Hvala na ovim pitanjima i pokušaću da na njih odgovorim. Najpre, što se tiče finansiranja Pokrajine, kao što se ni sadašnji Zakon o finansiranju lokalne samouprave ne bavi finansiranjem Vojvodine, ne bavi se ni ovaj zakon, jer mu tu nije mesto. Nažalost, Srbija ima samo jedan formalni region danas, to je AP Vojvodina. Kada bi imala više, sigurno bi trebalo da imamo sistemski zakon koji reguliše finansiranje regiona. To je jedna stvar.
Dakle, mi se ovde ne bavimo time i tome nije mesto u ovom zakonu. Mislim da je loše za Vojvodinu da se učešće Republike ili prihodi Vojvodine određuju svake godine Zakonom o budžetu. Tu ne postoji nikakva izvesnost onda u prihodima. Tačno je da je taj procenat od 18% uspostavljen i godinama važi, ali on može sutra da se promeni. Vi ste tu u pravu, može da se promeni ukoliko neko ko radi Zakon o budžetu, a to su ministri finansija, predloži drugačije. Mislim da treba napraviti jednog trenutka i Zakon o finansiranju, ne samo Vojvodine, nego kada se uspostave drugi regioni o finansiranju regiona, kao što sada imamo Zakon o finansiranju lokalne samouprave.
Sada bih ukazao na nešto u čemu ste prosto možda prevideli, a možda pogrešili. Naime, nije tačno da ova solidarnost može čak i teorijski da ide na štetu Vojvodine, jer jedino je Beograd lokalna samouprava koja više neće dobijati republičke transfere i upravu taj novac je osnova za transfer solidarnosti. Dakle, nema ni teorijske šanse da ma ko iz Vojvodine plaća tu solidarnost, ta dilema je prosto pogrešna. Takođe, gradonačelnik Beograda, gospodin Đilas, predložio je amandmanom, koji mi hoćemo da prihvatimo, da se Beogradu smanji učešće u poreznost zarade na 70%, tako da jedino Beograd ima 70% od poreza na zarade, a svi ostali 80% od poreza na zarade. U tom slučaju grad Beograd bi sledeće godine imao veći gradski budžet za 11%, dok bi sve druge lokalne samouprave, bukvalno sve, imale više od toga. Crna Trava, već sam dao primer, 127% uvećanje budžeta.
Nema nikakve bojazni i nije tačno da ovim zakonom ponovo Beograd dobija. Najmanje povećanje budžeta, zapravo imao bi Beograd, jer se odriče Republičkog transfera ima niži procenat od poreza na zarade koje mu ostaju u odnosu na druge. Sada jedna ključna stvar i pitanje, kao što je tačno da su danas brojni gradovi i opštine u unutrašnjosti Srbije ugroženi zato što Republika suštinski sve privlači sebi, a ne ostavlja dovoljno njima, tako mislim da je takva situacija i u Vojvodini. Mislim da gradovi i opštine u Vojvodini da njih treba jačati. Pokrajina trenutno, slažem se da nema dovoljno sredstava da isfinansira ono što joj po Ustavu pripada, ali nije tako slaba, kao što su slabi gradovi i opštine u Vojvodini.
Dakle, mi, pre svega, mislimo da treba ojačati gradove i opštine u čitavoj Srbiji, pa u Vojvodini, takođe, a onda videti šta je ono što gradovi i opštine u Vojvodini mogu sami da urade i za šta im nije potrebna pomoć pokrajine, a šta je ono što ne mogu sami da urade i za šta treba da pokrajina pomaže.
Mislim da nije dobro da danas Fond za kapitalna ulaganja ne radi samo regionalne projekte ili neke važne lokalne projekte, nego radi čak i projekte poput, daću primer opštine gde je vaš gradonačelnik u Bečeju – krečenje plafona na lokalnoj biblioteci. Mislim da je lokalna biblioteka važna, ali kada bi Bečej imao sam više novca ne bi trebalo to da mu radi Fond za kapitalna ulaganja, i mi upravo to predlažemo, da Bečej, Sombor, Zrenjanin, Kikinda, Sremska Mitrovica, dobiju veće lokalne budžete, da manje zavise ne samo od Republike nego, bogami, i od pokrajine. Smatramo da ne treba decentralizaciju zaustaviti samo na decentralizaciju Republike, treba uraditi i decentralizaciju pokrajine. Mi imamo i centralizovanu pokrajinu. Nisam siguran da li pokrajina u ovom trenutku jednakim kvalitetom zadovoljava potrebe svih građana Vojvodine.
U tom smislu, ne mogu da se složim sa vašim argumentom da bi Zakon o poljoprivrednom zemljištu oštetio Vojvođane, jer je tačno da bi 100%, ako bi se taj zakon prihvatio, od prihoda od zakupa državno poljoprivrednog zemljišta ostao opštinama, time bi dobili i Sečanj i Sombor, i Subotica, i Kanjiža, sve opštine bi time dobile. Da li bi se tu umanjimo pokrajinski budžet po tom osnovu? Bih, ali mislim da je to dobro. Bolje da opštine dobiju više novca i da same urade neke lokalne stvari, a da onda pokrajina radi samo regionalne projekte i one lokalne projekte koje opštine ne mogu same.
Dakle, mislim da našu zemlju treba graditi od dole, od baze, mesne zajednice, opštine, ka vrhu, a ne obrnuto. Naravno da se tu sada postavlja pitanje gledanja na svet, to jeste filozofija, šta je ovde važno, šta nije? Neko smatra da je najvažnija Republika, pa pokrajina, pa lokali. Mi smatramo da su najvažnije opštine, pa onda pokrajina, pa onda Republika. Smatramo da Republika treba da radi ono što je njen posao, odbrana, bezbednost, tj. fiskalna nacionalna politika, monetarna politika, socijalna zaštita, penzije i sve ostalo. Mi smo protiv toga da se opštinama daju nove nadležnosti, osim ovih koje sada predlaže Stalna konferencija gradova i opština u domenu kontrole prikupljanja poreza na zarade i kontrole inspekcije rada. Dakle, te dve nadležnosti prirodno treba da se povećaju, jer ako već ima nadležnosti na porez na plate, opština treba da ima mogućnosti da kontroliše njihovu naplatu.
Naravno, spreman sam, kao šef poslaničkog kluba Ujedinjenih regiona Srbije, da sa vama, Savezom Vojvođanskih Mađara u narednim danima razgovaram i detaljnije o ovome i da odgovorim na dileme. Mislim da treba napraviti funkcionalan sistem, da gradovi i opštine imaju dovoljno novca da rade lokalne projekte, da pokrajina može da im pomogne da uradi ono što oni ne mogu da urade sami, a da se, pre svega, fokusira na regionalne projekte, a da Republika radi isključivo nacionalne projekte i regionalne u onim regionima koji nemaju sada sopstvene prihode, a to su svi ostali osim Vojvodine u ovom trenutku. Hvala.

Samo kratko.
Dakle, sve vojvođanske opštine, kao i sve druge opštine u Srbiji ovim zakonom dobijaju mnogo više. Dakle, ne postoji opasnost da bilo koja opština u Vojvodini bila zakinuta i ukupno je taj dobitak prilično velik.
Druga stvar, zaista želim da kažem svim narodnim poslanicima, ovo što sada kritikujem nije kritika ove vlade, nije kritika prošle vlade, ovo je kritika sistema koji nije promenjen. Ovaj sistem nije uspostavila prošla vlada, ova vlada, ovaj sistem postoji gotovo od 1945. godine do danas u Srbiji, od 90-e sigurno. Ovo je kritika činjenice da sistem nije promenjen. Ako želite da me pitate da li osećam deo odgovornosti, jer kao i vi u poslednjih 20 godina jesam bio deo vladajućih koalicija, a svi ste vi bili, osećam i mislim da treba sistem promeniti. Bolje da je bio promenjen ranije. Ako nije ranije promenjen, hajde da ga sada menjamo zajedno.
Dakle, ovo nije kritika postojećoj vladi, prethodnoj vladi, ovo je kritika sistema centralističkog koji suštinski omogućava da siromašni postanu još siromašniji, a bogati još bogatiji. To ne zavisi ni od jedne političke partije koja je na vlasti. Ko god da dođe sutra na vlast, ako se ne promeni sistem i dalje će Sećanj, Žitorađa, Blace da budu sve siromašniji i siromašniji.
Samo promena sistema može to da zaustavi i onda neće biti toliko važno ko je na vlasti. Hvala.

Meni se zaista, gospodine Jovanoviću, dopalo šta ste rekli na početku – da treba govoriti jezikom činjenica i argumenata, a ne na drugi način. Hajde da se zadržimo na tome. Zaista cenim vašu profesiju dramaturga ali, dozvolite mi, kažite i ovim našim kolegama poslanicima i našoj javnosti, koji to zakon može da proizvede dejstvo ako on još nije ni izglasan? Apropo vaše, zaista, poprilično banalne primedbe da ovaj zakon proizvodi dejstvo na devalvaciju dinara ovih dana. Koji to zakon u Srbiji može da proizvede dejstvo, a još nije izglasan? Tek je rasprava počela. To je apropo dramaturgije.
Kad govorimo o stručnosti i o činjenicama, dakle, pomenuli ste dve stvari koje se odnose na struku – žrtvovanje, navodno, javnih finansija i gde će se naći taj novac koji se prosleđuje opštinama. Zaista želim samo na to da vam odgovorim, jer neću da ulazim u moralne kvalifikacije koje ste davali tokom vašeg govora. Dakle, da bi znali, javne finansije se ne sastoje samo od centralnih javnih finansija, od republičkog budžeta. Javne finansije obuhvataju konsolidovani račun republike koji znači – republički budžet, pokrajinski budžet, lokalni budžeti svih gradova i opština. Sve to zajedno čini sistem javnih finansija. Da li ima Srbija manju štetu ukoliko je ukoliko je veći deficit opština i gradova, a manji deficit republike? Ne. Šteta je podjednaka.
Dakle, ako se s jedne strane smanjuje deficit republike da bi se povećao deficit gradova i opština, pa to je presipanje samo problema sa republike na gradove i opštine. Time se problem ne rešava. Naprotiv, problem je još i veći jer u tim gradovima i opštinama žive ljudi, a ne u republici. Republika ima veliku administraciju, ali to je mali deo našeg stanovništva u odnosu na sve stanovnike svih gradova i opština u Srbiji.
Osnovni problem u ovom trenutku je što se žrtvuju opštine i gradovi da bi se navodno branila republika, odnosno centralna vlast. Mi predlažemo način koji treba da bude fiskalno neutralan. Kako dolazimo do toga? Odgovaram vam direktno na pitanje. U pravu ste kada kažete da naš predlog znači da 43 milijarde dinara više treba da pripadne gradovima i opštinama. Odakle? Tako što će duplo više od poreza na zarade da ostane tamo gde se i stvori. Samim tim, toliko manje ostaje republici. To je potpuno jasno. Od republike - 43 milijarde ka gradovima i opštinama.
Gde, međutim, kompenziramo ovu razliku? Najpre, sam zakon koji smo predložili kroz ovaj sistem koeficijenata umanjenja transfera razvijenim gradovima podrazumeva 20 milijardi dinara manje rashoda republike po osnovu transfera, kad se ovaj zakon usvoji. Jer, transferi sledeće godine, ako se zakon ne bi menjao, bili bi 52 milijarde. Po našem zakonu, 32 milijarde. Znači, naš zakon implicira smanjenje rashodne strane budžeta za 20 milijardi. Ostaje samo pitanje gde naći još dodatne 23 milijarde, da ne bi imali konsolidovani deficit. Te 23 milijarde dinara se nalaze tako što Republika sledeće godine ne treba da planira realizaciju lokalnih projekata u obimu kao ove. Ove godine Republika ima 30 milijardi dinara lokalnih projekata. Dovoljno je da se to smanji i da se ne planira sledeće godine i deficit se anulira. Samo pokušavam jezikom činjenica, argumenata, brojki da vam odgovorim na činjenicu da je zakon fiskalno neutralan.
Apropo Fiskalnog saveta, cenim kolege iz Fiskalnog saveta, to su moje kolege sa Ekonomskog fakulteta, oni su u pravu samo u jednoj činjenici, dakle, nisu bili u pravu kada su pošli od toga da zakon treba i dalje da se krši. To ne mogu da podržim jer su oni u tabeli koju su svima vama dostavljali, dostavili projekciju transfera na bazi kršenja zakona. To nekako, po meni, nije stručno i profesionalno, ali su u pravu u jednome. Rekli su da se u našem predlogu zakona ne vidi dovoljno gde će Republika uštedeti na rashodima. Prevideli su, doduše, ovo što sam vam malopre rekao, da se vidi u zakonu da štedimo na transferima, tako što veći gradovi dobijaju duplo manje, a siromašni dobijaju više, ali u neto iznosu ušteda je 20 milijardi, ali, tačno je da nismo zakonom konstatovali ovo o čemu sada govorim, da treba prekinuti da Republika finansira projekte od lokalnog značaja, jer kad se prebaci novac gradovima i opštinama, oni to mogu sami da rade.
Neću da zaobiđem ni pitanje NIP-a, nemam nikakav problem sa tim. Tačno je da NIP ove godine sadrži četiri milijarde dinara i lokalnih projekata, a da su ostali nacionalnog i regionalnog karaktera. Predlažem da se to ukine. To se može predložiti jedino jednim opštim članom ovog zakona, a to suštinski ne može da se predloži ovim zakonom, nego budžetom.
Dakle, takva stvar ne može se sve urediti u jednoj zemlji sa jednim zakonom. Ko god to kaže, u pravu je. Zakonom o budžetu za 2012. godinu treba da se ti rashodi eliminišu. Ono što se može sada učiniti, može se dati amandman kojim se kaže da Republika, republički organi, javna preduzeća republička ne mogu više od sledeće godine da finansiraju projekte lokalnog karaktera. Koliko sam shvatio, DS je dao takav amandman. Ako ga je dao, mi smo spremni da ga prihvatimo.
Nije tačna ni konstatacija da porez na zarade je nebitna kategorija za lokalne samouprave. Dakle, ispalo je iz vašeg izlaganja da maltene samo transferi su važni, a da porez na zarade nije važan.
(Čedomir Jovanović, s mesta: Nije tačno, nego je nestabilan.)
Ove godine gradovi i opštine dobijaju od poreza na zarade 47 milijardi, a od transfera 32 milijarde. Već ove godine mnogo više gradovi dobijaju od poreza na zarade nego od transfera. Sledeće godine treba da dobijaju 89 milijardi od poreza na zarade, čak i u slučaju, ovo što je vas brinulo, da se sutra smanji stopa poreza na zarade, ovaj dobitak za opštine je toliko veliki da to suštinski ne može da umanji značaj povećanja prihoda lokalnih samouprava. Dakle, čak i kad bi se smanjio porez na zarade, stopa sa 12% na 10%, to ne bi bitno smanjilo prihode lokalnih samouprava i njihovo uvećanje po ovom osnovu.
Međutim, ako pitate mene, naša poslanička grupa može delimično samo o tome da odlučuje. Naš stav je tu jasan, izneo sam ga. Mi ćemo se zalagati da materija poreza na zarade, ukoliko se ovaj zakon usvoji i 80% pripadne gradovima i opštinama, da se i ona prebaci lokalu, da gradovi i opštine samostalno utvrđuju stopu poreza na zaradu. Zaista, mi koji živimo u Beogradu, ne treba da nas brine da li će jedan grad smanjiti stopu poreza na zarade, ako najveći deo prihoda ostaje njima. Hajde da ih pustimo da oni sami odluče, da oni kažu šta je za njih najbolje.
Problem centralizma je što ljudi koji su centralisti žele da odlučuju u ime drugih. Ne kažem da se mi razlikujemo u filozofiji, međutim, rekli ste da mnogi drugi propisi treba da se tu predlože. O tome smo takođe razgovarali. Što ih ne predložite? Rado ćemo iz URS glasati za zakone LDP-a ili bilo koje druge partije u Srbiji koja predloži suštinsku dodatnu decentralizaciju. Uopšte nam nije važno ko je predlagač. Bitno je da šta je suština. Bitno je da je to kvalitetno.
U tom smislu, jedina stvar koju ste zaista postavili pitanje po stručnoj osnovi jeste – odakle 43 milijarde? Odgovor je – 20 milijardi manji transferi, 23 milijarde ukidanje republičkih rashoda lokalnog karaktera. To vam je 43 milijarde. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Meni je zanimljivo danas kada pratim ovu raspravu da su svi zapravo za decentralizaciju, to je čak jedan šef poslaničkog kluba rekao – mi smo svi za decentralizaciju. Samo niko da kaže za kakvu su decentralizaciju. Samo ova ne valja, a niko ne kaže, ne predlaže konkretno kakav je to model decentralizacije koji bi bio prihvatljiv.
Ono što mene čini srećnim danas tokom ove rasprave jeste činjenica da mnogi koji danas govore da su protiv ovoga sutra, kada vide efekte i kada njihovi građani dođu i povuku ih za ruku i kažu – ej, ovo se stvarno dogodilo, biće zahvalni. Nema veze. Nema veze što danas nisu glasali.
Želeo bih vama da kažem sledeću stvar. U pravu ste, od 2000. godine do danas ja jesam bio na raznim javnim pozicijama u Vladi. Ali, upravo zbog toga i što me mnogi u jednom manjem delu s pravom kritikuju, a u ogromnom delu izmišljaju o meni čitave legende i neopravdano kritikuju, meni je dosta svega toga. Niste u pravu za jednu stvar. Apsolutno me ne zanima da li ću biti u nekoj sledećoj vladi. Ovaj zakon nije mogao da napravi neko ko je opterećen borbom za vlast. Ja sam totalno rasterećen od budućih izbora. Upravo zbog toga što me ne zanima politički opstanak, predložio sam nešto što je dobro za sve.
Ujedinjeni regioni Srbije imaju samo 11 gradonačelnika i predsednika opština u ovom trenutku. Sve kritike koje sam čuo - ovo će pomoći kampanju, od 170 gradova i opština danas, u samo 11 gradova su gradonačelnici i predsednici opština iz Ujedinjenih regiona Srbije. Ovo je nešto što pomaže gradovima i opštinama Srbije, nezavisno od toga ko je na vlasti.
Ono što je bitno, nije tačna vaša opservacija do kraja, dakle, delimično jeste, da će opštine i gradovi sa najvećim fondom zarada imati najveću korist. To je delimično tačno samo u ovom delu kada govorimo o jednom od prihoda lokalnih samouprava, a to je porez na zarade. Tačno je da veću korist od dvostrukog uvećanja učešća u porezu na zarade sa 40 na 80% će više imati Niš i više imati Novi Sad i više imati Kragujevac i više Užice i više, recimo, Sombor nego Lebane ili neki drugi mali grad u Srbiji. Upravo zbog toga, mi u ovom zakonu ne predlažemo samo to. Bilo bi jednostrano govoriti da samo to predlažemo. Mi predlažemo to, sa jedne strane, da veliki gradovi zaista sve više budu bazirali svoje finansiranje na većem učešću u porezu na zarade, ali da im se za to umanje transferi. To vam je odgovor na ovo pitanje – ako se nekome povećava, kome se smanjuje? To ste pitali i to je pravo pitanje. To su pitali i neki drugi poslanici.
Dakle, smanjuju se transferi pre svega velikim gradovima. Beogradu se potpuno ukida, Nišu prepolovljava, Novom Sadu prepolovljava, dakle, svim gradovima iz prve grupe iz prve grupe, opštinama najrazvijenijim se dvostruko umanjuju transferi iz republičkog budžeta. Zbog toga, oni će u budućnosti zavisiti pre svega od toga koliko ostvare od poreza na zarade i biće motivisani da zaista vuku investitore za rukav i da se tuku za svakog novog zaposlenog radnika jer na njegovu platu će se naplaćivati porez koji će ići direktno u lokalnu kasu sa 80%, a samo 20% će ići nazad Republici.
Ali, sistem nije takav za male gradove, upravo zato što bi bilo pogrešno da smo sveli samo zakon na povećanje učešća u porezu na zarade. Mi smo i predložili da mali gradovi, siromašne opštine dobiju potpuno jednak iznos tzv. nenamenskog transfera, kao što ga danas imaju po postojećem zakonu i dodatno transfer solidarnosti od novca koga se Beograd odriče.
Relativno najveće povećanje lokalnih budžeta imaće najmanje opštine gradovi. Mogu vam dati listu svih 170 gradova i opština u Srbiji. Vi ćete videti da prvi grad na listi je tek na sredini liste. Najpre idu ova mala mesta čija sam imena čitao na početku rasprave, od Crne Trave, Ražnja, Golupca, pa nadalje. Prvi grad koji ima relativno veliki rast budžeta je daleko iza te liste, na primer, Leskovac. Leskovac, koji će imati povećanje od 38% budžeta, u odnosu na Crnu Travu, koja ima 127% povećanje budžeta.
Dakle, mi smo pokušali da nađemo balans između toga kako što više osamostaliti gradove i opštine, bili svesni da je to nemoguće uraditi na isti način za sve zato što su gradovi i opštine različiti po snazi i da li primat poreza na zarade kod velikih gradova, a primat transferima kod siromašnih i povećali transfere. To je rešenje problema.
Neko je postavio pitanje koliko procenata bruto domaćeg proizvoda ovaj zakon omogućava efektivno od transfera u budućnosti? Jedan posto. Kako? Jedan zarez sedam posto bruto domaćeg proizvoda je obračunski transfer, ali imajući u vidu koeficijente koje smo dali u zakonu, velikim gradovima će se oni, kao što sam rekao, umanjiti, Beogradu ukinuti, tako da će se efektivno samo 1% bruto domaćeg proizvoda raspodeljivati kroz transfere, ali će zato mnogo više da se daje gradovima kroz porez na zarade koji ostaje u njihovom gradu, tako da 43 milijardi dinara više od poreza na zarade, 20 milijardi zato manje od transfera u bruto iznosu, ali to nije ravnomerno raspoređeno.
Nego to smanjenje ide na teret velikih gradova, ali siromašnima se čak povećava, zato je to pravedno, zato najsiromašniji ovde dobijaju ovim zakonom i konačno gde je ta razlika koja treba da se nadomesti jeste da u budućnosti kada se napune lokalni budžeti kroz ovo povećanje učešća kroz porez i zarade i kroz veće transfere u manjim gradovima, onda ne treba više Republika da radi neke banalne, rekao bih lokalne projekte, kao što to danas čini.
Nisam u poslednjih pet godina ministar finansija, bio sam od 2004. do 2006. godine, ponosim se tim periodom. Dakle, ne odgovaram za to što su transferi zakidani u poslednje tri godine, nisam bio ministar finansija, imam indirektnu odgovornost jer sam bio član Vlade, mogu da je prihvatim. Mislim da je situacija takva da ne smemo da dozvolimo, sistemski, kad neko kaže ovo nije sistemsko rešenje, neko je pričao. Pa, šta je sistemsko rešenje, ako nije zakon? Ne smemo da dozvolimo da u budućnosti ma koji drugi ministar finansija dobije diskreciono pravo da određuje život po gradovima i opštinama Srbije.
Godine 2006, nisam napisao svoj zakon, nego prihvatio zakon Stalne konferencije gradova i opština, koja je već utvrdila kriterijume kako ne bi se svake godine donosili budžeti gradova i opština, nego kako bi se unapred znalo kakvi da oni budu. Lično mislim, da je taj zakon, ovaj sadašnji bio tada dobar i tačno je ko god da je rekao da se poštovao taj zakon, da bi u gradovima bilo sigurno bolje pa ne bi imali 16 milijardi manjak ove godine u kasi, odnosno 50 milijardi za tri godine, ali je i taj zakon izgubio u vremenu. Vreme je prošlo, pet godina, ovo je pomak dodatni i to vam kažem kao neko ko je doneo ovaj prethodni zakon. Obično ljudi kritikuju nešto što oni nisu doneli.
Doneo sam ja ovaj zakon kao ministar finansija, a smatram da je prevaziđen, smatram da treba učiniti korak dalje, smatram da treba dati veću samostalnost gradovima i opštinama i to upravo smatram i zbog toga što sam shvatio, radeći kao ministar za regionalni razvoj da čak, bez obzira što želim da pomognem svima, ne mogu. Nisam mogao da pomognem svim gradovima, opštinama u Srbiji jer to fizički nemoguće. Pomogli smo na primer, Kuršumliji da reši pitanje Šid Kopaonika ili Rači da dovedemo Juru ili ovo ili ono da se u opštini nešto uradi. Ali to je 30 od 170 opština.
Shvatio sam, možda vi niste ili jeste, pa nećete da kažete, ali shvatio sam da nije problem samo sada ni u Vladi, čak da imate 20 ili 15 dobrih ministara oni ne mogu da reše lokalne probleme jer ne mogu da stignu, fizički i decentralizacija jeste ne samo prenošenje ovlašćenja kao što se o tome govori, ovlašćenja su već preneta, Zakon postojeći o lokalnoj samoupravi je preneo ta ovlašćenja, decentralizacija, međutim nije praćena prenošenjem novca.
Praksa je pokazala da čak i da se poštovao zakon ovih 20 milijardi uskraćenih transfera opštinama je premalo, treba više da se prenese za postojeće nadležnosti. Znači, danas ne mogu opštine da se zadovolje sa ove nadležnosti da sprovedu kvalitetno ako im se ne da više novca. Možda će u budućnosti doći do toga da treba još novih ovlašćenja dati opštinama i regionima i još dodatnih para, ali u ovom trenutku mi imamo problem ne u republici i vi kad govorite o tome šta će biti sa penzionerima i zaposlenima, neće se smanjivati plate i penzije, to je populizam, jer znate koliki je fond za penzije, dobro znate. Republika daje transfer, nekih 200 milijarde, ne znam napamet ali grubo govorim oko 200 milijardi godišnje, plus sopstveni prihodi Penzionog fonda naime 300 milijardi, dakle to je 500 milijardi. Dakle, mi ovde pričamo o transferu nekih neto 23 milijardi više kroz porez na zarade u odnosu na sadašnji zakon, pa nećete ugroziti penzioni sistem. Ne treba ljude plašiti time, to je nerealno. Činjenica je da će republika morati da smanji neke svoje rashode osim transfera koji smo mi predložili, a predlog URS je da to budu, tzv. nefunkcionalni republički rashodi lokalnog karaktera.
Želim, takođe da kažem, da kucate na otvrena vrata kada pominjete problem Beograda i spravom konstatujete da nije sve u centru grada i zato, neka se pridruže druge stranke tome. Mogu odmah da vam najavim koji je naš naredni korak. Naš naredni korak je borba za decentralizaciju samih gradova i opština, jer je činjenica da danas u Beogradu jedna osmina ukupnog gradskog budžeta ostaje za 17 opština a sedam osmina u centralnoj gradskoj kasi. To treba da se promeni i svi odbornici u Beogradu treba da rade na tome da se Statutom grada to promeni. Zaista tako je ne samo u Beogradu, tako je u Nišu. Niš ima fiktivne opštine. Niška Banja ne znam nema ništa, imaju samo predsednika opštine, Palilula, Medijana, dakle, postoje opštine koje nemaju novca. Decentralizacija, znači i decentralizaciju samih gradova i opština jer je zakonito pravilo da svi više vode računa o centru. O centru kada je republika u pitanju, o centru kada je opština u pitanju.
Sve ovo vam govorim, zaista, vi možete da verujete, ne možete da verujete, ne morate da verujete, upravo zato što sam totalno rasterećen i baš me briga za rezultat na narednim izborima, jer ovo je nešto što treba da ostane u amanet ko god pobedi na izborima da bude dobra stvar. Da li je ovo skroz savršeno i da li je moglo da se uradi bolje? Pa da sam bio ministar finansija i da su mi dali uvid u neke podatke, verovatno bi nešto filigranski moglo da se napravi, ali suštinski kod ovakvih reformi i to je evo nešto iz mog iskustva, iz ovih deset godina, nije jedanaest bilo ali deset jeste. Iskustvo jeste, kad hoćete neku veliku reformu da pravite, vi morate da uradite radikalno, ako napravite od toga plus – minus, popravićete kasnije. Najgore je od straha od neke reforme, ovo je reforma u smislu dalje centralizacije odustati i reći, hajmo na javnu raspravu. Možemo da raspravljamo dve godine o tome, svi znamo da se loše živi u gradovima i opštinama iz raznih faktora. Jedan od faktora jeste što nema dovoljno novca u opštinskim budžetima. Nije jedini ali jeste jedan od bitnih faktor. Naša ideja je da popravljamo jednu po jednu stvar.
Zaista mogu da izrazim zadovoljstvo što ovde svi poslanici kažu, deklarativno da su za decentralizaciju, ali suštinski glasanjem za jedan segment decentralizacije a to je fiskalana decentralilzacija jer to jeste. Fiskalna decentralizacije jeste kad daš više novca gradovima i opštinama. Jačanje gradova i
opština jeste decentralizacija, oni koji budu za ovo glasali pokazaće na delu da su za decentralizaciju. Može neko da zameri da smo premalo novca dali, ili da kaže ne znam šta još može ovde da ne dostaje.
Uvek mogu da diskutujem o tome da li može više od ovoga. Mi smo odmerili i nismo ovo pisali na brzinu. Još u aprilu mesecu smo mi završili nacrt ovog zakona, u maju smo imali jednu javnu raspravu u Skupštini ko je hteo da dođe, negde početkom, mislim da smo 9. maja imali tu raspravu. Dakle, mi smo puno razmišljali o ovim predlozima.
Drugo, mi nismo napravili dijametraln suprotan zakon od sadašnjeg, jer i sada 40 posto od poreza na zarade ostaje opštinama. Mi smo samo smatrali da treba da im ostane mnogo više. Neko može reči, možda smo mogli 70 posto da ostavimo ili 90 posto, ali ko god kaže propašće centralna država zbog toga, ja opet pozivam neka se pogleda primer Slovačke. Ako Slovaci nisu propali a 90 posto poreza na zarade ostaje opštinama i regionima onda nećemo ni mi. Hvala.

Želeo bih istovremeno da iskoristim priliku za oba prethodnika da kažem, pošto su izneli tri lažne dileme, lažne dileme, tako da ne bude da je uvredljiva dilema. Dilema može biti lažna ili prava.
Prvo, da li je ovo parcijalno ili nije? Pa nisu URS krivi što skupština nije stavila svih pet naših zakona. Bilo bi celovitije da ste svih pet zakona uvrstili u ovu sednicu, mogli ste i vi da potpišete i druga poslanička grupa, to bi onda bilo celovito. Sigurno, da je parcijalno kada je jedan od pet zakona. Jeste parcijalno, ali nismo za to mi krivi, mi hoćemo da se usvoje svi zakoni i da se usvoje još neka nova kasnija rešenja. Parcijalno je, jer je samo u pitanju novac, više novca za lokal. Nije vraćanje imovine, nije direktan izbor gradonačelnika, nije prihod lokalne samouprave od zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta i porez na imovinu koji treba da se ograniči, da ne divlja.
Da li košta, to je prethodnica priznala, niste vi. Pa košta. Decentralizacija košta. Ali centralizacija košta još mnogo više, to je problem.
Znači, centralizacija i centralizam košta mnogo više nego decentralizacija. Koštaju jedan i drugi, jer decentralizacija znači da vi jedan deo novca koji se stvara u sistemu dajete gradovima i opštinama da bi ga ojačali i uzimate Republici i niko ovde nema nikakav drugi stav.
Mi predlažemo da se novac uzme Republici da bi se dao gradovima i opštinama. Da li to košta Republiku? Košta. I treba da košta zato što je korisnije da taj novac raspoređuju sami gradovi i opštine.
Bolje 170 njih da raspoređuje, govorim za gradske uprave, nego jedan. Pametnije će to uraditi u mnogim slučajevima, jer će moći novac da rasporede za ono što je njima najvažnije. Ne može Republika da zna šta je najvažnije ni u Leskovcu, ni u Babušnici, ni u Pirotu, ni u Subotici, ni u Somboru. To bolje znaju ljudi koji tamo žive. Potcenjivanje je građana tih gradova i njihovih gradskih uprava i reći da oni to ne znaju. Možda neki gradonačelnici i ne znaju. Treba građani da plate cenu što su birali pogrešne gradske uprave i da, eventualno, na ovim izborima izaberu druge.
Neko je postavio pitanje - da li ima garancije da će ovo da pomogne gradovima i opštinama? Ne postoji ni za šta u životu garancija. Ako neko kome daš novac, imovinu nije sposoban da nešto sprovede i ako su građani nesposobno izabrali, onda su i građani delimično krivi. Dakle, ništa vam ne daje garanciju, ali ovo daje mogućnost i šansu da se stvari poboljšaju.
Treća dilema koja je sada zaista lažna dilema, rekla je gospođa da nije sigurna, odnosno da joj se na prvi pogled čini da ovo ne smanjuje postojeće ravnomernosti u razvoju. Zaista se može pogledati ova tabela. Ako 127% povećanja za Crnu Travu ili 89% povećanja za Ražanj, u odnosu za 11% povećanja za Beograd, nije smanjivanje neravnomernosti, n,e znam šta onda treba da se uradi? Može jedino ako bi 500% bilo za lokal, a 11% za Beograd. Onda bi neko rekao – to opet još više košta. Onda smo u začaranom krugu.
Dakle, definitivno ovaj predlog smanjuje neravnomernost i disproporcije između razvijenosti gradova i opština, jer manjima i siromašnima daje više ne kroz porez na zarade, nego kombinovano i duplo više porez na plate i kroz veće transfere. Da li je to dovoljno, to je pitanje. Verovatno ćemo reći da nije i nemoguće je da se te razlike za kratak period smanje ako su se pravile decenijama.
Ono što hoću da kažem da ne stoji ni da amandmanima nešto krucijalno novo može od ovoga da se napravi. Mi pričamo o pet, šest članova koji treba omoguće pravedniju raspodelu novca. Amandmanima na pet, šest članova nemoguće je napraviti krucijalne promene.
Dakle, hoću da vam kažem da možete glasati, možete da ne glasate za ovo, ne možete reći da nije dobar predlog zato što, prosto, dajemo mogućnost najpre da gradovi se takmiče po tome ko će više ljudi zaposliti da bi više prihoda ostalo u njihovoj kasi, a siromašnima dajemo više para kroz transfere. Ko gubi? Gubi Republika.
Navijamo za to da Republika izgubi, jer ona ne ume da raspodeljuje prihode i rashode u lokalnim samoupravama. Pokazalo se to u svim zemljama u Evropi i u svetu. Centralna država ne zna da vodi lokalne finansije i ne treba da vodi lokalne finansije i lokalne projekte. Centralna država treba da uskače samo tamo gde su lokalne samouprave nemoćne. To su kada su elementarne nepogode, kada su neki regionalni projekti na teritoriji lokalne samouprave, ništa više od toga. Sve ostalo mogu sami gradovi i opštine, ali moraju da imaju novac.
Dakle, ovo jeste samo prvi korak, jer je samo jedan zakon u pitanju, a mi smo pet zakona podneli. Košta, ali mnogo više košta da se ne primeni jer šta je cena ako se ne primeni? Znači da se dodatno produbljuju razlike između malih i siromašnih gradova i Beograda.
Nije u pravu ni koleginica, kada je rekla da u Beogradu je sve šareno i ovako, a da u svim drugim gradovima situacije nije tako teška.
Beograd je zapravo jedini grad danas koji plaća 100% naknade svojim trudnicama. To nije moguće ni u Kraljevu, nije moguće ni u Vranju, nezavisno od toga ko je na vlasti i gde. Zašto? Zato što Beograd ima tolike prihode da to može da uradi. Može da sufinansira razliku između 65%, koliko plaća Republika i 100%, kolika je naknada za trudnice, a svi drugi to ne mogu.
Dajemo mogućnost kroz ovaj model, koji je sličan skandinavskom modelu, gde socijalna komponenta u rashodima jeste značajna, da i drugi gradovi, da i Kraljevo i Subotica mogu, ako hoće, ako im je to prioritet da donesu sutra odluku. Ako Subotica dobije 800 miliona dinara više od ovoga, pa zašto ne bi i Subotica donela odluku da sto posto naknade porodiljama se isplaćuje tako što će sufinansirati ovu razliku od 30%? To će moći svaki grad u Srbiji. To će moći čak i Sjenica, jer će njoj budžet biti povećan za 240 miliona dinara, što je ogromno povećanje za jedno tako malu opštinu.
Prosto, mi možemo reći da li je ovo dovoljno i uvek bi bilo bolje kada bi mogli da damo još više. Mi smo pokušali da nađemo jednostavno meru između potrebe lokala da postojeće funkcije obave na kvalitetan način i održivosti makro-ekonomskog sistema.
Smatramo da ono što košta ovaj predlog zakona je mala cena u odnosu na gubitak koji se kumulira ukoliko se ništa ne preduzme i uradi. Hvala.

Hvala vam na brizi, ali ne bih nikada potpisao neki predlog sa idejom da se obrukam. Zaista, ovo što smo razgovarali ranije nije važno da li će biti u narednoj Vladi, čak ni u sazivu narednog Parlamenta, mnogo mi je važniji obraz i da se ne obrukam.
Upravo zbog toga sam možda predložio i nešto veći procenat poreza na zarade nego što bi matematika to tražila – 80% porez na zarade je zaista ogromno povećanje za lokalne samouprave. Ma koliko neki poslanici nipodaštavali porez na zarade kao prihod, masa plata u Srbiji nakon odmrzavanja, porasla je u ovoj godini sa 30 na 36. Izvinjavam se, porasla je čak i u ovoj godini, negde 10% u prvih šest meseci su porasli prihodi od poreza na plate, zato što su odmrznute plate i inflacija takođe. To su nominalne kategorije.
Porez na zarade je ozbiljan izvor prihoda i porez na zarade će sigurno omogućiti gradovima koji su već sada veliki, da imaju jedan siguran izvor prihoda, a za male smo osmislili ovo rešenje da dobiju veće transfere nego što danas imaju, čak i po važećem zakonu. Dakle, to jeste suština, da oni koji su slabi dobiju mnogo više transfera nego danas, čak i kada bi se zakon poštovao.
Ne mislim danas, u smislu onog koliko je stvarno dato opštinama, dato je 16 milijardi manje. Kada bi se dalo 16 milijardi nazad, opet mi predlažemo da transferi budu u onim malim opštinama veći nego danas. To je sigurnost za njih i oni nisu zavisni od poreza na plate. Oni imaju duplu korist. Imaju sigurnost u tome što će imati veće transfere nego danas i druga mogućnost, da i oni imaju duplo više od poreza na zarade na njihovoj teritoriji, koje oni danas ne mogu da iskoriste, ali moći će, možda, za pet godina.
Dakle, ako dobiju sada mnogo više na ime transfera, moći će da izgrade infrastrukturu sa time, a onda će sutra moći da imaju i nekog investitora, pa da onda i oni osete veću korist od duplo većeg poreza na zarade koji njima ostaje. Oni će sigurno sporije osećati tu korist, nego razvijeni gradovi. Zato smo u razvijenim gradovima predložili umanjenje transfera. Dakle to je ideja, da razvijene puštamo da se bore što više samo za zapošljavanje ljudi, a da nerazvijene pomažemo kroz transfere, a da im za period kada postanu razvijeni i njima taj porez na zarade koji ostaje sa 80%, bude motiv dodatnom upošljavanju.
Međutim, mislim, a rekli ste nešto što je najvažnije ovde – centralizam je uveden početkom 90-ih godina. Koalicioni partner naš ima samo isto ime. Po mnogim njihovim manifestacijama sam video da su se oni bitno promenili. Ovde jeste jedna druga poenta, to sam rekao na početku ovog izlaganja. Bukvalno, svi poslanici koji sebe ovde u sali i sve poslaničke grupe su bile u poslednjih 20 godina u nekoj vladajućoj koaliciji, ili su bile same na vlasti, ili u koaliciji. Svi.
Centralizam postoji 20 godina i zato ga i ne predstavljamo kao napad na sadašnju, prethodnu vladu, prethodne vlade, problem je u tome što taj sistem nije promenjen. Promene sistema mora pre ili kasnije da se desi, ako želimo da napredujemo. Smatrali smo da saučestvujemo u jednom lošem sistemu, da taj sistem mnogi kritikuju, ali samo na rečima. Želeli smo da napravimo jedan konkretan predlog koji se sastoji iz pet zakona.
Zašto samo pet? Neko će reći – zašto ne i svi ostali? Bilo bi sigurno pretenciozno da jedna poslanička grupa izađe sa setom od 50 zakona. Nije nemoguće, ali je pretenciozno. Šta tek onda da kažemo, da smo došli sa 50 zakona u Skupštinu, na kakvu bi to reakciju naišlo od drugih? Dakle, to treba da radi Vlada i to je potpuno jasno. To je posao Vlade.
Međutim, želeli smo da pokrenemo ovaj postupak iz sledećih razloga. Ne samo da je finansijski centralizam uveden početkom 90-ih godina, iz ovog razloga koji ste vi rekli – straha od gubljenja političke moći, već je imovina 1995. godine, kao što znate, oduzeta lokalnim samoupravama, jer se isti taj čovek, da ne kažemo partija, plašio da će koalicija "Zajedno", koja je tada nadirala, dobiti lokalne izbore. Mislio
je, da ako imovinu oduzme gradovima i opštinama, da ga to spašava od gubitka republičkih izbora. Imovina je oduzeta opštinama i gradovima 1995. godine, oduzete su pare, ali su opet izbori izgubljeni. To znači da je to bilo potpuno pogrešno promišljanje u tom trenutku i kratkovido.
Suštinski, ono što su rekle kolege iz SRS, ili ne znam da li je neko drugi to rekao, prosto je neverovatno da je u Titovo doba postojao veći stepen decentralizacije nego danas. To je činjenica i to je sramota, na neki način, za sve nas koji ovde sedimo i koji smo 20 godina u razno raznim koalicijama.
Ušao sam 2002. godine, suštinski, u politiku, kada smo i osnovali stranku G17. Svi vi, neki ste došli ranije, neki kasnije, a neki imaju duži staž, kao što je gospodin Šami, ali je sramota da je u Titovo doba postojao veći stepen decentralizacije. Tada su i mesne zajednice imale svoje budžete. Tada su mesne zajednice bile pravna lica. Tada su gradovi bili više decentralizovani. Rekao je neko, čini mi se iz LDP, birali su predsednike sudova itd. Zašto da to ne priznamo?
U to doba su urađene poslednje hidrocentrale i autoputevi u našoj zemlji. Ni jedan jedini ogroman kapitalni objekat nije urađen za poslednjih 20 godina. To može biti odgovornost ove vlade, prethodne Vlade, ali i svih vlada u poslednjih 20 godina. To je loše. Loše je zbog toga što sam sistem ne dozvoljava da se razmaše, s jedne strane, lokalna inicijativa, a da Republika vodi računa o tim velikim kapitalnim objektima.
Zamislite tu situaciju da ministar saobraćaja u svom mandatu ima samo zadatak da uradi jedan jedini autoput, da ne radi četiri godine ništa drugo nego da gradi autoput Koridor 10 ili autoput kroz Zapadnu Srbiju, ili ma koji drugi koji se stavi kao prioritet. Sigurno je da bi bio završen, pa onda novi ministar saobraćaja završi drugi. Ovako, Ministarstvo saobraćaja gubi 90% svog vremena na lokalne puteve zato što su oni politički probitačni, ako asfaltira u selu ili neku ulicu u gradu, tu dobiješ politički poen. To tako traje već 20 godina. To nije pitanje ovog momenta. To je loše.
Mislimo da treba tu nadležnost da vrati lokalu, pa neka narod glasa za koga hoće da glasa u opštinama i gradovima, u zavisnosti od toga šta ti ljudi koji su tamo na vlasti rade. Republika onda može stvarno da ima manje ministara u Vladi. Ako bi Republika radila samo svoj posao, a to su nacionalni i regionalni projekti, ne bi morala da ima toliko ministara i ministarstava i birokratija centralne države bi bila manja. Tako da suštinski prebacivanje 80% od poreza na plate čini u prvi mah mali problem Republici. Neko je rekao – deficit. Ali, to je slična situacija kada hoćete nekoga da naučite da pliva. Možda se neko plaši da uđe u vodu. Gurneš ga u vodu i on mora da pliva da bi preživeo.
Suština je – ne možete napraviti sistem decentralizacije ukoliko se filigranski napravite da budete pod konac. Mora se krenuti. Neko je mogao da kaže – mnogo je 80%, dajmo 70%. Neko je to trebao da izračuna. Pričamo o ovome dva meseca, a niko ništa nije računao. Svi su mislili – ovi mlate praznu slamu.
Sada, kada smo došli u parlament, odjednom je sada Fiskalni savet, ovaj-onaj, a zaista jeste, na neki način, ne znam koji izraz da upotrebim, čudno da kada smo tražili podatke od Republičkog ministarstva finansija – dajte nam podatke koliko je danas Republika radila lokalnih projekata, tri ministarstva neće da daju podatke, kriju ih. Dobili smo delimične podatke koji pokazuju da 12 milijardi dinara ide danas na lokalne projekte, ali bez tri ključna ministarstva, tako da pretpostavljamo da je to dosta više.
Pitamo Puteve Srbije – dajte nam podatak koliko radite seoskih lokalnih puteva? Oni kažu – milijardu i 750 miliona dinara. Onda vidite kategorizaciju puteva po Zakonu o putevima i onda vidite da je ulica u Požarevcu proglašena za regionalni put. Maltene, sve ulice u gradovima su regionalni putevi.
Napravljena je pogrešna klasifikacija puteva, da je i ono što je lokalno proglašeno regionalnim, da bi Putevi Srbije to radili. To je loše, nezavisno od toga ko danas vodi Puteve Srbije i ko će sutra da ih vodi. Predlažemo da sa ovim počnemo uređenje sistema.
Gospodine Šami, vi ste potpuno u pravu, ovo je trebalo da dođe na kraju, da postoji konsenzus za decentralizaciju. Pošto se konsenzus nikada neće napraviti ukoliko samo pitate političke partije, građani su ti koji traže da se ovo napravi. Daću vam i primer Zakona o vraćanju imovine. Kako je moguće, a 16 godina imovina nije vraćana od 1995. godine, a možemo da okrivimo onoga ko je centralizovao sistem upravljanja imovinom, ali od 1995. godine pa do 2011. godine, taj sistem nije promenjen. Tu nije kriv Milošević. Miloševića nema na vlasti posle 2000. godine. Moramo da budemo tu samokritični.
Nije postojala kritična masa svesti za decentralizaciju. Sada EU kaže – vratite imovinu i mi sad vraćamo. A kada je Stalna konferencija gradova i opština tražila – vratite imovinu, 2005. godine, vaša stranka je tada rekla da to nije bilo u skladu sa Ustavom. Onda je donet Ustav. Sada jeste u skladu sa Ustavom, ali se opet ne vraća, ili je samo vraćena Crkvi.
Mi imamo u stvari jedan problem i treba da ga priznamo. Problem je da se pojedinci u vrhu stranaka plaše decentralizacije, jer to znači prenos i političke moći ka gradovima i opštinama i to je u stvari suština. Ali, mi zapravo smatramo da je to jedini način dalje demokratizacije, da dobijemo situaciju gde će zaista moći u Srbiji da se stvori hiljade nekih novih ljudi i lidera koji mogu nešto da pomere, od svoje mesne zajednice do svoje opštine, pa onda i u Republici. Mi sada imamo zatvoren sistem gde je nemoguće prodreti od dole ka gore ukoliko nisi poslušan u partiji. Hajde da budemo potpuno otvoreni.
Ovaj način da krećemo od fiskalne decentralizacije sigurno nije savršen. Ali, bolje i tako nego da ostanemo u centralističkom sistemu. Izazvano je to činjenicom da postoji veliki otpor 20 godina, ne proteklih dve godine, procesu decentralizacije i zato verovatno mora da bude radikalniji nego što bi bio u nekim okolnostima da u društvu, odnosno političkim elitama postoji svest da se decentralizacija vrši.
Mislim da je sve ovo što ste rekli vrlo korisno. Zaista ste rekli pravu stvar, da 20 godina živimo u centralističkom vremenu, ali je sramota za sve nas što to ne prekidamo. Ja vas zapravo pozivam ne da usvojite samo našu inicijativu, nego da date i neku vašu inicijativu, vašu i drugih partija, da krenemo ka procesu decentralizacije zajedno. Hvala vam.

Želeo bih samo da iskoristim priliku da vam na neke od ovih dilema koje ste rekli odgovorim, i to na primeru vašeg grada Kruševca. Vidim kroz celu raspravu danas da postoji strah od toga da se gradu poput Kruševca duplo smanjuju transferi u relativnom iznosu, a duplo povećava iznos koji ostaje od poreza na zarade. Postoji i strah šta to znači – kruševačka privreda je takva i takva i privreda drugih gradova i opština, da li ćemo imati manje itd.
Ja ću vam samo dati cifre za Kruševac, pa da vidite da je zapravo, razumem dilemu, mora da postoji, zato i služi debata, ali da je zapravo taj strah potencijalni bezrazložan. Danas Kruševac dobija od republike Vlade transfer u iznosu od 460 miliona dinara na godišnjem nivou. Tačno je da mi predlažemo da se on smanji u narednoj godini i iznosiće 360 miliona dinara za Kruševac.
Međutim, danas sa ovakvom privredom kakvu ima, daleko od toga da je jaka u Kruševcu, 40% poreza od zarade koja danas ostaje Kruševcu je 568 miliona. Već je danas taj iznos od 40% je veći od transfera koji danas Kruševac dobija. To je bolji i veći izvor prihoda za Kruševac, nego za transfere. Sa uvećanjem tog iznosa na 80% Kruševcu će ostati milijardu i sto trideset sedam miliona dinara poreza zarade. U odnosu na ovaj sadašnji transfer od 480 miliona to je neuporedivo. Ne znam šta da se desi sa poreskom stopom na plate, čak i kada bi se smanjila, opet mnogo više ostaje jer je iznos od 80% odmeren tako da je imamo bafler da možemo da eventualno i neko buduće smanjenje porezne zarade, da se to ne oseti u nekom smanjenju prihoda, nego samo da se uvećanje ovog lokalnog budžeta nešto možda umanji.
Inače, to sam rekao jednom, ponoviću još jedan put, lično smatram, da ukoliko se usvoji ovaj zakon, treba ići u pravcu prenošenja tih 80% kao izvornog prihoda lokalnim samoupravama, uvođenju poreske administracije koja kontroliše naplatu tih poreza u lokalu, inspekcije rada prenošene na lokal i konačna faza bi bila da se promeni zakon na porezu na zarade, da se da puno ovlašćenje na lokalu da određuje poresku stopu poreza na zarade u delu koji pripada njima, sa jednim plafonom koji ne može da se pređe kako se ne bi išlo na pogoršavanje uslova poslovanja za privredu, ali se može ići kao kod poreza na imovinu od nula pa do tog maksimalnog iznosa.
Taj strah konkretno za Kruševac a i za sve druge gradove bezrazložan, tih 80% poreza na zarade, čak jedina stvar koja jeste tačna, navodno, izgleda da je transfer kategorija koja je sigurno, a pokazalo se u poslednje tri godine da nije, a izgleda da porez na zarade nije sigurna kategorija jer može doći do rasta zaposlenosti i do pada zaposlenosti. Međutim, kada odredite 80% poreza na zarade da pripada lokalnoj samoupravi to je toliko puno da suštinski nema te bojazne da neka fruktoacija može bitno poremeti te odnose.
Mislim da ste mi dali, takođe, još jedno dodatno ubeđenje za zalaganje za decentralizaciju i da nemamo straha od toga što se pravi problem malo i Republičkom budžetu. Sami kažete da je gradonačelnik Kruševca 70-tih godina bio uspešan čovek što nije morao da traži, između ostalog, saglasnosti od centralne države. Zašto ne smanjimo birokratiju? Dakle, ukoliko bude nedostajalo novca centralnoj državi zašto se ne poukidaju te nepotrebne saglasnosti, smanji birokratija? Čemu služe te saglasnosti ukoliko koče efikasnost sistema? To je ono čime se ja sa vama potpuno slažem.
Dakle, ima sigurno prostora da se skinu rashodi na republičkom nivou, a da se prosto da gradovima i opštinama da dišu. Moram da vam kažem, ako neko pita da li je to moguće napraviti tako fiskalno prilagođavanje, u doba dok sam bio ministar finansija mi smo jednom prilikom, 2004, 2005. godine pravili fiskalno prilagođavanje od sto milijardi dinara samo u jednoj godini, pa to je moguće. Ovde mi pričamo o tome da 40 milijardi prenosimo lokalnim samoupravama uz istovremeno težnje da se smanje rashodi.
Što se tiče MMF, da vam kažem i to, to je jedna konzervativna institucija, s njima sam sarađivao i radio, kontaktirao 2000. godine. Njih ne zanima da li se neka zemlja razvija ili se ne razvija, ozbiljno vam govorim. Njih zanima, pre svega, da nema velikih oscilacija u tom stanju, da li neka zemlja, ne znam, ima stopu rasta 8%, 1%, njima je svejedno, samo su protiv bilo kakvog ulaska u neke rizike.
Kad god je nešto što im miriše na neki rizik, oni su automatski protiv toga. Zato uvek predlažu mere na prihodne strane, u kom smislu? Pa, kada je bila kriza kod nas predlagali su našoj Vladi povećanje PDV, predlagali uvođenje poreza dodatnog na platu tzv. kriznog poreza. Mi to nismo poslušali, mislim da je to dobro što se nije poslušalo, iako je bila dilema u Vladi, kao što sada postoji dilema da li ovako ili onako uraditi decentralizaciju. Pola Vlade je bilo za podizanje PDV i za uvođenje tog kreditnog poreza, a pola Vlade je bilo protiv. Na kraju, Hrvati su digli tokom krize i PDV i uveli dodatni krizni porez na plate i na kraju ostvarili manji rast budžetskih prihoda. Dakle, ova odluka se pokazala kao dobra, što tada nismo poslušali taj savet MMF.
Mislim da MMF generalno daje dobre preporuke, ali ne sve i ne treba sve slušati, jer oni idu linijom manjeg otpora, idu linijom da ne razmišljaju da li će nešto da donese, oni su samo protiv rizika, ali lično mislim da u Srbiji mora više da se rizikuje jer smo zemlja koja nije u stanju da može komotno da ide.
To je ono što sam hteo da vam kažem, pošto provejava taj strah – šta ako ostanemo sa manjim transferima u odnosu na danas, a imamo duplo više od poreza na plate, da li će nam biti nešto lošije? Neće biti lošije, jer uglavnom oni kojima bi moglo biti loše, to su manji i oni dobijaju veće transfere, a oni koji već imaju dosta sada od poreza na plate, imaće samo još duplo više. U svim tim gradovima, gledao sam te kalkulacije, iznos od povećanja poreza na zarade prevazilazi ono što se gubi u odnosu na smanjenje transfera, i to značajno.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred vama su predlozi četiri zakona. Radi se o tri dopune zakona i jedan je novi zakon, to je zakon o metrologiji.
Prvo bih obrazložio razloge za izmenu i dopunu Zakona o regionalnom razvoju. Kao što znate, prošle godine Skupština Srbije je usvojila ovaj zakon. Koji su osnovni razlozi za izmenu i dopunu Zakona o regionalnom razvoju?
Ideja celog zakona je bila da pomogne građanima koji žive u lokalnim samoupravama da budu bliži pretpristupnim fondovima EU, jer je osnova zakona bila formiranje statističkih regiona u Srbiji, koji bi bili institucionalno sposobni da, s jedne strane, povuku sredstva iz budžeta Republike Srbije namenjena ravnomernom regionalnom razvoju, a s druge strane da se formiraju institucije koje bi bile kompatibilne institucijama u EU i omogućile da se povuku pretpristupna sredstva za regionalni razvoj, koji čine jednu od najvažnijih komponenti pretpristupnih fondova EU uopšte.
Međutim, imali smo u zakonu sedam statističkih regiona. Uočili smo da su oni nejednake veličine imajući u vidu broj stanovnika, jer suštinski Vojvodina ima dva miliona stanovnika, Beograd ima milion i šesto hiljada stanovnika, KiM milion petsto osamdeset hiljada. Regioni koji su bili formirani u centralnoj Srbiji nisu bili ujednačeni što se tiče broja stanovnika. Zato smo sada predložili da se umesto sedam formira pet statističkih regiona, ali približno jednake snage u svakom pogledu, uključujući i broj stanovnika, kako bi bili uporedivi.
Predlažemo da se u centralnoj Srbiji formiraju samo dva regiona, i to region istočne i južne Srbije, i region Šumadije i zapadne Srbije. U regionu istočne i južne Srbije danas živi, odnosno po poslednjem popisu stanovnika milion i sedamsto hiljada ljudi, što je otprilike ekvivalentno broju stanovnika koji živi u Beogradu.
U jednom Beogradu, na mnogo manjoj površini, živi isto stanovnika koliko u celoj istočnoj i južnoj Srbiji, koja je daleko veća, ali to samo govori o problemima u kojima se nalazi naša zemlja, s obzirom da je svih ovih godina došlo do pražnjenja naših teritorija, zbog činjenice da je van Beograda daleko teže naći posao, da su plate mnogostruko manje, da je nezaposlenost mnogostruko viša i to je dovelo do toga da mladi napuštaju svoje gradove u kojima su rođeni, odlaze u Beograd, iz siromašnijih krajeva Vojvodine odlaze u Novi Sad.
To je praktično i razlog zašto mi radimo ovaj zakon i zašto pravimo instrumente koji bi trebalo da podstaknu ravnomerniji regionalni razvoj, kako bi zadržali stanovništvo i kako u nekoj budućnosti, bila ona 10, 20, 30, 50 godina, Srbija ne bi ponovo gubila teritorije.
Ako nema stanovnika na nekoj teritoriji, zemlja nema suverenitet nad tom teritorijom, pre ili kasnije.
U tom smislu jeste važno da se uspostavi decentralizacije. U ovoj fazi, govorimo o statističkim regionima, ali sam ubeđen da će krajnje rešenje najbolje za Srbiju biti da se uradi faktička politička regionalizacija, koja ne mora da bude ista kao ova statistička, jer je potrebno za političku regionalizaciju otvoriti jednu široku javnu debatu, koja ne može kratko trajati, u koju moraju biti uključeni ne samo političari, već i ljudi iz struke, građani i na osnovu toga doći do najboljih rešenja.
U svakom slučaju, region istočne i južne Srbije danas naseljava oko milion i 700.000 stanovnika, dok region Šumadije, i zapadne Srbije naseljava dva miliona 80.000 stanovnika. Na taj način, svi ovi regioni, otprilike, imaju između milion i 600.000 i dva miliona stanovnika i na taj način su približno jednaki. Nažalost, nisu jednaki po svojoj razvijenosti i u tome će i biti zadatak, ne samo ove vlade, već i svih budućih vlada, da smanjuje razlike u stepenu razvijenosti.
To je osnovni razlog zašto smo pristupili izmenama i dopunama Zakona. Kada smo već pristupili izmenama i dopunama zakona, zbog ovog osnovnog razloga, onda smo odlučili i da prihvatimo neke od primedbi koje smo čuli u javnoj raspravi, uključujući i raspravu u parlamentu tokom donošenja zakona. I sam sam došao do zaključka tokom te rasprave, ali je bilo kasno da intervenišem, da je moguće da je prva verzija zakona unosila previše birokratskih institucija i previše administracije u ceo sistem.
Prethodni zakon je predviđao da, osim nacionalne Agencije za regionalni razvoj i oblasnih agencija, postoje i posebne nove agencije na nivou regiona. Ovaj zakon sada to ukida. Nema potrebe da se formiraju neke posredničke agencije između centralne, nacionalne i onih koje već postoje sada u regionima, već je potrebno da postojeće oblasne agencije, koje se zovu u praksi regionalne razvojne agencije, kao što su Raris u Zaječaru, kao što je regionalna razvojna agencija u Kragujevcu, kao što je regionalna razvojna agencija u Požarevcu, Braničevskog okruga, kao što je, na primer, u Vranju, u Leskovcu, u Novom Pazaru, Užicu, Kraljevu.
To su uglavnom gradovi gde postoje, u centralnoj Srbiji regionalne agencije. U Vojvodini su one u Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici i Somboru. Te regionalne agencije, koje su suštinski na nivou oblasti, treba da postanu jedine agencije koje zakon definiše uz nacionalnu.
Nema nekih srednjih nivoa agencija, kako se ne bi povećavala administracija i kako bi se ostvarila direktna komunikacija između centra i lokalne samouprave.
Kada govorimo o decentralizaciji, iskustva različitih zemlja u Evropu, su naravno različiti. Postoje tri tipa države danas u EU. Postoje federacije. To su države koje imaju tri nivoa vlasti – federalne jedinice, regione i lokalne samouprave. To su zemlje poput Austrije, Nemačke.
Postoje takođe regionalizovane države i mislim da je to model kome Srbija u nekoj budućnosti treba da teži. To su države koje suštinski imaju centralnu vlast, ali imaju i srednji nivo vlasti na nivou regiona, a onda i veliku lokalnu samoupravu na nivou opština gradova. To je po meni najbolji model. Takav model danas funkcioniše u Italiji, u Španiji, i u najvećem, rekao bih, broju evropskih zemalja. Postoje naravno i unitarne države kao treći model koji sasvim sigurno nije dobar i te zemlje su danas retke.
Suština decentralizacije je da se prenese što više ekonomske, političke moći lokalne samoupravi, a tek onda regionu. Na prvom mestu su ovlašćenja lokalne samouprave, ali i obaveze. Problemi koji nastaju u procesu decentralizacije u praksi, jesu ako neka država, a to je bio slučaj u nekim zemljama istočne Evrope, prenese obaveze, ali ne prenese ovlašćenja. To je, na primer, slučaj u Mađarskoj. Prenese obaveze opštinama, ali ne da fiskalne izvore da oni mogu da ostvare te obaveze i onda samo imaju probleme u ostvarivanju toga.
Jako je važno u narednom periodu odrediti koji su to fiskalni instrumenti iz kojih će se finansirati nova ovlašćenja koja treba da dobiju lokalne samouprave i naravno to podrazumeva da se vrati imovina lokalnim samoupravama, jer bez toga nema suštinske decentralizacije.
Naravno da ima i argumenata da bi neke stvari trebalo da budu centralizovane. Međutim, ti argumenti suštinski ne piju vodu, jer ma kakva administracija na lokalu bila, ona može biti efikasna, a nažalost, može biti loša i neefikasna. Ma kakva bila, sigurno je da građani koji žive u nekoj opštini imaju daleko veći motiv da reše neke svoje lokalne probleme, nego što ga ima bilo ko u bilo kojoj administraciji u Beogradu.
U tom smislu, prenos imovine sa Republičke direkcije ka lokalnim samoupravama sasvim sigurno daće veća prava, ali i veću odgovornost lokalnim samoupravama. To će sigurno ubrzati proces stavljanja u funkciju ove imovine.
Moram da kažem da su se u praksi pokazale neke lokalne samouprave koje su, zaista, takva ovlašćenja sposobne da koriste. Zbog njih treba ta ovlašćenja dati svima. Daću vam primer – eksproprijacija, na primer, za izgradnju nacionalnog koridora 10 u Srbiji traje godinama, bez obzira što je vrše centralni organi, dok eksproprijacija zemljišta na Koroman polju u Kragujevcu traje svega nekoliko meseci, a suštinski je izvode lokalni gradski organi.
Ili, rešavanje problema imovine fabrike u stečaju u Leskovcu ''Inkol'', traje svega nekoliko meseci, a lokalni organi je ne sprovode za potrebe budućeg investitora nemačke kompanije "Falke", koja treba da izgradi novu fabriku čarapa u Leskovcu, koja treba da krene da radi u maju.
Lokalna samouprava sigurno ima više interesa i više motiva da stavi neku imovinu u funkciju. Zato imovina treba i mora da se vrati lokalnim samoupravama.
Što se tiče drugih izmena koje ovaj zakon donosi, sve jedinice lokalne samouprave ostaju da se razvrstavaju u četiri grupe, kao što je ovaj prethodni zakon predvideo, ali se uvodi i pojam devastiranih područja. To su lokalne samouprave čiji je stepen razvijenosti ispod 50% od republičkog proseka.
Nažalost, danas ima čak 40 opština u Srbiji koje se nalaze ispod 50% republičkog proseka u pogledu stepena razvijenosti. Upravo zbog toga, Vlada je formirala jedan poseban fond za podsticanje zapošljavanja u takvim područjima. Izdvojili smo za prvu svrhu 100 miliona evra u taj fond i prvi krediti se odobravaju ove nedelje. To će biti kredit koji se odobrava "Simpu", za pokretanje proizvodnje, izgradnje nove fabrike lesonita u Kuršumliji u "ŠIK-Kopaonik", s obzirom da je "Simpo" preuzeo da vodi tu fabriku. Međutim, to je tek prvi projekat.
U svih ovih 40 opština ima puno nezaposlenih, nema posla i ideja je da se u devastiranim područjima krediti odobravaju investitorima bez klasične bankarske garancije, već uz ručnu zalogu na opremu koja se kupuje iz kredita, i na period koji je znatno duži od dosadašnjih perioda otplate za uobičajene kredite. Period otplate je osam godina, uz tri godine perioda počeka, sa kamatom od 2% godišnje.
Da bi imali taj instrument u funkciji, moramo da imamo definisano po odgovarajućem statističkim kriterijuma, ko to sve spada u devastirane opštine, odnosno ko sve ima nivo razvoja ispod 50% od republičkog proseka.
Takođe, kao što sam rekao, za razliku od prethodnog zakona, neće biti formirane agencije na nivou regiona. Neće postojati vojvođanska agencija. Neće postojati agencija jedna za južnu i istočnu Srbiju. Neće postojati jedna agencija za Šumadiju i zapadnu Srbiju, već se naprotiv zakonom predviđa koliko najmanje agencija mora u ovim regionima da se formira.
U regionu Vojvodine najmanje tri agencije moraju dobiti akreditaciju od Nacionalne agencije za regionalni razvoj. U najmanju ruku, u Sremu, Banatu i Bačkoj po jedna. Takođe, u Beogradu nema potrebe za više od jedne agencije, s obzirom na površinu koju Beograd zahvata. U regionu Šumadije i zapadne Srbije četiri, zbog veličine teritorije.
Danas, već u ovom trenutku, kao što sam već rekao, imamo agenciju koja je veoma aktivna u Kragujevcu, u Kraljevu, u Užicu, u Novom Pazaru. To su agencije koje danas rade i suštinski će se proces podsticanja regionalnog razvoja vršiti preko tih oblasnih, odnosno regionalnih razvojnih agencija, tako da će one biti glavni nosilac ravnomernog regionalnog razvoja, a uloga nacionalne agencije će biti da ih akredituje i da im pomogne u prvoj fazi, tamo gde je potrebno u obuci, mada mnogi od njih već imaju jako dobar kadar, s obzirom da je većina njih i formirana sredstvima donatora iz EU i drugih zemalja.
Tako da će suštinski ove agencije pokrivati prirodno teritoriju koju budu tražili preduzetnici iz te oblasti, a ne kako kroje političari.
Daću vam primer. Sigurno je da će regionalna razvojna agencija u Užicu pokrivati ne samo teritoriju Užica, Požege, Arilja, već i susednih opština u Sandžaku, kao što su Priboj, Prijepolje, Nova Varoš, kao što će, s druge strane, regionalna agencija u Novom Pazaru pokrivati Tutin, Sjenicu i Novi Pazar, pri čemu će biti moguća konkurencija, i ako privrednici u nekom regionu, preduzetnici, traže usluge agencije iz drugog grada, moći će slobodno da biraju.
Dakle, nećemo to da zakivamo, već želimo da omogućimo da se agencije takmiče. Ako, na primer, preduzetnici u Medveđi više žele da rade sa agencijom u Leskovcu, zato što je ona efikasnija i omogućava im sredstva iz EU, a ne žele sa agencijom u Vranju, niko im to neće zabraniti.
Dakle, nosioci razvoja će biti konkretne regionalne razvojne agencije i nema potrebe da u okviru regiona imamo posebne samostalne agencije.
Ali, na nivou regiona ćemo imati razvojne savete koji će formulisati prioritete u regionalnom razvoju regiona, pri čemu će u tim regionalnim savetima sedeti predstavnici iz različitih opština koje pripadaju jednom regionu i moraće da budu proporcionalno teritorijalno zastupljeni kako bi odrazili interese svih koji su u okviru jednog regiona.
Znam da je materija ovog zakona veoma pogodna za svađe i da su građani Srbije skloni svađama, ali ideja zakonodavca nije da produbljuje svađe, već da omogući onima kojih se ovo tiče, to su pre svega građani, da imaju brže i bolje usluge, bilo u oblasti izgradnje infrastrukture, bilo u oblasti zapošljavanja, odnosno razvoja preduzetništva, jer je to glavna uloga agencija koje već postoje.
Dakle, bitna razlika u odnosu na prethodni zakon jeste što se neće osnivati nove agencije, neće se zapošljavati nova administracija, već postojeće agencije će biti akreditovane da nastave i prošire polje delovanja koje već do sada imaju. To su suštinski novine u Zakonu o regionalnom razvoju.
Druga dva zakona su međusobno povezani, prvi je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, odnosno Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije.
Da se podsetimo zašto je uopšte 2007. godine u decembru donet Zakon o pravu građana na besplatne akcije. Zato što je to obaveza iz Ustava Srbije da svi građani imaju pravo na jednakost, koja je garantovana članom 21. stav 3. Ustava.
S obzirom da je Zakon o privatizaciji omogućio jednom broju građana, čije su firme bile predmet privatizacije, da dobiju u tom postupku privatizacije koji je trajao od 90-ih godina pa sve do danas besplatne akcije, a da neki drugi građani nisu, i to većina građani, nije imala prilike da dobije nikakve akcije, onda je bila obaveza da se jedan ovakav zakon donese i on je donet u decembru 2007. godine, u okolnostima koje su, morate se složiti, bile potpuno drugačije od ovih u kojima danas živimo, imajući u vidu da je to bio period uspona, kako u našoj ekonomiji, tako uopšte i u ekonomiji u svetu.
Imajući u vidu da zakoni moraju, ako se želi biti pragmatičan, da se prilagođavaju realnosti, odnosno praksi, mi smo odlučili da uradimo izmene i dopune zakona i da neke osnovne stvari zadržimo, ali da neke i promenimo.
Osnovna izmena u odnosu na prethodni zakon jeste da će građani steći besplatne akcije i pre procesa privatizacije. Prethodni zakon je davao mogućnost da se akcije dobiju tek šest meseci nakon što okonča proces privatizacije. Imajući u vidu da su se okolnosti promenile, da je objektivno zbog svetske ekonomske krize proces privatizacije usporen, mi smo odlučili da se suštinski građanima akcije podele odmah, odnosno u rokovima koje ovaj zakon predviđa, odnosno da se ne čeka proces privatizacije, već pre procesa da se to uradi.
Do sada se za besplatne akcije prijavilo ukupno 4.814.130 građana. Takođe, pravo na besplatne akcije steklo je i 150.326.000 zaposlenih i bivših zaposlenih u najvećim javnim, odnosno državnim preduzećima. Do sada su besplatne akcije podeljene građanima za kompaniju NIS. Takođe, 23.200 zaposlenih u NIS-u je dobilo besplatne akcije NIS-a.
Imajući u vidu da su predmet besplatne podele akcije velikih državnih kompanija, poput EPS-a, Telekoma, NIS-a, Aerodroma, ali i nekih drugih preduzeća koja su privatizovana u prethodnom periodu metodom tendera i, ako se sećate, Zakon o privatizaciji je davao obavezu da se od svake privatizacije 15% podeli radnicima, a 15% da se stavlja u tzv. Privatizacioni registar, gde su čekale momenat da se distribuiraju građanima.
Prethodni zakon je utvrđivao da se te akcije koje su stajale od 2000. godine u Privatizacionom registru, da se one u obliku novca podele građanima, jer je bila obaveza Agencije za privatizaciju da izvrši prodaju tih akcija. Zaista, nakon decembra 2007. godine, kada je Zakon donet u Skupštini, Agencija je krenula da prodaje akcije iz Privatizacionog registra, uspela je da proda akcije Holcima, Lafarža, cementare u Kosjeriću, Henkela, Zorke Farma iz Šapca, Beogradske pekarske industrije, DDOR-a iz Novog Sada, Šumadija leka i Hebe iz Bujanovca.
Međutim, sve te prodaje su ostvarene u prvoj polovini 2008. godine. Iz tih prodaja ostvareno je 7.337.825.907 dinara. Nakon toga, nakon sredine 2008. godine, krenula je svetska ekonomska kriza i niko od kompanija koje su preostale da otkupe ove akcije koje su bile u Privatizacionom registru, kao što je Filip Moris, odnosno Duvanska industrija Niš ili BAT, odnosno Duvanska industrija Vranje, Lukoil, Valjaonica bakra Sevojno, Rubin, Polet iz Novog Bečeja, Jelen Do, Danubius, oni nisu bili u stanju da te akcije otkupe, s obzirom da su se sve kompanije i u svetu, a kamoli u Srbiji suočile sa efektima finansijske krize.
U tom smislu, jedan dobar deo akcija iz Privatizacionog registra još uvek nije unovčen, samim tim nije podeljen građanima.
Ono što je do sada prodato, podeljeno je početkom ove godine građanima, to je tih 7.337.000.000 dinara, zato su svi građani dobili po 1.700 dinara na ime tih udela koji su do tada prodati.
Takođe, država u ovom trenutku ima još jednu instituciju koja se bavi prodajom akcija. To je Akcijski fond, koji je formiran kada i Agencija za privatizaciju i koji raspolaže manjinskim paketima državnih akcija u preduzećima, plus akcijama koje se vraćaju u Akcijski fond ako se ugovori o privatizaciji raskinu. Akcijski fond danas postoji kao institucija već osam godina, kao institucija koja u ime Vlade prodaje akcije manjinske udele države, pre svega na berzi, mada je moguće da to čini po zakonu i tenderskim putem.
Odlučili smo da akcije koje nisu do sada prodate iz ovog privatizacionog registra, to su akcije kompanija privatizovanih od 2000. godine naovamo, kao što sam rekao Duvanska industrija Niš, Vranje, Lukoil i ostale, spojimo sa do sada neprodatim akcijama Akcijskog fonda i da objedinimo te dve stvari u jednu novu, a to je, kako smo ga nazvali u zakonu, akcionarski fond, koji će emitovati besplatne akcije građanima.
To će zapravo biti sublimirane akcije svih ovih preduzeća u kojima država ima učešća, a koja spadaju u kompanije relativno manje vrednosti u odnosu na ove velike poput Telekoma i EPS-a, tako da će po novom zakonu suštinski, osim akcija NIS-a, građani dobiti besplatne akcije Telekoma, EPS-a i Aerodroma Beograda, plus objedinjenu akciju akcionarskog fonda, koja nastaje spajanjem portfelja Akcijskog fonda i Privatizacionog registra.
Znam da možda zvuči komplikovano, ali reći ću vam o kojim se i koliko paketa akcija tu radi. Što se tiče akcija koje su danas u vlasništvu Akcijskog fonda, tu ima 1.500 paketa akcija, nominalne vrednosti oko 23 milijarde dinara, dok preostalih akcija u privatizacionom registru ima 75 paketa, tako da će sve ovo zajedno činiti objedinjenu akciju novoformiranog akcionarskog fonda.
Ovaj fond neće zapošljavati nove ljude. On će imati kao organ upravljanja nešto poput upravnog odbora. Nazvali smo to savet fonda, koji će imati četiri člana. Suštinski će njime upravljati Agencija za privatizaciju.
Ovim zakonom vršimo i racionalizaciju državne administracije. Ukida se sadašnji Akcijski fond. Zaposleni se prebacuju u Agenciju za privatizaciju i umesto da dve institucije vrše prodaju državnih akcija na berzi ili metodom tendera ili aukcije, to će činiti samo jedna, odnosno Agencija za privatizaciju.
Akcionarski fond će biti masa tih akcija, ali bez zaposlenih. Tim fondom će suštinski upravljati savet koji će imenovati Vlada. Imaće četiri člana. Tehnički će realizaciju i prodaju tih akcija na berzi vršiti Agencija za privatizaciju.
Agencija za privatizaciju će takođe emitovati ove besplatne akcije akcionarskog fonda građanima i građanima će moći njima samostalno da trguju na berzi ili da čekaju da se steknu uslovi da im Agencija isplati gotovinu, kao što je to bio slučaj početkom ove godine kada je isplaćeno ono što je do sada prodato.
Dakle, Agencija za privatizaciju će vremenom prodavati akcije. Kada se nakupi odgovarajući iznos sredstava ponudiće taj novac građanima, ali će građani imati pravo i da pre toga sami pokušaju da prodaju svoje objedinjene akcije. Objedinjene akcije će biti podeljene u više paketa, kako bi ljudi mogli da prodaju deo po deo ili ako neko želi moći će da proda sve odjednom.
U akcionarski fond, osim akcija sadašnjeg Akcijskog fonda, inače da kažem koja je bitna razlika, ukoliko ne bi bilo izmene zakona ove akcije kojima danas upravlja Akcijski fond, prihodi od prodaje bi išli u budžet, za razliku od toga po ovom zakonu prihodi ne idu u budžet nego idu građanima. To je razlika jer se taj novac direktno stavlja građanima na raspolaganje kroz besplatne akcije.
Kolika je vrednost tog paketa to će tržište pokazati, s obzirom da je nominalna vrednost sadašnja tih akcija 27 milijardi dinara. Tek na tržištu će se videti koliko će investitori biti spremni to da plate. Naravno da to sve zavisi od momenta trgovine akcijama.
Zakonom je predviđeno da se u novoformirani akcionarski fond naknadno i sukcesivno ubacuju i akcije onih preduzeća koja će se kasnije privatizovati metodom tendera, kao i deo kapitala javnih komunalnih preduzeća, koja će biti privatizovana ukoliko to odluči lokalna samouprava, odnosno Vlada u zavisnosti od slučaja do slučaja.
Drugim rečima, pošto trenutno ne postoji strategija, do kraja izdiskutovana i usvojena o privatizaciji javnih komunalnih preduzeća, ovaj zakon predviđa da ukoliko dođe i ako dođe do privatizacije konkretnih javnih komunalnih preduzeća, onda i 15% akcija javnih komunalnih preduzeća, koja budu predmet privatizacije, ako se to odluči, ulazi u akcionarski fond i predmet je besplatne podele akcija. U tom slučaju 15% akcija bi pripalo zaposlenima u tim javnim komunalnim preduzećima koje su predmet besplatne podele.
Za razliku od prethodnog zakona zaposleni i bivši zaposleni Galenike i JAT-a neće dobiti besplatne akcije po kriterijumima na kojima dobijaju zaposleni i bivši zaposleni NIS, Telekoma, EPS i Aerodroma, već će svi dobiti besplatne akcije do 15% vrednosti ovih kompanija, kao što je to slučaj sa svim drugim društvenim preduzećima koja su privatizovana u procesu privatizacije.
Takođe, ovde se obavezuju preduzeća Aerodrom "Nikola Tesla" i EPS da izvrše tzv. korporatizaciju, odnosno pretvaranje iz javnog preduzeća u deoničarska društva, kako bi uopšte njihovim akcijama moglo da se trguju na berzi, i to Aerodrom Beograd ima rok do 30. juna da završi proces pretvaranja u akcionarsko društvo, dok EPS ima rok do 31. decembra ove godine da se transformiše u akcionarsko društvo.
Zakonom se nalaže NIS da izvrši korporatizaciju, odnosno pretvaranje u akcionarsko društvo do 30. juna ove godine, što znači da će od tada građani moći da akcije koje su dobili početkom ove godine iznesu slobodno na berzu i da ih prodaju.
Suštinski, građani će ove godine, osim akcija NIS-a i gotovine koju su dobili početkom godine, dobiti akcije Telekoma, akcije Aerodroma Beograd i objedinjenu akciju Akcionarskog fonda koja sadrži sve ove pakete o kojima sam govorio, a sledeće godine će dobiti i besplatne akcije EPS i na taj način će biti završena besplatna podela akcija u Srbiji.
Produžava se i rok do koga se neće naplaćivati nikakva naknada za trgovinu ovim akcijama na berzi, do 31.12.2012. godine. Dakle, do 31. decembra 2012. godine građani koji se odluče da prodaju svoje akcije na berzi za to neće plaćati nikakvu naknadu. Suština je u tome da će ulogu brokera za građane igrati Pošta, odnosno Poštanska štedionica kao državno preduzeće i oni će to besplatno činiti za građane.
Dok će samo zaposleni i bivši zaposleni Telekoma, EPS-a, NIS-a i Aerodroma morati ako žele svoje akcije, koje su mnogo vrednije zbog godina radnog staža i drugog sistema na koji se obračunavaju, da angažuju u sopstvenoj režiji brokera po svom nahođenju i da sami odluče kada će da prodaju akcije na berzi.
To je suština izmena Zakona o besplatnim akcijama. Želimo da ove godine podelimo sve akcije, osim akcija EPS-a koje bi podelili sledeće godine. Preduslov da se akcije podele jeste da se i Aerodrom i EPS pretvore u akcionarska društva da bi uopšte mogla da se izračuna njihova vrednost i da se odredi kolika je nominalna vrednost akcija građana i onda, nakon te podele, građani će dobiti pravo da trguju njima na berzi i pre nego što bude proces privatizacije.
Naravno, u slučaju Telekoma to će se poklopiti tako da suštinski proces privatizacije Telekoma će ići uporedo sa ovim procesom, tako da će građani imati jasnu sliku kolika će vrednost biti ostvarena na međunarodnom tenderu.
Na međunarodnom tenderu jedan od uslova će biti da će pobednik morati da ponudi istu onu cenu koju je ponudio državi, da najmanje takvu cenu ponudi i građanima za besplatne akcije, a građani će sami birati da li će prihvatiti tu cenu ili će čekati u nekoj budućnosti da vrednost akcija eventualno još poraste i tek onda prodavati.
Dakle, građani imaju slobodu izbora. Važno je takođe da NIS završi svoj proces pretvaranja u otvoreno akcionarsko društvo. Čuli smo i najave iz menadžmenta NIS-a da oni su spremni da to završe do juna, tako da se ovo poklapa sa obavezom koju imaju u zakonu i onda će građani moći da trguju i tim akcijama na berzi.
Jedino preduzeće koje neće ići u proces privatizacije, a čije će besplatne akcije građani dobiti, jesu EPS i Aerodrom. Za EPS i Aerodrom trenutno ne postoje planovi da se privatizuju, ali to ne znači da građani neće moći svoje akcije da prodaju na berzi zainteresovanim investitorima.
Ujedno, EPS predstavlja ubedljivo najvrednije preduzeće u celom ovom paketu. Verovatno je tri-četiri puta vrednija od drugog sledećeg po redu po vrednosti ovde. Verujem, odnosno ubeđen sam da se u slučaju Telekoma neće ponoviti slučaj NIS-a, s obzirom da se ovde radi o međunarodnom tenderu a ne o direktnoj prodaji i da će vrednost akcija biti tržišna, adekvatna i da će konačno građani shvatiti i videti vrednost ovog zakona.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o Agenciji za privatizaciju, s obzirom da se ukida Akcijski fond, onda Agencija za privatizaciju preuzima dosadašnje poslove Akcijskog fonda. Takođe se formalizuje nešto što Agencija već i radi do sada po Zakonu o stečaju, a to su poslovi stečajnog i likvidacionog upravnika. Agencija dobija mogućnost da, ukoliko je neki državni organ ovlasti, da može da vrši prodaju nepokretnosti u ime i za račun prodavca. To je suština izmena Zakona o Agenciji za privatizaciju.
Konačno, imamo jedan potpuno različit zakon pred nama, a to je zakon o metrologiji. Potreba za donošenjem ovog zakona proističe iz činjenice da sadašnji zakon potiče još iz doba državne zajednice Srbija i Crna Gora. Druga stvar je da je potrebno da se uskladi sa regulativom STO i EU u koje želimo da uđemo.
Osnovni problem u sadašnjem zakonu jeste što Direkcija za mere i dragocene metale, koja inače obavlja poslove overavanja merila kao što su pregled i žigosanje merila, izdavanje uverenja itd, ona vrši, s jedne strane i merenje, a sa druge strane vrši i nadzor nad time što je sukob interesa u skladu sa evropskim zakonodavstvom, tako da je potrebno jasno razgraničiti nadležnosti Direkcije za mere i dragocene metale i laboratorija koje su ovlašćene da vrše overavanja različitih merenja.
Ovo je jedan tehnički zakon, koji je međutim jako važan jer definiše merenje u oblasti prometa roba i usluga, kao što su vage, benzinske pumpe, rezervoari, taksimetri, vodomeri, gasomeri, brojila električne energije. Takođe, u oblasti zaštite zdravlja i opšte bezbednosti, kao što su razna merenja putem manometara za merenje krvnih pritisaka, injekcioni špricevi, termometri. U oblasti zaštite životne sredine propisuje merila za zaštitu od zračenja. U oblasti kontrole i bezbednosti saobraćaja propisuje način merenja kod radara, etilometara, uključujući i alkotestove, i to je zakon koji jeste važan za funkcionisanje života.
Dakle, zakon obezbeđuje da se neko merilo koje definiše ovaj zakon može staviti u funkciju odnosno na tržište samo ukoliko je bezbedno. Mora imati institucija koja određuju šta je to, ali mora postojati i institucija koja vrši nadzor nad laboratorijom. Znači, laboratorija ima funkciju da da sertifikat za bezbednost, ali Direkcija za mere i dragocene metale ima funkciju nadzora i može eventualno poništiti nalaz laboratorije odnosno obe ove institucije moraju biti u saglasnosti da bi imali u upotrebi na tržištu bezbedna merila.
To je uglavnom najvažniji sadržaj ovog zakona. Hvala vam, dame i gospodo narodni poslanici, na pažnji. To bi bilo to.

Evo da vam odgovorim. Vi verovatno niste upoznati da regionalne razvojne agencije već sada postoje. Niste slušali, rekao sam da se one neće formirati, jer postoje. Ako živite u Srbiji, ukoliko živite van Beograda, onda znate da postoji danas Regionalna razvojna agencija u Kragujevcu, u Užicu, u Požarevcu i u Zaječaru, i u Somboru, i u Subotici.
Dakle vaša opaska - ko će finansirati te regionalne agencije, isti oni koji ih danas finansiraju. Vaša opaska je moram da kažem besmislena, jer izvori finansiranja su poznati. Finansiraće ih lokalne samouprave koje imaju interes ta takva agencija postoji, i to ne jedna lokalna samouprava, već ako je recimo Agencija za razvoj Šumadije i Pomoravlja u Kragujevcu, mogu biti zainteresovane i okolne opštine, ne samo Kragujevac. Isto tako, i za Užice, one opštine koje gravitiraju Užicu ma u kom smislu. Dakle, one već postoje i neće biti formirane nove, tako da ta primedba ne stoji.
Što se tiče oblasti, ovaj zakon se ne tiče samo regionalnog razvoja u smislu podsticanja ekonomskog regionalnog razvoja, već se tiče i Zakona o planiranju i izgradnji. Oblasti su ovde definisane za potrebe izgradnje prostornih planova. Upravo je Ministarstvo za prostorno planiranje i za zaštitu životne sredine tražilo – da imamo definisane i oblasti, koje su definisane i u njihovom zakonu, kako bi zakoni bili kompatibilni.
Što se tiče same decentralizacije, o kojoj će se debatovati, kao što sam rekao, videćemo koja će rešenja biti. Moj lični stav je da nema potrebe da ima četiri nivoa vlasti, jer to bi bile te oblasti, već je dobro i dovoljno je, i najveći broj zemalja EU ima trostepenu vlast – centralna, srednji nivo vlasti i lokalna samouprava. To su zemlje koje su regionalizovane.
Ovo pitanje siguran sam politički nije opasno. Zašto? Ako nije bilo opasno u svim zemljama EU koje su već do sada izvršile regionalizaciju, uključujući novopridošle zemlje Istočne Evrope, odnosno bivše zemlje u tranziciji, ne znam zašto bi bilo opasno u Srbiji ako se ima dobra volja, konstruktivnost i ukoliko nas vode nacionalni interesi u tome.
S obzirom da se ovde radi, međutim, o statističkim regionima, onda je bila najlakša podela da se suštinski Koridor 10 uzme kao neka zamišljena linija između jednog i drugog dela centralne Srbije i na taj način su ovde statistički predloženi regioni –Istočne i Južne Srbije, svejedno kako se zove, i Šumadije i Zapadne Srbije. Dakle, desno i levo od Koridora 10 ili istočno i zapadno od Koridora 10, s obzirom da se radi o statističkim regionima.
Ono što je suština decentralizacije, ja se tu mogu složiti s vama – jeste fiskalna decentralizacija, jeste vraćanje imovine i jeste prava lokala, opštine, čak mesne zajednice da donosi odluke koje se tiču rešavanja konkretno problema tih ljudi koji tamo žive.
Ovaj zakon se time ne bavi, jer ovaj zakon nije zakon o političkoj regionalizaciji, već je ovo zakon o statističkoj regionalizaciji, za potrebe kreiranja instrumenta za podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja, zbog toga nisu ni menjani ključni instrumenti koji su već uspostavljeni dosadašnjim zakonom.

Gospodine narodni poslaniče, neću povući ovaj zakon, ali sam vrlo počastvovan što pratite moje kretanje. Ipak, niste imali dobro zapažanje, nisam juče u Boru nosio šlem. Ne znam otkud vam šlem, nosio ga je radnik koji je sedeo pored mene na damperu, ja ga nisam nosio. Zaista sam počastvovan što imate vremena da pratite moj rad i kretanje.
Naravno, kad već govorite o strankama, predlažem vam da vodite računa o sopstvenoj, a ne o mojoj stranci. Mislim da bi to bilo korisnije za vas.

Evo, samo da vam objasnim zašto se Vlada zalaže za dolinsku varijantu, kada ste to pomenuli. Zato što je brdska varijanta 120 miliona evra skuplja. Ako se gradi Koridor 10 kroz Sićevačku klisuru tzv. brdskom varijantom, 120 miliona evra je to skuplje.
Znam da bi možda građanima Pirota odgovarala ta brdska varijanta, ali ako su građani Pirota spremni da plate tih 120 miliona evra, siguran sam da će Vlada Srbije to prihvatiti. To je razlog. Dakle, razlog je u tome što je on mnogo skuplja varijanta za poreske obveznike koji treba to da plate.
Drugo, nisam pominjao kredite u mom izlaganju, već sam govorio o pretpristupnim fondovima EU, a to su donacije, odnosno bespovratna sredstva.

Iako sam već dva puta rekao da se neće formirati nove agencije, i treći put to ponavljam, pošto i vi uporno ponavljate nešto što ne stoji. Dakle, danas u Srbiji sve ove agencije koje su predviđene zakonom već postoje.
Ponoviću, postoji regionalna razvojna agencija u Kragujevcu, regionalna razvojna agencija u Požarevcu, u Zaječaru, u Vranju, u Leskovcu, u Kraljevu, Užicu, Novom Pazaru, postoji regionalna razvojna agencija u Somboru, Novom Sadu, Zrenjaninu. Dakle, nema potrebe za formiranjem agencija, tako da je netačna vaša tvrdnja da će biti formirano najmanje 12 regionalnih agencija, jer ove već postoje.
Samim tim i način finansiranja će biti isti kao do sada. Dakle, nema dodatnih troškova, nema nove administracije. Spreman sam da ovo ponovim sto puta danas ako treba. Ko god bude govorio da će biti formirane nove agencije, dužan sam da dam odgovor da neće, nego već postoje.
Druga stvar, koja je jako važna, da li vi smatrate da građani koji žive u južnoj i istočnoj Srbiji ili građani koji žive u Šumadiji, zapadnoj Srbiji, imaju danas ista ekonomska prava kao građani koji žive u Vojvodini, ili mi imamo jednu asimetričnu državu, s obzirom da je Vojvodina istorijska pokrajina, koja ima i svoju vladu, svoj budžet i svoja ovlašćenja, što je dobro za građane Vojvodine, ali drugi nemaju?
Nemaju ni građani koji žive u Požarevcu, ni građani koji žive u Vranju, ni građani koji žive u Nišu, Užicu, nemaju takvu mogućnost da, osim centralne vlasti, imaju i srednji nivo regionalne vlasti, koja ima i odgovarajuća fiskalna ovlašćenja i koja ima odgovarajuća zakonodavna ovlašćenja.
Moram da vam kažem nešto, danas u EU 70% zakona se donosi na nivou regiona, a ne na nivou centralnih država. Znači, govorim šta je praksa u EU. Dakle, na nivou lokalnih samouprava i tzv. srednjih nivoa, regionalnih nivoa vlasti, 70% svih propisa koji uređuju život neke zemlje se donosi.
Naravno, znam da neki nisu za ulazak Srbiju u EU, ali svi oni koji se zalažu za ulazak Srbije u EU, najpre treba da prouče, razmisle, prihvate ili ne prihvate pravila koja važe u Evropi i koja su dobra.
Zašto je dobro da se neki zakoni od značaja, na primer za zaštitu životne sredine, ne donose na nivou centralne vlasti nego da ih donosi region? Zato što nije isto štititi Deliblatsku peščaru ili štititi Nacionalni park Tara ili Kopaonik. To su potpuno različite oblasti. Dobro je da regioni određuju specifičnim zakonima oblasti zaštite životne sredine. U dosta slučajeva se i oblast zdravstva prenosi na regione da uređuju te nadležnosti.
U tom smislu je dobro je da nema velike disproporcije u nadležnostima u okviru određenih delova jedne te iste države. Ako Vojvodina ima sada određene nadležnosti, zaista je dobro da slične, ne moraju to da budu iste, jer ne mora to da bude asimetrično sasvim, ali slične nadležnosti treba da dobiju ljudi u zapadnoj Srbiji, istočnoj, Šumadiji, kako bi imali podjednaka prava.
To je razlog zašto to lično smatram, a naravno da će građani i debata vremenom pokazati da li je ovo dobro za Srbiju. Ubeđen sam da jeste, jer što se više vlast približi čoveku, građaninu, što je spuštena više nadole, to su onda usluge države ka tom građaninu efikasnije. U tome treba videti snagu jedinstva i različitosti, a ne govoriti terminima iz prošlog veka o nekom rasparčavanju.
Znam da postoji strah, ali ako su sve zemlje u EU ili većina, možda tri-četiri nisu, regionalizovane, nema razloga da se mi u Srbiji toga plašimo, ali se slažem da zbog strahova koji postoje je potrebna relativno dugačka debata i da svako treba da iznosi svoje mišljenje i da u toj debati treba da dođemo do rešenja decentralizacije koja je najbolje za Srbiju, ali važno je da nemamo asimetričnu državu kao što je sada imamo. Važno je zbog nas, ne zbog EU.

Želeo bih da prokomentarišem i da dam odgovore na neka pitanja koja ste postavili.
Najpre, kao što znate, sam zakon se ne bavi upravnim okruzima. To je predmet drugog zakona. O tome smo govorili i prošli put, kada je bilo reči o ovom zakonu.
Što se tiče upravnih okruga, namerno se i ne pominju iz tog istog razloga u ovom zakonu. Rekao sam svoj lični stav, da smatram da u nekom budućem procesu decentralizacije, i to političke decentralizacije Srbije, treba da imamo samo tri nivoa vlasti – centralni, nivo regiona i lokalne samouprave.
Po mom ličnom mišljenju, upravne okruge treba potpuno ukinuti. Mislim da ste vi u pravu kada kažete da oni nemaju funkciju decentralizacije, nego kako ste to vi rekli. Zbog toga, čini mi se, da nemaju nekog smisla.
Ako mene pitate za mišljenje, okruge bi u jednom trenutku trebalo ukinuti, s obzirom da su nefunkcionalni. No, to nije predmet ovog zakona, samo iznosim svoje lično mišljenje. Treba dati mnogo veću moć lokalnim samoupravama, pa čak videti i do kog nivoa velikih mesnih zajednica dati još neka dodatna ovlašćenja.
U tom smislu, kada govorimo o okruzima, shvatam vašu primedbu i želim da neke vaše dileme takođe pokušam da razrešim. Naime, kada kažemo da će u Vojvodini biti najmanje tri razvojne regionalne agencije i kada sam rekao da mislim na Srem, Banat i Bačku, pre svega sam mislio na one razvojne agencije koje su već najaktivnije u Vojvodini, koje su već pokazale najbolje rezultate. To su agencije sa sedištem u Novom Sadu, u Zrenjaninu i u Subotici.
Samim tim, ako te tri agencije dobiju akreditaciju, a to je najmanje tri, jer postoji i četvrta u Somboru, više i nema agencija u Vojvodini, ali ove tri su sigurno najveći kandidati za dobijanje akreditacije. To bi značilo da bi suštinski subotička agencija i bila nadležna za usmeravanje podsticaja preko regionalnog razvoja za Kanjižu npr, to ste postavili kao pitanje.
U tom smislu, kada sam govorio da je koridor 10 korišćen, on nije korišćen kao neka linija za pravljenje tih zamišljenih statističkih linija oblasti, već regiona u centralnoj Srbiji, to sam rekao. Kao što znate, i Srem, i Banat, i Bačka, i Kanjiža, i Subotica i Novi Sad su u Vojvodini, dakle u jednom regionu. Ovde sam rekao da smo koridor 10 koristili da bismo na neki način napravili demarkaciju između dva statistička regiona u centralnoj Srbiji.
Konačno, mislim da je vaš amandman prihvatljiv i mi ćemo to prihvatiti. Prosto, sve što ste govorili ima potpuno smisla i ovaj kriterijum koji ste dali vezan za to da se oblasti definišu odlukom statistike, vodeći računa o geografskim celinama, mreži privrednih sudova i privrednih komora, kao i telekomunikacionim područjima, to je sasvim dobar predlog i mi smo ga već razmotrili. Koristim priliku da vam kažem da ćemo to prihvatiti.
Ima još jedna stvar koju bih želeo da kažem, a to je – zašto je Republički zavod za statistiku, kada je doneo uredbu o klasifikaciji oblasti, koristio postojeće granice upravnih okruga. Zato što je na tome insistirala Evropska agencija za statistiku, Eurostat.
Dakle, oni insistiraju za svaku zemlju da se prilikom utvrđivanja tzv. nižih statističkih nivoa kao što su pre svega NUTS 3, dakle, to je ovaj nivo oblasti, da se koriste neka postojeća zakonska rešenja. Naravno, oni ne propisuju da to moraju biti baš ti okruzi jer to nije čak ni zakonom dato, već uredbom. Jasno je da je to moguće promeniti.
Opet vam kažem lično mišljenje, mislim da ne treba ni da postoje okruzi, jer samo su predmet podela, nisu predmet pripajanja, međutim, to je moje mišljenje. Pitanje toga je mnogo šire i mora o tome da se razgovara, da se nađe neki konsenzus. Mislim da bi lakše probleme rešavali ako ne bi imali okruge nego ako bi se koncentrisali na regione i na lokalne samouprave, kao glavne nosioce decentralizacije.
Imajući u vidu da okruzi nisu predmet ovog zakona, kao što sam već rekao, a da je za definisanje oblasti opet nadležna statistika koja će opet pitati Eurostat za mišljenje, mislim da su ovi kriterijumi koje ste dali u amandmanu prihvatljivi, tako da se s njima slažem.

Neću ulaziti u posao statistike, ali prihvatanjem amandmana daju se jasni kriterijumi statistici kako da uredi ovu oblast. S druge strane, već sam vam rekao da agencija koja će biti nadležna za infrastrukturni razvoj, kao i za razvoj preduzetništva, u Kanjiži, Senti biće agencija sa sedištem u Subotici.

Iskoristio bih priliku da pokušam da odgovorim na neke od vaših zapažanja i konstatacija. Vi ste tu više stvari napomenuli i pokušaću da idem onim redom kojim ste vi izlagali.
Krenuli ste time da postavljate pitanje zašto pet, a ne sedam regiona, odnosno zašto smo promenili ovaj zakon? Da li se politika meša u zakon? Kao i u svaki drugi, meša se i u ovaj. Naravno da se umešala politika i naravno da nisam sam predložio da bude najpre sedam regiona, niti sam odlučio da ih bude pet. To treba da bude jasno i vi ste tu potpuno u pravu.
Imao sam konsultacije sa ljudima s kojima smo napravili koaliciju na osnovu koje je izabrana Vlada i složili smo se da je bila greška što smo predložili sedam, iz razloga što je to uzrokovalo nepotrebne podele, jer se radi o statističkoj regionalizaciji. Svi koji govore da ovo nije politička, već statistička regionalizacija, u pravu su i potpuno je ludo da se sada svađe u Srbiji rađaju zbog statističke regionalizacije, koja je u funkciji bržeg i ravnomernijeg regionalnog razvoja i kako bi se napravili instrumenti za prihvatanje podrške donacija EU.
Ovo što se dešava sada u Užicu, naravno da ću otići u Užice, planirao sam da odem ovog meseca i razgovaraću sa Užičanima o ovom zakonu. Naravno da opozicija koristi priliku da napravi razdore tamo gde im nije mesto. Opozicija iz tog regiona jeste krenula sa takvim aktivnostima, neki od njih su se javljali ovde danas.
To je pravo opozicije, ali mislim da je to vrlo štetno i beskorisno što rade, no, neću da ulazim u ono što radi opozicija. To je nešto što je njihovo pravo, ali činjenica je sledeća – da se sada koristi teza zašto Užice više nije centar nekog statističkog regiona.
Ne može niko biti centar statističkog regiona. Statistika je statistika. Može neki grad postati centar političkog regiona onoga časa kada se u Srbiji napravi, i ako se napravi, konsenzus da se ide ka političkoj decentralizaciji, ka političkoj regionalizaciji, a onda će većina građana odlučiti koliko ćemo regiona imati, političkih, kao srednjih nivoa vlasti i ko će biti regionalni centri.
Argumenti poput onoga – kakve veze ima užički kraj sa, na primer, Mačvom, naravno da je isto toliko valjan kao i argument – kakve veze imaju pogranična mesta sa Rumunijom u Banatu sa Odžacima. Nemaju nikakve veze ni jedna ni druga, ali su svi u Vojvodini, kao što su i ova dva kraja u centralnoj Srbiji.
Tom logikom niko ni sa kim nema veze, a posebno je našem narodu blisko da su vam najbliži najveći neprijatelji, pa onda ovi iz Trstenika mrze Kruševljane, Kruševljani mrze one iz Paraćina, ne vole se Požarevljani i Borani, ne vole se Borani i Zaječarci. Ako tako pospešujete te niske nagone koji postoje kod nekih, ne kažem da je to pravilo za sve ljude, nema onda integracije u Srbiji.
Zato mislim da to što radi opozicija zaista štetno, iako ne osporavam to pravo. Ići ću u Užice da razgovaram o tome. Ono što je suština decentralizacije, ponavljam još jednom, nije politička vlast koja se prenosi regionima, već politička vlast koja treba da se dodatno prenese lokalnim samoupravama, opštinama, gradovima i mesnim zajednicama čak, ukoliko se dogovori, ustanovi, zakonski reguliše da i velike mesne zajednice, koje imaju četiri, pet, osam hiljada stanovnika, zavisi koji je kriterijum, prerastu u neku vrstu manjih opština. To je sada takođe mogućnost koju su mnoge zemlje iskoristile.
Imate slučaj da čak i u nekom Novom Bečeju imate mesnu zajednicu koja nije zadovoljna radom opštine Novi Bečej, i oni bi želeli takođe da oni rešavaju pitanja, recimo, Novog Miloševa. Takvih stvari imate po Srbiji. Mislim da je zadatak političara da sagledaju kakvi problemi postoje u zemlji, da ne udovolje svakom pojedinačnom zahtevu, pojedinačnom interesu, jer onda je to haos, ali da se nađe neki najmanji zajednički sadržilac i da se nađu rešenja koja će omogućiti da se vlast vrši što bliže građanima, na način koji daje veća ovlašćenja lokalu.
U tom sistemu, ako se ide ka sistemu većih ovlašćenja lokalu, to znači imovina preneta lokalnim samoupravama, više fiskalnih ovlašćenja, ali i više nadležnosti, onda neće biti toliko bitno, kao što se sada nekima čini i kao što opozicija pokušava da nametne u užičkom kraju ko je centar regiona, već će biti bitno biti u lokalnoj samoupravi, jer će lokalna samouprava biti izvor ovlašćenja, daleko veći nego što je to danas slučaj.
Samo Užice po sebi, sam Priboj po sebi, samo Arilje, svi će oni imati sopstveni značaj i vodiće računa o stanovništvu koje tu živi i imaće motiva. Naravno da to podrazumeva i direktne izbore za predsednike opština, odnosno gradova, jer ti ljudi moraju da osete da su dobili mandat građana da bi se o njima starali na adekvatan način.
Dakle, u pravu ste kada kažete da kad se gleda izolovano ne može se celina uhvatiti, ali i u drugim zemljama je statistička regionalizacija prethodila političkoj i u drugim zemljama su vođene debate. Ne čudim se ni ovoj ni budućim debatama koje će se voditi, ali svrha je da se razgovorom, debatom dođe do rešenja koja će biti najbolja i u korist građana.
Što se tiče besplatnih akcija, mislim da niste do kraja shvatili suštinu ove promene. Dakle, neće se akcije EPS-a, Telekoma, NIS-a i Aerodroma spajati sa ovim akcijama Akcionarskog fonda, već zakon predviđa da se suštinski izdaje pet grupa akcija. Akcije NIS-a su već podeljene, akcije Telekoma, akcije Aerodroma, akcije EPS-a i objedinjene akcije svih ostalih preduzeća. Dakle, biće pet grupa besplatnih akcija.
Kada govorite o pravednosti, moram samo da vas podsetim da Zakon o besplatnim akcijama, koji je donet 2008. godine, zapravo proističe iz Zakona o privatizaciji donetog 2001. godine, za koji ste vi lično glasali, koji je u jednom delu svojih odredaba predvideo da na kraju procesa privatizacije svi građani koji nisu dobili besplatne akcije, da moraju da ih dobiju.
Morao je neko da uredi tu oblast. Mi smo to uredili, obzirom da se taj proces privatizacije bližio kraju i predložili ovo rešenje, dakle da 15% akcija ovih preduzeća besplatno ide građanima.
Naravno da i sam nisam zadovoljan kako se dogodila privatizacija NIS-a, o tome smo puno puta pričali, i sam sam više puta govorio da je verovatna tržišna vrednost NIS najmanje četiri-pet puta veća od one koja je dogovorena za stolom, van tržišta. Dobro je da će makar privatizacija Telekoma, drugog po vrednosti javnog preduzeća u Srbiji, iza Elektroprivrede Srbije, ići putem međunarodnog tendera, na način koji može zaista na tržištu da izmeri vrednost akcija.
Tek kada se završi privatizacija Telekoma, za koju verujem da će biti napravljena tehnološki na isti način kao što je rađena privatizacija Mobtela, što znači uz maksimalnu utakmicu i uz odgovarajuću cenu za ovo zaista vredno preduzeće, onda će se videti zapravo šta smo, kao građani, propustili kod NIS-a i koliko su građani izgubili kod NIS-a zato što nije bilo tržišne utakmice.
U svakom slučaju, ove akcije su besplatne, naravno da njihova vrednost zavisi od trenutka, u uslovima krize akcije svih preduzeća u svetu su niže nego što su bile pre krize, to je činjenice. Ne sviđa se to nikome kada akcije padaju, ali isto tako sigurno je da će akcije vremenom, njihova vrednost će rasti.
Samo bih još jednu stvar želeo da primetim. Ne slažem se sa vama da je populizam, kako ste vi to nazvali u vašem obraćanju, kada se pokušavaju rešiti problemi nekih preduzeća u Srbiji na način kao što to radi Ministarstvo ekonomije. FAP jeste dugo godina u bezizlaznoj situaciji. Niko nije bio zainteresovan za njegovu privatizaciju.
Naravno da je dobro rešenje što idemo u zajedničko ulaganje sa Kinezima, jer su to ozbiljni proizvođači kamiona i naravno da će proteći vreme da to da efekte. Naravno da je dobro što smo napravili zajedničko ulaganje u Kragujevcu i da je dobro što je Fijat ušao u tu investiciju.
Naravno da je dobro što je i ona tamo prethodna Vlada krenula sa onim kreditima za podsticanje Kragujevca, Bora i Vranja, koji jesu makar u dva grada dali odgovarajuće efekte, jedan od njih je Kragujevac, jer je Kragujevac pre sedam godina bio na 83. mestu po stepenu razvijenosti prema podacima Republičkog zavoda za statistiku. Danas su treći, iako puno zaostaju iza Beograda, koji je prvoplasiran, i Novog Sada, koji je na drugom mestu. Kragujevac je ipak na trećem mestu po stepenu razvijenosti, a bili su 83.
Niti smatram da je populizam to što se sada radi u Boru, a pogotovo ne ono što se radi u Kuršumliji, jer možda vi ne baratate činjenicama, delimično ste u pravu kada kažete da su ljudi iz rukovodstva bivšeg društvenog preduzeća ''Kopaonik'' iz Kuršumlije upropastili preduzeće, tu ste u pravu, ali nije tačno da je to bilo zato što ta preduzeća nemaju tržište.
"Lesonit", drugi poluproizvodi drveta imaju tržište, problem je bio što ovi ljudi nisu vodili računa o interesima preduzeća, već o svojim ličnim, neki od njih su bili neko vreme u zatvoru, ne znam šta će na kraju s njima biti, ali generalno problem je u tome što ti ljudi koji su nekada radili nisu umeli ili nisu hteli ili nisu znali, ili su radili protiv interesa preduzeća, a preduzeće ima tržište.
Mi ne bismo ulazili u ovakvu aktivnost da pomognemo da se to preduzeće pokrene ukoliko ne želi niko da kupi njihovu robu. U takvu vrstu ekonomske avanture nikada ne bi ulazili. Isključivi uslov da se realizuju ovi krediti za devastirana područja jeste da ta roba u proizvodnji koja se pokreće ima obezbeđeno tržište.
Konačno, jedna vrlo kratka tehnička opaska oko Ministarstva ekonomije, često se govori kako Ministarstvo ekonomije u Srbiji ima previše nadležnosti. Samo želim da kažem da vas molim da nekada u slobodno vreme pogledate, ako vas zanima, nadležnost Ministarstva ekonomije u drugim zemljama u EU, pa ćete se onda verovatno iznenaditi, oni koji nisu gledali, da su nadležnosti Ministarstva ekonomije u Srbiji daleko niža i manja od većine ministarstva ekonomije u Evropi.
Jer ministarstva ekonomije u evropskim zemljama, osim ovih poslove koje ima naše ministarstvo ekonomije, sadrže i oblast rada i socijalne zaštite i često oblast energetike često, a u nekim zemljama su čak spojene finansije i ekonomija, mada je to retkost. To je npr. Francuska i verovatno je to previše. Zato te vlade broje 15 članova, zato Ministarstvo ekonomije ima i više nadležnosti.
Često se čuju te kritike, pa koristim priliku da kažem da je logično…
Zaboravio sam, i unutrašnja trgovina, s obzirom da ekonomski odnosi sa inostranstvom bez unutrašnje trgovine čine nelogično razdvajanje, tako da u svim razvijenim, čak i srednje razvijenim zemljama EU i trgovina je u Ministarstvu ekonomije, unutrašnja zajedno sa spoljnom.