Zaista ne morate da slušate ovo što govorim, jer kada vi govorite ja ćutim, ne dobacujem. Kada govore drugi poslanici, ni jednu reč ne govorim. Ukoliko vi ne možete da saslušate ono što govorim, to pokazuje vašu kulturu. Smetalo vam je kada sam bio ministar i kada sam odgovarao, govorili ste – nem može ministar tim tonom i tim načinom da odgovara. Sada vam smeta kada vam odgovaram na isti način kao što vi meni govorite. Ne znam, da sam na Mesecu, smetalo bi vam što vam sa Meseca odgovaram. Dakle, prosto to je ono što jeste činjenica, ali nećete vi mene menjati u tome kakav sam. Dakle, da vam odgovorim na ono što ste pitali u stručnom smislu po deseti put.
Tačno je da gradovi i opštine kroz duplo više novca od poreza na zarade će dobiti 40 milijardi dinara više. Ko će morati da snosi troškove decentralizacije, jer ovo jeste, gospodine Jovanoviću, fiskalna decentralizacija? Moraće republički budžet. Zašto vi žalite republički budžet? Da li vi mislite da republika sve radi racionalno, da li mislite da nema mesta da se smanje troškovi republičkog budžeta? Tvrdim vam da mogu i daću vam primere kako mogu.
Nemoguće je najpre da ovaj zakon, Zakon o finansiranju lokalne samouprave, predvidi šta će se smanjiti u republičkom budžetu time što 80% od poreza na zarade ostaje lokalu. To je predmet Zakona o budžetu koji donosi ova Skupština. Može biti i predmet Zakona o rebalansu budžeta ili budžeta za 2012. godinu.
Pitali ste koji su lokalni projekti na republičkom budžetu. Imaju ih u ovom trenutku gotovo sva ministarstva, i Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo ekonomije i Ministarstvo za infrastrukturu i Ministarstvo za rad i socijalnu politiku i Ministarstvo za životnu sredinu i Ministarstvo za omladinu sport i kulturu, prosvete, zdravlja i druga ministarstva, ukupno imaju na svojim razdelima oko 14 milijardi dinara rashoda koji su isključivo lokalnog karaktera. Republika danas ima rashode u budžetu lokalnog karaktera, to nisu rashodi za nacionalne projekte, za regionalne projekte, nego za različite lokalne projekte.
Preko toga republika dve milijarde dinara godišnje daje transfer lokalnim komunalnim javnim preduzećima. Nije mi jasno zašto republika daje transfer lokalnim komunalnim javnim preduzećima. U svakom slučaju, to nije bilo u doba dok sam ja bio ministar finansija. Mogu da vam kažem da dok sam bio ministar finansija republika nije davala te transfere lokalnim komunalnim javnim preduzećima. Ne znam u kojim gradovima se daju ti transferi, koja lokalna komunalna javna preduzeća, ali ono što je sigurno, kada gradovi i opštine dobiju više novca od poreza na zarade nema potrebe da republika ima tih 15 milijardi dinara rashoda koje sada ima. Ti rashodi jednostavno mogu da se skinu sa republičkog budžeta. Na taj način ukida se 15 milijardi dinara republičkih rashoda u korist lokalnih samouprava.
Javno preduzeće "Putevi Srbije" u svom programu rada tretira popravku ili izgradnju ulica u Požarevcu, Valjevu, u bilo kom gradu kao regionalni projekat. Mnogi putevi su danas klasifikovani kao regionalni iako su suštinski lokalni. Ne može ulica u Požarevcu biti regionalni put, to je lokalni put. Oko 10 milijardi dinara "Putevi Srbije" mogu prosto da ne izvode više projekte u gradovima i opštinama, jer će opštine imati novca od poreza na zarade da ih same realizuju. Na taj način dobija se još 10 milijardi dinara uštede. Dolazimo do 25 milijardi od ukupno 40.
Rekli ste sami, i ja se sa time slažem, neke mere koje su postojale tokom krize, tzv. antikrizne mere, i na predlog MMF-a i na predlog Vlade se sada ukidaju. Neke su već ukinute, više nema subvencionisanih kredita za likvidnost privrede, nema subvencionisanih kredita drugog karaktera. Ukidanjem antikriznih mera pravi se samo na razdelu Ministarstva ekonomije dodatna ušteda od 11 milijardi.
Da vam sumiram – 15 milijardi – ukidanje republičkih rashoda, 10 milijardi - "Putevi Srbije", manje rashoda za ono što ne treba oni da rade nego lokalne samouprave novcem koji će sada dobiti i 11 milijardi – ukidanje antikriznih mera samo na jednom ministarstvu, jer to znam pouzdano, Ministarstvo ekonomije neće imati te rashode u sledećoj godini, jer su to bile mere koje su bile nužne tokom krize. Sada više nema potrebe za njima. Ako su jednokratno planirane u budžetu nema potrebe da se prenose u budžet za narednu godinu. Mi imamo iznos koji je približno jednak onome koji se dobija od poreza na zarade. Ostaje četiri milijarde koje je lako naći na bilo kom ministarstvu, jer kao ministar finansija makar mogu da vam kažem za vreme tog perioda republika nije imala deficit. Vi sada iskazujete opravdani strah da li će republika imati veći budžetski deficit.
Dobar ministar finansija može da napravi republički budžet koji će napraviti da su ove mere fiskalno neutralne. Dao sam predlog, ja nisam ministar finansija, ako se ove mere koje smo predložili usvoje, a o tome ću razgovarati sa misijom MMF, ne vidim nikakav problem.
Od vas očekujem gospodine Jovanoviću, za dve godine, ne morate sada, neka prođu ovi izbori, da se izvinite kada vidite kako ovo funkcioniše u praksi, a ja ću vama da se izvinim ukoliko ovo bude dalo loše efekte. Hajde to da se dogovorimo, posle republičkih izbora kada splasnu ove strasti, kada ne bude politika u prvom planu, nego suština, idite u Novi Bečej, u Suboticu, u Zrenjanin, u bilo koji drugi grad i pitajte gradonačelnike koji god budu bili da li Dinkićev ili zakon URS je bio dobar ili loš. Ako kažu – bio je loš, izviniću vam se javno. Ako kažu – dobar je, očekujem da se vi meni javno izvinite. Hvala.

Stalno govorite o nekom novcu koga nema. Tog novca ima, ne znam da li vam je jasno, možda vi ne razumete naš predlog. Danas se naplati od poreza na zarade 110  milijardi dinara. Taj novac postoji. Samo predlažemo da 80% tog novca ostane gradovima i opštinama. To nije nepostojeći novac, to je sada postojeći novac koji treba da se pravednije rasporedi, da umesto da ostane u centralnoj kasi, ide u lokalne samouprave, u gradove i opštine.
Dakle, novca ima, to je postojeći novac. Ne tražimo nikakav dodatni novac, već postojeći da se bolje raspodeli. To je jedna stvar.
Druga stvar, ne znam da li ste vi svesni vaših dvostrukih aršina, jer pitate me za neke filigranske računice na rashodnoj strani republičkog budžeta, a kada je 50 milijardi uskraćivano u ove tri godine lokalnim samoupravama, da li ste pitali koja to filigranska računica centralnog nivoa obezbeđuje gradovima i opštinama da prežive? Nije vas bilo briga. Nikada niste rekli ni jednu reč kako će, recimo, Niš da se snađe ili kako će se snaći Leskovac, ma koji grad u Srbiji.
Kada je republički budžet izglasavan niko nije ni reč rekao šta će biti sa 170 gradova i opština u Srbiji koje ostaju bez transfera koji im pripadaju po zakonu. Da li je bila neka filigranska računica koja je pratila to smanjenje transfera? Da li se neko zapitao kako će se gasiti stvoreni deficiti u lokalnim kasama? Lokalni deficiti, to je apropo MMF, nisu ni oni o tome govorili, i oni su nekonzistentni u tome i oni su dali blagoslov na ukidanje i smanjivanje transfera lokalnih samouprava. Ne treba ih veličati za ono za šta nisu zaslužni. Ako je republička Vlada zbog krize smanjila transfere lokalnim samoupravama, ove godine 16 milijardi, a MMF rekao – to je u redu, niko od vas nije rekao – šta radi taj MMF, ne brine o deficitima opštinskih budžeta.
(Zoran Krasić, sa mesta: Mi jesmo.)
Možda vi jeste, ali poslanički klub sa kojim sada razgovaram nije.
Dakle, to jeste problem centralizma. Ne postoji briga za probleme opština i gradova, već samo problem centralnog budžeta u Beogradu. To hoćemo da promenimo. Ova rasprava treba da pokaže da nam je podjednako važno i kakav je budžet lokala i budžet Republike.
Međutim, ako je mogao da trpi budžet lokala tri godine, zar mislite da nije moguće 40 milijardi skinuti Republici? Ako je opštinama skinuto 50 milijardi u prethodne tri godine, zašto mislite da je neka velika pamet skinuti 40 milijardi dinara rashoda Republici da bi to bilo fiskalno neutralno?
Mi nemamo problem oko cilja. Zalažemo se za poštovanje fiskalnih pravila, za fiskalnu neutralnost. Samo kažemo – koliko je bilo lako, pod navodnicima, opštine ostaviti bez 50 milijardi u prethodne tri godine, toliko je isto lako Republiku ostaviti bez 40 milijardi u narednoj godini. Neće propasti Republika. Znate koliki je republički budžet, 850, 900 milijardi, zavisi od inflacije, ali tih 40 milijardi neće ugroziti niti penzije, niti plate u javnom sektoru. Treba da se ukinu oni rashodi koji nisu više potrebni.
Sasvim je sigurno da bi ozbiljna analiza mogla da pronađe mnogo više od 40 milijardi rashoda koje treba ukinuti na republičkom budžetu.
Zašto se to ne čini? Tu ste vi u pravu – zbog razno raznih političkih interesa, zbog birokratije, koja ima za cilj da samu sebe reprodukuje i uvek će reži da je nešto što ona radi potrebno i produktivno i uvek iznutra neće hteti da se reformiše. Ali, kao što su na neki način lokalne samouprave bačene u vodu, pa su morale da plivaju, da se snalaze u prethodne tri godine kada im je uskraćeno 50 milijardi, tačno je da mi na ovaj način udaramo, dajemo rukavicu Republici da ona mora sada da se snađe da pliva za ovih 40 milijardi. Kako? Dao sam jedan predlog. Da li će taj predlog biti prihvaćen, pa to ne zavisi od poslaničkog kluba URS već od ministra finansija. Da imamo ministra finansija mi bismo sa lakoćom, za dva dana rešili taj problem. Ako me budu slušali ljudi koji budu sastavljali taj budžet, to će rešenje moći lako da se nađe.
Dao sam predlog, vi možete da kažete taj predlog nije filigranski. To što sam rekao da treba 15 milijardi skinuti republičke rashode, deset milijardi na Putevima Srbije, 11 milijardi ukidanja anti-kriznih mera, nije vam dovoljno filigranski? Moguće je, ali to nije moj posao, to je posao republičkog ministra finansija.
Tvrdim kao bivši ministar finansija koji je imao budžetski suficit da je to moguće i sigurno je da može da se uradi. Ako su lokalni ministri finansija, gradski, opštinski, načelnici za budžet i finansije uspeli da se izvuku iz dubioze od 50 milijardi, zašto ne bi Republika ovako moćna mogla da se izvuče od ovoga, navodnog, problema 40 milijardi?
Da li postoji cena od 40 milijardi koje Republika plaća da bi gradovi opštine više dobili? Da i treba da plaća. Mi smo za to da plati, a to nije skupo jer je najskuplje ostati u ovakvom centralizovanom sistemu.

Dakle, zaista to sam više puta ponovio, preuzimam odgovornost za javne finansije Srbije za vreme mandata dok sam bio ministar finansija, 2004.-2006. godine. Tada je Srbija imala, u 2005. i 2006. godini, budžetski suficit, odnosno višak. On je završio 2006. godine sa dve milijarde evra. Kažete - kako ja imam pravo da predlažem nešto, a bio sam u Vladi koja je zakinula transfere lokalnim samoupravama za 50 milijardi? Nisam bio u toj vladi ministar finansija i da sam bio zadovoljan kompletno radom te vlade, sigurno bih i dalje bio u toj vladi. Ima valjda neki razlog što više nisam u toj vladi. Znači, taj razlog postoji. Nisam slučajno van Vlade. To se nije desilo kao neka vrsta incidenta, nego postoji ozbiljan razlog zašto ja više nisam član te vlade.
Međutim, činjenica jeste da je važno za Srbiju da dobije status kandidata do kraja ove godine i zbog toga su moji ministri nastavili da rade u toj istoj vladi, ali ne na poziciji ministra finansija. To mi, dakle, ne uskraćuje pravo da kao poslanik, kao šef poslaničke grupe URS predložim nešto što sa aspekta iskustava u sprovođenju prethodnog zakona koji sam ja predložio kao ministar bi donelo poboljšanje i samo to smo učinili. Mi smatramo, naime, da stav vaše stranke za vraćanje transfera gradovima i opštinama je legitiman, ali da nije dovoljan da bi se napravila samostalnost gradova i opština u budućnosti.
Naime, tačno je da kada bi se poštovao doslovce sadašnji zakon, koji sam suštinski kao ministar finansija tada doneo kao predlog stalne konferencije gradova i opština, da bi sledeće godine gradovi i opštine Srbije dobili 20 milijardi dinara veće transfere nego što je to danas slučaj. Dakle, striktno poštovanje sadašnjih zakona, bez ikakvih izmena, donelo bi dodatnih 20 milijardi gradovima i opštinama. Međutim, ovim zakonom gradovi i opštine dobijaju 43. Dodatni efekat zakona je u kvantitativnom smislu dodatne 23 milijarde u odnosu na ono što bi bilo da se zakon ne menja. To je taj neto efekat ovog zakona.
Međutim, ovaj zakon ima jedno kvalitativno poboljšanje, što suštinski sada tih 23 milijardi ne zavisi od transfera Republike, jer ako zemlje finansiraju svoje lokalne samouprave iz transfera pre svega to samo govori da su one uglavnom centralističke. Što više izvornih prihoda lokalnih samouprava znači da su zemlje decentralizovane. Ovo je prvi korak ka tome da porez na zarade u ovom delu od 80% postane izvorni prihod lokalnih samouprava. To je jedan od osnovnih razloga, ako ste videli da stalna konferencija gradova i opština je sada podržala ovaj zakon, jer kada se odbace svi ti politički elementi ko od ovoga ima političku korist, ko ima političku štetu, ostaje suština da ovim dobijaju svi gradovi i opštine u Srbiji i da suštinski postaju manje zavisni od Republike.
Ko ostaje zavisan od Republike? Male i siromašne opštine. Upravo ovaj zakon njima nudi rešenje da one pomoću transfera dobiju i više nego što im sadašnji zakon omogućava, jer osim ne promenjenog iznosa nenamenskog transfera dobijaju i dodatni transfer solidarnosti, jer se Beogradu taj transfer ukida.
Ovaj zakon je izbalansirao i omogućio da mali gradovi, siromašne opštine dobiju više transfera nego danas i plus duplo više od poreza na zarade, a oni koji su razvijeni dobiće manje transfera i biće više na tržištu, ali će zato imati duplo više od poreza na zarade. Tamo međutim ima i više zaposlenih, pa će i oni imati značajnu korist i biće motivisani i jedni i drugi da što više ljudi se zaposli na teritoriji njihove opštine kako bi 80% poreza na zarade ostalo u tim opštinama.
Tako da, ne slažem se sa tezom da bi samo puko vraćanje oduzetih transfernih sredstava pomoglo da se problem reši. To bi sigurno bilo bolje nego sadašnja situacija, tu niko nema dileme, taj novac bi značio, tih 20 milijardi nisu male pare, ali bolje 43 milijardi dobiti i plus kvalitativno biti nezavistan od Republike i da sutra ne bude tako važno. Svi mi znamo, rekao sam to i prošli put, ovde sede partije koje su poslednjih 20 godina činile neke vladajuće koalicije u našoj zemlji. Svi mi znamo koliko puno znači da imate iste političke stranke na vlasti u opštinama kao što imate i u Republičkoj vladi. Mislim da to nije dobro i da treba ljudima pustiti izbor da u gradovima i opštinama biraju one koji su najbolji, nezavisno od toga da li su oni trenutno u Republici na vlasti ili nisu i da znaju da ne može Republika da ih ucenjuje time što ako ne preslikaju političku strukturu Republike oni neće dobiti neka transferna sredstva ili neće dobiti neke projekte. Zato ovaj zakon daje mnogo veću fleksibilnost građanima da kada se izjašnjavaju vode računa isključivo o konkretnim ljudima u svojoj opštini i gradu, da ih ne zanima kakvi su njihovi predstavnici u Republici.
Ovo suštinski omogućava da gradovi i opštine budu više finansijski samostalni i 80% od poreza na zarade jeste nešto što je značajno. Činjenica je da je jedan broj zemalja u Evropi već imalo rešenje, mi ga nismo izmislili i nikada nećemo da polažemo autorsko pravo na to. Već sam rekao kada smo razgovarali o zakonu u načelu da ovo rešenje su u još drastičnijem obliku, time što kompletan prihod od poreza na zarade pripada opštinama, već odavno sprovele skandinavske zemlje. Mi možemo reći da mi nismo uporedivi sa skandinavksim zemljama s obzirom da su one bogatije, imaju mnogo veći stepen socijalne pravde, ali jesu i neke zemlje u tranziciji pored Slovačke, čak Hrvatske i Rumunije. Kod njih je mnogo veći udeo poreza na zaradu ukupnim lokalnim prihodima nego što će biti nakon primene ovog novog zakona kod nas u Srbiji.
Mislimo da je to dobro rešenje. Kada sam radio ovaj zakon konsultovao sam ministra finansija Slovačke, neću da krijem. Oni su uveli pravilo da 90% od poreza na zaradu Slovačke pripada opštinama i regionima koji postoje u Slovačkoj. Kod nas nema regiona, osim Vojvodine koja je formalni i suštinski region i imamo KiM koja je samo formalni region, jer suštinski nema neke posebne izvore finansiranja kao što ih ima pokrajina. U tom smislu smo se opredelili za ovaj iznos od 80%, jer i u Slovačkoj najveći deo tog novca ostaje opštinama, a nešto manji ide regionima.
Slažem se sa činjenicom da je loše, tu nema nikakve dileme, što su opštine bile uskraćene za 50 milijardi, ali mislim da ne bi bilo dovoljno da im se samo taj novac radi, nego treba ići korak dalje, to je suština ovog zakona, da se smanji zavisnost gradova i opština transfera, nego da suštinski dobiju mnogo više od poreza na zarade koji će u mnogim gradovima i opštinama postati ključni poreski prihod lokalnih samouprava sa velikom motivacijom da gradovi i opštine nastoje da u njihovom gradu ostanu mladi ljudi sa VSS i da imaju veće plate, jer onda opet više ostane lokalnom budžetu i da naravno više preduzetnici ljudi zaposle, što će indirektno dovoditi do toga da će pre ili kasnije gradonačelnici shvatiti da je bolje da smanje firamrine i da što više ljudi zaposle na svojoj teritoriji.
Zaista sam u najboljoj nameri ovo predložio, kao neko ko se razume u javne finansije, jer to sam pokazao dok sam radio kao ministar finansija i sa željom da posle pet godina, prvo delimična primene zakona, jer je primenjivan do 2008. godine, kada je pokazao dobre efekte i ne primenjivanja u potpunosti ovog zakona u poslednje tri, kad je pokazao loše, napravimo neko rešenje koje će smanjiti zavisnost lokala od republičkih vlasti, ma ko sutra bude bio nosilac republičke vlasti.
Drugo, da se ispravi, kad vi pogledate strukturu sadašnjeg zakona, mnogi gradovi kada 40% od poreza na zarade ostane kod njih, a 60% transferišu Republici, kasnije dobiju kod transferna sredstva mnogo manje što su dali Republici. Za neke gradove to je verovatno i logično, ali za većinu nije i zato povećanje učešća u porezu na zarade je bilo logično rešenje koje su neke druge zemlje pre nas primenile i koje mi sada predlažemo da se primene.

Na ovo poslednje pitanje - zašto se nisam setio ranije, pa, odjednom, setili smo se.
Ako pogledate skupštinsku arhivu, recimo, za Zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama, o kome se sad mnogo priča, mi smo ga predali u proceduru u januaru prošle godine. Prošlo je godinu i po dana da skupština taj zakon, koji je takođe radila Stalna konferencija gradova i opština, mi smo ga samo malo modifikovali, potpuno to otvoreno priznajem, niko nije želeo da to stavi na dnevni red.
Imali smo razgovore unutar vladajuće koalicije, vi za to niste odgovorni jer vi ste u opoziciji, tražili smo da se stavi na dnevni red tek sada, kad Evropska komisija traži da se vrati imovina lokalnim samoupravama i pokrajini. Tek sad će to doći na dnevni red. Isto tako i za finansiranje, kad smo o tome razgovarali nije postojala neka vrsta konsenzusa da se to stavi na dnevni red kada se predlagalo. Morali smo da pokrenemo onda peticiju i da idemo i da skupljamo potpise građana. Sada, kada smo skupili 515.000 potpisa građana, to je došlo na dnevni red.
Dakle, ne stoji primedba da se o ovome tek sada razmišlja. Sami znate, čak i za vreme vlade u kojoj ste vi učestvovali, da je postojao zahtev Stalne konferencije gradova i opština da se vrati imovina lokalnoj samoupravi. Tada je odgovor bio pravnika da to ne može, postojeći ustav to tada nije dozvoljavao. Promenjen je kasnije ustav, i ovaj sadašnji to dozvoljava, ali to nije učinjeno nakon promene Ustava, dok Evropska komisija to nije tražila od Srbije.
Dolazimo stalno u situaciju da kada neko sa strane, da li je to Evropska komisija ili MMF od nas, mi to usvajamo, a kada predloži neka poslanička grupa, mogao je ovo neko drugi predložiti, da se onda javlja polemika – e, pa nećemo sad zato što su oni to predložili. Nećemo valjda da dođemo sutra u situaciju da nam Evropska komisija traži – uradite decentralizaciju, uradite nešto da pomognete gradovima i opštinama, pa tek onda o tome da raspravljamo.
Tu postoji jedna hipokrizija i moram to ovde otvoreno da iznesem.

Želim samo da vam kažem iz kog razloga smo odbili ovaj amandman. To je zapravo najgori amandman koji je dat uopšte u ovoj skupštini, upravo taj amandman o kojem ste vi govorili, iz razloga što, verovatno se vama čini da je 1% od ukupnog prihoda preduzeća neka mala cifra. To je ogromna, 1% od ukupnog prihoda da firme plaćaju na ime firmarine, to je orobljavanje tih firmi. To je ogromno, to nije 1% od profita, to je 1% od ukupnog prihoda.
Stalna konferencija gradova i opština je razmišljala da uvede 0,2, pa smo mi praveći analizu došli do toga da je to ogromno takođe, a kamo li jedan, to je pet puta više od ovoga što je visoko. Dakle, 1% maksimalnih prihoda bi značilo uvećavanje za više puta firmarine u odnosu na one koje danas važe, koje su u nekim gradovima prevelike. To bi značilo da firmarine budu od 20 do 100 miliona dinara u nekim slučajevima. To bi dalo mogućnost da se bukvalno penalizuju sve kompanije koje ozbiljno rade u Srbiji.
Jedan jedini razlog što nismo prihvatili amandman nije zato što ga je podnela SNS, nego što je ovaj amandman katastrofalan, najgori od svih podnetih.

Hajde da pokušamo da se vratimo na temu. Nije bitno da li neka firma ima 500 miliona evra prihoda ukoliko ima 499.999.000 rashoda, bitno je koliki je profit.
Kada bi se oporezovao ukupan prihod, a ne dobit, onda bi verovatno imali porez na promet na ukupan prihod, a ne porez na dobit korporacija u svetu. Istu logiku moramo da imamo i kod firmarina. Samo vam ukazujem, verovatno ste imali dobru nameru, ali logika je pogrešna, da ukupan prihod bude osnovica za oporezivanje.
Isto mislim da neki zakoni koji su prošli u ovoj skupštini i koji su nametnuli čak i izgleda male iznose 0,2 do 0,3% od ukupnog prihoda, zapravo su loši. Nije dobro, treba firmi gledati kolike ima rashode, a ne samo prihode. Ako oporezujemo prihode bez toga da znamo koliki su rashodi, dolazimo do pogrešnih zaključaka. Treba oporezovati ono što je stvarno zarađeno, ono što je profit, dakle, razlika između prihoda i rashoda.
Ovo vam govorim isključivo sa profesionalnog stanovišta, ovo nema veze sa politikom. To je i razlog što postoji porez na dobit, odnosno na profit, a ne porez na ukupan prihod korporacija.

Mogu sa vama da debatujem i o kukičenju i o fudbalskim utakmicama, ali to niste spomenuli vašim amandmanom. Ponovo govorite o temama koje nisu ovde napisane.
Zbog javnosti ću pročitati šta ste predložili.
"Iznos godišnje takse iz stava 1. tačka 1. za isticanje firme na poslovnom prostoru ne može se utvrditi na plati u iznosu većem od 1% godišnjeg prihoda pravnog lica".
Dakle, niti ste rekli neto prihoda niti ste rekli dobiti, rekli ste 1% od godišnjeg prihoda.
Ako već kažete da se razumete u računovodstvo, zna se šta znači 1% godišnjih prihoda. To je 1% ukupnog prihoda preduzeća. Ne postoji termin neto prihod jer je to dobit, to je profit. Ako kažete 1% godišnjeg prihoda, mislite na ukupan prihod preduzeća i u tom smislu, možda nesvesno, iz neznanja, ali suštinski predlažete mnogostruko uvećanja firmarina u Srbiji. Želim samo na to da ukažem, a vi idete stalno, to vam je metod, na neke druge teme koje niste ovde ni spomenuli.

Vrlo mi je zanimljivo ovo što ste govorili, s obzirom da ste kontradiktorni. U jednom trenutku kažete – Srbija ne treba da se zadužuje, a sada dovodite u pitanje zajam Svetske banke od sto miliona dolara, odnosno navodno ste zabrinuti da li će Srbija moći ga podigne.
Konzistentno bi bilo reći – ako Srbija ne treba da se zadužuje, ne treba da uzima zajam od Svetske banke. Ako treba da se zadužuje, onda ste opravdano zabrinuti da li će moći da podigne ovaj zajam od Svetske banke.
Mogu da vam kažem ono što jeste činjenica. Svetska banka ili bilo koji drugi kreditor, njega ne zanima ako traži da se poštuju fiskalna pravila i budžetski deficit, njega uopšte ne zanima da li će Republika Srbija više dati lokalnim samoupravama ili više imati u republičkom budžetu. Preraspodela unutar konsolidovanog bilansa javnih finansija je naše interno pitanje. Da li ćemo mi više graditi puteve ili ćemo davati više za ekologiju ili ćemo davati više gradovima i opštinama, o tome odlučuje parlament u Zakonu o budžetu, bitno je da ukupan bilans bude takav da je održiv.
U tom smislu, moj direktan odgovor na vaše direktno pitanje – ne, izglasavanje ovog zakona neće uticati na mogućnost povlačenja ovog kredita Svetske banke. Znam da vi kao opozicija verovatno mislite da ako ste dramaturški istakli neko pitanje, da ćete imati veću pozornost javnosti. Video sam tu vašu izjavu danas, koju ste sada ponovili u Skupštini, da navodno se dovodi u pitanje kredit Svetske banke itd, penzije, sve ostalo. Želite da uplašite narod, a mislite – evo, sada izglasavamo nešto što će njima dovesti u pitanje prinadležnosti koje su uobičajene.
Ono što jeste činjenica je da penzije jesu svetinja u svakoj zemlji. Plate u javnom sektoru su vrlo bitne u svakom budžetu. Kada se nešto smanjuje na rashodima, uvek se prvo smanjuje nešto što nisu primanja građana. Ovde, imajući u vidu da je budžet Republike 800 milijardi dinara, pričamo o tome da treba smanjiti 40 milijardi dinara republičkih rashoda.
Ovo sam već govorio LDP jutros, ali ću odgovoriti i vama, pošto ne znam da li ste slušali, da li ste bili u sali, ali zaista imate pravo da znate kako mi planiramo da smanjimo ove rashode u Republici.
Ako već zakonom predlažemo, a predlažemo da 40 milijardi dinara se prebaci gradovima i opštinama, normalno je da očekujemo da Republika smanji za isti iznos rashode, kako bi to bilo fiskalno neutralno.
Prvo, u ovom trenutku Republika ima oko 15 milijardi dinara rashoda na republičkim ministarstvima koje može da ukine. To su republički rashodi lokalnog karaktera, o njima sam više puta pričao, ponavljam radi javnosti još jednom, tih 15 milijardi danas Republika raspoređuje određenom broju opština, ne svima i nije tajna da uglavnom to dobijaju opštine gde su ljudi na vlasti isti oni koji su u Republici. To je tako u poslednjih 20 godina. Lično mislim da je to katastrofa, da je to pogrešno i da to treba promeniti. Te rashode treba ukinuti, a opštinama dati pare od poreza na zarade, da mogu same da odlučuju šta će graditi na teritoriji svojih opština.
Dakle, 15 milijardi se štedi po tom osnovu. Dodatnih 10 milijardi se štedi tako što javno preduzeće Putevi Srbije treba da prestane da održava i gradi lokalne puteve i seoske puteve, nego da se usmeri isključivo na nacionalne i regionalne puteve, i u tom smislu mislim da treba promeniti i Zakon o putevima koji podrazumeva bolju i precizniju klasifikaciju puteva.
Oni koji su stručnjaci za to kažu da zaista danas pod firmom ili terminom "regionalni put" se klasifikuju i oni putevi koji su suštinski lokalnog karaktera, glavne ulice u nekim gradovima se smatraju regionalnim putevima i to sigurno nije dobra klasifikacija, pošto će gradovi sada imati mnogo više novca, nema potreba da im javno preduzeće Putevi Srbije rade lokalne projekte, nego treba da se usmere na republičke i regionalne. Deset milijardi dinara može da se uštedi po tom osnovu u konsolidovanom bilansu.
Takođe, treća stavka koja se može umanjiti i svi ovi rashodi koje je Republika imala po osnovu tzv. antikriznih mera, to može da se ukine. Na primer, subvencionisani krediti za likvidnost su bili važni tokom krize, ali oni su već sada ukinuti, pre mesec dana i neće biti planirani u narednom budžetu, a bili su u ovogodišnjem.
Takođe, recimo, pomoć građevinskoj industriji. To je bila antikrizna mera. Ta mera nema potrebe da ostane u narednom budžetu, s obzirom da će lokalne samouprave moći da rade one poslove za koje su one zadužene, a Republika ne treba time da se bavi. To je bila ideja samo da se podstakne stanogradnja u momentu dok kriza traje, jer je najteže pogođena i nema potrebe da se izdvajaju pare za to u narednom periodu.
Samo na razdeo Ministarstva ekonomije može se 11 milijardi dinara ukloniti, skinuti, smanjiti rashodi i još plus četiri u drugim ministarstvima i tu se dolazi do dodatnih 15 milijardi.
Dakle, 15 milijardi ukidanjem necelishodnih rashoda lokalnog karaktera, 10 milijardi ukidanjem rashoda "Puteva Srbije", koji su lokalnog karaktera i ušteda zbog ukidanja antikriznih mera, dodatnih 15 milijardi i dolazimo do 40 milijardi dinara uštede na rashodnoj strani budžeta zbog toga što se 40 milijardi dinara prihoda ustupljuje lokalnim samoupravama. Imamo fiskalno neutralni budžet. Sve ovo treba da se ukalkuliše prilikom izrade Zakona o budžetu za 2012. godinu.
Ministarstvo finansija ima zadatak da ovo sve ubaci u taj zakon jer predmet ovih ušteda nije u Zakonu o finansiranju lokalnih samouprava nego u Zakonu o budžetu, tako da nema razloga da se bilo ko brine da, time što jačamo srpske gradove i opštine, uskraćujemo neka prava građana na drugom nivou. Naprotiv, ovo će tražiti restruktuiranje republičkih rashoda, ali republički budžet je toliko velik i toliko ne uvek celishodan da ima dosta prostora gde se mogu napraviti uštede. Treba suštinski smanjiti troškove republičke administracije i birokratije i na taj način pomoći da naši gradovi i opštine dobiju više novca i da rade u korist građana koji tamo žive.

Ne sporim pravo da potpitanje postavite, ima jedna stvar gde se potpuno u pravu. Rekli ste da se ovo može rešiti povećanjem poreza, uštedama na rashodima ili povećanjem deficita odnosno njegovim finansiranjem kroz kredite. Tu se sa vama apsolutno slažem. Ono što URS predlažu je da se činjenica da 40 milijardi prebacujemo gradovima i opštinama, nadomesti isključivo kroz smanjenje rashoda.
Protiv smo povećanja poreza i protiv smo povećanja deficita odnosno protiv povećanja zaduživanja.
Da se prebacimo na ovo pitanje kredita Svetske banke. I vama je potpuno jasno, s obzirom na datum kada je ovaj predlog Vlade stigao, da je taj kredit Svetske banke potpisan da bi se finansirao ovogodišnji tekući deficit. Dakle, nije namenjen da bi se odnosio na posledice ovog zakona.
Ono što ste s pravom konstatovali, normalno da finansijske organizacije koje daju kredit ne žele da finansiraju neko uvećanje deficita. Protiv sam uvećanja deficita i predlažem da se ne dozvoli uvećanje deficita tako što će se smanjiti rashodi Republike.
Dakle, to je ono što jeste naš predlog, sve ostalo su interpretacije. Inače, ne sumnjam u to da volite našu zemlju, volim je i ja. Takođe ću, kao i vi, ići po gradovima, selima, po opštinama nakon usvajanja ovog zakona. Za razliku od vas, koji imate strah, srećan sam što će konačno gradovi i opštine da prodišu, jer nisu zaista imali do sada ne samo dovoljno transfera, o tome sam govorio kada sam debatovao poslanicima druge poslaničke grupe, nego od 80%, koliko im ostane od poreza na zarade, suštinski imaće mnogo veću samostalnost.
Mislim da je došlo krajnje vreme da Srbija veću pažnju posveti gradovima i opštinama, njih je 170, u odnosu na republičku administraciju. Republička administracija uvek kuka da nema dovoljno para da nešto postigne. Zašto uvek kuka? Pa, zato što radi neke stvari koje ne treba da radi. O tome pričamo. Republika ne treba da radi mnoge stvari koje danas radi. Kada bi manje radila bila bi efikasnija, a kada bi se skoncentrisala samo na prave stvari, kada bi radila samo nacionalne projekte sigurno bi ti veliki nacionalni projekti bili završeni.
Mogu da kažem da sedim ovde sa vama koji ste 20 godina zajedno sa mnom u raznim koalicijama na vlasti, nismo za ovih 20 godina videli da je završen i jedan veliki krupan infrastrukturni projekat u Srbiji. Ni jedna hidrocentrala nije izgrađena, ni jedan veliki auto – put nije napravljen ne u poslednjih pet godina, u poslednje četiri, u poslednjih 20 godina. Od doba Tita, zapravo, nije ni jedan veliki auto – put napravljen. Zašto? Zato što je Republika gubila snagu, energiju na raznim lokalnim projektima koji nisu nevažni, ali koje ne treba ona da radi nego trebaju opštine i gradovi. Nisu radili jer nisu imali para. Mi sad hoćemo da tim istim gradovima damo novac, ovaj zakon to omogućava, a da Republici oduzmemo mogućnost da to više radi i da se skoncentriše da radi krupne kapitalne projekte, a da smanji one rashode koji su nepotrebni i koji samo znače gubljenje novca i gubljenje energije i dobre organizacije.
Ovim zakonom vršimo jednu bolju organizaciju države, da Republika radi nacionalne projekte, regioni regionalne, a opštine lokalne projekte. Do sada nisu mogli jer nisu imali para, nisu imali imovinu. Evo sada im se prvo vraćaju pare, a nadamo se da će uskoro biti vraćena i imovina, jer taj zakon smo takođe podneli, a i Vlada, koliko sam shvatio, na njemu radi i onda će opštine biti u daleko boljoj poziciji nego danas i neće moći više da krive, kao što su do danas opravdano krivili centralne vlasti da guše i sprečavaju njihov razvoj jer kada u jednoj opštini dobijete povećanje lokalnih prihoda za 70 do 100% to onda više nije ista priča kao što je sada, kada su svi opravdano nezadovoljni. Ovaj zakon daje mogućnost svima da krenu da se razvijaju i da zavise sami od sebe, a Republika treba da vodi računa o onome što su nacionalni poslovi.

Vi ste u pravu, bio sam guverner NBS od kraja 2000. godine do kraja 2003. godine i ponosan sam na ono što sam uradio. Napravili smo restruktuiranje bankarskog sektora, uveli red u monetarnu politiku. Danas banke nisu institucije gde kad stavite novac možete da ga zaboravite, nego možete sutra da dođete da ga podignete sa kamatom.
Danas, za razliku od tog perioda kada sam počeo da radim kao guverner, imamo sedam milijardi 400 miliona evra štednje u bankama, a u decembru 2000. godine, kad sam stupio na čelo NBS, nažalost, niko živi nije štedeo u srpskim bankama, nego je postajao dug prema staroj štednji koji smo takođe vratili i počeli da vraćamo u međuvremenu. On će uskoro i do kraja vratiti.
Kao ministar finansija, jesam ponosan što sam napravio suficit u budžetu Republike Srbije i zato sam sigurno poslednji čovek koji bi predlagao rešenja koji uvode državu u deficit.
Što se tiče mandata kao ministra ekonomije, ponosan sam što smo doveli "Fijat" u Srbiju, jer to će zaista predstavljati preokret u čitavoj industrijskoj politici Srbije. Svi koji su kritikovali na rečima, opravdano, da je Srbija previše uvozno zavisna, da nema izvozne proizvode, nisu mnogo učinili kritikama. Konkretan potez dovođenja "Fijata" njihovih kooperanata i "Fijata", ne samo kao konkretnog projekat, nego kao simbola, načina novog modela industrijskog razvoja, jeste nešto čime ja mislim da mogu da se ponosim. S obzirom da polako ali sigurno, nama raste pokrivenost uvoza i izvoza, iako smo daleko od onoga čime bi mogli da budemo zadovoljni.
Pitanje - zašto nisam predlagao ove mere za decentralizaciju ranije su delimično tačna. Naime, kao ministar finansija jesam predložio sadašnji zakon koji je značio jedan korak ka decentralizaciji, a ovaj sada korak je još veći. Drugo, pre godinu i po dana smo predali ovoj skupštini zakon o vraćanju imovine lokalnoj samoupravi i on i dan danas stoji tu u proceduri, kao što verovatno stoje i neki zakoni koje su vaše poslaničke grupe podnosile, ali mi smo ga podneli još pre godinu i po dana.
Konačno, čovek ne može da sagleda šta su problemi gradova i opština dok ne krene da se u praksi bavi time. Kao guverner, priznaćete, ni jedan guverner na svetu se ne bavi opštinama, bavite se centralnom monetarnom politikom. Ministar finansija se, po prirodi stvari, pre svega bavi nacionalnim javnim finansijama. Tek kao ministar za ekonomiju i regionalni razvoj, video sam da suštinski ne može republička vlada da otkloni disparitete u razvoju ma kakvim merama, ma kakvim parama, ma kakvim zakonima, jer je problem u sistemu.
Ako Republika treba da pomaže gradovima da jačaju i razvijaju se, ona tehnički ne može to da uradi istovremeno za 170 gradova i opština. Problem je u tome što to mora da se prepusti njima. Nije problem, nego to je do sada bila jedna zabluda, da može republička Vlada da pomogne Nišu, ili Leskovcu, ili Subotici. Možda može za ta tri grada, ali ne može za svih 170. Onda se zaboravi, ne znam, Osečina ili Odžaci ili bilo koji drugi grad. Suština je da Republika time ne treba da se bavi, nego da se bavi nacionalnom politikom, a da gradovima da više novca, vrati imovinu, da oni sami rešavaju svoje probleme.
Ne krijem da ja o tome nisam čak ni razmišljao 2003. godine. Nisam razmišljao o tome i to je ljudski da vam kažem. Kao guverner sam se bavio reformom banaka i uspostavljanjem stabilnog kursa. Počeo sam o tome intenzivno da razmišljam tek na kraju mandata ministra finansija, kada sam video predlog stalne konferencije gradova i opština za decentralizacijom i od tada neprestano o tome razmišljam i kao rezultat toga krenuli su da stižu ovi zakonski predlozi i ovo je samo početak.

Za neke stvari ste u pravu, za neke niste. Zaista, nešto što je samo partijski projekat ne može da uspe u zemlji koja je više partijska. To je potpuno jasno i da je ovo samo partijski projekat bio bi osuđen na propast.
Međutim, kada kažete da se organizuje široka javna rasprava, a sami konstatujete da smo mi iz URS već zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama predložili još pre godinu i po dana, ne znam ko je DSS branio da to podrži i da kaže – u tom zakonu je ovo dobro, ovo ne valja. On je u skupštini. Vi ste poslanik, mi smo ga predali skupštini pre godinu i po dana, u proceduri je. Takođe, sa stalnom konferencijom gradova i opština smo bili u kontaktu kada smo taj zakon predlagali, a i sada kada smo prihvatili dva amandmana na ovaj tekst.
Sami znate da je kod nas javna rasprava izgovor, kada nešto ne želi da se učini onda se organizuje javna rasprava. Ako hoćete nešto da napravite naravno da treba da imate javnu raspravu, ali ona ne treba da traje 10 godina ili dve godine. valjda je dovoljno dva, tri meseca u jednoj ozbiljnoj zemlji, ako je veći problem može godinu dana. Ovo nije promena Ustava da bi mi organizovali javnu raspravu od godinu ili dve dana. Ako ovi zakoni stoje godinu i po dana, odnosno ovaj jedan zakon, onda mislim da je to više nego dovoljno.
Preciznosti radi, i to da kažem kad ste na početku govorili o ciframa, da ne bi ostalo to nedorečeno, tu ste dali pogrešne podatke, a reći ću vam gde ste pogrešili, naime, transferi za sledeću godinu, ukoliko bi se poštovao sadašnji zakon i ukoliko se ne bi menjao, trebalo bi da budu 51,6 milijardi dinara. Kako se to dobija? Bruto domaći proizvod iz 2010. godine prema podacima iz statistike je tri hiljade 34 milijarde dinara, 1,7% bruto domaćeg proizvoda je 51,6 milijardi dinara. To bi bila osnova za transfere u narednoj godini od 1,7% bruto domaćeg proizvoda, kako zakon predlaže.
Ovim našim zakonom mi predlažemo da se velikim i razvijenim gradovima prepolove transferi, a da se siromašnim opštinama povećaju transferi i da se uvede transfer solidarnosti, tako da, kada primenimo koeficijente koje smo dali u našem predlogu zakonu, jedinima umanjujemo, bogatijima, a povećavamo siromašnijima, ukupan iznos nenamenskog transfera sledeće godine, ako je 1,7% bruto domaćeg proizvoda osnovica, bio bi ne 51,6, nego 27,8. Ovim sistemom umanjivanja velikim gradovima koji povlače najviše transfera, suštinski se štedi više od 20 milijardi, ali uvodimo transfer solidarnosti tako što se Beogradu više ne doznačava transfer, nego se umesto njega raspoređuje opštinama i to opet onima koje se najmanje razvijene, pola transfera solidarnosti, onima koje su nešto malo razvijenije dodatnih 30% i za razvijenije opštine po 10% za prvu i drugu grupu, tako da je transfer solidarnosti ukupni 4.900. Nenamenski transfer bi bio sledeće godine 27,8% milijardi plus transfer solidarnosti 4,9%, dakle, ukupan transfer oko 33 milijarde. Manje – više, vidite da bi on bio u iznosu koji je nominalno jednak transferu u ovoj godini, bez obzira što je obračunat na osnovicu od 1,7% bruto domaćeg proizvoda.
Jedina razlika nastaje u tome što bi opštinama i gradovima ostalo duplo više od poreza na zarade, a to je dodatnih 43 milijarde, tako da kada govorimo o tome koliko treba smanjiti republičke rashode da bi ovaj zakon bio fiskalno neutralan, to nije cifra od 70 milijardi, kako ste vi rekli, nego od 43 milijarde. Ne potcenjujem cifru od 43 milijarde, to je velika cifra, ali nije 70, samo želim radi preciznosti da vam kažem koja je. Kako to rešiti? Dakle, ne povećanjem poreza, ne zaduživanjem i širenjem deficita, nego smanjivanjem nepotrebnih rashoda u republičkoj administraciji, o kojima sam već više puta danas govorio.
Što se tiče potrebe da se decentralizacija upotpuni donošenjem i drugih zakona, mi u URS smo apsolutno svesni toga i mi ćemo na tome raditi. Međutim, vraćanje imovine i davanje više novca gradovima i opštinama su dva najvažnija zakona. Bez novca i bez imovine nema lokalne samouprave. Tačno je da treba još neke ingerencije dati lokalu, posebno sada kada dobije ingerenciju da 80% poreza na zarade ostane u gradovima i opštinama, onda lokalna samouprava treba da ima u poreskoj administraciji veću nadležnost za kontrolu naplate tih prihoda od poreza na zarade, isto tako i ingerenciju u kontroli radnih odnosa.
Dakle, inspekcija rada bi takođe trebalo da se preseli na lokalni nivo, s obzirom da će gradovi i opštine sada biti mnogo više zainteresovani od Republike za to da li je neko prijavljen ili radi na crno, s obzirom da se direktno na taj način ubacuje ili izbija novac iz lokalne kase. Mislim da je to dobro da damo motiv onima koji zavise od tog novca da to kontrolišu. Naravno, mislim da treba da se zadrži i republička inspekcija rada zbog kompletnog sistema, ali treba najveći deo nadležnosti tu prebaciti na lokal.
Što se tiče drugih zakona, sigurno je da je moguće da raznorazni prihodi, koji sada većinom pripadaju Republici, da se promenama zakona odredi da oni pripadaju lokalu, boravišne takse od turista ili bilo koji drugi prihodi. Kao šef poslaničke grupe URS, rado ću prihvatiti svaki takav predlog, bilo da on dolazi od opozicione stranke, bilo od Vlade Republike Srbije, u narednom periodu. Međutim, vi znate i sami da je jako teško sa 20 zakona odjednom nastupiti oko jedne teme. Bitno je postaviti temelje, a Zakon o finansiranju lokalne samouprave je jedan temelj, vraćanje imovine je drugi temelj, sve ostalo se nadopunjuje na to i vremenom će se doneti.
Drugo, mogu samo da zamislim kako biste reagovali da su URS došli ovde sa 20 zakona, da smo mi sada sve uradili. Šta bi drugi radili? Šta bi Vlada Republike Srbije radila u narednim godinama i decenijama, da smo mi sada sve uradili na jednoj sednici Skupštine?

Vi očito niste razumeli ovaj sistem koeficijenata koji je dat u zakonu i zato polazite samo od ovog člana 37, gde se kaže da je godišnji izvod ukupnog transfera, koji predstavlja obračunsku kategoriju 1,7% ostvarenog bruto domaćeg proizvoda. Međutim, iza toga sledi u narednim članovima da se jedinicama lokalne samouprave daje taj transfer izračunat na tu osnovicu, ali umanjen za određene iznose, razvijeniji gradovi dobijaju upola manje u odnosu na sadašnji nivo, tako da se tim umanjenjem dolazi do ove cifre od 32 milijarde. Dakle, sa 52 na 32. To piše u zakonu.
Druga stvar koju ste rekli, vezano za odnos vlasti i opozicije, je - zašto niste tražili podršku partnera? Mogu da vam kažem, ne znam kakva je vaša praksa ili drugih poslaničkih klubova, mogu reći da će praksa URS biti takva da ako bilo ko u ovoj Skupštini napravi dobar zakon, da li je to Vlada, da li je to vaš poslanički klub, neki drugi, opozicioni, pozicioni i ako je to dobro za građane Srbije, imaćete našu podršku da se to izglasa u Skupštini. Pokušajte, dajte neki predlog koji jeste dobar i mi ćemo sasvim sigurno da ga podržimo.
Mislim da je krajnje vreme u Srbiji da ne delimo predloge na te da li su Vladini, pozicioni ili opozicioni, nego da li su dobri ili loši. Ako stranke opozicije naprave nešto što je korisno za građane Srbije, videćete na delu, mi ćemo biti spremni da podržimo takav predlog, kao što ćemo podržavati sve dobre predloge Vlade i obrnuto, nećemo podržavati loše predloge ni jednih ni drugih.

Gospodine Krasiću, mnogo pričate, a niste dovoljno koncentrisani, ne pratite me u izlaganju. Tri puta sam ovde ponovio da je 1,7 BDP samo obračunska osnova za utvrđivanje transfera i da transferi neće biti 52 milijarde dinara, već će biti 32, odnosno tri milijarde dinara. To nije prevara, to piše u ovom zakonu i to govorim otvoreno. Mislim da je to dobro. Transferi idu upola niži razvijenim gradovima, a za samo mala mesta poput Lebana, Crne Trave, Bujanovca, Preševa, Medveđe i ostalih dobiju veće transfere.
Mi želimo da napravimo socijalno pravedniju raspodelu transfera, a da se na isti način i uštedi.
Sa druge strane, dobitak se sastoji u tome da 43 milijarde dinara dobijaju gradovi i opštine po osnovu većeg učešća u porezu na zarade. Druga stvar, prosto, nemojte da govorite da je prevara kada kažem da je to postulat zakona ili niste čuli. Izvinjavam se ako niste čuli ili ste razmišljali o nečemu drugom dok ste to govorili. Uglavnom, to sam tri puta danas ponovio, a evo i četvrti put sada.
Što se tiče lokalne poreske uprave, zašto da ne. Zašto vi mislite da gradovi i opštine ne mogu da budu sposobni da skupljaju i porez na zarade, jer kad su krenuli da skupljaju porez na imovinu, za koji se takođe kada je potpuno dat kao izvorni prihod opštine neki dušebrižnici su govorili kako će sada kada se prebaci republička poreska administracija na lokal, kako će to uticati na naplatu? A ispada, rezultati pokazuju da mnogo više poreza na imovinu se prikupi sada kada ga administrira lokalna samouprava, nego što je bio slučaj kada je to radila Republika. Zašto? Čim je to sada njihov prihod, oni su motivisani da ga prikupe u većoj meri nego što je to Republika. Isto će biti i za porez na zarade. Onoga časa kada se ovo prebaci, a mislim da treba prebaciti u jednom trenutku da ključ poreske administracije za prikupljanje poreza na zarade bude u opštinama i gradovima, a ne u Republici, jer 80% će ostati u tim gradovima, videćete kako odjednom će biti manje sive ekonomije, manje će ljudi raditi na crno, jer će sami opštinari, ljudi u gradovima biti zainteresovani da jure one koji su u sivoj ekonomiji da uđu u legalni sektor, kako bi 80% poreza na njihove zarade ušlo u lokalni budžet.
Osnovna snaga ovog zakona koji predlažemo je motivacija, motivacija da zavisite od zapošljavanja ljudi, da ne zavisite od pomoći koju vam daje Republika, pre svega, to su transferi, nego da zavisite samo od sebe, svog znanja, od klime koju možete da ostvarite na lokalu, da upravo kod vas dođe neko da otvori firmu ili da postojeći preduzetnici mogu više ljudi da zaposle.
Treba predsednici opština da se utrkuju i pomažu preduzetnicima da više rade, da više ljudi zapošljavaju. Motiv je ono što pokreće svet, a i ključna stvar i ključna snaga ovog zakona je motiv. To je direktan odgovor na vaše pitanje – zašto ne pola pola. Vi ste rekli – zašto ne pola opštinama, pola Republici? Ne, bolje je da lokalu ostane više i to ne srazmerno više, 80 gradu, gde se neki porez naplati, a samo 20 Republici, zato što je onda svih 170 gradova i opština biti više motivisano da podstiče preduzetništvo i da onda taj novac koji se tu naplati ostane u tom gradu.

Želeo bih da prokomentarišem ove stavove, posebno ovaj poslednji, da se daju garancije da ovaj zakon neće ugroziti penziona i socijalna davanja, kao i plate u javnom sektoru. To se podrazumeva.
Imam utisak ceo dan kao da razgovaramo o Zakonu o finansiranju Republike, a ne o zakonu o finansiranju lokalne samouprave. Ovaj zakon ne reguliše ni penzije, ni plate u javnom sektoru, ni socijalna davanja - niti se time bavi, niti mu je to ambicija, ni ti time može da se bavi. Ovo je zakon o finansiranju lokalne samouprave koji treba da da više novca našim gradovima i opštinama.
Naravno, oni koji su bili oponenti ovog zakona ne mislim na vašu poslaničku grupu, krenuli su da plaše građane raznim, rekao bih, nebulozama – neće biti penzija, neće biti ovoga ili onoga. To se, otprilike, radi kada god neko nema da da neku suvisnu kritiku na neki predlog, onda se plaše građani,
Ono što je sasvim sigurno, doduše, to ste i rekli u vašem zaključnom izlaganju – penzije se regulišu posebnim zakonima koji ovde nisu na dnevnom redu, niti će biti ta garancija. Zakonsko je pravo da se penzije isplaćuju. To stoji i postoji u zakonu tačno kako se indeksiraju i tu nema nikakve dileme da će tako nastaviti da se radi. Isto važi i za socijalna davanja, kao i za plate u javnom sektoru.
Sve ove kategorije čine značajan deo ukupnog republičkog budžeta. Međutim, ne čine ceo republički budžet. Sada ne znam napamet, od 800 milijardi, na penzije, verovatno 200 milijardi ide, u Fond za socijalna davanja još nekih 80 milijardi, za plate u javnom sektoru verovatno maksimalno još oko 100 milijardi. Dakle, polovina budžeta moguće je da ide na sve ovo, ali u ovoj drugoj polovini ima mesta za ovih 40 milijardi dinara ušteda.
Pokušao sam da kažem u šta treba ići, da se smanji. Sasvim sigurno da to nisu penzije, socijalna davanja i plate u javnom sektoru. To mora da se poveća na način kako daju mogućnosti zemlje i zakoni koji regulišu tu oblast. Sa druge strane, treba necelishodne rashode republičke administracije smanjivati, a posebno one koji su vezani za lokalne projekte. Predlažemo da više Republika ne radi lokalne projekte.
U ovome se ne slažem sa vama, a to je da je činjenica da postoje opštine koje nemaju projekte, nemaju znanja i nemaju ljude, i treba da se zaustavi veći novac ka njima. Naročito to mislim za one koji nemaju projekte.
Nažalost, ne samo da lokalne samouprave nemaju projekte, već se pokazalo u poslednjih 10 godina da Republika nije imala projekte za Koridor 10. Poslednji projekat za Koridor 10 se završava tek ove godine, iako je to nacionalni projekat već 20 godina. Čak bi i Republika trebala da ima sve te projekte, a ona nema puno projekat. Šta onda očekivati od Crne Trave, Bosilegrada i ostalih.
Sada će opštine imati para da plate projekte, ako ih nemaju. Mogu da plate projekte da im urade specijalizovane institucije koje znaju kako da te projekte urade. Republika će i po ovom zakona da kofinansira takve projekte u manje razvijenim područjima i u onim koji su najnerazvijeniji.
Takođe je primedba da se ovim ne vrši prenos nadležnosti. Moram samo da kažem da to ne stoji, zato što se u zakon o finansiranju lokalne samouprave ne utvrđuju nadležnosti već finansiranje. Nadležnosti se utvrđuju Zakonom o lokalnoj samoupravi. Problem koji se u praksi pokazao, nije u nadležnostima lokalne samouprave, nego na protiv one danas imaju prevelike nadležnosti u odnosu na novac koji se daje iz Republike i koji im ostaje po osnovu poreza na plate.
Dakle, treba da uskladimo već sada dovoljno velike nadležnosti sa odgovarajućim novcem. Opštinama su prenošene razne nadležnosti – od staranja o domovima zdravlja, preko isplata jubilarnih nagrada, a nije im dat odgovarajući novac da to mogu i da izvrše i onda su ostale na cedilu. Sada treba da popunimo tu rupu i da im omogućimo dovoljno novca sa sprovođenje većih nadležnosti.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, najpre da zahvalim što je inicijativa Ujedinjenih regiona Srbije za promenom zakona o finansiranju lokalne samouprave uvršćena na dnevni red Skupštine. Imajući u vidu da je ovu inicijativu podržalo oko 500.000 građana Srbije i smatram da je jako važno da se u Srbiji otvori ozbiljna debata o decentralizaciji. Smatram da je ovo jako važna tema, gde je zakon o finansiranju lokalne samouprave samo jedna i početna tačka te debate.
Naime, centralizam u kome mi trenutno živimo već dugo godina je suštinski pogrešan sistem u višepartijskoj državi. Centralizam je oduvek vladao na ovim prostorima, govorim oduvek mislim u novoj istoriji posle 1945. godine, imao je smisla u vreme jednog partijskog sistema. Jednopartijski sistem jeste spoj sa centralizmom i ako imate jednopartijski sistem, onda centralizam može da omogući relativno efikasan razvoj, jer se onda odluke brzo donose i mogu se brže sprovoditi i to je razlog zašto je u to doba, u Titovo doba zapravo Srbija i gradila hidrocentrale, autoputeve kao i druge republike u bivšoj Jugoslaviji. Problem nastaje 1990. godine, kada se uvodi višepartijski sistem a zadržava centralizam. Te dve stvari nisu spojive. Sa uvođenjem višepartijskog sistema treba da se jača demokratija, a centralizam je suprotan od demokratije.
Centralizam znači da samo mali broj ljudi utiče na razvoj zemlje, dok se ogromnoj masi građana i pojedinaca to pravo uskraćuje. Zbog toga mi smatramo da centralizam u poslednjih 20 godina jeste jedan od osnovnih uzroka zaostajanja malih gradova i opština u razvoju, produbljivanja regionalnih razlika i činjenica je da danas mladi masovno napuštaju svoje radne gradove, jer ne vide u njima šansu za bolju budućnost. Nije samo u pitanju članstvo za posao, to jeste najvažnije. Ali, u malom gradu, mladi koji završe školu ili fakultet ne vide budućnost jer osim posla nemaju ni mogućnost za normalan društveni život a činjenica koja danas postoji da svi očekuju da im Republika reši njihov problem, jeste utopija, jer Republika ne može efikasno da reši problem u 170 gradova i opština Srbije, u hiljadama i hiljadama sela i mesnih zajednica, jer to ne može ni jedna centralna država na svetu, pa ne može ni srpska država.
Suština je – treba omogućiti gradovima, opštinama i mesnim zajednicama da dobiju novac, imovinu i ljude koji mogu sami da reše probleme u kraju, u kome su rođeni, gde žive, jer su oni i ujedno najviše motivisani da to učine. Dakle, da bi se izvršila decentralizacija, potrebno je tri stvari napraviti. Dati više novca gradovima i opštinama, sutra i mesnim zajednicama, vratiti imovinu i omogućiti direktan izbor predsednika opština i gradonačelnika. I to je paket zakona koji smo mi podneli Skupštini, a evo danas raspravljamo o prvom od njih, to je zakon o fiskalnoj decentralizaciji. Vi znate da je početak fiskalne decentralizacije u Srbiji krenuo predlogom stalne konferencije gradova i opština iz 2005. godine, kada je usvojen sadašnji zakon. Taj zakon je imao jednu dobru nameru, da se omogući predvidivost u planiranju lokalnih budžeta i da se onemogući voluntarizam Ministarstva finansija, odnosno da gradovi i opštine mogu unapred da znaju koliko će novca dobiti.
Kriterijumi koje je tada stalna konferencija gradova i opština predložila su dobri i nismo ih menjali u ovom predlogu zakona, kriterijumi za raspodelu transfera republičkih po pojedinim gradovima i opštinama.
Ono što nije dobro jeste što je i dalje zadržana i suviše visoka zavisnost gradova i opština od Republike. To se posebno pokazalo u godinama krize, kada je suštinski Republika smanjila transfere gradovima i opštinama i time prekršila ovaj zakon i to uzastopno u tri godine. U 2009. godini prvi put se desio taj prekršaja, kada je smanjen transfer za 13 milijardi gradovima i opštinama, 2010. godine je smanjen za 20 milijardi, a ove godine za 16 milijardi dinara. U suštini, 50 milijardi dinara je manje transferisano gradovima i opštinama u poslednje tri godine u odnosu na ono što zakon kaže.
Ono što je problem, što se o rupama u lokalnom budžetu gotovo uopšte i ne govori. Lokalni problemi se gotovo uopšte iz centrale iz Beograda ne vide i to jeste problem kada se priča o nekim rupama u budžetima. Uglavnom se govori u rupi u centralnom republičkom budžetu, a nikoga ne zanima da li gradovi i opštine imaju dovoljno novca.
Sadašnje stanje je otprilike ovako – gradovi, prema Zakonu o lokalnoj samoupravi koji je poprilično po ugledu na Evropske, imaju dovoljno velika ovlašćenja da pomognu svojim sugrađanima da ostvare nadležnosti za koje ta ovlašćenja imaju. Dakle, gradovi imaju dovoljno ovlašćenja, ali nemaju dovoljno novca.
Protiv toga smo da se šire ovlašćenja, sem možda par o kojima ću govoriti na kraju, o gradovima i opštinama. Mi smatramo da ovlašćenja su već dovoljno velika, ali da trenutno pomanjkanje novca onemogućava zapravo sve gradove i opštine da ta ovlašćenja iskoriste.
Svi gradovi i opštine mogu da grade i lokalne puteve i kanalizaciju i vodovod i da grade sportske terene, institucije kulture, problem je u tome što nemaju danas dovoljno novca. Onda ulazimo u jedan drugi apsurd, u centralističkoj državi, kakva je Srbija danas, kada gradovi i opštine nemaju dovoljno novca onda se Republika vidi kao spasilac, koja iz Republičkih fondova, budžeta raznih ministarstava, javnih preduzeća realizuje te projekte na lokalu.
Problem je u tome što se danas ne zna ko je čija nadležnost, ta distinkcija uopšte nije jasna i danas umesto da opštine i gradovi sami grade svoje lokalne seoske puteve, svoje škole, vrtiće i sve za šta imaju već nadležnosti, često to ne mogu jer nemaju novca i to umesto njih gradi Republika.
Šta je tu problem? Problem je što Republika ne može istovremeno da gradi puteve, škole, obdaništa u svih 170 gradova i opština u Srbiji u jednoj godini i vrši se diskriminacija pojedinih gradova. Ponekad je to po političkoj liniji, ponekad je to prosto zbog fizičke nemogućnosti da se stigne u toku jedne godine na 170 mesta i onda imate situaciju da su građani gotovo svih opština i gradova u unutrašnjosti opravdano nezadovoljni što o njima niko ne brine, osećaju se demoralisani jer, suštinski, svi vide da se samo razlike u razvijenosti između glavnog grada i drugih gradova povećavaju, da se ne smanjuju, i da, maltene, nema te mere koja može sa republičkog nivoa pomoći da se to zaustavi.
To mogu da priznam najotvorenije, jer sam radio tri godine kao ministar za regionalni razvoj. Ne može ni jedan ministar, trebao bi da živi 500 godina, pa opet ne bi mogao da utiče merama sa centralnog nivoa da se smanji dispariteti razvijenosti između pojedinih opština i gradova. Osnovni problem logike je da centralna država to može da uredi je u tome što je to nemoguće. Ne može pet ministara, 10 ministara, 20 ministara da reši probleme 170 gradova i opština jednakim kvalitetom. Fizički ne može da se ode da se to obiđe u toku celog mandata, a kamoli da se reše problemi.
Dakle, postavka sistema je pogrešna i zato mi predlažemo kompletnu promenu sistema. Promena sistema znači da se gradovima i opštinama da novac, imovina, da sami reše lokalne probleme, da regioni, danas imamo samo Vojvodinu kao region, rešavaju regionalne probleme, a da centralna država, dakle Republika, isključivo radi nacionalne projekte i dok se ne uspostave regioni da rade regionalne projekte svuda osim u Vojvodini, jer u Vojvodini pokrajina može da radi regionalne projekte.
Ono što danas jeste situacija zbog ovog preklapanja nadležnosti, imamo i necelishodne rashode u republičkom budžetu, u republičkih organima, u republičkim javnim preduzećima koji su isključivo lokalnog karaktera. Oko 30 milijardi dinara danas Republika troši na lokalne projekte. To ne bi bilo ništa sporno kada bi ti lokalni projekti bili realizovani u svih 170 gradova i opština. Problem je što se to dešava selektivno i problem je što je ovim načinom ne moguće rešiti lokalne probleme.
Predlažemo da Republika prestane sa finansiranjem projekata lokalnog karaktera, da ne gradi seoske mostove i lokalne puteve, nego da da opštinama pare da ih sami grade, da Republika ne finansira izgradnju obdaništa, nego da opštinama da pare da ih sami grde, da ne finansira više vodovode i kanalizaciju u opštinama nego da da opština pare da ih sami izgrade, jer ako svih 170 gradova i opština odjednom dobije više novca to je jedina garancija da će moći mnogo više lokalnih projekata da se u toku jedne godine realizuje.
Iskoristio bih priliku da objasnim model finansiranja koji je dat u ovom zakonu. Suštinski predlažemo dve krupne izmene. Prva je da mnogo više novce od poreza na zarade koji se prikupi u nekom gradu, ostane u tom gradu. Predlažemo da to bude duplo više nego danas, dakle 80% umesto sadašnjih 40%.
Takođe, predlažemo da transferi postanu dominantan oblik finansiranja manjih i siromašnijih opština i gradova, a da veći gradovi se više oslone na prihode od poreza na zarade. U tom smislu prema modelu koji predlažemo i dalje bi lokalne samouprave imale četiri osnovna izvora finansiranja. Ostalo bi od poreza na zarade 80% u gradu gde se to ostvari. I dalje bi ostali transferi iz republičkog budžeta ka svim gradovima i opštinama, jedino bi bio ukinut transfer Beogradu, jer Beograd koji ima najjaču privredu,nema potrebe da ima pomoć iz republičkog budžeta.
Od poreza na zarade Beograd će već ostvarivati veći budžet i biće na dobitku i zato nema potrebe da Republika dodatno pomaže kroz transfer Beogradu. Umesto toga, ukinuo bi se transfer Beogradu a uspostavio novi transfer solidarnosti koji bi taj novac preusmerio svim drugim opštinama i gradovima u Srbiji, ali najviše onima koji su najmanji i najsiromašniji i najmanje razvijeni, dakle opštinama iz četvrte grupe razvijenosti, iz treće u skladu sa klasifikacijom Zakona o regionalnom razvoju.
Zašto je ovo važno? Zato što se prvo uspostavlja mnogo veća samostalnost gradova i opština u odnosu na Republika, finansijska samostalnost u ovom slučaju, što je dobro. Ne moraju građani da biraju u opštinama i gradovima iste stranke kako ih biraju u Republici, a da zbog toga bivaju kažnjeni jer Republika ne daje dovoljno projekata tim gradovima gde nisu političke stranke koje ne odgovaraju strukturi u vladajućoj koaliciji, jer vlade se menjaju. Evo, 20 godina koliko je prošlo od uvođenja višepartijskog sistema, bukvalno sve stranke koje sede u ovom parlamentu su bile na vlasti. Nema ni jedne koja nije bila na vlasti. Dakle, stranke se menjaju i menjaće se. To je dobro. To je demokratija. Problem je što ne treba gradovi i opštine da zavise od republičkih izbornih ciklusa.
Ovaj način osamostaljuje u finansijskom smislu gradove i opštine i više nije bitno da li građani u jednom gradu glasaju za istu stranku kao što glasaju u Republici, jer grad i opština će moći da isfinansira svoje nadležnosti sa ovim dodatnim prihodom od 80% od poreza na plate. Na ovaj način mi suštinski smanjujemo uticaj politike na razvoj gradova i opština, što mislim da je jako važno.
Druga stvar, motivacioni faktor za lokalno rukovodstvo je izuzetno veliki. Kao što nije moguće bilo proterati dilere na ulicama 2000. godine policijom, nego smo morali da uvedemo mogućnost da ljudi mogu slobodno u bankama i menjačnicama da zamenjuju devize, tako nije moguće ni dati veći motiv gradovima i opštinama da smanje lokalne takse firmarine, sem toga, da im najveći poreza na zarade pripadne.
Ako gradovima i opštinama, kao što mi predlažemo, ostane 80% porezne zarade, pa nema tog lokalnog rukovodstva koje se neće truditi da smanji firmarinu, da napravi bolje uslove za strana ulaganja, za domaća ulaganja, za podsticaj domaće privrede, jer što više ljudi neko zaposli u gradu u kome živi, taj novac većinski ostaje u budžetu tog grada. Dakle, motiv je više nego jasan.
Takođe, veliki problem gradova i opština u unutrašnjosti je što mladi odlaze u Beograd. Podaci pokazuju da, od svih studenata koji su iz unutrašnjosti a studiraju u Beogradu, samo 3% se vrati u svoj rodni grad da tu zasnuje familiju i da pokuša da nastavi život u gradu gde je rođen. Razdvajanja porodica dovodi i do pražnjenja teritorija. To je naročito izraženo u istočnoj Srbiji. Istočna Srbija samo ima dva puta manju teritoriju od Vojvodine a pet puta manje stanovnika. Odlazak stanovnika iz manjih mesta, iz sela, iz gradova, ne samo ka Beogradu, nego ka inostranstvu, dovodi do toga da Srbija gubi teritorije kroz vreme. To je veliki, ne samo ekonomski, nego politički problem.
Mi predlažemo da 80% poreza na zarade ostane svim gradovima i opštinama u Srbiji, ali da se većim gradovima duplo smanje transferi, da najrazvijeniji gradovi više idu na tržište i da preko podsticanja zapošljavanja ostvaruju veće lokalne prihode. Sa druge strane, male opštine, mali gradovi, koji su nerazvijeni i dalje bi imali, ne samo jednak iznos transfera, nego bi dobijali veće transfere nego danas. To ću vam ilustrovati na primeru.
Najpre, želim da kažem da tabele koju je prosledio svim poslanicima Fiskalni savet nisu tačne, iz prostog razloga. Dozvolite mi da vam obrazložim zašto nisu tačne, zato što je Fiskalni savet napravio jednu skandaloznu i kardinalnu grešku. On je pošao od toga da sadašnji republički transferi od 34 milijarde se neće menjati večno. Dakle, pošao je od toga da će se i u budućnosti kršiti sadašnji zakon. Danas, gradovi i opštine treba da imaju 1,7% bruto domaćeg proizvoda. Imaju 1,1%. Fiskalni savet polazi od toga da i 2012, 2013, 2014. godine i u budućnosti nema povećanja transfera, nego ostaju ovako umanjeni, bez obzira što to ni u jednom zakonu ne piše. Dakle, neozbiljna je bilo čija analiza, u ovom slučaju Fiskalnog saveta, ukoliko polazi od kršenja postojećih zakona.
Dakle, sadašnji zakon je prekršen a Fiskalni savet usvaja kao činjenicu i daje analizu. Dobili ste tabelu sa pogrešnim ciframa, jer se polazi od toga da se neće vratiti transferi na 1,7% BDP, što zakon i nalaže. Dakle, ako se pravilno, upravo zbog toga poslanička grupa URS je svim poslanicima podelila tabelu sa ispravnom računicom, koja polazi od toga da se poštuje zakon koji mi ne menjamo, da osnova za obračun transfera i dalje ostaje 1,7% BDP. Videćete da su tu dobiti najveće za najmanje i najsiromašnije opštine.
Pročitaću vam nekoliko primera. Najpre, ima dosta gradova i opština u Srbije koje će kroz ovaj predlog imati čak za 60 i više posto veći lokalni budžet nego ove godine. Na prvom mestu Crna Trava, čiji će budžet biti veći za čak 127%, više od dva puta. Ražanj 89%, Golubac 88%, Trgovište 87%, Gadžin Han 85% veći budžet, Bosilegrad 84%, Rekovac 83%, Žagubica 82% veći budžet, Žitorođa 81%, Žabari 79% veći budžet, Krupanj 78%, Bela Palanka 76%, Osečina 75%, Merošina 75%, Doljevac 74%, Knić, Babušnica, Malo Crniće 74% veći budžet. Takođe, Kuršumlija 72%, Lebane 71%, Kučevo 71% veći budžet, Opovo, Blace, Svrljig 69% veći budžet, Ljig, Varvarin 68% veći budžet, Sjenica 66% veći budžet, Bela Crkva 66% veći budžet, Rača 65% veći budžet, Ljubovija 63%, Tutin 63% veći budžet, Vladimirci 62% veći budžet, Nova Crnja 62% veći budžet i Ćićevac 61%, Koceljeva 61% i Bojnik 60%.
Dakle, 37 gradova i opština u Srbiji će imati za preko 60% veće lokalne prihode kao posledicu ovog zakona, jer sve opštine u četvrtoj grupi dobijaju, ne samo transfer jednak kao danas, ali uz poštovanje zakona, nego i dodatni transfer solidarnosti od novca koji Beograd ustupa svima drugima.
Daću vam primer nekoliko opština iz različitih krajeva naše zemlje. Trgovište, na krajnjem jugu je jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji. Ove godine Trgovište dobija od Republike 58 miliona dinara na ime transfera, zato što se taj zakon krši. Sledeće godine, uz puno poštovanje Zakona koji se nadam da ćemo usvojiti, Trgovište bi dobili 88 miliona dinara od nenamenskog transfera i dodatnih 53 miliona od transfera solidarnosti, plus duplo više od poreza na zarade. Tako bi budžet Trgovišta bio za 97 miliona dinara veći nego danas. Žitorađa o kojoj se takođe u javnosti pričalo, Žitorađa ove godine ima transfer od Republike od 115 miliona dinara. Sledeće godine će imati 173 miliona, plus 53 miliona transfera solidarnosti i plus duplo više poreza na zarade. To je ukupno 151 milion više nego danas. Krupanj u zapadnoj Srbiji danas ima 132 miliona dinara transfera, a imaće 200 miliona sledeće godine, plus 53 miliona transfera solidarnosti. Tako da Krupanj ukupno u zbiru dobija 161 milion dinara više nego danas. Kučevo u istočnoj Srbiji danas dobija samo 134 miliona dinara transfera, a dobijaće 202 miliona transfer i 53 miliona transfera solidarnosti, plus duplo više od poreza na zarade. Tako da će Kučevo imati 164 miliona dinara veći budžet nego danas. Sjenica u Sandžaku ove godine ima transfer od 218 miliona. Sledeće godine treba da ima 329 miliona transfera i dodatnih 53 miliona dinara od transfera solidarnosti. Tako da je ukupno povećanje budžeta Sjenice 224 miliona dinara u narednoj godini. I jedna opština iz Vojvodine, Bela Crkva ove godine ima 114 miliona dinara transfer. Treba da ima 172, uz poštovanje zakona, plus transfer solidarnosti od 53 miliona i ukupno povećanje budžeta je 165 miliona dinara u sledećoj godini.
Dakle, suština je da svi gradovi i opštine, bukvalno, dobijaju povećanje budžeta, pri čemu, veliki gradovi najveći rast ostvaruju po osnovu povećanja prihoda od poreza na zarade, dok mali i nerazvijeni dobijaju mnogo više po osnovu povećanja sadašnjih transfera. To je efekat ovog zakona po gradovima i opštinama – davanje više novca onima koji su najmanji i najmanje razvijeni.
Neko se sigurno može pitati – kako je ovo urađeno u svetu? Iskoristiću priliku da vam ukažem na neka međunarodna poređenja. Lokalni izvor prihoda koje imaju sve države jeste porez na imovinu. U svim državama porez na imovinu jeste najstabilniji izvor prihoda, ali on dominira u strukturi ukupnih lokalnih prihoda, pre svega, u anglo-saksonskim zemljama. Na primer, na Novom Zelandu 55% ukupnih lokalnih prihoda je od poreza na imovinu, u Australiji je 39%, u Kanadi 38%. Jedine zemlje u Evropi gde porez na imovinu dominira kao lokalni prihod su centralističke zemlje poput Francuske, gde 34% ukupnih lokalnih prihoda potiče od poreza na imovinu. U Srbiji u 2010. godini je ukupno 11% lokalnih prihoda poticalo od poreza na imovinu.
Porez na zarade je drugi najdominantniji izvor lokalnih prihoda u svetu i to, pre svega, u evropskim zemljama. Najviše je zastupljeni u Skandinavskim zemljama, ali i u bivšim zemljama u tranziciji, odnosno u zemljama bivšeg socijalističkog bloka koje su, u međuvremenu, ušle u EU.
Upravo zbog toga smo mi predložili, imajući u vidu pre svega ove druge, da i u Srbiji porez na zarade postane dominantno lokalni prihod, a ne republički, kao što je to do sada bio.
Naime, u Norveškoj, Finskoj, ukupno 40 i više procenata od ukupnih lokalnih prihoda čine ukupno prihodi od poreza na zarade. U Danskoj 46%, u Baltičkim zemljama preko 40%. U poredivim zemljama sa Srbijom situacija je sledeća. U Slovačkoj, koja ima sličan broj stanovnika Srbiji. Nekada, pre 20-30 godina, mi smo bili razvijeniji, oni su sada deset puta ispred nas po bruto domaćem proizvodu, po vrednosti izvoza. Slovačka 90% od poreza na plate daje svojim gradovima, opštinama i regionima. Ukupno kod Slovačke 39% ukupnih lokalnih prihoda jesu prihodi od poreza na zarade. U Rumuniji je to takođe 39% i u Hrvatskoj je 39%. Dakle, u ovim zemljama 39% ukupnih lokalnih prihoda jesu prihodi od poreza na zarade. U Srbiji je situacija takva da ove godine 11% ukupnih lokalnih prihoda je porez na imovinu, a 23% porez na zarade. Sa predlogom Ujedinjenih regiona Srbije, 37% ukupnih prihoda će poticati od poreza na zarade, a od poreza na imovinu 9%. Zemlje koje nisu centralističke u Evropi imaju ukupan prihod od poreza na imovinu manji od 5%. To možete pogledati u svim drugim zemljama.
Moram da kažem da porez na imovinu, porez na plate i naravno transferi, odnosno donacije centralne vlasti nisu jedini lokalni prihodi u pojedinim zemljama. Neke zemlje ostavljaju svojim gradovima i opštinama deo poreza na dobit preduzeća. To su, pre svega, Češka i Austrija, neke čak i deo poreza na dodatu vrednost, mada se on uglavnom koristi za finansiranje regiona. To su Češka, Mađarska, Austrija, Italija i Rumunija, a neke čak i deo akciza na gorivo. To su Austrija, Italija i Španija. Dakle, različite zemlje koriste različite fiskalne instrumente za finansiranje lokalnih samouprava. Ali, ono što je nas motivisalo da predložimo porez na zarade, kao jedan od bitnih budućih elemenata finansiranja gradova i opština, jeste činjenica da to već postoji u sadašnjem sistemu. Mi samo povećavamo procenat koji treba da ostane gradovima i opštinama. Druga stvar, mislim da u budućnosti treba razmišljati, naravno, o usavršavanju ovog sistema.
Želim da iskoristim ovu priliku da kažem da nismo mi prvi koji smo o ovome pričali. Nismo prvi ni koji nešto predlažemo i ne mislimo da je ovo kraj procesa fiskalne centralizacije, ali mislimo da je ovo ozbiljan početak procesa fiskalne centralizacije, jer ono što bi verovatno trebalo da bude sledeći korak jeste ka kada već gradovi i opštine dobiju 80% poreza na zarade, da se onda u narednom koraku gradovima i opštinama prepusti da odrede poresku stopu, porez na plate. Dakle, da Republika na određuje poresku stopu Jagodini ili Opovu ili Subotici, nego da sami gradovi i opštine odrede poresku stopu, ali da se limitira maksimalni iznos stope, kako se ne bi privreda opteretila. Dakle, ovo postoji u skandinavskim zemljama kao rešenje, gde na onaj deo prihoda koji pripada lokalu, lokalne samouprave same određuju kolika će biti stopa poreza na plate.
Ako je danas 12% stopa poreza na zarade, zašto ne bi omogućili Inđiji ili Jagodini ili ma kom drugom gradu da kažu da će u njihovom gradu biti 8%, a neki drugi će da odaberu 10%? Neka gradovi konkurišu i privlače i domaće i strane investitore kroz visinu stope poreza na zarade. Mi mislimo da je to naredna faza u samostalnosti lokalnih samouprava, gde tih 80% poreza na zarade treba da bude i sopstvenih prihod lokalne samouprave, a ako postane sopstveni prihod, a ne ustupljeni, kao danas, onda nema razloga da se gradovima i opštinama ne dozvoli da sami odrede svoju stopu, jer suštinski odgovaraju za dobrobit građana oni koje narod izabere, odgovaraju kako će se njihovo mesto razvijati.
Takođe, mi smatramo da kada gradovi i opštine dobiju ovako značajno veća sredstva po osnovu ovog zakona, da jedan deo sredstava treba obavezno da namene i mesnim zajednicama, jer danas mesne zajednice predstavljaju maltene jedino mesto gde se ljudi direktno biraju na ime i prezime. Samo predsednik Republike i predsednici saveta i članovi saveta mesnih zajednica se biraju na ime i prezime direktno izborom građana. Mesne zajednice ama baš nikakvu nadležnost danas nemaju, da ne govorim o prihodima. To svakako mora da bude naredna faza u decentralizaciji. Zašto? Zato što je onaj ko živi u nekom kraju najviše zainteresovan da razvija sopstveni kraj, mnogo više od onoga ko živi u Beogradu ili u nekom drugom gradu. Suština decentralizacije je davanje motiva onima koji su najviše zainteresovani da najviše rade na razvoju svog kraja i komšiluka.
Što se tiče analize Fiskalnog saveta koji je uradio tu analizu i, naravno, MMF-a koji se na to nadovezao, najpre, moram sa žaljenjem da konstatujem da je analiza Fiskalnog saveta, koja je dostavljena nama, narodnim poslanicima, pogrešna, jednostrana, da polazi samo od prihodne strane republičkog budžeta i da uopšte ne razmatra rashodnu stranu republičkog budžeta i ne razmatra prihodnu i rashodnu stranu lokalnih budžeta. Dakle, u ovom pismu koje smo dobili, Fiskalni savet govori samo o mogućoj rupi u republičkom budžetu. Njih ne zanima već postojeća rupa u lokalnom budžetu. Da li vi znate kolike su danas rupe u lokalnim budžetima? Najmanje ovih 16 milijardi, za koliko su zakinute opštine kroz transfere. Šta rade danas opštine i gradovi? Opštine i gradovi danas se zadužuju da bi popunile rupe u svojim budžetima ili podižu firmarine, pa tako npr. Kruševac ima preko pola miliona dinara firmarinu za preduzetnike za firme i na taj način se nadomešćuje rupa u lokalnim budžetima ili se diže porez na imovinu građanima ili se podižu neke druge takse. To nije način za zatvaranje lokalnih rupa.
Ukoliko se ovaj zakon ne bi usvojio i ukoliko bi ostao da važi sadašnji zakon, ovo je bitno da se zna zbog upoređenja sa analizom Fiskalnog saveta, dakle, gradovi i opštine bi, samo po osnovu poštovanja sadašnjih zakona, sledeće godine trebalo da dobiju 20 milijardi dinara više. To je ono što je istina. Dakle, poštovanjem sadašnjeg zakona, gradovi i opštine u sledećoj godini bi dobili 20 milijardi dinara više nego ove, a kroz ovaj zakon dobiće 43 milijardi dinara više. Dakle, razlika koja se dodaje kroz povećanje učešća poreza na zarade je 23 milijarde dinara, neto. To je efekat suštinski ovog zakona. Zašto? Zato što, i tu Fiskalni savet takođe greši, oni kažu da ne piše u ovom zakonu ništa o rashodnoj strani republičkog budžeta. Nije tačno. Koeficijenti koje smo mi dali za umanjenje transfera gradovima iz prve grupe razvijenosti su zapravo intervencija na rashodnoj strani republičkog budžeta. To može jasno da se vidi kroz ovaj zakon. Dakle, mi predlažemo da se transferi velikim gradovima duplo smanje, samo malim opštinama da ostanu isti ili da se povećaju.
Drugo, mi smatramo da Republika više ne treba u budžetu za narednu godinu da planira republičke rashode lokalnog karaktera. Kada gradovi i opštine dobiju ovaj novac koji im sada nedostaje, onda nema potrebe da Republika više gradi seoske puteve, da gradi vodovod, kanalizaciju, obdaništa, to će sve same opštine moći da rade i ostavićemo na volju njima da odluče šta im treba, šta je prioritet.
Neki kažu – ne znaju oni ljudi u Babušnici ili u Subotici to da urade. To kažu centralisti. Centralisti polaze od toga da Republika sve zna, a da gradovi i opštine ništa ne znaju. To je osnovni problem centralizma. Ako se ne da više novca gradovima i opštinama, oni nikad neće ni doći u poziciju da pokažu šta znaju, a šta ne znaju. Ono što jeste činjenica, stalna konferencija gradova i opština ima jedan dobar predlog koji nije vezan za ovaj zakon.
To je da se usvajanjem ovog zakona, kada gradovi dobiju mogućnost da ostvare duplo više od poreza na zarade, vremenom prepusti građanima i opštinama i kontrola u prikupljanju poreza na platu. To znači da lokalne poreske administracije, osim što danas administriraju porez na imovinu, trebalo bi u budućnosti da dobiju nadležnost da kontrolišu i prikupljanje od poreza na zarade, s obzirom da će to biti dominantno lokalni poreski prihod.
Takođe, inspekcija rada bi trebalo da pređe jednim delom na lokalni nivo, s obzirom da će gradovi i opštine biti motivisani da kontrolišu da li neko radi na crno, da li se plaćaju porezi, jer, od tog poreza zavisiće lokalni budžet. Dakle, postoji motiv da se poveća naplata lokalnih prihoda.
Smatramo da su ovi predlozi Stalne konferencije gradova i opština koji su izneti na Odboru za lokalnu samoupravu dobri i da u onim zakonima koji to regulišu u narednom periodu to treba da se uvaži.
Dame i gospodo, ja sam iskoristio priliku da pokušam da obrazložim koje su prednosti predloženog modela o finansiranju lokalne samouprave. Smatram da je ovo dobro, bukvalno za sve gradove i opštine, nezavisno od toga ko je na vlasti. Danas je jedna stranka, sutra će biti druga, i u Republici i na lokalu. To je potpuno normalno. Ali, ovaj zakon daje mogućnost gradovima i opštinama da konačno ne kažu da im Beograd sve uzima, jer to su optužbe koje i ja kao Beograđanin trpim na svakom koraku, jer svi danas, od Kraljeva do Sombora kažu – razvijaju se samo Beograd i Novi Sad. Da li je to tačno? Jeste. Zašto je to tako? Ne verujem da je to tako zato što ljudi koji rade u pokrajini ili Republici to žele. Ali, sistem je pogrešan. Sistem zakonito gura sve ka Beogradu i Novom Sadu.
Bez promene sistema, nikakva intervencija u nekim drugim oblastima neće biti moguća. A promena sistema znači najpre usvajanje ovog zakona o finansiranju lokalne samouprave, zatim vraćanje imovine gradovima i opštinama i konačno, u poslednjoj fazi, a to bi trebalo verovatno da bude najlakše, mene čudi zašto je to najteže, direktan izbor gradonačelnika a ne da to bude izbor partijskih centrala u Beogradu. Jer, ne znam čega se plaše šefovi stranaka. Ovde sede neki šefovi stranaka i ja vas pitam – čega se plašite? Zašto ne pustite da građani u Loznici, u Smederevu, u Kučevu, biraju sami svog gradonačelnika? Zašto da ga vi postavljate?
Nadam se da ćemo imati konstruktivnu raspravu. Hvala vam na pažnji.