo pravnu normu, ne poštujemo sve ono što je zakonska obaveza i propuštamo određene rokove. U ovom slučaju se radi o Skupštini i kritika SRS odnose se na ovu Skupštinu koja, evo ovaj pravno-finansijski akt je držala u svojoj fioci godinu dana.
Sa druge strane, moramo ukazati na određeni aspekt SRS i stav SRS oko prihodovanja pojedinih agencija. Mi vidimo tu heterogene odnose u primeni propisa. Pojedine agencije se isključivo finansiraju iz budžetskih sredstava, druge imaju mešovitu varijantu, delimično budžet, delimično prihoduju od vlastitih izvora prihoda, a neke agencije imaju isključivo varijantu prihodovanja vlastitim radom.
Mogu li nastaviti kao ovlašćeni predstavnik.

To je jedan heterogen pristup. I SRS i ekonomski tim SRS često vam je do sada ukazivao, kritikujući mnogobrojne agencije koje ste osnovali, posebno u poslednje četiri godine, da ne primenjujete striktno odredbe Zakona o javnim agencijama, koje vas obavezuju na unifikaciju propisa i prilagođavanje rada i poslovanja tih agencija odredbama Zakona o javnim agencijama.
Međutim, ništa tu nije napravljeno u smislu unifikacije, homogenizacije određenih propisa, a posebno je to bitno sa aspekta poslovanja. Zašto je to bitno? Zbog toga što pojedina regulatorna tela ostvaruju vlastite izvore prihoda i troše ih onako kako one smatraju da treba to da troše. A imamo situacija da i same te agencije i regulatorna tela određuju visinu naknada, taksi i drugih davanja u pogledu njihovih prihoda, što je nezamislivo u pravnom sistemu, da ja sam određujem visinu naknade i da na taj način ostvarujem visoke prihode da bi mogao kasnije trošiti onoliko koliko sam planirao, odnosno prilagođava svoje prihode svojim rashodima. Što više digne naknade, takse, imaće veće mogućnosti u rashodnom smislu, u pogledu rashoda. To je nezamislivo u pravnom sistemu.
Vi to imate u poslovanju naših regulatornih tela, to je jedna negativna praksa. Tu ima i kriminala, tu ima svega, ali ništa ne činite da se to otkloni. Srpska radikalna stranka to godinama ukazuje, evo i kroz ove dve tačke dnevnog reda ukazaćemo na taj problem i tražimo od vas da u praksi dosledno primenite odredbe Zakona o javnim agencijama.
Kada govorimo o finansijskom izveštaju, finansijskom planu za 2011. i 2012. godinu. Tu je zadovoljena forma, ali opet nije zadovoljena suština o kojoj ću malo više govoriti, samo o jednom segmentu.
Ovo je jedna nezavisna agencija, ovo je stručna agencija u oblasti kojom se bavi, u oblasti energetike i do sad je bila na margini događaja. Nije imala onu suštinu kakvu ima u savremenim energetskim sistemima. Izmenama, odnosno inoviranjem zakona, novim Zakonom o energetici koji smo usvojili pre pet, šest meseci, agencija je dobila ogromna ovlašćenja. Prilikom rasprave o Zakonu o energetici, ukazivali smo na aspekte rada ove agencije i tražili da se ovlašćenja koja su joj data smanje. Zašto da se smanje? Zbog toga što ni u kadrovskom ni u političkom smislu, posebno ću naglasiti ovaj politički aspekt, ni u stručnom smislu nije kipirana, nije zrela ovoga trenutka da izvrši sve ono što jedno regulatorno telo u jednom društvenom sistemu treba da ima.
Od 1. januara 2012. godine ova agencija će biti regulatorno telo za određivanje cena svih energenata, samostalna, nezavisna, onako kako je to definisano zakonom. To je velika opasnost, zbog političkog voluntarizma koji vlada kod nas, bez obzira na to što je ta agencija i nezavisna i stručna i koja će pripremiti adekvatnu dokumentaciju za određivanje cena, ko će stvarno određivati cene? Opet politika, opet Vlada ili pojedinci iz vlasti. Ono što je najpogubnije, cenu energenata će određivati lobi. Koji lobi? Energetski lobi, od Lazarevića, od Hamovića i svih drugih.
Ukazivali smo vam to. Nemojte dozvoliti da u sistemu imamo jedno telo iza koga će se sakrivati lobiji, kada zaškripi, kada narod, kao što je sada kod povećanja cena gasa, narod ustao i kaže – nemojte, povećanje 20, 25%. Onda ovi iz Vlade kažu od predsednika Vlade do pojedinih ministara, oni kažu – ne, tu je agencija, ona je dala prave parametre, ona je shodno pravilniku o načinu i uslovima određivanja i visine cena, ona je sve to iskalkulisala itd. Mi se zapanjamo, ali to je politički voluntarizam koji je vrlo štetan, jer se iza toga krije samovolja pojedinih lobija kojima odgovara da u pojedinim trenucima imamo visoke ili niske cene. Po pravilu su to visoke cene, cene koje naši građani ne mogu podneti.
Kada govorimo o mestu i poziciji ove agencije, moramo reći da će ona biti izložena ogromni političkim pritiscima i neće moći odoleti tim političkim pritiscima i u praksi ćemo imati političke zahteve da se pojedine cene nivelišu shodno kalkulativnim troškovima naših javnih preduzeća i EPS i Srbijagasa i toplana itd, svih onih koji su ovoj grani.
Da li ovo sve građani Srbije mogu da plaćaju? Ne mogu. Znamo i sami iz sredstava informisanja, dobijamo informacije da EPS građani i privreda duguju negde oko 83, 84 milijarde dinara, Srbijagasu četrdesetak milijardi, toplanama desetak milijardi itd. Milijardu i po evra je sada dug građana i privrede. To su ogromni dugovi. U normalnim državama, tog trenutka preduzeća su u blokadi, moraju bankrotirati. Međutim, kod nas to sasvim ide normalno, čak čujemo informacije iz EPS da će najverovatnije biti pozitivno poslovanje. Da li može biti realno poslovanje, normalno i pozitivno, ukoliko imamo takva dugovanja? Ne može biti normalno i ne može biti pozitivno. Šta mi činimo da omogućimo građanima da uredno izmiruju, ako znamo da ima milion nezaposlenih, da ima 50.000 invalida koji nisu u sistemu socijalnog zbrinjavanja, jer nemamo socijalnu kartu, nemamo predviđen program sanacije pojedinih sistema kroz određena društvena i državna sredstva koja ćemo pomoći javnom sektoru koji u ovoj oblasti ne može iz objektivnih razloga to naplatiti.
Situacija je danas takva da građani ne mogu izmirivati obaveze, posebno oni koji su nezaposleni, posebno izbeglice, interno raseljena lica, posebno invalidi, posebno onih četristo i nešto hiljada penzionera koji imaju ispod 100 evra penzije. Kako oni da izmiruju ovako visoke cene energenata? Ne mogu ih izmirivati. Ne možete izbeći situaciju da kroz socijalnu kartu pomognete njima. Međutim, evo obećavate godinama da ćete to, evo socijalna karta itd.
Slušali smo od ministra Ljajića još početkom mandata ove vlade i ove vlasti i njega kao ministra – evo, za šest meseci, za godinu dana napravićemo socijalnu kartu, želimo da pomognemo građanima, itd. Evo kraja mandata, nema socijalne karte, nema socijalnih davanja i pomoći građanima Srbije onim kategorijama stanovništva koji iz socijalnih razloga ne mogu izmirivati obaveze.
Suludo je ono što se napravili sa Ministarstvom za energetiku. U trećem mesecu kada je došlo do rekonstrukcije Vlade, ukinuto je Ministarstvo za energetiku kao samostalni organ i pripojeno je Ministarstvu za infrastrukturu i tako je postalo Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku.
Koji je razlog? Reforma sistema. Nikada niko, ni jedna država u svetu u svim vremenima, nije ulazila u reformske zahvate u nekoj oblasti, u određenoj grani, a gasi najviši državni organ, ministarstvo. Ali, iza toga se krije određena politička priča. Sa čela toga ministarstva, morao je otići čovek koji je zagovarao prorusku politiku i on je sklonjen iz ministarstva, ugašeno je ministarstvo, postavljen je na mesto savetnika za energetiku. Znate i sami o kome se radi.
Suluda je situacija da mi gasimo nešto i ulazimo u reformske zahvate u toj oblasti. Da li se radi o reformi? Ne radi. Samo nam je to bila politička dogma preko koje ćemo smeniti jednoga, ubaciti samostalni organ u neki drugi organ, itd, zabašuriti sve ono što se iza svega krije, a iza svega toga stoji pozicija EU kojoj nije odgovarao taj čovek na čelu toga ministarstva.
Kada govorimo o dugovanjima u EPS, 83 - 84 milijarde to je ono što duguju građani i privreda. Otprilike, pola je dug građana i privrede. Samo da nemamo socijalnu kartu i da su građani ugroženi i da to ne mogu izmirivati. Ali, kakva je situacija sa privredom i šta se čini da se od strane EPS, da se putem određenih posebnih ugovora i posebnih prolongiranja, plaćanja i posebnih beneficija pomogne privredi i da se u sve to umeša država?
Da li država pokazuje interes da pomogne javnom preduzeću? Sa druge strane, da li postoji inicijativa EPS da se reši taj problem? Ne postoji. Poslednjih godinu dana taj iznos od 50 se popeo na 83. Kakva će situacija biti u idućoj godini? Još gora – 120, 130 milijardi će biti u sledećoj godini, itd. Rapidno se to povećava, a ne činimo ništa. Država i Vlada ne čine ništa da zaustave taj negativan tok.
Gde je tu mesto i pozicija agencije? Šta ćete toj agenciji učiniti? Kažete da je to nezavisno telo, itd. Da li ona tu može pomoći? Ne može – niti stručno, niti kadrovski, ona u svemu tome ne može pomoći. Ne može bez Vlade. Ne može bez ozbiljne Vlade koja ulazi u sistem i reformiše. Bolje je i pogrešiti sa određenom merom, sa drugom i trećom merom, nego to prepustiti stihiji. Ovo je gola stihija.
Kako ćemo iz nje izaći? Teško. Nikako. Sa ovom vlašću, nikako. Zato morate dati izbore, da dođu snage koje će promeniti odnose.
Ono što vam SRS ukazuje o načinu finansiranja agencije i drugih regulatornih tela, vlastiti prihodi ne mogu biti prihod državne institucije, agencije. To mora biti prihod države, jer je država formirala agenciju i neće biti zloupotrebe. Onda ćete u ravnoteži unificirati sistem i ujednačiti rashode u tim agencijama, i u pogledu zarada, i u pogledu materijalnih i nematerijalnih troškova. Ovako, svaka agencija gleda da se ogrebe što više iz budžeta i što više iz vlastitih prihoda – dignemo takse, dignemo naknade i onda trošimo onoliko koliko uberemo. U pravilu, uberemo više zato što sami određujemo nivo cena. Sa aspekta SRS je to tragično. Vi ste svesni te činjenice, jer ne činite ništa da to ispravite i otklonite.
Svaki prihod državnog organa mora ići u budžet. Iz tog budžeta se deli kao i svakom direktnom budžetskom korisniku. Onda se tačno zna da u toj i toj agenciji, nivo zarade je takav. Može biti 10% više ili niže, ali ne može biti dva, tri, pet, osam puta. Čistačica u Skupštini Srbije ima 16-17 hiljada platu, a čistačica u pojedinim agencijama ima 7-8 puta više. Kako je to moguće? I jedno je državni organ i drugo je državni organ. To je moguće zato što vi to dozvoljavate.
Stav SRS je jasan i to vam govorimo godinama. Svaki prihod bilo koje agencije koji ostvari u sistemu vlastitih usluga je državni prihod. Ulazi u budžet i kroz finansijski plan se planiraju prihodi i rashodi svake agencije. Onda imate uravnoteženost i imate jedan pravni sistem koji deluje i koji radi. U protivnom, imate sve ovo što imate. Onda imamo situaciju da pojedine agencije, svaki radnik odlazi na dva stručna savetovanja, ima razne vidove školovanja, imaju letovanja, imaju zimovanja, imaju plaćene godišnje odmore, i ko zna šta sve imaju u odnosu na druge, a posebno, pa čak i u odnosu na ministarstvo.
Kakva je razlika između zarada u Skupštini i u ministarstvu? Gotovo da nema nikakve razlike. Ali, između institucija koji su monopolisti u tome, a govorim o regulatornim telima, neverovatna je razlika – dva, tri, pet, osam, deset puta. Kako je to moguće? Zašto to dozvoljavate? To je štetno i insistiramo da menjate te stvari. U protivnom, pozivam građane da menjaju ovakvu situaciju jer je zrelo. Sada je svakom građaninu jasno posle svih naših apela, sugestija, primedbi, prigovora da se to mora menjati.
Kada govorimo o poziciji u energetskom sektoru, moramo ukazati na nerad vlati i nerad države. Poslednji ozbiljni energetski objekat u energetskom sistemu je izgrađen pre 30-35 godina. Onda, znamo kakvo je stanje. Ako za 30-35 godina ova država nije našla mogućnosti da izgradi novi energetski sistem, novu termoelektranu, veću termoelektranu, onda vidimo koliko se ova država brine o energetskom sistemu. Tu nema brige. To je jedan sistem koji je rasturen sistem i samo nas sreća spašava što imamo prirodne resurse kojima možemo zadovoljiti neke naše potrebe.
S druge strane, imamo neracionalnost i imamo ogromno trošenje, pre svega, u državnim institucijama. Svetla gore i gore, troši se, razbacuje se itd. Nema odgovornog pristupa energiji, nema racionalnog trošenja energije, rasipamo je i razbacujemo je. Resursi su nam ograničeni i moramo svoju politiku prilagoditi. Prevashodno, to je zadatak Vlade i vlasti.
Šta je u tom pravcu učinjeno? Imamo Agenciju za energetsku efikasnost. Možda zadnjih godinu dana nešto kreće, ali ta agencija postoji šest – sedam godina. Da li je država postavila tu agenciju na noge, dala joj određene nadležnosti koje su utvrđene zakonom? Da li je insistirala i tražila od nje da položi račun? Kao što je Agencija za energetiku podnela finansijski plan, tako su Agencija za energetsku efikasnost i druge agencije morale podneti finansijski plan da se kontroliše, da se preko finansijskog plana, preko izveštaja o izvršenju završnog računa za prošlu godinu, prati i analizira, itd. Svaka institucija mora položiti račun početkom godine i da se zauzme određeni stav.
Niti tražite finansijski plan za nastupajuću godinu, niti tražite završni račun za prethodnu godinu, niti tražite izveštaj itd. To je jedno rasulo koje ne može doneti dobro ovoj državi.
Regulatorna tela koja deluju u pravnom sistemu Republike Srbije su organizovana na različit način i zbog toga imamo ove odnose i praksu koja je vrlo loša. Neke agencije su osnivane od strane ove skupštine kroz određeni zakon. Druge agencije su formirane kroz određene aktivnosti Vlade. Treće agencije su opet osnivane kroz treći oblik itd. To je jedan heterogen pristup u kome nemamo bonifikaciju i ne možemo imati sređene odnose.
Stav SRS je da menjate ovo stanje. Ovo stanje je jako loše. Evo, spomenuli smo oko ove agencije, oko Agencije za energetsku efikasnost i kroz druge. Stalno vam ukazujemo na taj problem oko rada regulatornih tela, međutim, pomoći nema. Dolaze izbori i zbog toga pozivamo birače da vode računa za koga će glasati. Mislim da smo dovoljno govorili, dovoljno ukazivali, dovoljno nudili rešenja, bez obzira što nam kažete – evo, opozicija nema rešenje.
Imamo rešenje i, konkretno, kada dođemo na vlast promenićemo sistem finansiranja u agencijama, izjednačiti nivo zarada u svakoj agenciji i ukinućemo određene agencije, ali određene agencije koje moraju da postoje i one moraju imati iste zarade, iste materijalne prihode, iste materijalne rashode i nematerijalne rashode. Ne može se desiti sve ovo što imamo u praksi. Hvala.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, danas razgovaramo o dva zakona koja su predložena po hitnom postupku. Za SRS je neprihvatljivo da ovakve zakone koji imaju perspektivu, iz obrazloženja ovih zakona vidimo da je široka lepeza pozitivnih i podsticajnih mera i neprihvatljivo je da to usvajamo zadnje dane kalendarske i budžetske godine i da navrat nanos donosimo određene stvari, a znamo u praksi da to izaziva određene probleme.

Kada govorimo o podsticanju građevinske industrije u Republici Srbiji, u uslovima ekonomske krize, iz obrazloženja ministra smo videli da je građevinska industrija spašena i stvoreni su preduslovi za normalan rad i funkcionisanje građevinske industrije.

Ako je to tačno, onda je to dobro. Međutim, ekonomski i finansijski pokazatelji i upravno-administrativni pokazatelji govore da to ne stoji baš tako. Zašto ne stoji? Zbog toga što mi u građevinskoj industriji imamo nivo zaposlenosti koji je iz godine u godinu sve manji i manji. Prema pokazateljima, recimo, pre 2000. godine imali smo blizu 300 hiljada zaposlenih radnika, 2005. godine 250 hiljada, 2008. godine 125 hiljada, sad trenutno 70-tak, 2010. godine 73-74 hiljade, sada verovatno, ispod 70 hiljada. Vidite vi sada taj pad u pogledu zaposlenosti, što jasno govori da nešto ne štima. Nešto se mora napraviti od strane države da se zaustavi ovaj negativan tok.

Kada govorimo o nivou proizvodnje u oblasti građevinske industrije i one primarne proizvodnje izgradnje stanova, privrednih objekata itd. takođe vidimo ogroman pad. Kod izgradnje stanova je neverovatan pad, otprilike, 90% od onoga nivoa koji je bio pre ove krize, samo iznosim neke stavove. Često sam iznosio te stavove ovde i sa aspekta SRS ukazivao i tražio hitnu intervenciju države u pogledu zaustavljanja tog negativnog toka.

Godine 2008. imali smo 19 hiljada i 800 izgrađenih stanova i useljenih stanova, 2009. godine ispod četiri hiljade, 2010. godine dve i po hiljade. Ove godine, s obzirom na broj izdatih građevinskih dozvola, najverovatnije negde između hiljadu i hiljadu i po. Ako uspete završiti Stepu Stepanović iduće godine, onda možemo očekivati neki porast, ali ako napravimo komparaciju od 2008. - 2011. godine, onda vidimo da je to na nivou sedam, osam do deset posto od onoga što je bilo 2008. godine. To je blisko, to je tu. Za tri godine imamo takav pad. Deset posto od onoga što je bilo 2008. godine.

Šta je trebao da donese Zakon o podsticanju građevinske industrije u uslovima ekonomske krize? Kaže – ciljevi ovog zakona su prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize, podsticanje razvoja upošljavanja domaćih građevinskih preduzeća i obezbeđivanje likvidnosti ovog sektora, podsticanje razvoja zapošljavanja domaćih preduzeća, zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti, podsticanje privrednog razvoja u Republici Srbiji.

Da li je jedan od ovih postavljenih ciljeva do kraja izvršen? Nije. Da li je delimično izvršen? Samo delimično. Poneki procenat od ovoga što je zacrtano, to je napravljeno i to je stvarna istina. Stvarni pokazatelji u oblasti građevinske industrije govore da nije zaustavljen trend pada. Imamo i dalje pad i to ogroman pad.

Odbor za industriju Narodne skupštine Republike Srbije je u više navrata razgovarao sa predstavnicima Unije poslodavaca, Privredne komore, Sindikata u oblasti građevinarstva, pokušavajući da sagledaju aktuelne probleme i tražeći izlaze iz svega ovoga.

Šta su nam predlagali, šta su predlagali državnim organima, a i mi smo jedan od državnih organa? Pozivali smo predstavnike ministarstva i tražili zajednička rešenja. Prva stvar je pokušati naći posao. To je prvi zadatak države, naći posao. Država ne sme finansirati proizvodnju i izgradnju građevinskih objekata. Ne sme. Ni jedna evropska zemlja, ni jedna savremena zemlja to ne radi. Stvaraju klimu na razne načine raznim merama – ekonomske prirode, privredne prirode, finansijske prirode, fiskalne prirode, oslobađajući od plaćanja određenih naknada, taksi i obaveza i raznih drugih davanja koja su teret građevinske industrije. To je sklop mera koji je neophodan da bi se zaustavili ovi trendovi.

Nadalje, inicijativa od strane asocijacija koje rade u ovoj oblasti su bile – ukinite PDV na fakturisanje, ubacite na uplaćeno, naplaćeno. Inicijativa postoji ne samo od ove grane, postoji i od drugih grana, ali tu nema pomaka. Građevinsko preduzeće koje završi objekat, tog trenutka državi izmiri sve ono što je, mora da fakturiše. Kada će naplatiti, to je pitanje. Mi nemamo adekvatnu zakonsku regulativu koja obavezuje kupca da izmiri tu obavezu u roku od 15, 30, 60, 90 dana. Kada se plaća? Prosek je 128 – 130 dana.

To preduzeće, taj privredni subjekat koji je završio i koji je uložio, na koji način je uložio? Uložio je, kroz zaduženje. Nemamo mi prirodnu akumulaciju da iz te akumulacije gradimo i stvaramo. Mi se zadužujemo. Ta preduzeća i ti privredni subjekti odlaze u banku gde plaćaju ogromne kamate, između ostalog, plaćaju i državi PDV i druge poreze i doprinose, jer radnici moraju biti isplaćeni, razni dobavljači građevinskog materijala i vršioci određenih usluga moraju biti plaćeni. Kada će građevinski subjekt biti naplaćen i kada će izvršiti realizaciju i dovesti do kraja taj građevinski posao, to je pitanje.

Oni kažu – ukinite nam PDV. Kada naplatimo, nije problem platiti. Kada ćemo platiti i izmirićemo poreske obaveze, ali tu pomaka nema. Jako je mnogo inicijativa koje su ostale bez pomaka.

Predložili ste zakon i usvojen je Zakon o podsticanju u oblasti građevinske industrije sa vrlo jasnim ciljevima – prevazilaženje negativnih efekata ekonomske krize. Ne prevazilazi se na taj način kroz ovaj zakon - podsticaj, razvoj i upošljavanje domaćih građevinskih preduzeća i obezbeđivanje likvidnosti ovog sektora.

Od 2008. godine, kada je ozbiljno zazvonilo u ovoj oblasti, ukinuto je pet hiljada preduzeća. U građevinskoj industriji i ovoj grani je 50 hiljada radnika manje. Da li smo zaustavili te negativne tokove? Da li smo na ovaj način omogućili upošljavanje? Nismo.

Ministre, vi kažete da kroz jedno radno mesto u građevinskoj industriji se automatski otvaraju četiri radna mesta, da je država sklopom i nizom mera ekonomske, finansijske, fiskalne prirode podsticala zapošljavanje. Ne izgradnju stanova, to što vi radite kroz ovaj zakon. Treba podsticati mala i srednja preduzeća.

Vi ste ušli u Fond za razvoj. Kako? Menjali ste zakon da bi preko Fonda za razvoj iščupali akumulaciju za razvoj. Umesto da ste kroz Fond za razvoj, ono što je funkcija Fonda za razvoj, finansirali mala i srednja preduzeća u oblasti građevinske industrije. Tu je zadatak. Taj fond deluje od 2002. godine i tako je radio. Vi ste menjali Zakon o Fondu za razvoj da bi omogućili i iščupali akumulaciju, zato što tamo postoji akumulacija. Rekli ste osim milijardu i ove godine, a deset milijardi iduće godine. To nije sporno, mi ćemo dobiti stanove. Zaposlićemo deo građevinske industrije, ali šta ćemo učiniti 2014, 2015. godine itd?

Kada govorimo o oročenosti ovog zakona, ovo što ste napisali u analizi efekata, pa kažete – prevazilaženje negativnih efekata, podsticanje, razvoj i upošljavanje domaćih preduzeća, zadržavanje postojećeg nivoa zaposlenosti uz mogućnost otvaranja novih radnih mesta, podsticanje privrednog razvoja, rešavanje trenutne prezaduženosti, očuvanje resursa građevinskih preduzeća, povećanje finansijske discipline, itd.

Zašto to oročavamo? Zašto to samo godinu dana? Ako su efekti ovog zakona pozitivni, neka ide na hiljadu godina. Neka ovaj zakon važi do 3012. godine. Zašto bi mi to zaustavili? Sve ono što ovde napišete, mora odgovarati stvarnosti. Očito da stvarnost je ono što je ovde napisano je u koliziji i zbog toga izvlačimo takve zaključke. Kada vam kažem da na hiljadu godina oročimo ovaj zakon prirodno je i normalno, da ako su takvi efekti i ako su tako postavljeni ciljevi, imamo stvarnost i takvu, koja je prosperitetna zašto bi mi oročavali ovaj zakon?

Očito je da tu imamo probleme. Prvo, zakon o kontroli državne pomoći koji stupa na snagu 1. januara 2012. godine onemogućava ovakav način finansiranja. Ne možete tako i nećete moći tako, nadalje. Zakon o računovodstvu, Zakon o budžetskom sistemu takođe vam onemogućava da vi podstičete na ovaj način. Vi postajete, odnosno država postaje, lokalna samouprava postaje privredni subjekt. Nije smisao, nije zakonska intencija takva da omogućava državi da ona gradi, da ona stvara.

Negativna je situacija oko privatizacije u oblasti građevinske industrije. Znate i sami koliko ste imali sastanaka sa Nibens grupom itd, jedna suluda privatizacija u ovoj branši. Građevinska industrija u Republici Srbiji je uvek imala pozitivne rezultate. Radilo se na svim svetskim tržištima, sa dobitkom itd. I dan danas naplaćujemo određene usluge koje su obavljane pre ratova na Balkanu, pre 90-ih godina. Između ostalog i ovo što ide sa Irakom, određeni aranžmani, i sa Rusijom itd. pokazuje da smo imali pravu građevinsku industriju. Sad je kroz privatizaciju ona uništena. Ali, dan danas imamo te radnike. Te radnike treba organizovati. I danas imate otvorena tržišta, građevinska tržišta i Rusije i Ukrajine i Beolorusije, pa i u Evropi i u Aziji i u Africi, samo neko mora da stane iza njih. Ko može da stane? Samo država. Samo državnom aktivnošću možemo unaprediti građevinsku industriju, ali je to sklop mera o kojima govorim.

Ekonomski tim SRS priprema jedan ekonomski program, između ostalog smo se bavili i ovom problematikom, dobićete to da vam pomognem, jer očito je da ovo što je sad trenutno aktuelno ne zadovoljava potrebe ovoga trenutka i nećemo sutra imati ni ovo što danas imamo, jer ovi negativni tokovi su pogubni. Kada govorimo o stranim tržištima imamo ekonomske predstavnike u našim ambasadama. Zašto se oni izbegavaju?

Privatna preduzeća, lično sam razgovarao u nekim situacijama, dobijaju ozbiljne ponude iz Rusije. Rusija je ogromno tržište. Privatnici odlaze na ta tržišta, neorganizovano, onoliko koliko može, dvadesetak, pedesetak, osamdesetak radnika itd. Tvrdim da možemo na hiljade, na stotine hiljada radnika odvesti tamo.

Bio sam u Petrovgradu pre godinu i po dana kada sam dobio informaciju od strane radnika koji rade tamo, milion ljudi radi u Petrovgradu, stranih radnika, ne samo u građevinarstvu, nego i u drugim delatnostima. Zašto mi tamo nemamo naša preduzeća? Zašto nemamo građevinske preduzimače koji odlaze tamo, odvode u organizaciji države, pod kontrolom države i uz garanciju države, jer ne može se ni jedan spoljno trgovinski posao u oblasti građevinarstva završiti bez garancije države. To nam mora biti jasno. Garant uvek mora biti država koja će dati sve bonitetne prednosti onome koga ona tamo šalje, ali država mora iza njega stati, bez toga ne ide.

Drugi zakon o kome želim da govorim u nekoliko rečenica, s obzirom na vreme, opet ću se malo osvrnuti na ovo što ste pisali, razlog za donošenje ovog zakona je da se reše mnogobrojni zahtevi za otkup stanova, odnosno promenom načina plaćanja. Postoje mnogobrojni zahtevi, to je činjenica, ali ovim zakonom se ne menjaju uslovi i način plaćanja. Dalje ističete kako podnosioci zahteva ne bi pretrpeli štetu zbog nemogućnosti obračuna otkupne cene stana do čega je došlo usled toga što je Republički zavod za statistiku od 1. januara 2011. godine kao meru inflacije, više ne objavljuje podatke o cenama na malo, već podatke o potrošačkim cenama, prestao je sa objavljivanjem podataka o zaradama u privredi republike.

Pitam vas – zašto ovaj zakon nije došao 1. januara 2011. godine, kao što su došli Zakon o budžetu u decembru 2010. godine, Zakon o budžetskom sistemu, Zakon o duvanu, zakon koji je takođe imao određene ekonomske kategorije i finansijske kategorije koje se definišu i ovim zakonom.

U tim zakonima kojih je, koliko sam ja mogao nabrojati, ukupno devet, koji imaju određenu pravnu kategoriju koja se zove – potrošačke cene, to je neka stara pravna kategorija koja se sada zamenjuje – indeksom potrošačkih cena. U tih devet zakona, neke sam pobrojao, a ima ih ukupno devet, nemam vremena sada da ih nabrajam, išli ste u zamenu. Umesto cena na malo stavljali ste indeks potrošačkih cena. To je zakonska regulativa predviđena Zakonom o klasifikaciji delatnosti i uredbom koja je doneta na osnovu toga.

Zašto sada u ovom zakonu stavljate samo potrošačke cene? Ako ste u devet zakona stavili indeks potrošačkih cena, primereno je, normalno, uobičajeno normirati to shodno zakonskoj odredbi. Zašto ste izbacili indeks? Zašto neujednačeno normirate? Imate priliku pa ispravite ovo, premda smo mi u amandmanima išli sa potpuno drugom, finansijskom kategorijom u svih devet zakona smo tražili potpunu drugu finansijsku kategoriju.

Indeks potrošačkih cena je trgovačka kategorija. Ona održava određenu sferu u oblasti trgovine, ne u oblasti finansija. Daleko je adekvatnije ono što smo mi rekli, ali već kad normirate, morali ste normirati onako kako ste normirali u devet prethodnih. Očito je da svako ministarstvo radi za sebe. Nema jedan zajednički organ koji će objediniti sve to i kreirati onu politiku koja će odgovarati pravnom sistemu Republike Srbije.

Kada govorimo o stanovanju, zakon je još iz devedesetih godina. On je pomalo prevaziđen. Kad kažem pomalo, znači da ga moramo osavremeniti, dati potpuno nove uslove, načine obračuna, jer postoji interes i zahtevi za otkup stanova, da vidimo šta su te ekonomske kategorije, šta su finansijske kategorije u otkupu stanova. Da li to odgovara trenutku, da li je 1992, 1993, 1995, 2000, 2011, 2012, da li je to isti osnov, da li finansijska kategorija i finansijski iznos koji je bio 1991. godine odgovara iznosu iz 2000, 2012. godine itd? Vi to morate ovde, ne na ovaj način, okrnjen zakon sa ukupno tri člana – evo, hitno ćemo to sada, po hitnom postupku itd, a hitni postupak je trebalo da bude već u januaru, odnosno da je ministarstvo prvog, drugog, trećeg radnog dana izbacilo. U pravnom normiranju morali ste primeniti, da bi olakšali nama rad, da bi smanjili troškove ove skupštine, danas ćemo izgubiti zbog ovog zakona jedan dan, još ćemo u pojedinostima razgovarati o ovome, ovo je 10 zakon koji istu materiju reguliše. To ste mogli regulisati jednim zakonom i reći – u svim zakonima u kojima se spominje to i to, umesto reči te i te upotrebljavaće se reč ta i ta. To je uobičajeno pravno normiranje, bez obzira što u praksi nudite ovo što ste nudili.

Loše je stanje takođe i u ovoj oblasti. Zašto je loše? Zato što su otkupljeni stanovi po raznim aršinima, deljeni su po raznim aršinima. Nemam vremena da govorim podatke koliko su predstavnici komisija još u periodu savezne države delili itd. Znajući za rat, hrvatski kadrovi, crnogorski kadrovi, bosanski kadrovi, slovenački kadrovi, otkupili su ogroman broj stanova, preprodavali, trgovali, radili šta su hteli. Ista situacija se desila posle razvijanja SRJ, državne zajednice itd. Iz medija možemo saznati, na stotine stanova je dodeljivano i otkupljivano u poslednjem trenutku kada su se rešavala ta razdruživanja, jedna, druga, treća itd.

(Predsedavajuća: 20 minuta.)

Hvala.

Gospodine predsedavajući, mislim da bi bilo primereno da ovlašćeni potpredsednik Vlade za ove tačke dnevnog reda izloži osnovni koncept, pošto se radi o nekoliko sistemskih zakona, vrlo bitnih, koji u praksi menjaju određene oblasti i definišu ih na potpuno drugi način. Bilo bi primereno da prvo dobijemo uvodno obrazloženje, da bismo mogli na temelju tog uvodnog obrazloženja dati adekvatan sud i predložiti određene stvari sa aspekta svake političke stranke koja će učestvovati u ovoj raspravi. Nećemo ništa izgubiti ako sačekamo 15 ili 20 minuta, a dobićemo mnogo, jer ćemo dobiti uvodno obrazloženje predstavnika Vlade.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je danas ukupno pet sistemskih zakona. Obrazloženje koje smo mogli dobiti od ministra je vrlo kratko i ne održava stvarnu suštinu svega onoga što se donosi sa ovim zakonom.

Srpska radikalna stranka je apsolutno protiv toga da u poslednjim danima kada bi smo trebali da razgovaramo o budžetu, odnosno juče smo trebali budžet usvojiti, međutim nema ga. Trebao je da dođe u skupštinsku raspravu 1. novembra i da na odborima razmotrimo da imamo uvida u svaku stavku u budžetu, da možemo donosi meritorne odluke prilikom usaglašavanja na odborima, a i kasnije u plenarnom zasedanju, da imamo osnovnu viziju o tome gde će se ulagati, gde će se trošiti i iz kojih izvora prihoda će se izvlačiti sredstva i da vidimo na koji način pomoći građanima i privredi u smislu smanjenja određenih obaveza.

Sa druge strane da sugerišemo određene prihode iz nekih drugih izvora prihoda koji su sada neobuhvaćeni, a trebali da budu obuhvaćeni. Nema ništa od toga, mi ćemo u pet do dvanaest, gotovo u 12,05 časova doneti budžet. Ne znamo kada ćemo ga dobiti, rokovi su prošli itd. Time kršimo ne samo Zakon o budžetu mi krišimo mnoge zakone, mi time ubijamo parlamentarizam, mi ubijamo i narod sa tim, mi jednostavno kroz celokupan sistem budžetiranja pokazujemo koliko smo nedosledni, koliko smo neprincipijelni i koliko mi ne vodimo računa o osnovnom principu.

Ono što se na zapadu po tri, četiri meseca usaglašava, e ovde nema usaglašavanja. Ne znam da li je juče bila telefonska sednica Vlade ili je bila normalna sednica. Pretpostavljam da je to završeno za pola sata. E sad, uzmite jedno ministarstvo koje potroši 100 do 150 miliona, milijardi dinara, milijardu, dve evra i to na temelju njegovog predloga, bez konsultacija, bez dogovora, prepustili smo jednostavno neke tokove u finansijskoj sferi pojedincima koji to zloupotrebljavaju. Mi znamo tu praksu, a i zloupotreba je to što ne raspravljamo o tome mesec, dva, onoliko koliko bi trebali o Zakonu o budžetskom sistemu i Zakonu o budžetu, prema stvarnim potrebama.

U popodnevnom delu ove rasprave razgovaramo ukupno o četiri sistemska zakona. Imamo uglavnom izmene i dopune i imamo jedan celi zakon koji ne bi trebao da bude ovde i evo samo nekoliko rečenica, to je zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre. Zašto nam nije trebao? To treba da bude jedinstven zakon o načinu, uslovima i postupku registracije u Agenciji, ne za privredne registre, Agenciji za registre, jer pored privrednih ona je odgovarala dok se bavila isključivo privredom. Znači, ona mora imati objedinjen nivo poslova kojima se bavi, a nisu samo to privredni poslovi, to su i neki drugi poslovi, to su registri koji su sve obuhvatni iz drugih sfera itd, znači nije adekvatno. Mi ćemo izgubiti mnogo, mi ćemo to jednoga trenutka staviti u neku ravan pa ćemo menjati opet nekim novim itd, samo zato što nismo sagledali onog trenutka kada smo ušli u reformu registracionih postupaka. Imamo ih sada petnaest.

Mi smo za tri godine napravili od jednog organa koji je bio mali, koji je radio složene poslove, napravili jedan ozbiljan organ. Da li je to u sistemu agencije ili je to neki državni organ? Evo, kolega Jojić ima puno pravosudnog iskustva, on predlaže sud. Sud je u svakom slučaju jedna institucija koja odiše kvalitetom i stav je SRS da bi to trebalo vratiti u sud, da on vodi sve te registre.

Sad je to izmešteno, ali mogu da kažem da smo mi srećni što nemamo 15 agencija za registraciju, za svaki registar posebnu agenciju, posebne ljude, posebne sekretarice, posebne pravnike itd. Odlično, to je super rešenje jer moglo je biti sto puta gore sa ovakvom vladom.

Kasnije ću se malo osvrnuti na odredbe ovog zakona. One su bitni u smislu stvaranja uslova da dobijemo jedan jedinstven registar. Ima tu određenih propusta o kojima ćemo govoriti kada budemo govorili po amandmanima, kada u pojedinostima budemo razmatrali pojedine odredbe.

Ono što je najbitnije u ovom setu zakona to je Zakon o privrednim društvima. Kada mi, poslanici, pročitamo ovo što dobijemo obrazloženje od Vlade, ne moramo kao opozicija ništa više da kritikujemo nego što je stav Vlade i obrazloženje Vlade. To je sasvim dovoljno da pokaže koliko grešaka čini Vlada, koliko pojedini državni organi koji učestvuju u pripremanju ovih zakona.

Evo, kod Zakona o privrednim društvima kaže – stupio je na snagu u junu 2011. godine, a počinje da se primenjuje 1. februara 2012. godine. Znači, stupio je na pravnu snagu pre šest meseci, evo izmene i dopune.

Dalje kaže – imajući u vidu da je zakonom propisana odložena primena zakona, zainteresovane strane su se u proteklih par meseci upoznavale sa odredbama novog zakona. Šta znači zainteresovana strane? Ko je zainteresovana strana? Pa, to u obrazloženju mora da se kaže. To su privredni subjekti. Pitanje je koji su to privredni subjekti, koje su to još asocijacije koje posle donošenja zakona sugerišu određena rešenja.

Zašto oni koji su kreirali politiku u ovoj oblasti kada je rađena reforma, donošenje ovog zakona je reforma u određenoj oblasti i primereno je da ona radna grupa koja učestvuje u kreiranju, u sumiranju celokupne materije iz te oblasti, da prikupi sve relevantne podatke, i uporedno pravo i domaće zakonodavstvo i sudsku praksu i sve ono što je poznato iz te oblasti i da onda kroz jednu javnu raspravu, kroz dijalog, kroz sučeljavanje mišljenja, pa bolje je i godinu dana izgubiti da dođemo do kvalitetnog zakona koji će biti validan pet, deset, dvadeset godina. Pa, uzmimo zapadno zakonodavstvo, uzmimo englesko zakonodavstvo, i dan danas imamo situaciju da po 200 godina u pravnoj primeni je određeni zakon. Mi kod nas to - hajmo Jovo nanovo, ali u ovom slučaju za ovo zainteresovane strane kriju se određene snage koje kreiraju ovu materiju iz senke. To su lobisti kojima odgovaraju određena zakonska rešenja. To su tajkuni kojim ne odgovara određena formulacija zakonska, pa ne možemo naći u ministarstvu adekvatno lice koje će nam provući neku stvar ili ministar nam baš nije naklonjen, on je u onom drugom taboru, pa hajmo sada da proguramo neko rešenje koje će odgovarati nama. Nađemo nekog u Vladi malo višeg ili predsenika države, pa on kaže – menjajte ono, ono ne odgovara itd, i onda svi dignu ruke. Ako je predsednik države u pitanju to se menja bez pitanja itd. Onda posle toga ponovo dolaze neke zaintereseovane strane, pa ga opet menjaju itd, i idemo u nedogled.

Šta dalje kaže? Izmene i dopune Zakona o privrednim društvima nastale su kao posledica ukazivanja zainteresovanih strana na pojedine nejasnoće koje bi odredbe novog zakona mogle da izazovu u praksi. Gledajte, ova rečenica odražava stvarno stanje. Oni koji treba da imaju praksu i da je pretoče u Zakon, oni ne pišu taj zakon, pišu opet neki sa zapada koje debelo plaćamo i onda dođemo do zakona bez stručne analize.

Ovde u skupštinskoj proceduri, uključujući i proceduru u ministarstvima i u Vladi, zakoni prolaze kroz ruke najmanje 50-ak pravnika. Tvrdim vam da ih niko ne otvori i niko ih do kraja ne pročita, a da ne govorim o tome da prouči koje će pravne reperkusije proizvesti u praksi primena pojedinog člana i pojedine odredbe toga ili pojedine zapete u određenom pravilu, pravnom propisu koji donosimo.

Predlagač ovog zakona kaže – izmene i dopune ovog zakona nastale su kao posledica ukazivanja zainteresovanih strana na pojedine nejasnoće koje bi odredbe novog zakona mogle da izazovu u praksi. Znači, nadležna ministarstva, Vlada i drugi državni organi to oni ne prate. Bitno je da smo dobili zakon, zakon je usvojen, ima materiju koju obrađuje, dalje nas ne interesuje.

Predsednica skupštine kaže da smo usvojili 800 zakona. Sa aspekta predsednika Skupštine to je ispravno. Skupština je tu da usvaja zakone. Oni koji predlažu zakone odgovaraju za to, ali kod nas ne odgovaraju. To je apsurd. Nama je bitno da zadovoljimo EU jer ona traži ovaj zakon, onaj zakon, ovo ćete reformski rešiti na ovaj ili onaj način itd. i onda gruvaj, samo donesi, ko vas pita da li je to u praksi sprovodivo ili nije sprovodivo. Opet, predsednik Skupštine je tu najmanje kriv za primenu svega toga, odgovornost je na ministarstvima i drugim državnim organima.

Dalje kaže – pojedine nejasnoće nastale su usled usvajanja velikog broja amandmana. Kako je moguće, ako je kvalitetno pripremljen zakon, da se usvoji veći broj amandmana? Moguće je, svedoci smo svega toga. U praksi imamo 30 do 35 posto pojedine predloge zakona koje menjamo amandmanski. Ko je onaj ko priprema takve zakone koji se ovde usvajaju? Ko je onaj ko je pripremio zakon da dozvoli sebi taj luksuz da se usvoji veliki broj amandman koji su neusaglašeni, koji nekorenspondiraju jedan sa drugim, koji su u suprotnosti jedan sa drugim jer zainteresovane strane su rekle da to ne odgovara i to moramo menjati. Vidite, to je naša praksa. Ali, najpogubnija praksa je sledeća, da pojedine političke stranke koje podležu pritiscima pojedinih tajkuna i pojedinih lobija, izguraju određena zakonska rešenja, idu sa amandmanima, znamo mi, u praksi smo imali jako mnogo slučajeva, proguraju nešto, to većina ovde usvoji, 126 je pravilo i onda kada imamo primenu vidimo koji su to problemi u praktičnoj primeni. Ko tu najviše gubi? Najviše gubi država. Ona je najveći gubitnik. Ona je osakaćena u takvim situacijama. Ko snosi odgovornost za to? Niko. To mora da se menja.

Još pogubnija situacija baš vezana za određene privredne tokove, da nam mentori sa zapada dođu ovde i drže predavanja. Između ostalog, predstavnici MMF su došli i rekli da je od početka krize pa do današnjeg dana posao izgubilo oko 400 hiljada ljudi.

Da li je iko od predstavnika vlasti rekao – ne, to nije tačno? Otkud njima ti podaci, jer mi ih nemamo? Otkud njima pravo da se oni mešaju u naše odnose, ako smo vodili takvu politiku da otpuštamo, to je politika otpuštanja itd? To je valjda suvereno pravo naše.

Nije to suvereno naše pravo. Oni koncipiraju. Znači, oni određuju pravila. Oni kažu – ovo je reformski zakon, morate napraviti to na taj i taj način. Onda kao sudije kažu – ovo što ste napravili je jako loše. Ne kažu oni da to što smo napravili da smo napravili na temelju njihovih naloga, nego se postavljaju samo u poziciju sudije, mentora koji kaže kao maloj deci – ne, ne, 400 hiljada itd, bez pogovora. Mi se sagnemo, ćutimo. Takva je vlast, takva je naša vlast. Da li je to stvarno 400 hiljada ili nije? Otkud pravo nekome da kinji srpstvo, pre svega? Ali, vlast dozvoljava to. To je neozbiljna vlast, a prevashodno socijalno neodgovorna, jer je to činjenica da je toliko ljudi izgubilo posao.

Šta dalje oni kažu? Vensan Dežer, predstavnik Evropske komisije, kaže – kroz javne nabavke opere se između 20 i 25% sredstava koja idu na javne nabavke, negde između 3,5 i 4 milijarde evra. Otkud njima taj podatak? Otkud njima podatak da se mešaju u unutrašnje stvari suverene države? Šta dalje on kaže? Kroz javne nabavke od 2000. godine do danas kroz privatizaciju oprano je preko 10 milijardi evra. On ruži ovu vlast. Prvo da naloge – ovo ćete napraviti ovako, ovo ćete napraviti onako itd. Toliko zakona itd, sve to preda u pisanoj formi, sve se to izvršava i na kraju kaže – ne, ne, vi kradete, otimate itd. To je takva vlast. Takva vlast mora da padne. Narod to mora da promeni.

Da se vratimo malo na privredna društva. Katastrofalno je stanje. Možemo doneti stotine zakona. Bitna je suština, privredna klima. Ova država ne stvara privrednu klimu privrednim društvima. Kada govorimo i normiramo rad, funkcionisanje privrednih društava, moramo govoriti o toj privrednoj klimi na bilo koji način, u ekonomskom, finansijskom, fiskalnom smislu. Manite se statusa, statusnih pitanja. To je najlakše, u svakom društvu je to najlakše rešiti.

Sve ovo posle toga je 95% stvoriti uslove da to privredno društvo opstane. To je kao i u životu. Lagano je dete napraviti, ali ostaje dalje da ono živi, da raste, da ostari zdravo i normalno. Mi ne stvaramo te uslove. Mi stvorimo dete i onda ga prepustimo stihiji, prepustimo slobodnom tržištu na kome to dete ne može da opstane, nema uslove. Zašto nema uslove? Mi smo razbili tržište, mi smo onemogućili normalno funkcionisanje tog tržišta. Nijedna rečenica u ovom zakonu o stvaranju preduslova normalnog funkcionisanja rada privrednog društva, to je materija tog zakona. Ali, evo i onaj zakon prethodni i onaj tamo i onaj tamo, nijedna rečenica o normalnom radu, funkcionisanju itd. Jeste to materija nekih drugih zakona iz oblasti finansijske sfere, računovodstva, knjigovodstva itd. Pripada nekim drugim zakonima, ali moramo prevashodno i tu uraditi.

Kakva nam je praksa u radu i funkcionisanju privrednih društava? Danas i nemamo, najbolje sada možete da se obratite i da kažete, vi koji vodite registar, i inspekcijski organi da ne mogu dostaviti pravu analizu, niti vi možete, niti vi znate koliko stvarno živi i radi privrednih društava, jer nemate potpunu dokumentaciju. Da li ima Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja iz oblasti privrede? Nema. Da li ima Privredna komora? Nema. Da li imaju strukovna udruženja? Nemaju. Da li unije poslodavaca? Nema niko.

Ko je tu najodgovorniji? Inspekcije koje bi morale vršiti kontrolu itd. i one da kreiraju zakonska pravila, propise i da one na temelju njihovog iskustva, jer one su neposredni izvršioci kontrole, na licu mesta vide sve propuste sistema, sistemske propuste koje oni moraju uočiti i odreagovati na licu mesta, preneti svoje nadležnosti i na kraju se zaustavlja u poreskoj upravi.

Evo podataka o poreskoj upravi. Na desetine hiljada blokiranih preduzeća, milijarde u dinarima, milijarde u evrima je blokada tih preduzeća. Godine 2007. osnovica blokade privrednih društava je 180 milijardi i obračunate pripadajuće kamate od 90 milijardi. Znači, 270 milijardi dinara. Godine 2008, 220 povećano ponovo, sa nekih 50 i nešto došlo na 60 hiljada subjekata, širi spektar i privrednih društava i mesnih zajednica i udruženja građana i drugih subjekata koji imaju određene dužničko-poverilačke odnose itd, koji su izazvali reakciju poreske uprave.

Godine 2008. 220 plus kamata 115, 335; 2009. godine 465; 2010. godine 555 milijardi u desetom mesecu. Ove godine će verovatno to doći na 700 milijardi, odnosno sedam milijardi evra. Gde je tu kraj? Kraj se mora definisati zakonskim propisima. Kojim? Evo i ovim zakonom. Sve ono što je trulo treba da ode ubrzanim postupkom. Mi ih kroz pojedine odredbe zaustavljamo, neka živi. Ono što je prirodno umrlo, ono što ne radi šest meseci, godinu dana, treba da ode. Da bi ono otišlo, moramo stvoriti preduslove da živi dok živi, da mu omogućimo život, a posebno u periodu krize.

Godine 2007. i 2008, velika kriza, nijedan ozbiljan potez države da zaustavi ove tokove, jer mi u privrednoj sferi imamo iz dana u dan sve veći i veći broj blokiranih preduzeća, ti novčani iznosi, vidite kako to raste. Od 2004. do 2011. sa 270 milijardi na 700 milijarde.

Nemam vremena da pročitam zaduženost, pa gubitke, akumulirane gubitke privrede itd. Onda se vidi da privredu objektivno nemamo. Zašto je nemamo? Zato što je nelikvidna, ne može da radi, zato što je nesolventna, zato što je prezadužena, zato što joj nema pomoći od strane onoga ko joj treba pomoći. Ko? Država, državne institucije moraju pomoći, zato što je izložena svim zlima ovog sveta.

Mi smo digli ruke, jer nam zagovaraju takvu priču. Ko? Oni sa Zapada nam zagovaraju takvu priču, da je to slobodno tržište na kome svi imaju jednaka prava, a nemaju jednaka prava. Zašto? Zato što oni koji nam dolaze na ovo tržište su oslobođeni carina, oslobođeni su određenih barijera koje mi kada izvozimo imamo u tim državama, imaju subvencije i bonitetne kredite od strane svojih država, imaju daleko niže kamatne stope kod preuzimanja i povlačenja kreditnih linija od njihovih banaka. Mi se u takvim uslovima ne možemo takmičiti.

Šta očekivati? Očekivati u 2012. godini, sa ovim zakonom nećemo dobiti ništa. Ovo su kozmetičke promene koje ništa u praktičnoj izvedbi neće doneti, sem što će možda u nekim stvarima ubrzati proceduru oko registracije.

Kakva nam je privreda? Pročitaću ovde neke pokazatelje koje sam dobio od Privredne komore Srbije, starost opreme, uređaja, alata, itd, u industriji. Tekstilna industrija, prosečna starost 35 godina, mašinska industrija 34 godine, prehrambena industrija 27 godina, hemijska industrija 28 godina, industrija građevinskog materijala 30 godina. Vidite sa čim mi radimo.

Kako da se takmičimo sa pojedinim privrednim subjektima sa zapada koji imaju najnoviju tehnologiju? Nikako. Kako sada da ti ljudi opstanu? Ne mogu da opstanu. Ne mogu da opstanu i oni prirodno odumiru, ali ništa ne činimo da ih spasimo.

Evo vam pokazatelja obima industrijske proizvodnje – 1990. godine bazno 100%, najveći obim industrijske proizvodnje. Stvaraju se određeni preduslovi, u tom vremenu određene reforme, itd, i srpska privreda je bila u odnosu na privredu 2011. godine veća skoro duplo.

Znači 1990. godine bazno 100%, 1995. godine 44% od onih baznih 100%, 2000. godine 43%, 2002. godine 44%, 2004. godine 46%, 2006. godine 48%, 2008. godine 50%, 2009. godine smo se vratili na 40%, 2011. godine za očekivati plan je 46%, ali ako budemo na 40% - 41% ima da se udaramo i da smo presrećni i prezadovoljni. Ovi pokazatelji govore o ozbiljnosti Vlade i pristupu Vlade u ovoj oblasti.

Šta je još problem koji mora biti prisutan ovde, i u ovom zakonu i u budžetu i u svemu onome čime ćete nas zatrpati do kraja godine? Razni nameti, odnosno razne takse, naknade i izdvajanja privrednih subjekata. Do 2009. godine ukupno je nabrojano 65 raznih davanja privrednom subjektu. U 2010. godini još 17 vrsta taksi, naknada, a prevashodno lokalnih taksi. To je ukupno 82 nameta.

Ovo je terminologija Unije poslodavaca, namet, jer on je stvarno namet, jedna obaveza koju moraš da izmeriš, itd. Seti se onaj u lokalnoj samoupravi i kaže – šutni tamo ovaj, kao da je to bitno, oni žive, oni rade, udri po njima. Isto tako se ponašaju državni organi i institucije, kako poreski organi, tako i oni organi kojima se plaćaju neke druge obaveze itd, i na kraju, kada je suma sumarum 82 nameta.

U 2011. godini posle izmena Zakona o finansiranju lokalne samouprave neke obaveze su ukinute, neke će biti ukinute, ali će se opet to zadržati negde između 60 i 75 raznih vidova davanja. To ovakva privreda o kojoj pričamo ne može da podnese i ona će morati umreti, jer jednostavno, ne može podneti sve ovo šta joj se nameće.

Ono što kao predsednik Odbora za industriju moram ukazati i u više navrata sam govorio ovde, određene smernice i sindikata, i Unije poslodavaca i Privredne komore, apele, prevashodno sindikata koji najbolje osećaju probleme, između ostalog, i u pisanoj formi smo to dali i Ministarstvu finansija, i Vladi i Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja. Tražili smo od njih da se pomogne privrednim subjektima koja su još živa, nekada velikim privrednim gigantima, kao što su "IMT", "Minel trafo", "Zastava", "Petar Drapšin" – Mladenovac, "Majevica holding" – Bačka palanka, "Kablovi" – Jagodina, "Industrija motora Rakovica" itd, negde oko 150 privrednih društava koja su u restrukturiranju.

Šta znači restrukturiranje? Restrukturiranje je postupak kada država pronalazi novog strateškog partnera za taj privredni subjekat, kada ga želi pripremiti i za privatizaciju ili rekonstrukciju i kada to preduzeće izvozi iz postojećih oblika, organizacionih, i finansijskih i tehnoloških, dobija neke nove zahvate i kada preporođeno izlazi na tržište, osposobljeno za privrednu borbu.

Svi ti koji su ušli u restrukturiranje se trenutno nalaze u fazi blokade. Država je digla ruke. Kupac za privatizaciju nema. Sredstava za finansiranje određene proizvodnje nema. Novih tehnologija u proizvodnji nema. Kupaca njihovih roba nema, itd. To je jedno opšte tavorenje, opšte propadanje ogromnih kompleksa, prevashodno, u metalskoj sferi.

Najveći njihov problem nije ni to, jer ljudi preživljavaju i snalaze se, dovijaju se na razne načine, najveći problem je stvorila država i državni organi, i to, pravosudni organi. To jedno tumačenje Višeg kasacionog suda je omogućilo blokadu računa, blokadu tekućih računa po osnovi nekih postupaka koji su ranije vođeni, koji su sada u pravom smislu pravosnažni i koji su izvršeni. Sve te presude sada sede na račun tih preduzeća i preduzeća su blokirana i kao takva su van života.

Obraćali smo se i u ime Odbora za industriju, obraćali smo se u ime sindikata i Privredne komore itd.

Prepustiću reč gospodinu Stevanoviću, verovatno je replika.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, predsedavajući daje reč i oduzima reč. Da li hoćete reč? Izvolite.)
Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, govorim o amandmanu gospodina Aleksandra Martinovića na član 2. Predloga zakona kojim je on zatražio da se u članu 2, odnosno novom članu 4a u stavu 3. reči: "korektivne koeficijente" brišu.
Šta je sporno u ovom članu i zašto ova korekcija u smislu brisanja? Iz obrazloženja gospodina Martinovića jasno je vidljivo zbog čega, a ja ću probati sa nekoliko elemenata da ukažem na finansijski aspekt i na pravni aspekt ove terminologije koja je korišćena ovde. Kaže u stavu 3 – Vlada utvrđuje korektivne koeficijente. Ovo je pravni termin koji u finansijskom smislu ne znači ništa zato što se prvi put sreće u pravnom sistemu korektivni koeficijent. On je poznat u finansijskom pravu, ali ovde je nedovoljno jasan, a nedovoljno jasnim pozicijama, prevashodno finansijske prirode. Šta će, u stvari, Vlada doneti? Koji su to korektivni koeficijenti?
Kada govorimo o finansijskom pravu, verovatno ste, ministre, mislili na deo koeficijenata u smislu povećanja, ono što nam dozvoljava i pravni sistem i ekonomske finansijske prilike u kojima posluje zdravstvo i privreda u celini i društvo u celini. Imamo više u pravnom sistemu zakona koji definišu ovu oblast i vi se morate kretati u tom domenu. Ovim zakonom ne možete menjati koeficijente, niti korekcije. Zašto? Zato što ste uveli jedan institut, prvo Zakon o budžetskom sistemu, govorimo ministarstvu, i prava koja proizilaze iz Zakona o budžetskom sistemu. Imamo Zakon o budžetu koji takođe definiše određene elemente i neke druge zakone koji vas obavezuju. Zakon o računovodstvu itd.
Zašto je gospodin Martinović tražio brisanje? Zbog toga što Vlada ne može postupati, ne može doneti i menjati te koeficijente, niti vršiti korekcije. Ne može, nema zakonskog osnova. Sistemski zakon je zakon o budžetskom sistemu. Njime se definišu koeficijenti, visina, pomeranje i povećanje. Ne može Vlada, nema ta zakonska ovlašćenja, ni po budžetu, ni po Zakonu o budžetskom sistemu.
Uvodite još ono što je problematično u ovom članu, uvodite elemente nagrađivanja kroz radni učinak. Ja sam to i u načelnoj raspravi rekao. Ovde vi uvodite radni učinak koji je, sa aspekta ministarstva i načina kako ćete vi to uvesti, problematičan, ali unosite to u sistemski zakon, Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ako to unesete tu bez ijedne reči navedene da se to odnosi samo na nagrađivanje zdravstvenih radnika, a takva je formulacija u ovom članu, to se automatski odnosi na sve druge. Na koje druge? To je definisano u osnovnom zakonu u članu 1. Predsednik Republike, shodno ovim izmenama i dopunama mora platu dobijati shodno radnom učinku. Mora da polaže račun i da kaže – ja sam napravio toliko sastanaka, toliko elemenata itd, tražim povećanje moje plate na temelju toga što sam ostvario. Na koga se još odnosi? Na predsednika i potpredsednika Narodne skupštine, radni učinak, tako je napisano u ovom predlogu zakona. Na predsednika, zamenika predsednika poslaničke grupe, predsednika i zamenika predsednika stalnog radnog tela Narodne skupštine, narodnog poslanika na stalnom radu u Narodnoj skupštini…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas o temi dnevnog reda. I vi i ja vrlo dobro znamo da to što pričate niti je tema dnevnog reda, niti može da se napravi bilo kakva analogija od članova koji su u predlogu izmena i dopuna zakona koji je u pretresu. Molim vas da svoje izlaganje, u skladu sa Poslovnikom, sastavite tako da bude u okviru teme dnevnog reda.)
Amandman se odnosi na brisanje korektivnog koeficijenta, kao nepotpunog, nejasnog i u finansijskom pravu nepoznatog termina. Ne znamo šta će obuhvatiti taj termin. Zbog toga tražimo njegovo brisanje.
Evo šta vi kažete u obrazloženju, odnosno mišljenje je Vlade da se ovaj amandman ne prihvati sa sledećim obrazloženjem – amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 4a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama dat pravni osnov da Vlada bliže uredi elemente za obračun plata zaposlenih u zdravstvenim ustanovama. Vlada nema pravni osnov, bez obzira na ovo, pravni osnov leži u Zakonu o budžetskom sistemu i Zakonu o budžetu. Tamo nigde ne stoji to ovlašćenje za Vladu. Vi možete ovim zakonom napraviti to, ali se radi o sistemskom zakonu koji, opet govorim o posledicama koje će izazvati. Ako Vlada određuje zdravstvene radnike, kako ste ovde predvideli, Vlada utvrđuje korektivne koeficijente za ministarstvo, a onda i za sva druga ministarstva, od predsednika Republike do poslednjeg, kako je to navedeno u ovom zakonu, zaposlenog u organizaciji obaveznog socijalnog osiguranja. To je jedan sled pravnog dešavanja koji proizilazi iz pravne formulacije, kako ste naveli ovde.
Dalje, u obrazloženju kažete – kao jedan od elemenata za obračun plate propisani su i korektivni koeficijenti. Gde su propisani? U kom pravnom aktu su propisani? Kažete dalje – brisanjem tih reči bi bilo nemoguće bliže urediti sistem plata zaposlenih u zdravstvenim ustanovama. Valjda su sistemskom zakonu propisani koeficijenti. Ili nisu propisani? Gde vi u matičnom zakonu imate, u zakonu iz 2001. godine, gde imate korektivne koeficijente? Nemate nigde. Nemate ni u jednom drugom zakonu. Imate u kolektivnim ugovorima, ali vi ovim brišete odredbe kolektivnog ugovora, a ne možete to raditi i ne smete to raditi.
Sled koji ste počeli sa opštim kolektivnim ugovorima nastavili ste i kod posebnih i kod pojedinačnih kolektivnih ugovora. S obzirom da ste potpisali opšti kolektivni ugovor, koji ne primenjujete, kod posebnog i kod pojedinačnih, normalno, svojstveno nepostojanju centralnog, vitalnog, temeljnog kolektivnog ugovora, nemate dalji pravni sled. Prema tome, možete raditi ovako kao što radite. Nije to dobro i nije dobro u jednom sistemskom zakonu da ubacujemo samo jednu užu delatnost kojom pokušavate rešiti određene probleme koje imate u zdravstvu. Ne možete i ne smete to tako raditi. Očito je, što narod kaže, tamo gde prestaje logika, tu je srpska vlast. Nemojte to tako da radite. Hvala.

Kada govorimo o amandmanu, onda moramo reći da, kasnije ću ga pročitati, da je on kontradiktoran i ja bih zamolio ministra da ga još jednom pročita. Probaću kroz obrazloženje da dam osnovne razloge zašto je on kontradiktoran, a navešću i praksu koja je vrlo bitna, ne samo u ovome ministarstvu, nego i u drugim ministarstvima koja su imala slične situacije i vrlo loša rešenja, pa je čak i Vlada intervenisala.
Član 3a, odnosno 6a matičnog zakona, po predlogu gospodina Sime Vukovića glasi ovako: "Na obračun i isplatu plate zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini, čije se plate u celini ili delimično obezbeđuju iz sredstava budžeta ili iz sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove, primenjuju se odredbe ovog zakona kojima se uređuju plate koje se isplaćuju iz sredstava doprinosa za socijalno osiguranje."
Gde je kontradiktornost i necelishodnost ovakvog rešenja? U tome što, ono što se izdvaja iz budžeta se izdvaja za plate. Ne smete dozvoliti to, jer je loša praksa i u drugim državnim organima. Ovde, istovremeno, nekoliko agencija, nekoliko zavoda su imale sličnu praksu. Imaju neke prihode iz budžeta i onda ostalo rade prema svom nahođenju. Vi ovde nemate način izdvajanja sredstava koje ostvarite kroz samostalne i sopstvene prihode. Nemate elemente kako i na koji način to valorizovati, kako ubaciti itd. To je suprotnost sa ovim zakonom.
Zašto? Zato što je budžetom i finansijskim sistemom rečen način kako i koji su uslovi, koji su elementi i merila izdvajanja i koliko se sredstava izdvaja. Ako vi unesete kategoriju – sopstveni prihodi, morate uneti i u zakonu kako ćete te sopstvene prihode deliti, na koji način, ko ima pravo, ko nema pravo.
Gledajte, sada iste zdravstvene ustanove imaju, dve su, jedna nema neku opremu, druga ima neku opremu. Kako je došlo do nje, irelevantno je. Jedna ostvaruje prihode i medicinski radnici koji rade na toj opremi, ostvaruju prihode i dobiće platu, a oni koji nemaju, kako će oni da dobijaju platu? Neće dobijati platu.
Navešću vam kakvu je situaciju Zavod za katastar imao. Imao je sledeću situaciju. Imali su neke prihode, pa su to ubacili i plaćali. Do trenutka kada je to došlo do Vlade, zašto? Zato što su njihovi prihodi iz sopstvenih izvora bili 30%, 40% osnovice plate. Onda, jedni koji rade na terenu su dobijali, drugi koji ne rade na terenu, nisu dobijali. To je došlo do Vlade i Vlada je intervenisala – nemate više prava da delite ta sredstva, jer vam to ne pripada, to je monopolistički položaj i zbog tog monopolističkog položaja vi ostvarujete neke prihode koje nemate unete u zakon.
Sada vi isto kroz ovo inaugurišete, ubacujete mogućnost, da se iz sopstvenih prihoda, na temelju monopolskog položaja, zbog toga što je direktor bio u dobrim odnosima sa direktorom Zavoda za zdravstveno osiguranje, pa je kupio neku opremu, pa ostvarujemo prihode pa će onaj ko radi, medicinski radnik, zdravstveni radnik, dobijati 20%, 30%, 40% na osnovu tih izvora iz sopstvenih prihoda, a neko ko iste te poslove obavlja, ali ne ostvaruje prihode, on neće imati to. Isti posao sa monopolskim položajem daje mogućnost da se dođe do određenih sredstava koja nisu u zakonu predviđena. Nigde u zakonu nemate osnovne elemente i merila kako ćete deliti te sopstvene prihode.
Ne smete to. Ovo je jedan ventil kojim omogućavate da se u sistem i u zakon ugradi nešto što ne postoji. Nigde u ovom zakonu to nemate.
Gde imate, gde eventualno možete da imate? Možete imati eventualno u kolektivnom ugovoru, ali vi ovim zakonom brišete odredbe kolektivnog ugovora. Vi ga nipodaštavate, bi ga bacate u stranu, a znamo šta u pravnom sistemu znači kolektivni ugovor i ko sve učestvuje u kreiranju kolektivnog ugovaranja.
Ministre, ovo što ste prihvatili, pročitajte još jednom dobro. Ako je praksa u drugim državnim institucijama da se sopstveni prihodi ne mogu deliti u plati gde se eventualno može deliti? U kupovinu nove opreme, uređajima, osavremenjavanju, u informatičkom celokupnom sistemu. Tamo može, jer se radi o monopolskom položaju. Znači, nije to lekar stvorio i koji će imati određene beneficije po osnovi sopstvenih prihoda, jer ga vi inaugurišete na ovaj način. To je monopolistički položaj. Drugi to nemaju. Nisu imali tatu u direkciji za zdravstveno osiguranje, pa je on odobrio i dao sredstva itd.
Nemojte. Ovo je jedan ventil koji će koristiti zdravstvene ustanove, one koje su imale mogućnosti i monopolski položaj, a drugi neće imati. Vi sami ovde ulazite u jednu pravnu prazninu. Kako ćete to popuniti, neka vam Bog pomogne.
Kada govorite o korektivnom koeficijentu, verovatno ste mislili da ćete i ovo rešiti. Tražili smo brisanje korektivnog koeficijenta. Kolega Martinović je podneo taj amandman. To je taj način. Nekim ljudima ćete omogućiti, u zdravstvenom sistemu, da imaju beneficije, a po zakonu je nemaju. Nemate to nigde. Nemate ni u matičnom zakonu, ni u izmenama i dopunama. Kroz ovaj amandman ga vi uvodite i stvorićete sutra dve vrste radnika. Jedne koji su u monopolskom položaju i one koji nisu u monopolskom položaju.
S druge strane, kolega Vuković govori o sistemu, govori o strategiji. Više od devet godina sprovodimo tu strategiju. Tek sa ovim zakonom uvodimo radni učinak. Uvodimo kategoriju radnog učinka. Sada da to prenesemo na ovaj amandman. Radni učinak jednog zdravstvenog radnika, radni učinak drugog zdravstvenog radnika koji obavljaju iste poslove – kako to vagnuti, kako to nagraditi? Imaćete grdne probleme.
Vodite računa koje pravne institute uvodite kroz sistem i kroz ovo amandmansko dopunjavanje zakona. Sutra ćete imati grdne probleme u praksi i u primeni ovako nedorečenih zakona, nejasni zakona, određenih kategorija koje sve znače, a ne znače ništa, uopštenih zakonskih formulacija, koje će vam sutra stvoriti mogućnost da zdravstveni radnici, oni koji imaju sopstvene prihode, isplaćuju onako kako to njima odgovara. Hvala.

Mislim da ste me jako dobro shvatili, samo ste izvrnuli činjenice o kojima sam govorio, u pravnom smislu. Nemate uporište u ovom zakonu, niti u matičnom zakonu. Kako će se to razrešiti, to vlastito učešće, to je sada pitanje. Evo, konkretno, ja sam pravnik, hoću da mi kažete kako će se to razrešiti? Na temelju kojih merila ćete deliti ta sredstva?
Drugo, sa finansijskog aspekta, kako ćete razrešiti situaciju u kojoj u jednoj zdravstvenoj ustanovi imate jedna merila i jednu visinu usluge, a u drugoj imate drugu? Kako ćete nagraditi sada, u jednoj situaciji je 100 dinara, a u drugoj 50 dinara, pa kako ćete nagraditi ljude koji rade isti posao na istoj opremi, sa dve vrste usluga? Vi jako dobro znate da imate i takve situacije. Kako ćete razrešiti faktički isti broj pacijenata, ista vrsta usluge itd? Tu dolazi problem u vaš sistem koji ćete morati uspostaviti posle svega ovoga.
Ono što je najbitnije, ne možete ta sredstva tretirati privatnim sredstvima te zdravstvene ustanove. To su državna sredstva koja ulaze u budžet. Ne mogu to biti sredstva te ustanove. Ulaze u budžet kao i svaka druga sredstva. Tek onda se dele. Tako smo mi stvorili i u drugim institucijama, pa su imali probleme, stvarali su privilegije i bolje uslove nekim radnicima, a drugima nisu, pa je sve to na kraju palo. Nemojte to raditi, učite se od onih koji su već imali takva iskustva i na kraju je Vlada morala intervenisati i rekla – ne možete više tako. Sva sredstva koja ulaze prihod su tog preduzeća, te ustanove, te agencije, a prihodi koje ostvarite po tom osnovu mogu biti uloženi ne za plate, nego za kupovinu opreme, uređaja itd.

Članom 5. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o vanrednim situacijama predviđena je mogućnost obrazovanja pokrajinskog štaba za vanredne situacije i u tom pravcu sam išao sa amandmanom u smislu neke jasnije formulacije nego što je to u zakonu.
Naime, ovo što ste vi naveli u članu 5. to je uobičajeno u pravnom sistemu Republike Srbije, da jednom uopštenom pravnom formulacijom omogućite obrazovanje pokrajinskog odbora, u ovom slučaju za vanredne situacije, međutim amandmanom smo išli na korekciju pa sam predložio da se naziv glave iznad člana 14. menja i da glasi: "Nadležnost autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova i Kosova i Metohije, jedinica lokalne samouprave", a da predloženi stavovi 1, 2. i 3. postanu stavovi 2, 3. i 4.
Zašto je bitna ova pravo-tehnička korekcija? Zbog toga što u pravnom sistem, po pravilu, kada se govori o pokrajinama imamo ovakvu situaciju, autonomne pokrajine. Čak u nekim zakonima isključivo spominjemo AP Vojvodinu.
Šta je zadatak države u ovoj situaciju, s obzirom da je na Kosovu i Metohiji ratno stanje, najgori oblik vanrednog stanja? Da li vi sada, s obzirom na stanje koje je na Kosovu i Metohiji, imate jednog čoveka u vašem republičkom odboru koji se brine i prima informacije, vrši koordinaciju sa pokrajinskim odbor? Da li postoji pokrajinski štab za vanredne situacije? Ne postoji. Baš zbog toga što je tamo ratno stanje, zbog toga što je najteži oblik diskriminacije Srba i terora nad Srbima, zadatak države je da mora postojati pri MUP, pri Republičkom štabu, jedno odeljenje koje će se baviti tom problematikom. Zašto to niste napravili? To jasno govori o ozbiljnosti ove države, jasno govori o tome da smo Srbe na Kosovu i Metohiji prepustili stihiji, neka im bude kako bude.
Upravo stoga je reakcija došla i ti isti građani traže državljanstvo Rusije. Zašto? Pa, traže podršku onoga ko želi da pomogne, ko je dokazani prijatelj srpskog naroda, a posebno Srba na Kosovu i Metohiji, jer intenzivnim, diplomatskim aktivnostima i državnim aktivnostima Ruske Federacije imamo ovo što sada imamo. Teško je stanje. Ova država ne čini ništa.
Šta vam znači sada da u okviru republičkog štaba da imate tamo dva čoveka koja brinu? Da li na Kosovu nema požara, poplava i drugih vanrednih situacija? Ima. Postavlja se pitanje zašto nemamo pokrajinski odbor?
U odgovoru ste mi jasno rekli – amandman se ne prihvata iz razloga što je pravno-tehnički ispravno koristiti jedninu, imajući u vidu da je autonomna pokrajina ustavna kategorija. Odlično. Zašto onda to niste doveli do kraja, formirali ili na Kosovu i Metohiji ono što vam je obaveza, ako ne može iz objektivnih razloga onda može ovde, pri Republičkom štabu za vanredne situacija? Vi to morate rešiti. Vi to ne rešavate, što je najgore. To Srbi na Kosovu i Metohiji znaju i zbog toga kažu – hoćemo državljanstvo Rusije.
Isto to je učinila Skupština Vlade Republike Srpske Krajine 2009, 2010. godine. Deklaracijama smo tražili da nam Ruska federacija dodeli državljanstvo, samo zato što nismo zadovoljni politikom ove države, državnih institucija, jer ništa nije učinio u smislu našeg fizičkog povratka u Hrvatsku i povratka naših imovinskih, socijalnih i svakih drugih prava.
Nezadovoljstvo srpskom politikom je prisutno i na Kosovu i kod Srba iz Republike Srpske Krajine. Iste su to dimenzije, nezadovoljstvo, jer država ne preduzima ništa da vrati sve ono što pripada svakom Srbinu. Diskriminacija je na svakom koraku. Diskriminaciju morate ispravljati vi jasnim državnim potezima. Evo vam konkretan primer. Formirajte dole pokrajinski štab ovako kako ste ovde napisali. Na to vas obavezuje i ovaj zakon i Ustav. Ako ne može tamo, možete ovde u Beogradu, ali zna se šta je zadatak tog odeljenja ili neke druge organizacione jedinice pri MUP i potpuna koordinacija sa Srbima tamo i zadovoljili ste i formu, ali i suštinu svega onoga što je definisano ovim zakonom. Hvala.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, vidite kako iz jednog pravnog propusta vlast izvlači korist. Očito je u pitanju neznanje, a ja ću pokušati u ova dva minuta da objasnim zašto je neznanje. Neznanje je zbog toga što vi u kategoriji ugovornog prava ubacujete odgovornost za prekršaje. Zbog javnosti moram reći da je pokušaj predlagača ovih izmena i dopuna zakona o vanrednim situacijama bio da se ugradi u član 45, odnosno 25. u Predlogu zakona, da se ubaci prekršaj i to prekršaj fizičkog lica, odnosno investitora ukoliko ne uplati naknadu od 2% ukupne vrednosti građevinskog dela objekta.
Prema zakonu, investitor ima mogućnost da izgradi javno sklonište ili da plati 2% od ukupne vrednosti. To je ugovorna obaveza. Znači, ukoliko ne radi javno sklonište, uplaćuje 2% građevinske vrednosti, pravi se ugovor i postupa u skladu sa odredbama ovog ugovora. Nema tu prekršaja.
Uočavajući sve to, vi ste prihvatili, tražeći izlaz u svemu ovome, jer je očito da ste pogrešili, a naša intencija nije bila u tome. Naša intencija je bila u tome da pomognemo investitoru, pomognemo građanima koji ulažu vlastita sredstva i vrše određene građevinske radove. Zašto je to neophodno? Zbog položaja mesta i položaja građevinske industrije i gradnje u celini. Ova država je 2008. godine izgradila 20.000 stanova, 2009. to je palo na 4.000, 2010. godine svega 2.000. Ove godine je verovatno manje od 2.000. Tu nam je građevinska industrija. Uništili ste građevinsku industriju. Hvala.

Ovaj član moramo posmatrati sa dva aspekta. Jedan je pravni, a drugi je finansijski. Zbog javnosti ću ga pročitati. U članu 19. stoji ovako – policijski službenik i drugi zaposleni u policiji ne mogu obavljati poslove ili samostalnu i svaku drugu delatnost koje su nespojive sa poslovima policijskog službenika. Ovako kako je nestručno napisano, ispada da bi se neke koje su spojive delatnosti, odnosno spojivi poslovi, mogli obavljati od strane policijskog službenika. Kažem, ovo moramo posmatrati sa pravnog aspekta i ustavno-pravnog aspekta, jer ovim direktno dovodimo u poziciju određene kategorije radnika da ne mogu obavljati određene poslove, što predstavlja i kršenje Ustava i sloboda rada i zapošljavanja.
Ali, s obzirom na značaj MUP i poslova koje obavlja policija i policijski službenici i zaposleni u policiji, ne mogu obavljati. Najjednostavnije je trebalo tako da se pravno formuliše.
Sada, u mom amandmanu sam tražio brisanje reči: "i svaku drugu". Misli se na svaku drugu delatnost koja je nespojiva sa poslovima policijskog službenika. Vi ste to odbili, odnosno dali ste negativno mišljenje, pa kažete – amandman se ne prihvata iz razloga što bi se prihvatanjem amandmana i jezičkim tumačenjem došlo do zaključka da policjski službenici mogu obavljati i neke druge delatnosti koje nisu samostalne, a što nije intencija odredbe u Predlogu zakona.
Nebulozno je ovo obrazloženje, ne stoji to, jer nije bila ni ova namera.
Sada, u finansijskom smislu moramo reći da ne izvršavate sve ono što morate kao država prema tim ljudima. Ako im uskratite pravo na rad, onda morate dati adekvatnu…

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, sa SRS je ovo neprihvatljiv zakon iz više razloga. Ja ću govoriti o pravnim razlozima, ekonomskim razlozima, tehničko-tehnološkim i o štetnosti posledica koje mogu nastati usled primene ovog zakona. Koji su to pravni razlozi?
Naime, u pravnom sistemu Republike Srbije imamo na desetine zakona koji regulišu ovu oblast. Sve inspekcije koje su formirane i koje sada deluju u pravnom sistemu imaju svoje materijalno uporište, imaju svoje materijalne zakone na temelju kojih su dobili određena ovlaštenja, određena prava i određene dužnosti i određene sankcije na neizvršenje određenih radnji, ono što kontrolišu određene inspekcije.
Vi ovde inaugurišete jedan sistem nad sistem kontrole, i to tržišni nadzor. Tržišni nadzor po samom pravnom određenju je vrlo uzan u odnosu na sve ono što vi definišete ovde. Ali, uglavnom, vi ste to definisali u članu 3. gde ste rekli na koje oblasti se primenjuje ovaj zakon, pa ste rekli da se ovaj zakon primenjuje na proizvode obuhvaćene sledećim propisima, pa dalje kažete pod tačkom 1: "tehničkim propisima donetim na osnovu zakona kojim se uređuju tehnički zahtevi za proizvode" itd. Oblast tehničke kontrole, tehničkog nadzora ne vrši tržišna inspekcija. Ona može vršiti samo u određenom delu prometa, ali ne i tehničke kontrole, tehničke ispravnosti itd. Znači, sve ove odredbe koje su usledile posle ovoga, one su kao takve ništave. One u pravnom sistemu ne mogu proizvesti nijednu posledicu.
Pod tačkom 2. rekli ste: "Posebnim zakonima i propisima donetim na osnovu tih zakona kojima se uređuju zahtevi za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti, a koji su harmonizovani sa odgovarajućim propisima EU" itd, itd. Jedna opšta odrednica koja u osnovi ne znači ništa. Zašto? Zato što mi ne znamo na koje se to zakone odnose. Evo, tvrdim vam sada, da bilo koji inspektor pročita, koji će imati određene nadležnosti koje ste utvrdili u članu 6, on neće znati o čemu se radi. Koja će tu uputstva biti? Koje će to smernice i instrukcije biti i ko će ih dati, to je pitanje. U ovom zakonu ne stoji ništa. To je prazno slovo na papiru.
Šta je bitno? Sa pravnog aspekta, i da završim ovu pravnu dimenziju ovog zakona, nemate sve ono što je bitno. Prvo, vi ste u članu 5. u pojmovniku odredili u tački 10. da organ tržišnog nadzora jeste organ državne uprave nadležan za vršenje tržišnog nadzora na teritoriji Republike Srbije i to ministarstvo i sva ste ministarstva pobrojali, a inspekcije sa tim nemaju nikakve veze. Znači, nadzor vrši ministarstvo. Ne može to raditi inspekcija, nema zakonskog ovlašćenja. To mora biti jasno. Znači, da bi se određeni nadzor, određena kontrola, određeni vid sprovođenja svakog oblika nadzora, mora biti jasno definisano pravnim propisima, opštim pravnim propisom, a to mora biti zakon. Vi ste ovde stavili ministarstvo. Znači, to ne može raditi inspekcija, to mora raditi ministarstvo odnosno određeni organ u okviru ministarstva. Vi morate zapošljavati nove ljude ako želimo primenjivati pravo onako kako ga primenjuje normalan i savremeni svet.
Sve ono što proizilazi dalje od člana 6, gde ste spomenuli organe tržišnog nadzora, pa preneli na ovu ili onu inspekciju, itd, to nema veze. Ne može to raditi inspekcija, to radi ministarstvo, jer ste rekli da je organ tržišnog nadzora ministarstvo. Morali ste reći da je to u okviru tog ministarstva inspekcija i onda ste našli pravni put za pravu kontrolu.
Što se tiče ekonomskih razloga, one su usko vezana za tehničko-tehnološka rešenja i sve ono što imamo u ekonomskom i stvarnom životu, privrednom životu. Naša tehnika, naša tehnologija je na nivou 70-ih godina. Vi ministre jako dobro znate da mi danas u poljoprivredi koristimo traktore koji su u proseku stari preko 20 i nešto godina, kombajne od 25 i više godina. Naše šećerane su stare preko 35-40 godina. Naše mlinsko-pekarske industrije su stare i građene su pre 30-ak godina. Naše uljare isto tako. Sa aspekta standarda EU, sve to treba zatvoriti. E, to je bojazan SRS, da vi ovako, sa ovim "leks specijalis" zakonom, koji u pravnom smislu ne znači ništa, vi sutra možete kroz sve ovo što ste definisali u pravnom smislu ovde zatvoriti sve zato što ne odgovara standardima i nije usaglašeno sa raznim stvarima.
Mogu vam reći da je suludo da vi ovde kažete i hvalite se da su strane investicije u državi najviše u regionu, što jeste za pohvalu, ali nijedna rečenica o tome koliko to naša privreda ulaže, koliko domaći građani koji imaju privredna društva, koliko oni ulažu? Ne ulažu ništa. Zašto? Ogromna, pre svega finansijska kriza. Iz čega ona proizilazi? Iz bankarskog sistema koji je premešten u državne institucije. Država prodaje hartije od vrednosti i država i banke rade, ne rade banke i privreda. To vam je jasno. Subvencionisani krediti koji su davani u periodu 2009-2010. godine u vrednosti preko dve milijarde evra, kratkoročno 99%, svega 1% je dugoročno – 12 miliona u 2009. godini i 17 miliona u 2010. godini. To su dugoročne investicije tamo gde je učestvovala država.
Koliko su stvarno privredni subjekti mogli ulagati i odvojiti sredstva za neke dugoročne investicije, za obnavljanje mašina, opreme, uređaja itd? Gotovo ništa. To vam govori i Unija poslodavaca, to vam govori i Privredna komora, to vam govore razne grupacije koje deluju u ovoj oblasti. Traže vapaj – dajte nam vazduha malo, dajte, pomozite, kao što sve druge države čine, preko bankarskog sistema. Kako da bankarski sistem ulaže u takve privredne subjekte koji imaju opreme i uređaje stare preko 30 godina? Neće da ulažu. Zašto? Zato što im je sigurnije da ulažu u državu kupujući hartije od vrednosti i ucenjujući državu, dobijajući hipoteke na gotovo celokupnu državnu imovinu. To je suština bankarskog sistema. E, vidite na koji način ste vi doveli celokupan sistem u jedno zarobljeništvo, jednu hipoteku bankarskog sistema.
Sada gledajte – vi kažete da ćete vršiti kontrolu tehničke ispravnosti po tehničkim standardima, propisima itd usaglašenosti sa pravilima EU. Kako je to moguće? Kakve će posledice biti? Nijedan proizvod neće moći zadovoljiti ono što ste definisali u članu 2. gde ste odredili cilj: "Cilj ovog zakona je da se obezbedi korišćenje proizvoda koji ispunjavaju zahteve u pogledu bezbednosti i zaštite života i zdravlja ljudi, zaštite potrošača, zaštite imovine, životne sredine, zdravlja i bezbednosti na radu i drugih aspekata javnog interesa kao i da se omogući slobodan promet robe bez nepotrebnih ograničenja". To je suština zakona. Da li možemo mi po standardima sa ovom tehnikom i tehnologijom koju imamo zadovoljiti i jedan od ovih propisa?
Ali, celokupna naša industrija će toga trenutka biti zatvorena. Ko će raditi? Radiće privredna društva koja su finansirana, čiji su vlasnici spolja. Inostrana preduzeća. To je izgleda suština ove vlasti. Vi želite da uništite domaću industriju, ona je već gotova i uništena, kroz privatizaciju, kroz neadekvatan bankarski sistem, kroz neadekvatni organizacioni sistem, itd.
Kada govorimo o merama, to je definisano članom 10, mi smo i uložili određene amandmane, ali samo da u nekoliko rečenica da kažem koja je bojazan Srpske radikalne stranke u smislu primene mera tržišnog nadzora. U stavu 3. rekli ste, šta će učiniti organ tržišnog nadzora. Kaže: "Ako je to potrebno, organi tržišnog nadzora mogu da odrede uništenje proizvoda koji predstavljaju ozbiljan rizik ili da odrede način na koji će se ti proizvodi učiniti neupotrebljivim". Niti jedna mera, niti jedan uslov, kada će to, kada to organ tržišnog nadzora može da odredi uništenje proizvoda, itd. Valjda ono što je štetno po ljudski organizam, po životnu sredinu, po bezbednost, to se mora, ne mogu, to se mora, ali to mora biti jasno zakonom definisano. U tim i tim situacijama mora, ali morate reći koje su to situacije i koji su to uslovi da bi došlo do uništenja tih proizvoda.
Dalje, kada inspekcija uništava, vi jako dobro znate u oblasti poljoprivrede, u oblasti veterinarstva kada se uništi određeni proizvod u koji je uložen određeni kapital, kakva je sudbina refundacije troškova onoga kojem je uništen taj proizvod? Koji su to objektivni razlozi, koji su to subjektivni razlozi zbog čega se mora uništiti? Da li je to definisano zakonom? Ne, ni jedna rečenica, ni jedno slovo, itd, itd.
Sada, što se tiče sankcija, ni jedna sankcija. Nezamislivo je da mi nemamo, sprovodeći određene postupke, pre svega upravne postupke ministarstvo ili inspekcija, da mi nemamo ni jednu sankciju za onoga ko prekrši, ko ne ispuni ono što je nalog, ili ćemo primenjivati supsidijarno ono što je propisano nekim drugim propisima gde je definisano uslov i način kontrole od strane pojedinog inspektora.
Ministre, kada ste govorili o Litvaniji, očito da vaše prisustvo na košarkaškoj utakmici onemogućava da dobijete potpunu informaciju o tome šta se desilo sa poljoprivredom u Litvaniji. Litvanija je bila rasadnik poljoprivredne proizvodnje do ulaska u EU. Učešće poljoprivrede u Litvaniji je 33%. Ovoga trenutka je 12%, a vi jasno znate zašto. Mere ekonomske politike Evropske unije onemogućavaju taj nivo koji su oni imali do ulaska u Evropsku uniju. Jasno znate šta znači novi član u oblasti poljoprivrede koji je ušao u Evropsku uniju, šta oni sa tri godine, šta oni sa sedam godina, šta oni sa deset godina, šta su stare članice, šta su nove članice, itd. To se isto desilo i sa Mađarskom, to se isto desilo sa Bugarskom, itd. Nemaju više poljoprivredu. To vam je jasno. To što će im uložiti sada milijardu evra, to je samo jedan vid ulaganja, a to što vi kažete da ovoga trenutka Litvanija ulaže isto kroz subvencije poljoprivredi iz vlastitih izvora, iz agrarnog budžeta, to govori o vašoj nesposobnosti. Ko vam brani da uložite 5% budžeta, ono što zahtevaju seljačka strukovna udruženja, ono što zahteva Privredna komora, razne grupacije koje su u toj oblasti? Ko vam to brani? Zašto ne uzmete kredite? Kao što uzimate kredite za infrastrukturu, uzmite i popunite agrarni budžet. Pomozite selu. Pomozite seljaku, vratite građane koji sada ne rade u gradu, vratite ih na selo. Dajte im kreditne sisteme, unapredite, osposobite, stvorite uslove za život na selu. Ne radite to zato što je to politika EU, to je suština problema.
Ministre, ovaj zakon je nefunkcionalan, on je pravno nedorečen. On u pravnom sistemu Republike Srbije ne može živeti ovako, jer u koliziji sa mnogim zakonima nećete ga moći primeniti. Prihvatite ono što smo kroz amandmane vam sugerisali, a nemoguće je ovakav zakon, sa našim amandmanima i sa svim sugestijama koje vam dajemo u ovoj načelnoj raspravi nećemo moći da popravimo zakon, nećete ga moći primeniti. S druge strane, vodite računa, govorimo o tome. Privreda Srbije živi i ona mora da živi i da preživi ovu krizu i da se stvore uslovi za unapređenje. Ovim zakonom i merama koje ćete posle ovoga, ako ga budete primenjivali, uništićete i ovo malo privrede što živi. Hvala.