Hvala vam. Onda dolazimo do zaključka da ovde važi grafit "Džabe ste krečili". Vrlo retko građanin se obraća direktno ministarstvu, a ministarstvo je, po članu 136, organ državne uprave. Onda se postavlja pitanje čemu ova igrarija, šta želi da se postigne?
Izvinjavam se velikom broju građana koji mi pišu, hteo sam da dam ovo gospodinu Markoviću. Recimo, kako bi se ovaj zakon i ovaj član primenio na zaključak o dozvoli izvršenja? Evo, Vidikovački venac, bespravna gradnja, rešenje da se pristupi prinudnom izvršenju. Nema ništa. Evo, tri zaključka o dozvoli izvršenja. Kompjuter će to da reši? Znate kada će da ga reši? Nikad.
Da ne ređam te konkretne primere, imam ih, imam i ovo što je falsifikovala uprava. Kad dobiju elektronski sistem, znate kako će lepo da se falsifikuje? Kopija plana – falsifikovana, i policija utvrdila, i ne sme da interveniše. Da ne ređam te primere, naljutiće mi se neko što ga nisam pomenuo, a dostavio mi je dokumentaciju. Imam na tone dokumentacije.
Oni što su duvali u pištaljke, lupali šerpe, odavno su izgubili posao. Oni sa šerpama napravili su dobar posao Cepteru, a oni sa pištaljkama Kundaku, jer je prodavao. To je cela farsa i cela priča. Iz ove odredbe zakona ne vidi se ono što želite da uvijete u lepoj priči i da predstavite građanima. To neće tako biti i to svi znamo.
Mi pokušavamo nešto, ako je moguće, da popravimo. Nemoguće je popraviti. Građani, nemoguće je amandmanima nešto popraviti u ovoj sali. Zašto? Zato što je kriterijum za amandman 126. Tu se demonstrira nešto što je meni drago što se demonstrira, da je demokratija nešto što je između zagrada.
To je jedna forma, tu se navodno sve stavlja na glasanje i u startu oni koji glasaju znaju da je nešto loše. Nema normalnih odluka, nema zdravih odluka. Kada bi po tim principima demokratije svako od nas pojedinačno donosio 50 odluka dnevno o svom nekom ličnom statusu, nijedna ne bi bila kao ove što se ovde donose, a ovde imamo demokratsku formu, sada je demokratija većina.
Dobro, terajte, samo ne znam dokle ćete da terate, obzirom da ovaj vaš koncept može da padne, jer ako opština ne plati struju, pa kompjuter ne radi, vi ne možete da uspostavite komunikaciju sa bazom podataka. Vi sada pričate o primeni nečega, a nemate bazu podataka. Pa čak i ono što mora da bude u registrima, gde zakonom postoji obaveza da vodite evidenciju o tome, vi nemate bazu podataka u elektronskom obliku.
Kada ste pričali o jedinstvenim biračkim spiskovima, sećam se kada je Bakarec uzeo onaj CD i otišao u ve-ce, to je bio najveći problem. Tek je 2000. godine zakonom promovisan princip jedinstvenog biračkog spiska, tako da 1998. i 1999. godine nije bilo, ali Milan Marković može sve da kaže, pošto je miljenik predsednika Republike, a i u kabinetu rade njegovi veliki prijatelji, pajtaši još iz vremena kada su vedrili i oblačili u onom nadziđivanju i bespravnoj gradnji na Paliluli.
Nisam to izmislio, to ste napisali vi u nekim vašim izveštajima. Pročitaću ih kada dođe vreme i kad budem imao mnogo više vremena od ovoga koje mi gospođa Čomić uporno oktroiše.
Pozivam vas da povučete ovaj predlog zakona. Ništa nije toliko hitno kao što ga vi predstavljate. Dajte sveobuhvatnu promenu Zakona o opštem upravnom postupku i ono što treba da se uradi u Zakonu o državnoj upravi, zakonu sa velikim "z", ali što bi stvarno bila materija Zakona o državnoj upravi, a ne da pravite ove vrste improvizacija, jer na ovaj način stvarno narušavate pravno-politički sistem Republike Srbije.
Hvala, gospođo Čomić, ostatak vremena vam poklanjam. Što pre u Evropu, gledajte onaj upitnik, rešavajte one rebuse, ako treba neka pomoć, nemojte meni da se javljate.

Gospođo Čomić, koliko imamo vremena.

Uklopićemo se.
Na početku, gospodine Šutanovac, kaže jedna izreka … Idete do toaleta? Možete da ostanete tamo, nemate nikakvih problema, ionako sve oteram u toalet. Jutros je gospodin Marković završio u toaletu, pa tamo vam je mesto očigledno.
Gospođo Čomić …

Da li ste ga čuli šta mi je rekao?

Da li ste čuli njega šta je rekao? Njemu je preči toalet nego vojska.

I ja vas molim, gospođo Čomić, da me zaštitite neki put, jer vidite i sami da je to postao prosto smišljeni scenario, da kada dobijem reč ministri odlaze, ali dobro. Javnost je vrhovni sudija. Neka ceni.
Zamolio bih vas da u nastavku sve što budem rekao tumačite kao nešto što citiram, a tiče se nečega što je bilo ili u ovoj zgradi ili u onoj zgradi ili u zvaničnim dokumentima koje smo dobili kao poslanici.

Samo trebate malo strpljenja, gospođo Čomić.

Gospođo Čomić, sve pričam što je u vezi sa dnevnim redom. Kažem član 7. Predloga zakona glasi – Predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, može skratiti trajanje služenja vojnog roka.
Sada da vas podsetim na jednu staru srpsku izreku – ko o čemu, vojska o skraćenju, a Vlada Republike Srbije o poštenju.
Šta je predsednik Republike? Državni organ, nadam se da se slažete sa tim i tu funkciju obavlja pojedinac, u ovim krupnim stvarima, on kada donosi odluku treba da ima predlog kvalifikovanog, stručnog organa. I tu se verovatno slažemo.
Da li je Ministarstvo odbrane ili ministar odbrane kvalifikovan organ? Po Ustavu i zakonu bi morao da bude. Tu se slažete. Po bivšem Ponošu nije, ali to vi rešite 18. decembra, ne želim u to da se mešam i to završite.
E, sad ako pričamo o skraćenju vojnog roka, gospodine Raduloviću, kada ste vi, a i ja, pa i Jovičić, verovatno, služili vojsku, ona je bila obavezna, pa mi koji smo završili fakultete služili smo godinu dana, oni drugi su služili malo duže i uvek se čekalo kada će da dođe ukaz predsednika, vrhovnog komandanta, da ne ulazim u detalje, znate vi na šta se to odnosi, da se skrati vojska za mesec dana, za dva meseca, ali je to bilo u uslovima kada je bilo obavezno služenje vojnog roka.
Posle ovih izmena i dopuna zakona i posebno posle ovoga, a kasnije ću, gospođo Čomić, da citiram šta piše ovde, odluke o obavezi, obaveze služenja vojnog roka, onda pitanje skraćenja za dva dana, za 15 dana, za mesec dana nije pitanje od tog značaja kao što je nekada bilo. Slažete se sa mnom? Naravno da se slažete.
Onda stvarno postoji obaveza i potreba da se reguliše koliko to državni organ može da skrati vojni rok. Ako je neko dobrovoljno otišao, on u startu zna koliko mu traje ta obaveza služenja vojnog roka – šest meseci, devet meseci, nije bitno, ali on je unapred pripremljen za to i on je dobrovoljno otišao da to vreme provede da bi bio osposobljen za buduću odbranu, trenutnu odbranu itd.
Ako neko treba da odluči o skraćenju obaveze kod tog dobrovoljnog, onda izvinite, molim vas, moraju da se pitaju kompetentni organi, koji vrše odgovarajuću procenu.
Kod obaveznog služenja vojnog roka ova država je bila poprilično normalna jer je vodila računa i o demografiji, i o generacijama i o obrazovnoj, vaspitnoj i svim drugim funkcijama koje su se ispunjavale u okviru organizovane oružane sile koja je sastavni deo definicije države koja se zove Republika Srbija. To je uvod da bi ljudi jednostavno shvatili pa čak i oni koji nisu služili vojni rok, da bi shvatili ozbiljnost države kao institucije.
Sada citiram, gospođo Čomić, nemojte da mi se uvredite, kaže se ovako – prema strategijskom pregledu odbrane Republike Srbije, Vojska Srbije treba da ima 10.918 profesionalnih vojnika, a do kraja 2010. godine, to je za još 20 dana Čikiriz, očekuje se popuna sa preko 90% propisanih formacijskih mesta za profesionalne pripadnike Vojske Srbije. Sad ćeš ti da vidiš zašto je ovo u suprotnosti sa članom zakona, smej se ti samo.
U organizacijsko formacijskom sastavu Vojske Srbije formacijska mesta vojnika na služenju vojnog roka zamenjuju se formacijskim mestima profesionalnih vojnika. Znači nema odsluženja vojnog roka. Je l' vam jasno sada? Nakon popune formacijskih mesta profesionalnih vojnika u jedinicama i ustanovama Vojske Srbije i Ministarstva odbrane zadržavanje obaveze služenja vojnog roka zahtevalo bi veće profesionalne i operativne troškove budžetu za vojne potrebe.
Citiraću posle nešto oko budžeta, nešto što je bilo 2, 3 i 17. marta 2004. godine, gospođo Čomić, to je dokumentacija Narodne skupštine, to nije zabranjeno da se čita, koji nisu u skladu sa stvarnim potrebama Vojske Srbije.
Gospođo Čomić, saslušajte ovo, pošto ste trajno opredeljeni za demokratiju, ovo nikada nećete prihvatiti, u to sam apsolutno uveren: "Takođe, u slučaju povećane potrebe za popunom Vojske Srbije u vanrednom ili u ratnom stanju, ona se može obezbediti donošenjem odluke predsednika Republike o ponovnom uvođenju služenja vojnog roka ukoliko to interesi nalažu, u skladu sa odredbom člana". E sad je to moja sreća, "135. stav 7. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi". Zašto sam rekao moja sreća? Zato što se nisam pozvao na Ustav. Da sam se pozvao na Ustav, vi biste morali da me kaznite, s obzirom da su izboru u DS.
Kaže se – predloženim rešenjem obezbeđuje se racionalizacija troškova odbrane koji se usmeravaju na razvoj u skladu sa realnim mogućnostima Republike Srbije, i to ću da vam citiram šta su realne mogućnosti Republike Srbije, odnosno realnim rizicima i pretnjama bezbednosti Republike Srbije.
Na ovaj način sam napravio vezu između člana 7. Predloga zakona, moram da vam priznam, odluke o obustavi obaveze od služenja vojnog roka i mnogim stvarima koje se neposredno tiču člana 7. predloga zakona i amandmana gospodina Todorovića kojim se propisuje drugačiji postupak da predsednik Republike, pod uticajem svojih savetnika koji imaju razne interese, kada bi predsednik Republike stavio prst na čelo onda bi rekao – skraćuje se kod dobrovoljaca obaveza služenja vojnog roka za pet i po meseci, a vojna obaveza kod dobrovoljaca, recimo, iznosi šest meseci.
Zašto to pričam? Zato što je u uvodnom izlaganju pre nekoliko dana povodom ovog predloga zakona gospodin Šutanovac vrlo korektno, tu nema nikakve zamerke, rekao u odgovoru nekim poslanicima – nema nikakvih problema, ko god želi dobrovoljno da služi vojni rok neka se javi, on će lično da utiče da se ti ljudi prime i da se omogući da služe vojni rok.
Ako taj vojni rok treba da iznosi šest meseci, a predsednik Republike kaže – skraćujem za pet i po meseci, to je svojevrsna zloupotreba, svojevrsno maltretiranje Narodne skupštine i ovog visokog doma u kome su se donosile tako značajne odluke, gospođo Čomić.
Malopre sam rekao, 2, 3, 17. mart 2004. godine i molio bih vas da svi shvatite kao veliku pohvalu DS. Samo želim da pokažem koliko ste dosledni u političkom stavu koji se na neki način definiše i članom 7. Predloga zakona, a taj član gospodin Todorović želi da promeni. U potpunosti vas shvatam što ste ljuti, što on to želi da promeni i sada ću da vam pokažem na nekim primerima kako se to dešava.
Gospođo Čomić, u arhivi Narodne skupštine možete da nađete da je SRJ, zašto kažem SRJ, to gospodin Radulović zna, do pre nekoliko godina Vojska je bila u nadležnosti SRJ, pa onda SCG dok to Boško Ristić nije rasturio, tek kada je Crna Gora otišla vojska je pripala Republici Srbiji i tada je postojao veliki spor kako treba da izgleda savezni budžet SRJ. To je veza, Mikoviću, kontinuitet delovanja DS.
Znači, bio je zakon o finansiranju programa materijalnog obezbeđenja transformacije Vojske Jugoslavije u periodu od 1993. do 1995. godine. Samo da podsetim, zato što je i Radulović prošli put šapnuo ministru Šutanovcu da je takav zakon bio, i jeste bio, nema nikakvih problema. Vidite kako vas hvalim. Onda sam došao do ovog stenograma i ovde gledam šta je rekao dr Ivan Vujačić. Ovde je sedeo, baš ispod Mikovića. Bio je poslanik DS.
On je svašta ispričao o tom budžetu Savezne Republike Jugoslavije za 1994. godinu, deo koji se tiče vojske. Samo su oni doneli amandmane, Dragoljub Mićunović, Miroljub Labus i Ivan Vujačić. Ivan Vujačić je lepo rekao čovek. Hvalim ga. Kaže ovako – mi ćemo kao Demokratska stranka glasati za ovaj budžet. Ništa ne zameram.
Kaže ovako – dali smo neke amandmane za koje mislimo da doprinose ovom programu. To je taj program transformacije vojske. To ne znači da glasamo za Vladu. Slažem se. Nisu oni bili za onu Vladu jer je tad bio i Perišić, i Grubač itd. To je druga stvar. Glasamo za budžet iz razloga što je to u velikoj meri vojni budžet. Oni glasaju za vojni budžet. Savezne Republike Jugoslavije 75% budžeta 1994. godine je bio vojni budžet.
Demokratska stranka je glasala za vojni budžet. To sam hteo da čujem. Da podržavaš. Voleli bismo da postoji jedna parlamentarna komisija koja bi mogla malo više da pogleda, pa to je Odbor za bezbednost. To se nalazi u amandmanu gospodina Todorovića. Budite dosledni. To je njegov, to je Vujačić rekao.
Odbor za budžet kontroliše ne samo trošenje tih sredstava nego kontroliše i ovo šta bi predsednik Republike kao inokosni organ mogao da odluči. Idemo dalje, pošto znam da je velika gužva ko će biti glavni ideolog Demokratske stranke, šta je rekao gospodin Miroljub Labus. Izvini Suzana, u to vreme je bio član Demokratske stranke, 1994. godine.
Kaže – Demokratska stranka i poslanički klub Demokratske stranke smatraju da je u uslovima sankcija možemo da imamo čvrst i zdrav dinar. Zamislite šta je lupao čovek. Dalje, sigurno je da smo u uslovima sankcija siromašni, ali ne znači da moramo da imamo inflaciju. Drugi put ću da vam pričam zašto sam to tada pričao. Kaže dalje – ne možemo potrošiti više nego što imamo. Sada trošimo više nego što imamo. Čak trošimo i ono što nemamo. Svetsko čudo smo postali.

Pričam o amandmanu na član 7, gospođo Čomić.

Upravo dovodim u vezu, samo što je problem u tome što vi ne želite da čujete istinu.

Doslednost DS koja ima svoje korene i ovde je završna faza.

Naravno. On je podneo amandman pozivajući se na stavove DS o parlamentarnoj kontroli, o potrebi da kompetentan organ predloži predsedniku Republike skraćenje vojnog roka. Ako ne možete da nađete vezu, izvinite, to je van mojih domašaja. Ne mogu ništa da vam pomognem.

Vidim da ne mogu da vam pomognem. Mogu da vam čitam doslednost DS. Kažnjavate me kada čitam Ustav, kažnjavate me kada čitam zakon. Sada me kažnjavate kada čitam stavove DS.

Gospođo Čomić, govorim o doslednosti politike DS o skraćenju vojnog roka.

Ne pričam da li su služili vojsku, nego šta su oni pričali kao funkcioneri DS.