Evo samo jedno pojašnjenje zbog čega smo odbili i ovaj amandman SRS. Iz razloga što smo povećali iznos neoporezovanog dela studentskih kredita na 6.000 dinara. Nije 4.500, već 6.000 dinara, iz razloga što u praksi neki poslodavci to koriste za izbegavanje i plaćanje svojih obaveza i prikazuju fiktivne studentske kredite.
Inače, Ministarstvo prosvete, koje isplaćuje studentske kredite, uvek dobije odgovarajuća sredstva za uplatu poreza, s obzirom na to da iz jedne kase ide, u drugu se vraća, tako da oni koji zaista isplaćuju studentske kredite, a to je Ministarstvo prosvete ima poseban budžet da plati ove poreze i doprinose. Uvedena je ta zabrana zbog pokušaja nekih poslodavaca da zloupotrebe to pravo i da izbegnu plaćanje poreza državi.
S druge strane, Ministarstvo finansija i Vlada su pokazali da vode računa o mladima time što su osnovali Fond za mlade talente. Od kada Vlada radi, taj Fond je čak 10 miliona evra ove godine. Isplaćuju se i stipendije za najbolje studente, isplaćuju se nagrade za one koji pobeđuju na takmičenjima, isplaćuju se sredstva za studijski boravak u inostranstvu i na taj način pokušavamo da stimulišemo mlade da ostanu u Srbiji.
Ono što želim, takođe, da obavestim poslanike Narodne skupštine, Ministarstvo finansija je dobilo juče predlog od Ministarstva prosvete za davanje saglasnosti na mišljenje da se izjednače uslovi studiranja državljana Crne Gore sa državljanima Srbije.
Mi smo dali negativno mišljenje na ovaj predlog, iz razloga što nisu dali procenu finansijskih efekata, kako direktnih, tako i indirektnih, s obzirom na to da smatramo da moraju da se sagledaju indirektni efekti i da moramo voditi računa, pre svega o studentima državljanima Srbije.

Hvala. Ovo je jedan očigledan primer kako poslanik ne čita zakon i kako možda ima dobre namere, a predlaže amandman koji ima potpuno suprotno dejstvo.
Dakle, suštinski, poslanik koji je govorio sada traži da oporezujemo ljude koji idu u penziju, a ne da ih oslobodimo. Jer ona traži da se zakine onima koji idu u penziju, da se ukine oslobađanje od oporezivanja otpremnine.
Kada ljudi idu u penziju po sadašnjem Zakonu, član 9. tačka 18) osnovnog Zakona, predviđeno je da oni koji idu u penziju budu oslobođeni plaćanja poreza za dvostruki iznos prosečne mesečne bruto zarade. Mi smo predložili u zakonu da se poveća iznos oslobođenja na trostruki iznos umesto dvostrukog, dakle, da se više oslobode oni koji idu u penziju. A poslanik predlaže da se briše taj član. Znate šta znači brisanje člana? Brisanje člana znači ukidanje čak i onog prethodnog oslobođenja u iznosu od dvostruke plate.
Dakle, ako bi se obrisao član kako predlaže poslanik Nataša Jovanović to bi značilo da nijedan dinar otpremnine, koja se isplaćuje za odlazak u penziju, ne bi bio neoporezovan, već, naprotiv, Nataša Jovanović traži da se uvede plaćanje poreza na otpremnine za odlazak u penziju. Pročitajte zakon. Dakle, ono što je Vlada prihvatila je: povećanje oslobođenja za plaćanje poreza. Hoćemo da omogućimo da se oslobode više oni koji idu u penziju od plaćanja poreza. Potpuno suprotno.
Naime, Zakon o radu je predvideo, zato smo dali obrazloženje da ovo usklađujemo sa Zakonom o radu, da se može isplatiti veći iznos otpremnine za odlazak u penziju. Mi sada želimo da neoporezivi iznos bude u visini trostruke prosečne mesečne bruto zarade, a to je oko 90.000 dinara u ovom trenutku.
Drugim rečima, ako se nekom danas isplati otpremnina za odlazak u penziju u iznosu od 90.000 dinara, prema ovom zakonu ne bi platio porez. Prema prethodnom Zakonu to je oko 60.000. Mi smo povećali iznos neoporezivog cenzusa, a ovo što gospođa Jovanović traži, ona traži da se potpuno obriše ovo i da bude nula dinara oslobođenje.
Ja samo molim da pažljivo čitate naše zakone i kada dajete amandmane da dajete suvisle amandmane ili da makar obrazloženje, jer ja vidim da to nije Vaša namera. Vaša namera je takođe u ovom pravcu koji je Vlada tražila, dakle, da povećamo oslobođenje. I mi smo to učinili. A Vi brisanjem člana, zapravo, tražite da se to oslobođenje u potpunosti ukine.
Nije bitno ko je napisao, bitno je šta se traži, bitna je implikacija. Da li je to napisala gospođa Nataša Kovačević, Vesna Arsić ili neko drugi, nije važno. Bitno je ako se usvoji amandman Nataše Jovanović plaćaće se veći porez na one koji idu u penziju. Suprotno intencijama. Ja vas samo upozoravam da niste pažljivo čitali zakon i da ste dali pogrešan amandman u odnosu na ono što želite, ništa drugo.
Što se tiče Kragujevca, kao što smo obećali, sutra otvaramo radove na autoputu Kragujevac – Batočina, sredstva smo dobili prošle nedelje na Vladi. Dakle, sve ono što smo obećali, to ćemo ispuniti.
Ali, ovo je molba da poslanici vode računa ako žele da oslobode građane od plaćanja poreza, nemojte da tražite amandmanima povećanje poreza. Hvala.

Jedno je priča, a drugo šta piše i šta je istina. Poslanik Nataša Jovanović podnela je amandman na član 1. stav 6. Amandman glasi – član 1. stav 6. briše se. Pročitaću član 1. stav 6. zakona – U tački 18. reči "do iznosa dvostruke prosečne mesečne zarade po zaposlenom isplaćene u Republici prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike", zamenjuje se rečima  "do iznosa koji je kao najniži utvrđen zakonom kojim se uređuje rad."
Očito je gde nastaje nesporazum, da li neznanje, neću da ulazim u to, šta kaže Zakon o radu. To je član 119. tačka 1. – poslodavac je dužan da isplati, u skladu sa opštim aktom, zaposlenom otpremninu pre odlaska u penziju najmanje u visini tri prosečne zarade. Zašto je to važno? Zato što dosadašnji Zakon o porezu na dohodak predviđa da se ne plaća porez na iznos otpremnine do dvostruke prosečne mesečne zarade, a Zakon o radu daje veće pravo da se oslobodi plaćanja poreza do trostruke prosečne mesečne zarade. Dakle, mi ovde povećavamo oslobođenje.
Ako bi se prihvatio amandman Nataše Jovanović i ako bi se obrisao član 6, to bi značilo da nema nikakvog poreskog oslobođenja, nego da se na otpremninu plaća porez potpuno. Ovako, ono što je plod nerazumevanja, u članu 1. tačka 6, ovo o čemu govorimo, nije osnov za utvrđivanje penzije, već je osnov za iznos poreskog oslobođenja. To je možda za nekoga nebitno, ali sa aspekta poreskih zakona, implikacija je ova koju govorim.
Dakle, mi samo govorimo da nećemo više da oslobađamo u visini dvostruke plate, već u visini koju je omogućio Zakon o radu, a to je trostruka, zato što će možda sutra radno zakonodavstvo ići u pravcu još većih povlastica za radnike, pa povećati na četvorostruku, petostruku. Da ne bismo stalno menjali zakon o porezu na dohodak, mi utvrđujemo pravo koje utvrđuje osnovni zakon za tu oblast, a to je Zakon o radu. Zakon o radu obavezuje da se isplati u visini trostruke mesečne zarade.
Običnim rečima, ponavljam još jednom, po sadašnjem Zakonu o porezu na dohodak, kada neko ide u penziju poslodavac je oslobođen plaćanja poreza na otpremninu za penzionere, ako je ta otpremnina do 160.000 dinara. Ovim zakonom, ako se usvoji, mi to povećavamo na 90.000. Dakle, trostruka umesto dvostruke prosečne bruto zarade u Republici Srbiji.
Iz nekog razloga, zaista neću da kvalifikujem zbog čega, samo skrećem pažnju poslanicima da ne glasaju za taj amandman, jer bi implikacija bila da se oporezuju otpremnine za odlazak u penziju, što pretpostavljam da nikom nije namera, pa čak ni poslanicima SRS.
Običnim rečima, ponavljam još jednom, po sadašnjem Zakonu o porezu na dohodak, kada neko ide u penziju poslodavac je oslobođen plaćanja poreza na otpremninu za penzionera, ako je ta otpremnina do 60.000 dinara.
Ovim zakonom, ako se usvoji, mi to povećavamo, oslobađanje, na 90.000. Dakle, trostruka, umesto dvostruke prosečne bruto zarade u Republici Srbiji.
Iz nekog razloga, zaista neću da kvalifikujem zbog čega, brisanjem ovog člana, samo skrećem pažnju poslanicima da ne glasaju za taj amandman, jer bi implikacija bila da se oporezuju otpremnine za odlazak u penziju, što pretpostavljam da nikom nije namera, pa čak ni poslanicima SRS.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, važeći Zakon o deviznom poslovanju donet je aprila 2002. godine. To je bio jedan od ključnih zakona u to vreme, koji je omogućio postizanje interne konvertibilnosti dinara i donošenjem tog zakona mi smo prihvatili član 8. Statuta Međunarodnog monetarnog fonda čime smo uveli konvertibilnost u svim tekućim plaćanjima sa inostranstvom.
Ovaj zakon je verovatno jedan od boljih zakona koji su doneti u periodu tranzicije, ali u međuvremenu je došlo do reformi u realnom sektoru privrede, do liberalizacije uslova privređivanja i zbog toga smo odlučili da idemo sa još većom liberalizacijom tokova plaćanja i naplatnog poslovanja u inostranstvu. Zbog toga sada predlažemo da Republika Srbija donese svoj zakon o deviznom poslovanju, pošto je ovaj zakon koji je sada na snazi bio savezni zakon.
Reći ću koje su najveće novine koje su ovde unete. Prvo, morali smo da usaglasimo ovaj zakon sa zakonima koji su u poslednje četiri godine doneti, a koji tangiraju ovu oblast. To su pre svega novi Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o bankama, Zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima, kao i Zakon o tržištu hartija od vrednosti.
Takođe, imamo jedan savezni zakon iz 1992. godine, to je Zakon o kreditnim poslovima, koji još uvek važi. Smatrali smo da taj zakon treba ukinuti, a da treba ingerencije iz tog zakona, odnosno osnovne postulate ugraditi u jedinstveni zakon o deviznom poslovanju, kako bismo smanjili broj propisa koji regulišu ovu materiju.
Što se tiče novina u ovom predlogu zakona u odnosu na ovaj savezni, koji će, ako se ovaj zakon usvoji, prestati da važi, pre svega ovaj zakon uključuje i kreditne poslove sa inostranstvom, a predlaže se prestanak važenja Zakona o kreditnim poslovima sa inostranstvom iz 1992. godine.
U ovom zakonu predviđa se duži rok za naplatu izvoza, odnosno za uvoz unapred plaćene robe i usluga. U postojećem zakonu taj rok je bio 90 dana, produžavamo ga na 180 dana kako bismo smanjili administriranje u ovoj oblasti i omogućili da se vrši još veći stepen liberalizacije, ali ipak uz zadržavanje instrumenata kontrole naplate izvoza, odnosno uvoza po avansnom plaćanju.
Ovim zakonom se omogućava kupovina i prodaja dugovanja i potraživanja nastalih po spoljnotrgovinskim poslovima.
Takođe, liberalizujemo dodatne kapitalne transakcije, jer, kao što znate, u dosadašnjem zakonu su tekuće transakcije sa inostranstvom bile potpuno slobodne, ali su kapitalne transakcije u jednom delu bile ograničene.
Sada jedan deo kapitalnih transakcija liberalizujemo, i to sledeće kapitalne transakcije, to su: poslovi sa dugoročnim hartijama od vrednosti, poslovi sa finansijskim derivatima, poslovi sa investicionim i dobrovoljnim penzijskim fondovima, poslovi po osnovu osiguranja, dok ulaganje u kratkoročne hartije i dalje ostaje ograničeno za rezidente u zemlji, odnosno rezidente u inostranstvu, osim za Narodnu banku Srbije i poslovne banke.
Takođe omogućavamo slobodno plaćanje i prenos kapitala po osnovu direktnih investicija rezidenata, pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica u inostranstvu. To dosadašnjim zakonom nije bilo moguće, pa su se različite kompanije dovijale kako da to učine. Dakle, sad je moguće da naše srpske firme imaju direktne investicije u inostranstvu, ali ne samo pravna lica, već i fizička lica i preduzetnici koji se bave određenom delatnošću.
Dozvoljavamo kredite u devizama rezidentima, fizičkim licima za kupovinu nepokretnosti u zemlji, što nije bilo dozvoljeno prethodnim zakonom.
Omogućava se plaćanje radi sticanja svojine na nepokretnostima rezidenta u inostranstvu i nerezidenta u Srbiji, to je sada slobodno u skladu sa zakonom koji uređuje svojinsko-pravne odnose. Takođe, daje se mogućnost da ogranak stranog pravnog lica, rezident, može vršiti prenos sa računa u inostranstvo po izmirenju poreskih obaveza. Slobodan je prenos sa štednog deviznog i dinarskog računa nerezidenta.
Ovaj zakon i formalno daje mogućnost da se obrazuje odnosno uvodi devizni inspektorat kao organ Ministarstva finansija zadužen za kontrolu spoljnotrgovinskog, pre svega deviznog, poslovanja i naravno određuje strože sankcije za fiktivne ugovore ili neistinite isprave za iznos preko 100 hiljada evra. Sad se to tretira kao krivično delo, dakle ne samo kao prekršaj, već kao krivično delo.
Dakle, krivičnim delom po ovom zakonu se smatra naplata, plaćanje ili izdavanje naloga za plaćanje po osnovu fiktivnih ugovora ili neistinite isprave za iznos od preko 100 hiljada evra.
Upravo je devizna inspekcija u okviru Ministarstva finansija u prethodnom periodu svojim radom došla do saznanja da ima slučajeva gde se po osnovu fiktivnih ugovora ili neistinitih isprava vrši naplata ili plaćanje u devizama i do sada smo imali mogućnost samo da prekršajno gonimo učinioce, sada želimo da uvedemo i krivičnu odgovornost, dakle da pooštrimo sankcije za one koji krše ovaj zakon.
Moram da kažem da je ovaj zakon koncipiran na tzv. pozitivističkom pristupu, što podrazumeva da je dozvoljeno sve ono što je propisano, i obrnuto – da nije dozvoljeno sve što nije propisano. Zašto je ovaj pristup po nama dobar? Zato što se takvim pristupom smanjuje potreba za dodatnim tumačenjima. Naravno, ovakav pristup je i razumljiviji, kako za domaće tako i za strane investitore.
To bi bile osnovne karakteristike ovog zakona. Želeo bih da istaknem jedan kuriozitet – ovo je prvi zakon od kada ja radim kao ministar finansija na koji do danas nije stigao nijedan amandman, makar nije stigao do početka rasprave našem inspektoratu.
Što se tiče Predloga zakona o dopuni Zakona o platnom prometu, radi se o promeni samo jednog člana. Faktički, sa ovom promenom Zakona omogućava se ograncima stranih pravnih lica u Republici Srbiji da otvore tekući račun kod banaka, čime bi u sistemu platnog prometa imali mogućnost poslovanja kao rezidenti.
Suština zašto to radimo je što želimo da podržimo veće prisustvo ogranaka stranih privrednih društava i njihovog poslovanja u našoj zemlji uz što manje rizika. Jednostavno, želimo što više stranih direktnih investicija u Srbiji, želimo da omogućimo jednak tretman sa domaćim privrednicima.
Suština je da na taj način usaglašavamo ovaj zakon sa praksom i zakonima zemalja u okruženju, gde je takođe omogućeno da filijale, odnosno ogranci stranih privrednih društava učestvuju u platnom prometu i otvaraju tekuće račune. To je promena samo jednog člana, tako ne bih više zadržavao vašu pažnju.
Dakle, zakon o deviznom poslovanju je jedan od sistemskih zakona. Imajući u vidu da Srbija trenutno ima konvertibilnost u tekućim transakcijama sa inostranstvom, a da smo ovim zakonom dodatno liberalizovali neke kapitalne transakcije, mogu da kažem da će sledeća faza u razvoju zakonodavne aktivnosti na ovom polju biti ukidanje ovog zakona, jer u poslednjoj fazi ukida se zakon o deviznom poslovanju i sve devizne transakcije onda postaju slobodne.
To će se dogoditi onda kada se steknu uslovi da Srbija ima i eksternu konvertibilnost dinara, onda nema potrebe ni za kakvim zakonom koji reguliše tu oblast, jer su sve transakcije potpuno slobodne. Sada imamo slobodne tekuće transakcije i jedan deo kapitalnih, ali smo morali i dalje da zadržimo jedan deo ograničenja vezan za kapitalne transakcije zbog rizika oko platno-bilansne pozicije zemlje.
Kada će se desiti ukidanje ovog zakona, naravno, teško je predvideti. Daću samo jedan komparativni primer: Slovenija, koja je bila najbrža u tranziciji, koja je kao najrazvijenija zemlja ušla u Evropsku uniju, deset godina je imala konvertibilnost u tekućim plaćanjima, a posle deset godina stvorila je uslove za ukidanje tog zakona.
Imajući u vidu da smo mi naš Zakon o deviznom poslovanju usvojili u aprilu 2002. godine, pretpostavka je da ćemo za pet ili šest godina i mi doći u situaciju da ukinemo devizni zakon i da proglasimo konvertibilnost potpuno, i u kapitalnom smislu i u tekućim transakcijama.
U ovom trenutku, kao što znate, kao rezultat i ovog zakona, devizne rezerve Narodne banke Srbije iznose 8 milijardi dolara. Kada je ovaj zakon bio uveden iznosile su nešto preko milijardu dolara, dakle povećane su osam puta od 2002. godine do danas.
To je bio jedan od razloga što smo odlučili da milijardu dolara vratimo pre roka MMF-u. Jedna tranša će biti već tokom ovog leta, a do maja sledeće godine biće u potpunosti izmiren celokupan dug NBS prema MMF-u, imajući u vidu da sadašnji nivo deviznih rezervi omogućava pokrivanje uvoza za osam meseci.
Nekada je bilo svega mesec dana, a sada sa našim deviznim rezervama možemo da pokrijemo osmomesečni uvoz. Neki standard čak i za razvijenije zemlje je šest meseci pokrivanja deviznim rezervama. Dakle, nije potrebno imati veće rezerve i to je razlog zašto ćemo vratiti u potpunosti ovaj dug pre roka.
Hvala na pažnji i nadam se da ćemo u danu za glasanje svi podržati ovaj zakon.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan od važnih zakona koji omogućava fiskalnu decentralizaciju – Predlog zakona o finansiranju lokalne samouprave. Kao što znate, postoji opravdan zahtev opština i gradova i vas narodnih poslanika da se izvrši fiskalna decentralizacija i da se više nadležnosti i sredstava poveri lokalnim samoupravama, da se što više odlučuje na lokalnu, a ne na centralnom nivou. Ovaj zakon konačno to omogućuje.
Sećate se da smo mi obećali da ćemo, zajedno sa Stalnom konferencijom gradova i opština, napraviti zakon koji će omogućiti daleko transparentnije planiranje prihoda lokalnih budžeta i koji će sasvim sigurno onemogućiti bilo čiju arbitrarnost pri dodeli transfernih sredstava opštinama.
Moram da kažem da je najveći deo ovog zakona urađen od strane Stalne konferencije gradova i opština. Ministarstvo finansija je prepustilo potpunu inicijativu Stalnoj konferenciji gradova i opština, smatrajući da oni koji žive na lokalu najbolje znaju šta su lokalni problemi, tako da suštinski, u krajnjoj fazi, mi smo prihvatili sve najvažnije predloge Stalne konferencije gradova i opština, a bila je održana i javna rasprava.
Na kraju, ovaj predlog zakona koji je pred vama predstavlja rezultat usaglašenih stavova između Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije, s jedne strane, i Stalne konferencije gradova i opština, s druge strane.
Želim da kažem da je u odnosu na 2000. godinu dosadašnji sistem finansiranja obezbedio realni rast prihoda jedinica lokalne samouprave za preko dva puta. Time želim da kažem da je učešće lokalne samouprave u bruto domaćem proizvodu povećano sa 3,8% u 2000. godini na 6,6% u 2004. godini.
Međutim, problem u dosadašnjem sistemu finansiranja bio je neravnomeran razvoj različitih opština i gradova. Naime, najveći rast zabeležen je kod fiskalno najjačih opština i gradova, a najmanji kod fiskalno najslabijih. Tako su stvorene velike razlike.
Kod ustupljenih izvornih prihoda razlika između fiskalno najjače jedinice lokalne samouprave, a to je Novi Sad, i fiskalno najslabije, a to je Bojnik, jeste čak 16 puta. Nakon dodele transfera ta razlika je svedena na 9,5 puta u 2005. godini. Međutim, i dalje je, po sadašnjem sistemu finansiranja, razlika između fiskalno najjače i najslabije opštine 9,5 puta, bez obzira što smo transferima pokušali da ujednačimo i da smanjimo te razlike.
U tom smislu smo primenili ovde preporuku Saveta Evropa i tzv. "Robin Hud" metodom preraspodelili deo sredstava od bogatih gradova i bogatijih opština ka siromašnim opštinama. To je osnova ovog zakona, dakle, po osnovu precizno utvrđenih kriterijuma koje je stoprocentno napravila Stalna konferencija gradova i opština. Ministarstvo finansija nije uopšte učestvovalo u izradi kriterijuma, već smo prihvatili sve ono što je Stalna konferencija gradova i opština dala. Oni su dali kriterijume za utvrđivanje stepena razvijenosti pojedinih opština i mi smo to prihvatili. Na bazi takvog modela smo omogućili preraspodelu značajnog dela sredstava od bogatijih opština, pre svega od gradova Beograda i Novog Sada, ka fiskalno siromašnijim opštinama.
Ako pogledate situaciju na primeru 2005. godine, gde je Zakonom o budžetu utvrđeno 15,4 milijarde dinara za finansiranje lokalne samouprave, kada bi ovaj zakon važio u ovoj godini, a on važi od 1. januara 2007. godine, onda bi 99 opština dobilo veća transferna sredstva po ovom zakonu, to su siromašnije opštine, sva četiri grada bi imala smanjenje transfera, pri čemu najveće Beograd i Novi Sad, dok bi 42 opštine zadržale potpuno isti nivo transfera kao i u ovoj godini. Radi se o natprosečno razvijenim opštinama.
Šta je suština zakona i u čemu je njegova prednost u odnosu na dosadašnji sistem finansiranja?
Prvo, ovaj zakon omogućava potpunu predvidljivost u planiranju prihoda lokalne samouprave, jer do sada je transfer lokalnim samoupravama iz republičkog budžeta određivan posebnim godišnjim zakonom. Ukoliko se usvoji ovaj zakon, više neće biti potrebe da se donose posebni godišnji zakoni, s obzirom da je u ovom zakonu tačno utvrđen parametar transfera ka lokalnim samoupravama, u iznosu od 1,7% bruto domaćeg proizvoda iz prethodne godine.
Drugim rečima, zakon određuje obim transfera lokalnim samoupravama, a kriterijumi u zakonu određuju distribuciju po pojedinom opštinama.
Drugim rečima, više niti Skupština, niti Ministarstvo finansija, niti Vlada, više niko ne može uticati na preraspodelu transfernih sredstava, već samo objektivni pokazatelji razvijenosti.
Ako se fiksira, kao što je u zakonu fiksirano, da se svake godine automatski 1,7% bruto domaćeg proizvoda iz prethodne godine transferiše lokalnim samoupravama, time se definiše obim sredstava.
Ukoliko se po ovim kriterijumima objektivno sagleda stepen razvijenosti, onda se samo svake godine pomeraju relativni nivoi razvijenosti jedne opštine u odnosu na drugu, a odluke o tome se objavljuju u memorandumu u budžetu.
Međutim, ključnu ulogu ima komisija za praćenje finansiranja sistema lokalne samouprave, koja se sastoji od 11 članova, od kojih pet članova čine predstavnici Stalne konferencije gradova i opština, koji na taj način mogu pratiti kako se ovi parametri koji su postavljeni u zakonu konkretno odražavaju na pojedine transfere za konkretne opštine.
Dakle, prva odlika ovog zakona jeste predvidljivost i omogućavanje sigurnijeg srednjoročnog i dugoročnog planiranja budžeta opština.
Takođe, druga karakteristika ovog zakona jeste efikasniji sistem ujednačavanja, odnosno preraspodele sredstava od bogatijih ka siromašnim opštinama.
Ukoliko posmatramo 2005. godinu i opredeljene transfere u iznosu od 15,4 milijardi dinara, ovaj zakon suštinski vrši preraspodelu 2,8 milijardi dinara, od čega u prvoj godini primene 2,1 milijardu, a ostatak postepeno u naredne tri godine.
Drugim rečima, 2,1 milijardi dinara se preraspodeljuje od četiri grada, Beograda i Novog Sada pre svega, a nešto manje od Niša i Kragujevca, ka svim ostalim lokalnim samoupravama, a pre svega ka ovih 99 lokalnih samouprava. Mi smo dali i analizu koliko bi koja konkretna opština dobila sredstava ove godine, da je ovaj zakon usvojen prošle godine.
Dakle, napravili smo jednu analizu, pod pretpostavkom da su transferi 15,4 milijardi dinara.
Međutim, imajući u vidu kretanje bruto domaćeg proizvoda u prošloj godini, vi i sami znate da je bruto domaći proizvod prošle godine porastao 6,5%, to znači da će transferi u narednoj godini biti značajno iznad 20 milijardi dinara.
Kada neko računa koliko će koja opština konkretno dobiti u narednoj godini, treba da pođe od procene bruto domaćeg proizvoda iz prošle godine, koji je 6,5% veći nego u onoj prethodnoj, što znači da 21-22 milijarde dinara bi trebalo, prema prvim procenama, da iznose ukupni transferi za 2007. godinu za opštine u Srbiji.
Inače, kada govorim o ovom procentu 1,7% bruto domaćeg proizvoda, kako smo odredili taj procenat? Pošli smo od toga da su ovi transferi, koje smo dali u Zakonu o transfernim sredstvima u 2004. godini, činili oko 0,8% bruto domaćeg proizvoda.
Međutim, imajući u vidu da se pred vama nalazi zakon o snižavanju poreza na plate, a imajući u vidu da lokalne samouprave ostvaruju 40% od ukupnog prihoda koji se ostvaruje od poreza na dohodak, onda smo proračunali da se sa 1,7% vrši ne samo kompenzacija, već i povećanje obima transfera lokalnim samoupravama.
Suštinski, da nije bilo promene ovog zakona, koji je sada pred Skupštinom, o smanjenju poreza na plate, planirani transfer, kako smo proračunali, bio bi 1,175% bruto domaćeg proizvoda u odnosu na 0,8%, koliko je bilo, dakle nekih 0,4% poena bruto domaćeg proizvoda se zapravo povećavaju transferi opštinama. Međutim, na kraju smo stavili da je to 1,7%, s obzirom da računamo na gubitak koji će opštine, zajedno sa republičkim budžetom, imati zbog smanjenja poreza na plate, makar u prvoj godini, s obzirom da kasnije očekujemo da će se uz manje poreze više ljudi prijavljivati pa će se taj gubitak kasnije kompenzirati.
Moram da kažem da je predlog Stalne konferencije gradova i opština bio da ovaj ukupan obim transfera bude na nivou 1% bruto domaćeg proizvoda. Ovo je više od onoga što je bilo u originalnom zahtevu Stalne konferencije gradova i opština.
Što se tiče drugih važnih karakteristika ovog zakona, porez na imovinu se ovim zakonom po prvi put definiše kao izvorni prihod lokalne samouprave. I do sada je lokalna samouprava ubirala 100% sve prihode koji su nastali naplatom poreza na imovinu, međutim to je bio preneseni prihod. Sada to postaje izvorni prihod lokalne samouprave.
Ono što je važno, skupština jedinice lokalne samouprave ima slobodu da utvrdi visinu stope poreza na imovinu, ali maksimalno do najviše stope koja je propisana sistemskim Zakonom o porezu na imovinu. Drugim rečima, jedna, druga, treća opština mogu da se takmiče i snižavaju stope poreza na imovinu ukoliko smatraju da će na taj način privući ljude da investiraju u tu opštinu ili da tu žive, tako da neko može da uvede i nultu stopu poreza na imovinu ukoliko želi. To je sada u potpunosti odluka lokalne samouprave. Jedino se limitira maksimalni nivo stope, a on se limitira Zakonom o porezu na imovinu, koji donosi Republička vlada.
Na ovaj način lokalna samouprava dobija više instrumenata u konkurentnosti i pokušaju da bude bolja od neke druge lokalne samouprave.
Takođe, ovaj zakon definiše, između ostalog, šta su to lokalne komunalne takse, koje su to lokalne komunalne takse. Ovo ističem posebno zato što postoji jedno specifično rešenje u članu 15. Naime, ovaj zakon definiše 16 vrsta različitih lokalnih komunalnih taksi, a prve tri u ovom zakonu su: isticanje firme na poslovnom prostoru, isticanje i ispisivanje firme van poslovnog prostora i držanje motornih drumskih i priključnih vozila, osim poljoprivrednih vozila i mašina. Dakle, to su i do sada bile lokalne komunalne takse. Specifičnost je da sada lokalne samouprave nemaju pravo da neograničeno dižu nivo tri lokalne komunalne takse, već samo do maksimalnog nivoa koji utvrđuje Vlada na predlog komisije za finansiranje lokalne samouprave, u kojoj sede i predstavnici lokalne samouprave.
Drugim rečima, ne može se dozvoliti da lokalna samouprava neograničeno podigne neku od ove tri takse i na taj način onemogući poslovanje nekog privrednog subjekta; dakle, ne može bilo ko, kako mu padne na pamet, ukoliko je neka firma uspešna, da mu samo podigne, nakon što vidi da je firma uspešna, komunalnu taksu i da ga na taj način oporezuje.
Dakle, maksimalni nivo taksi će se znati, a lokalne samouprave mogu da idu od nule, pa do maksimalnog nivoa kod ove tri, dakle firmarina i ispisivanje firme, kao i taksa za držanje motornih drumskih i priključnih vozila. Dakle, tu se daje plafon.
Lokalne samouprave mogu da idu niže, ali ne više od plafona koji će zajednički utvrđivati komisija za finansiranje lokalne samouprave i Vlada. To je takođe bitna novina.
Što se tiče tehnike kako se sada u ovom zakonu određuje ukupan obim transfera opštinama i gradovima, u memorandumu u budžetu se konstatuje koliki je nivo bruto domaćeg proizvoda bio u prethodnoj godini i na osnovu toga 1,7% bruto domaćeg proizvoda se opredeljuje u Zakonu o budžetu.
Faktički, kada se usvoji ovaj zakon nema više potrebe čak ni za raspravama koliko sredstava se daje, jer prosto će objektivni kriterijumi određivati ukupan obim.
Naravno, tu će sve vreme sedeti predstavnici ove komisije za finansiranje lokalne samouprave, koja će biti formirana 45 dana nakon stupanja na snagu ovog zakona.
Isto tako, komisija za finansiranje lokalne samouprave ima zadatak da stalno analizira kriterijume i merila za dodelu nenamenskih i funkcionalnih transfera i da prati kako se utvrđuje prema pojedinim lokalnim samoupravama, takođe da analizira programe za dodeljivanje namenskih transfera, uključujući postupke dodeljivanja i kriterijume za izbor, zatim da prati vertikalnu i horizontalnu ujednačenost sistema, stepen zaduženosti jedinica lokalne samouprave i ima obavezu da priprema godišnji izveštaje i da ih dostavlja najkasnije do 30. maja za prethodnu budžetsku godinu.
Takođe, ova komisija ima zadatak da priprema predloge za izmenu i poboljšanje sistema finansiranja lokalne samouprave.
Ministarstvo finansija je dužno da komisiji i Stalnoj konferenciji gradova i opština dostavlja podatke o prihodima i rashodima svih jedinica lokalne samouprave za prethodnu godinu, a najkasnije do 30. aprila tekuće godine.
Šta se dobija primenom ovog zakona? Napravili smo simulaciju na podacima iz 2005. godine; kao što sam već rekao, 99 lokalnih samouprava imalo bi znatno veća transferna sredstva.
Daću vam pojedine primere. Primera radi, Bogatić bi imao 2,7 puta veće transfere, Bojnik 2,5 puta, Knić 2,6 puta, Lučani 2 puta, Malo Crniće 2,4 puta, Rekovac 2,3 puta, Vladimirci 2,3 puta, Žabari 2,7 puta, Žitorađa 2,4 puta, Kovačica 2 puta, Žabalj 2,4 puta, Žitište 2 puta. Dao sam primer nekih siromašnijih ili manje razvijenih opština, koje po osnovu ovog zakona značajno uvećavaju svoje budžete. Nijedna druga opština ne gubi u relativnom smislu prihode.
Naprotiv, kako se povećava ukupan obim transfera, a već sam rekao da će biti povećan na 21 ili 22 milijarde u sledećoj godini, sve druge lokalne samouprave povećavaju, ali 99 u relativnom i u apsolutnom smislu povećava, 44 zadržavaju iste, u relativnom smislu, transfere budžeta, dok kod četiri grada dolazi do smanjenja transfera, i to kod Beograda za milijardu i 700 miliona dinara prema podacima za prošlu godinu, dakle govorim u relativnom smislu, Novi Sad za 355 miliona dinara, Kragujevac 114 miliona dinara i Niš 30 miliona dinara. Svi ovi podaci po svim opštinama dati su vam u prilogu.
Šta je konačna posledica primene ovog zakona? To je smanjenje raspona između fiskalno najjače i fiskalno najsiromašnije opštine sa postojećih 9,5 puta na 5,6 puta. Dakle, ovim zakonom nismo uspeli da u potpunosti stvari ujednačimo, ali već sam rekao da je sada bez transfera za ujednačavanje razlika 16 puta, pa smo je sveli na 9,5 puta i ovim zakonom se ona svodi na, u ovom trenutku relativno prihvatljivih, 5,6 puta; konkretno, to je Novi Sad prema Doljevcu. To tako ispada kada se preračuna.
Dame i gospodo, zahvaljujem na pažnji. Želim da kažem da, što se tiče poreza na imovinu, pripremamo zakon o decentralizaciji poreske uprave, a u ovom zakonu se daje mogućnost lokalnoj samoupravi da počevši od 1. decembra ove godine počne da preuzima radnike i sredstva republičke poreske administracije i da sama počne da naplaćuje lokalne poreze, uključujući i porez na imovinu.
Ovo za sada nije obaveza, već mogućnost, jer se daje rok do 31. decembra 2008. godine da se u potpunosti preuzme lokalna poreska administracija. Ideja je da kada vršimo fiskalnu decentralizaciju ovim zakonom i fizički naplata bude u rukama lokalne samouprave za lokalne poreze, da se republička administracija bavi naplatom republičkih poreza i carina, a da se lokalna administracija bavi naplatom lokalnih poreza.
Na taj način će biti više motivacije da se naplati porez na imovinu kod onih građana koji taj porez nisu prijavili, da se evidentira, a mi ćemo biti spremni da od 1. decembra prebacimo one ljude za koje potpišemo odgovarajuće protokole i ugovore sa lokalnim samoupravama, uključujući i opremu koju oni koriste, da oni postanu radnici lokalnih samouprava.
Kažem opet, to nije obaveza, one opštine koje su spremne mogu da preuzmu već od 1. decembra ove godine, a one koje nisu mogu da zaključe sa Poreskom upravom poseban ugovor da Poreska uprava u njihovo ime vrši tu naplatu, ali ne kasnije od 31. decembra 2008. godine.
Takođe, daje se mogućnost da dve ili više jedinica lokalne samouprave mogu sporazumno preneti ovlašćenja za obavljanje poslova na jednu od jedinica lokalne samouprave.
Drugim rečima, ako postoji jedna jača opština, a okolo su neke slabije, mogu se dogovoriti, pa da samo jedna jedinica to radi i da se na taj način racionalizuju resursi.
Dakle, hvala na pažnji. Ovim je i obećanje koje smo dali, da ćemo izvršiti fiskalnu decentralizaciju, ispunjeno.
Hvala vam.

Hvala. Evo da odmah odgovorim na ovo pitanje koje ste dva puta postavili. Naime, već sam rekao da u relativnom smislu 42 opštine će imati isti iznos sredstava, u apsolutnom će svi dobiti više. S obzirom da je transfer u 2006. godini bio 15,4 milijardi dinara, odnosno kao što znate to je ove godine izglasano, jer od prošle godine ove godine se raspodeljuje, a transfer za 2007. godinu... Ja sam pogrešno rekao 21-22 milijarde, sad me je koleginica ispravila, transfer u 2007. godini će, ukoliko se i zvanično potvrdi da je stopa rasta bruto domaćeg proizvoda bila 6,5%, imajući u vidu koliko je bila ranije, biti 27,7. Dakle, ukupan obim transfera za lokalnu samoupravu u 2007. godini će biti, prema sadašnjem stanju, 27,7 milijardi dinara, to je 80% više u apsolutnom iznosu u odnosu na prethodnu.
Naravno, treba imati u vidu da će opština izgubiti jedan deo prihoda od poreza na plate kada se usvoji ovaj zakon o smanjenju poreza na plate. Zbog toga smo išli sa ovako visokim povećanjem da bi ostalo tu još prostora da bi se osetilo poboljšanje.
Konkretan odgovor za ove tri opštine – ja sam se isto kao i vi začudio kada sam dobio od stručnih službi simulaciju. Objašnjenje je sledeće: u prethodnom zakonu, osim ovih kriterijuma koji sada postoje, postoji i jedan kriterijum koji je ubačen skupštinskim amandmanom, a zvao se stepen razvijenosti, koji je bio prilično arbitraran i uglavnom je naša stručna služba koristila podatke o društvenom proizvodu po stanovniku kao kriterijum stepena razvijenosti, gde su sve ove tri opštine imale jako nizak društveni proizvod po stanovniku, jer su siromašne opštine i samim tim dobijali su veći iznos transfera.
Sada je na predlog Stalne konferencije gradova i opština izbačen ovaj kriterijum i, kao što vidite, u članu 42. imate broj stanovnika, površinu teritorije, broj odeljenja u osnovnom i srednjem obrazovanju, broj objekata u osnovnom i srednjem obrazovanju, takođe imate broj dece obuhvaćene neposrednom dečijom zaštitom, i to su kriterijumi koje je sama Stalna konferencija gradova predložila.
Kada se ti kriterijumi primene na ove podatke, kada se jednostavno ti podaci primene, dobija se zaista jedan paradoks – da je Crna Trava zapravo po tim kriterijumima koji se sada daju dobijala i nešto više relativno nego što je trebalo, isto i ove druge dve opštine.
To je odgovor, znam da zvuči apsurdno, jer se radi o nerazvijenim opštinama, međutim činjenica je da kada primenite ove kriterijume bukvalno dobijate prema statističkim podacima ovakvu raspodelu koju smo vam dali u prilogu. Ali, ponavljam još jednom da nijedna opština neće dobiti isto, dobiće sve više, samo će neke dobiti mnogo više, a neke će dobiti malo više. To je razlika. Čak će i gradovi, koji gube u relativnom smislu, s obzirom da će se apsolutni iznos transfera povećati, dobiti nešto više, ali kod njih će povećanje biti malo.
Još jedan odgovor na ovo pitanje vezano za komisiju za finansiranje lokalne samouprave. Suštinski, predstavnici gradova i opština biraju članove Stalne konferencije gradova i opština. Ovo jeste predlog Stalne konferencije gradova i opština koji smo mi uneli, da bude pet članova njihovih, od toga tri člana predsednici lokalne samouprave. Oni su u javnoj raspravi zaista rekli da će najmanje jedan biti iz nerazvijenih opština, dakle ovo što ste poslednje rekli, ali ovo je stvar prosto poverenja među samim ljudima koji čine lokalnu konferenciju gradova i opština.
Vi birate te predstavnike i moram da kažem da su članovi Stalne konferencije gradova i opština koji nisu predstavnici lokalne samouprave dali zapravo i ključni doprinos da se neka od ovih rešenja naprave. Do sada su pokazali, meni se čini, naravno to je na predsednicima opštine da kažu, da su svojim radom pokušali da vode računa balansirano o svima, jer njihov je predlog da se napravi ova preraspodela ka siromašnijim opštinama, njihov je predlog da se zakuca procenat od bruto domaćeg proizvoda, tako da nema pravo nijedan ministar koliki će biti apsolutni transferi i da se ovi kriterijumi daju objektivno, da statistika može da ih meri, da ne može da bude arbitrarnosti u relativnom položaju određene opštine.
Tako da ja mislim da je ovo dobro rešenje, no kažem, prosto do sada nije bilo sumnje u te predstavnike koji su radili. Sigurno da mora i neko ko je iz nerazvijene opštine da bude prisutan, a to su članovi Stalne konferencije gradova i opština potvrdili.
Što se tiče ovog vašeg pitanja vezanog za to da li je neka opština iz niže kategorije prešla u višu, nemam taj podatak, to ima Zavod za statistiku. Zamoliću Zavod za statistiku da vašoj poslaničkoj grupi da precizne podatke o tome.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o slobodnim zonama, koji treba da poboljša privredni ambijent i dovede do daljeg rasta društvenog proizvoda, izvoza, zaposlenosti.
Šta su zapravo slobodne zone? Slobodne zone su suštinski područja fizički ograđena i označena na poseban način, u kojima Vlada dodatno garantuje i stimuliše režim poslovanja, pre svega po osnovu carinskih i poreskih povlastica, ali i po osnovu pojednostavljenja administrativne procedure.
Drugim rečima, oni koji posluju u slobodnoj zoni mogu da uvoze robu i usluge uz privremeno oslobađanje plaćanja carine i poreza na dodatu vrednost, kao i uz druge poreske i administrativne olakšice i onda u slučaju da izvezu tu robu nikada ne plaćaju dažbine, s obzirom da je uvezena roba namenjena izvozu. Oni su na taj način povlašćeni, jer likvidno ne moraju da izdvajaju novac za carine i porez na dodatu vrednost, s obzirom da će kasnije robu izvesti. Međutim, ukoliko oni tu robu prodaju na domaćem tržištu, onda naknadno plaćaju porez na dodatu vrednost na uvoz te robe, kao i pripadajuću carinu.
Međutim, zone se u svim zemljama gde su doživele uspeh osnivaju ne samo da bi se poboljšao izvoz iz neke zemlje, već i da bi se stimulisao razvoj nedovoljno razvijenih regiona. Dakle, dozvoljava se, u slučaju opravdanih razloga, i mogućnost da se zone formiraju, kako bi likvidno pomogle onima koji tu proizvode da tu robu plasiraju i na domaće tržište, ali pod uslovom da se radi o nerazvijenom regionu. To je način da se stimulišu privrednici da sele svoju proizvodnju i tamo gde trenutno nema nekog većeg tržišnog interesa za poslovanjem.
Za razliku od prethodnog zakona, koji je nalagao da najmanje 51% od proizvodnje mora ići u izvoz, ovaj zakon to ne traži. Drugim rečima, to jeste poželjno i Vlada će stimulisati takav pristup, ali nije nužno, s obzirom na pravila Svetske trgovinske organizacije koja to izričito zabranjuje. Drugim rečima, zona se formira pre svega da bi se u nekom regionu povećala zaposlenost, da bi se povećao nivo privredne aktivnosti, a naravno Vlada je ta koja određuje koji su kriterijumi na osnovu kojih će davati dozvole i izvoz će svakako biti jedan od bitnih kriterijuma.
Ovo je jedan liberalan zakon. Koji su razlozi za donošenje zakona? Postojeći zakon jeste otvorio mogućnost poslovanja zona, ali je bio prilično neprecizan i omogućavao je zloupotrebe, tako da u ovom trenutku na teritoriji Republike Srbije dozvolu za rad imaju samo tri zone, od ukupno 15 koliko ih je u prethodnih 10-15 godina dobilo dozvolu za rad.
Naime, kontrolom Poreske uprave utvrđeno je da samo slobodne zone Pirot, Subotica i novoosnovana zona Zrenjanin obavljaju posao u skladu sa zakonom. Sve ostale su suštinski bila velika skladišta koja su omogućavala da se roba uvozi bez plaćanja PDV-a i carine za domaće tržište, a da tu nije bilo nikakvog efekta proizvodnje, već je to bila trgovina.
Neke zone nikada suštinski nisu ni proradile, kao što je Kovin, bez obzira što su odavno dobile dozvolu za rad. Kovin nije tu jedini.
S druge strane, zaista je Pirot bio jedna od retkih zona, i sada je, zahvaljujući pre svega "Tigru", koja je iskoristila ove zakonske povlastice i najveći deo te proizvodnje, daleko preko 50%, završava u izvozu. Na taj način se obezbeđuje i devizni priliv za zemlju.
Ovaj zakon koji je sada na snazi ne obezbeđuje u dovoljnoj meri primenu podsticajnih mera Vlade. Takođe, onemogućava aktivnu ulogu Vlade u promociji i funkcionisanju, kontroli rada slobodnih zona.
Ovaj zakon, koji je rađen zajedno sa predstavnicima nekih postojećih uspešnih zona, pre svega zone u Pirotu, u potpunosti je usaglašen sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima EU. Cilj donošenja zakona je, između ostalog, i da podstakne strane direktne investicije, kao i da podstakne razvoj nerazvijenih i nedovoljno razvijenih područja.
Što se tiče pravila poslovanja u zonama, kada određeno područje dobije dozvolu i bude proglašeno slobodnom zonom, roba i usluge koje se uvoze na tom području privremeno su oslobođene plaćanja carine i PDV-a. Kao što sam već rekao, na taj način preduzeće koje posluje štedi likvidna sredstva. Ukoliko nakon završetka ciklusa tu robu ili usluge izveze, trajno je oslobođen plaćanja PDV-a i carine, s obzirom da se na izvoz ne naplaćuje PDV, niti carina, i to je indirektna stimulacija izvoza. Oni koji budu bili veliki izvoznici, a locirani u zonama, suštinski neće imati nikakve troškove za PDV i carinu, a zemlja će na ovaj način podsticati rast izvoza.
Ukoliko, međutim, Vlada bude želela, a hoće, da podstakne ne samo izvoznike, već i razvoj nedovoljno razvijenih područja, ona će dozvoliti onim lokalnim samoupravama koje pokažu ozbiljnu nameru, i to i dokažu, da osnuju slobodne zone čak i za proizvodnju koja nije namenjena samo izvozu, već i domaćem tržištu, gde se prednost proizvođačima daje time što će privremeno biti oslobođeni plaćanja carine i PDV-a. Na taj način mogu ta likvidna sredstva iskoristiti za proizvodnju, a onda kada prodaju tu robu moraju da plate i carinu i PDV, ali dobijaju na vremenu. Na taj način mogu da sredstva u početku ciklusa iskoriste za proizvodnju, a ne za plaćanje dažbina državi.
Na kraju ipak država naplati te dažbine, tako da na taj način dajemo jedan vremenski stimulans i proizvođačima koji eventualno proizvode za domaće tržište, ali će se insistirati da takva proizvodnja pre svega bude locirana, ako nije za izvoz, u manje razvijenim područjima, kako bismo tim područjima davali prednost, dok ćemo kod razvijenih područja insistirati da to budu pretežno izvozno orijentisana preduzeća.
Novine u ovom zakonu su da se ukida obaveza učešća domaćeg kapitala u preduzeću za upravljanje zonom. Dakle, potpuno liberalno može biti i domaći, može biti i strani i mešoviti, ali nema nikakve obaveze da mora domaći da učestvuje. Ukoliko je samo strani, dozvoljava se.
Takođe, ukida se plaćanje dažbine za carinsko evidentiranje koja iznosi 0,5% od vrednosti uvezene robe. Ukoliko uvozite robu van zone, plaćate regularno 0,5% dažbine za carinsko evidentiranje; ukoliko se ta roba uvozi za proizvodnju u zoni, onda se to ne plaća.
Takođe, ukida se procentualni iznos ostvarenog godišnjeg izvoza iz zone, kao kriterijum za ocenu uspešnosti rada zone. Već sam rekao da nije samo izvoz kriterijum, već su i drugi kriterijumi, kao što je zapošljavanje ljudi, razvoj nekog nedovoljno razvijenog područja, bitni kriterijum za osnivanje zone.
Ovaj zakon precizno definiše na koji način neko može da konkuriše za osnivanje zone, ko konkuriše, kakav elaborat ekonomske opravdanosti mora da napravi. Takođe, predviđa osnivanje uprave za slobodne zone u okviru Ministarstva finansija. To će biti uprava koja će se samo baviti, s jedne strane, davanjem dozvola za rad zona, s druge strane kontrolom efikasnosti rada zona. U ovom zakonu tačno su data rešenja kada zona prestaje da radi; kako se određuje prestanak važnosti saglasnosti kojom se određuje područje zone i sve ostale stvari koje su vezane za upravu za slobodnu zonu. Zadatak uprave je da obavlja posao u oblasti razvoja slobodnih zona, promocije tih zona, kao i kontrole i nadzora zona.
Očekujemo sledeće efekte od ovog zakona: imajući u vidu dosadašnja iskustva, svi ozbiljni proizvođači koji sada dolaze u Srbiju najpre se raspitaju da li u nekom gradu postoji ili ne slobodna zona i mnogi od stranih direktnih investitora upravo odlučuju da lociraju svoju proizvodnju u lokalnu samoupravu gde postoji slobodna zona. U tom smislu postoji zaista veliki interes pre svega, za sada, za zone na severu Srbije, dakle u Vojvodini, Zrenjaninu i Subotici, mada kažem da je za sada najuspešnija zona još uvek Pirot. Ali, činjenica jeste da je "Tigar" taj koji nosi najveći deo uspešnosti te zone i da je za razvoj juga Srbije potrebno uraditi i mnogo više od samog ovog zakona. Mi imamo nameru da zaista u što kraćem roku završimo koridor 10 na jugu Srbije, kako bi taj putni pravac povećao i atraktivnost zona koje se budu tu locirale.
Takođe, kao što sam najavio pre nekih nedelju - dve dana u Skupštini, plan je da se razvije i gasovodna mreža od granice sa Bugarskom, preko juga Srbije do granice sa Bosnom i Hrvatskom. Dakle, ideja je da sa Ruskom Federacijom dogovorimo proširenje Nabuko projekta na teritoriju Srbije, dakle da se veliki magistralni gasovod preko Dimitrovgrada od Niša raširi ka centralnoj Srbiji i ka jugu dole, ka Leskovcu.
Sa ova dva velika infrastrukturna projekta – završetkom koridora 10 i razvojem magistralnih puteva na teritoriji čitave Srbije, kao i gasovodne mreže – mi ćemo svakako indirektno povećati i atraktivnost poslovanja u zonama.
Jer, oni koji dolaze insistiraju na nekoliko stvari: da li imaju povlastice, a imaju ih ako su u zonama, da li imaju jeftin izvor snabdevanja energijom, a to je sada gas, i treće na čemu insistiraju je koliko brzo mogu svoju robu da transportuju do zemalja, pre svega, EU. Dakle, bitna im je infrastruktura saobraćaja.
Očekujemo da će ovaj zakon dovesti do smanjenja spoljnotrgovinskog deficita, jer će pre svega stimulisati kompanije koje većinom svoje proizvode izvoze.
Takođe, doprineće i razvoju nerazvijenih područja. Očekujemo da će povećati poverenje i interesovanje investitora, kako domaćih tako i stranih, za poslovanje u Srbiji.
Konačno, ovaj zakon uređuje i status onih zona koje su počele sa radom pre stupanja na snagu ovog zakona. Sve one zone koje sada imaju dozvolu dužne su da podnesu ponovo zahtev za davanje saglasnosti za određivanje područja zone, da daju podatke o ranije podnetom elaboratu o ekonomskoj opravdanosti.
Takođe želim da naglasim da za sprovođenje ovog zakona u ovoj godini nije potrebno obezbediti dodatna finansijska sredstva u budžetu Republike Srbije, ali će biti potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike za 2007. godinu.
Konačno, i lokalne samouprave mogu biti inicijatori za osnivanje zona, osim društava za upravljanje zonom, pri čemu želim da kažem da dosadašnja iskustva govore da su neke lokalne samouprave prilično neozbiljno shvatale ceo taj posao.
Primera radi, postoje odgovarajući geografski kriterijumi kako treba da izgleda zona da bi investitori bili zainteresovani da lociraju proizvodnju u njoj. Ima nekih gradova koji misle da je moguće na rastojanju od 30 km na četiri - pet lokacija, potpuno različitih, tražiti zahtev da tu bude zona; to je prosto nemoguće.
Naravno, ovde se postavlja pitanje kako će i ko uspeti ovu šansu koju zakon nudi da iskoristi. Mislim da će sve zavisiti od konkretne lokalne samouprave.
Ona lokalna samouprava koja bude ozbiljno shvatila prednosti ovog zakona krenuće sama najpre u eksproprijaciju privatnog zemljišta kako bi formirala odgovarajuće tehničke celine, a one lokalne samouprave koje misle da će sam po sebi neko doći kod njih, bez njihovog angažmana i investiranja, tu se grdno varaju.
Dakle, ovaj zakon daje mogućnost za dalji privredni napredak, ali će iskorišćenje kapaciteta ovog zakona pre svega zavisiti od sposobnosti i kapaciteta konkretnih lokalnih samouprava.
Zato pozivam sve opštine u Srbiji da dobro prouče ovaj zakon i da u što kraćem roku ispune sve uslove, kako bi upravo na to područje gde su one privukle investitore, a to znači onda i poboljšanje životnog standarda u konkretnoj opštini, zaposlenosti i sveukupnog privrednog rasta. Hvala vam.

Veoma sam pažljivo saslušao prethodno izlaganje. U suštini, amandmani koje je dala Srpska radikalna stranka formalno znači, kao što je već rečeno, podnošenje novog zakona, međutim, želeo bih da kažem narodnim poslanicima da suština svih amandmana SRS jeste zapravo vraćanje starog zakona, a mi ga menjamo uz neke manje korekcije.
Zbog toga smo mi sve amandmane SRS odbacili, jer stari zakon je doveo do sledeće situacije. Mi imamo 15 godina zakon koji na papiru postoji, gospođa je pomenula neke konkretne primere i ja bih želeo da objasnim zbog čega smo oduzeli dozvolu za rad na primer slobodnoj zoni Novi Sad, slobodnoj zoni Lapovo, a nemam ništa protiv da kažem ni zašto smo oduzeli dozvolu za rad i slobodnoj zoni Beograd. Nema nikakvih razlika između jednog, drugog i trećeg grada. Naša poreska kontrola je bila tu potpuno jednaka prema svima.
Što se tiče slobodne zone Lapovo, kontrola je vršena za period od 2002. do 2005. godine. U ovoj zoni postoji 10 korisnika, svih 10 se bavi skladištenjem, nema nikakve proizvodnje. Dakle, to je zona koja ništa ne proizvodi, na taj način izbegavaju da plate državi carine i PDV. To nije svrha, da se tu prave magacini u zonama, već da se podstiče proizvodnja, bilo roba, bilo usluga.
Sa druge strane, slobodna zona Novi Sad nešto je drugačija, ali je isti efekat. Slobodna zona Novi Sad ima 114 korisnika, od kojih se i slovima i brojevima samo jedan bavi proizvodnjom, 113 je skladišta, a samo preduzeće "Lanterna" faktički se bavi onim zbog čega je napravljena zona. Preduzeće "Lanterna" inače proizvodi rasvetna tela, lustere i slično i ona je u periodu od tri godine napravila prodaju na domaćem tržištu od milion i 100 hiljada evra, izvezla pola miliona evra, uvezla repromaterijal od 240 hiljada evra, i to je celokupan promet jedne tako na papiru velike zone kao što je Novi Sad.
Dakle, za tri godine svega dva miliona evra, pri čemu je to efekat pojedinačnog preduzeća.
Tom preduzeću svaka čast, dakle, ono se bavi time čime je zaslužilo da postane član zone, ali čak 113 korisnika prosto nema nikakvu proizvodnju.
Primera radi, da vam uporedim jedan veliki Novi Sad, neću Lapovo, za Lapovo je jasno. Znači, Novi Sad je za tri godine, dakle, izvezao pola miliona evra, a Pirot 206 miliona evra, a u Novom Sadu dva miliona evra. To je bio jedini razlog, nijedan drugi, zašto smo oduzeli dozvolu za rad slobodnim zonama Novi Sad, Beograd, Prahovo, Pančevo, Šabac, Smederevo, Sremska Mitrovica i Lapovo. Ostali su, dakle, samo novoosnovani Zrenjanin, Pirot, koji zaista beleži najbolje rezultate, i Subotica, koja takođe ima preko 50% proizvodnje i završava u izvozu.
Dakle, nema nikakvih drugih razloga, mislim da je važno da imate tačne i precizne podatke. Iz zaista isključivo stručnih razloga smatramo da je stari zakon bio jedan korak unapred u doba kada je bio donet i neki su to iskoristili, pre svega Pirot nešto manje, zatim Subotica, ali sada je vreme da se donese jedan savremeniji zakon.
To je jedini razlog zašto odbacujemo sve amandmane SRS, pošto ti amandmani vraćaju na staro, na ovaj sistem koji je dovodio do izbegavanja plaćanja poreza i carina državi, a ne sa efektom zapošljavanja ljudi, već, pre svega, tu su bila skladišta, gde se roba samo dopremala i onda nakon toga prodavala bez dažbina; prosto to nije funkcija zone.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, velika mi je čast da danas imamo priliku da razgovaramo o dva zakona koji značajno rasterećuju poreske obveznike Srbije.
Zašto čast? Zato što su mnogi pre govorili da je potrebno smanjivati poreze. Još ne znam nikoga ko je te poreze u prethodnih 15 godina smanjivao u Srbiji. Zašto se ranije nisu smanjivali porezi? Ne zato što nisu to ministri hteli, već zato što nisu imali realne osnove odakle to da učine.
Pre tri godine bio sam jedan od onih koji je zahtevao od mog prethodnika da ide sa programom smanjenja poreza, a i sam sam se obavezao građanima da kada dođemo u priliku da ćemo doneti zakon kojim ćemo smanjiti poreze na plate.
To, međutim, nije bilo realno u prve dve godine mandata Vlade, iz prostog razloga što smo zatekli deficit u budžetskoj kasi, imali smo deficit od oko 4% bruto društvenog proizvoda nasleđen iz 2002. i 2003. godine.
Morali su najpre da se skrešu rashodi, da se vodi jedna čvrsta fiskalna politika, zatim da se uvede i sprovede Zakon o PDV-u kako bi se povećali prihodi i tek onda kada je preokrenut bilans u budžetu iz manjka ka višku, tek sada smo došli u poziciju da objektivno razmišljamo i sprovedemo smanjivanje poreza.
Jer, smanjivanje poreza znači gubitak prihoda u budžetu. Ako se izgube prihodi, a imate manjak u kasi, onda su u problemu budžetski korisnici, i penzioneri, i oni koji primaju socijalna davanja, i ljudi koji rade obrazovanju i zdravstvu, jer to nije moguće održati finansirati.
Dakle, morao je prvo da se napravi višak da bi se jedan deo tog viška "žrtvovao" u korist poreskih obveznika, odnosno privrede. Mi smo uspeli prošle godine da napravimo taj višak. Ove godine takođe ćemo imati budžetski suficit. Očekuje se da on bude između 40 i 45 milijardi dinara.
Mi smo originalno planirali 40, ali prema nekim našim revidiranim procenama do kraja godine budžetski suficit mogao bi da iznosi i svih 45 milijardi dinara.
Imajući u vidu da ćemo imati višak u kasi, odlučili smo da smanjimo poreze na plate i da direktno rasteretimo poreske obveznike za 31,5 milijardi dinara. Ovim zakonom koji predlažemo vrši se rasterećenje poreskih obveznika za preko 30 milijardi dinara.
Osim toga, nalazimo se u situaciju da sav višak privatizacionih prihoda, koji inače ne ulaze u regularne poreske prihode, već se knjiže sa strane i evidentiraju na drugačiji način, ne možemo i ne treba da koristimo za pokrivanje deficita u budžetu, s obzirom da ga nemamo.
Sada, po prvi put, imamo situaciju u ovoj godini da sav višak privatizacionih prihoda možemo da investiramo ili da ih iskoristimo da vratimo deo naših dugova. To su dve mogućnosti kada imate višak privatizacionih prihoda u odnosu na potrebe u budžetu.
U prethodnim godinama, sav prihod od privatizacije, i od prodaje DIN, "Beopetrola", cementara, sve je to išlo na pokrivanje deficita u budžetu. Sav taj novac je išao da bi se pokrio deficit. Sada imamo, s jedne strane, na strani prihoda i rashoda u budžetu višak, i preko toga još očekujemo između 125 i 150 milijardi viška od privatizacije.
To je bio osnov što je Vlada Republike Srbije donela odluku da pokrene i nacionalni investicioni plan, odnosno šestogodišnji plan investiranja u najvažnije sektore u Srbiji, a pre svega u školstvo, zdravstvo, infrastrukturu, privredni razvoj, društveni standard i, naravno, reformu državne uprave.
U tom smislu, sada govorimo samo o jednom segmentu celog paketa ekonomske politike Vlade Srbije, a to je poresko rasterećenje. Siguran sam da ćemo u ovoj Narodnoj skupštini imati priliku da govorimo i o ovom drugom segmentu više onog časa kada budemo govorili o rebalansu budžeta, a to je nacionalni investicioni plan, koji će svakako morati da bude i uključen u rebalans budžeta.
Kada smo planirali ovogodišnji budžet, nismo očekivali ovako značajne privatizacione prihode. Poreske jesmo, ali ne i privatizacione, moram da priznam, jer tada kada smo donosili budžet nije niko očekivao, a moram priznati ni ja, da ćemo imati priliku da sada imamo jednu jaku konkurenciju za privatizaciju bivšeg "Mobtela". To je kompanija koja je radila 14, 15 godina, a da dinara država od toga nije videla. Upravo zahvaljujući ovoj vladi, mi smo došli u situaciju da konačno jedan deo novca dobijen i od te privatizacije iskoristimo u korist građana, u korist naroda, kroz investicije u javnom sektoru.
Naravno, danas ću da se koncentrišem na sam zakon. Ovaj zakon, osim rasterećenja od 31,5 milijarde dinara, donosi zaštitu socijalno najugroženijih slojeva zaposlenih, koji ostvaruju minimalnu zaradu.
Naime, u zakonu o doprinosima mi predlažemo sniženje minimalne osnovice za plaćanje doprinosa sa sadašnjih 40% od prosečne mesečne plate u prethodnom kvartalu na 35%.
Takođe, ono što je važno i zbog čega ovaj zakon, između ostalog, donosimo, ovim zakonom želimo da stimulišemo zapošljavanje kako mladih, mladih do 30 godina, tako i onih koji su stariji od 45 godina i nemaju trenutno posao. Stimulišemo zakonom i zapošljavanje lica sa invaliditetom.
Ovaj zakon uvodi neoporezivi cenzus od 5.000 dinara. Dakle, za razliku od dosadašnjeg sistema, gde se porez na plate plaćao na celokupan iznos zarade, sada se uvodi cenzus od 5.000 dinara koji se uopšte ne oporezuje, tako da se na taj način dobija sledeće rešenje: veće je poresko rasterećenje za radno intenzivne grane, primera radi, za tekstilnu industriju, za industriju kože i obuće, za one grane koji više radnika zapošljavaju, oni će imati veće poresko rasterećenje, i veće poresko rasterećenje će imati nerazvijeni regioni.
Na ovaj način želimo da stimulišemo rad zaposlenosti i razvoj onih regiona koji su manje razvijeni, jer videćete u primerima, daleko manje će se plaćati porez na platu na primer u Bojniku nego što će to biti u Subotici ili Novom Sadu.
Uvodimo jedan pravedniji sistem oporezivanja, jer sa jedne strane više rasterećujemo one koji su slabi, socijalno ugroženi ili siromašni, ali zato uvodimo progresiju u godišnjem plaćanju poreza, tako da oni koji zarađuju više imaće progresivnu stopu plaćanja poreza i na taj način se vrši pravedna preraspodela poreskog tereta između bogatih i siromašnih.
Koje su najznačajnije izmene zakona? Već sam rekao da smanjujemo poresku stopu sa sadašnjih 14% na 12%, ali istovremeno uvodimo i neoporezivi cenzus na zarade u iznosu od 5.000 dinara mesečno. To znači da ako neko prima platu 15.000 dinara, onda će se porez plaćati samo na 10.000, a cenzus od 5.000 se ne oporezuje, što znači da oni koji imaju niže plate imaju veće poresko rasterećenje, a oni koji imaju više plate naravno da je tu rasterećenje manje.
Trenutno je poresko opterećenje zarada 73,1% na neto zaradu. Dakle, na 100 dinara neto plate plaća se 73 dinara poreza i doprinosa. U proseku, sa usvajanjem ovog zakona, svodimo to prosečno fiskalno opterećenje sa sadašnjih 73,1% na 62,7%.
Kada uporedimo Srbiju sa drugim zemljama u regionu i u Evropskoj uniji, ako izmerimo fiskalno opterećenje po tzv. OECD metodi, onda će fiskalno opterećenje ukupno u Srbiji iznositi 38,5%. Zašto je to važno? Zato što metodologija, kako se objavljuju poreska opterećenja na plate u drugim zemljama, poznaje uglavnom samo ovu OECD metodologiju i jedino pomoću nje možemo porediti mesto Srbije u odnosu na druge zemlje.
Daću vam primer kakvo je poresko opterećenje na plate u drugim zemljama. Primera radi, Švedska ima u ovom trenutku fiskalno opterećenje koje je najveće u Evropi 46,2%, Nemačka ima čak 45,4%, Poljska 41,9%, Češka 41,9%, Turska 41,8%, Mađarska 41,5%, Litvanija 40%, Hrvatska 39,8%, Slovenija 39,8%, Estonija 38,9%, Slovačka 38,8%, Austrija 38,6%, a Srbija će imati 38,5%, niže opterećenje od ovih 12 zemalja koje sam malopre pročitao i spadaće u red zemalja sa nižim poreskim opterećenjem na plate u Evropi.
Ima zemalja koje imaju još niže, međutim te zemlje koje imaju niže poresko opterećenje – kao što je npr. Irska, za koju mislim da je dobar primer i sa kojom se treba porediti u budućnosti, međutim, ali ona ima višu stopu PDV-a – imaju veće stope PDV-a u odnosu na Srbiju. Sa poreskom stopom na dobit od samo 10%, koja je najniža u Evropi, sa porezom na plate i doprinosima, fiskalnim opterećenjem od 38,5%, koje će biti ispod proseka u Evropi i sa PDV-om od 18%, koji takođe spada u red nižih opterećenja u Evropi, Srbija će imati jedan od najatraktivnijih poreskih sistema sa aspekta privlačnosti ulaganja.
Kakvi su efekti po regionima? Ako uzmemo da je prosečna bruto plata iznosila krajem prošle godine 25.514 dinara, po sadašnjem rešenju iz zakona opterećenje na 100 dinara neto plate je 73,1%. Sada se u proseku to smanjuje na 62,7%.
Međutim, različito je rasterećenje po pojedinim gradovima, odnosno regionima. U Beogradu, primera radi, gde je prosečna bruto plata iznosila u ovom periodu 32.209 dinara, 73,1% je bilo opterećenje na neto platu, sada se po ovom zakonu u Beogradu smanjuje na 63,8%. U Novom Sadu sa 73,1% smanjuje se na 63,8%, isto kao u Beogradu, u Čačku sa 73,1% na 61,2%, pošto je tamo nešto niža plata, dakle veće je rasterećenje, u Leskovcu sa 73,1% na 59,9%, dakle ide ispod 60%.
Najniže opterećenje je u opštinama poput Svrljiga, gde je sadašnje opterećenje 81%, a biće sniženo na 53%. Dakle, onaj ko zaposli nekoga u Svrljigu, u Beloj Palanci, na jugu Srbije ili u nekim drugim manje razvijenim opštinama u Srbiji, imaće daleko veće rasterećenje poreza i doprinosa na plate nego onaj ko radi na severu Srbije ili u Beogradu.
Takođe, uvodimo posebne poreske podsticaje za zapošljavanje mladih, zatim osoba starijih od 45 godina, kao i lica sa invaliditetom. Što se tiče mladih imamo dve vrste povlastica. Generalno, oslobađa se od poreza na plate poslodavac koji zaposli one koji su trenutno nezaposleni, a mlađi su od 30 godina, i to oslobađa se plaćanja poreza na plate i doprinosa na teret poslodavaca u roku od tri godine od momenta zapošljavanja pripravnika mlađih od 30 godina i oslobađa se na dve godine i poreza i doprinosa na teret poslodavca ako zaposli sve ostale koji su mlađi od 30 godina, a na birou se nalaze najmanje tri meseca.
Pri tome je nužno da to zaposlenje bude izvršeno na neodređeno vreme, dakle to je uslov u zakonu, ne može biti na određeno vreme, već ako zaposli nekog na neodređeno vreme mlađeg od 30 godina tri godine ne plaća poreze, ni doprinos na teret poslodavca i to je na neki način dobar pokušaj da smanjimo nezaposlenost među najmlađima, koje je inače najveće u zemlji.
Dakle, problem nezaposlenosti jeste najveći problem u Srbiji u ovom trenutku i najveći je u grupi mladih do 30 godina, s obzirom da se početkom tranzicije smanjila mogućnost da oni nađu posao i sada moramo da nađemo sva moguća rešenja kako da omogućimo njihovo zapošljavanje.
Takođe, oslobađa se poslodavac od uplate poreza na zarade i doprinosa na teret poslodavca u trajanju od tri godine ako uposli na neodređeno vreme lice sa invaliditetom. Ima puno invalida koji su i te kako radno sposobni za neke aktivnosti, mogu da rade na računaru, mogu da obavljaju neke specifične aktivnosti, a poslodavci izbegavaju da takva lica zaposle iz prostog razloga što se plaše trajnosti tog upošljavanja.
Mi želimo na ovaj način da damo odgovarajuće finansijske podsticaje i svakako da ih stavimo u jedan vrlo povlašćen položaj, da motivišemo na taj način poslodavce da i ovim ljudima, koji su nesrećnim slučajem ugroženi, da lakše nađu stalni posao.
Sa druge strane, predlažemo da se i za ona lica koja su starija od 45 godina, a nalaze se minimum šest meseci na birou za nezaposlene, dobiju odgovarajuće poreske podsticaje i oslobođenja.
Dakle, predviđa se potpuno oslobađanje od plaćanja poreza na zarade u trajanju od dve godine za poslodavca koji zaposli lica starija od 45 godina, odnosno lica starija od 50 godina, pri čemu je razlika u jednoj nijansi.
Ako se zaposli neko ko je stariji od 45 godina, onda se poslodavac oslobađa plaćanja i poreza na plate i 80% doprinosa na teret poslodavca, a ako zaposli nekoga ko je stariji od 50 godina, onda se oslobađa i poreza na plate i 100% doprinosa na teret poslodavca.
Želeo bih samo da kažem kako će onda izgledati fiskalno opterećenje zarada mladih.
Dakle, ako neko od 1. septembra, kada bi trebalo da počne da se primenjuje ova mera za stimulisanje i zapošljavanje mladih, invalida i starijih od 45 godina, zaposli mlađeg od 30 godina od 1. septembra umesto sadašnjih 73,1% opterećenja na 100 dinara neto plate biće samo 24,7%.
To znači da će se plaćati samo doprinos na teret zaposlenih, da bi taj koji se zaposli imao zdravstveno osiguranje, penzioni staž i osiguranje u slučaju nezaposlenosti, prema zakonima za obavezno socijalno osiguranje, ili po OECD metodi onda će ova stopa biti 19,8%.
Već sam vam rekao da će 38,5% biti u proseku, a za zapošljavanje mladih biće 19,8% i to je izuzetno atraktivno i nisko.
Što se tiče opterećenja za zapošljavanje starijih od 45 godina, sa sadašnjih 73,1% spustiće se opterećenje na 29,6% za one koji su stariji od 45 godina, odnosno na 24,7% za starije od 50 godina. Dakle, na 100 dinara plate samo 24,7 dinara doprinosa, jer porezi se ne plaćaju u periodu od dve godine prema Predlogu ovog zakona.
Takođe, u zakonu se predlažu oslobađanja oporezivanja nagrada koje mladi ostvaruju za postignute rezultate tokom školovanja.
Drugim rečima, kada učenici i studenti postignu natprosečne rezultate i budu nagrađeni za to, neće plaćati porez na ove nagrade. Takođe se predviđa poresko oslobađanje za jubilarne nagrade zaposlenima.
Što tiče se poljoprivrednika, za kalendarsku 2006/2007. godinu potpuno su oslobođeni poreza na katastarski prihod. Dakle, nema poreza na katastarski prihod, kao ni u 2004. ni u 2005. godini. Nastavlja se oslobođenje i u ovoj i u narednoj godini.
Što se tiče poljoprivrednika, još jedna stvar se planira, a ona nije predmet ovog zakona. Planira se da se promeni jedan podzakonski akt koji je u nadležnosti Ministarstva finansija i da se razdvoje uplatni računi za plaćanje zdravstvenog i penzionog osiguranja, kako bi poljoprivrednici mogli da overe svoje zdravstvene knjižice.
Jer, imamo slučaj da je svega desetak posto naplata doprinosa po osnovu uplata zemljoradnika i s obzirom da su se već 20, 30 godina nagomilali dugovi koje knjiži Fond penzionog osiguranja zemljoradnika, nije realno da se ti dugovi izmire, i zbog toga mnogi poljoprivrednici nemaju mogućnost da overe zdravstvene knjižice, a mi ćemo ovom promenom omogućiti da se razdvoje uplatni računi i da onda svi koji plate ove doprinose za zdravstvo mogu da overe svoju zdravstvenu knjižicu.
Dakle, ovo su bila poreska oslobođenja. Naravno, na početku sam rekao da neko mora i da plati više, a to su bogatiji slojevi. Mi predviđamo progresiju prilikom godišnjeg poreza na dohodak građana.
Ako se sećate, po sadašnjem zakonu, svi oni koji su imali preko 1.200.000 dinara primanja u prošloj godini morali su da plate porez na tu razliku po stopi od 10%.
Sada menjamo taj deo zakona i uvodimo progresiju, tako što najpre smanjujemo cenzus. Više neće biti 1.200.000, do sada je to bila četvorostruka prosečna zarada, mi smanjujemo taj limit na trostruku prosečnu godišnju zaradu, što je po prošlogodišnjim parametrima iznosilo oko milion dinara.
Znači, to bi bilo kao da je umesto 1.200.000 dinara cenzus bio 1.000.000 dinara.
Drugim rečima, svako ko ostvari preko milion dinara, mereno prošlogodišnjim platama, plaćao bi na razliku od miliona pa naviše porez po stopi od 10%, a ukoliko se ostvari plata koja je veća od šestostruke prosečne plate, a to je u prošloj godini bilo 1.900.000 dinara, na taj iznos razlike plaćaće se porez godišnji na zarade po stopi od 15%.
Dakle, uvode se dve stope. Stopa od 10% ostaje kao do sada do šestostruke prosečne plate, a preko šestostruke uvodi se stopa od 15% i time se dobija progresivnost u oporezivanju za domaća fizička lica, dakle za rezidente.
Što se tiče stranaca, odnosno za rezidente upućene na rad u inostranstvo, smanjuje se cenzus sa desetostruke prosečne plate na petostruku. Dakle, bio je cenzus u sadašnjem zakonu 3.000.000 po prošlogodišnjim platama, a sada bi to bilo petostruko, oko 1.600.000 dinara. Na iznos preko 1.600.000 plaćalo bi se po stopi od 10%, a ukoliko se ostvari iznos plate preko osmostruke prosečne plate, a to je 2,5 miliona dinara, i njima je 15% veća poreska stopa, kao i za domaća fizička lica.
Dakle, ovo bi bile najvažnije izmene u Zakonu o porezu na dohodak građana i Zakonu o doprinosima, pri čemu uvodimo još jednu mogućnost u Zakonu o doprinosima, a to je da lokalna samouprava, Republika i drugi državni organi mogu doneti odluku da se za umetnike uplaćuje doprinos iz njihovih budžeta.
Drugim rečima, ostaje isti princip plaćanja, ali ukoliko organ lokalne samouprave, grad ili Republika utvrde da se radi o umetniku koji zaslužuje da mu se pokloni veća pažnja, onda odlukom ovih organa oni mogu plaćati umesto njih doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Dakle, da zaključim, primena ovog zakona u celini je od 1. januara 2007. godine, ali primena ovih podsticaja za zapošljavanja mladih, invalida i starijih od 45 godina je već sada od 1. septembra ove godine. Cilj donošenja zakona jeste da, sa jedne strane, podstaknemo zapošljavanje, ali sa druge strane da podstaknemo investicije u našoj zemlji. Pokušavamo različitim merama ekonomske politike da postanemo atraktivniji za ulaganja i ovo je jedan od zakona koji bi trebalo i siguran sam da će tome da doprinese. Hvala na pažnji.

Hvala. Evo neka pojašnjenja. Dakle, što se tiče člana 9a on se ne odnosi na otpremnine, već naprotiv na novčana primanja po osnovu naknade iz kupoprodajne cene ostvarene privatizacijom. Drugim rečima, to je ono što radnici i bivši zaposleni dobijaju od privatizacije određenih preduzeća, oslobađa se plaćanja poreza i doprinosa.
Dakle, ne radi se ni o kakvim otpremninama. Konkretno, dosadašnjim zakonskim rešenjima akcije su bile oslobođene plaćanja poreza i doprinosa, tako da ako su radnici u društvenim preduzećima dobili akcije, pa preduzeće privatizovano, prodali akcije i nisu plaćali porez na doprinose. Međutim, imamo slučaj, zašto sada dodajemo taj član 9a, imamo slučaj osiguravajućih društava na primer, gde postoje takođe akcije zaposlenih i bivših zaposlenih i ukoliko ne bismo imali ovaj član onda bi se na prihode od privatizacije, konkretno DDOR-a, oni bi morali da plate porez, ovi zaposleni, bivši zaposleni, kad se firma proda.
Ovako mi njih oslobađamo. Dakle, ovo je relaksacija. Ovo je samo pojašnjenje. Ne radi se o otpremninama, već o prihodima koje dobiju ljudi kad se proda određeno preduzeće.
Drugo, postavili ste pitanje - koliko je rasterećenje kada se stopa snizi sa 14 na 12. Mi smo to egzaktno izračunali.
To je 17 milijardi dinara, rasterećenje po tom osnovu, ovaj ostatak do 31,5 milijardi je po osnovu uvođenja neoporezivog cenzusa od 5.000 dinara.
Inače, kada smo radili ovaj zakon imali smo dilemu, da li da više smanjimo stopu, a da nema neoporezivog cenzusa, to je bila jedna alternativa, ili da smanjimo stopu, uz istovremeno uvođenje i neoporezivog cenzusa.
Sagledavanjem uporedne prakse u drugim zemljama videli smo da jedino mi i Republika Srpska nemamo u našem poreskom sistemu neoporezivi cenzus. Imajući u vidu da je uvođenje neoporezivog cenzusa daleko pravednije, jer više relaksira siromašnije grane, siromašnije regione, odlučili smo se da napravimo kombinaciju.
U prvom modelu zakona koji smo interno radili, razmišljali smo o tome da smanjimo stopu sa 14 na 10, tada bi rasterećenje bilo 27 milijardi ukupno. Ovako, uz kombinovanje uvođenja cenzusa od 5.000 i nešto nižim smanjenjem stope, imamo još veće poresko rasterećenje od 31,5 milijardi dinara.
Još jedna stvar vezana za preduzetnike i umetnike, preduzetnici po ovom zakonu, što inače nije menjano, imaju nižu poresku stopu od umetnika.
Preduzetnici imaju 10% poresku stopu, a za samostalne umetnike 12%. Nismo menjali položaj ni estradnih ni bilo kojih drugih umetnika, sem u delu gde smo za umetnike dali mogućnost da lokalne samouprave, gradovi i Republika uplaćuju doprinose u njihovo ime.
Još jedna stvar koju sam zaboravio prilikom uvodnog izlaganja, kad ste pomenuli preduzetnike, dižemo cenzus za paušalce sa sadašnjih dva miliona na tri miliona dinara, ovim zakonom. To sam propustio da kažem u uvodnom izlaganju. Hvala.

Od decembra 2000. do jula 2003. bio sam guverner, od marta 2004. do juna 2006. ministar finansija, prvi put od kada prisustvujem i jednoj i drugoj skupštini ne čujem ni jednu kritiku na zakone koje sam predlagao koja je ozbiljna, sem možda eventualno ove oko indeksiranja cenzusa.
Moram da priznam da sam bez reči. Sa jedne strane osećam zadovoljstvo što nema kritike, jer nije dobro kritikovati nešto što je urađeno onako kako bi verovatno i neko drugi uradio da je bio na mestu ministra finansija, ili neka druga stranka, nije bitno iz koje stranke dolazimo.
Ponavljam još jednom, odgovaram na pitanje - zašto ne 2004. godine zakon. Iz prostog razloga što te 2004. godine mi smo u nasleđe dobili minut u državnoj kasi od 4% bruto domaćeg proizvoda. Danas bi tih 4% mereno današnjim ekvivalentima bilo 80 milijardi dinara, to je bio taj minus. Tada to nije bilo 80 nego 45 milijardi, ali u međuvremenu je porastao bruto domaći proizvod, tako da je to sada 80 milijardi, otprilike je to računica.
Tada da smo to uradili, to bi bila samo demagogija, mi bismo uradili, napravili još veći budžetski deficit i ne bismo mogli normalno da finansiramo državu.
Drugo, zašto ne generalno smanjivanje poreza? Iz prostog razloga što ni jedna zemlja koja je išla u brzu privrednu ekspanziju nije išla na opšte smanjivanje svih poreza, nego naprotiv, više su se oslanjale zemlje, kako su se razvijale, na tzv. indirektne poreze ili poreze na potrošnju, a to su PDV, akcize, a smanjivali su se direktni porezi.
Naša strategija jeste upravo ta, da direktne poreze što više smanjujemo, zato smo smanjili pre dve godine porez na dobit preduzeća, najmanji u Evropi, zato sad smanjujemo poreze na plate. Nema smisla poreze na potrošnju smanjivati, jer onda se ne bi mogla na dugi rok stabilno finansirati država.
Naravno da je lako reći - treba smanjiti još neki porez. Međutim, to bi bilo preko 30 milijardi. Ovih 30 milijardi nije malo.
Znači, 31 milijarda, to je maltene celokupni ovogodišnji planirani suficit. Inače, mi ćemo imati još dodatno rasterećenje ukoliko zaključimo ugovor o asocijaciji i pridruživanju sa EU, imaćemo oko šest milijardi smanjenja po osnovu smanjenja carina. Vi znate da kada ova zemlja zaključi ugovor sa EU, mi se onda obavezujemo da carine sa EU fazno smanjujemo u jednom tranzicionom periodu do ulaska u EU, što znači da ukoliko ove godine to uradimo, već od 2007. godine oko šest milijardi bi smanjili prihode od carina. Tako da je to ukupno ovih 40 milijardi. To bi značilo da bi mi sledeće godine imali uravnoteženi budžet, a ne budžetski suficit. Međutim, s obzirom na rast društvenog proizvoda koji očekujemo ove godine, mi očekujemo da i u budžetu za sledeću godinu imamo jedan blagi budžetski suficit.
Druga stvar, oko selektivnosti, oko naplate poreza. Ne znam zašto neko pre nas i pre poreske uprave pod mojom ingerencijom nije uveo fiskalne kase u zemlji, zašto nije ušao u neke firme koje nikada nisu bile kontrolisane. Sam sam se iznenadio, evo daću jedan primer, kada je naša poreska policija krenula u kontrolu, tridesetak firmi, čiji je vlasnik bio Sekula Pijevčević izvesni, shvatio sam da nijedna od tih 30 firmi nije kontrolisana nikada. Nema izveštaja ni o kakvoj poreskoj kontroli. Ko zna koliko takvih firmi ima.
Bukvalno sam dao nalog da sve firme koje su veliki poreski obveznici moraju da prođu tu kontrolu i tehnički se ta kontrola, s obzirom na veliki broj firmi, obavlja u roku od dve godine. Taj rok od dve godine ističe u septembru i tada ću vam saopštiti potpuno odgovorno da su sve firme koje postoje u Srbiji, a koje su u centru za velike poreske obveznike, prošle kontrolu poreske inspekcije, bez obzira o kome se radi. To je nalog koji se ispunjava i ostao je mali broj firmi koji treba po planu prekontrolisati do kraja.
Što se tiče strategije, ne slažem se sa nekim skepticima koji kažu da ovaj zakon ništa neće doprineti. Mogu se složiti da će ovaj zakon izolovano imati manji efekat ukoliko se neke druge mere zajedno ne sprovedu. Međutim, mi te druge mere planiramo našom ekonomskom politikom, jer osnovni ciljevi ekonomske politike jesu povećanje zaposlenosti i zadržavanje stope privrednog rasta od 7% u proseku godišnje u naredne tri godine, uz rast izvoza koji mora biti dvocifren, imajući u vidu nisku startnu osnovu.
Mi jesmo imali rast izvoza u prva četiri meseca ove godine u evrima 23%, imamo i dalje trend visokog rasta izvoza. Ako pitate da vam kažem koja firma radi, mogu da vam postavim kontrapitanje, a odakle onda budžet od 500 milijardi dinara naplate prihoda.
Neko očito radi i plaća te poreze. Odakle raste izvoz prošle godine 30%, ove godine 23%, ali jeste u pravu ako kažete da neke firme ne rade.
Činjenica jeste da je tranzicija bila nužna 2000. godine, kako bi se jedan sistem koji je napravljen ranije, da se proizvodi nešto po bilo kojoj ceni, bez obzira da li ti proizvodi mogu da se prodaju ili ne, mora da se transformiše. One firme koje su zadržale svoja tržišta, nastavile su da rade i dalje uspešno posluju. Primer je "Tigar" Pirot ili druge firme.
Neke firme koje su loše poslovale ili su morale da idu u stečaj ili će morati da idu u stečaj, ali je suština tranzicije je da se u međuvremenu stvore uslovi za otvaranje novih firmi. Da li su otvorene neke nove firme? Sigurno ne dovoljno, koliko je potrebno Srbiji, ali neke jesu. Prošetajte, recimo, Zemun Poljem, Zemunom, ne morate da idete dalje, novosadskim autoputem, pa ćete videti jednu za drugom nove firme koje su otvorene, neke domaće i neke strane.
To nije ono što moramo da imamo. Međutim, jedno po jedno problem se rešava. Ako me pitate šta je plan za buduće, plan je potpuno jasan. Pitao me poslanik, da li žalim šta se desilo sa Crnom Gorom. Kako mi možemo da žalimo ukoliko se nešto desilo tuđom voljom. Nismo se pitali. Možemo da žalimo samo što se mi nismo pitali, inače ne možemo da žalimo za nečim ukoliko je neko ko je bio sa nama rešio da ode.
Da li smo mu mi pomogli? Nismo. Da li su se oni sami na to pripremali pet godina? Jesu. Da li su napravili evro kao valutu? Da li su uveli carinu između Srbije i Crne Gore? Jesu. Da li su naterali nas da uvedemo plaćanje u devizama između Crne Gore i Srbije kao platni promet? Jesu. Nisu hteli da prihvate plaćanje u dinarima, već su govorili, hajdete vi prihvatite evro. Zašto mi da prihvatamo evro.
Prosto, išlo je sve ka tome i ne kažem da je to racionalno, u nekom širokom istorijskom kontekstu sigurno nije racionalno, jer govorimo istim jezikom, iste smo vere, kao što isto nije racionalno što naša braća iz Banjaluke nisu ovde. Međutim, mene čudi kako niko o njima ne govori, o onima koji žele da budu s nama, već uvek govorimo o nekome ko sa nama nije želeo da bude, mada ne svi u Crnoj Gori, već većina, pokazalo se na referendumu.
Ono što je jako važno, ako mi budemo kukali i žalili za onim što se dogodilo, opet ćemo mi da izgubimo vreme. U nekom širokom istorijskom kontekstu, pre ili kasnije, ponovo će se izbrisati te granice i mi ćemo biti zajedno. Ali, mi treba da pokažemo da možemo kao Srbija budemo ponosni i da se oslonimo na sebe.
Šta dalje treba raditi? Po mom mišljenju i po mišljenju Vlade Republike Srbije, tri su ključna ekonomska prioriteta koje treba da uradimo. Po svaku cenu moramo što pre da uradimo Koridor 10.
Dakle, ko god da nas bude kritikovao, od ekonomista, od opozicije, da li će to biti zaduživanje, da li će biti ovo, nećemo slušati, idemo to da završimo što je pre moguće. Naravno, nije moguće za vreme mandata ove vlade. Siguran sam da će naredna vlada morati da prihvati to kao jedan od nacionalnih prioriteta.
U tom smislu, u ime Vlade Republike Srbije pre par dana sam u Atini, ministru spoljnih poslova Atine i ministru finansija i ekonomije Grčke, izneo jedan predlog da tražimo ove jeseni milijardu dolara dodatnog otpisa od Pariskog kluba poverilaca, uslovno, sa ciljem da se taj novac uloži u završetak Koridora 10 na jugu Srbije. Dakle, završetak autoputa od Leskovca do makedonske granice i od Niša do Dimitrovgradu.
Taj se put ne može na drugi način završiti, već mi moramo. Neće niko od koncesionara tamo da dođe, s obzirom da je to neprofitabilan put. Jedini način jeste da mi, umesto da plaćamo njima dugove, taj novac usmerimo iz budžeta za završetak puta i da onda pridružimo sredstva iz grčkog Helenik plana, oni imaju 230 miliona evra koje su odredili, ali ni oni ih ne aktiviraju već par godina, s obzirom da mi nemamo našu participaciju.
Ovo je jedan od predloga gde postoji konsenzus na nivou Vlade. Nadam se da ćemo uspeti da već na jesen, ako ne od Pariskog kluba kao institucije, a onda od pojedinačnih kreditora Pariskog kluba dobijemo odgovarajući uslovni otpis.
Zašto Koridor 10? Zato što danas, a možda je gospodin Bušetić u pravu kada kaže da u nekim gradovima koji su u centralnoj Srbiji i na jugu Srbije idu slabije investitori. Svi koji dolaze hoće u Vojvodinu. Zašto u Vojvodinu? Tamo im je skuplja radna snaga. Veće su plate u Vojvodini nego na jugu Srbije, ali hoće u Vojvodinu zašto što je najbliže tržištu EU, zato što postoji dobar put od mađarske granice do EU i onda je logika potpuno jasna. Mi moramo da sagradimo taj autoput što pre, jedan deo koncesijom, jedan deo kroz ovaj način i da završimo i na taj način motivišemo dodatna ulaganja.
Druga stvar je energija. Srbija može za par godina, ako bude postupala efikasno, da postane veliki neto izvoznik električne energije. Kako? Tako što mora da se abrejduje, poboljša kapacitet "Kolubare B", mora da se sagradi jedna potpuno termoelektrana i tu postoji konsenzus u Vladi Republike Srbije. Koristim priliku prvi put vama poslanicima da to izložim, ideja je da se napravi jedna velika termoelektrana na administrativnoj liniji sa Kosovom koja bi koristila ugalj kosovski.
Mi sami ne možemo to da učinimo i pripremamo ubrzano odgovarajući pravni modalitet, razmišljamo ili o dugoročnoj koncesiji, ili o ugovoru o upravljanju, ili o zajedničkom ulaganju.
U svakom slučaju, nemamo nameru i ne razmišljamo niti o otpuštanju radnika iz EPS-a, kao što je neko rekao, niti o privatizaciji EPS-a. Razmišljamo o tome da uspostavimo saradnju sa nekima od giganata svetskih, koji bi sagradio tu termoelektranu, zaposlio ljude na jugu Srbije i iskoristio i deo rudnog bogatstva sa ove teritorije.
S druge strane, to nije dovoljno, već treba to isto uraditi i sa "Kolubarom", treba uraditi hitno. Ako to učinimo, onda će i Crna Gora od nas kupovati struju, i Makedonija, i Bosna, Hrvatska, Slovenija, Grčka, Mađarska, a sve su to zemlje koje imaju deficit u proizvodnji električne energije. To je strateški drugi najvažniji projekat, zajedno sa Koridorom 10. Plus gasovod mora hitno da se gradi od Dimitrovgrada kroz centralnu Srbiju i do bugarske granice, iz istog razloga. To je drugi razlog zašto investitori idu u Beograd i u Vojvodinu, jer imaju snabdevanje gasom. Neće da idu na jug Srbije jer im je skuplje da idu na druge izvore energije i tu moramo da ostvarimo strateško partnerstvo sa Ruskom federacijom.
Dakle, to su strateški ciljevi Vlade Republike Srbije, i treći – zapošljavanje. Deo paketa za podsticanje zapošljavanja jeste ovaj paket poreskih propisa. Drugi deo će biti donet već u ovom mesecu, to su finansijski podsticaji za grinfild investicije, odnosno za nove fabrike, za nova radna mesta, gde ćemo potpuno po ugledu na Irsku, dakle nećemo ništa sami izmišljati, davati direktna finansijska plaćanja onim investitorima koji odluče da zaposle nove radnike kroz podizanje novih kapaciteta.
Još nismo odredili koliko novca možemo da platimo po jednom novootvorenom radnom mestu. Irci su plaćali svojevremeno 30.000 evra, posle smanjili na 20.000. To je mnogo, mi toliko nemamo, ali ćemo sigurno izdvojiti značajna sredstva da finansiramo novootvoreno radno mesto i otvorićemo konkurs da one lokalne samouprave koje imaju participaciju imaju prednost prilikom tog finansiranja, jer na taj način možemo da privučemo one koji imaju novac da ulože u našu zemlju.
Uz ove poreze, uz stimulacije zapošljavanja mladih, uz već postojećih 10 godina oslobađanja od poreza na dobit za sve koji zaposle preko 100 ljudi i ulože preko sedam miliona evra, to su podsticaji koje treba da iskoristimo.
Dakle, sigurno da ekonomska situacija u Srbiji nije onakva kakvu bi svi mi želeli, ali polako ulazimo u fazu da kroz suficit koji smo imali, kroz nacionalni investicioni plan i kroz mudru politiku, jer mi smo mala zemlja, nemojte da se zavaravamo, Srbija je mala zemlja, Srbija ima pametne ljude, ti pametni ljudi se nalaze u svim strankama, ali i među onima koji nisu članovi stranaka, i sada je došlo vreme da ne razmišljamo o Crnoj Gori već da razmišljamo o ovome što je Bušetić rekao, o Jagodini, o Vranju, o našim mestima, i da napravimo pomak. Ako radimo konstruktivno možemo to da napravimo.
Što se tiče pitanja oko 1,9%, mogu samo da kažem, gospodine Krasiću, da je naša stranka juče osvojila šest mandata u Kovinu, isto koliko i vi. Dakle, SRS šest mandata, G17 plus šest mandata, 9% u Medveđi, 10,2% u Kovinu. Jasno je da vi imate veći kredibilitet ovog trenutka u javnosti, priznajem da SRS jeste u ovom trenutku stranka sa najvećim rejtingom u Srbiji, ali nemojte potcenjivati G17 plus, s obzirom da građani prepoznaju da ono što smo dve godine govorili polako, ali sigurno počinje da se realizuje.

Hvala. Evo odgovor na poslaničko pitanje, ako mogu da iskoristim priliku da odmah odgovorim na poslaničko pitanje vezano za arbitražu u Švajcarskoj.
Naime, odnos kapitala u Mobtelu od osnivanja je bio 51% Karić, 49% PTT u ime države Srbije. Za sve ovo vreme nikada ni dinar dividende nije Karić kao privatni suvlasnik platio državi na osnovu profita koji je Mobtel imao u ovom periodu. U leto 2005. godine Karić sklapa ugovor sa konzorcijumom austrijskih investitora, koje predvodi Martin Šlaf, gde prodaje zapravo svojih 51% Šlafu, međutim taj ugovor nikada niko nije video. Oni su ga objavili, ali ga državni organi nisu videli.
U decembru po osnovu podataka dobijenih od UNMIK-a, gde je Karić neovlašćeno dao podugovor za licencu na Kosovu Ekremu Luki, Vlada Republike Srbije donosi odluku o oduzimanju licence Mobtelu. U januaru ove godine država, po osnovu predloga Ministarstva finansija, preuzima 90 miliona evra potraživanja od dve austrijske banke, Rajfajzen banke i Hipo-Alpe-Adrie, i postaje većinski poverilac u Mobtelu i time stiče pravni osnov da potpuno preokrene situaciju u pregovorima.
Jer u slučaju eventualnog stečaja Mobtela, nakon preuzimanja ovog potraživanja, Austrijanci gube sve i primorani su da krenu u pregovore sa Vladom Republike Srbije. Ti pregovori traju tri meseca, gde se na kraju dogovara sledeći ugovor: da država, po osnovu preuzetih potraživanja koje su imali i hipoteku nad svom opremom koju je Mobtel koristio, dakle repetitore i ostalu imovinu koja je neophodna za obavljanje ove delatnosti, postaje 70% vlasnik imovine Mobtela, a austrijski konzorcijum 30%, pri čemu se austrijski konzorcijum obavezuje da povuče sve tužbe koje su ikada kompanija BK trejd, odnosno Karić kompanija podnosila protiv države u poslednjih 14 godina, a država da povuče sve tužbe protiv BK trejda takođe u ovom periodu.
U tom smislu, nakon zaključenja ovog sporazuma, gde država postaje vlasnik 70% imovine, a 30% Austrijanci, povlače se tužbe i arbitraža u Cirihu je prekinuta danom zaključenja ovog ugovora, odnosno nakon toga. Povučena je tužba za oduzimanje licence Vrhovnom sudu, dakle nekih 14 različitih tužbi je povučeno nakon ovog sporazuma.
S obzirom da se Kompanija sastoji u ovom trenutku od repetitora, zaposlenih, korisničke baze, a nema licencu, kao što znate u decembru je Vlada oglasila Telekom Srbije da privremeno obavlja ovu funkciju do izbora na javnoj aukciji novog operatera. Imajući u vidu da država Srbija je vlasnik licence, onda je suštinski vlasništvo Republike Srbije u sadašnjem operateru ne 70%, kao što je zaključeno na osnovu imovine, već izađe na 82%, kada se preračuna i cena licence.
Na taj način mogu reći da je ova vlada uspela da sa 49% akcija u Mobtelu, na osnovu kojih nikada prethodne Vlade nisu naplatile dividendu, dovede u situaciju državu da postane suštinski vlasnik 82% u nekadašnjem Mobtelu. Formirano je novo preduzeće "Mobi 63", sa ciljem da se izvrši njegova privatizacija, zajedno sa drugom licencom.
Inače, u periodu od leta 2005. godine do decembra 2005. godine, znači do oduzimanja licence, austrijski konzorcijum je nudio tada određenim ministrima u Vladi da otkupi 49% vlasništva Vlade Republike Srbije za oko 250 miliona evra. To je bila tada ponuda.
U međuvremenu, pošto je to odbijeno naravno, jer prvo niko nije ni razmišljao o mogućnosti da se državni deo prodaje van javne aukcije, odnosno tendera, drugo suma je bila veoma mala, došlo se u situaciju da je raspisan javni poziv za aukciju i devet ponuđača se javilo u prvoj fazi, izrazilo zainteresovanost.
U toku je pregledanje podataka od strane učesnika, do kraja jula ove godine mi ćemo imati javnu aukciju pred TV kamerama, gde će onaj ko da najveću cenu pobediti na aukciji. Početna cena je 800 milina evra, što znači da državi suštinski pripada oko 650 miliona evra.
Naravno, u zavisnosti od konkurencija, cena može ići i više, i to je način kako je rešeno pitanje u "Mobtelu", a biće konačno rešeno završetkom procesa aukcije do kraja jula ove godine.
Nakon toga, onaj ko pobedi ima obavezu da preuzme sve zaposlene u "Mobtelu", osim onih protiv kojih su pokretani odgovarajući sudski postupci. S druge strane, u međuvremenu je administrator, a to je Telekom Srbija, dao otkaz pojedinim članovima Upravnog odbora bivšeg "Mobtela" koji su iz porodice Karić, koji nisu bili u funkciji obavljanja delatnosti, već su tu dobijali neke apanaže. To je odgovor na vaše poslaničko pitanje.
Dakle, nije nijedna Vlada, niti ova naša, niti neka buduća, niti bivša, vlasnik tih sredstava od privatizacije. Na ovaj način, s jedne strane, rešavamo jednu komplikovanu situaciju koja je postojala u našoj mobilnoj telefoniji, a s druge strane, uspeli smo da preokrenemo jednu prilično izgubljenu situaciju svih ovih 14 godina i da s jedne strane skinemo sa leđa i arbitražu i tužbe, i da dođemo u aktivnu poziciju da do 82% od prodaje pripadne budžetu Republike Srbije, a to će biti i deo osnove za sprovođenje nacionalnog investicionog plana.
Minimalno očekujemo da država dobije oko 650 miliona evra u procesu privatizacije, pri čemu je postignut sporazum da, ukoliko je cena na aukciji niža od milijardu i 100 milina evra, da aukcijski konzorcijum zadržava pravo da ostane manjinski vlasnik od 30% u toj kompaniji, a ako je preko milijardu i 100 onda mora da proda novom vlasniku.
Kao što znate, prijavile su se kompanije iz čitavog sveta. Imamo Dojče telekom, Frans telekom, Ruski MTS, kompaniju iz Ujedinjenih emirata, jednu kompaniju iz Egipta, koja je skoro dobila na tenderu u Italiji, takođe imamo Mobilkom austrijski, dve kompanije iz Švedske i jednu Norvešku kompaniju, tako da je konkurencija dosta jaka. Očekujemo da će se u tom postupku, ne verujem da će svih devet odlučiti da učestvuje do kraja, ali očekujemo jedan konkurentan postupak i da postignemo što veću cenu.

Želeo bih samo da dam jedno razjašnjenje, nije u ovom zakonu omogućeno, niti predviđeno da ako neko formalno prijavi firmu u Beloj Palanci, a živi i radi u Novom Sadu, dobije veće poresko rasterećenje.
Suštinski, rasterećenje zavisi od nivoa plate. Što je plata veća, manje je poresko rasterećenje, a što je plata koja se isplaćuje niža, pretpostavka je da je ona niža u siromašnijim regionima, veće je poresko rasterećenje. Drugim rečima, ne dobija se rasterećenje sa 86% na 53% u Beloj Palanci samo ako tamo prijavite firmu, već ukoliko isplaćujete platu koja je u decembru bruto bila nažalost samo 8.200 dinara.
Imate cenzus od 5.000 dinara neoporezivi i samo 3.000 se oporezuje suštinski sa stopom od 12% i tu dobijete to rasterećenje.
Drugim rečima, ili nisam dobro obrazložio ili niste dobro shvatili, ali iskoristio sam priliku da pojasnim. Dakle, rasterećenje po ovim regionima nije automatski prema sedištu firme u regionu, već po nivou faktički realno isplaćene plate.
Konačno, kada se govori o odgovornosti, naravno da niko nije oslobođen odgovornosti. Kao što sam bio dostupan svim mogućim organima koji se bave time, onog časa kada nisam bio guverner Narodne banke i kada su mnogi, od Čede Jovanovića preko Duška Mihajlovića, pokušavali da nešto pronađu u mom radu, tako ću biti i sutra kada ne budem bio ministar finansija.
Nemam nameru da budem večiti ministar finansija, ali zato imam nameru da ostanem u Srbiji i za razliku od Karića, koji je pobegao od odgovornosti, jer očito da ima nečistu savest, sada otvoreno kažem da nema te vlasti koja će doći bilo kada u Srbiji a da ću zbog nje odlaziti iz Srbije. Ostaću ovde prosto zato što sam pošteno radio svoj posao.
Verujem da je ono što smo radili dalo rezultate. Smatram da, za razliku od vas, reforma bankarskog sistema je omogućila da sada imamo rast zaposlenosti u tim bankama, imamo više zaposlenih u bankama danas nego pre pet godina, imamo banke gde ljudi danas štednju podižu bez redova, ovu staru deviznu štednju koja je zamrznuta pre 15 godina. Imamo banke koje odobravaju kredite i imamo ipak jedan pomak kojim sam ponosan.
Što se tiče Nacionalne štedionice, više puta sam rekao da je ta banka osnovana potpuno u skladu sa propisima. Nijedan zakon tu nije prekršen. Prosto, to je banka koja je pomogla da se isplati dobar deo stare devizne štednje.
Što se tiče poteza u poreskoj politici, biće prilike u narednih 30 godina. Gledajte šta će raditi u narednih 30 godina drugi ministri finansija, da li će iko uspeti da ponovi ono što je uradilo ovo ministarstvo finansija, da iz jednog deficita od minus 4% bruto domaćeg proizvoda dođe u suficit od plus 2%, dakle 6% bruto domaćeg proizvoda da napravi pozitivan saldo, a da onda takođe to iskoristi za smanjivanje poreza.
Biće drugih ministara finansija, samo pratite kako će oni da snižavaju poreze. Ponosan sam na ovaj zakon i očekujem da će većina poslanika ovo podržati. Ohrabruje me i današnja diskusija. Bilo je dobrih komentara. Mislim da komentar sa indeksacijom neoporezivih poreskih oslobađanja i cenzusa ima smisla, i ukoliko je neko dao takav amandman, mi ćemo to prihvatiti ili ćemo jedan amandman napraviti koji će dati Odbor za finansije, tako da je u svakom slučaju to imalo smisla.
Spadam u one koji uvek prihvataju ono što je racionalno, što je logično, bez obzira sa koje strane dolazi, ali sam uvek protiv kritike radi kritike. Dakle, očekujem podršku ovom zakonu i naravno mislim da će ovo biti jedan od bitnih faktora za veće investicije u Srbiji.
Što se tiče ovog investitora ne znam zaista ništa o njemu, niko me nije ni pitao, ni konsultovao, niti sam obavešten oko ove investicije u Novom Sadu.
Ukoliko se radi o 600 miliona dolara, svaka investicija je dobrodošla, ukoliko se radi o ozbiljnim investitorima bez obzira ko je u pitanju, bez obzira u kojoj lokalnoj samoupravi, tako da u tom smislu u meni svako može imati saradnika i prijatelja vezano za investiranje koje dovodi do zapošljavanja, bez obzira ko je na vlasti u toj lokalnoj samoupravi.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, danas pred nama su četiri važna sistemska zakona. Tri su direktno vezana za razvoj tržišta kapitala i četvrti, veoma važan sistemski zakon, jeste Zakon o računovodstvu i reviziji.
Kao što znate, od ova četiri – tri nacrta zakona su poslata u skupštinsku proceduru još prošle godine. Dosta dugo stoje, međutim ovi zakoni o tržištu kapitala nisu mogli da uđu u proceduru bez krovnog zakona, a to je Zakon o tržištu hartija od vrednosti. On je poslednji ušao u proceduru po hitnom postupku, kako bi omogućio objedinjenu raspravu, jer paket zakona o tržištu kapitala čine sva tri, dakle, i Zakon o tržištu hartija od vrednosti, o investicionim fondovima i o preuzimanju akcionarskih društava.
Ministarstvo finansija je dugo radilo na ovim zakonima, čitave dve godine, zato što se radi o zaista važnom segmentu razvoja finansijskog tržišta. Činjenica je da se u svim zemljama u tranziciji najpre počinje sa reformom bankarskog sistema, a zatim se daje primat razvoju tržišta kapitala, a to je slučaj i ovde kod nas.
Bilo bi bolje da su ovi zakoni i ranije doneti, međutim, puno je učesnika na tržištu, puno je argumenata bilo u javnim raspravama koje su organizovane sa učesnicima na tržištu kapitala. Želeli smo da dobro proučimo sva iskustva EU, konsultovali smo se u izradi ovih zakona i sa Svetskom bankom, sa domaćim predstavnicima tržišta kapitala i na kraju došli do ovih celovitih nacrta zakona.
Što se tiče prvog Predloga zakona, to je Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, on je u potpunosti usklađen sa direktivama EU iz ove oblasti, što je u obrazloženju zakona i dato. Zašto donosimo potpuno novi zakon? Trenutno se primenjuje tzv. savezni zakon, jer Srbija nije u svom parlamentu donela odgovarajući sistemski zakon iz ove oblasti. Ovaj zakon treba da obezbedi veću sigurnost i zaštitu učesnika na tržištu i stvori ambijent za uvođenje inovacija u pogledu trgovine hartijama od vrednosti, kao i nove finansijske instrumente.
Šta ovaj zakon reguliše? On reguliše organizovano tržište i deli ga na berzansko i vanberzansko. Dakle, i jedno i drugo su prema našem predlogu organizovana tržišta, s tim što može postojati berzansko i vanberzansko tržište. Ne daje nikome monopol, omogućava konkurenciju, ali daje Komisiji za hartije od vrednosti veoma široka ovlašćenja da može da selektira one koji osnivaju berze ili organizatore vanberzanskog poslovanja, tako da Komisija za hartije od vrednosti dobija još veći značaj nego što je sada imala.
Značajno se povećava transparentnost trgovine na tržištu kapitala, takođe, stvaraju se uslovi za daleko aktivnije učešće malih i srednjih preduzeća na tržištu kapitala i ovaj zakon omogućava stvaranje odgovarajuće tržišne konkurencije. Neću ići detaljno u obrazlaganje ovog zakona, imamo skoro 250 članova, međutim biću na raspolaganju kada čujem konkretne primedbe i predloge da prokomentarišem kada poslanici to budu iznosili.
Drugi zakon koji je ovde pred vama jeste zakon o investicionim fondovima, koji smo još u avgustu 2005. godine doneli na Vladi i prosledili Skupštini. Cilj ovog zakona je da na jednostavan i efikasan način omogući građanima da učestvuju na tržištu kapitala i ostvare odgovarajuće prinose.
Naime, investicioni fondovi objedinjavaju i grupišu kapital koji se onda ulaže u domaću privredu i podstiče privredni razvoj. U ovom trenutku građani imaju mogućnost samo da štede u bankama, a onda banke kreditiraju preduzeća. Sada otvaramo jedno malo poglavlje u razvoju finansijskog tržišta omogućavanjem da građani svoj slobodni novac dobrovoljno ulažu i u investicione fondove, da investicioni fondovi onda ulažu taj novac u privredu, da to podstiče privredni razvoj i da donosi odgovarajući prinos članovima investicionih fondova.
Naravno, kao što je i ulaganje u banke dobrovoljno, tako je i ulaganje u investicione fondove dobrovoljno. Međutim, širi se mogućnost podsticanja privrednog razvoja. Bilo bi takođe bolje da smo imali ovaj zakon i ranije, međutim bez ovog, kažem krovnog zakona, nije moguće bilo doneti ga.
Što se tiče trećeg zakona iz paketa zakona o tržištu kapitala to je Predlog zakona o preuzimanju akcionarskih društava. Najznačajnija novina koju ovaj zakon donosi, jer do sada je preuzimanje društava bilo uređeno Zakonom o tržištu hartija od vrednosti, dakle nije postojao poseban zakon o preuzimanju, jeste da ponuda za preuzimanje mora biti upućena svim akcionarima po istoj ceni za sve akcije.
Drugim rečima, do sada je postojala mogućnost da se preuzimanje vrši tako što se ponuda uputi samo za određeni broj akcija, iznad 25%, najčešće je to bilo 51% po jednoj ceni, a onda su manji akcionari bili dovedeni u neravnopravan položaj i mogao je onaj ko je preuzeo 51% da ih ucenjuje i da po daleko nižoj ceni otkupi njihove preostale akcije. Ovaj zakon omogućava i faktički obezbeđuje da se svim akcionarima za sve akcije mora ponuditi jednaka cena.
Dakle, nakon usvajanja ovog zakona moraće svi oni koji podnesu ponudu za preuzimanje da svim akcionarima nude istu cenu. To će omogućiti daleko veću konkurenciju i transparentnije uslove konkurencije prilikom preuzimanja akcionarskih društava, a to omogućava najefikasniju moguću zaštitu malih akcionara.
Velika pažnja je u ovom zakonu posvećena zaštiti manjinskih akcionara. Ovaj zakon na veoma potpun način uređuje tržišno preuzimanje i kao oblik promene vlasničke strukture akcionarskih društava. Još jednom ističem, omogućava ravnopravno učešće konkurencije.
Ovo je, dakle, veoma kratka prezentacija najvažnijih stvari u sva tri zakona, njihovo usvajanje omogućiće novu fazu u razvoju tržišta kapitala.
Moramo otvoreno priznati da je razvoj tržišta kapitala kod nas u sasvim početnoj fazi. Međutim, to nije uobičajeno imajući u vidu iskustvo drugih zemalja u tranziciji, jer uvek u drugoj fazi tranzicije dolazi do razvoja tržišta kapitala. Najpre se razvija bankarski sektor, pa tek nakon toga tržište kapitala.
Što se tiče četvrtog sistemskog zakona, a to je zakon o računovodstvu i reviziji, on je potpuno usklađen sa evropskim zakonodavstvom i generalno uvodi međunarodne računovodstvene standarde u praksu računovodstvenog izveštavanja. Uvode se nove važne institucije, kao što je Komora ovlašćenih revizora i Nacionalna komisija za računovodstvo, pojačava se odgovornost organa upravljanja preduzeća i direktora za vođenje knjiga i finansijske izveštaje.
Naime, do sada su samo oni koji su dostavljali izveštaj, dakle računovođe, odgovarali za tačnost iskaznih podataka u izveštajima. Po novom zakonu diže se odgovornost i za direktora koji mora potpisati ono što mu je računovođa dao i ukoliko da lažni izveštaj sankcije ne snosi samo računovođa, već i direktor firme. Jer, do sada smo imali dosta slučajeva da su direktori firme zapravo tražili od računovođa da im daju falš izveštaje i onda eventualno odgovornost ne bi bila na direktoru, već na računovođi. Ovde se podjednako odgovornost odnosi i na rukovodioca preduzeća.
Takođe, zakon insistira na primeni međunarodnih računovodstvenih standarda i međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja za srednja i velika pravna lica, kao i za banke i druge finansijske organizacije. Moram reći da je Zakonom o bankama već predviđeno da banke imaju obavezu izveštavanja po međunarodnim računovodstvenim standardima, takođe i Zakon o preduzećima je dao obavezu da se uvedu ovi standardi. Ovo je jedan krovni zakon koji te stvari reguliše.
Uvodi se i obaveza revizije za sva srednja i velika preduzeća, za banke i druge finansijske organizacije, kao i za penzione fondove. Takođe, ovaj zakon propisuje odgovarajuća profesionalna zvanja iz ove oblasti, a to su ovlašćeni revizor i ovlašćeni interni revizor i to u skladu sa osmom direktivom EU.
I konačno, u prelaznim i završnim odredbama sva stečena stručna zvanja računovođa i revizora prema ranijim zakonima se priznaju, ali postoji obaveza u odgovarajućoj proceduri provere znanja, polaganja ispita i moram da kažem da je ovaj zakon bio na veoma širokoj javnoj raspravi, svi predstavnici domaćih strukovnih udruženja su učestvovali u toj javnoj raspravi, iznosili različita mišljenja. Zbog toga je i donošenje ovog zakona trajalo dve godine, jer jasno je da tu postoje različiti interesi strukovnih udruženja.
Moram potpuno reći da je, recimo, Savez računovođa Srbije želeo da zadrži monopol, da samo oni mogu da izdaju sertifikate ovlašćenim revizorima.
Mi smo ovde razbili taj monopol i uvodi se mogućnost da se prema zakonu i druge institucije, kao i fakulteti, mogu sertifikovati da izdaju ovakva ovlašćenja.
Na ovaj način mislimo da ćemo dobiti daleko kvalitetnije računovodstvene i revizorske izveštaje koji će biti pravi parametar za ocenu boniteta određenih firmi.
Kako se zemlja razvija, kako se tržište razvija, računovodstvo i revizija moraju dobijati sve veći značaj, a ovaj zakon to omogućava. Hvala na pažnji.

Da odgovorim na ovo pitanje, vezano za status Komisije za hartije od vrednosti.
Naime, Vladi smo predložili, vezano za status, drugačije rešenje nego što imate ovde u zakonu.
Dakle, u originalnom predlogu Ministarstva finansija, Vladi Republike Srbije predložili smo status Komisije za koji smo smatrali da je odgovarajući, a onda nam je zakonodavstvo Vlade, konkretno gospodin Balinovac i njegovi saradnici, rekli sledeće: imamo pravni problem, nisam pravnik i zato prepuštam pravnicima u Skupštini da o tome razmisle i odluče, status Komisije nije naveden u Ustavu Srbije.
Znači, sadašnji Ustav Srbije ne poznaje pojam Komisije za hartije od vrednosti. To je prvi problem zbog čega ne može Komisija da se tretira kao potpuno, do kraja nezavisna od Vlade.
Mi ne želimo da Komisija bude zavisna od Vlade. Pitali smo koje je onda rešenje, a oni su rekli: rešenje je kao što smo dali za druga regulatorna tela. Zakonodavstvo iz Vlade je dalo bukvalno rešenja koja su dali za druga regulatorna tela. Koja su nam ograničenja? Zakon o ministarstvima propisuje nadležnost ministarstva nad određenim segmentima.
Konkretno, po Zakonu o ministarstvima, Ministarstvo finansija je nadležno za tržište kapitala i hartija od vrednosti. Međutim, Zakon o državnoj upravi daje mogućnost da određeno ministarstvo može poveriti poslove iz svoje nadležnosti posebnim agencijama, nezavisnim regulatornim telima i slično.
Komisija za hartije od vrednosti je de facto vrlo važno nezavisno regulatorno telo i zbog toga su nam predložili, a mi usvojili kao jedino moguće rešenje koje je u skladu sa Zakonom o državnoj upravi i sadašnjim Ustavom Srbije, da poveravamo poslove Komisiji za hartije od vrednosti.
Meni se lično ta formulacija isto ne sviđa. Pravnici mi kažu da nije moguća dok se ne unese kao ustavna kategorija Komisija za hartije od vrednosti.
Dakle, očito je da, u tom smislu, nakon donošenja novog ustava Srbije, gde mora da se unese Komisija za hartije od vrednosti kao ustavna kategorija, to podržavam, doći će do promene tog dela zakona. Dakle, neće više poveravati poslove od strane ministarstva, već će Komisija imati to kao ustavnu nadležnost.
Inače, ne stoji, ako neko eventualno ima primedbu, da je Komisiji ovim zakonom oduzeta nezavisnost, jer član 235. koji određuje princip rada, tačno kaže da predsednik i članovi Komisije pri donošenju odluka ne mogu dovesti u pitanje svoju samostalnost, kao ni samostalnost Komisije.
Sledeći stav: "Zabranjeno je svakom licu, organu i organizaciji da preduzima bilo koju radnju koja utiče na samostalnost u radu i odlučivanju Komisije i bilo kog njenog člana", znači uključujući i Vladu i bilo koje ministarstvo; zatim, "Zabranjeno je svakom licu, organu ili organizaciji da preduzima poslove koji su zakonom predviđeni kao nadležnost Komisije, ako zakonom nije drugačije određeno"; zatim, "Komisiju bira i razrešava Skupština".
Ko će predlagati članove Komisije, da li Vlada ili nadležni skupštinski odbor, odmah da vam kažem, za nas u Ministarstvu finansija je potpuno irelevantno. Kako Skupština odluči, mi ćemo prihvatiti. Ako budu neki amandmani koji još više daju ovlašćenje Skupštini povodom izbora članova, to ćemo prihvatiti. Dakle, nemamo tu nikakav problem.
Ovo rešenje ovde nam je bilo iznuđeno od strane našeg zakonodavstva. Inače, nije bilo originalno sadržano u našem predlogu, jer je problem da je sadašnji Zakon o tržištu hartija od vrednosti savezni i on je davao za jedan stepen veća ovlašćenja, ali srpski Ustav ne poznaje ovu instituciju i najmaksimalniji stepen nezavisnosti je mogao biti isti tretman kao tretman bilo kog drugog nezavisnog regulatornog tela.
Dakle, što se mene, kao ovlašćenog predlagača tiče, prihvatiću svaki predlog koji povećava nezavisnost Komisije za hartije od vrednosti, za koji pravnici u Skupštini kažu da je moguć, a ukoliko postoji neki limit, onda, nakon Ustava, ko god bude ministar finansija treba da promeni taj deo vezan za nezavisnost Komisije.