Dobro. Moraćemo, znači, da gledamo na drugu stranu. Znači, poštovani građani Srbije, možete da se kladite do mile volje. Jedino u jedno ste sigurni: ko je verovao DOS, nastradao je. Ako meni ne verujete, okrenite se pa pogledajte oko sebe. Hvala, gospođo Đukić Dejanović.

Amandmanom tražimo da se briše član 16, a to je član kojim se dodaje novi član 38a, koji se odnosi na promenu strukture kapitala u igračnici, a to je "Grand kazino" Bulevar Nikole Tesle broj 3, ili eventualno ako se u međuvremenu formira neka nova igračnica, pošto to ide po posebnoj proceduri. Mi smo protiv toga i zato i kažem da postoji veza između člana 16. i člana 9. koji sam ranije obrazlagao.
Moram da vam skrenem pažnju da celokupna ova priča o ovom predlogu zakona ide u dva smera. Prvi smer jeste da će nešto epohalno da se desi, da će država da poveća svoje prihode, što uopšte nije tačno. Ide se sa jednom socijalnom demagogijom, jer navodno sada treba da razmišljamo o tome kako će država mnogo da zaradi ukoliko zavede veći red, a u svim odredbama uvodi nered praktično, i onda tu ide priča socijalna davanja itd.
Kod nas se ta tema izmešta odavno od kada su sudske takse i administrativne takse postale vrlo značajan faktor finansiranja države. Toliko se daleko ide da ste razbacali sve ove ulične prodavce, isterali ste ih prvo sa posla, pa sada im ne dozvoljavate ni ovde da obezbeđuju svoju egzistenciju, a gle, interesantne stvari, ovi što peru stakla na semaforima, što imaju mobilne telefone i socijalni slučajevi su, slobodno mogu da rade pred policajcem. Niko ih ne dira.
Prosto je neverovatno šta se dešava u ovoj našoj državi, jer očigledno da ne samo što ne možete, nego ne želite da se orijentišete i da uradite makar nekoliko tih poslova koji bi išli da se uvede elementarni red, već dokazujete svakim danom ono što smo vas ranije kritikovali i upozoravali.
Pošto vidim da je stvarno sumorna atmosfera, malo da se našalimo, gospođo Dragutinović. Ovaj vaš kolega Božidar Đelić reče pre neki dan – kada Srbija uđe u EU on će da se ošiša do glave. Veća je verovatnoća da će on da oćelavi nego da mi uđemo u EU. Hvala, gospođo Đukić Dejanović.

Hvala, gospođo Đukić Dejanović.
Ono što gospodin Marić nije rekao, u međuvremenu je i Vlada stavila prst na čelo, pa je neko razmislio "s mozak", što bi rekle moje Nišlije, pa su i oni podneli amandman gde su rekli – do 30. juna 2011. godine produžava se rok da se uskladi sa odredbama ovog zakona faktičko stanje. To znači, kladionice i ovi automati, da svako uzme korak od po metar i da meri da li ima 200 metara od obrazovne ustanove, osnovne ili srednje škole.
Sada je otprilike situacija da je glavna stvar u ovom zakonu da se to pravilno izmeri. Ako je na 200 metara, to je pozitivno, ako je na 149 metara, to nije pozitivno.
Gospođo Dragutinović, to možete ovim vašima iz Ministarstva da kažete, ova Peta ekonomska škola u Rakovici, tu se nalazi kafana na 20 metara. Na prvi čas dođete u školu ili u kafanicu, dođe ti svejedno. Ako profesori nemaju učionicu, onda su u kafanici.
Sada nas terate da razmišljamo da li je starije jaje ili kokoška. Šta ako neko napravi novu školu pa treba da se pomeri kladionica? Nemojte, molim vas, za srce ima da ujedete ove vaše sponzore. To ne dolazi u obzir. Znači, i urbanizam se dovodi u pitanje zbog ovakvog jednog člana.
Usput imamo i onaj član koji kaže da je zabranjeno maloletnim licima da uopšte ulaze. Nadam se da će forum žena DS i SPS da da još bolje rešenje u sledećoj izmeni ovog zakona, da to bude 250 metara. O tom potom, pošto evropski zakon menjamo još boljim evropskim rešenjima. Jeste da ovoga nema ni u Evropi, ali nije bitno, lepo zvuči za one koji veruju, ali ima puno onih koji žele da veruju, znaju da nije istina, ali žele da veruju.
Moram da vam skrenem pažnju da ovim zakonom ne rešavamo ono što je Dafina ili Jezda. Moram da vas podsetim, tada su demokrate pričale da je to najveća kladionica. Malo mi je čudno, s obzirom da se na televiziji stalno vrte reklame – idite u kladionicu itd.
Čuli ste gospodina Marića šta je rekao, jedanput je bilo samo jedno izvlačenje nedeljno, a sada dva puta. Znači, dva puta nam je više potrebno sreće da preživimo ovo što nas je snašlo od 5. oktobra naovamo. Naravno da se vrte velike pare van svih mogućih tokova. Zna se ko tu stiče. Naravno, i policajci se klade i neki poslanici se klade. To je sada potpuno legalizovano, to je postalo otvoreno pravo svakog pojedinca koji želi da veruje.
Sada malo o toj želji da se veruje i pravu da se veruje. Svako ima pravo da veruje u sve. Neko može da veruje da neki ministar može da skoči sedam metara u vis i nemam ništa protiv toga da se veruje, ali da li je to moguće, tek se vidi kada ljuljne o zemlju, vidi se da nije to moguće.
Stičem utisak da ovim zakonom o igrama na sreću nismo obuhvatili sve ono što predstavlja igre na sreću. Recimo, kod klađenja se podrazumeva da se trudiš da pogodiš nešto što će da se desi u budućnosti po zadatku, pa ko će koga da pobedi i kojim rezultatom. Sada imamo i klađenje ko će da preživi. Znam, ko preživi, on će da priča budućim generacijama kako je to bilo u vreme najveće demokratije sastaviti kraj s krajem.
Što više ljudi dobija otkaze, što više ljudi su nezaposleni, to više se javlja želja kod ljudi da se ostvari američki san, da se preko noći može postati uspešan, a merilo za uspeh je novac. U tom verovanju svi ostadoše sirotinja. Kod klađenja i kod ovih drugih stvari kao što su igre na sreću, problem je što to izaziva velike socijalne potrese i velike socijalne probleme, tako da kao posledica tog klađenja imamo ljude koji ispred samousluge tegle pivo a ne obraćaju pažnju na decu.
Očekuje se da će neko sa strane sve da reši, a ova vlast ne priča o tome da izlaz nije u sreći nego u radu. Ovde ne daj bože da neko promoviše rad, to je jeres, to je zabranjeno.
Moram da pričam da je tema potpuno izmeštena. Nekada je bilo da ta vrsta klađenja nije spojiva sa socijalističkim moralom itd, pa je trpelo neke zabrane, danas je to formalno-pravno sve dozvoljeno, ali su posledice strašne, teške, a da vam ne pričam ko uspeva da u svemu tome ostvari neku zaradu i zbog toga što je neko verovao da može da bude vidovit i mislim da ozbiljno društvo, ako pretendujemo da budemo ozbiljno društvo, ne možemo da prepustimo to svojevrsnoj stihiji.
Svako ima pravo da bira, pa neka izabere, pa ukoliko nastrada zbog toga što je izabrao, mi mu nismo krivi. Nažalost, država uvek kao socijalni garant za sve svoje državljane mora da uskoči, ali i mora neka preventiva, znači, potpuno obaveštavanje građana, potpuno informisanje, pa kada to bude potpuno završeno, onda ako neko preduzme nešto pa bude trpeo neke posledice, onda to možemo da kažemo da je lični izbor i da lično treba da snosi neku svoju odgovornost.
Naravno, ovaj član mi je poslužio da samo pokažem koliko je ozbiljna ova vlada. Ova vlada je ozbiljna tako što je mislila da zakon izglasa u Narodnoj skupštini u prvoj polovini decembra, a onda na stotine tih kladionica da usaglase ovih 50 metara za 15 dana.
Neko će da kaže – zakon je odavno u proceduri, pa smo očekivali da će i mnogo ranije da se usvoji. Znam, ali vi znate kako radi ovaj evropski parlament ovde kod nas. Znate da je rekao gospodin Đelić da je ovo crna rupa. Nije rupa, nego rupčaga. Imamo 25 tačaka dnevnog reda objedinjenih, samo da se ne bi čulo, da se ne bi građani upoznali sa stvarno surovom istinom koja nas je zapljusnula.
Sumnjam i da će do juna sledeće godine da se usaglasi poslovanje ovih kladionica i ovih automat-barova, odnosno prostorija, jer to praktično znači da treba rešiti i neke građevinske, urbanističke, obligacione i neke druge odnose, jer nije to sasvim jednostavno prebaciti 50 metara dalje. Nije baš to tako jednostavno.
Da li može da se utiče na to da sve što je otvoreno bude pod apsolutnom kontrolom ili maksimalnom kontrolom? Nemoguće je. Čuli ste podatke o broju tih mesta, broju tih automata, broju lokacija. Mislim da beše šest inspektora u toj Upravi za igre na sreću. Iluzorno je iz toga izvlačiti neki zaključak po glavi inspektora šta ispada i koliko ispada.
Nismo se proslavili kao država i kada imamo inspekciju u samom mestu, bez obzira kakva je delatnost. Imamo inspekcije recimo u fabrikama gde se proizvode duvanske prerađevine. Slaba vajda. Imamo veterinare u svim klanicama. Slaba vajda. Začas se oni tamo utale po principu – a gde sam to ja.
Možemo mi to da menjamo na 15 dana da dolaze neke druge ekipe. Isto je. Takav je specifičan sastav. Zatvori tesni. Sudstvo prilagođeno. Sudije pod kontrolom. Tužioci pod kontrolom. Advokati pod kontrolom. Hoćeš pravdu – mora da nađeš adresu. Pravda je apsolutno selektivna. Od čega zavisi?
Pričao sam vam o onom predmetu one stambene zadruge koja je pravila stanove za policiju. NIS je kasnio u nekoj uplati. Trebalo je da se realizuje taj ugovor da se sanira šteta koja je pričinjena toj stambenoj zadruzi. Završen je postupak. Došlo je na izvršenje i Homen je uzeo predmet preko svoje advokatske kancelarije, vratio na ponovno suđenje i ode firma u stečaj.
Sada mi kažite koji zakon tu može da pomogne? Nema zakona. Kako zakon da pomogne? Malopre sam slušao ovde epske pesme o ljudskim pravima kockara. Molim vas…

Vrlo je teško kada se skupi velika količina predloga zakona kojima se nešto ratifikuje, pa ću danas da se usredsredim na dva predloga zakona.
Naravno, neću da se pozivam na Ustav RS, jer ako bi se pozvao na Ustav RS i, ne daj bože, počeo da čitam neki član Ustava RS, odmah bi mi koknuli opomenu, kao što je to bilo pre dve godine na današnji dan u onoj staroj zgradi.
Idemo na nešto što je verovatno najvažnije u ovom setu predloga zakona, a to je ovaj zakon kojim se menja jedan prethodni zakon kojim je ratifikovana Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda sa svim pratećim protokolima, a ima ih 11, pa čak mi se čini da su u najavi su još neki. Ovim predlogom zakona praktično se briše član 3. Zakona o potvrđivanju, a to je član kojim smo slavili odgovarajuće rezerve prilikom ratifikacije ove evropske konvencije.
Samo da vas podsetim, nešto što se nikada nije desilo nijednoj zemlji desilo se Srbiji i Crnoj Gori, mi smo primljeni u Savet Evrope za vreme vanrednog stanja, 2003. godine.
Godine 2005. smo ratifikovali ovu konvenciju, stavili ovu rezervu u skladu sa konvencijom zbog našeg, u to vreme važećeg, Zakona o prekršajima i Zakona o upravnim sporovima. Prvi se ticao kazne zatvora koja nije po standardima ako to upravni organi izriču, a sudija za prekršaje je bio upravni organ, dok nismo to promenili i pre jedno godinu dana kada je usvojen drugi Zakon o sudovima za prekršaje. Što se tiče Zakona o upravnim sporovima problematična je bila javna rasprava, odnosno rasprava, mogućnost rasprave pred Upravnim sudom.
Mislim da je ovo prilika da se malo bliže ukaže na odredbe ove konvencije i kakav je naš odnos prema toj konvenciji. Nadam se i da ćemo posle podne pričati malo o toj konvenciji, jer sam 9. decembra 2008. godine, kada su se hvalili predstavnici Vlade o novom setu zakona pravosudnih, kako su sve najbolji zakoni, tada rekao da to ništa nije u redu sa standardima, sa principima nezavisnosti sudstva, ali o tom potom.
No, da krenemo sa ovom konvencijom. U ovoj konvenciji postoje čl. 5 i čl. 6, pravo na slobodu i sigurnost i pravo na pravično suđenje. Samo bih skrenu pažnju javnosti da u okviru člana 6. stoji – pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku. Razumni rok se procenjuje u svakom konkretnom slučaju. Ima nekoliko testova kojima se to kontroliše. Međutim, osam godina pritvora, a da nema prvostepene presude, niti završetka prvostepenog postupka je svetski rekord. Svetski rekorderi u kršenju ljudskih prava nalaze se u Haškom tribunalu.
Pošto imam obavezu da vas podsetim na neke stvari, a u vezi je sa jednom od sledećih tačaka na dnevnom redu, a to je Evropska konvencija o ekstradiciji, Nemačka je jedna od prvih država koja je donela Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Znate li šta su napisali u tom svom zakonu? Sve ima da isporuče Haškom tribunalu, ali nikada neće da isporuče svoje državljane. Nikada svog državljana neće da isporuče.
Zašto nisu išli dalje tim svojim zakonom o saradnji? Zato što poštuju svoj Ustav i poštuju svoj pravni poredak, i ako su osnivači onoga što se naziva EU.
Idemo dalje. Ovo je zbog javnosti, pošto smo na to ukazivali, ali šta vredi. Ovde se demonstrira neka druga vrsta sile. Protokol uz Konvenciju broj 11 iz 1952. godine u članu 3. govori o pravu na slobodne izbore. Naravno, ovo ne pričam zbog prisutnih predstavnika Vlade, jer oni su zaduženi za potpuno drugu materiju, ali bi bilo dobro da ukažete ovima u Upravnom sudu, pa ovima u Ministarstvu pravde, pa u Ministarstvu za ljudska prava, sve redom da bi morali da malo pročitaju ovo što piše ovde.
Kaže – visoke strane ugovornice – to su države koje su potpisale konvenciju – obavezuju se da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore tajnim glasanjem – to je ono na četiri ili pet godina – pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda – niko se puškom ne privodi na izborno mesto, nego sa pozivom i hemijskom olovkom dođe i tamo glasa – pri izboru zakonskih tela. Kao što vidite, međunarodni standard nije ono što ste napravili ovde za proteklih nekoliko godina – ko je vlasnik mandata. Niko nije vlasnik mandata, niko, ali ne, vi terate.
Podsetio bih vas na Protokol broj 4, koji govori o slobodi kretanja, nadam se da će gospođa Čomić, pošto je ona jezivi borac za ljudska prava, da podseti gospodina Sarkozija da postoji član 2. ovog protokola.
Da krenemo na protokol broj 6, i to smo mi ratifikovali. To je i ukidanje smrtne kazne. To biste mogli da kažete recimo ovim Englezima, nemačkom ministru pravde i još nekima u EU koji razmatraju mogućnost preventivnog hapšenja i preventivnog ubijanja potencijalnih terorista. To su sada neka nova razmišljanja unutar EU.
Tamo je vrlo opasno, kada stave prst na čelo, jer svašta može da prođe kroz ovu dokumentaciju. Ako meni ne verujete, pozvao bih vas da se konsultujete sa, recimo, prof. Momčilom Grubačem. On je o tome napisao nekoliko knjiga, gde kritikuje EU. Mada mi je čudno, pošto znam da se on kleo u EU više negu u DS, ali eto, promenio je mišljenje. Verovatno su udarile ove revolucionarne godine, pa da ostavi nešto za budućnost.
Protokol broj 12 – opšta zabrana diskriminacije po svim osnovama. Neću da vam čitam, pošto šta vredi, daćete mi kaznu.
Protokol broj 13 – ukidanje smrtne kazne itd.
Da se vratimo na ono što je za nas najvažnije, a to će da se desi u poslepodnevnoj raspravi, moraćete u budućnosti, ne samo da čujete, slušate, nego i da postupate po onome, na šta vas upozorava, na vreme, SRS, jer očigledno, što se tiče standarda ljudskih prava, definicije se nalaze kod nas i striktno poštovanje tih principa se nalazi ovde u ovim poslaničkim klupama, ne na ovim drugim, jer tamo se kao kriterijum za odlučivanje uzima nešto sasvim drugo.
Da vas podsetim da ova Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava podrazumeva da se svi mi na svakom mestu borimo za ljudska prava. Ako imamo naše državljane u Haškom tribunalu, onda su svi građani RS dužni, pogotovo kada vide ovu očiglednu nepravdu i kršenje elementarnih procesnih prava, da podignu glas, da kažemo – zaustavite ubijanje Šešelja.
U tom smislu komentarišem, gospođo Čomić, ovaj zakon o potvrđivanju Konvencije o zaštiti ljudskih prava i dostojanstva ljudskog bića u pogledu primene biologije i medicine, ''Konvencija o ljudskim pravima u biomedicini''. Mi to ratifikujemo danas. Samo vas usmeravam na član 5. gde se govori o pristanku pacijenta i član 10, to je privatni život i pravo na informisanje.
Kaže se ovako, u stavu 2. člana 10 – svako je ovlašćen da zna svaku informaciju prikupljenu o svom zdravlju. Jedini čovek na planeti Zemlji je Vojislav Šešelj, kome se ne dostavlja izveštaj sa lekarske intervencije, ne dostavljaju izveštaji o njegovom zdravstvenom stanju. Svi drugi mogu da znaju – i Sekretarijat, novinari, a on ne sme da zna nalaze, niti šta je urađeno. Kada se digne galama od strane SRS, Komiteta za odbranu Vojislava Šešelja, onda posle dva meseca, dobije neku informaciju, šta su radili kada su ga operisali. Ova vlast, proevropska, ćuti, nemaju šta da kažu.
Na kraju, treći u izboru ovih predloga zakona je Zakon o izmeni Zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o ekstradiciji. Moram da vas posetim da je ova konvencija ovde ratifikovana još 2001. godine. Tada su stavljene neke rezerve, takođe, članom 3. Svrha tih rezervi je bila da se državljanin ne isporučuje stranoj državi.
Šta sada radite ovom izmenom? Ukidate tu rezervu, da biste isporučivali građane, državljane Republike Srbije inostranim pravosudnim organima, kako bi im se sudilo. Sastavni deo ovog je nešto što sledi verovatno na sledećoj sednici. To su neki sporazumi sa Republikom Hrvatskom i BiH, koji će da vam omoguće da radite neke stvari koje su u startu nezakonite i neustavne.
Da li vi znate da i BiH ima sud Bih, koji nije predviđen Dejtonskim sporazumom i tamo svakog dana nekoga, po izboru, Srbina izaberu i kažnjavaju ga. Vode neke postupke. Dvadeset godina posle nekih događaja, navodno, to ne zastareva, ali, kako ko smeta, tako to ide. Tako će biti i kada budete ratifikovali ta dva sporazuma sa Hrvatskom i sa BiH.
Vi izbegli Srbi iz Republike Srpske Krajine ne smete da tražite svoje stanove i svoja imanja, jer ako budete uporni, začas dolazite na onaj spisak. Tu su ovi, što rekoše, Mesić i Sanader, javljaju američke depeše – Tadić je njihov. Oni se hvale. To sam rekao i ja pre dve godine i dobio sam kaznu. Sada neću da pričam, da me ne kažnjavate. Ono što sam rekao za Tadića, potvrđuju Mesić i Sanader, preko Amerikanaca, vrhovnog boga na planeti Zemlji koga vi poštujete i posebno cenite.
Molim vas, nemamo osnova da donosimo ovaj zakon. Zašto? Zato što se vi ovde pozivate na Odluku Saveta EU. Izvinite, molim vas, ko je to? Ko su oni? Što bi to nas obavezivalo? Oni ne poštuju svoje odluke u EU. Francuzi ne poštuju nijednu odluku koja njima ne odgovara. Englezi 99% odluka ne poštuju, čak i ne znaju gde je Evropa. Uopšte ih ne interesuje. Kohezioni faktor njihove snage, stabilnosti i političkog uticaja jeste – ko će dalje da pljune na Srbe. To rade 20 godina.
Šta drugo imaju nešto zajedničko? Monetarna politika? Nije. Fiskalna? Nije na nivou EU. Kreditna politika? Nije. Regulatorna tela? Nije. Nešto se muvaju oko poljoprivrede, da ne bi izazvali velike proteste, da ne bi farmeri bacali paradajz, lubenice, klali stoku, gađali ih jajima itd. Ali, to je druga tema. O tome neću da pričam.
Uzeo sam ova tri zakona da prokomentarišem. Ovaj što se tiče medicine, vidite i sami, te standarde već imamo. Nisam hteo da komentarišem obrazloženje tog predloga zakona, jer je ono kontradiktorno u pogledu četiri dodatna protokola uz ovu konvenciju koja se tiče zdravlja. Mislim da je i te protokole trebalo ratifikovati, bez obzira što su oni sastavni deo našeg poretka, na bazi nekih ustavnih odredbi kojima smo mi preuzeli neke obaveze nezavisno od tih protokola. Mislim da su protokoli morali da idu kao sastavni deo ove konvencije. Hvala vam, gospođo Čomić.

Radi javnosti vas podsećam da je u decembru 2008. godine SRS iznela brojne kritike na ceo koncept reforme. Sve što smo rekli da će da se desi, nažalost, desilo se. Ne likujemo zbog toga, ali pošto je potrebno da postavimo neko pitanje postavljam pitanje dokle mislite da srljate u propast? Iskreno odgovorite.
Da dam odmah odgovor zašto je propast; pa zato što dijalektika između Ustava, ustavnog zakona, nečega što se zove lustracija, potrebe da stranke dobiju dominaciju u pravosuđu i potrebe da razvijene advokatske kancelarije budu dominantne, napravile su svojevrsnu papazjaniju iz koje ne može da se izađe.
Naravno, glavni uzrok ovog stanja jesu pare jer je država dobila pare za transformaciju našeg pravosuđa, da l' beše 300 ili 400 miliona nečega, ne znam čega, dolara ili evra, i koliko se sećam renovirali ste onu zgradu, pa još niste građevincima isplatili.
I demonstrirali ste tokom ove dve godine nešto što smo vam rekli da ćete da demonstrirate, a to je da ne znate šta je nezavisno, samostalno sudstvo, da ne znate šta je stalnost funkcije, da ne znate šta je stečeno pravo i kada ste donosili neke zakone koji se tiču izbora, reizbora i svega što može da se strpa u to, izgubilo se pravo na pristup adekvatnom pravnom sredstvu, pa se kao rezervna varijanta javila ustavna žalba.
Meni se sviđa vaš stav povodom ustavne žalbe i delim ga, ali imamo problem sa predsednicom Ustavnog suda, nadam se da će što pre da ode u sednicu, da malo naše pravosuđe profunkcioniše. Postigli ste nešto epohalno – pored štrajka u sudu, sada imate i demonstracije ispred suda. Eno, u Nišu demonstriraju ispred Apelacionog suda, gladuju ljudi već šest dana zbog Nisala i nekih neisplaćenih obaveza.
Kada bih vam iz torbe izvadio ove konkretne primere znate i sami šta bi tu sve bilo. Završava se da niko ne poštuje čak ni izvršni naslov koji se donese u sudu. To je prirodna posledica i zato vam postavljam pitanje dokle mislite da srljate u uništavanju pravosuđa jer očigledno je da je ovo samo prva faza.
Nadam se da su zastareli oni predmeti koji su morali da zastare, onih 5000 predmeta, zbog čega je neko ušao u Vladu iako je tokom izborne kampanje bio neevropski, a onda je postao proevropski. Znači, dokle mislite da srljate i kada mislite da se otkačite Boška Ristića, Dušana Petrovića i Mikija Rakića, jer su oni glavni, a ne vi koji sedite tu.

Kao što sam i očekivao, ko u klin, ko u ploču. Postavio sam pitanje – kako ćete da prekinete da srljate, a vi ste mi sada rekli da ćete da nastavite i dalje da srljate u ovom što se zove transformacija.
Dobro, ali sada postavljam pitanje – odakle ova proizvoljnost? Mi ćemo sada na zahtev nekoga ko nas posmatra sa strane da organizujemo posebnu sesiju pa ćemo da razgovaramo sa neizabranim, pa ćemo da ih pitamo kako ste i šta radite itd. Po kom članu kog zakona? Izvinite, molim vas, odakle ta proizvoljna tumačenja nekih propisa?
Onda kažete – mi ćemo da promenimo zakon. Kako da menjate najbolji proevropski zakon? Pre dve godine samo što niste prokrvarili ovde da je to najbolji zakon, da nema boljeg zakona, sve po standardima te Venecijanske, te Bečke, te kopenhagenske, te vašingtonske, te škokholmske komisije.
Jeste li čuli šta je Venecijanska napisala za Ustav RS? Da li je nešto rekla oko izbora, reizbora, opšteg izbora ili bilo kojeg sinonima koji koristite i sa kojim želite da poništite stalnost sudijske funkcije i da ne priznate stečena prava ljudima?
Kažete mi – mi ćemo i dalje da srljamo. Zašto? Da bi prikrili pare koje ste potrošili. Ajde što ste potrošili te pare, nego ste još dužni investitorima preko 500 miliona dinara za onu zgradu gde se sada šepurite pored Nemanjine broj devet. Zašto bi sada celokupno pravosuđe i svi građani bili žrtve gramzivosti ljudi iz DOS koji gledaju samo da dođu do pristupnih fondova da uzmu pare.
Znate li koliko vas je briga za reformu pravosuđa? Vas to uopšte ne interesuje. Vama je interesantno – drži vodu dok majstori odu, računajući da narod neće da se seti. Setiće se narod.

Koliko imamo vremena mi, gospođo Čomić?
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta. )
Hvala.
Gospođo Čomić, neću da pričam o epohalnim rezultatima naše vojne industrije, jer pre nekoliko dana neki oružari su nešto demonstrirali ispred SDPR. To rešite i ubedite njih u te stvarno velike epohalne rezultate.
Neću da pravim šalu na račun vojnih sveštenika, verovatno je to zbog posta, jer nema para, pošto ovi profesionalni će mnogo da jedu. Ne bih hteo čak ni da komentarišem ono da je bilo više pukovnika nego starešina, znate i sami, to je bilo zbog plata i radnog staža. Ne bih hteo ni da vas podsećam na to da NATO pakt na Kosovu i Metohiji pravi posebne vojne jedinice nezavisne države Kosovo. Te jedinice treba da imaju negde oko 2.500 vojnika i 800 rezervista. To kaže NATO pakt. Samo citiram ono što NATO pakt kaže.
Nisam čuo još da je NATO pakt čuo da je u nekim prijateljskim odnosima sa Srbijom, ali mnoge druge stvari sam čuo od strane NATO pakta povodom ovih 20 godina šta je sve bilo na teritoriji bivše SFRJ. Naravno, nemam nameru da komentarišem i ono što se zove afera "Pancir", afera "Satelit", nemam. Doduše ne mogu ništa da kažem gospodinu Šutanovcu, to je neko pre njega radio. Kakve on veze ima sa njim? To je sve DOS, od 2000. godine na ovamo sve je DOS bio.
Šta bih mogao još da kažem? Ne bih mogao da komentarišem ni intervju gospodina Mlađana Dinkića koji se sa setom seća kad je bio u vojsci, jer je bio zadužen za koze i tad je naučio da svira gitaru. Njegov intervju. Njemu koknite opomenu, nemojte meni. Naravno, kad se iz takvog mnoštva različitih i bogatih biografija dođe u situaciju da se navodno odlučuje o nečemu, onda mene ništa ne iznenađuje ovo što se dešava.
Pre nekih otprilike 20-ak dana imali smo prilike da čujemo i da bivši američki ambasador Montgomeri promoviše neke svoje knjige, nije ni to bitno toliko, ali je vrlo bitno da je suvlasnik u nekoj agenciji za privatno obezbeđenje, pa je to bio povod da novinari istraživači malo tragaju i što uvidom u Agenciju za privredne registre, što uvidom u neke druge evidencije…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ne sporeći da vi možete da dovedete u vezu bivšem američkog ambasadora Montgomerija i predlog odluke o izmeni i dopuni, odnosno odluke o obustavi služenja vojnog roka obaveznog i radne i materijalne obaveze, molim vas da to uradite, da bi ostali u poštovanju Poslovnika i člana 106. stav 1. dnevni red.)
Bilo bi dobro samo da saslušate, gospođo Čomić.
Zašto vam pričam o ukupnom broju tih ljudi? Zato što je ministar rekao da oko 36.000 ljudi će raditi u vojsci. Ovi novinari istraživači su rekli da preko 40.000 ljudi radi u privatnom obezbeđenju i raznim agencijama i imaju i pištolje i puške i lisice i satelitska navođenja itd. Samo sam hteo da napravim jednu paralelu. Neka onaj ko se razume u te stvari…
(Predsedavajuća: Sad vas molim da ne pravite paralele..)
Zašto?
(Predsedavajuća: Između Vojske Srbije i fizičko-tehničkog obezbeđenja.)
Pričam o brojevima..
(Predsedavajuća: Molim vas da u ovoj sali ne vređate instituciju Vojske Srbije. )
Ko vređa?
(Predsedavajuća: Možete da pravite paralele koliko god želite opšte, gledajući članove zakona koji je pred nama, ali vas molim da govoreći o instituciji Vojske Srbije u ovoj sali unesemo onoliko poštovanja koliko Vojska Srbije mora da zaslužuje, šta god ko od nas u ovoj sali mislio.)
Gospođo Čomić, vi imate problema sa činjenicama, ne iznosim moje ocene. Samo iznosim gole činjenice koje javnost zna, nigde nijednu činjenicu nisam obojio nekim svojim mišljenjem. Suvoparno iznosim činjenice. Ako je to zabranjeno, kažite, onda ćemo da pričamo na neki drugi način. Morate da date posebno uputstvo kako bi to milozvučno delovalo.
Znate, ako neko kaže da Vojska završava sa svojom transformacijom i imaće ukupno 36. 000 želim da stavim u kontekst neke druge koji imaju približno taj broj. Onda se izvlače neki zaključci. Neka svako izvlači neki zaključak svoj. Da nastavim dalje.
Vidite, priča se da je profesionalizacija nešto epohalno, koja je krenula 2003. godine. Odmah moram da vam skrenem pažnju da je u ovoj sali, čini mi se krajem 1992. godine, donet Zakon o finansijskoj pomoći radi materijalno-tehničke transformacije JNA, odnosno Vojske SRJ.
Čini mi se da je 10 godina bio rok i čini mi se da je u svakom od saveznih budžeta bila posebna stavka – materijalna sredstva za transformaciju, možda sam i pobrkao naziv. Svrha tog zakona je bila da se osposobi, transformiše vojska u pogledu naoružanja i kadrovski da se reše i ona pitanja velikog broja aktivnih vojnih lica i vojnih penzionera.
Pogledajte "Službeni list SRJ" i videćete, godinama je to bilo, a ako meni ne verujete, ovde gde gospođa Kolundžija sedi, tu su sedeli Mićunović, Labus, Desimir Tošić, Ivan Vujačić i da ne ređam dalje. Jedno vreme je čak bio, čini mi se, Perišić. Svake godine kada se donosio zakon o budžetu vršile su se odgovarajuće dopune i unošena su određena sredstva da bi se poboljšala ta transformacija te vojske. Jedna od stavki u tom programu, taj zakon je donet na bazi jednog programa, bila je upravo to – profesionalizacija.
Pošto danas slušamo ovde o profesionalizaciji različite interpretacije, naravno svako to boji na svoj način, vojska nikada nije mogla da se posmatra kao neka institucija koja nije sastavljena od profesionalaca. Pa nisu čobani vodili vojsku ili oružane sile, nego profesionalci, vojna lica, ljudi sa završenom akademijom i drugim školama.
Mi sada pričamo o nečemu što je profesionalizovati običnog vojnika, ako to mogu da svedem na ovaj naš narodni i razumni jezik. Onda smo suočeni sa nekim dilema, ali mislim da su istorija ratova, tehnologija i nova dostignuća dali odgovor na to pitanje.
Uvek je naša vojska bila moderna, to moram da vam kažem. Počev od onog perioda kada su regrutima morali da kažu – seno, slama, jer nisu znali leva, desna, jer je bila vojska i obrazovna institucija i prosvetiteljska institucija, što na žalost jutros neko nije shvatio pa je i uvredio jednog penzionisanog generala koji je u tom smislu pričao o vojsci kao o jednoj vrlo ozbiljnoj instituciji.
Takođe, institucija koja je opismenjavala ljude, pa institucija koja je bila jedina odskočna daska da se dobije vozačka dozvola i nadalje. Tako da treba imati poštovanja kada se priča o nečemu i treba imati velikog respekta, jer istorija ne počinje od danas. I pre nas su živeli ljudi i oni su imali neka znanja.
Naravno da u doba visoke tehnologije ne može neko ko ode da služi vojsku dva meseca da se osposobi da rukovodi sa nekim navigacionim sistemom ili nekim novim tehnologijama. Promenilo se i oružje, promenilo se sve. To mora da se prati. U tom smislu je neophodna profesionalizacija, ali u tom smislu profesionalizaciju imaju i one države koje još uvek u svojim propisima imaju propisanu vojnu obavezu. U tom smislu mi i podržavamo profesionalizaciju.
Za ovih dvadesetak godina mi stalno podvlačimo posle neke etape crtu, pa se malo okrenemo unazad i onda vidimo da su materijalne pretpostavke za mnoge želje nestale. Pa su te materijalne pretpostavke nestale i 1992. godine, 2000. godine, 2003. godine i moram da kažem i 2010. godine. Materijalne pretpostavke u pogledu pre svega novca. Novca za odbranu, novca za vojsku očigledno da nema. Nema tih sredstava ni posle 2000. godine kada smo se otvorili kao konzerva, došla pomoć, prodata preduzeća, izvršene sve najbolje moguće stvari i danas se konstatuje da nema para.
Verovatno to saznanje danas može bolje da pomogne nekima da shvate da para nije bilo ni u vreme sankcija, tako da nije baš bila samo pogrešna politika razlog što nema para. Evo, sad imamo idealnu politiku pa nema para. Verovatno oni koji su 1991. i 1992. godine javno pozivali da se ljudi ne odazovu na mobilizaciju, kada dođe u situaciju da vrše neke novotarije nad oružanim snagama, onda nije ni čudo što nam se neke stvari dešavaju. Sve je u domenu politike, to moram da vam kažem.
U tom smislu SRS jeste opredeljena za usavršavanje i profesionalizaciju naših oružanih snaga.
Kakve su opasnosti, problemi i izazovi, da sad ne upotrebljavam ovu novu terminologiju? Apsolutno nisam siguran da smo mi toliko bezbedni. Mislim da te opasnosti uvek postoje i mislim da neki odbrambeni sistemi, koji više nisu odbrambeni sistemi, nego su već i agresivni, doduše sada menjaju svoje strategije, sada se usmeravaju prema globalnim klimatskim promenama, proliferaciji nuklearne energije, želja da se zagospodari energentima širom kugle itd, da ne ulazim u te velike priče.
Mi u toj velikoj priči smo najmanji mogući šraf. Treba da budemo svesni toga da ne pričamo neke velike stvari, da ćemo mi da rešimo velika partnerstva. Ne možemo mi da rešimo ta velika partnerstva. To su naši problemi i mislim da ovaj predlog zakona to ne rešava.
Skrenuo bih vam pažnju na tekst predloga odluke i na obrazloženje. Ovo je kontradiktorno. Ovaj član koji je bio osnov za predlaganje ove odluke, član 135. stav 4. upravo govori da mora da se završi profesionalizacija da bi se donela ova odluka. U obrazloženju se samo daje očekivanje. Po nekom programu, odnosno strateškom pregledu to bi moglo da se desi.
Onda se kaže – očekuje se da će biti 90'% završeno do kraja ove godine. Član zakona kaže – kada se završi to, onda sledeće stupa na snagu. Znači, tek kad se 100% završi. Ali to nije osnovni problem ove odluke, osnovni problem naše vojske je što nema para i što neće biti para. To je taj glavni razlog.
Mislim da smo u današnjoj raspravi rekli svoje protivljenje ovakvoj vrsti približavanja NATO paktu, jer ne vidimo nijedan razlog zašto bi srljali prema toj organizaciji. Hvala.

Gospođo Đukić Dejanović, mene stalno ignoriše bilo ko da dođe iz Vlade. Evo, nema ga Marković. Uporno je slušao, kad se ja pojavim, on pobegne. Dobro, ionako je ovo upućeno građanima, ne toliko onima koji su na vlasti, jer kad bi sad podsećao sve šta je Srpska radikalna stranka upozoravala, evo sad ste došli da potvrđujete sve ono što je Srpska radikalna stranka blagovremeno ukazivala.
Pošto je bila priča o krađi mandata, u pravu ste i dobro je što priznajete. Svi oni koji su saučestvovali u krađi mandata Srpske radikalne stranke i danas su priznali da je to nečastan posao. Taj 21 mandat. Ali, pošto sada pričamo o elektronskoj upravi, gospođo Đukić Dejanović, ja bi vas zamolio da dođete i da pogledate sajt Narodne skupštine i da pogledate raspored poslanika po strankama.
Ovi što su pre mene pričali i dalje se vode kao članovi Srpske radikalne stranke. Znate li to? Dve godine ubeđuju naciju kako su se oni zaprali pa su čisti, pa su neki drugi, pa sad za deset miliona bi da isporuče i Mladića, a onda svaki sledeći samo zavisi koliko para.
Ko je njih napravio? Pitajte Borisa Tadića. Pitajte Montgomerija. Pitajte onog američkog ambasadora, pa pitajte i ko je dao pare? Sada se Velimir Ilić, sve je u pravu što je rekao, kradu se mandati po opštinama, kasno setio. Kad je njega zabolelo, e onda se setio svega, ali mi smo vas na vreme upozoravali.
Da vam kažem, 2006. godine, posle novog Ustava Republike Srbije, Venecijanskoj komisiji, kad se već pozivate na sve i svašta, rečeno je – mora 102. stav 2. jer postoji jedan Bogoljub Karić koji krade mandate parama. Evo, sada je koalicioni partner. Sada kažete Mlađa krade mandate. Taj Mlađa do pre dva meseca je rekao mandati pripadaju stranci, pa kada je dobio šamarčinu iz Evropske unije kaže – sad je to neprikosnoveno pravo narodnog poslanika.
Svi se pozivate na jedno isto, a ne znate šta piše. Pozivate se, opet da koristim vašu argumentaciju, na Protokol uz Konvenciju zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda, koja je izmenjena u skladu sa Protokolom broj 11. i još 20. marta 1952. godine.
Član 3. glasi, to vas podsećam i zbog Ksenije i zbog onih drugih stvari, Pravo na slobodne izbore, pa slušajte šta to Evropska unija kaže o slobodnim izborima: visoke strane ugovorom se obavezuju da u primerenim vremenskim razmacima održavaju slobodne izbore sa tajnim glasanjem, pod uslovima koji obezbeđuju slobodno izražavanje mišljenja naroda pri izboru zakonskih tela.
Gde tu piše da Pera, Đoka može da bude vlasnik mandata? Gde tu piše? Gde ste to pronašli? U slobodoumnim tumačenjima od strane Boška Ristića i Nenada Konstantinovića, a mislim i vrapci na grani znaju da oni za šta se uvate, to se osuši. To se trajno osuši. To ne može da se oporavi.
Jedino SRS ne krade mandat. Kada neko dođe i kaže – hteo bih da budem član SRS, ali da ponesem mandat, mi mu kažemo – hvala, ne može, zabranjeno. To je prvi put rađeno još 1993. godine u ovoj sali sa jednim poslanikom iz Kilibardine stranke. Rečeno mu je da nije moralno i ne prihvatamo.
Vi se po potrebi setite morala i izborne volje građana. Neki put vam fali Gonzales, a neki put nije dobar Gonzales. Sada vam ne odgovara Gonzales, 1996. godine vam je odgovarao Gonzales i bile su vam vrlo drage pare Caneta Subotića, 500 hiljada maraka koje je doneo da se održe protesti.
Samo da se podsetimo nekih stvari, jer ste se pre dve godine smeškali, pa je meca zaigrala ispred vas. Znači, isto kao što je bilo 2006. godine sa Karićem, nije učestvovao na izborima, a ima poslanike, ima lokalnu vlast itd. Danas se to isto dešava, samo što nije Karić, već je neki drugi Karić. Da li finansira inostranstvo, da li finansiraju mafijaši, sasvim je svejedno. Onaj ko je dao pare, on kontroliše i vlast i opoziciju, osim SRS.
Sada da se vratimo na ovo visokoumno, nadam se da ovo tumačite kao da sam vas pohvalio, jer ste napokon priznali sve šta ste brljali za ove dve godine, da bi oslabili SRS i Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu. E, cvrc, to je nemoguće, znate i sami. Kako je to moguće? Vidite i sami da nije moguće, ali je dobro što priznajete.
Naravno, večeras obavezno da upalite televizor. Znači, od pola tri do pola šest biće statusna konferencija. Biće verovatno na RTS, biće verovatno na televiziji "Kopernikus", da čujete i vi u sali i građani Srbije ono što preživljava Šešelj u Haškom tribunalu, to Srbija preživljava ovde sa ovom vlašću.
Sada, da se krene sa ovim zakonom. Član 2. kaže da treba da se menjaju nazivi za obrazovanje u skladu sa Bolonjom. Opet da podsetim, jedina stranka koja je glasala protiv Bolonje je bila SRS. Kada sada vidim neke telegrame podrške studentima daju Čedomir Jovanović, Vojislav Koštunica, prosto se zgražavam. Zgražavam se. To je prirodna posledica Bolonje.
Kažem studentima – džabe vi ispred Vlade, idite na Dedinje ispred kuće Borisa Tadića i samo tražite da se na isti način školujete kao Boris Tadić, a ne ono što se dešavalo, potpalimo studente evropskim vrednostima da protestuju.
Ko ih je potpalio? Onaj ko se besplatno školovao, pa deca ne znaju, pa se izbore za evropske standarde. Sada treba roditelji da plaćaju, a oni nemaju ni za hleb. Jadnici. Hajde ovi što su lošiji studenti i đene-đene da se shvati, ali kako da se shvati ovo, po Bolonji ima više bodova nego što treba i opet država kaže – nemamo para.
Šta, deca su kao komunalne usluge? Nemamo para za građevinsko zemljište, nemamo para za decu.
Znači, preživljavate posledice strmoglavog vođenja Srbije u propast. Onda se čudite šta se dešava. prirodna posledica DOS-ovske politike. Ovo je priroda, ovo je zakonomernost. Zakonomernost.
Sada ćete da menjate naziv, slažem se. Ko sme da primi u državnu službu ili u pravosuđe nekoga ko je završio, nazovi, neki pravni fakultet Vesne Vodinelić ili ne znam koga? Videli ste i sami da su ljudi promenili biografije. Više nisu građevinski inženjeri, nego menadžeri. Završili u međuvremenu škole u Grockoj itd.
Znate li koje probleme imaju roditelji da zaposle decu koja su završila neke tamo privatne škole? Hajde što ne priznaju državni organi to školsko obrazovanje, nego i privatnici. Kažu – završio si taj, ma ne dolazi u obzir. Zaboravi.
Sećate se kada smo pre nekoliko meseci menjali Zakon o visokom obrazovanju, pa kada su izneti podaci koliko ljudi doktorira na nekom od tih fakulteta. Doktorira. Više doktorira, nego što diplomira. Jeste. Mislim da je profesor Šami čitao te podatke.
Onda se čudimo šta nam se dešava. To je prirodna posledica jedne strmoglavosti.
Sada zbog izvoda iz matične knjige rođenih menjamo Zakon o državnoj upravi. Ovo što ste napisali u članu 1. Zakona o izmenama i dopunama, po svojoj suštini je materija Zakona o opštem upravnom postupku. Vi ste se dosetili i kazali – međusobna komunikacija dva državna organa. Sve unutra što jeste se tiče postupka i dokazne vrednosti nečega što postoji u elektronskoj formi.
Promašili zakon. Apsolutno promašili zakon. Sve što je u novom članu 75a tiče se Zakona o opštem upravnom postupku. Ali, šta vredi, nemamo taj savet za zakonodavstvo, sekretarijat. Znate, od 2001. godine kako je bilo. Biserka Živković je bila sekretar. Aman ljudi, da vam ne pričam dalje. Nema ga, pravni sistem. On usklađen? Ma, nije usklađen, on je razoren, totalno. Svaka vaška obaška. Svaki organ je država sam za sebe.
Sada, zbog toga što postoji mogućnost da se preko kompjutera vidi iz matične knjige rođenih, menjamo ovo kao epohalni uspeh. Ko će to da predstavi? Milan Marković. Prvi demokratski predsednik opštine Palilula. EU ili neko drugi dao pare da se ta opština osavremeni, napravili su šalter salu. Tamo su sve navodno mogli da završavaju.
Znate li kada je neko sklon kriminalu, a mi imamo kriminalnu vlast, možete da mi date opomenu, ali to sada svi pričaju. Građani pričaju, gospođo Đukić Dejanović.
(Predsednik: Opominjem vas. Ne izričem opomenu, ali vas zaista opominjem da vodite računa.)
Galupova istraživanja pričaju. Zašto?
(Predsednik: Molim vas, ne možete tako govoriti. Ne možete ni o jednom čoveku govoriti, reći da je kriminalac, dok se to ne dokaže.)
Rekao sam da je vlast kriminalna, ne pojedinac.
(Predsednik: Molim vas, kriminalna vlast i takav način konstatacije kako vi to činite, zaista degradira državu. Molim vas, nemojte sa mnom polemisati. Vodite računa o terminima koje koristite.)
Gospođo Đukić Dejanović, vi mene ne želite da saslušate. Ne, ne polemišem s vama, samo vam citiram šta su ljudi napisali, do čijeg mišljenja je vama stalo, gospođo Đukić Dejanović.
Jeste li čuli da je Galupovo istraživanje reklo šta se dešava? Nekada je bilo 150, 160 , 159 evra za mito, sada je to podignuto na 255 evra. Ako ste to što ste meni rekli stvarno mislili, morali ste da odete u "Medija centar" i da pohapsite sve one koji su to javno rekli.
Tamo je bio i predstavnik vama drage EU. On je samo citirao ono što pričam u Skupštini. To sam dao kao stav, kao mišljenje. Oni su sve to lepo uzeli, pa su sabrali, oduzeli i dali statistički podatak. Vi se tresete od njihove statistike, a ne tresete se kada vas unapred upozoravam. To su objavili ljudi.
(Predsednik: Gospodine Krasiću, ne tresem se, nego vas podsećam da je na dnevnom redu Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakon o državnoj upravi. Apsolutno se ne tresem.)
Upravo to, gospođo Đukić Dejanović. Samo što vi mene ne slušate šta pričam. Ne postoji poslanik koji se više drži teme dnevnog reda od mene, da znate. Ako mi ne verujete, pitajte gospođu Čomić. Ona to zna. Zato sam i rekao – kamo sreće da Gordana predsedava. Onda bi to išlo po demokratskim standardima.
Mogu li da nastavim dalje, a da vas baš mnogo ne potresem?
Vidite, idemo dalje, samo polako. I naši hokejaši igraju u slovenačkoj ligi, pa to je ta leteća zamena. Ovo je bodi-ček. Dobro. Hvala vam, gospođo Đukić Dejanović, možemo dalje.
Znači, kada ljudi skloni koristoljublju dođu u mogućnost da koriste elektronsku bazu podataka, bilo da su u pitanju državni organi, organi lokalne samouprave ili organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, onda može haos da nastupi.
Znači, nije problem zakon i zakonsko rešenje, problem je specifični sastav ljudskog materijala koji radi na odgovarajućim poslovima.
Zašto sam iskoristio Palilulu? Godine 2001. je bila velika afera sa nadziđivanjem. Gospođo Čomić, znate li ko je učestvovao u toj velikoj aferi sa nadziđivanjem? Znate. Svi funkcioneri u kabinetu predsednika Republike Srbije, molim vas.
Zašto je pogrešan zakon za intervencije? Pogledajte koji se termini koriste. U skladu sa zakonom vrši uvid, znači, vrši uvid u evidenciju. Službenik iz jednog državnog organa vrši uvid u evidenciju koji vodi drugi državi organ. Kaže – pribavlja podatke, znači, pribavlja podatke iz evidencije drugog državnog organa za potrebe predmeta koji se nalazi u prvom državnom organu.
Znači, ovo nije samo izvod iz matične knjige rođenih, ovo je mnogo šira odredba. Ako je mnogo šira odredba, onda možete da zamislite kakva će situacija da bude ukoliko u elektronskoj formi sa jednog kompjutera se izvrši uvid u zvaničnu evidenciju kod drugog organa, pa sad vi sumnjajte da li je to za potrebe postupka ili je u pitanju neka zloupotreba.
Sada da preskočim ono što je i pomenuo ministar, a to je onaj Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, a onda, sada citiram one vaše prijatelje koji su vas instalisali, korumpiranost itd, ako znamo da takav specifičan sastav radi u državnim organima, onda nije čudo što, recimo, policajac koji obezbeđuje Snežanu Malović, neki Zvonko, u Rakovici pravi stanove za tržište, bez građevinske dozvole. "Au, au", ja to stalno pričam, ali nema rešenja.
Ili ako neko izvrši uvid u neku evidenciju, pa onda ono što je planirano da se napravi u Vrčinu, pobune se građani i asfaltna baza dođe u centar Rakovice. Tamo ne sme niko da se buni, zato što svi imaju uvid u zvanične evidencije i mogu da preduprede sve.
Ili kad neki predsednik opštine sa tom evidencijom uvidom u neku evidenciju zbog N.N. nekog navodnog postupka preusmeri iznose poreza na prenos apsolutnih prava sa igrom računa na privatne račune opštinskog rukovodstva. Vi samo dajete sofisticirani oblik za zloupotrebu službenih ovlašćenja ljudi koji budu radili. Samo dajete to.
Evo vam još jedan podatak. Pričao sam pre jedno mesec dana, odmah je to zaustavljeno. Ljudi slušaju neki narodni radio i javljaju se. Narodni radio nema ni frekvenciju, nema ni dozvolu. RRA kaže - podneo krivičnu prijavu. Izvršimo proveru, krivične prijave nema. Šta može tu elektronika da pomogne građanima, objasnite mi, elektronska evidencija?
Šta može da pomogne građanima? Verovatno ako dajete toliki značaj elektronici, onda treba da ugradite čipove držanim službenicima i državnim funkcionerima, pa čim krene na nešto nezakonito, da ga drmne iz onog čipa velika struja i da se on sve secne. Ne vidim drugi razlog. Ne vidim drugi način kako da se nešto privoli da bude u skladu sa zakonom.
Ovde su stvarno korišćene benigne formulacije - da se omogući građanima da ne idu od šaltera do šaltera, da mogu da organi međusobno komuniciraju, da onaj koji vodi upravni postupak koristi evidencije drugog državnog organa, da uzima te podatke iz tih evidencija i smatra se da građanin nema potrebe da dokazuje, tim pre što je po pravilu upravni postupak, postupak koji se vodi po službenoj dužnosti, bez obzira na zahtev stranke, itd.
Skrećem vam pažnju da je mogućnost zloupotreba maksimalna. Vi se sećate 2000. godine, donet je novi Zakon o izboru narodnih poslanika. Predviđen je jedinstveni birački spisak. Godine 2001, 2002, 2003. nije mogao da se uspostavi jer pet opština nisu imale kompjutere, to je opravdanje.
Sada nešto samo da se podsetimo. Priča se nešto epohalno, da se kreće sa elektronskom upravom, itd. Taj projekat je star 20 godina, moram da vam skrenem pažnju. Postojao je jedan projekat da se uveže kompletna državna administracija na nivou republike sa okruzima, itd, da ta elektronska komunikacija bude, bilo je i nekih programa, nešto je i rađeno, ali glavni razlog zašto to nije zaživelo pre 2000. godine bila su pre svega velika sredstva koja su bila potrebna. Čak je bio i ugovor zaključen, čini mi se, sa Mihailom Pupinom oko toga.
Sada je epohalno jer neko je navodno dao pare, pa se Milan Marković sa predsednikom ili nekim iz Vlade slikao kada je pustio taj sistem u vezu za matične knjige rođenih. Sada zbog izvoda iz matične knjige rođenih, koja već funkcioniše, mi pravimo odredbu u pogrešnom zakonu, koja će da omogući svakome ko ima mogućnosti da uđe u taj sistem, a svako će moći da uđe u taj sistem ko je državni službenik.
Još kažete da ćete podzakonskim aktom da regulišete te stvari kako se ulazi i kako taj sistem može da bude pouzdan. Šteta što ja nisam poneo nešto što je bilo juče na dnevnom redu kod igara na sreću, da vidite koliko je firmi ovlašćeno da baždari automati, da popravlja automate, gde se prave oni automati i kakve su mogućnosti zloupotrebe i notorna činjenica, od 17.000 i nešto registrovanih automata, tih za igru, ima još 10-15 hiljada neregistrovanih.
Šta bi sa Bojanom Krištom, koji je bio na čelu Državne lutrije? Svi smo ga zaboravili? Nismo ga zaboravili, postoji pres-kliping, sve se beleži, sve se pamti. Sve se pamti jer mora crta da se stavi, znate, plus, plus, plus, minus, minus, minus, pa crta, pa da vidimo kakav je saldo. Sada trenutno pripremamo taj saldo da vidimo. Samo vas pohvaljujem, napokon ste shvatili neke stvari. Drago mi je što priznajete.
Naravno, za ovaj predlog zakona ne možemo da glasamo jer ste pogrešili pre svega naziv zakona i zakon gde treba da se pravi neka intervencija.
Hvala, gospođo Čomić, vidite koliko ste vi bolji.

Gospođo Čomić, na početku bih dao nekoliko informacija, obaveštenja koja mogu da pomognu ovu današnju raspravu.
Sve što budem rekao u vezi ove tačke dnevnog reda je načelne prirode, tako da poslanici čija se imena nalaze u Predlogu ove odluke ne treba da bilo šta loše protumače u mojim rečima, jer današnja rasprava se ne odnosi ni na jedno ime, ni na jednog poslanika.
Poslanička grupa G17 plus ima pravo, kao i sve druge poslaničke grupe, srazmerno rezultatima izbora, da kadrovira, da određuje ko će u ime poslaničke grupe da bude član radnih tela Narodne skupštine, ali mislim da je ovo dobar primer da se vidi gde sve poslaničke grupe greše.
Zamolio bih vas, gospođo Čomić, da sa sekretarom još jedanput pogledate ovaj predlog odluke. Prvo i osnovno, ne može da se traži na osnovu člana 23. Poslovnika ovo. Ovo se traži na osnovu člana 45. Poslovnika Narodne skupštine. Naravno, ovo se ne odnosi na poslaničku grupu, to rade sve poslaničke grupe, ali služba mora da upozori, ako držite do Poslovnika i do poštovanja nečega što je propis. To je prva stvar.
Druga stvar, ova odluka se donosi na osnovu člana 45. Poslovnika, a ne na osnovu člana 24. kako je napisano u predlogu ove odluke. Članovi 23, 24. se jednokratno troše na konstitutivnoj sednici Narodne skupštine, a ova promena se vrši, ako mogu tako da kažem, po ovim odredbama.
Odmah da vam skrenem pažnju da je član 297. poslednji član Poslovnika i nije obuhvatio član 45, nego od člana 46. do člana 67. Poslovnika, s obzirom da ima i ovaj prelazni period do konstituisanja novog saziva. Znači, ovo je sugestija službi da ubuduće obrati pažnju da kada se već primenjuje Poslovnik, da se primenjuje Poslovnik.
Dalje, ova odluka ne bi smela da bude odluka o izmenama Odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije, već bi morala da bude odluka o prestanku dužnosti člana, pošto sad nemamo zamenike i izbor novog člana. To su čisto formalno-pravni nedostaci ovoga.
Da kažem, ovo je uradila i neka druga poslanička grupa na prošloj sednici, na jedan sličan način i pretpostavljam da je ono prepisivanje itd, tako da ovo nije zamerka poslaničkim grupama, nego jednostavno upozorenje službi da Poslovnik traži nešto drugačiju formu. Ali dobro, to je sad tema za vas i vi razmišljajte i gledajte kako ćete to da ispravite.
Ova tema kada se formiraju ili se prave neke izmene u radnim telima Narodne skupštine je idealna prilika da ustvari mi pričamo o tome kakav je politički život u Republici Srbiji u onom delu gde se taj politički život ostvaruje u Narodnoj skupštini. Naravno, današnja tema nisu imena i prezimena poslanika, nego pre svega ovo što je Poslovnikom regulisano kao delokrug rada odbora Narodne skupštine. Moram moju diskusiju da svedem u okviru onoga što je propisano Poslovnikom, i trudiću se da ne izađem iz toga okvira.
Stvarno se postavlja pitanje – da li u ovim uslovima kada već nekoliko godina se frontalno napada Narodna skupština kao predstavničko telo, kakav je domet radnih tela Narodne skupštine, kakav je značaj i kakav je domet Narodne skupštine kao organa? Građanima je potpuno jasno, važno je da ima 126, pa će i vrabac biti soko. To nije nikakav problem da se napravi.
Da li Narodna skupština vrši svoju ustavnu nadležnost? Vrši je u onom delu gde se na brzinu donose zakoni. Šta je brzo, to je kuso, znate i sami takva je naša izreka. Evo, na današnjoj sednici imamo objedinjenu raspravu i spajanje nespojivih stvari.
Kakve veze ima zakon o rebalansu sa izmenama Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Nikakve veze. Ali, očigledno Narodna skupština u toj brzini funkcioniše tako da se digne galama povodom nečega kako bi se drugo pritajilo. Dokle? Do neke nove prilike kada će da se otvori ili da eksplodira ta tema.
Pošto smo sada povodom ove tačke dnevnog reda na temi odbora kao radnih tela, moramo da kažemo da li ta naša radna tela mogu da ispunjavaju ono što je Ustavom i Poslovnikom propisano. Formalno mogu. Ali, mi u radnim telima imamo preslikanu situaciju koja postoji i u plenarnim sednicama Narodne skupštine. Mi ne možemo okrivljivati poslanike.
Deluje malo čudno. Zašto? Zato što ako je u Skupštini princip poslaničke većine dovoljno je da obezbedite kvorum i dovoljno je da u danu za glasanje dođemo do 126, zašto bi na sednicama radnih tela oni nešto drugačije radili? Nema potrebe. Tim pre što sednice radnih tela i nemamo pažnju javnosti, poneki put neka tema koja se izvuče, i po pravilu to je ona tema koja treba da bude na suprotnoj strani od glavne teme koja se nalazi u Skupštini.
Zbog toga mi u ovom hodniku imamo onu tablu, imamo ove novinare koji se bude oko pola deset, i kada se priča ovde recimo o ekologiji, oni vas saleću ovde i postavljaju vam neka pitanja o nečemu što će možda za šest meseci biti na dnevnom redu. U toj medijskoj halabuci javnost se usmerava ka nekim drugim pitanjima koja su apsolutno sporedna u odnosu na glavnu temu zbog koje je sazvana Narodna skupština.
Tako da je sada važno da poslanici puše, a uopšte nije važno da li je dobar zakon recimo o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Za taj zakon imamo verovatno pet amandmana, to je deset minuta i u načelnoj raspravi verovatno su neke poslaničke grupe iskoristile po dva minuta da to pokažu, jer je dominantna tema na rebalans.
Slična je situacija i sa zakonom o bankama, situacija sa ovim izmenama Zakona o Agenciji. Znači to se gura pod tepih, diže se nešto što navodno mediji kažu da je interes javnosti.
Da li mi možemo da vršimo neku kontrolu vlasti? Ne možemo. Od 2002. godine nijedan završni račun budžeta nije usvojen u Narodnoj skupštini. Nije bar bio tema, nije bio čak na dnevnom redu. Zapamtite, na dnevnom redu nije bio zakon o završnom računu budžeta. Izaberite koju hoćete godinu 2002, 2003, 2007, 2008, ne morate 2009., pošto još nije došlo.
Onda se postavlja pitanje u ovim promenama u sastavima radnih tela - šta poslaničke grupe žele da postignu? Da popune kvotu. Znam koji je razlog kod G17 plus, jednostavno promenili su neke koji imaju neke druge obaveze, a poslanici su pa žele da ne budu razlog zbog čega ne postoji kvorum za rad nekih odbora. To je korektno.
Da vam kažem, nikada nije bilo ni sporno kada se glasa o sastavima radnih tela zato što tu važi srazmera koja je promovisana kao parlamentarni princip, kao i ona podela nekih funkcija u radnom telu, gde jednostavno princip važi da ni jedna stranka ne ulazi u kadroviranje druge stranke koja predlaže svoje ljude. To treba očuvati.
Međutim, toliko je parlamentarnih principa bilo u Narodnoj skupštini i oni su pogaženi. Ti parlamentarni principi se gaze u zavisnosti od trenutnih interesa nekih. Recimo, ono što važi za neke stranke u vlasti u Skupštini ne važi za stranke u opoziciji, ona dokumentacija koja prođe kao prihvatljiva i dovoljna za stranke vlasti.
Kada se sa tom istom dokumentacijom pojavi neka stranka opozicije menjaju se pravila. Onda znate i sami, da li je to prava izjava volje, da li je doneo dopis, da li je odneo, da li je poštom, da li je ovo, da li je golub pismonoša leteo nad Narodnom skupštinom. Znači, uvek se nešto promeni.
Podsećam vas da je pre nekoliko godina bio vrhunski demokratski princip da oni koji su na vlasti treba da obezbede kvorum, a onda će i poslanici Demokratske stranke, koja je tada bila u opoziciji, da procene da li će da uđu da rade, ili neće da uđu da rade. Ukoliko nema kvoruma oni ne ulaze.
Sada kažemo to je neki princip, hajde to da primenimo, đavola, to više ne važi, promenio se. Demokratija je bila 1991. godine, mogućnost da se čuje i neke druga alternativa, pa onda je demokratija bila poštovanje forme. Kako čusmo pre nekoliko meseci od ideologa, reče – demokratija, to je većina. Vidite kako ide geneza jednog istog pojma. Onda dobija neke svoje sinonime koji su u suprotnosti sa nečim što se zove dobra parlamentarna praksa.
Želim i poslanici SRS želimo da otvorimo temu, mišljenje koliko poslanici doprinose narušavanju ugleda Narodne skupštine i koliko doprinose narušavanju značaja radnih tela Narodne skupštine. Odmah da vam kažem, mnogo doprinose. Zašto mnogo doprinose? Zato što pristaju i potvrđuju jedan drugi princip, da sve zavisi od volje jednog čoveka. Ako on kaže da se plati naknada za korišćenje građevinskog zemljišta i grejanje, rebalans budžeta ima da bude prepun tih stvari, da se to izmeni. Ako on ćuti, svi ima da ćute, jer je to neki politički interes.
Potpuno sam svestan činjenice da ne mogu da izazivam pobude poslanika u drugim poslaničkim grupama, pogotovo u poslaničkim grupama koje čine vlast. Parcelacija je izvršena, potpuno jasno. Trudim se da žigošem taj način rada, da upozorim građane kao suverene da vode računa šta rade. Kada naprave grešku, oni pristaju na te stvari.
Došlo je vreme kada ne smemo da pristajemo, jer propadamo, lebdimo iznad jednog ambisa i za čas može da se desi da se strmeknemo svi dole. Tu je uloga poslanika kao zastupnika građana da podignu glas u ime građana. Taj glas treba da se zasniva samo na istini i ništa više od toga. To je, za početak, dovoljno. Da jednostavno se ne pravimo svi da nismo obavešteni, ili nismo čuli, ili nismo znali. To je danas nemoguće.
Nema više tako naivnih. Ako ima naivnih, njima nije mesto u ovoj sali. Naivni ne smeju da uđu u ovu salu. Ako uđu u ovu salu, propade država. Ovde moraju da budu vispreni, politički nadareni, ljudi koji se ne mire sa sumornom stvarnošću, već svakog dana u svakom pogledu, sve više napreduju ka istini i ka pravdi.
Imamo situaciju da se toleriše nešto, pa kada neko bude lično povređene, onda se poziva na pravdu. Znači, kada mu se pogodi, kada ga pogodi neki lični interes, onda se poziva na pravdu. To nije ništa novo, to se dešava i svim građanima, kao i onima koji tolerišu otkaze, pa neće da dignu glas i kada dođu oni na red kažu – nepravda. Na svom primeru je osetio nepravdu, a na primeru svog komšije, komšije ili prijatelja nije imao mogućnosti da vidi da se sprovodi nepravda. To je slično i u Skupštini.
Ako dozvoljavate, otvorio bih još jednu drugu temu koja je takođe značajna, a tiče se političkog života i mogućnosti koje se dešavaju u Narodnoj skupštini. Sa takvim odnosom, ova zemlja je došla u situaciju da oligarsi, bogataši i oni koji imaju mnogo para, a znate da kada je neko prokleto bogat, verovatno to nije na pošten način postao. Svi smo postali taoci tih bogataša. Oni mogu da finansiraju i vlast i opoziciju, i postojeću vlast i buduću vlast, i postojeću opoziciju i buduću opoziciju. Njima je sasvim svejedno ko će da sedi na kojoj funkciji, on je platio to.
Podsetiću vas da je tamo negde u decembru mesecu 2006. godine, neka od tih komisija pravila neki izveštaj, pa je razgovarala sa ljudima koji su bili najznačajniji za usvajanje Ustava Republike Srbije. U izveštaju je otišao i on je član 102. stav 2. Predstavnici te komisije su zapisali, taj član mora da postoji u Srbiji, jer postoji neki Bogoljub Karić koji je u mogućnosti da kupuje mandate. On je, sećate se, te godine imao poslaničku grupu iako nije učestvovao na izborima. Zar vam se ne čini da je to već nešto poznato da se dešava u ovoj zgradi, i malo-malo, gotovo na svakih dva meseca čujemo – ljuti protivnici postali saradnici. Ta meca igra kod svih, samo se postavlja pitanje vezivnog tkiva unutar stranaka.
Šta je vezivno tkivo u nekim strankama, pa nema tih naknadno pametnih ljudi koji su shvatili da njihova ideologija više nije ta, nego neka druga? Dolazimo do odgovora – pare. Pare kao univerzalno lepilo, kao mera za sve. Imaš pare, najlepši si, najpametniji si, najpoželjniji si i cela država je postala talac te vrste i te takve politike.
Da li su se promenili uslovi u odnosu na 2006. godinu? Nisu. Ali, 2006. godine ti vaši prijatelji iz inostranstva su vam davali podršku, jer su bili suočeni i shvatili su da postoji problem kupovine. Sada, pošto su oni odvojili kesu da kupe neke, sad vas pritiskaju i kažu – poslanik je vlasnik mandata. Da nije bilo tog Đoke iz Prćilovice, niko ne bi znao za stranku koja postoji 20 godina.
Sve se menja. Da ne biste pogrešno shvatili ovu moju diskusiju i ovaj uvod, tumačite to isto kao prošle godine kada sam vam pričao o reformi pravosuđa. Tada sam koristio mog prijatelja Boška Ristića, pa sam rekao, čega god se on dohvati, to se osuši. Smeškali ste se. Čini mi se da me u nekom izveštaju citiraju neki stranci. Čini mi se da me citiraju.
Vodite računa, sve može da se dešava, ali ne sme da se ugrozi država i ne sme da se ugroze vitalni interesi naših komšija, ne moram da vam pričam o narodu, naših komšija, naših prijatelja, jer kada izađemo iz ove sale ili kada se više ne bavimo ovim poslom, valjda bi morali da dignemo te glave i da se šetamo, da gledamo one ljude koje svakog dana moramo da vidimo, da možemo da kažemo dobar dan, da možemo da se pozdravimo sa tim ljudima, a ne ne daj bože da se to desi, a izgleda mi da će se ići ka tome, da će neki za šest meseci bežati sa ulice i ubeđivati prijatelje i komšije da nisu baš oni članovi te stranke.
Hvala gospođo Čomić, nadam se da ništa nisam prekršio.

Gospođo Dejanović, malo ću da proširim ovaj amandman, pošto ima puno amandmana na član 3, a tiče se produženja i stanja duga Republike Srbije, pa neću samo da pričam o ovome što se konkretno odnosi, da bi jednostavno upotpunio vreme za sve amandmane povodom ovog člana.
Dobro je što Zakon o budžetskom sistemu nalaže da sastavni deo budžeta bude i zaduženje garancije i stanje duga. To nekada nije bio slučaj. Ali, šta smo dobili ovakvim statističkim prikazom? Dobili smo jedan budžet koji predstavlja statistiku politike Vlade Republike Srbije. Onda vidimo da se jednostavno ova vlada ne snalazi u datim okolnostima, ali moram da proširim to na sve vlade od 2001. godine.
Šta je karakteristika tih vlada i tih budžeta? Karakteristika je, gospođo Stojiljković, da još uvek nemamo završne račune za 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008, neću da vas prozivam za 2009. godinu, ali znate, zapljusnula nas je demokratija i dobili smo novi demokratski standard, da demokratska vlast ne podnosi račun šta je i kako je radila.
To se nikada nije desilo od 1940. i neke godine naovamo. Ako je to demokratski standard, u redu, samo kažite. Ali, moramo da znamo da onda to nije u skladu sa Ustavom i sa Zakonom o budžetskom sistemu. Kada se ne podnosi takav jedan izveštaj za taj niz godina, onda moramo da napravimo jednu retrospektivu, da vidimo šta je to, u stvari, za ovih nekoliko godina urađeno.
Onda dolazimo do jednog zaključka da u tom strmoglavom putu prema EU, koja bi trebalo da ima definiciju države blagostanja, kod nas se primenilo nešto što Evropa nije baš mnogo prihvatila, a to je taj vašingtonski konsenzus, a on znači privatizacija, znači unutrašnja i spoljna liberalizacija, znači po svaku cenu obezbediti stabilnost kursa i cena i znači uravnoteženje budžeta. To u našim uslovima u Srbiji značilo je sledeće – prodaj, potroši i onda se zaduži.
Tako je narastao ovaj dug i ovaj dug svake godine ima sve više i više da raste, iz jednog prostog razloga što svi mogući pozitivni efekti od ovih procesa pojavili su se kao negativni efekti. Od privatizacije imamo suštinski štetu jer nije došlo do porasta zaposlenosti, niti do rasta BDP, niti je došlo do osvajanja nekih tržišta, već naprotiv, statistika koju Vlada saopštava i u okviru ovog obrazloženja ovog zakona je sasvim nešto suprotno.
Znači, mi imamo konstantno rast nezaposlenosti, imamo konstantno pad fizičkog obima proizvodnje, imamo konstantno smanjivanje socijalnih transfera i mi već u kontinuitetu imamo negativne trendove. Recimo, kod doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje 2008. godine pad je bio 0,01%, prošle godine je bilo 3,3%, ove godine ko zna koliki će biti pad po osnovu uplaćenih doprinosa.
Naravno, javlja se velika rupa u javnim finansijama, da bi se obezbedila ta sredstva. Onda se ide na strahovito zaduženje, a da pri tom ne znamo zašto se zadužujemo. Onda u rebalansu budžeta vidimo različite stavke koje se pomeraju i onda dolazimo do zaključka da nisu sva naša zaduženja pokrivena samo ovim investicionim radovima, poput koridora, itd, nego imamo i ona tekuća zaduženja zbog problema sa tekućim finansiranjem budžeta, ali imamo i prikriveno finansiranje nekih stvari koje uopšte ne mogu da budu trošak. To je ta preglomazna administracija, koja je samo veliki trošak.
Kod nas je došlo do porasta broja zaposlenih u državnoj službi i u javnom sektoru, do smanjenja broja zaposlenih u privredi. Onda se postavlja pitanje – šta radimo? Stičem utisak da ono što je obrazac za srednju Evropu, a nešto što je krenulo još 1870. godine, kada se Bizmark suprotstavljao socijaldemokratiji i socijalistima, pa preko Velike Britanije, Zakona o sirotinji, pa preko Vajmarske republike, pa 1930. godine, nešto što je Kejnz izmislio ili podsetio, kod nas za krizne periode se pogrešno tumači.
Nekada je to bila politika javnih radova. Te reči kada se kažu, onda to stvara neku negativnu asocijaciju, ali ono se zasniva pre svega na velikom povećanju javne potrošnje kojom se utiče na porast zaposlenosti, ali se istovremeno i smanjuju porezi.
Kod nas se ne smanjuju porezi, povećava se zaduživanje, a ne povećava se zaposlenost. Ako zaduživanje nije u funkciji obezbeđenja novih radnih mesta, zapošljavanja, onda se džabe zadužujemo, onda ste zaboravili na osnovnu definiciju jedne socijalne države.
Svaka država mora da se odlikuje nekim stepenom socijalne pravde. Kako to izgleda? Vidite, da nema socijalnih transfera, recimo, u Švedskoj, ona se računa kao da je najdalje došla u tom pogledu, da nema tih socijalnih transfera, onda bi stepen siromaštva bio 23,7%. Zato što se javlja socijalna država, kod njih je siromaštvo 5,8%. U Holandiji, sa 22,1%, zahvaljujući socijalnim transferima, dolazi se na 7,3% siromaštva.
Šta se kod nas dešava? Kod nas je unakažen i statistički pogled na siromaštvo, a ono što ide kao socijalni transfer, dovoljno je samo pomenuti penzije, dve godine se ne usklađuju. Da li su se smanjili porezi kod nas? Nisu. Zato što nisu, pretežno se ide u sivu ekonomiju. Znači, ova država ne raspolaže instrumentima kojima može da vodi jednu uravnoteženu politiku. Sada da vam pričam o standardima deficita, duga, itd, to je stvarno besmisleno. Zašto besmisleno?
Citirao bih Mirka Cvetkovića, mi smo statistički izašli iz krize, ali neka ode u neko selo pa neka objavi te epohalne statističke rezultate. Nemojte tako da radite. Tako se ne radi, a kao rezultat takvog vođenja države imamo ovu situaciju da se na mig iz inostranstva svega odričemo, odričemo se carina, svega, samo da bi se dodvorili nekome, jer navodno, sada smo u fazi kada ćemo da budemo u mogućnosti da koristimo pretpristupne fondove, 35 do 40% tih sredstava neće ni da dođe u ovu zemlju, a dug će ostati onima koji žive u ovoj zemlji.
Kakve koristi imamo? Vidite li od čega je napravljena ova Narodna skupština, samo se šetaju neke mladalačke delegacije, seminari, to bezobrazno ulazi, a zašto? Zato što znaju da iz budžeta ili iz paradržavnih sredstava se finansiraju te njihove aktivnosti i naravno, tako se bezobrazno ponašaju ljudi koji u životu nisu zaradili paru jednu. Teško se zarađuju pare i ne mogu državu da vode samo oni koji znaju kako se troše pare. Valjda državu treba da vode oni koji znaju kako se prave pare, kako se stvara nova vrednost.
Na žalost, mi u Vladi nemamo takvih ljudi. U čitavom sistemu vlasti imamo pripravnike, prvo zaposlenje – državni sekretar, prvo zaposlenje – pomoćnik ministra, prvo zaposlenje – načelnik odeljenja. Šta mu je prednost da bude tamo? Zna jezike, tušira se tri puta dnevno itd.
O čemu pričate, ljudi? Okrenite se malo i pogledajte kakva je Srbija. Od tih vaših epohalnih rezultata, rebusa, upitnika, to više nikoga ne interesuje, i da li verujete da ljudi nemaju hleba da jedu? Sada može neko da kaže, sada sam zvao telefonom u mom kraju otkupna cena, sve je u redu, sve se plaća, i za mleko, i sve je u redu. To traje samo koliko traje replika, pa onda kada predsednik Republike kaže – jeste problem sa mlekom, onda taj ekspert ućuti. Moramo da se suočimo sa stvarnošću.
To je osnovni problem, dakle ovi naši budžeti, rebalansi budžeta, ove naše pozicije u budžetu, jednostavno ne odgovaraju stvarnosti.
Gospođa Dragutinović je rekla da je pre dve godine prvi put branila budžet ovde i naravno, isto se smeškala kao što se smeška i sada, nije verovala šta će da se dešava. Naravno, onda krene sa nekim teoretskim razglabanjem, a to nikoga ne interesuje, apsolutno nikoga i niko ne želi da razglaba ovde.
Budžet je jedna životna stvar. Nažalost, u ovim papirima što ste nam dali izgubio se čovek, običan čovek se izgubio, ne vidite ga, a da vam ja skrenem pažnju, unutrašnji dugovi narastaju, strašno narastaju. Država je tu jedan od najvećih dužnika, da znate, i u pogledu socijalnih davanja prema građanima i ona pokreće lanac uzajamnog dugovanja.
Vidite, zbog one zgrade u Nemanjinoj 9, nekoliko stotina građevinskih preduzeća ne može da radi, ima dva-tri izvođača, i 50 podizvođača, pa čak ima nekih ljudi koji su u Vladi rođaci sa tim podizvođačima i oni se hvataju za glavu, kažu, veliki dug, pa dobro, hoće li to da bude na sednici Vlade, preusmeravanje sredstava sa jedne pozicije da se isplati, a oni kažu – neće. Zašto? Zavisi, kažu, od jednog čoveka.
Čekajte, molim vas, kako onda hoćete da naplatimo porez, doprinose od nekoga, jer ako država može da kaže, nismo platili grejanje zato što nemamo para, to isto može da kaže i građanin koji nema para da plati struju ili neku drugu obavezu.
Građani su prezaduženi. Pogledajte malo poslovanja ovih kuća koje se bave lizingom, pogledajte šta se vraća, šta se otima. Neću sada da vam citiram vaše podatke o platnom bilansu, ni vaše podatke o spoljnotrgovinskom deficitu, a on je sada već na četiri milijarde evra.
Ovde se priča o epohalnim očekivanjima da ćemo izvozom da rešimo pitanje naše ekonomije. Šta biste to da izvezemo? Malopre je bio Boža, verovatno je hteo da izvozi Piroćance, šta drugo da se izvozi?
Malopre pitali Mirka Cvetkovića, a on kaže u sledećem periodu zaposlićemo 400.000. Daj, vrati ovih 250.000 što ste otpustili, ali ne, oni ovih 400.000 novih. Čekajte, ljudi, postoji neki pres-kliping, postoji stenogram da vas neko podseti šta ste pričali i šta ste radili. Situacija je stvarno ozbiljna, a po smehu i po reakcijama, izgleda da mi imamo ljude na vlasti koji ne mogu ozbiljno da sagledaju situaciju u kojoj se nalazi Srbija i srpski narod. Hvala.

Preuzimam veliki rizik, gospođo Đukić Dejanović, jer dva prethodnika su u pravu. To su rezultati DOS-a, lako je vama da se smeškate, vi iz SPS niste učestvovali u ovome. U pravu su i jedni i drugi i oko monopola i oko premije, ali kada bih čitao stenograme ko je šta pričao pre nekoliko meseci ovde, vidim da se sada menja ova retorika, s obzirom da su u međuvremenu neki drugi zaključili da je nestašica mleka.
Neću sada to da citiram, neka se sami pokriju. Kada smo na vreme ukazivali šta će se desiti, smeškali su se, a sada su reterirali, ne, nego da vidimo sa ovim članom šta se dešava.
Izuzetna čast nam je što je ovde prisutna gospođa ministar Diana Dragutinović, koja je predsednik komisije koja treba da reši pitanje finansiranja lokalne samouprave, a ovaj amandman se odnosi baš na taj deo.
Gospođo Dragutinović, pre nekoliko godina je donet Zakon o finansiranju lokalne samouprave, rečeno je da je to najbolji zakon, da sadrži evropske standarde i mogu da vam kažem da je promoter tog zakona bio gospodin Mlađan Dinkić.
Rečeno je da će tim zakonom da se reše svi problemi, neće prilikom usvajanja budžeta, onog dela gde treba da se govori o transferu iz republičkog budžeta prema lokalnim samoupravama, da poslanici dolaze u situaciju da demonstriraju svoj lokal-patriotizam, na taj način što bi u nominalnom iznosu svako podnosio amandmane i uvećavao sredstva za svoju opštinu. Onda su ti transferi regulisani na jedan izuzetno dobar način.
Sada, gospođo Đukić Dejanović, preuzimam rizik, pošto moram da citiram. Citiram da je 151 gradonačelnik ili predsednik opštine sa teritorije Republike Srbije potpisao peticiju protiv Vlade Republike Srbije i u toj peticiji navode da Vlada Republike Srbije dve godine ne primenjuje Zakon o lokalnoj samoupravi. Onda izađu ministri i kažu – da, suspendovali smo zakon, nećemo da ga primenjujemo.
Ne sećam se da je bio na dnevnom redu zakon o stavljanju van snage Zakona o finansiranju lokalne samouprave. Imamo u Vladi pojedince koji mogu da kažu – ovaj zakon se ne primenjuje. Žalim, gde je jezivi Homen, da završi ovu situaciju, na jezivi način.
Sada, u odbrani tog svog stava, gospođa Dragutinović je rekla jednu rečenicu, parafraziram, ali suštinu ne mogu da promašim, pošto znam, imam intervju ceo, kaže – i lokalne samouprave moraju da dele sudbinu onih koji primaju iz republičkog budžeta. Treba i njima da se smanje plate, a onda se 151 predsednik opštine, gradonačelnik, ujedine i kažu – ali, gospođo ministarka, tražimo one pare koje nam pripadaju po zakonu, ne zbog plata, nego zbog obdaništa, lokalnih puteva, grejanja i drugih stvari.
Da bi se zadovoljili ti sukobi unutar jedne stranke, a verovatno zbog kongresa, nađe se epohalno rešenje, pa se kaže – rebalansom planiramo dve milijarde dinara za lokalnu samoupravu, ali istim rebalansom se nađe još i milijardu dinara za BIA. I kod BIA ste povećali za milijardu, rebalansom. Ne znate to? Kako ja znam, a vi ne znate? Vi ste došli sa rebalansom kod mene, nisam došao sa vašim rebalansom kod vas? Kako je BIA mogla da dobije još milijardu? Neka produktivnost, pendrek po glavi stanovnika, šta je u pitanju?
Kako njima dajete? Znate li koliki se sunovrat desio sa srpskim finansijama onog trenutka kada je procurela afera Šarić? Videli ste i sami šta kažu. Vaši ministri kažu – ne znam koliko stotina miliona evra je oprano kroz bankarski sistem Republike Srbije. Tolike pare oprane i BIA nema pare. Kako je to moguće? Svako treće, četvrto uspešno preduzeće u Srbiji ima za osnivače bivše radnike BIA ili MUP. Učestvuju na tenderima, javnim nabavkama, dobijaju poslove kod javnih preduzeća, zidaju cene, rade šta hoće.
Javna preduzeća moraju da uzimaju u zakup prostor bivših radnika BIA u okviru nekog njihovog preduzeća, po 20.000-30.000 evra se unapred isplaćuje zakupnina. Srbija je mnogo mala, sve se zna. Šta vam je?
Znači, zakon o finansiranju lokalne samouprave se ne primenjuje. Rešio ministar i nekoliko ministara i sad napravili novu komisiju koja treba da sagledava to stanje. Gospođa Dragutinović je predsednik te komisije. Možete da zamislite, Zoran Alimpić, zamenik gradonačelnika, funkcioner u gradu Beogradu, ne znam sad tačno šta je, i on potpisao u ime grada Beograda.
Od 192 jedinice lokalne samouprave, 150 i nešto je skupilo hrabrost da napiše, a pretežno ljudi koji su potpisali su članovi stranaka koje su na vlasti na republičkom nivou, a pri tom, da vas podsetim, tokom prošlogodišnje kampanje u nekim mestima ti isti ljudi su rekli – glasajte za nas pošto smo mi sa Vladom u koaliciji, mi ćemo da obezbedimo zapošljavanje u lokalnoj samoupravi i mi ćemo da obezbedimo velika transferna sredstva zato što smo mi baš na vlasti.
I onda dođemo u situaciju da od toga nema ništa, a tačka na to, malopre ono što je gospodin Đelić rekao – ja sam državni funkcioner, ali neću da se vidim sa rukovodstvom onih opština gde nisu demokrate na vlasti.
Nemam ništa lično protiv toga, da vam iskreno kažem. Mislim da to nije u redu, da to nije u skladu sa nekim stvarima, ali vi stalno menjate demokratske standarde. Kad menjate demokratske standarde, vodite računa čas si gore, čas si dole, stavi crtu, saberi oduzmi. Nemojte da se čudite, neraspoloženje je veliko, ne samo građana nego i lokalnih vlasti pa čak i ljudi koji su poprilično odani vama. Stičem utisak da ta vrsta odanosti svakim danom sve više i više bledi.

Ovaj amandman je dobar primer da jednostavno građani shvate da ovu vladu uopšte ne interesuju ljudi. Ovaj amandman i stav Vlade povodom ovog amandmana upravo dokazuje ono što mi tvrdimo već godinama.
Vlada ide otprilike ovako i kaže – ne možemo da obezbedimo prihode budžetu, moramo da idemo na zaduživanje. Zadužujemo se, povećavamo javni dug i onda pričamo o nekim procentima, neku praznu priču, a onda kažu – lepo se zadužujemo, jer ćemo sve da damo u neke nove investicione zahvate. Pa onda krene koridor 10, koridor iks, koridor 11, koridor ovaj, koridor onaj, pa onda ide zaduženje da bi jedan avion JAT imao i na levom krilu motor, jer bez dva motora ne može da leti, pa onda ide priča itd.
Kad ih neko podseti da nam narod teško živi, da se povećava broj nezaposlenih, da se zatvaraju preduzeća, da unutrašnji dugovi strašno rastu, onda Vlada kaže – ali mi ćemo da iskoristimo sredstva iz budžeta da bismo poboljšali socijalnu zaštitu.
Onda hajde, da ih ja istestiram, da vidim da li to iskreno misle, predložim amandman i tražim da se 500 miliona preusmeri ka Ministarstvu za socijalnu zaštitu, za socijalne prinadležnosti, kako bi se poboljšalo stanje kod socijalno ugroženih kategorija.
Onda Vlada odgovori i kaže – pa ne može to zato da ide, ide to za izmirivanje obaveza Republike po osnovu gradskog građevinskog zemljišta, po osnovu grejanja, pa onda krene se opet sa Beogradom, pa Beograd prestonica, pa Srbijagas, pa ovo, pa ono itd. Onda vam je potpuno jasno, njih građani ne interesuju.
Njih interesuju institucije, institucije moraju da postoje, jer postojanje tih institucija je dokaz da smo ispunili sve one uslove koji se traže iz Brisela. Nema veze što je ta institucija izmišljena, nema veze ko tamo radi, nema veze šta on radi. Važno je da postoje institucije, a čim postoje institucije onda mi karikiramo neki standarde EU i pokazujemo što ispunjavamo, a onda se dobijaju plusevi ili se dobije rebus upitnik što je juče došao, pa sada krećete sa ukrštenim rečima da rešavate.
Gde su ljudi? Samo ste malo zaboravili na ljude. Ljudi u Beogradu su imali prilike da čuju da je, recimo, grejanje skočilo za 30% pre jedno mesec dana. Šta je razlog? Kaže, pa moramo, to ima velikih dugovanja, itd. Pa ako sad pokrivate ove dugove, vratite onda cenu.
Ali ne, samo je važno da prilikom povećanja cene grejanja u Beogradu to saopšti neki činovnik, neki službenik ili neki novinar. Nikako to ne sme da saopšti Dragan Đilas, zato što je u kampanji. Njegova kampanja protekle dve godine jeste – most, obdanište, dom zdravlja, kontejneri, ustanove socijalne zaštite, u toku dana četiri snimanja, jedno je sa odelom, drugo je sa crvenom kravatom, a onda u sportskoj opremi, jer mora da se oponaša konkurencija koja je unutar stranke prisutna.
Gde su ljudi? Sada zbog ovih ljudi koji opravdano kritikuju ovakvu preraspodelu budžeta, pa verujte vi i u Vlasotincu i u Crnoj Travi da im prigradska naselju u Beogradu vrlo teško žive.
Nema tu neke principijelne razlike. Zašto? Zato što pretežno Srbija ne radi. Puno je ljudi izgubilo posao. Svakim danom se povećava broj nezaposlenih u Srbiji, a na moj amandman da se povećaju socijalna davanja prema građanima, proevropska Vlada junački diže glas i kaže – ne, Đilas na prvom mestu. Da se raščiste dugovi.
Samo da vas podsetim, pošto me ova godina malo podseća na onu 2003. godinu. Te 2003. godine bio je predsednik Vlade jedan čovek iz DS iz Niša. On je 1996. ili 1997. godine pozivao građane Niša da u jedno veliko bure bacaju svoje račune za struju.
Sad ste malo promenili taktiku. Računate da putem medijskog pokrivanja, a i samom činjenicom da će ovo biti verovatno na jutarnjem programu u pet sati, da ćete da izbegnete mogućnost da građani saznaju, a šta bi građani novo saznali da već ne znaju? Oni sve ovo vrlo dobro znaju. Pa oni o ovome javno pričaju, više se ne ustežu. Oni kažu da su im se jednostavno, već prevršilo je sve moguće mere.
Meni je drago što ovde priznajete, vas ne interesuju građani, vas ne interesuje socijalna zaštita građana, vas ne interesuje to što ste u procesu privatizacije i u drugim proevropskim procesima koje ste ovde sproveli, ljude izbacili iz firmi. Iluzorno je da vam sada recimo dajem podatke o "21. maju" u Rakovici. Kupio neko čovek iz Subotice, ima sudske presude nešto treba da vrati, neke pare itd, sve pravosnažno itd.
Znate šta je uradio? Jednostavno otišao u agenciju i preregistrovao firmu i sad mu je sedište u Bujanovcu, više mu nije sedište u Rakovici. Znate li vi to? Ma šta vas to briga! To su ljudi, to je statistika, to su brojevi, nemojte da se opterećujete brojevima. Ili šta vam znači ovaj što je pravio za policiju stanove? Pa onda Homen uzme ceo sudski predmet pravosnažni i vrati na ponovno suđenje, pa šta vas to briga?
Od ovih para treba da se isplate radnici koji su radili godinama, pravili stanove za policajce. Ali, to vas ne interesuje. To nema u upitniku, broj živih nema u upitniku, u upitniku postoje rubrike gde treba da upišete šta se ispunili od nekih standarda, kako ste se približili. Mnogo vam hvala na ovom priznanju gde su građani Republike Srbije.

Mi iz SRS smo veliki protivnici ovog novog koncepta da mogu da se formiraju banke, da ih može formirati ko god poželi, kad poželi, bez ikakve odgovornosti, sa opravdanjem da na taj način može da se ugasi neki požar koji još nije nastupio, jer tako deluje i ovo obrazloženje vašeg odgovora i vašeg mišljenja povodom amandmana.
Banka za posebne namene - osnivač agencija, a ona se formira u slučaju ako se nekoj banci oduzme dozvola od strane Narodne banke Srbije.
Sada vas podsećam na ono sve što ste javno pričali od 2001-2002. godine, da ste sredili bankarski sistem, da ste ugasili loše banke, da su sve banke dobre. Imamo 33, od toga je valjda 8 sa domaćim kapitalom. Ona velika većina, to su strane banke.
Sećam se "Rajfajzen banka" je obezbeđena nekim osnivačkim kapitalom, nekim sredstvima iz inostranstva. Ta sredstva su bila na računu nekih dva-tri meseca, onda je 10 miliona vraćeno Evropskoj banci za obnovu i razvoj, a 15 miliona je vraćeno u Sarajevo, tamo odakle je neko i pozajmio te pare. U prvoj godini strane banke su uspele da povećaju svoj kapital, da formiraju praktično svoj kapital.
Imamo banke koje svoje kreditne potencijale zasnivaju na depozitima građana, a veliki broj ovih banaka sa stranim nazivima sve svoje aktivnosti zasnivaju na sredstvima koja dolaze iz inostranstva, od njihovih matičnih banaka koje se zadužuju na međubankarskom tržištu u inostranstvu po povoljnijim uslovima, koje su bile u mogućnosti da uzimaju jeftina sredstva da ovde plasiraju.
Ovde je bilo nerazrađeno tržište nekretnina. Nekretnine nisu bile toliko opterećene hipotekama, niti zajmovima kao što je to u inostranstvu. Postojala je velika volja kod stanovništva da vozi nove automobile, da ima nov nameštaj, nove frižidere, da deca idu na letovanje itd.
Kada se sve to rasprši, onda dođemo u situaciju da nam ta ista Vlada kaže, ali znate postoji opasnost da puknu banke i da pukne bankarski sistem, jer jedna po jedna banka u Zapadnoj Evropi dolazi u velike probleme. To je krenulo od pre nekoliko godina sa jednom holandskom bankom, a onda kada se pogledaju bilansi svih tih banaka u inostranstvu, onda se vidi da postoje i ove Hipo koje su stekle velika sredstva trgujući i oružjem preko Austrije sa Slovenijom i Hrvatskom, pa onda imamo tu Hipo koja je ovde prezadužena, pa imamo još nekoliko koje su zbog nekih investicija vezanih za Univerzijadu ušle u tešku dubiozu i imamo 13 banaka koje posluju sa veliki gubicima. Naravno, sve se prevaljuje na lakoverne građane.
Da ne širim ovu temu, postoji nekoliko propisa koji regulišu bankarski sistem. Nije to samo zakon o bankama, tu je i zakon o agenciji, tu je zakon o osiguranju depozita. To sve čini jednu celinu. Sada kada se tresu gaće u Zapadnoj Evropi svima zbog najavljenih problema sa bankarskim sistemom, onda su i naši počeli da razmišljaju kako to da preduprede i onda su se genijalno dosetili da agencija može da napravi banku posebne namene, koja bi u slučaju veće krize kod neke banke, a ona bi svakako nastupila ako bi joj se oduzela dozvola, mogle da servisiraju ono prema deponentima, pre svega građanima, privredi i to je sve promašeno. Mi imamo jednu Agenciju za osiguranje depozita koja ne može da izađe iz dubioza. Ona ne može da završi stečajne postupke nad onim bankama gde je otvoren taj stečajni postupak jer poslove stečajnog upravnika radi ta agencija. Znači, ona ne može da završi taj svoj posao.
Onda se neminovno otvara pitanje - a šta je sa kontrolnom funkcijom Narodne banke Srbije? Znamo da ta kontrolna funkcija Narodne banke Srbije je bila selektivna, pa je tako "Metals banka" imala najavu problema sa likvidnošću, ali to je poslužilo da se uvedu privremene mere. Došao je privremeni upravnik, onda je Autonomna pokrajina povećala svoj depozit kod "Metals banke" i sada je to razvojna banka Vojvodine.
Sada vi meni kažite gde postoji izlaz iz ovog kruga? Znači, izuzetno dobar bankarski sistem, koji je preživeo sve moguće neizvesnosti koje su bile 2007. i 2008. godine, finansijski sistem za koji se kaže da je izuzetno stabilan, banke uspešno posluju, iznose kapital u inostranstvo na bazi nekog bečkog sporazuma koji niko nije video, a navodno po tom Bečkom sporazumu garantuju da će imati isti nivo kreditne aktivnosti i 2009. i 2010. godine, s tim što Narodna banka i Vlada su garantovale isti onaj profit koji je bio tokom 2008. godine.
Zašto onda donosite ovaj zakon? Zašto pribegavate ovakvim rešenjima? Da li će ovo da reši problem ukoliko nestanu ove banke sa našeg tržišta? Neće, znate i sami, ili je možda celokupna operacija da se prikriju tragovi.
Gospođo Đukić Dejanović, dobili ste jedno pismo, tražio sam i to pismo ste mi poslali. Evo gde su pare – na Kipru. Evo ga i protokol na engleskom jeziku koji je potpisao neko. Da li znate da ova firma "Mobi 063", da je ona upisana u registar, ali ne postoji dokumentacija? Da li znate ko je morao da da dokumentaciju? Vlada Republike Srbije. Znači, nema ni procene kapitala, nema uopšte podataka o tome šta je urađeno.
Znate, vama ne treba nikakva finansijska kriza. Vi koji ste na vlasti sami sebi ste dovoljni, sami stvarate probleme, sami rešavate probleme i neprekidno upadamo u neke dubioze iz kojih ne možemo da izađemo. Kako tražite podršku za jedan ovakav predlog zakona?
Kada sam vas pitao na Odboru za finansije kako je ovo moguće, kako agencija može da formira banku, mislite da je dovoljno da samo napišemo zakon i da napišemo prvi član "Agencija može da napravi banku" i ona može da pravi banke. Nije to dovoljno. Postoje osnivači banke, postoje deponenti banke, postoji nešto. Život se dešavao pre nego što je neki guverner rekao oduzeću dozvolu.
I sada u postojećem zakonu kada se oduzme dozvola agencija preuzima, završava svoj deo posla ukoliko mora da se ide na stečaj ili ukoliko se ide u likvidaciju.
Izmirivanje obaveze prema deponentima i sada je regulisano. I sada postoje odredbe da se prebace sredstva sa te banke na neku drugu banku koju agencija odredi koja će da završi taj deo posla.
Alio ne, vi hoćete posebne banke. Hoćete da sve dubioze pretvorite u nešto što bi bila obaveza države, a da pri tome ne svedete račune kako se došlo do toga. Šta su to bankari uradili pa su došli u situaciju da mora da im se oduzme dozvola? Neću da ulazim u razloge jer su zakonom propisani kada se oduzima dozvola.
Danas je moguće sve da se uradi, sad ga vidiš, sad ga ne vidiš, ili je možda neki pritisak zbog onog kokaina i činjenice da su neke pare oprane, pa treba da se prikriju tragovi. Više sumnjam da je u pitanju ovo drugo, da treba da se prikriju tragovi da se ne bi videlo gde su otišla sredstva verovatno svih građana.
Zapamtite, nijedan trag ne može da se sakrije. Videli ste kako je bilo sa onim bankama na Kipru i onim parama. Išla je prva delegacija koju je vodio Dinkić, išla je druga delegacija koju je vodio Batić, išla je treća delegacija koju je vodio Velja Ilić, pa se i Zoran Đinđić upleo u to.
Kada ga je jedan novinar pitao šta je bilo sa tim parama, on kaže – ne znam, pitajte Dinkića, on je bio tamo. Ceo rezultat – 78 kutija sa nalozima 10-54 je prebačeno. Sad kada su stegli Lalevića, znate gospođo Dragutinović, kada je došao Šoškić, on hoće da raščisti ove Jelašićeve, jer je ostala sumnja da su oprane velike pare.
Otišao za predstavnika jedne strane banke ovde kod nas i kad su ga pritisli Batić i onaj Đorđević za one pare, pošto je i taj Lalić bio uključen u ta putašestvija prema Kipru, 2007. godine Narodna banka Srbije dostavi zvanično odgovor, pa kaže – ovo je strogo poverljivo, a ovo je obuhvaćeno krivičnim prijavama, prekršajnim prijavama i prijavama za privredne prestupe.
Niko nije odgovarao. I onda s vremena na vreme, verovatno neki tajkun koji ne može da izdrži reket podigne glas i odmah dobije od predstavnika vlasti kontraodgovor - videćemo ko iznosi pare na egzotična ostrva, videćemo ovo, videćemo ono, pokrenućemo ovo, zaustavićemo ono…
Pa ko vodi ovu državu? Kako je to moguće? Neki put u šali, ali i u velikoj zbilji, kažem za sve vas iz DOS-a – svi ste, bre, vi u pravu, i vi 2001, i vi 2003, i vi 2008. i 2010. Kad pričate jedni o drugima, sve ste u pravu. Kako da ne podržim Batića kad napadne Dinkića, kako da ne podržim Dinkića kad napadne nekog drugog.
Vi se sećate FIA da je bila ovde, šta se sve nije dešavalo, pa Volt. Ljudi, da li shvatate da postoje grupe ljudi koje vode pres-kliping? Pres-kliping se vodi o svakoj ličnosti, o svakom događaju i to se samo taloži i ispadne knjiga. Sve je napisano.
Niko vas nije stegnuo, nego ste sami progovorili u žaru političke borbe, u žaru obezbeđenja nekih svojih interesa. Sve to ispričate i ja to složim. Znaju neki ljudi. Ovolika dokumentacija i kada mi treba 256 strana, 375 strana citiram vam, a vi skačete pa mi replicirate. Sada sam vam odao tajnu. Nema ničega što sam izmislio. Samo vam citiram ono što ste vi rekli u različitim agregatnim stanjima.
Sada nas ubeđujete sa ovakvim predlogom zakona da on može da ugasi požar koji još navodno nije izbio. To je nešto neverovatno. Kako dođe neki predstavnik Vlade povodom ovog seta zakona ili sličnih zakona, na svaku primedbu klimne glavom, smeška se, ma nije tako, ma nije tako, a onda posle šest meseci taj isti predstavnik Vlade što se smeškao dolazi sa stavom i ponavlja stavove SRS.
Uporno vam kažem da postoji pres-kliping za svakog od vas. On se gomila. Znači, šta ste radili u toku dana, šta su mediji objavili, gde ste gostovali, šta ste rekli, s kim ste se svađali i povodom čega ste se svađali, koje ste iznose pominjali, šta ste se međusobno optuživali. Sve to stoji radi istorije i potrebe kada treba šta da se izvuče.
Nadam se da oni koji budu gledali ovaj odloženi snimak, nije bitno koje vreme, videće kako izgleda ova sala ovde i videće da samo na prvi pogled deluje besmisleno da nas desetak bude ovde i da priča o ovome u sitne sate. Verujte, nije ovo besmisleno. Na bazi ove slike shvatiće ljudi ko uporno zastupa svoju ideologiju i političke stavove.

To je gotovo identičan amandman, samo što se u odgovoru ne prihvata ovaj amandman. Naveli ste zbog Zakona o reviziji i računovodstvu, jer je tamo napisano da pet godina uzastopce može jedan te isti revizor da bude eksterni
Banke su specifične i zato je u izvornom tekstu Zakona o bankama bilo tri godine, baš zbog te specifičnosti, ali trenutno neko sada u svetu razmišlja o Bazelu 3, a ovi naši eksperti razmišljaju o Bazelu 6. Znači, još Bazel 3 nije završen. O Bazelu 4 ni štiglić ne razmišlja. Za Bazel 5 ne znam da li neko sanja, a naši eksperti već Bazel 6 pišu. To je čudo neviđeno. Zašto je to čudo? Zato što je taj prag trpljenja u Srbiji izuzetno visok. Jednostavno, u Srbiji se trpi sve i svašta.
Dok građani trpe, ovi koji su na vlasti, svako jutro se krste i kažu, zar je moguće da smo mi još na vlasti, da nas niko nije skinuo. To je neverovatno, 500 miliona dinara građani duguju bankama, mrsko mi je da čitam ove tmurne rezultate bankarskog sistema Srbije.
Verovatno deset banaka u ovom trenutku razmišlja kako da pobegne sa ovog tržišta u dogovoru sa Agencijom, NBS, Vladom, Bečkim sporazumom, jer imaju puno prava da se pozovu na Bečki sporazum. Prvi signal za to jeste što su banke već mesecima odustale od kupovine kratkoročnih hartija od vrednosti, kojima naš trezor obezbeđuje sredstva da bi premostio rupe tekućeg finansiranja..

Posle ovih izmena ovog zakona praktično svaka banka može slobodno da odluči hoće li sama da se ugasi ili da napravi situaciju da joj Narodna banka oduzme dozvolu. I u jednoj i u drugoj varijanti, ukoliko je banka iz inostranstva, ona je zaštićena.
Vlada sve ovo radi da bi zaštitila depozite građana, a u međuvremenu sve te banke iznele kapital u inostranstvu. Ove sa stranim imenima ako ih majka iz inostranstva pozove iznose pare. Doduše, velika količina tih para je u inostranstvu, a neke pare MMF nije čak ni dao našoj državi, nego drže se u centralnim bankama SAD, Velike Britanije i Nemačke, to su one tri milijarde koje nikada nisu ratifikovane po onom sporazumu, da bi oni bili sigurni da će da se vrate njihove pare.
Znate, u takvom galimatijasu kada se sve ovo zakuva i stavi, onda je sve jasno. Građani, ako imate kojim slučajem nešto para u bankama, povucite te pare, nosite kući, jer je pripremljen teren da vam i to što ste imali pokradu oni koji vas vode u Evropu. Hvala, gospođo Đukić.