Niste tu u pravu, iz prostog razloga što je PDV jedinstven porez i svuda u svakoj zemlji u svetu imate jedinstvenu stopu na celoj teritoriji zemlje. Razlikuju se lokalni porezi, a takođe se podsticaji razlikuju po tome da se negde može formirati slobodna carinska zona, što jeste predlog da se učini i u Nišu, kao što postoji u Pirotu, Zrenjaninu, Subotici i Kragujevcu, kako oni koji dođu u slobodnu zonu ne bi plaćali porez i carinu na robu koja se uvozi radi izvoza. Jeste predviđeno da i u Nišu formira slobodna carinska zona.
Što se tiče vaše ocene, ona nije tačno, jer "Leoni" jeste investirao na jugu Srbije i Prokuplje je jug Srbije, kao što je i Niš, nisu daleko jedan od drugog. Zaposlili su, čini mi se, do sada 350 ljudi, ali je takav dinamički plan da će biti zaposleno 1.300 ljudi u tri godine od kad su pokušali da rade. S obzirom da su Nemci u pitanju, oni obično drže reč i obećanja.
S druge strane, bilo je investicija u Vlasotincu, dve elektronske kompanija zapošljavaju 600 ljudi. Jedna je nemačka "Bruner", druga slovenačaka "Elrad". I to je jug Srbije, još nerazvijenije od Niša.
Imaćemo u narednih mesec dana prvu veću investiciju u Leskovcu, hvala bogu, s obzirom da će tamo doći najbolji evropski proizvođač muških čarapa "Falke", nemačka kompanija. Zaista su jedan od najboljih proizvođača muških čarapa u Evropi. Oni preuzimaju hale koje su propale, bivšeg "Inkola" i zahvaljujući preduzimljivosti opštine Leskovac, i mi smo se tu potrudili, napravili smo tu proceduru da bude kratka, ali bi bilo mnogo lakše kada bi lokalne samouprave vodile taj postupak.
Za Elektronsku industriju uopšte nije bitno ko je direktor tog preduzeća. Bitno je ako su zamršeni odnosi gde poverioca, i to privatni poverioci potražuju, ne država, lako je sa državnim potraživanjima, to se može otpisati, pretvoriti u kapital, ali toliko ima privatnih potraživanja da se na kraju ispostavilo jedino rešenje za Elektronsku industriju Niš bio je stečaj, s obzirom da imaju račune u blokadi preko tri godine. Jedino na taj način se brišu svi dugovi i neko će moći nekada te hale da upotrebi. Nažalost, to je tako.

Zaista nije u redu da neko iz opštine Čajetina kritikuje Vladu da ne radi ništa van Beograda. Ako smo negde nešto uradili, na Zlatiboru smo investirali desetine miliona evra. Kada biste sami podigli "Tornik"? Kada bi imali dve milijarde dinara budžetski prihod, iako ste turističko mesto, a Soko Banja na jugu ima 200 miliona dinara, da nije bilo pomoći Republike?
Nije fer da sve što je loše pripisujete Republici, a da sve što je dobro sami sebi pripisujete. Pri tom, svi pričaju da gospodin Stamatović, gradonačelnik opštine Čajetina, stoji iza cele ove ujdurme koju sada vi promovišete po Skupštini ceo dan, pobune u Užičkom okrugu – DSS – Nova Srbija i ostali koji su zajedno s vama.
Nije fer zato što dižete bespotrebno ljude, jer nikada neće ova Vlada napraviti oblasti po nacionalnom ključu, već isključivo po ekonomskom. Mislim da morate da budete svesni da je lako potpiriti vatru, lako je požar izazvati, teško ga je gasiti. Neodgovorno se ponašate kao ljudi. Ne govorim vam kao opoziciji, to nisu dozvoljena sredstva.
Laži, potpirivanje mržnje međunacionalne, to su nedozvoljene stvari. Nije bitno u koje se vreme govori, da li kamere snimaju, ovo su bitne stvari i važne za Srbiju. Naravno da ću ići u Užice, ali treba da je sramota i vas, i Stamatovića što stoji iza ovoga, a toliko je Republika u vas uložila.

Postavio bih vam pitanje – zar nije bilo primerenije kada ste videli ovo pismo o kojem govorite da se postavili pitanje Vladi ili resornom ministarstvu, da li će ovo Vlada uraditi? Nego, krenuli ste u kampanju, u prikupljanje potpisa, u dizanje naroda na osnovu nečega što se nije ni dogodilo, niti će se dogoditi, niti iko ima nameru u Beogradu i u Vladi da se dogodi.
Formiranje oblasti po nacionalnom principu ne dolazi u obzir ma gde u Srbiji. To nije cilj ovog zakona. Zar nije bilo normalnije i prirodnije pitati mene kao ministra koji je nadležan ili bilo koga u Vladi – šta vi mislite o ovome, šta je vaš stav? Tek, eventualno, ako dobijete neki odgovor koji vam se ne dopada da onda organizujete narod i da dižete ljude da potpisuju peticije.
Mislim da korektan postupak, jer se radi o osetljivim pitanjima. Legitimno jeste, jer naravno možete prikupljati peticije za sve, ali ovo su osetljiva pitanja. Ne treba se igrati sa međunacionalnim odnosima.
Korektno je bilo pitati Vladu, sačekati raspravu o zakonu. Ovaj zakon uopšte ne govori o tim stvarima. Direktan odgovor od ministra koji je nadležan za ovo jeste da neće biti formirane nikakve oblasti u Srbiji, ne u Zlatiborskom okrugu, u Raškom, nego nigde po nacionalnom principu. Ovaj zakon ima isključivo za cilj da pospeši ravnomerniji regionalni razvoj. Nemojte da bunite narod na temi koja nije za bunjenje.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su nacrti dva zakona: Predlog zakona o stečaju, kao i nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Kao što vidite, zakon o stečaju je potpuno nov zakon. Trenutno je na snazi Zakon o stečaju, koji je Narodna skupština usvojila u julu mesecu 2004. godine. Taj zakon je počeo da se primenjuje početkom 2005. godine. Dosta je unapredio stečajni postupak, međutim, u praksi smo videli da su potrebne dodatne izmene i dodatna unapređenja.
Naime, do 2005. godine u Srbiji je stečaj trajao oko sedam godina u proseku. I sada je taj period dugačak, ali je skraćen na period od oko dve godine. Naime, stečajevi u Srbiji traju između 18 i 24 meseca, u zavisnosti od veličine preduzeća.
Osnovni kriterijumi i pokazatelji da li je neki stečajni postupak efikasan jeste da se vidi kakav je stepen namirenja poverioca, dužina trajanja postupka i koliki su troškovi postupka.
U Srbiji je situacija sledeća: stečajni postupci traju, kao što sam rekao, između 18 i 24 meseca. Primera radi, u zemljama OECD-a je to godinu i sedam meseci, u Nemačkoj, na primer, svega godinu i dva meseca, tako da smo tu duži u odnosu na evropske zemlje i ovaj zakon ima nameru da pomogne da stečajni postupci budu kraći i efikasniji.
Takođe, stepen namirenja poverilaca u Srbiji iznosi od 10 do 20% ukupne stečajne mase, što je znatno niže od zemalja OECD-a, gde je taj stepen namirenja poverilaca čak blizu 70%. Zato stečaj i jeste efikasan način restrukturiranja preduzeća, jer se 70% poverilaca namiri iz postupka stečaja, dok u Srbiji svega 10 - 20%, zbog čega se često izbegava. Samim tim i troškovi postupka su u Srbiji čak 23% od ukupne stečajne mase, dok je prosek u zemljama OECD-a oko 8%. Tri puta su niži troškovi stečajnog postupka u razvijenim zemljama nego što su trenutno u Srbiji. Pre pet godina je to bilo mnogo gore, pre ovog novog zakona.
Međutim, ne možemo biti zadovoljni ovim sadašnjim zakonom. Razmišljali smo da li da predložimo izmene i dopune, ali s obzirom na to da se maltene 80% materije menja, predložili smo potpuno novi zakon o stečaju.
Što se tiče drugih pokazatelja koji karakterišu sadašnje stanje, rekao sam da stečajni postupci traju dugo, od 18 do 24 meseca. Zašto je to tako? Prvi razlog zašto je to tako jeste probijanje rokova od strane nadležnih sudova.
Naime, u svega 40% slučajeva prvo poverilačko ročište u trgovinskim sudovima je održano u periodu do 40 dana od momenta otvaranja stečaja, što bi trebalo da bude neki optimalni rok, a čak u 60 % slučajeva u periodu nakon 40 dana, i zbog toga su sami stečajni postupci dugački.
Takođe, drugi uzrok koji utiče na dugački postupak stečajeva u Srbiji jeste nejasan sistem pravnih lekova, velika pasivnost poverilaca, velika neefikasnost u izvršenju sudskih naloga, kao i nedovoljan nadzor nad radom samih stečajnih upravnika. Naravno da dužina postupka direktno utiče na visinu troškova i zbog toga su troškovi stečajnog postupka u Srbiji tri puta veći nego u zemljama OECD-a.
Takođe, rekao sam da je stepen namirenja poverilaca relativno nizak. Uzroci niskog stepena namirenja poverilaca su takođe višestruki. Naime, poverioci u Srbiji nemaju podsticaja da pokrenu stečajni postupak, jer je reč o dužnicima koji ili nemaju imovinu ili, ako imovina postoji, onda je problem u visini predujma da bi se uopšte pokrenuo stečajni postupak i neizvesnosti kako će ti troškovi predujma biti nadoknađeni.
U tom smislu dužnici imaju motiv da prave sve veće dugove, čak i da namerno ulaze u blokade, da na taj način varaju poverioce. Zbog toga imamo ovoliki broj blokiranih firmi u Srbiji. Jedan dobar deo blokada nije rezultat lošeg poslovanja preduzeća, već namernih blokada radi izbegavanja obaveza prema poveriocima. Ovo moramo da promenimo i predlažemo određene promene koje će smanjiti mogućnost zloupotreba u ulasku u blokadu.
Takođe, relativno je mala korist od postupka stečaja za preduzeća, jer mali je procenat namirivanja poverilaca. Od ukupno 794 slučaja stečaja koji su otvoreni od 2005. godine do danas po novom zakonu, samo 4% od toga, odnosno 29 slučajeva su bile reorganizacije. Sve ostalo su bila tzv. bankrotstva. U razvijenim zemljama procenat reorganizacije u postupku stečaja je mnogo izraženiji i proces stečaja predstavlja jedan od osnovnih načina da se neka firma koja je u problemima restrukturira i da ponovo počne novi život kroz proces reorganizacije. To, nažalost, u Srbiji nije slučaj.
Naravno, pored ovih problema koje sam naveo, postoji niz problema koji su vezani za kvalitet rada samih stečajnih upravnika, za kapacitet sistema trgovinskih sudova, kontrolu tih stečajnih upravnika, koja nije jasno definisana od strane Agencije za licenciranje, što sada želimo da popravimo i promenimo kroz ove izmene.
Koje su novine koje donosi ovaj zakon u odnosu na važeći? Šta treba da učinimo? Želimo da napravimo korekcije svih ovih problema o kojima sam govorio, koji su uočeni u praksi. Želimo da napravimo promene kojima se uvode nova rešenja i dodatni podsticaji i mehanizmi za poverioce da se pokrenu stečajni postupci. Takođe, menjaju se i ona rešenja koja treba da unaprede povećanje efikasnosti stečaja.
Ključne izmene zakona se odnose na sledećih 12 stvari. Prvo, definišu se načela i ciljevi stečajnog postupka. Sudijama se omogućava da lakše tumače ovaj zakon i daju smernice za primenu zakona, jer smo videli da ovaj postojeći zakon ima i neke pravne praznine, pa je u sudskoj praksi postojala različita primena. Sada smo nastojali da jasnim smernicama otklonimo pravne praznine.
Druga stvar je olakšavanje pokretanja postupka. Naime, smanjuje se predujam koji je potreban da bi se uopšte pokrenuo stečajni postupak, kako bi se poverioci lakše odlučili da pokrenu postupak. Jasno se predviđa obaveza povraćaja predujma iz sredstava stečajne mase u najkraćem mogućem roku. To je do sada bio jedan veliki problem i prepreka preduzećima da uopšte krenu u proces stečaja. Prvo, skupo je da se pokrene, drugo, neizvesno je da li će ikada naplatiti to što su predujmili troškove. Sada ovo otklanjamo.
Treća stvar je da se pojednostavljuje sam postupak stečaja. Do sada su stečaj vodili stečajni upravnik plus stečajno veće koje je imenovao Trgovinski sud. Sada se ukidaju stečajna veća i samo jedan stečajni sudija kao organ će vršiti postupak stečaja, što mora da ubrza postupak.
Takođe, način izbora stečajnih sudija se značajno unapređuje tako što se uvodi slučajni izbor stečajnog upravnika putem kompjutera, tako da sudija Trgovinskog suda ne utiče na izbor stečajnog sudije, već se metodom slučajnog uzorka odgovarajućim kompjuterskim programom bira stečajni upravnik, a to je praksa u razvijenim zemljama.
Takođe, biće uveden i imenik stečajnih upravnika i biće podeljeni na aktivne i pasivne stečajne upravnike. Pasivni stečajni upravnici neće moći da preuzimaju slučajeve.
Uvodi se obavezno osiguranje od profesionalne odgovornosti, što znači da će svaki stečajni upravnik morati da bude osiguran na iznos koji nije manji od 30.000 evra, tako da u slučaju da on napravi grešku u postupku stečaja, mora da se plati osiguranje poveriocima koji su eventualno izgubili vrednost, pri čemu premija osiguranja iznosi nekoliko stotina evra godišnje po jednom stečajnom sudiji.
Podzakonskim aktima menja se i skala nagrada za stečajne upravnike. Drugim rečima, neće biti proporcionalna nagrada, već, u zavisnosti od veličine predmeta i veličine preduzeća, proporcionalno veća nagrada ide, u relativnom iznosu, za mala preduzeća, a taj procenat nagrade se smanjuje kada su u pitanju slučajevi imovine velike vrednosti.
Uvodi se čvršći nadzor Agencije za licenciranje stečajnih upravnika nad radom upravnika.
Sledeća stvar, koja je novina u zakonu, jeste da se ponovo uvodi prekluzivni rok za prijavu potraživanja u stečaju, sa ciljem da se ispitivanje potraživanja i glavna deoba ubrzaju i smanji odugovlačenje trajanja postupka zbog kasnih prijava.
Jasno se definišu uslovi za prebijanje potraživanja u stečaju. Uvodi se mogućnost za brže sprovođenje deobe stečajne mase i raniji prenos viška stečajne mase vlasnicima kapitala. Problem prethodnog zakona bio je što su, bez obzira na jasnu situaciju u nekim slučajevima gde je stečajna masa bila veća od iznosa dugova, sudovi zadržavali taj novac na računima kod banaka, umesto da ga podele vlasnicima kapitala. Sada ovim zakonom to neće moći da urade, već će morati odmah da izvrše raspodelu stečajne mase koja je višak iznad obaveza vlasnicima kapitala.
Novina ovog zakona je i novi institut, a to je automatski stečaj za preduzeća koja se duže vreme nalaze u blokadi. Taj institut će se uvoditi postupno. Od Nove godine automatski će se brisati iz Agencije za privredne registre sva pravna lica koja su u blokadi duže od tri godine. Nakon godinu dana taj rok će se smanjiti i brisaće se automatski sva pravna lica koja su u blokadi duže od dve godine, a nakon 2011. godine taj rok će biti godinu dana. Ko je duže u blokadi od godinu dana, automatski se briše iz privrednog registra.
Na taj način će se otkloniti sadašnja situacija, u kojoj je od 110.000 pravnih lica 22.000 preduzeća u blokadi. Govorim o pravnim licima, ne preduzetnicima. Najveći broj ovih firmi nije aktivan već dugo; čak 6.000 preduzeća je u blokadi duže od tri godine i potpuno je jasno da oni preko tog računa nikad više neće poslovati. Zato se i predlaže njihovo automatsko brisanje iz privrednog registra.
Izuzetak je da se to neće primenjivati na firme koje su u postupku restrukturiranja i na one firme koje u roku od 60 dana od momenta oglašavanja stečaja plate predujam. Ako neko plati predujam za pokretanje stečaja, onda se neće automatski brisati. Naša je pretpostavka da će biti mali broj takvih slučajeva, jer najveći broj ovih firmi će biti brisan iz registra.
Uvešće se novi institut reorganizacije koji će omogućiti da se taj postupak završi u kratkom roku od 30 do 60 dana. To je tzv. institut unapred pripremljenog plana reorganizacije, koji je poznat u razvijenim zemljama. Kod nas se do sada nije koristio. Trebalo bi da pomogne da se u okviru ukupnog broja firmi koje se nalaze u procesu stečaja veći deo može restrukturirati kroz reorganizaciju, a ne kroz bankrotstvo. Na taj način se brišu obaveze, a s druge strane, omogućava se da se uposle kapaciteti i da država i radnici imaju od toga koristi.
Preciziraju se pravne posledice usvajanja plana reorganizacije vrlo detaljno. Brišu se odredbe o stečaju preduzetnika i stečaju male vrednosti.
To su ključne izmene koje ovaj novi zakon donosi.
Moram da kažem da u doba ove krize dva najveća problema koja smo uočili, sa kojima se susreće naša privreda, jesu sledeći problemi: jedan je što se vrlo sporo izdaju građevinske dozvole i što postoji velika birokratija u tome, a drugi, ne manji problem, posebno tokom krize, jeste činjenica da se uočilo da neka deoničarska društva namerno izbegavaju da plaćaju svoje poverioce tako što svesno ulaze u blokadu.
Na taj način, imajući u vidu da ne postoji mogućnost poverioca, onoga ko daje robu nekome, da vidi kakvo je finansijsko stanje svakog od dobavljača, ne postoji centralni registar finansijskog stanja dobavljača, onda često ljudi nemaju saznanja, daju robu koja im nikad ne bude plaćena i zbog toga trpe velike gubitke.
Da bi se to otklonilo, mi ćemo, između ostalog i zbog tog razloga, sledeće godine pripremiti potpuno novi zakon o privrednim društvima, gde će se značajno povećati odgovornost deoničarskih društava, jer je apsurdno da preduzetnici garantuju za svoje obaveze svom svojom imovinom, a deoničarska društva, tzv. d. o. o., ne garantuju time.
Imamo, s jedne strane, činjenicu da smo olakšali proces registracije firme. To će tako i ostati, potrebno je samo 500 evra da bi se firma registrovala, ali moramo uvesti daleko veći stepen transparentnosti u poslovanju tako što će poverioci znati kome daju robu, znati s kim prave ugovor, na osnovu adekvatnog registra, u koji će moći da imaju uvid svakog dana, svakog minuta. To će biti obaveza. Sada, nažalost, oni mogu samo jednom godišnje da pogledaju bilanse firme s kojom posluju. To ćemo brisati iz ovog novog zakona o privrednim društvima.
Treća stvar, uvešćemo još jedan zakon u ovaj opticaj, a to je zakon o odgovornosti direktora. Razvijene zemlje u EU imaju takve zakone da ako se u sudskom postupku dokaže da je neki direktor namerno odveo firmu u blokadu, odnosno stečaj, da bi izigrao poverioce, da bi ih prevario, onda se izriču stroge zakonske kazne za te koji su napravili fiktivni stečaj. Takođe, daje se zabrana obavljanja delatnosti do 12 godina tim ljudima za koje se dokaže u odgovarajućem sudskom postupku da su namerno prevarili svoje poverioce.
Donošenjem ova tri zakona mi ćemo zatvoriti rupe koje danas postoje, nažalost, u našem sistemu. Zakon o stečaju, koji je pred vama, plus zakon o privrednim društvima i zakon o odgovornosti direktora čine ceo taj paket koji bi trebalo da do sredine sledeće godine u potpunosti otkloni anomalije koje smo primetili u sadašnjem sistemu i koje su čak bile veće u uslovima krize, jer su neke firme u borbi za laku zaradu u uslovima krize, a druge primorane da prodaju svima kojima mogu, da bi povećale promet, išle u namerne i fiktivne blokade, a onda su otvarale nova preduzeća i nisu za to imale nikakve sankcije, jer, nažalost, postoji pravna rupa u našem sistemu.
Jedini način da se ovo spreči jesu drakonske kazne za one za koje se utvrdi da namerno prave stečaj, odnosno namerno uvode firmu u blokadu kako bi izbegli dugove prema poveriocima.
Konačno, pred vama je izmena Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Važeći Zakon o Agenciji je donet 2004. godine, kada je Agencija i osnovana. Osnovni razlog zašto se predlažu izmene jeste činjenica da u sadašnjem zakonu nije dobro regulisano pitanje sprovođenja nadzora nad radom licenciranih stečajnih upravnika.
Takođe, postupak u kojem se izriču sankcije i mere prema stečajnom upravniku nije najbolje definisan. Upravo zbog toga, da bi se postigla veća odgovornost licenciranih stečajnih upravnika i da bi mogle da im se oduzmu dozvole ukoliko se utvrde nepravilnosti u njihovom radu, na bazi objektivnih kriterijuma, uvode se promene u ovom zakonu.
Dakle, ključne izmene se odnose na jasno navođenje poslova i aktivnosti Agencije, na detaljno regulisanje postupka nadzora, odnosno stručnog nadzora nad stečajnim upravnicima. Takođe, reguliše se detaljno disciplinski postupak protiv stečajnih upravnika ukoliko prekrše odredbe ovog zakona. Naravno, ovaj zakon se usaglašava sa Zakonom o javnim agencijama.
Takođe, unapređuje se javnost u radu Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, jer je uneta odredba o obavezi Agencije da objavljuje godišnji program rada, finansijski plan, finansijski izveštaj i godišnji izveštaj o radu na internet stranici Agencije, što nije bio slučaj u sadašnjem zakonu. Hvala na pažnji.

Hvala. Hteo bih da odgovorim na ove tri primedbe koje ste izneli.
Najpre, niste istinito izvestili narodne poslanike i javnost vezano za prvi slučaj, a to je slučaj prezaduženosti. Tačno je da se u Zakonu o stečaju predviđa da ukoliko je neko preduzeće prezaduženo, odnosno ukoliko ima veće obaveze nego što mu je vrednost imovine, sam dužnik može da pokrene postupak stečaja. Poverilac ne može. Vi ste sve vreme govorili da poverilac može da pokrene. Zašto bi to radio? Data je mogućnost, tako je u svim stečajnim zakonima u razvijenim zemljama, da sam dužnik, onaj ko duguje, onaj ko je u problemu ima mogućnost da pokrene stečaj ukoliko smatra da je nesolventan, odnosno prezadužen, pre nego što postane nelikvidan, odnosno pre nego što mu se blokira račun.
Dakle, imamo dve situacije. Prva faza je nesolventnost – obaveze su veće od imovine, ali još uvek ima novca na računu i rade. Da bi sprečio mogućnost da potpuno propadne i da mu se blokira račun, sam dužnik (samo dužnik, ne poverilac) može po ovom zakonu da pokrene postupak stečaja, a sudija može da angažuje veštaka da proveri da li je takav zahtev opravdan i da ga odobri ili ne. To zakon predviđa i to je u skladu sa rešenjima u svim razvijenim zemljama.
Ukoliko je nelikvidan, odnosno blokiran je račun, tek onda u određenom roku, to je rok od 30 dana nakon što je postao nelikvidan, odnosno otkako je račun u blokadi, poverilac, ako nema drugi način da naplati potraživanje, može da pokrene postupak stečaja prema dužniku. Dakle, to je jedna stvar. Niste istinito informisali narodne poslanike.
Druga stvar, što se tiče izvlačenja iz bubnja – velika primedba privrednika je bila da nije dobro da sudija istovremeno bira stečajnog upravnika i odobrava mu troškove stečajnog postupka, jer to izaziva sumnju u korupciju. Zbog toga je preuzeto rešenje, koje su neke zemlje sa velikim uspehom uvele, da se iz bubnja, odnosno metodom slučajnog uzorka odabere neko od licenciranih stečajnih upravnika.
S druge strane, zakonom smo u Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika pooštrili kontrolu, odnosno nadzor nad tim upravnicima, kako ne bi mogao bilo ko da ima licencu.
Dakle, u pravu ste, u smislu da li može neko ko nije imao neki slučaj, a licenciran je, da vodi komplikovani, ali je zato i data u zakonu mogućnost da sudija može u tim komplikovanim slučajevima direktno, ali uz obrazloženje, da izabere. Ali, onda sudija odgovara. Sudija preuzima veliku odgovornost na sebe ako nije slučajno izabrao stečajnog upravnika iz bubnja, nego ga je sam odredio zato što je izuzetno komplikovan slučaj i u želji da izbegne nekog ko nije do tada imao iskustva. Onda on to mora da obrazloži, da potpiše i zna se da ako taj stečaj ne ide kako valja, onda sudija može da bude pozvan na odgovornost.
Treća stvar, koja je posebno neistinita, vezana je za ovo što ste rekli da je Vlada odgovorna za ove desetogodišnje stečajeve. Potpuno se slažem sa vama da je neprimereno i loše, u svakom smislu, da se stečajevi, po starom zakonu, koji je prethodio ovom sadašnjem, vrše toliki niz godina.
Svi ovi slučajevi o kojima ste pričali, i „Rad“, po osnovu kojih je izneto puno krivičnih prijava i bila su odgovarajuća privođenja, „Beko“ i neki drugi slučajevi, na žalost, i vašu, i moju i svih onih koji žele dobro ovoj privredi, traju mnogo dugo, ali to je po starom zakonu, ne po ovom iz 2004. godine. Nije dobro da se usred slučaja koji traje, recimo, pet-šest godina unazad, prebaci odjednom ingerencija nekom novom stečajnom upravniku koji nema nikakve veze sa onim što se dešavalo u prošlosti. Želim da kažem da Vlada nema nikakvu odgovornost za ove desetogodišnje slučajeve, jer njih vodi sud. Pošto je sudska vlast nezavisna od izvršne, odgovornost za te dugačke slučajeve je isključivo na sudu.
Odgovornost Vlade je, po ovom novom zakonu iz 2004. godine, za to što traje 24 meseca, a ne kraće. Tu prihvatam da postoji odgovornost. Zato i menjamo zakon. Za ove stare slučajeve iz devedesetih godina, po starom zakonu, sud je taj koji je odgovoran. U tom smislu sasvim sam ubeđen, kao što i vi verujete, da tu postoji ogroman broj nepravilnosti i tu jedino policijska stvar može da funkcioniše, da se vidi ko tu odugovlači i koji su motivi odugovlačenja, ali napominjem da Vlada ne može da utiče na brzinu tih postupaka, pošto ih vodi sud.

Hvala. Iskoristio bih priliku najpre da zahvalim gospođi Juditi Popović i Poslaničkoj grupi LDP, kao i Poslaničkoj grupi SPS, na vrlo konstruktivnoj analizi zakona.
Takođe, želeo bih da obratim pažnju na ovo što je malopre govorila poslanica Jorgovanka Tabaković.
Od dvadeset minuta koliko ste govorili, svega ste prva dva minuta posvetili samom zakonu. To znači ili da ga niste dobro čitali ili ga niste dobro razumeli. Reći ću vam gde eventualno nije bilo čitanja ili razumevanja sa vaše strane.
U ovoj prvoj stvari, kada ste rekli da se po osnovu prezaduženosti može pokrenuti postupak stečaja, citirali ste član 150. Član 150, gospođo Tabaković, apsolutno se ne odnosi na to. Član 150. reguliše proces tzv. automatskog stečaja, dok član 55. zakona reguliše ovo o čemu smo polemisali poslanik Grujić i ja, a to je pokretanje stečajnog postupka od strane dužnika u slučaju prezaduženosti. To govori da ste ili površno to čitali ili da niste razumeli o čemu se radi, pa želim da vam to objasnim.
Druga stvar, što se tiče vaše primedbe da u ovom zakonu nema revizije postupka stečaja, u pravu ste, i ne treba da ima. Nije bilo ni u prethodnom zakonu. Ali, niste u pravu kad kažete da je to predviđeno Ustavom. Revizija nije ustavna obaveza, već je to vanredni pravni lek, koji se koristi samo u građanskim parnicama. Nema nikakve logike da se koristi u stečajnom postupku, jer stečajni postupak bi trebalo da bude hitan. Ako biste imali reviziju, to znači da nemate hitan postupak.
Možete govoriti krupnim rečima – ustavne obaveze itd. Revizija nije ustavno pravo, niti je predviđena Ustavom, već je to vanredni pravni lek koji se koristi u određenim parnicama, ali nikada u stečajnim zakonima ozbiljnih zemalja, jer usporava proces koji bi trebalo da bude brži.
Očito niste razumeli ni ovaj deo koji se odnosi na javna preduzeća. Potpuno je logično da u slučaju da neko preduzeće ode u stečaj i neko drugo preduzeće kupi preduzeće u stečaju novi vlasnik ne može da odgovara za neplaćenu struju koju prethodni vlasnik nije plaćao. Drugim rečima, EPS je dužan da snadbeva uredno strujom novog vlasnika, a da se namiruje iz stečajne mase za ona stara potraživanja. Bilo bi nelogično da nekog potpuno novog vlasnika koji je kupio firmu u stečaju penalizujete tako što mu tražite da plaća dugove starog vlasnika. To nije nimalo logično.
To je sve što ste govorili o samom zakonu. Vidi se da to skoro uopšte niste pročitali ili ste nepažljivo pročitali, ili niste razumeli.
Što se tiče stvari koje ste govorili van ovog zakona, a koje se odnose na neke primere koje ste navodili, rekli ste, citiram vas – vi ste prvo namerno gurnuli RK „Beograd“ u stečaj. Podsetio bih i poslanike i javnost da su Robne kuće otišle u stečaj 1996. godine. Zaista, u to doba, kao asistent na Ekonomskom fakultetu nisam mogao uticati, niti ma ko od nas koji sedimo sada u ovoj vladi, na pokretanje postupka stečaja u RK „Beograd“.
Reći – vi ste ih namerno gurnuli u stečaj... Ne znam ko su to „vi“? Definitivno, ne odnosi se na mene; 1996. godine je pokrenut proces stečaja u RK „Beograd“.
Onda kažete da smo navodno oštetili državu u tom postupku. Moram da vam kažem da je ovo najuspešniji postupak završetka stečaja. Ne valja što je to dugo trajalo, jer je, nažalost, 1996. godine pokrenuto, završilo se tek 2007. godine, od momenta kada sam, igrom slučaja, preuzeo da vodim Ministarstvo ekonomije.
Robne kuće „Beograd“ su prodate na javnoj licitaciji, koja je bila pred TV kamerama, za sumu od 360.000.000 evra. Ne daj bože da se čekalo još godinu dana, dve, da smo ušli u ovu krizu, ne bismo nikada dobili ni približnu sumu.
Inače, želim da kažem da su sa ovih 360.000.000 evra, koliko je ostvareno u postupku prodaje Robnih kuća u stečaju, namireni stoprocentno svi poverioci, što je redak slučaj u Srbiji. Ukupna potraživanja, odnosno obaveze su bile 160.000.000 evra. Od 360.000.000 evra, 160.000.000 je otišlo za stoprocentno namirivanje poverilaca.
Takođe, ne mojom voljom, već odlukom Vlade, mi smo odlučili da u slučaju da se dobije cena koja prevazilazi obaveze prema poveriocima isplatimo posebne otpremnine zaposlenima, za 11.000 radnika koji su radili u trenutku stečaja ili prethodno u Robnim kućama „Beograd“. To nije isplata na račun poverilaca, već na račun budžeta Republike Srbije, a na bazi odluke Vlade da se isplate posebne otpremnine iz budžeta. S obzirom na to da je skoro 200.000.000 evra ušlo u budžet Republike Srbije, mi smo odlučili da nekih, čini mi se, 30.000.000 evra isplatimo bivšim zaposlenima i 11.000 radnika je to dobilo. Kamo sreće da u praksi češće imamo ovakve slučajeve kao što je bio slučaj Robnih kuća, da možemo da ostvarimo u procesu aukcije veću cenu od iznosa potraživanja.
S druge strane, pominjali ste i slučaj „Sartida“. Ponavljam, kao i u slučaju „Beka“, „Rada“ i svih stečajeva koji su pokrenuti pre 2005. godine, da to nije vršeno po osnovu ovog zakona, gde je Agencija za privatizaciju stečajni upravnik, već su sudovi donosili odluke o tome. Pridružujem se vašem pitanju zašto nije izvršena glavna deoba, ali moram reći još jednom – treba za to pitati sud.
Kada god neko iz izvršne vlasti, a i sam spadam u te, kritikujem sud, onda mene kritikuju – zašto ne poštujete nezavisnost sudstva? Ali, zaista moramo da budemo otvoreni, iskreni, u postupku stečaja sud je taj koji vodi postupak. Posebno je sud bio jedini koji je vodio postupak do 2005. godine, kada je ulogu stečajnog upravnika preuzela Agencija za privatizaciju. U slučaju „Sartida“ definitivno je ovo pitanje za sud, odnosno stečajnog upravnika, zašto nije izvršena glavna deoba, jer Vlada nikada ne vodi postupak stečaja, ni po starom, ni po novom zakonu.
Takođe ste pomenuli problem visokih nagrada. I sam sam ukazao da su nekada bile visoke nagrade. To je promenjeno pravilnikom iz 2008. godine. Pomenuli ste jedan slučaj iz Subotice. Bilo je mnogo takvih slučajeva.
Što se tiče stečajnog veća, nije fer da kažete da ministri ili Vlada imenuju stečajno veće. Vi znate koliku mrežu sudova mi imamo; oni će se sada, srećom, reformisati, smanjiće se mreža sudova. Ali, zaista su sudije te koje imenuju stečajno veće, tako da na promene u određivanju članova stečajnog veća ne može niko iz Vlade uticati. Upravo da ne bismo imali takvu komplikaciju da imamo i sudiju i stečajno veće, ukidamo ovim novim zakonom postojanje stečajnog veća i predlažemo da postoji samo stečajni sudija, koji se izvlači iz bubnja, dakle metodom slučajnog uzorka.
Još jednom želim da kažem da smo moji saradnici i ja zaista otvoreni za sve stručne i dobronamerne primedbe u cilju popravljanja ovog zakona, koji je, moram reći, za razliku od mnogih drugih, rađen vrlo temeljno i od marta meseca se nalazio na veb-sajtu našeg ministarstva, doživeo je jednu jako široku i dugačku javnu raspravu.
I sami kažite da li često nalazite u zakonima analizu efekata propisa, kao što je priloženo u ovom zakonu. To nije moja zasluga, odmah moram da kažem, već želim da pohvalim i gospodina Luku Andrića, koji je savetnik za ovu problematiku, i čitavu ekipu koja je radila za naše ministarstvo ovaj zakon. Nadam se da će i drugi zakoni koji budu dolazili u Skupštinu imati ovakav kvalitet.
Još jednom zahvaljujem i partijama koje nisu u vladajućoj koaliciji, koje objektivno procenjuju ovaj kvalitet i koje će podržati, govorim o LDP-u.

Vrlo kratko. Dakle, ponavljam ono što sam rekao za Robne kuće. Ako je 1996. godine otvoren stečaj nad Robnim kućama, niti ja mogu znati, niti bilo ko iz naše vlade zašto je to učinjeno, odnosno da li su dugovi bili veći od imovine. Dakle, sama prodaja 2007. godine, 11 godina nakon toga, po ceni koja je namirila stoprocentno poverioce može značiti da ste vi u pravu, ali ne mogu biti odgovoran za ono što je neko stavio u stečaj 1996. godine. Tu niste fer. Dakle, da li je stečaj trebalo da se otvara 1996. godine treba pitati onoga ko je taj stečaj pokrenuo. Ne znam ko je, možete saznati, verovatno to nije tajna. Ali, 1996. godine je Milošević bio na vlasti; ne znam ko je bio u Vladi, ali svakako nema nikakve veze sa mnom.
S druge strane, hoću da vam razjasnim ovaj član vezan za javna preduzeća. Ne sme EPS da prekine isporuku novom vlasniku preduzeća koje je kupljeno u stečaju samo zato što nisu namirena potraživanja od bivšeg vlasnika.
Ako novi vlasnik uredno izmiruje obaveze, naravno da EPS ne sme da mu naplaćuje nešto što nije njegov dug, inače bi EPS bio u povlašćenom položaju u odnosu na druge poverioce, jer bi naplaćivao od novog vlasnika, a ne iz stečajne mase. Samo to znači taj član.
Konačno, kažete da srpskim jezikom nismo dobro objasnili šta znači prezaduženost. Mi smo u zakonu odabrali najjednostavniju definiciju, a to je da su obaveze veće od imovine. U tom slučaju, sam dužnik može da zatraži pokretanje postupka, po članu 55. ovog zakona, a sud može da prihvati, može i da odbije. Sudija ima pravo da, ako nije siguran, angažuje sudskog veštaka. To je objašnjenje i ne treba od toga praviti neku mistifikaciju.

Samo kratko da kažem da je Pravilnikom predviđeno da ako se brže završi postupak stečaja stečajni upravnik dobija veću nagradu; ako sporije radi, ima manju nagradu. Dakle, to je promenjeno u odnosu na prethodni period.
Ne postoji motiv stečajnog upravnika da duže radi postupak, jer je novim pravilnikom predviđeno smanjenje nagrade ako duže traje postupak, i obrnuto – veća nagrada ako brže završi. Toliko.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo, prezentovaću vam dva zakona: Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji i Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji.
Kao što znate, dugo godina se govori da Srbija ima skupu državu, da ima preveliku birokratiju. Međutim, niko nikada nije predložio koje su to konkretne mere da se birokratija smanji, da se učini administracija efikasnom, da se ukinu nepotrebne procedure. Mi smo pokušali ovim zakonima to da učinimo, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou.
Što se tiče prvog zakona, on se odnosi na administraciju na republičkom nivou i obuhvata sve republičke institucije, agencije, fondove socijalnog osiguranja, osim MUP-a, Ministarstva odbrane, BIA i Uprave za izvršenje zavodskih sankcija, jer je zakonom predviđeno da se maksimalan broj zaposlenih u tim organima utvrdi novom sistematizacijom, na osnovu saglasnosti Vlade, a nakon izvršene analize stanja nacionalne javne bezbednosti. U ovim institucijama koje su obuhvaćene zakonom, na dan 31. avgusta ove godine, radilo je 30.624 stalno zaposlenih i 3.400 zaposlenih po drugim osnovama, dakle, na određeno vreme, na privremenim i povremenim poslovima. Mi smo zakonom predložili da se administracija smanji za oko 10%, tako da bi se maksimalan broj zaposlenih za stalno odredio na nivou od 28.400.
Dakle, sada ima popunjenih 30.624 mesta, a mi predlažemo da se novim sistematizacijama odredi da maksimalan broj ljudi u republičkoj administraciji ne može biti veći od 28.400. Naš je plan da se ovaj broj od 30.624 smanji za oko 3.400, dakle, 2.800 stalno zaposlenih i 600 zaposlenih po drugim osnovama, i da nam ostane neki prostor od nekoliko stotina radnih mesta, koji bi se popunjavao ukoliko budu, a hoće, iskrsavali neki novi poslovi u procesu pridruživanja Srbije EU. Dakle, 200 do 300 radnih mesta ostaće sistematizovano, a nepopunjeno, kako bi mogla da se popunjavaju kada se pojave potrebe za novim poslovima.
U narednom periodu će, svakako, biti novih poslova, ali i neki stari poslovi neće biti potrebni. Potrebno je stare poslove gasiti, a nove uvoditi i s istim brojem ljudi obavljati i nove funkcije.
Cilj zakona je, pre svega, da se poboljša administracija. Efekat troškova, takođe, nije za zanemarivanje, ali nije na prvom mestu. Dakle, efikasnost administracije jeste najvažniji cilj ovog zakona.
Što se tiče samih efekata na troškove, oni će se osetiti, pre svega, od 2011. godine, s obzirom na to da će svi oni koji budu nesistematizovani, odnosno ostanu bez posla, imati pravo na otpremnine i na naknadu kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Dakle, u narednoj godini se neposredni finansijski efekat neće preterano osetiti, biće relativno mali, ali mnogo će biti veći efekat brzine rada administracije i ukidanje nepotrebnih procedura koje skupo koštaju privredu.
Upravo zbog toga smo odredili da osnovni kriterijum na osnovu kojeg će se smanjivati republička administracija bude opšta korisnost radnih mesta za građane i privredu i ona će se odrediti na osnovu preporuka posebne jedinice za sveobuhvatnu reformu propisa, koju je Vlada formirala pre godinu dana, koja je godinu dana radila analizu, razgovarala s privredom, s građanima, opsežne ankete su urađene, na osnovu čega treba da se uradi tzv. giljotina propisa i da se neke nepotrebne birokratske procedure zauvek ukinu iz našeg sistema.
Ako ukinemo nepotrebne procedure, neće biti potrebna ni radna mesta koja su bila vezana za nepotrebne procedure. Birokratija je i nastala tako što su ljudi izmišljali razne poslove, samo da bi imali neki posao. Problem je u tome što, kada izmislite posao koji je nepotreban, onda zaposlite ljude koji rade u administraciji, ali pravite daleko veću štetu privredi i građanima, koji gube veliko vreme, često i novac, da bi se te procedure izvršile.
Da bih vam dao ilustraciju o kakvim procedurama se radi, reći ću vam nešto i o samom projektu sveobuhvatne reforme propisa, jer je on usko vezan za ovu oblast. Naime, cilj sveobuhvatne reforme propisa jeste da se smanje administrativni troškovi poslovanja za 25%, da se sve štetne i nepotrebne procedure stave van snage i ukinu, da se svuda gde je moguće uvede tzv. jednošalterski sistem, jer danas imamo puno slučajeva da više državnih institucija radi jednu te istu stvar i nepotrebno zamara i građane i privredu, plus što se plaćaju takse na više mesta. Takođe, da se uvede princip da je ćutanje administracije jednako odobravanju, dakle da ćutanje administracije znači odobravanje, odnosno ako se u određenom roku ne da odgovor na neki predmet, da se taj predmet smatra odobrenim. Ovo će sve znatno poboljšati poslovni ambijent u zemlji.
Koja su osnovna područja, odnosno procedure čiju reformu su tražili predstavnici privrede, s kojima je obavljena opsežna anketa i razgovori prilikom ovog rada u poslednjih godinu dana?
Najpre, najveći trošak koji trenutno postoji u privredi jeste troduplo prijavljivanje novih radnika. Prilikom zapošljavanja novih radnika, prilikom odjavljivanja starih radnika, mora se ići na tri šaltera. Takođe, privrednici se žale na komplikovane procedure u Poreskoj upravi. Žale se i na inspekcijske kontrole, koje su nekoordinirane, na potrebu potpisivanja raznoraznih nepotrebnih formulara i prekomerno izveštavanje brojnih državnih organa. Naravno, žale se i na proces izdavanja građevinskih dozvola, to su i najveće žalbe, ali taj proces je vezan, pre svega, za lokalnu samoupravu.
Daću vam nekoliko primera. Danas se, na primer, prijavljivanje i odjavljivanje zaposlenih radi na tri mesta: u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, Penzionom fondu i Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje. Pojedinačna tarifa koja se naplaćuje je 252 dinara, ali da bi neko obavio proceduru da prijavi jednog radnika, potrebno mu je prosečno 4 sata i 30 minuta, jer mora da ide na tri šaltera. Imajući u vidu da se ovaj proces dešava 1.358.000 puta godišnje, ukupan trošak za privredu je 16.000.000 evra.
Dakle, plati se 16.000.000 evra raznih naknada za ove tri institucije, kako bi se prijavili i odjavili radnici, i izgubi se silno i dragoceno vreme.
Naš predlog je da se od 1. januara prijavljivanje vrši samo na jednom mestu, a to je šalter Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, gde se istovremeno overava i zdravstvena knjižica, a da se onda, elektronskim putem, razmenjuju podaci između Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, Nacionalne službe za zapošljavanje i Penzionog fonda.
Šta to znači? To znači da će neki ljudi u Penzionom fondu izgubiti posao i to znači da će neki ljudi u Nacionalnoj službi zapošljavanja izgubiti posao, jer posao koji su do sada radili postaje nepotreban. U svakoj filijali Penzionog fonda ovaj posao danas rade dva čoveka. Ima 160 filijala, puta dva, to je 320 ljudi. Dakle, 320 ljudi po ceo dan samo to radi, a ova procedura je u doba elektronskog izveštavanja apsolutno nepotrebna.
Sličnu stvar smo već uveli kod Agencije za privredne registre; takođe je prijavljivanje i izdavanje poreskog identifikacionog broja bilo na tri mesta. Sada se vrši sve na jednom mestu, u Agenciji za privredne registre, i na taj način je značajno smanjeno vreme za registrovanje firmi.
Daću vam još neke primere. Kada se menja sedište firme zbog prijave i odjave PIB-a, usled promene sedišta firme, izgubi se po četiri sata za svakog pojedinačnog privrednika i to košta privredu 300.000 evra godišnje.
Daću vam neke banalne primere, takođe. Danas se uplata zarada vrši na tri računa. Zbog viška uplatnica, to košta privredu 28 miliona evra godišnje, samo zato što na tri mesta uplaćuju zaradu za jednog zaposlenog.
Ako se zarada bude plaćala, što ćemo predložiti, samo jednom uplatnicom, na jedan račun, ušteda je čak 20 miliona evra godišnje. Dakle, ne radi se uopšte o malim ciframa, iako se radi o naizgled banalnim stvarima.
Daću još jedan primer banalne stvari, na koju se privreda izuzetno žali, a vrlo je lako moguće da se to promeni. Naime, zaostala je iz 90-tih godina jedna odredba, da se putni nalog izdaje na svakih sedam dana. Dakle, važnost putnog naloga je sedam dana svega, tako da se događa, imajući u vidu da se izdaje u proseku jedan nalog po vozilu nedeljno, pošto ima 52 nedelje godišnje i 200.000 vozila koje privreda koristi, da se ukupno godišnje izdaje 10,4 miliona putnih naloga i na taj način se plaćaju znatni troškovi. Ako se samo produži važnost putnog naloga sa sedam na 30 dana, ušteda je čak 21 milion evra.
Takođe, na svakom putnom nalogu ovlašćeno lice danas mora da overi tehničku ispravnost vozila. Ako se to ukine, pošto je nepotrebno, ušteda bi bila 28 miliona.
Što se tiče inspekcijskih službi, to jeste sve vezano za temu, kada se bude uveo jednošalterski sistem, smanjiće se, ukinuti nepotrebni poslovi. Danas, nažalost, inspekcijske službe rade nekoordinirano, preklapaju se nadležnosti, od različitih inspekcija kontrolišu se identični dokumenti, višestruko se izriču sankcije za iste propuste. Zbog svega toga, imamo neujednačenu praksu i, kao posledica, korupciju.
Danas imamo u 10 ministarstava, čak, 24 inspekcije, plus Poresku upravu. Od toga, inspekcije su organizovane tako da rade na velikom broju teritorijalnih jedinica. Tržišna inspekcija, na primer, radi u 27 odeljenja i 26 odseka. Inspektorat za rad radi u 28 odeljenja i odseka. Poreska uprava ima pet regionalnih centara, 80 filijala i 93 ekspoziture.
Predlog će biti da se smanji broj područnih jedinica ovih ključnih na maksimalno 16, odnosno da odgovara broju privrednih trgovinskih sudova koji postoje u Srbiji, da se na taj način izvrši objedinjavanje informisanja o tome ko šta kontroliše, kako ne bi u jedno preduzeće došlo 20 inspekcija, a u neka druga nijedna. Na taj način se vrši bolja koordinacija, zatim česte regionalne rotacije, kako inspektori iz jednog grada ne bi kontrolisali preduzeća u tom gradu, već u nekim drugim gradovima. Osim toga, predložiće se eliminacija prekomernog izveštavanja.
Daću primer za Ministarstvo koje ja vodim. U oblasti spoljne trgovine danas ima šest oblasti, po zakonu koji je važeći, gde se privredi traži različita evidencija, koju niko nikada ne pogleda, ne čita i nije potrebna, od evidencije investicionih radova u inostranstvu, a to se radi i u NBS-u i u Ministarstvu ekonomije, bivšem ministarstvu za ekonomske odnose s inostranstvom. Takođe, razne druge stvari se rade i u Carini i u Ministarstvu za ekonomske odnose.
To su nepotrebne stvari i predložiću, na osnovu ovoga što sam video iz izveštaja jedinice, da se ukine potpuno jedan deo tog sektora koji se bavio tim nepotrebnim izveštavanjem. Svakako, na taj način, ljudi koji su to radili ne mogu da zadrže posao.
Daću još jedan primer o prekomernom izveštavanju. Danas, na primer, kada neko menja sedište privrednog subjekta, seli se iz jednog grada u drugi, mora da se odjavi u poreskoj upravi u svom gradu, da se prijavi u drugom gradu, a to apsolutno nije potrebno, jer se to može istovremeno uraditi u Agenciji za privredne registre. Da bi se odjavio i prijavio, mora da popuni 16 različitih dokumenata, u po četiri primerka papira. Sve se to popunjava ručno i zato neki ljudi u filijalama Poreske uprave imaju posao.
Suština je – ukidanjem ovih nepotrebnih papira, nepotrebne birokratije, olakšaće se život privredi, ali neka radna mesta će se ukinuti. To je suština ove reforme o kojoj govorimo.
Takođe, nedopustivo je da se isti dokumenti traže građanima višestruko, na više mesta. Daću vam nekoliko primera.
Uverenje o neosuđivanosti traži se kod 48 različitih državnih organa, izvod iz Agencije za privredne registre – kod 55 organa, uverenje da se ne vodi istraga se traži na šest različitih mesta, izveštaj o bonitetu – na šest mesta, dostavljanje finansijskih izveštaja traži 28 institucija.
Umesto da se traži od građana i privrede da svaki put kada treba da obave neki posao vade dokument o kome se radi, državna uprava će elektronski razmenjivati te dokumente. Na taj način se neće plaćati takse, biće jeftinije i kroz elektronsku razmenu državne uprave ovaj posao će se rešiti.
Jedan od velikih problema jeste i proces izdavanja građevinskih dozvola, s obzirom na to da dugo traje, i tu ima najviše korupcije. Tu smo, prema analizi Svetske banke, maltene, na skoro poslednjem mestu u svetu. Najgori smo na svetu kada se radi o dužini vremena potrebnom za izdavanje građevinske dozvole. To je nešto što je alarmantno.
Promenjen je sada Zakon o planiranju i izgradnji, međutim, mislim da će ovde morati da se uvede princip da ćutanje administracije znači odobravanje, a da se rok koji postoji Zakonu tretira kao maksimalni. Postoji i predlog privrede, ja ga samo navodim, da se čak otvori jedan paralelni republički šalter, koji bi izdavao građevinsku dozvolu u slučaju da lokalna administracija u određenom roku to ne učini. Dakle, po principu: ćutanje administracije jednako je odobravanju.
U svakom slučaju, zaključak Vlade je da se umrežavanje i uvođenje elektronske uprave među svim državnim organima na republičkom nivou okonča najkasnije do kraja 2011. godine. Deo reforme koju sprovodimo ćemo uraditi do kraja ove godine, ukidanjem 200 podzakonskih zakona na jednoj od sednica Vlade do kraja godine, a deo propisa koji podrazumeva ove nepotrebne procedure biće pred vama, pred narodnim poslanicima, i biće ukinuti najkasnije do sredine sledeće godine.
Što se tiče drugog kriterijuma za višak zaposlenih, to je ocenjivanje, u skladu sa Zakonom o državnim službenicima, o čemu je govorio gospodin Milan Marković.
Ovo ocenjivanje je postojalo, kao što znate, i u dosadašnjem zakonu. U razgovorima sa sindikatima smo se dogovorili da se prilikom ove racionalizacije, koju ćemo izvršiti do kraja godine, uvaže i sve prethodne ocene koje je neki zaposleni dobijao u dosadašnjem periodu, tj. ako je bio dobro ocenjivan, ne može sada da izgubi posao, i obrnuto, ako je do sada imao loše ocene i dobije još jednu lošu ocenu na osnovu ovog zakona, onda automatski gubi posao, i to bez prava na otpremninu.
Dakle, dva su osnovna načina kako će se vršiti racionalizacija po osnovu nove sistematizacije radnih mesta. To će biti preovlađujući način, gde će se nepotrebna radna mesta ukinuti i, u tom slučaju, oni koji ostanu višak će imati pravo na otpremninu, koja će se isplaćivati za svaku navršenu godinu radnog staža, u visini trećine njegove prosečne bruto plate, a prosek plate odrediće se na osnovu visine plate koju je službenik primio u poslednja tri meseca.
Oni koji budu tehnološki višak, odnosno ako im se ukine radno mesto po osnovu nove sistematizacije, imaće pravo da, pored otpremnine, dobiju i novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, preko NZS. Ova novčana naknada iznosi od 80 do 160% minimalne zarade u Republici, koja u ovom trenutku iznosi 15.138 dinara, a isplaćuje se u periodu od tri do 12 meseci, u skladu sa Zakonom o zapošljavanju, a u zavisnosti od dužine radnog staža.
Takođe, oni koji budu proglašeni tehnološkim viškom imaće pravo na posebne programe obuke, prekvalifikacije i samozapošljavanja koje ima Nacionalna služba zapošljavanja.
Zakonom je predviđeno da se pojedinačne sistematizacije moraju doneti do 31. decembra 2009. godine za sve državne organe, za fondove socijalnog osiguranja i za agencije. Takođe, strukturu će odrediti Vlada, posebnim aktom na osnovu ovog zakona. Dakle, jednim podzakonskim aktom će biti određeno koliko koje ministarstvo, koja agencija, koji fond treba da izvrši smanjivanje broja zaposlenih, a na osnovu analiza o kojima sam malopre govorio.
Plate u budžetu za 2010. godinu biće planirane samo za ovih 28.000 i 100 i nešto zaposlenih na određeno vreme koji će ostati nakon ove racionalizacije. Zakonom je limitirano da maksimalan broj zaposlenih na određeno vreme može biti 10% u odnosu na ove koji su na određeno vreme. Izuzeci su Kancelarija za evropske integracije, Geodetski zavod, Republički hidrometeorološki zavod, zbog toga što oni angažuju veliki broj honoraraca, strelaca, i oni će biti izuzeti od ove odredbe. U međuvremenu, predložili smo da bude izuzet i Republički zavod za statistiku, pošto oni, zbog anketiranja, periodično angažuju dosta ljudi na određene vreme, koji, kao anketari, samo odrade posao i nisu za stalno zaposleni.
Što se tiče podataka, svi podaci o broju zaposlenih i angažovanih lica po svim osnovama, po svim institucijama i agencijama, za razliku od dosadašnje prakse, biće po zakonu javni i dostupni na Internetu. Dakle, svi na koje se zakon odnosi su dužni da do kraja ove godine objave podatke o broju zaposlenih na svojoj Internet prezentaciji, dok će Ministarstvo finansija biti dužno da vodi registar o broju zaposlenih i angažovanih lica i ukupan broj zaposlenih u republičkoj administraciji biće na Internet prezentaciji Ministarstva finansija.
Konačno, predviđene su i određene sankcije u ovom zakonu. Najveća sankcija je ta da nema plate za one koji to ne urade, s obzirom na to da će plate biti predviđene budžetom samo za onaj broj ljudi koje predviđa ovaj zakon.
Predviđana je i moralna sankcija, za koju smo uvereni da neće nikada biti izrečena. To je novčana kazna od milion dinara za prekršaj rukovodioca organa državne uprave, agencije, odnosno organizacije za obavezno socijalno osiguranje, ako ne donese akt o sistematizaciji radnih mesta u skladu s odlukom Vlade.
Zašto kažem da verujem da je ovo više moralna sankcija nego što će biti stvarna? Zato što sam ubeđen da će svi ministri, svi direktori agencija, svi direktori fondova napraviti sistematizacije u skladu sa zakonom i da neće biti potrebe da se ova sankcija izriče.
Drugi zakon, koji je pred vama jeste Predlog zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj administraciji. Na sličan način kao što smo pošli u republičkoj administraciji, krenuli smo od toga da vidimo da li naše lokalne samouprave zapošljavaju broj ljudi u skladu s nekim evropskim standardima. Poredili smo broj zaposlenih u našim opštinama s brojem stanovnika i sa zemljama susedima i videli da imamo više zaposlenih u lokalnoj administraciji nego što je to evropski prosek.
Ovim zakonom tretiramo 37.789 zaposlenih u lokalnoj administraciji, koji se finansiraju iz lokalnog budžeta. Podatke smo dobili od Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i na osnovu tih podataka govorim sve ovo o čemu ćemo dalje govoriti.
Treba reći da u lokalnoj samoupravi radi čak 101.665 zaposlenih. To su i oni koji rade u javnim preduzećima i u drugim institucijama na lokalnom nivou, koji se ne finansiraju iz budžeta već sami naplaćuju svoje usluge. Imajući u vidu da će zaposleni i njihove zarade u republičkim javnim preduzećima biti tretirani posebnim zakonom o budžetu, koji će biti uskoro pred vama, odlučili smo da se i zaposleni, odnosno masa plata, pozicija zaposlenih u lokalnim preduzećima tretira na isti način zakonom o budžetu, gde će biti ograničena masa plata za narednu godinu i kod republičkih javnih preduzeća i kod lokalnih javnih preduzeća, a da se ovde koncentrišemo, isto kao i kod Republike, samo na one koji se finansiraju iz lokalnog budžeta.
Ovaj zakon se odnosi na jedinice lokalne samouprave, uključujući i organe gradskih opština, na ustanove koje se finansiraju iz lokalnog budžeta, osim ustanova iz oblasti obrazovanja, zdravstva i predškolske ustanove, kao i na privredna društva i druge oblike organizovanja čiji je jedini osnivač opština, odnosno grad, osim javnih preduzeća, a koji se finansiraju iz budžeta.
Sadašnje stanje je neravnomerno u lokalnim samoupravama. Postoje birokratizovane opštine, s prekomernim brojem zaposlenih, gde, maltene, ceo budžet opštine ide na isplatu zarada, pa nema novca da se asfaltiraju putevi i da se ulaže u komunalnu infrastrukturu, da se unapređuje funkcionisanje opštine, dok ima i onih opština koje su vrlo funkcionalno organizovane i koje, suštinski, neće biti predmet ovog zakona.
Daću vam nekoliko primera gradova s istim brojem stanovnika, da vidite kakve razlike danas postoje u Srbiji. Da krenemo od gradova koji imaju relativno mali broj stanovnika, na primer Plandište, koje ima 13.377 stanovnika po poslednjem popisu iz 2002. godine, dok Žabari imaju 13.034.
Otprilike, Žabari i Plandište imaju isti broj stanovnika. Plandište ima 10,4 zaposlena na hiljadu stanovnika u administraciji, dok Žabari imaju 3,8 zaposlenih na hiljadu stanovnika. S istim brojem stanovnika, ogromna razlika. Dakle, ne može niko u Plandištu da kaže – to je zato što smo mi mali, specifični, itd. Ako Žabari imaju 3,8 zaposlenih na hiljadu stanovnika, odnosno 3,8 promila, Plandište sa 10,4 ne može da kaže da nema preterani broj zaposlenih. Dakle, mora da ide u racionalizaciju.
Da vidimo neke druge primere. Primer grada sa 17 hiljada stanovnika – Lajkovac. On ima sedam zaposlenih na hiljadu stanovnika, dok Svrljig ima tri zaposlena na hiljadu stanovnika.
Dalje, primer gradova sa 26 hiljada stanovnika. Na primer, Senta ima 12 zaposlenih na hiljadu stanovnika, dok Topola ima 3,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika, daleko manje od Sente.
Takođe, ako uporedimo nešto veće gradove, Prokuplje, sa 49 hiljada stanovnika, ima 11,1 zaposlenih u administraciji na hiljadu stanovnika, dok Kula ima četiri zaposlena na hiljadu stanovnika, s potpuno istim brojem stanovnika.
Ako pogledamo još veće gradove, na primer, Bor, sa 56.000 stanovnika, ima 7,4 zaposlenih na hiljadu, a Paraćin – 3,4. Takođe, Novi Pazar, sa 86 hiljada stanovnika, ima sedam zaposlenih na hiljadu, Loznica ima 3,6 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Od ovih većih gradova, još Šabac ima samo 3,4 zaposlena na hiljadu stanovnika, dok Leskovac ima 6,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika.
Šta je još cilj ovog zakona? Cilj zakona je da se lokalnoj samoupravi omogući da sama odluči da li će na osnovu ovog zakona sama da smanji broj zaposlenih koji su višak, ili će sama da ih finansira. Za razliku od republičke administracije, gde je obaveza da se smanji broj zaposlenih i da se sistematizuje ukupan broj zaposlenih na 28.400, ovde sve opštine imaju mogućnost da same odluče.
Na opštinama je da odluče – da li će prekomeran broj zaposlenih da zadrže i da ih same plaćaju kroz lokalne takse, ili će da ih smanje i na taj način iskoriste svoje prihode za efikasnija ulaganja.
Parametar koji smo uveli ovim zakonom jeste da maksimalan broj zaposlenih na neodređeno vreme u opštinama i gradovima ne može biti veći od četiri zaposlena na hiljadu stanovnika, odnosno 4 promila u odnosu na broj stanovnika. Ako neko ima više od četiri zaposlena u administraciji, na hiljadu stanovnika, može da se odluči da izvrši racionalizaciju po ovom zakonu ili da kaže – ne, ja želim da zadržim sve te zaposlene, ali ću sam da ih plaćam.
Onda će građani te opštine znati da plaćaju ljude u administraciji. Oni moraju da znaju zašto njihovi porezi i takse idu u, ovom slučaju, odnosno zašto će ići za finansiranje viška zaposlenih u administraciji. To je jako važno da se razume.
Po ovom zakonu, niko nije primoran da smanji broj zaposlenih na lokalu, ali neće dobiti odgovarajući transfer sredstava iz republičkog budžeta, već će morati taj višak da plati iz sopstvenog budžeta, na kakav god način želi.
Dakle, nakon analize koju smo dobili od gradova, preko Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, došli smo do toga da postoji 35 opština i gradova gde nije potrebno smanjivanje administracije, dok u 110 opština i gradova ima viška zaposlenih u lokalnoj administraciji, pri čemu je u 22 opštine, odnosno grada, potrebno smanjenje administracije za 10%, u 35 opština – od 10 do 20%, u 45 opština – od 20 do 30% i u osam opština – za preko 30%, ukoliko se želi postići ovaj standard. Da preciziram, u ove prve 22 opštine, to je smanjenje do 10%, a rekao sam, za 10%, ali nije, jer neke treba da smanje samo za jednog činovnika, tako da nije za, nego do 10%.
Iskoristio bih priliku da pročitam imena onih opština koje trenutno nisu pod udarom ovog zakona, imajući u vidu da već sada imaju relativno malu i efikasnu administraciju. Ubedljivo najmanju ima Stara Pazova, 2,6 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Na drugom mestu su Arilje i Lučani, sa 2,9 na hiljadu stanovnika. Takođe, nizak broj zaposlenih imaju Bajina Bašta, Topola i Svrljig – 3,1 zaposlenog na hiljadu stanovnika. Imaju 3,2 zaposlena na hiljadu stanovnika Titel i Bogatić.
Doljevac i Ruma imaju 3,3 zaposlena na hiljadu stanovnika. Šabac, Čačak, Paraćin i Velika Plana imaju 3,4 zaposlena na hiljadu stanovnika i to je, takođe, veoma efikasna administracija. Ub, Krupanj i Ivanjica imaju 3,5 zaposlenih na hiljadu stanovnika. Žitorađa, Vladimirci, Pančevo i Loznica imaju 3,6 zaposlena na hiljadu stanovnika, a Topola, Sečanj i Inđija – 3,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika.
Mali Zvornik, Aleksinac i Žabari imaju 3,8 zaposlenih na hiljadu stanovnika, Prijepolje, Opovo, Ljubovija i Aleksandrovac – 3,9 zaposlenih na hiljadu stanovnika i, konačno, na ovoj granici od četiri na hiljadu stanovnika su Knić, Koceljevo, Valjevo i Kula.
Ovo su gradovi koji prema podacima kojima smo raspolagali imaju zadovoljene standarde prema zakonu. Kao što vidite, radi se o gradovima i opštinama u potpuno različitim područjima i potpuno različite partije su na vlasti. Dakle, to očito ne zavisi od područja, od partija, nego zavisi od konkretnih ljudi koji su vodili te opštine i koji su shvatili da će imati veće koristi ukoliko novac građana ne ulažu u plate prekobrojnih, već u lokalnu infrastrukturu i u modernizaciju i razvoj svojih opština.
Mi smo uveli i neke korektivne faktore prilikom smanjivanja ovog broja. Tri korektivna faktora su uvedena u zakonu. Prvi korektivni faktor se odnosi na male opštine, to su opštine do 15 hiljada stanovnika, koje imaju svuda u svetu nešto veći broj zaposlenih, u odnosu na broj stanovnika, nego ove velike, s obzirom na mali broj stanovnika koji imaju, a neki poslovi su fiksni i ne mogu se tek tako smanjivati. Tu je korektivni faktor 50%.
One opštine i gradovi koji, kroz transfere, od republičkog budžeta dobijaju manje od 20% ukupnog lokalnog budžeta, takođe, imaju korektivni faktor od 50%. Logika je sledeća. Ako se neko, uglavnom, finansira iz lokalnih taksa, onda nećemo mi iz Republike da se mešamo da li ima više ili manje zaposlenih u toj meri, kao što je slučaj kod nekih koji se pretežno finansiraju iz republičkog budžeta, odnosno ako su građani lokalne samouprave srećni što plaćaju višak zaposlenih, mi to nećemo da osporavamo, jer je suština lokalne samouprave da sama upravlja na lokalu, odnosno da donosi samostalne odluke, ali i da snosi konsekvence tih odluka. Tako je tu korektivni faktor 50%.
Takođe, za opštine i gradove gde je veliko smanjenje i iznosi preko 20%, predložili smo da se potrebno smanjenje umanji za polovinu onoga što prelazi 20% potrebnog smanjenja. Drugim rečima, ako neko treba da smanji 40%, korektivni faktor je pola od toga. Dakle, samo 30% će smanjiti, od ovih 20, a preko 20 je, dakle, polovina, 30. Bili smo, čak, relativno blagi ovde, ali ne može se racionalizacija nečega što se kumuliralo decenijama uraditi u jednoj godini. Toga smo bili svesni i zato smo uveli ove korektivne faktore.
One opštine koje stiču uslove za oba korektivna faktora, mogu da koriste oba korektivna faktora prilikom racionalizacije.
Na osnovu podataka koje smo mi imali, zaključili smo da bi u lokalnim samoupravama, ukoliko bi se sve odlučile da racionalizuju svoje uprave na način koji predlaže zakon, ostalo bez posla 5.648 zaposlenih, što je oko 15% od sadašnjeg broja.
Takođe, maksimalan broj angažovanih po drugim osnovima, ugovorom o delu, ne može biti veći od 10% od broja zaposlenih na određeno vreme u lokalnoj administraciji. Izuzetak su, po zakonu, institucije kulture, koje mogu da imaju više od 10% zaposlenih i na određeno vreme i po ugovorima, s obzirom na prirodu njihovog posla.
Sve opštine će, po ovom zakonu, imati rok do 31. decembra da se odluče koju od ove dve opcije će sprovesti. Prva opcija je da smanje broj zaposlenih do nivoa od četiri zaposlena na hiljadu stanovnika, ili da se odluče za opciju da same plaćaju taj višak zaposlenih. Ako se budu odlučile da same plaćaju višak zaposlenih, onda će im se umanjivati transfer iz republičkog budžeta, i to tako što će se na svaki deseti deo promila viška zaposlenih, odnosno broja stanovnika te opštine, transfer umanjivati za 1%.
Drugim rečima, ako neka opština ima 4,7 zaposlenih na hiljadu stanovnika, a standard je četiri, za tih 0,7, jedan odsto na svaki promil će se umanjivati, znači, 7% će biti umanjenje transfera iz republičkog budžeta.
Onim opštinama koje ne urade ove sistematizacije do 31. decembra umanjuju se transferi po ovoj formuli od 1. januara sledeće godine. Opštinama koje to urade kasnije, tokom godine, od momenta kada dostave izveštaj Vladi, odnosno Ministarstvu finansija, srazmerni deo transfera ponovo počinje da im se isplaćuje, ali ne retroaktivno. Recimo, ono što nisu isplatili od 1. januara, pa ako su doneli odluku da smanje broj zaposlenih u aprilu, neće im se vratiti, ali od aprila, pa nadalje, ostvaruju transfere, kako im bude dao zakon o budžetu, odnosno iznos transfera koji bude opredeljen.
Opštine mogu da se opredele i za kombinovanu opciju, a to je da jedan deo zaposlenih smanje, a da im se drugi deo smanji kroz smanjenje transfera, odnosno da sami plaćaju. Dakle, u zavisnosti od toga šta urade, imaće odgovarajući efekat na transfere iz republičkog budžeta, odnosno za te koji ostaju prekobrojni moraće da plaćaju iz sopstvenog budžeta.
Reću ću kako bi se umanjivao ovaj transfer, na primer, u gradu Leskovcu. Trenutno, nakon korektivnih faktora, Leskovac ima 6,72, a kad se uvedu korektivni faktori, od 6,72 na hiljadu stanovnika, treba da smanji za 317.
Ukupni mesečni transfer Leskovca u 2009. godini je 44.500.000 dinara. U slučaju da opština ne smanji ni za jednog zaposlenog, imali bi devet miliona dinara manji transfer. Dakle, umesto 44 miliona, dobijali bi devet miliona dinara manje mesečno, a ukoliko bi pola smanjili, odnosno za 159 ljudi, onda bi im smanjenje transfera bilo 4,5 miliona. Dakle, to je logika – za svaki deseti deo promila viška zaposlenih i 1% smanjenja transfera iz lokalnog budžeta.
Što se tiče onih koji rade u lokalnim administracijama koji, na osnovu novih sistematizacija, 31. decembra postanu neraspoređeni, i oni će, kao i zaposleni u republičkoj administraciji, ostvariti pravo na otpremninu, koja se isplaćuje za svaku navršenu godinu radnog staža, u visini trećine njegove prosečne plate, kao i na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti preko Nacionalne službe zapošljavanja i imaće pravo i na ostale programe Nacionalne službe zapošljavanja.
Što se tiče onih gradova i opština koji imaju manji broj zaposlenih u odnosu na ovih četiri promila, oni prema ovom zakonu, tokom sledeće godine, 2010. godine, takođe, neće imati pravo da povećaju broj zaposlenih, a od 2011. godine će moći – do maksimalnog broja od četiri promila, ali uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Srbije, odnosno uz obrazloženje koji su to novi poslovi koji su neophodni da bi se povećao broj zaposlenih.
Nadzor nad primenom zakona vršiće Ministarstvo finansija. Takođe, podaci o broju zaposlenih i angažovanih lica u lokalnoj administraciji biće javni i biće objavljeni na Internet prezentaciji svih onih na koje se zakon primenjuje, odnosno na oglasnim tablama opština.
Ministarstvo finansija će voditi registar o broju zaposlenih i angažovanih lica u lokalnoj samoupravi i biće dužno da ga od 1. januara objavi na Internet prezentaciji Ministarstva. Način i rokove izveštavanja, sadržinu registra, kao i druga pitanja koja su od značaja za sprovođenje ovog zakona urediće bliže, podzakonskim aktima, Vlada Republike Srbije.
Dakle, ovo su dva zakona kojima smo pokušali da na sistemski zakon uredimo optimalan broj zaposlenih, kako u republičkoj, tako i u lokalnoj administraciji, s tim što je u lokalnoj administraciji ostavljena fleksibilnost da, ako smatraju da im treba višak ljudi u odnosu na standard, mogu da ih sami plaćaju iz lokalnih prihoda.
Mislimo da je to prvi, ali neophodan korak u smanjivanju javnog sektora u Srbiji. Trenutno, u javnom sektoru u Srbiji radi oko 550.000 zaposlenih. To je više nego što je srazmerno u drugim zemljama. U narednom periodu treba da dođe do modernizacije rada u administraciji i u celokupnom javnom sektoru, ali i do smanjivanja broja ljudi, odnosno do smanjivanja troškova privrede i građana koji nastaju zbog te racionalizacije.
Dakle, ovo je izbor između toga da li želimo da zadržimo isti nivo birokratije, na koju se stalno žalimo kada nam je loše, ili to ne želimo. Vlada se odlučila da ide na smanjivanje birokratije i zakonima to uređujemo, što će biti, moram da kažem, velika moralna prepreka svim budućim sazivima Parlamenta.
Jer, ako jednoga dana kažu – nećemo da nam više bude ovaj broj od 28.400, nego hoćemo da to bude 50.000, moraće da objasne građanima zašto povećavaju broj zaposlenih. Ovako, vlade više neće moći same, bez saglasnosti Parlamenta, da povećavaju broj zaposlenih i, jednom za sva vremena, taj maksimalan broj se određuje na zakonski način. Hvala na pažnji.

Dva su pitanja bila. Prvo – koji kriterijum je bio da se odredi maksimum od 28.400 zaposlenih?
Sigurno je da republička administracija ima makar 20% viška. Mi smo se odlučili da na osnovu vidljivih pokazatelja, koje smo dobili od jedinice za sveobuhvatnu reformu propisa, smanjimo u ovoj fazi taj broj za 10%, a to je, otprilike, broj o kome sada govorimo, mada ne bismo pogrešili ni da smo išli i na 20%, ali smo smatrali da u godini krize treba da idemo s nešto blažim smanjivanjem u odnosu na ono što bi bilo racionalno i potrebno.
Nažalost, vi znate da u administraciji ima ljudi koji rade i do 19 - 20 časova uveče, dolaze i subotom i nedeljom na posao, a ima i onih koji gledaju koliko je sati, ništa ne rade i bili su zaštićeni do sada kao beli medvedi; niko nije mogao da ih otpusti, za razliku od radnika u preduzećima koji su, kada su bili tehnološki višak, bivali otpušteni.
Dakle, administracija je bila zaista prekomerno zaštićena i ovaj zakon o državnim službenicima, koji smo sada izmenili, omogućava daleko lakši ulazak na radno mesto, s jedne strane, ali i daleko lakši izlazak s radnog mesta, ukoliko se ne zadovolje određeni kriterijumi.
Ocenjivanje koje je sada uvedeno za naredni period će, sasvim sigurno, biti vrlo značajno da se dalje racionalizuje administracija. Pre svega, najveći broj ljudi će ostati bez posla u ovim institucijama o kojima sam govorio, a na osnovu ''giljotine propisa'' biće ukinute neke nepotrebne procedure. Spominjao sam Penzioni fond, Nacionalnu službu za zapošljavanje, tu će najviše ljudi i ostati bez posla, u apsolutnom iznosu, a u ministarstvima koja su vezana za privredu, svuda gde imamo duplirane procedure, takođe će biti racionalizacije. Zato je ovaj broj 28.400.
Drugo pitanje je bilo – zbog čega nema dobrovoljnog odlaska? Ovaj zakon ne isključuje mogućnost dobrovoljnog odlaska, ali ukoliko nema dovoljno onih koji dobrovoljno žele da odu, onda imate princip moranja. Ako bismo sve zasnovali samo na dobrovoljnosti, pitanje je da li bismo došli do optimalnog. Ovako, mi smo maksimizirali broj zaposlenih u administraciji, što ne isključuje da neko, ako želi dobrovoljno da ode, ne može, takođe, da uzme otpremninu i da ode.
Moram da kažem da sam u institucijama koje su pod mojom nadležnošću sproveo anketiranje za dobrovoljni odlazak. Veoma mali broj ljudi se javio da dobrovoljno ide. Ne žele ljudi dobrovoljno da idu iz državne administracije, zato što je ona sigurna, garantuje vam posao, a odgovornost nije srazmerna toj sigurnosti.
To je problem. Ovim zakonom, posebno zakonom o državnim službenicima, a i ovim o maksimalnom broju, želimo da uvedemo veću konkurenciju u administraciji i da, ako neko ima posao koji je relativno siguran, makar ima i veću odgovornost za tu sigurnost. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, meni je danas izuzetna čast što imam priliku da vam predstavim Predlog zakona o regionalnom razvoju. Ovo je, po mišljenju mog ministarstva, najvažniji zakon iz oblasti privrednog razvoja koji se predlaže Skupštini na usvajanje u toku ove godine.
Zašto je ovo važan zakon? Zato što je to jedan od bitnih koraka ka decentralizaciji Srbije, zato što pomaže da se uspostave institucije i kapaciteti koji će omogućiti da se definisanje prioriteta razvoja definiše u mestima gde ljudi žive, dakle, u regionima, oblastima na lokalu, i zato što će sprovođenje važnih projekata najviše zavisiti od onih kojih se to najviše tiče, a to su sami građani koji žive u pojedinim gradovima.
Srbija je jedna od retkih zemalja koja nema definisan zakon o regionalnom razvoju. Mi smo dugo radili na izradi ovog predloga. Dve godine je Ministarstvo radilo; otkad smo formirali Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, otpočeo je rad na ovom zakonu.
Uključili smo brojne stručne konsultante u ovaj posao, od stručnjaka Evropske komisije, Evropske agencije za rekonstrukciju, preko domaćih stručnjaka. Naravno, konsultovali smo se i s predstavnicima različitih opština koje su imale određena iskustva u dosadašnjem periodu u procesu svog razvoja i sve ovo ugradili u nacrt koji se nalazi pred vama.
Pravni osnov za donošenje ovog zakona jeste Ustav Srbije, i to dva njegova člana. To su članovi 94. i 97, jer je Ustavom Srbije zapisano da se Republika Srbija stara o ravnomernom i održivom regionalnom razvoju, u skladu sa zakonom. Zakon koji definiše i omogućava ravnomerni i održivi regionalni razvoj jeste ovaj koji se danas nalazi pred vama.
U članu 97. Ustava Srbije, stav 12, takođe se definiše da je razvoj Republike Srbije, politika i mere za podsticanje ravnomernog razvoja pojedinih delova Republike Srbije, uključujući i razvoj nedovoljno razvijenih područja, obaveza koju Vlada treba zakonski da reguliše, i to činimo ovim zakonom.
Mi imamo i obavezu po Sporazumu o pridruživanju EU, u članu 113. Sporazuma, da regulišemo oblast regionalnog razvoja u skladu sa evropskim standardima.
Mi smo dobili tim sporazumom rok od četiri godine da regulišemo tu oblast. S obzirom na to da smo pre godinu dana potpisali Sporazum, naš je interes da ovu oblast uredimo što pre i zato je danas ovaj zakon pred vama.
Rekao sam na početku da ovo jeste važan korak u decentralizaciji Srbije. Prvi korak koji je zakonski uređen u tom pravcu, na predlog Stalne konferencije gradova i opština, koji je tadašnja vlada usvojila 2006. godine, bio je Zakon o finansiranju lokalne samouprave. Ovo je drugi važan korak, dakle, usvajanje zakona o regionalnom razvoju. Treći važan korak biće usvajanje zakona kojim će biti regulisano vraćanje imovine lokalnoj samoupravi.
Ta tri zakona u paketu daju finansijsku osnovu za stvarnu decentralizaciju Srbije.
U budućnosti će sigurno biti reči i o političkoj decentralizaciji Srbije, ali se ovaj zakon time ne bavi, odnosno njegovi dometi su u ekonomskoj decentralizaciji i u omogućavanju ravnomernijeg razvoja Srbije. Dakle, jedan od razloga zašto se donosi ovaj zakon jeste da se omogući ravnomerniji razvoj svih područja Srbije, imajući u vidu da je danas Srbija zemlja koja ima veoma izražene regionalne disparitete, da je odnos između najrazvijenije i najnerazvijenije jedinice lokalne samouprave u Srbiji, čak, jedan prema 15, da je razlika u razvijenosti regiona, merena indeksom razvojne ugroženosti, jedan prema sedam, pri čemu je, nažalost, tendencija da bogatije opštine postaju još bogatije, a one koje su siromašne, njih napušta i ono malo stručnog kadra i odlazi u te bogatije, pa one još više siromaše, tako da je to tendencija koja se, sasvim sigurno, mora rešiti kroz neki vid državne intervencije.
Državna intervencija se sastoji u tome da se onima koji su slabiji pomogne i stručno, i organizaciono, i finansijski, da poboljšaju svoj razvoj i da se zaustavi taj trend širenja dispariteta, odnosno da se dispariteti smanjuju.
Naravno, ovo je odlika svih zemalja u svetu. Sve zemlje u svetu imaju problem neravnomernog razvoja i sve zemlje koje žele ozbiljnu ekonomiju su na ovaj način regulisale institucije koje omogućavaju smanjivanje tih razlika. Jedna od posledica neravnomernog regionalnog razvoja jeste i odlazak stanovništva sa teritorija koje su siromašne. To su migracije stanovnika. Daću vam podatke o kretanju stanovništva u pojedinim opštinama u poslednjih 36 godina, u periodu od 1971. godine, popis stanovništva iz 1971. godine, do 2007. godine, kada smo imali poslednje podatke.
Primera radi, u opštini Crna Trava, broj stanovnika je smanjen u ovom periodu za čak 80%, u Trgovištu, 55%, u Gadžinom Hanu –54%, Babušnici – 53%, Medveđa je izgubila 50% stanovnika, Bosilegrad –50%, Žabari – 47,3%, Rekovac – 46,6%, Malo Crniće – 43,6%, Ražanj – 42% stanovništva, Kučevo – 40%, Svrljig – 40%, Boljevac – 39%, Bela Palanka – 38,6%, Nova Crnja – 38%, Žitište – 37%, Kuršumlija – 37%, Negotin – 36%, Bojnik – 35,5%, iz Knjaževca je 35% stanovnika otišlo u ovih 30 i nešto godina, Knića – 35%, Petrovca – 35% i Golupca – 35%.
Dakle, iz svih ovih opština stanovništvo je emigriralo; neki su otišli u inostranstvo, dok su drugi otišli u veće gradove. U isto vreme, povećan je broj stanovnika u onim gradovima koji su bili razvijeniji. Najviše u Novom Sadu, 54% je Novi Sad imao priliv stanovnika u ovih 36 godina, zatim, Novi Pazar – 46% stanovnika. Tu su i gradovi, opštine koje nisu velike, ali koje su svojim razvojem, očito, privukle jedan deo stanovnika. Stara Pazova, čak, za 65% povećanje broja stanovnika, zatim, od većih gradova, Kragujevac, 34% porast broja stanovnika, Beograd – 33%, Niš – 32%.
Od nekih manjih opština, Sremski Karlovci – 25%, Inđija –21%, Vrnjačka Banja – 21%. Vranje, bez obzira na to što i samo nije sasvim razvijeno, spada u tzv. treću grupu opština po razvijenosti, imalo je rast stanovništva od 21%, jer su svi oko njih bili još u goroj poziciji i emigrirali ka Vranju. Smederevo – 20% rast stanovništva, Užice – 19,5%, Pećinci – 19,3%, Beočin – 18,8%, Čačak – 18,7%, Pančevo – 13,5%, Kraljevo – 13%, Šabac – 12% i Kruševac – 9%. Tu se iscrpljuje lista gradova koji su povećali broj stanovnika u poslednjih 36 godina.
Osim što dolazi do odlaska stanovništva iz manje razvijenih opština i regiona, zbog nedovoljnog stepena razvijenosti, to se sve manifestuje i u velikoj razlici u platama, u prosečnim platama u ovim opštinama. Raspon zarada, trenutno, između najrazvijenije opštine, po poslednjim podacima u ovoj godini je to Novi Beograd, gde je prosečna plata bila u periodu od januara do aprila ove godine 48.700 dinara neto, u odnosu na opštinu koja ima najmanje prosečne plate, Belu Palanku, sa 12.451 dinar neto plate, jeste, čak, 4:1. To su motivi zašto stanovništvo iz ovih siromašnih opština i regiona odlazi.
Međutim, vremenom, to predstavlja i nacionalni problem, jer ukoliko se prazni teritorija istočne Srbije, juga Srbije i druge teritorije gde je manji stepen razvijenosti, imamo problem kako očuvati uopšte nacionalni suverenitet zemlje ako nemamo stanovništvo. Zbog toga jeste poslednji čas da se kroz ovaj zakon omogući daleko pravednija raspodela i investicije vezane za privredni razvoj, odnosno da se pomogne onim regionima koji su ugroženi, kao i opštinama u okviru regiona.
To jeste politika, regionalna politika Evropske unije. Primera radi, iz strukturnih fondova EU, u ovom sadašnjem budžetu, koji se odnosi na period od 2007. do 2013. godine, biće izdvojena 231 milijarda evra za nerazvijene regione i svega 49 milijardi evra za razvijene. Dakle, odnos je skoro 5:1. Više novca se izdvaja za nerazvijene regione.
U EU, to su, uglavnom, regioni u centralnoj i istočnoj Evropi, u Španiji, Grčkoj, mada ima i nekih delova Velike Britanije. Što se tiče drugih zemalja koje su, rekao bih, u ovoj deceniji donosile ovakve i slične zakone, pomenuo bih da je Finska sličan zakon donela 2003. godine, Češka 2000. godine, Letonija – 2002. godine, Slovenija – 1997. godine, ali ga je menjala 2005. godine, kada je donela najnoviju verziju, Bugarska – 2004. godine, Slovačka – 2000. godine i onda ga amandmanima promenila 2008. godine, Poljska – 1999. godine, Mađarska –1996. godine.
Dakle, gotovo sve zemlje koje su pristupale EU su donosile ove zakone, jer je danas i EU zemlja regiona, imajući u vidu da ne postoje granice među nacionalnim državama Evropske unije, ekonomska saradnja se sve više odvija ne među nacionalnim državama, nego direktno između regiona.
Na taj način, regioni imaju mogućnost da zadovolje konkretne potrebe stanovništva koje u njima živi, koje su različite od regiona do regiona i uopšte ne moraju da imaju veze s onim što su potrebe nacionalne države u celini. Na taj način se ta saradnja intenzivira.
Što se tiče strukture ovog zakona, mi smo dali osnovne definicije kojima uređujemo zakon, a jedna od osnovnih definicija jeste definicija regiona, s obzirom na to da je to zakon o regionalnom razvoju. Region je definisan kao statistička funkcionalna teritorijalna celina, koja se sastoji od jedne ili više oblasti, i uspostavlja se za potrebe planiranja i sprovođenja politike regionalnog razvoja, u skladu sa nomenklaturom statističkih teritorijalnih jedinica.
Radi se, naime, o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica prema klasifikaciji Evropskog zavoda za statistiku, tzv. Eurostata, prema kome postoje tri nivoa u definisanju regiona. Prvi nivo je Nulc 1, to su područja u kojima živi najmanje tri miliona stanovnika, i za potrebe ovog zakona, cela Srbija jeste taj osnovni region, nivo Nulc 1. Takođe, jako važna, rekao bih, najvažnija celina za planiranje regionalnog razvoja jesu regioni na nivou Nulc 2 po evropskoj statistici; oni imaju minimalno 800.000 stanovnika, a maksimalno, tri miliona stanovnika, po evropskoj klasifikaciji, dok postoji još niži nivo, to je u našem zakonu definisano kao oblast, a to su teritorijalne celine koje imaju između 150.000 i 800.000 stanovnika. Upravo na ovim nivoima se vrši, s jedne strane, planiranje razvoja, a, s druge strane, implementacija, odnosno sprovođenje politike regionalnog razvoja.
Polazeći od ovakve definicije, za potrebe podsticanja regionalnog razvoja, zakonom smo odredili, odnosno predložili da se odrede sledeći regioni u Srbiji, sedam njih: Region Vojvodine, Beogradski region, Zapadni region, Istočni region, Centralni region, Južni region i Region Kosova i Metohije.
Napominjem još jednom da su regioni koji su definisani zakonom statistički regioni, nemaju pravni subjektivitet, niti su administrativni regioni. Ovaj zakon definiše samo statističke regione. Samu statističku regionalizaciju, na osnovu ovog zakona, usvojiće Vlada, na predlog Republičkog zavoda za statistiku, a nakon dobijenog mišljenja, odnosno saglasnosti evropske statistike, odnosno Eurostata.
Nismo ovde išli u te detalje, imajući u vidu da nam je potrebna saglasnost evropske statistike. Zato smo to ostavili da se reguliše podzakonskim aktom, ali smo definisali ovih sedam regiona kao osnovu za podsticanje regionalnog razvoja.
Oblasti su, kao što sam rekao, jedinice koje se nalaze u okviru regiona. Svaki region se sastoji iz više oblasti, a svaka oblast, suštinski, uključuje više sadašnjih okruga.
Dakle, mi nismo želeli da ovim zakonom uopšte zalazimo u zakon koji uređuje teritorijalnu organizaciju Srbije. Taj zakon je zakon za sebe i on se bavi drugim pitanjima. Mi smo pošli od tog zakona i te premise ugradili u osnovne postulate ovog zakona.
Zakon, takođe, utvrđuje kriterijume za razvrstavanje opština i regiona prema stepenu razvijenosti. U skladu s evropskom metodologijom, nerazvijenim regionima se smatraju oni čiji je bruto domaći proizvod po stanovniku ispod 75% nacionalnog bruto domaćeg proizvoda.
Dakle, ispod 75% od proseka. Oni koji imaju iznad 75% u odnosu na prosečni, odnosno ukupni nacionalni bruto domaći proizvod, smatraju se relativno razvijenim regionima.
Takođe, uvodi se klasifikacija opština, odnosno jedinica lokalne samouprave, prema stepenu razvijenosti. Četiri grupe opština se ovim zakonom definišu – one koje imaju stepen razvijenosti iznad republičkog proseka, one čiji je stepen razvijenosti od 80% do 100% republičkog proseka, treću grupu čine one čiji je stepen razvijenosti od 60% do 80% republičkog proseka, dok su četvrta grupa opština one čiji je stepen razvijenosti ispod 60% republičkog proseka.
U ovom trenutku, u Srbiji postoji 40 opština, nažalost, koje spadaju u ovu najnerazvijeniju, četvrtu grupu opština, koje su ispod 60% od republičkog proseka. Problem je u tome što do sada nisu bili uspostavljeni sistemski uslovi za veću i organizovaniju pomoć ovim opštinama.
Ovim zakonom se uređuju ne samo institucije preko kojih će se planirati i finansirati regionalni razvoj i pomagati manje razvijenim opštinama, već i način raspodele sredstava u narednim godinama. Na koji način?
Svake godine, vi, narodni poslanici, donosite budžet za narednu godinu. U okviru tog budžeta, i ove godine imamo, npr, izdvojena neka sredstva za manje razvijena područja. Konkretno, za najnerazvijenije opštine je ove godine izdvojeno oko 4,5 milijarde dinara, i to 2,5 milijarde dinara jeftinih kredita za podsticanje preduzetništva, govorimo o kreditima koji se odobravaju preko Fonda za razvoj, na period od sedam godina, s kamatom od 0,5% godišnje i tri godine perioda počeka, a u okviru NIP-a je odvojeno dve milijarde dinara za tih 40 najnerazvijenijih opština u Srbiji.
Od naredne godine, ukoliko se ovaj zakon usvoji, sistem će biti drugačiji. Vlada će odrediti ukupnu masu sredstava za regionalni razvoj.
Onda će se, po osnovu ovog zakona, do 31. oktobra svake godine utvrditi stepen razvijenosti svake pojedinačne opštine, svakog od ovih sedam regiona, prema kriterijumima koji su dati u zakonu.
Na osnovu toga će se ova masa sredstava rasporediti, isključivo prema objektivnim kriterijumima, odnosno prema stepenu razvijenosti.
To znači da će srazmerno najviše dobijati upravo ove opštine iz četvrte grupe, četiri puta više, u odnosu na ove iz druge grupe opština, dok će najrazvijenije opštine, suštinski, osim ukoliko se kod njih ne realizuje neki nacionalni projekat, biti oslonjene same na sebe, jer one mogu same da se razvijaju. Dakle, Vlada će pomagati u budućnosti isključivo drugoj, trećoj i četvrtog grupi opština, pri čemu će druga grupa opština, oni čiji je stepen razvijenosti od 80% do 100% republičkog proseka, biti u obavezi da sufinansiraju odgovarajuće projekte, a kamatne stope za kredite za podsticanje zapošljavanja i preduzetništva biće nešto više nego kamatne stope za manje razvijena područja.
U svakom slučaju, kada se odredi masa sredstava za podsticanje regionalnog razvoja, ta će raspodela zavisiti isključivo od ove klasifikacije razvijenosti regiona i najmanje razvijena područja, poput primera EU, dobijaće 4-5 puta više sredstava u odnosu na ove koje, takođe, nisu možda u sjajnom stanju, ali su ipak 2-3 koplja iznad ovih najnerazvijenijih.
Što se tiče statusa nedovoljno razvijenih područja, u ta područja spadaju i one jedinice lokalne samouprave koje imaju demografski pad veći od 50%, a ovim zakonom je predviđeno da zajednice jedinica lokalnih samouprava sa KiM-a, takođe, budu svrstane u izrazito nedovoljno razvijena područja i da imaju ovaj poseban režim podsticanja.
Što se tiče organizacije institucija i funkcionisanja podsticanja koje reguliše ovaj zakon, već sam rekao da postoje tri nivoa: nacionalni, regionalni i nivo oblasti. Na nivou nacionalnog, formira se Nacionalni savet za regionalni razvoj, kao i Nacionalna agencija za regionalni razvoj. Savet kreira politiku regionalnog razvoja, Agencija sprovodi politiku regionalnog razvoja. Po istoj strukturi se formira i sedam regionalnih razvojnih agencija, kao i sedam regionalnih saveta. Saveti na regionalnom nivou, takođe, kreiraju politiku regionalnog razvoja, a agencije sprovode.
Da bih pojasnio šta to, zapravo, znači, iskoristiću primer. Kada se ovaj zakon usvoji, prioritete za projekte NIP-a neće više utvrđivati Republička vlada, biće utvrđivani tako što će, na predlog oblasnih asocijacija, republičke agencije i republički saveti definisati svoje prioritete, izvinjavam se, regionalne agencije i regionalni saveti definisati svoje prioritete. Ako treba nešto da se gradi po istočnoj Srbiji, neka saobraćajnica, neće se pitati Republička vlada koja je to saobraćajnica, već će o tome odlučiti regionalni saveti i regionalne agencije.
Inače, zakonom je predviđeno da većinu u upravnim odborima regionalnih agencija i većinu članova regionalnog saveta čine predstavnici lokalnih samouprava tog regiona, tako da je time obezbeđena decentralizacija u planiranju, u definisanju prioriteta, a kasnije i u praćenju, odnosno u sprovođenju. Dakle, saveti će predlagati, definisati prioritete, dok će ih agencije sprovoditi.
Agencija ima, bilo da je nacionalna, republička, ili oblasna, dva pravca delovanja predviđena ovim zakonom. Jedan pravac delovanja agencije biće različiti infrastrukturni projekti regionalnog, oblasnog ili lokalnog karaktera. Drugi nivo delovanja jeste podsticanje zapošljavanja i preduzetništva, dakle, podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća.
Mi ne predviđamo ovim zakonom osnivanje onih institucija koje već postoje. Neke od institucija koje sam vam sada nabrojao već postoje. Postoje oblasne asocijacije. One imaju različita imena u različitim oblastima. Danas postoji ukupno 16 oblasnih asocijacija.
Navešću vam u kojim gradovima sve one funkcionišu. Neke funkcionišu više uspešno, neke manje uspešno. Prema ocenama Evropske komisije i njihovih relevantnih institucija, najuspešnija regionalna razvojna agencija je trenutno Regionalna agencija za razvoj Šumadije, iz Pomoravlja, sa sedištem u Kragujevcu. Međutim, jako dobre ocene imaju i Regionalna agencija za razvoj Banata, u Zrenjaninu, Regionalni centar za razvoj Zlatiborskog okruga, u Užicu, i Regionalna agencija za razvoj Raškog i Moravičkog okruga, u Kraljevu. Ujedno, te četiri agencije su jedine do sada ispunile uslove da imaju oba polja delovanja – da se bave i razvojem preduzetništva i da su osposobljene za predlaganje i praćenje realizacije infrastrukturnih projekata.
Preostalih 12 oblasnih asocijacija koje danas postoje moraće da se, u roku od šest meseci po stupanju na snagu ovog zakona, transformišu i ispune kriterijume koje će ovaj zakon i podzakonski akti definisati. To je Regionalna razvojna agencija u Subotici, Novom Sadu i Somboru, koja je specifična po tome što je nju osnovala svojevremeno Vlada.
Po ovom zakonu neće više Vlada moći da bude vlasnik nijedne oblasne asocijacije, već će to morati da budu lokalne samouprave. Drugim rečima, oblasne asocijacije moraju biti u vlasništvu onih koji su na lokalu – lokalnih samouprava, lokalnih komora, regionalnih komora, lokalnih preduzeća. Dakle, ovim zakonom je dozvoljeno i javno privatno partnerstvo prilikom formiranja oblasnih asocijacija.
Takođe, imamo još regionalne agencije u Beogradu, Novom Pazaru, Leskovcu, Vranju, Šapcu, Zaječaru, Kruševcu, Nišu i Požarevcu. One imaju različita imena, ali, suštinski, to su ove oblasne asocijacije koje su definisane zakonom.
Predviđeno je zakonom da regionalne agencije vrše akreditaciju oblasnih agencija, odnosno asocijacija. Ovih sedam regionalnih agencija će vršiti, na period od pet godina, akreditaciju oblasnih asocijacija. Kako će vršiti akreditaciju? One oblasne asocijacije koje daju rezultate, koje koriste građanima, koje imaju podršku i evropskih pretpristupnih fondova, upravo zato što su efikasne i sprovode zacrtane projekte, biće akreditovane. One koje ne ispune u radu, u praksi, ove standarde, izgubiće akreditaciju.
Ovo je sistem napravljen tako da oblasne asocijacije, koje mogu biti formirane i javno-privatnim partnerstvom, stalno budu motivisane da konkurišu jedna drugoj i da ostvaruju što bolje rezultate, odnosno da sprovode što više projekata i zapošljavaju što više ljudi u konkretnim oblastima. Samo u prve dve godine akreditaciju oblasnih asocijacija vršiće Nacionalna agencija, a nakon prve dve godine, to se prepušta regionalnim agencijama i one u narednom periodu vrše akreditaciju oblasnih asocijacija.
Najviši nivo za kreiranje politike regionalnog razvoja, prema ovom zakonu, biće Nacionalni savet za regionalni razvoj. On će imati predsednika i 19 članova. Osim ministra koji je zadužen za regionalni razvoj, tu će biti i ministri koji su zaduženi za finansije, za životnu sredinu i poslove prostornog planiranja, za infrastrukturu, državnu upravu i lokalnu samoupravu, za Nacionalni investicioni plan, za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, za rad i socijalnu politiku, kao i ministar za KiM, koji će ujedno biti predstavnik Regiona KiM-a u Nacionalnom savetu.
Takođe, članovi ovog nacionalnog saveta biće i predsednik Izvršnog veća AP Vojvodina, kao predstavnik Vojvođanskog regiona, gradonačelnik grada Beograda, koji će predstavljati Beogradski region, predstavnici regionalnih saveta Zapadnog, Istočnog, Centralnog i Južnog regiona, zatim, predsednik Stalne konferencije gradova i opština, nacionalni koordinator za koordinaciju korišćenja pretpristupnih fondova EU. Ovom savetu, po pozivu, mogu prisustvovati i stručna lica, stručnjaci za ovu oblast, bez prava glasa.
Time bih priveo polako kraju obrazlaganje zakona. Ovaj zakon treba da pomogne da se formiraju neophodne institucije, koje će moći da povuku odgovarajuća sredstva za finansiranje regionalnog razvoja, kao i za pomoć regionima, oblastima i opštinama koje su manje razvijene. Finansiranje regionalnog razvoja vršiće se iz budžeta Republike Srbije, budžeta AP, grada Beograda, jedinica lokalne samouprave. Naravno, jako važan izvor finansiranja biće pretpristupni fondovi EU, jer, da bismo mogli intenzivnije da koristimo te fondove, jedan od preduslova jeste donošenje ovakvog zakona, zatim donacije i drugi izvori, u skladu sa zakonom, uključujući i kredite.
Što se tiče Nacionalne agencije za regionalni razvoj, ona će biti formirana od postojeće agencije za mala i srednja preduzeća i od postojećeg sektora Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja za implementaciju infrastrukturnih projekata. Trenutno, u Ministarstvu ekonomije postoji Sektor za regionalni razvoj, od kojih se jedno odeljenje bavi politikom regionalnog razvoja, a drugo – implementacijom infrastrukturnih projekata.
Nije mesto implementaciji infrastrukturnih projekata u Vladi, već u agencijama. Zbog toga će se ukinuti ta radna mesta u Vladi i preseliće se u Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj, kao što će biti ukinuta i Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća i, suštinski, biti preneta u ovu nacionalnu agenciju. Agencija će se formirati, bazično, od ove dve institucije, Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i od Sektora za implementaciju infrastrukturnih projekata u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja.
Nove agencije, koje će biti formirane ovim zakonom, jesu ove regionalne agencije, sedam regionalnih agencija, međutim, one će biti ključne za sprovođenje regionalnih razvojnih politika. Bez njih, zakon ne bi imao smisla. Zato smo smatrali da je nužno, kao i u drugim zemljama, da postoje regionalne agencije. Ove agencije će formirati Vlada, međutim, ideja je da i one, vremenom, postanu agencije koje će imati zajedničko javno-privatno partnerstvo, po ugledu na sadašnje regionalne razvojne agencije, odnosno oblasti i asocijacije, kako smo ih nazvali i definisali ovim zakonom.
Kao što je, primera radi, u Somboru formirana državna agencija kapitala Republičke vlade, a ne može da ostane, već će morati većinu da preuzme lokalna samouprava, odnosno partneri sa lokala, tako će, vremenom, i regionalne agencije morati da imaju, kao što imaju sada, većinu članova upravnih odbora iz jedinstva lokalne samouprave, pa će i vlasništvo morati u budućnosti da odgovara toj strukturi. Struktura vlasništva nije toliko važna za sprovođenje ovog zakona, bitno je da će novac biti raspodeljivan prema kriterijumima koji se definišu ovim zakonom a prema stepenu razvijenosti.
U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja smatramo da sredstva koja se odvajaju za razvoj manje razvijenih područja nisu dovoljna. Ako ubrojimo i opštine iz treće i četvrte grupe i saberemo sva budžetska sredstva koja su ove godine, primera radi, na raspolaganju, to je ispod 100 miliona evra. To nije dovoljno i time se ne može ubrzati regionalni razvoj, odnosno, ne može se ubrzati razvoj područja koja su manje razvijena.
Mora biti srednjoročni cilj da se najmanje 2% republičkog godišnjeg budžeta odvaja za regionalni razvoj, a da se onda, u okviru te mase odvojenih sredstava, četiri do pet puta više raspodeli najnerazvijenijim opštinama i manje razvijenim regionima.
Tek kada budemo imali takvu raspodelu iz budžeta, uključujući i dodatna sredstva iz pretpristupnih fondova EU, možemo da budemo sigurni da ćemo sa reči, a reči su zapisane u Ustavu, o obavezi ravnomernog regionalnog razvoja, preći na dela, a to, čak ni ovaj zakon ne može potvrditi, to samo praksa sprovođenja zakona može potvrditi.
Moram da kažem da smo s velikim entuzijazmom radili na ovom zakonu. Znamo da će on pomoći onima koji su do sada bili zaboravljeni, zapostavljeni, da se podignu. Znamo da će biti mnogo problema u njegovom sprovođenju. Najveći problem neće biti finansijska sredstva, najveći problem će biti znanje, kojim, nažalost, u najvećem broju ne raspolažu upravo oni koji su najmanje razvijeni. Zbog toga smo i napravili ovakvu strukturu, da u početku, dok se najmanje razvijene opštine ne podignu na noge, ne samo 100% finansiramo sprovođenje projekata, već i izradu projekata, i da, u dogovoru s predstavnicima najmanje razvijenih lokalnih samouprava i regiona, pomognemo da zajedno odrede prave prioritete.
Očekujem da ćemo veliku podršku u sprovođenju zakona imati od same Evropske unije, jer je i u njenom interesu da Srbija napravi ekonomsku strukturu koja je približna asocijaciji u koju želi da uđe, a to je EU.
Hvala vam na pažnji i nadam se da ćemo imati podršku za donošenje ovog zakona.

Da odgovorim na ova dva pitanja gospodina Balinta Pastora i na ovo poslednje. Najpre, da odgovorim na pitanja koja je Balint Pastor postavio. Pitao je u vezi s definicijom upravnih okruga.
Kao što znate, to nije u nadležnosti Ministarstva ekonomije, već Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Kada smo pripremali ovaj zakon, kada smo definisali oblasti, nismo mogli nikako drugačije, nego da pođemo od postojećih upravnih okruga. Međutim, kao što je gospodin Pastor rekao, to je moguće promeniti, čak i zakonskim aktom. Predlažem gospodinu Pastoru da u narednim danima, kada ministar Marković bude obrazlagao zakon o udruženjima, porazgovara o ovoj temi, vezano za Kanjižu. Kao što smo našli rešenje o privrednim komorama, verujem da je moguće naći i ovo rešenje. Zaista ne zavisi od ovog zakona, već ako se promeni Uredba o definisanju teritorije upravnih okruga, automatski se podrazumeva – i statističkih oblasti, u skladu s ovim zakonom.
Što se tiče pitanja vezanog za član 17, mislim da se radi o nerazumevanju, jer je postavljeno pitanje – zašto Vlada donosi odluku o finansiranju iz budžeta RS kod programa finansiranja razvoja regiona?
Zato što se radi o budžetskim sredstvima, o budžetu Republike Srbije. Vlada, po Zakonu o budžetskom sistemu, mora da donese odluku, ali predlog daju oni koji sede u regionalnom savetu. Regionalna strategija jeste osnov da se neki projekat predloži, a Vlada ga samo usvaja, s obzirom na to da ga ona finansira.
U slučaju Vojvodine, traži se mišljenje AP, zato što se ovde radi o finansiranju iz republičkih sredstava. Naravno, kada pokrajina finansira iz sopstvenih sredstava, onda ne pita Republiku za mišljenje, već sama ulaže u svoj projekat. Isto važi i za grad Beograd.
Naravno da ovde postoji jedna asimetrija. Asimetrija proističe, nažalost, iz činjenice da trenutno postoji samo jedan aktivan administrativni region u Srbiji, a to je Vojvodina.
Kada se to jednoga dana bude promenilo i kada se bude utvrdio koncept administrativne regionalizacije, onda će ovo biti prilagođeno u samom zakonu. Ovako, mi smo pošli od postojećeg ustrojstva teritorijalizacije Srbije i nismo želeli da se mešamo u nadležnost koja je definisana drugim zakonom, odnosno Ustavom.
Što se tiče pitanja gospodina Balinta Pastora vezanog za rok donošenja Statuta Vojvodine i zakona o prenosu nadležnosti, prema mojim saznanjima, a nisam direktno uključen u to, međutim, jeste moja koleginica Kalanović, taj posao je tehnički završen. Sada očekujem da će to u narednom periodu biti usvojeno u Vladi i predloženo Skupštini. Koliko znam, ne postoji nijedna tačka koja je neusaglašena u vezi sa zakonom o prenosu nadležnosti i Statutom Pokrajine. U tom smislu, očekujem da će to biti u narednom periodu usvojeno.
Što se tiče komentara drugog poslanika, ne znam zašto se toliko nervirate? Zašto vas ja baš toliko nerviram, ne samo vas, ima tu još nekih poslanika? Reći ću vam nekoliko činjenica. Znam da govorim o činjenicama. Vi imate svoj način govora, neću ulaziti u to. Činjenice jesu sledeće – u Srbiji je bilo i ima problema, ti problemi su manji ili veći. Razlika je u tome da li se neki problemi rešavaju ili se ne rešavaju. Svi problemi ne mogu odjednom da se reše, ali mogu reći, na temu koju ste sada pomenuli, odgovore na vaša pitanja.
Mogu da kažem da činim sve da one probleme koji su u nadležnosti Ministarstva ekonomije pokušam da rešim i da nikad ne odustajem od tih rešenja.
Što se tiče "Fiata" i investicija u Kragujevcu, za razliku od prethodnih 15 godina, kada je država Srbija samo subvencionisala proizvodnju, a, suštinski, Kragujevac nije radio i proizvodio je vrlo malu količinu proizvoda, po prvi put zarađujemo na proizvodnji nekog automobila koji se proizvodi u Kragujevcu. Ta zarada možda nije prevelika, ona je 722 evra po svakom "puntu", međutim, 722 evra zarade je bolje nego gubitak.
Kada se vide rezultati rada od sredine aprila, kada je počela montaža "punta" u Kragujevcu, u tih mesec i po dana ukupno je prodato 1.700 automobila, odnosno proizvedeno. Kapacitet se sada povećava, uz investicije koje smo zajedno s Italijanima preduzeli u Lakirnici, i kapacitet će uskoro biti povećan na 3.000 automobila mesečno. Sa kapacitetom od 3.000 automobila mesečno, Kragujevac će biti, posle 20 ili 15 godina, skinut sa liste subvencija Ministarstva ekonomije.
U ovom mesecu, junu, smanjili smo za 25 miliona dinara subvencije koje su, inače, godinama mesečno bile uplaćivane kragujevačkoj fabrici, a cilj nam je da do septembra obezbedimo da se kompletna proizvodnja u Kragujevcu ostvaruje na osnovu naplaćenih prihoda od prodaje automobila. To će biti prvi put posle 15 godina.
Koliko će biti ove godine proizvedeno automobila? Vidite i sami, kapacitet se lagano povećava. Od ovog meseca bi trebalo da se broj približi na 3.000 automobila mesečno. Imajući u vidu veliku tražnju koja postoji, imajući u vidu da je dogovoren i izvoz u Republiku Srpsku, očekujem da će onaj ugovor koji smo napravili oko "punta" biti premašen i da će ove godine biti duplo više proizvedeno automobila nego u prošloj godini, svih modela – od "zastave 10" do ostalih.
Da li je to 200.000 automobila? Nije. Da li je to dva puta više nego prošle godine? Jeste. Da li je to neki napor koji se pokazuje i da li neki ljudi, makar sada, žive od svog rada tamo? Tačno. Trenutno, oko 800 do 900 ljudi radi na "puntu". To nisu hiljade ljudi, ali tih 900 živi od svog rada i taj broj će se povećavati iz meseca u mesec.
Što se tiče Bora, Bor trenutno nema nikakve subvencije i sami se izdržavaju od svog rada. Država ne pomaže Bor subvencijama, jer smo im pomogli novcem za određene investicije, kako bi bili efikasniji, a imamo nameru da im pomognemo u narednom periodu da kupe novu opremu za rudarstvo, kao i da izgrade novu topionicu. Zašto? Zato što od rada Borskog basena zavisi u dobroj meri razvoj čitave istočne Srbije i zato što to jeste proizvod koji je isplativ i zbog toga želimo da ga podržimo.
Bor trenutno radi. Ono što ste dobro primetili je da ima puno fabrika koje su u problemima. Međutim, nisu sve u takvim problemima kao što vi govorite, iako ih ne potcenjujem. Tačno je da ima preko 60.000 blokiranih firmi, od čega su samo 20.000 preduzeća. Od tih 20.000 preduzeća, 16.000 je blokirano preko dve godine. To nisu preduzeća koja su danas blokirana, neka od njih su blokirana za vreme dok ste vi bili ministar u Vladi. Drugim rečima, donećemo sada zakon o stečaju, koji će sve firme koje su u blokadi duže od dve godine, jednostavno, izbrisati i postaće direktno u stečaju, jer imamo lažnu sliku o blokadama.
Ima onih STR-ova koji ulaze u blokadu, osnivaju nove firme i nastavljaju da rade, tako da sama brojka jeste velika, suštinski, problem postoji, ali nije takav kao što vi govorite. Mi smo učinili ono što je bilo moguće da poboljšamo likvidnost privrede, kroz program Vladinih mera, subvencionisanih kredita. Oko 400 miliona evra je u tri meseca odobreno privredi po niskim kamatama. Juče je Centralna banka oborila referentnu kamatu na 13%, tako da će sada dinarski krediti, posle dugo vremena, biti jednocifreni za one koji traže kredite za likvidnost, biće 9,5%, s obzirom na to da su vezani za referentnu stopu Centralne banke.
Postoje problemi u vagonogradnji, kao što ste rekli, i hvala vam što ste to pitanje postavili, jer i tu ćemo pokušati da učinimo ono što je moguće da se pomogne domaćoj industriji vagonogradnje. Imali smo sastanak jutros sa ''Železnicom'', s Ministarstvom infrastrukture i predstavnicima svih fabrika koje proizvode vagone u Srbiji – iz Kraljeva, Niša, Subotice, Smederevske Palanke i Smedereva.
Napravićemo jedan poseban program, koji će Vlada usvojiti do kraja ovog meseca, da srpska železnica naručuje ove i naredne godine vagone iz srpskih preduzeća.
To je način da oni koji su trenutno u problemima rešavaju probleme, a jeste Kraljevo u problemima, jer im je otkazan ugovor iz Francuske, takođe i Niš, jer do avgusta samo imaju posla. Najbolje stoji "Goša", koji je primer jedne od boljih privatizacija u Srbiji, koji imaju i sad obezbeđen kapacitet i proizvodnje i plasmana; deset miliona su do sada uložili Slovaci u modernizaciju te fabrike. Međutim, svima ćemo pomoći, kroz poseban program stimulisanja vagonogradnje, da obezbede posao radnicima, jer su to intenzivne fabrike, zapošljavaju dosta ljudi, Fabrika železa u Smederevu – 1.500 ljudi, u Kraljevu 900 ljudi radi, da dobiju posao i da ''Železnica'' kupuje vagone od domaće industrije.
Za razliku od perioda kada je ''Železnica'' bila pod vašom ingerencijom, gospodine Iliću, i kada je isključivo kupovala prevozna sredstva iz inostranstva, vi možete meni pričati o patriotizmu, ali nikada nijedan napor niste učinili da domaći ljudi u vagonogradnji dobiju posao. Možda ovo što ćemo mi sada učiniti nije maksimalno, ali se trudimo i pomoći ćemo ovim ljudima da imaju obezbeđen posao u narednom periodu, čak ćemo i jednu fabriku koja ne radi par meseci, a to je "Bratstvo" u Subotici, na ovaj način pokušati da podignemo, kao što smo podigli, uostalom, IMT, IMR, koji do skoro nisu mogli da prodaju svoje traktore. Vladinim programom subvencionisanja traktora, 2.000 profaktura su već sklopili i prodali prvih 200 komada traktora.
U ovoj krizi ništa nije jednostavno, ali pokušaćemo da pomognemo svima onima koji imaju perspektivu. Ako neko nema perspektivu, kao što je, npr, Tekstilni kombinat ''Raška'', tu ću biti potpuno otvoren, iz Novog Pazara, koji 10 godina ne radi, tu su dva rešenja – ako firma ne radi 10 godina, to nema veze sa krizom, onda će ona ili biti preneta u vlasništvo opštine, ukoliko to želi, pa da oni onda raspolažu tom imovinom i odluče šta će s tim raditi, ili moraju da idu u stečaj. Tu nema nikakvih dilema. Ponudili smo opštini Novi Pazar ovaj kombinat.
Mislim da treba odvojiti probleme koji su nastali pre 15 godina, kao što je, recimo, taj kombinat ''Raška'', od onih problema koji su skopčani s posledicama globalne krize. Jer, ovo sa "Gošom" nije vezano za neku prošlost, oni su duplirali iznos prošle godine, ali sada imaju, nažalost, smanjenu ponudu zbog krize. Inostrane železnice manje kupuju vagone i onda jeste rešenje, kada su se već inostrane železnice usmerile na kupovinu manjih vagona, da srpska železnica, kojoj au potrebni vagoni, kako u teretnom, tako i u putničkom saobraćaju, vrši bilo remont, bilo popravku, bilo nabavku novih vagona, iz domaćih kompanija.
Sličan program ćemo napraviti za delove tekstilne industrije, kao što je ''Jumko'' u Vranju, da uspostavi direktnu saradnju, u programu Vlade, s našom vojskom i policijom, da se šiju uniforme za vojsku i policiju u Vranju, ali po nekim cenama koje su primerene. Dakle, da se zaposle ljudi; tu ne može da se napravi profit, ali da se omogući ljudima posao.
To jesu nekonvencionalne mere koje Vlada preduzima, i preduzimaće, ali pomažu da ublažimo efekte krize. Kreditima, globalno, za likvidnost, a u pojedinim sektorima industrije, kao što je ''punto'', kao što su traktori, kao što su vagoni i delovi ove tekstilne industrije za namensku proizvodnju, ići ćemo sa ciljnom podrškom. Takođe ćemo podržati sada namensku industriju.
Posebnu pažnju zaslužuje vaša teza o koridorima. Vi kažete da sam godinama nadležan za finansijski sistem. Tačno je da sam bio nadležan od 2000. do 2006. godine, kako za monetarnu, tako i za fiskalnu politiku, i ponosan sam na rezultate koje sam tada ostvario – od budžetskog suficita, do stabilnog dinara.
Kada ste pomenuli koridore, mogu vas da pitam, nažalost, sada znam mnogo više nego što sam znao u ono doba dok sam bio ministar finansija o izgradnji puteva, zašto sebe nekada, makar, ne upitate, šta ste uradili u vezi s nacionalnim projektima? Nijedan jedini projekat, nijedan niste ostavili u nasleđe Vladi.
Vi ćete videti, kada dođe sutra, prekosutra, naksutra, za tri godine, za osam godina, neka nova vlada, koliko će dobrog nasleđa zateći od prethodne vlade.
O vašoj oblasti mogu da vam kažem, jer sada svi zajedno radimo na izgradnji Koridora 10, danas ne postoji završen projekat za Koridor 10, bez obzira na to što je u budžetu 2006. godine iz NIP-a bilo za to predviđeno prvih 200 miliona evra.
Bila su predviđena sredstva od prodaje ''Mobtela'', kao što ste rekli, ali nije bilo projekata. Ne može se praviti put ukoliko imate novac, a nemate projekat. Obrnuta je procedura, naučio sam i to radeći u Nacionalnom savetu za infrastrukturu.
Najpre, mora da se napravi idejni projekat, pa glavni projekat, pa projekat eksproprijacije, pa kad se ekspropriše zemlja, onda se objavljuje tender, pa se tek onda gradi put.
Sada smo, nažalost, imali dva puta odlaganje realizacije ugovora sa Svetskom bankom za izgradnju Koridora 10 na jugu Srbije, na prvoj trasi koju želimo da počnemo, a to je Dimitrovgrad, zbog toga što, verovali ili ne, ne postoji projekat tog dela puta od osam kilometara. Ne radi se o trasi od stotinak kilometara, nema projekta za osam prvih kilometara.
Ništa od toga nije ostavljeno u nasleđe. Tek kada je došla Vlada, dali smo nalog institucijama koje se bave projektovanjem da urade te projekte, da ne govorim o tome da nijedna eksproprijacija nije bila završena i da se sada to sve radi u hodu, da će prvi tender, konačno, za južni deo Koridora 10, iz kredita Svetske banke, biti objavljen u listu ''Financial Times'' do kraja ovog meseca i da će onda ići, redom, tenderi za ostale deonice.
Verujte mi, dnevno, i ministar Mrkonjić, premijer Cvetković, ja, Verica Kalanović, gonimo ove institute za puteve, koji treba da projektuju, da završe posao. Nije mi jasno šta su radili od 2003. do 2006. godine, kad ste pričali o izgradnji Koridora 10, kada sam, kao ministar finansija, obezbedio taj novac. Za šta novac? Ne može novac da se upotrebi ako nema projekta.
Činjenica je da vi, možda, dobro pričate, ali niste radili taj posao. Ostavili ste 38 milijardi duga ''Puteva Srbije'', koji sada mi moramo da vraćamo i ova skupština je dala, upravo danas, saglasnost da se 185 miliona evra, na osnovu dugova koji su napravljeni za vreme dok ste vi bili nadležni za ovo preduzeće, vrati. Ne znam šta je od toga napravljeno, jer nijedan nacionalni koridor nije.
Kada pominjete koncesiju, hteli ste da uvalite ovu zemlju u to da mora iz budžeta da plaća koncesionara, zato što je projekat bio takav da ne može da se ostvari putem koncesije. Nije pošteno bilo prema bilo kojoj građevinskoj firmi da joj se nudi da radi koncesiju i za onaj deo koji je neisplativ. Koja je bila računica koncesionara? Hajde da uđemo u taj ugovor sa Vladom, koji ste vi zaključili, i da onda, kada prođe godinu dana, kao što se i desilo, tražimo amandman u ugovoru, da se promeni ugovor, tako da umesto da koncesionar sve sam plati i gradi autoput, traži da mu se to plati iz budžeta.
Vi ste, verovatno, znali da je to bila ideja od samog početka. Sada je Vlada odlučila da autoput od Horgoša do Novog Sada napravi isključivo sopstvenim sredstvima, iz budžeta. Podelili smo sve to na manje lotove, uveli tzv. fidik kriterijume. Šta su to fidik kriterijumi?
Dok ste bili ministar, nije vas zanimalo kakve ugovore sklapaju putarska preduzeća sa državom. Nisu bili obavezni da poštuju rokove, ako zakasne, nisu plaćali penale. Naprotiv, na kraju je država ostala dužna, sa sve kamatom.
Sada je sve to potpuno promenjeno. Sada su svi ugovori po međunarodnim FIDIC kriterijumima, koji znače da ako neko zakasni s nekim rokom, mora ozbiljan penal da plati državi; ako ne plati penal, uvodi se drugi izvođač umesto njega, onaj koji je bio drugorangirani na tenderu. To je jedini način da se ozbiljno grade putevi.
Kasnimo i kao država, a, rekao bih, i kao Vlada, zato što nemamo nasleđen nijedan jedini projekat. Ne kasnimo zbog para.
Velika je zabluda, to otvoreno kažem, da se u Srbiji ne grade putevi zbog toga što nema dovoljno para. Ne grade se putevi zato što je do sada bila očajna organizacija u pripremi i izgradnji puteva. Građevinari su nam dobri, kada ih platiš, izgrade put, međutim, pripremiti projekat, eksproprisati zemlju i doći dotle da se počne graditi, da građevinari dobiju posao, to je ono što je problem u Srbiji. To jeste problem oko koga se i lično nerviram, moram da vam priznam, ali će se ta stvar rešiti i mi hoćemo da izgradimo Koridor 10, svi ravni pravci na Koridoru 10, osim ovih u klisurama, biće gotovi do kraja mandata.
Što se tiče puta ka Crnoj Gori, naravno da je važan i niko nikada nije sporio važnost tog puta, ali je očito bilo nerealno očekivati da će ma ko, samo zbog toga što se isplati ekonomski graditi autoput od Beograda do Ljiga, uzeti koncesiju za to. Zbog toga je koncesionar i tražio, upravo zbog toga što je neisplativa deonica od Ljiga pa nadalje, da se iz budžeta to finansira. Zato je raskinut taj ugovor, zato što država nije htela da finansira iz budžeta nešto što će neko drugi naplaćivati, putem putarine.
Sada je taj princip promenjen, gradiće se sledeće godine, ako se završe ovi projekti, jer više ne mogu da verujem ovim ljudima koji rade projektovanje. Ako urade projekte, sigurno ćemo u budžetu obezbediti novac za izgradnju prve deonice puta ka Čačku, odnosno ka Crnoj Gori.
Gradićemo taj autoput iz sopstvenih sredstava. Država će izdati posebnu obveznicu, za koju će poslovne banke imati stimulaciju da je kupe po povoljnim uslovima. To će biti obveznica koja će se emitovati na rok od tri godine, s kamatom do 8,5% godišnje, u dinarima. Ako je dinarska obveznica koju kupuju poslovne banke, a centralna banka im taj plasman izuzima iz obavezne rezerve, na taj način ćemo obezbediti finansiranje izgradnje autoputa od Beograda ka Čačku, pri čemu se sada ubrzano radi na završavanju projekata za taj autoput.
Dakle, dve godine ste pričali o Koridoru 10, govorim o četvrtoj, šestoj godini, o tom periodu i o ovoj koncesiji, a da nijedan projekat nije bio završen. Ljudi ne znaju da mora prvo projekat biti završen da bi se izgradio autoput. To jeste tako. Nažalost, to nisam ni ja znao, niti su to znali neki drugi ljudi u Vladi, jer to nije posao za finansije, nego za one koji se bave građevinom. Sada smo, nažalost, imali da naučimo kako se gradi autoput, koje su sve faze u izgradnji nekog puta. Nije komplikovano, ali mora da se dobro organizuje.
Što se tiče Beograda, pa, zapitajte se sami kako bi plate u Beogradu bile najveće u Srbiji ako ništa ne radimo? To je demagogija. Naravno da nije u svim krajevima Beograda sjajna situacija, tu se s vama slažem, ali, kamo sreće da drugi delovi Srbije rade i da su zaposleni kao što je zaposlen sada Beograd, inače ne bi bila plata četiri puta veća u Beogradu nego u drugim delovima Srbije.
Na ova pitanja sam odgovarao zato što nisam prošli put, iz razloga što sam imao sastanak u Republici Srpskoj. Što se tiče vaše primedbe da je brzo ovaj zakon stigao u proceduru, moram da vam kažem da je javna rasprava o ovom zakonu trajala preko tri meseca, krenula je novembra prošle godine. U novembru prošle godine smo završili nacrt. Održali smo javnu raspravu u Kragujevcu, Zaječaru, Užicu, Nišu, Novom Sadu, dakle, u najvećim gradovima Srbije, razgovarali i sa stručnom javnošću, tako da, verovatno, niste pratili taj posao.
Ima jedna stvar u kojoj ste u pravu, gospodine Iliću. Ima jedna stvar koju sam obećao a koju nisam ispunio, to su besplatne akcije. Tu ste apsolutno u pravu. Kada ste god u pravu, reći ću vam da jeste u pravu, ma kome od vas, ali želim da vam kažem da sam ja neko ko ne odustaje od ciljeva. Zakon koji smo doneli pre godinu i po dana nije mogao da se u tom obliku realizuje, zbog toga što je nastupila ova svetska kriza.
Nisam kriv, bez obzira na to što ćete vi mene kriviti pred građanima, što su pale cene akcija na svim berzama u svetu, i vi to dobro znate. Dobro znate da cene akcija najvećih kompanija u svetu mnogo manje vrede nego danas, ali taj zakon ću dopuniti i ova skupština će ga, ubeđen sam, usvojiti do kraja ove godine. Građani će dobiti akcije. Da li će one vredeti onoliko koliko bi vredele da nije bilo krize? Ako odmah budu prodavali te akcije, neće vredeti, jasno ću im reći da ne vrede, ali, vredeće više ukoliko ih budu čuvali i ukoliko bude proteklo vreme.
Savetujem vam da ne budete nervozni. Uvek, svako od nas, od vas, može da dobije priliku da uradi u ime građana neki posao. Građani na kraju ocene i to što ste pričali i to što ste radili. Tako cene i kod vas, tako će ceniti i kod mene; za sve projekte koje sam započeo sa svojim saradnicima, sa Vladom, a koje ne budem ispunio, naravno da će me građani kazniti na izborima. Uopšte se ne plašim toga. Nije suština biti na vlasti, suština je ne lagati, suština je imati morala, suština je biti čovek, a kada ste čovek, onda se manje nervirate i onda ste zdravi. Hvala vam.

Nisam bio tu da odgovorim na uvodno izlaganje predsednika Poslaničkog kluba LDP-a, evo, sada i Napredne stranke, koja ima jedan deo koji je stručan, a jedan deo je moralne prirode.
Što se tiče stručnog dela dilema, primedaba, dobronamernog ili nedobronamernog razumevanja, želeo bih još jednom da ponovim da Srbija nema u ovom trenutku punu administrativnu regionalizaciju, iz prostog razloga što naš ustav podrazumeva, odnosno definiše samo dva administrativna regiona, od kojih jedan ima punu funkcionalnu nadležnost, kao što je AP Vojvodina, a drugi je KiM, koji jeste u Ustavu definisan kao autonomija, ali znate i sami da, suštinski, ne donose svoj budžet i nemaju pravu nadležnost koju bi trebalo da ima jedna autonomija, u skladu sa našim ustavom.
Zbog toga, nije bilo jednostavno naći rešenja, kako nazvati ostale statističke regione, i mi smo namerno upotrebili imena koja su statistička, upravo zato što nismo želeli da prejudiciramo buduću teritorijalnu organizaciju Srbije. O teritorijalnoj organizaciji se raspravlja kada se raspravlja o ustavnim promenama. Neki ovde smatraju da su ustavne promene u tom delu nužne, ja spadam u njih, drugi smatraju da nisu, i o tome će se voditi široka javna rasprava, ubeđen sam, u narednim godinama.
Sasvim je sigurno da je teško održivo da samo jedan deo Srbije ima takva prava kakva danas ima Vojvodina. Vojvodina ta prava ima kao nasleđena i ona moraju ostati, međutim, drugi moraju da dobiju ta prava.
Neodrživa je situacija da jug Srbije, jugoistok, jugozapad Srbije nema nadležnosti, nema sopstvena sredstva, a da ih ima samo Vojvodina. Nisu Vojvođani za to krivi, naravno, oni to imaju nasleđeno, ali je neodrživo na dugi rok da ista, ili slična prava, jer mogući su i modeli asimetrične decentralizacije i regionalizacije, ne dobiju i ostali. Dakle, da se izjednače u pravima, jer građani u ma kom delu Srbije imaju pravo da koriste iste mogućnosti kao, recimo, sugrađani u drugom delu zemlje.
U tom smislu, siguran sam da će biti ozbiljne javne stručne debate, na kraju, političke debate o administrativnoj regionalizaciji.
Međutim, postavilo se pitanje, da li čekati da se ta debata završi, pa tek onda ići s Predlogom zakona o regionalnom razvoju, ili ići ispred te debate i ponuditi nešto što postoji i u svim drugim zemljama u EU, ponuditi zakon o regionalnom razvoju koji definiše statističke regione?
U zemljama EU postoje i statistički i administrativni regioni i uvek se može voditi debata o tome šta je bolje prvo da se napravi – administrativni ili statistički. Teorijski posmatrano, verovatno bi bilo bolje da smo prvo uradili administrativnu regionalizaciju, onda ne bismo imali tih dilema zašto Vojvodinu zovemo statističkim regionom. To nije zato da bismo nipodaštavali Vojvodinu, već, prosto, moramo da imamo jedan nomenklatorni okvir za saradnju sa EU, za povlačenje pretpristupnih fondova.
Imao sam ovu prezentaciju u Izvršnom veću Vojvodine, u Novom Sadu, oni su to podržali jednoglasno. Dakle, njima ne smeta, jer oni znaju šta ovo znači, kakva je korist od evropskih integracija, koju i sama Vojvodina, kao pokrajina, može da ima, ukoliko se ovaj zakon usvoji.
Što se tiče drugih, mislim da će ovo, u svakom slučaju, naterati ljude da razmišljaju o tome da li želimo da se Srbija teritorijalno uredi i organizuje po ugledu na druge evropske zemlje, i po ugledu na koju zemlju, jer su različiti primeri.
Sasvim sigurno, Srbiji ne odgovara sistem administrativne regionalizacije kakvu ima Nemačka. Nemačka je velika država, federalna država, i sigurno je da zemlja sa osam miliona stanovnika, poput Srbije, ne može da ide ka tom pravcu. Ako pogledate druge države, svaka je na svoj način uredila oblast administrativne regionalizacije, koja znači i prenošenje prava i odgovornosti na regione. Regioni ne isključuju opštinu, ali su, tačno je, jedan međukorak do centralnog nivoa vlasti. U nekim zemljama, koje su veće, ima čak četiri ta međukoraka, i to, verovatno, nije dobro. Italija, na primer, u Italiji imate i centralnu državu i lokalnu samoupravu i posebne autonomne oblasti i regione, i to je, zaista, sistem koji, što se mene tiče, komplikovan. Ali, u većini zemalja postoje makar tri nivoa, jedan je nivo opštine, drugi je nivo regiona i, naravno, centralne vlasti.
Administrativna regionalizacija značiće da se i prikupljanje određenih poreskih prihoda prepusti regionima, kao što je sada jedan deo poreskih prihoda prihod AP Vojvodine, bez obzira na to da li ćemo imati pokrajine, ili ćemo imati jednu pokrajinu, a ostale oblasti. Kako god da se to zove, suština regionalizacije jeste da se ovim ljudima koji žive u lokalu omogući da prikupljaju sredstva i da odgovaraju za razvoj sopstvenog kraja u kome žive i to je onda motiv za te građane da biraju svoje lokalne i regionalne vlasti, kako bi brže razvijali sopstveni region.
Još jedna nadležnost se, po pravilu, u administrativnoj decentralizaciji, prenosi regionima, to je nadležnost u donošenju određenih propisa. Propisi iz oblasti ekologije, iz oblasti koje su vezane za kulturu lokalnog karaktera, donose se u regionima, a ne u centralnim skupštinama. Centralne skupštine donose odluke vezane za mir, za bezbednost, za centralni budžet, za oblasti koje su od značaja za celu državu, dok regioni određuju neka za njih bitna pitanja, a relativno nebitna za centralni nivo, jer pitanja ekologije nisu ista, na primer, u južnoj Srbiji i na severu Vojvodine. Različiti su problemi i svaka uređuje svoje probleme sopstvenim propisima.
Naravno da će Srbija jednoga dana doći do toga. Zašto? Ne zato što ja želim, nego zato što je to neminovno. Nije normalno da samo jedan deo Srbije, a to je u ovom trenutku Vojvodina, ima, da tako kažem, takvu privilegiju da njeni građani mogu da donose takve propise, da imaju sopstveni budžet i da suštinski koriste pare iz republičkog i pokrajinskog budžeta. Nije fer da na jugu Srbije, u zapadnoj Srbije, jugoistočnoj Srbiji nemaju slične mogućnosti.
Ne moraju te mogućnosti biti iste, ali mora da se da jednako pravo svima, ako želimo da nemamo tenzije u Srbiji, ako želimo da nam ne istupa gradonačelnik Niša s pitanjem – zašto u gradu Nišu ostaje samo 5% od privatizacije, a u Vojvodini 50%? Te će stvari, verujte mi, izazivati tenzije u budućnosti ako se na odgovarajući način, nakon jedne velike javne debate, to ne reši. Mi možemo da žmurimo pred tim, ali to se mora rešiti. Pri tom, sve zemlje EU imaju regione; to ne znači da se te zemlje cepaju.
Zemlje mogu da se pocepaju ako su unitarne, ako politička elita nije dorasla određenom istorijskom trenutku, i obrnuto, mogu biti krajnje decentralizovane i regionalizovane i da ne dođe do razjedinjavanja zemlje, ukoliko su političke elite dorasle nekom trenutku. Sve zavisi od nas političara, da budemo tu otvoreni. Ima onih koji imaju te osobine da žele nešto da grade, a ima i onih koji žele da razgrađuju. To se ne utvrdi u vremenu u kome živimo, nažalost, za naše građane, to se utvrdi tek u nekom istorijskom periodu.
Ponavljam još jednom, imena statističkih regiona su namerno data statistički i Centralni region ne obuhvata samo Šumadiju i Pomoravlje. Obuhvata šira područja. Zato nismo znali kako da ga nazovemo i, naravno, ako sutra većina građana na referendumu bude bila za neki od modela administrativne regionalizacije, onda bi usledila i promena ovog zakona, pa bi se imena promenila.
Ovde nisu bitna imena, bitna je suština. Bitno je da se napravi mehanizam koji će pomoći ravnomernijem regionalnom razvoju i koji će pomoći direktnoj saradnji statističkih regiona Srbije sa statističkim regionima EU, odnosno povlačenju pretpristupnih fondova.
Da li će ovo rešiti sve probleme Trgovišta, Bosilegrada, Bojnika i ostalih? Pa, važi isto kao i za sve druge zakone. Zakoni daju mogućnost, a oni koji sprovode zakon određuju da li će tu mogućnost u većoj ili manjoj meri iskoristiti. To je apsolutna istina za sve zakone koji se donesu, u ma kojoj zemlji.
Ovde nisam čuo nijednu irelevantnu primedbu s aspekta zakona, ovde se primedbe odnose na sumnju da li je ova ili ona garnitura sposobna da zakon primeni.
Moram da kažem da sam vrlo zadovoljan što nema suštinskih primedaba na sam zakon. Predlog da se zakon povuče radi povlačenja samog, radi kritike, nije ozbiljan predlog, to je politički predlog.
Ovaj zakon je pisan u stručnim krugovima i zbog toga sam uveren da će ga vlade, naravno, uz amandmane, kako vreme bude išlo, koristiti i da će pomoći građanima.
Sada da pređem na moralni deo onoga što je Tomislav Nikolić malopre govorio. Ne znam da li to radite svesno ili nesvesno, ali ne može se u jednom trenutku biti za evropsku ideju a protiv evropskih vrednosti, a onda kada je to pogodno za vaše birače – protiv evropske ideje i protiv evropskih vrednosti.
Ne može se biti u EU kada pokušavate da se približite nekim ambasadorima, pa idete po prijemima, već morate, ako ste zaista za EU, kao što ste počeli da pričate u poslednje vreme, morate da primenite evropske vrednosti. Jedna od evropskih vrednosti jeste regionalizacija i zakon o regionalnom razvoju.
Nemam ništa protiv kada, recimo, ova poslanička grupa kaže – mi smo protiv Evrope. To je pošteno. Nije pošteno ako se kaže – mi jesmo za Evropu, ali nam se ne sviđa, nećemo baš te vrednosti, a idete i na te prijeme i sve ostalo. To nije pošteno.
Šta još nije pošteno? Gospodine Nikoliću, nije pošteno da vi i vaše kolege mene prozivate za novac, a da ste vi stranka koja iza sebe ima sopstveni list, dok stranka na čijem sam čelu nikada nije imala nikakve veze ni sa jednim listom, a kamoli u vlasništvu. Kako možete da budete tako nemoralni, jer ono što, recimo, vaš list "Pravda" radi jeste nešto što prelazi granice svakog normalnog, profesionalnog, neću reći, dobrog ukusa.
Reći ćete, mi nemam veze s listom "Pravda".
(Tomislav Nikolić, s mesta: Neću.)
Ali, pitaću vas, ako nemate veze s listom "Pravda", zašto ovog glavnog urednika Aleksandar Vučić vodi svugde sa sobom, pa čak i kada ide da ispija vina u Goriškim brdima, u Sloveniji, da degustira? Znam da čovek voli vino, to je u redu. Znam da je patriota, i to je u redu. Zašto ga onda tajno vodi sa sobom po Goriškim brdima da piju zajedno vino i da se dive dobrim vinima Slovenije?
Što se mene tiče, volim i srpska vina, i dobra vina, ma odakle da su, ali vi se pretvarate da ste patriota i da vam je sve što je evropsko strano, kao što ste sada rekli. Pa, ne može i jedno i drugo, ili je jedno, ili je drugo. Znam da ponekad u politici ta dvostruka igra daje kratak efekat. Vi ste stariji od mene, imate više iskustva, ali mogu vam reći, kao neiskusan čovek, da se nikada ne može napraviti dugoročan uspeh na nemoralu, a ono što vi radite jeste težak oblik nemorala. Prozivate one koji ništa nemaju – da imaju, a vi imate toliko novca da čak i svoju dnevnu novinu imate, da ne govorim o imovini.
S druge strane, moram da vam kažem da zaista postoje neke granice koje ne vredi prelaziti da biste bili u politici, a vi ste ih odavno prešli. Ne govorim samo o ovim lažima koje ste izricali dok ste bili u Jedinstvenoj stranci, u vezi s upadima u Narodnu banku, zbog kojih je Vučić osuđen da plati kaznu od milion dinara nakon suđenja, već to i sada ponavljate.
Ono što ste juče uradili preko vašeg lista je dno dna, što bi rekao naš narod. Prizivate grob za mene. prizivate moje smaknuće.
Gospodine Nikoliću, ne mogu da verujem da ste spremni dotle da idete, jer vi možete mene da ne cenite, da smatrate da sam loš, da ne znam ništa, da sam pokvaren, onakav, ovakav, i da mi to lično kažete, ali da koristite sredstvo javnog informisanja da pozivate na smaknuće bilo koje osobe, to je ispod svake časti. Mogu samo da vam kažem, jer vi sebe zovete narodnim čovekom, da narodna poslovica kaže – ko drugome jamu kopa, sam u nju upadne. Ne želim vam to, ali prestanite da prelazite te granice koje ste odavno prešli.
Možete me prozvati za bilo šta. Prozivate – zar neko veruje ovom Dinkiću kada je on najnepošteniji čovek u zemlji? Pa, kako ne bi verovali ti vaši čitači, kada platite da napišu da je Dinkić kriv što je ovako toplo u Beogradu, da sam kriv za sve i svašta! Naravno, to je za vas politika i mogu da razumem granice politike, ali ugrožavanje života moje porodice, mojih saradnika, mislim da je to preterano. Ne treba vam to, šta će vam to?
Delovali ste mi kao čovek koji ima makar takav integritet. Ići toliko daleko je nešto što je, prosto... ne znam šta da kažem. Neka vam služi za čast.

Hvala, gospođo predsednice.
Evo, 20 minuta ste govorili, a ništa niste suštinski rekli. Zaista bih voleo da imate neke konkretne primedbe na ovaj zakon, da možemo na njih da odgovorimo.
Postavili ste neka, naizgled, mistična pitanja. Reći ću vam – veoma su jednostavni odgovori. Zašto baš ja da danas branim ovaj zakon? Zato što sam ministar ekonomije i regionalnog razvoja, zato što mi je to opisano u poslu koji radim u Vladi. Sigurno ne mogu da branim zakon iz oblasti ekologije ili iz oblasti zdravstva.
Drugo pitanje je – zašto Verica Kalanović? Zato što je Verica bila u prvoj godini mog mandata državni sekretar za regionalni razvoj i zato što je ona započela pisanje tog zakona, a završio ga je sadašnji državni sekretar Dejan Jovanović, zajedno sa konsultantima i stručnim saradnicima iz Ministarstva i van Ministarstva. To je ta tajna.
Drugo, radi javnosti, želim da kažem da je ovaj zakon jednoglasno usvojen na Vladi, da nijedan zakon, a posebno ovaj, ne može niti da se napiše, niti da se sprovede ukoliko nema jedinstva u okviru onih koji zajedno rade na njemu, a koji predviđa da u nacionalnim savetima budu ministri iz najrazličitijih resora, upravo zato što je ova oblast kompleksna. Kao što će u mandatu jedne Vlade to biti jedna imena, u nekim drugim mandatima biće neka druga imena, ali iz ovih multidisciplinarnih resora – od finansija, preko životne sredine, prostornog planiranja, do građevine, odnosno infrastrukture i, naravno, regionalnog razvoja.
Zašto do sada taj zakon nije rađen i zašto kažete da sam ja to nešto uradio marketinga radi? Isto se pitam, zašto nikome u prethodih 20, 30 godina nije palo na pamet da uopšte jednom ministarstvu dodeli i sektor regionalnog razvoja? Kad smo formirali onu prethodnu vladu, bio je slučaj da smo zaista smatrali da je potrebno da u Vladi imamo i sektor regionalnog razvoja.
Samo jedna kratka preporuka za vas. Stalno nešto pokušavate da pronađete u vladajućoj koaliciji – te da li smo se dogovorili o ovome, te da li smo se složili o onome. Moja preporuka, koja se odnosi na sve, a i na vas, uvek kada želite neki problem da rešite, oslonite se na sebe. Nemojte da gledate druge. Drugi neka rešava svoj problem, vi se oslonite na sebe. Kada budete tako radili, onda ćete sledeći put preći cenzus u Kosjeriću, kao što sada niste.

Pa, evo, da odgovorim za "Zamber" koji ste pominjali. Naravno da je uvek ideja i namera Vlade da pomogne koliko je moguće da se u Srbiji zaposli što više ljudi. Upravo po tom osnovu je napravljen program za podsticanje onih koji žele da zaposle radnike, posebno u manje razvijenim područjima. Nekih 70 ugovora je do sada, u poslednje tri godine, odobreno po tom osnovu.
Jedan od tih je bio i taj, britanske firme u Vranju, koja je trebalo da izgradi fabriku i zaposli ljude. Trebalo je, krenulo je, nije uradila, međutim, država se tu zaštitila na sledeći način. Za to što je dato u obliku subvencije za izgradnju fabrike, radi zapošljavanja ljudi, kao participacija države, tražena je bankarska garancija. Onoga časa kada su oni prestali da izvršavaju ugovorne obaveze, tri miliona evra, koliko im je odobreno na ime subvencije, naplaćeno je u celosti. Budžet Srbije je vratio taj novac nazad, nije budžet pretrpeo štetu. Slažem se da ljudi u Vranju nisu dobili ono što je bilo obećavano, ali ne zato što je Vlada kriva, već zato što, prosto, taj investitor, očito, nije bio dovoljno ozbiljan da uradi taj projekat.
Međutim, ako vi gledate 70 projekata, jedan je samo tako prošao u Srbiji, a naša uloga je bila da zaštitimo budžet, a da damo priliku onima koji daju bankarsku garanciju da mogu to da rade. Od tih 70, 69 projekata je uspelo; zaposlili su ljude, dobili su subvencije. Način kako se daju te subvencije je takav da ne može niko unapred da dobije, nego dobija na kašičicu, što bi se reklo; tek kada zaposli sve ljude, dobije konačno, a do tada, daje bankarsku garanciju, tako da za slučaj da ne ispuni bankarsku obavezu, država mu povlači sredstva, pa ne može da propadne taj ulog.
Naravno, uvek se postavlja pitanje, da li je bolje pokušati, pa makar nekada i da ne uspete na jednom mestu, uspete na nekih 69, ili ne pokušavati ništa? Tu su različite filozofije. Neki su za to, plaše se da bilo šta pokušaju, da bilo šta pokrenu, i onda se apsolutno ništa ne dešava. To je odgovor vezan za "Zamber".
Što se tiče Trgovišta, Trgovište jeste najsiromašnija opština. Ovaj predsednik opštine nije tu ne znam koliko godina, već je svega godinu dana na čelu opštine. U međuvremenu je ta fabrika dečijih krevetića krenula da se rekonstruiše, dobila je kredit Fonda za razvoj, kupiće nove mašine, uposliće ljude, zaključili su ugovor o isporuci dečijih krevetića "Ikei".
Trudimo se, da koliko je moguće u ovim okolnostima, pomognemo manje razvijenim opštinama. Ovo što smo sada uradili, jeste da dve milijarde dinara, izvinjavam se, dve i po milijarde dinara, koliko imamo u Fondu za razvoj za ovih 40 najnerazvijenijih opština, odobravamo po kamatama koje su samo 0,5% godišnje, što nikada nije bilo tako, nikad tako niska kamatna stopa nije bila, s idejom da pomognemo manje razvijenim područjima da lakše zaposle ljude.
Da li to može da reši jedno ministarstvo i jedna vlada, problem višedecenijskog zaostajanja u razvoju? Ne može. Da li postoji neravnomernost u razvoju u drugim, mnogo bogatijim državama? Postoji. Ovo je oblast gde vlada koja je odgovorna mora da traga za rešenjima kako da pomogne da se razvoj uravnoteži.
Smatramo da su ova rešenja u zakonu adekvatna. Naravno, nikada nije jednostavno doći do potpunog uspeha, inače ne biste imali neravnomerni razvoj u Italiji, pa čak i u Nemačkoj. Vidite kako stoji istočna Nemačka u odnosu na razvijene delove Nemačke. Da je to jednostavno pitanje, ne bi bilo ni potrebe da se o tome donose neki posebni zakoni.
Ono što mislim da bi trebalo da bude objektivna kritika, jeste da se kaže – taj i taj član ne valja, zbog toga i toga, i mi predlažemo to i to. To je nešto što je konstruktivan pristup.
Već sam vam rekao da svako ima pravo na svoje stavove i na svoj način razmišljanja, a, u krajnjoj liniji, kad već pominjemo taj primer o kojem sam malopre govorio, ako se vi ne zalažete za regionalni ravnomerni razvoj, moje pitanje je – zašto vaša stranka nije prešla cenzus u Kosjeriću, a naša je išla samostalno i prešla ga je? Možete vi pričati šta god hoćete, na kraju krajeva, građani na izborima kažu svoje i za mene, i za vas, i za sve druge. Hvala.