Zahvaljujem gospođo Čomić, uvaženi gospodine ministre, iskoristiću vreme da govorim o oba amandmana koje sam podneo i vidim da koleginica iz SRS već prejudicira da će biti usvojeni pošto je Vlada prihvatila ove amandmane.
Dakle, radi se o nečemu što tretira zaposlene čije se plate finansiraju iz tzv. sopstvenih prihoda, te da ne bismo ih dovodili u neravnopravan položaj sa ljudima koji su tzv. ugovoreni, kako mi to u žargonu kažemo, ovi zakonski propisi će se odnositi na obe grupe, objedinjeno. Nije mali broj tih ljudi, ako se ne varam, ispraviće me ljudi iz Ministarstva, čak 13.000 ljudi se finansira mimo ugovora sa Fondom i drugi amandman se odnosi na ocenu i timskog rada. To se posebno odnosi na sekundarne i tercijalne ustanove, ali naravno ima i na primarnom nivou. Kada govorimo o korektivnom koeficijentu da će se uopšte kvalitet rada morati da ima i tu dimenziju angažmana celokupnog tima zato što vrlo često, ne radi se samo o lekaru, radi se i o tehničarima, u nekom slučaju fizio-terapeutima itd.
Dakle, mislim da ti amandmani su možda u nekoj meri i tehničke prirode ali dobrim delom se tiču interesa ljudi koji su mimo ovoga što je predmet glavnog interesovanja, to su obično lekari, stomatolozi itd.
Vrlo kratko ću, ako mogu predsedavajuća da iskoristim od vremena poslaničke grupe, pored toga pošto je spomenuto moje ime, spomenuta je i stranka i kojoj pripadam. Moram da priznam da u neku ruku danas se oseća deficit zbog odsustva doktora Momčilova koji je kompetentan u toj oblasti i uvek mi je zadovoljstvo da debatujem sa njim.
Dakle, njegove kolege su u dobroj meri su danas pokušale da kompezuju nedostatak, hajde da kažem, znanja ili poznavanja činjenica iz oblasti finansiranja zdravstvene zaštite, pokušavajući da politizuju temu na jedan dosta banala i dnevno politički način. Zamolio bih vas da prosto imenujete koji to lekari nose značke na belim mantilima, i ja ću se pridružiti osudi zajedno sa vama.
Urbanu legendu o tome kako u celokupnom zdravstvenom sistemu su sve sami kadrovi, G17+, zaista je teško komentarisati, zato što je to već toliko ispričana priča koja nema utemeljenja u realnosti. Zaista osuđujem i želeo bih da se pridružim vama, svi oni koji rukovode u zdravstvu i uzimaju novaca da bi zapošljavali ljude. Zaista radi se o krivičnom delu i očekujem da zajedničkim snagama pokušamo da animiramo i tužilaštvo i policiju da se takvi ljudi sankcionišu.
Dakle, ovo što se tiče spominjanja, verujem da će se ministar osvrnuti na tu temu. Čovek sam koji je član stranke, a gospodin Stanković nije član nije član naše stranke, ali je nama veliko zadovoljstvo da bude prisutan na našim stranačkim skupovima. Mi smo ga predložili na ovo mesto i funkciju koju danas obavlja i to je nama čast i mi smo zadovoljni na koji način ministar obavlja tu funkciju i imaće podršku i u narednom periodu od strane URS-a.
Žao mi je i moram još jednom da naglasim da smo danas čuli veoma malo argumenata koji se tiču finansiranja zdravstvene zaštite i onoga što jeste realno, šta daje ovaj zakon. Samo ću spomenuti da je ovde apsolutno govoreno o tome da će se sama kapitacija vršiti na osnovu broja pacijenata, to apsolutno nije tačno. Pozvaću sve one poslanike koji su zainteresovani pre svega da posete sajt Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, da pogledaju na koji način se utvrđuju zarade u zdravstvu. Zaista bi nam bila potrebna debata više dnevna da bismo, i jedna vrsta objašnjenja svega toga, da bi ljudi koji tek sad ulaze u tu temu razumeli o čemu se radi. Ali apsolutno se ne radi sam o broju pacijenata već se radi o oceni kvaliteta rada. Taj kvalitet rada podrazumeva niz parametara o kojima možemo uvek da govorimo. Radi se i o racionalnosti, efikasnosti, koliko je preventivnih pregleda itd.
Sve u svemu, mi kao što je i izneto na sednici odbora gde smo se bavili ovom temom. Činjenica je da ovaj zakon ima elemente koji možda u ovom momentu koji ne poznaju sve činjenice nosi određene stvari koje mogu biti neprijatne kao što to uvek proizilazi ukoliko ne poznajete odgovarajuću materiju.
Potpuno sam uveren, kao i moje kolege iz URS, da mi ovim zakonom konačno možemo da stavimo pacijenta u centar sistema, za šta se zalažemo celu deceniju. On zapravo to čini. Sa druge strane, odvajamo i rad od nerada.
Voleo bih da čujem da li je neko protiv toga da se u nekoj zdravstvenoj ustanovi odvoje oni koji ne mogu da odgovore onim zadacima koji su postavljeni apsolutno za prosečne ljude. Dakle, nikakve tu nisu norme postavljene koje odgovaraju onome što bi jedan lekar i stručnjak mogao da uradi. Zbog toga ćemo, naravno, podržati i sam zakon i u načelu i u pojedinostima.
Pozvao bih kolege da u ravni koja podrazumeva činjenice i poznavanje ove materije debatujemo i da još jednom pogledaju amandmane koje sam podneo. Voleo bih da ih podržite jer apsolutno obuhvataju celokupan korpus zaposlenih u zdravstvenom sistemu Republiku Srbije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Žao mi je što kroz ovu diskusiju ne bavimo se zakonom koji je pred nama. Hajde da kažemo ovu tehničku stvar koja mislim da građane Srbije i javnost ne tangira mnogo u životu na koji način je dr Momčilov je u zvaničnoj državnoj delegaciji na sastanku Evropskog regiona Svetske zdravstvene organizacije.
Dakle, ta jedna greška koja se desila u komunikaciji između pojedinih državnih organa je ispravljena na samom odboru. Mi smo to jednoglasno podržali i nema potrebe da to politizujete. Nemojte da vi uređujete odnose unutar Odbora koji dobro funkcioniše. Mi imamo dobre odnose i sa Kancelarijom predsednice parlamenta, kao i sa Generalnim sekretarijatom i to zaista mislim da ne treba da bude tema na plenumu, kada govorimo o Zakonu o platama državnih službenika.
Pitanje gospodina Mijatovića, dakle, ja vas još jednom molim i upućujem na to da uopšte pogledamo na koji način se vrši obračun zarada u zdravstvu, plata, na osnovu formule koja postoji i koja, naravno, nije ni malo jednostavna ali vas molim da se pre svega udubite u to. Jer, ne radi se samo o broju registrovanih osiguranih lica kod određenog lekara, već se meri na osnovu pojedinih ustanova, ne republičkog proseka nego na osnovu određene ustanove. Dakle, uvažava se i podneblje, kao što su kolege spomenule. Neće biti isti normativ za radni učinak u Crnoj Travi i u Beogradu. Dakle, u tom smislu nema razloga za brigu.
Ako nekog zabrinjava da pojedini ljudi, koji evidentno u dobrom delu ustanova postoje, koji ne rade svoj posao ili ne žele da ga rade, ne budu imali zaradu kao oni ljudi koji budu ispunili tu normu i budu radili preko toga, onda je to lična stvar ili nazovite kako god hoćete – nekakav politički stav koji je za mene nerazumljiv. Ono što jeste kvalitet rada, ja sam naveo samo nekoliko parametara koji se ocenjuju kroz to i ta regulativa već postoji pri republičkom fondu.
Dakle, mi sada možemo ući u pojedinosti. Mislim da su ljudi iz ministarstva mnogo kompetentniji od mene da daju odgovore na takva pitanja. Ako je potrebno, može da se izvede i odgovarajuća formula pa da se na određenom primeru to izračuna, ali, mislim da smo to, na neki način, imali priliku i na samom odboru. Ovde su tema bila i ova dva amandmana koje sam ja podneo i ja bih voleo i vraćam se na kraj prethodne svoje diskusije, da kolege razumeju smisao ovih amandmana koje sam podneo i da na isti način kao što smo podržali kolegu da bude u državnoj delegaciji, bez obzira što je opozicioni poslanik, podržimo. Jer, nije nikakva jeres da se podrži amandman koji je u interesu svih onih ljudi koji rade u zdravstvenom sistemu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Gospodin Buha, nećete mi zameriti ukoliko vam kažem da mi u realnosti danas, koje postoji u zdravstvenom sistemu, ispravite me ministre ukoliko grešim, postoji 13.000 ljudi koji rade i čije se plate finansiraju iz sopstvenih prihoda.
To nije nastalo juče, praktično mi već dve decenije imamo taj institut na koji nas je praksa naterala, zato što u pojedinim ustanovama fond nije odobravao radna mesta iz kojih bi se finansiralo iz Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Direktori ustanova su bili negde primorani da zapošljavaju ljude. Zavisi od ustanove do ustanove, negde je to veći, a negde manji broj, ali ti ljudi postoje u sistemu. Ne možete preko noći da ih priznate kao ugovorena radna mesta, jer nemate novac za to. Sad i vi i ja možemo da diskutujemo hoćemo li da izbrišemo tih 13.000 ljudi. Dakle, ovo što vi govorite, hoćete da date otkaz za 13.000 ljudi iz zdravstvenog sistema.
Ne želim da zamenjujem teze, ali prosto imam utisak da ovu činjenicu takođe ne poznajete. Dakle, realnost u zdravstvenom sistemu Srbije jeste ta da najveći broj ljudi, čini mi se oko 104.000, predstavljaju ugovorene plate iz Republičkog fonda i imate ljude koji se finansiraju iz sopstvenih prihoda. Voleo bih da se ti sopstveni prihodi ustanova koriste na drugi način, u smislu investicionog održavanja nabavke opreme itd. Veliki broj ustanova, odnosno direktora ustanova u ovom momentu ima praktično noćnu moru da obezbede plate za te ljude koji se finansiraju sopstvenim prihodima, zato što morate da obezbedite dovoljno posla za svoju zdravstvenu ustanovu koja je na tržištu, da biste obezbedili platu za te ljude. Dakle, molim vas da tu činjenicu razumete kada razgovaramo o tome.
Što se tiče pitanja i kapitacije i sistema koji podrazumeva finansiranje sekundarne i tercijalne zaštite, ono što je u obrazloženju napomenuto kao sistem dijagnostički srodnih grupa, dakle, i jedan i drugi sistem više gotovo tri decenije su poznate u sistemu finansiranja zdravstvene zaštite najrazvijenijih zemalja u svetu. Nije to sada izmislio neko u Srbiji, to je sistem koji mi primenjujemo, odnosno pokušavamo da ga primenimo. Ako vi mislite da kapitacija i sistem dijagnostički srodnih grupa mogu da se uvedu za pola godine ili godinu, onda ste u ozbiljnoj zabludi. To je proces za koji je u najrazvijenijim zemljama sveta potrebna čitava decenija da posmatrate proces da bi to mogli da primenite.
Dakle, nemojte da uprošćavate stvari. Zaista vas pozivam, debatujemo o tome, ali moramo onda da poznajemo činjenice o čemu razgovaramo. Nadam se da me nećete u tom smislu pogrešno razumeti. E, to je ovo pitanje. Mi smo sa pripremom sistema za obračun i finansiranje plata, po sistemu perkapital, odnosno po glavi stanovnika, jer je to zaista uprošćen naziv za nešto što je daleko složenije od toga, počeli, čini mi se, ako se ne varam, pre šest godina. U okviru toga međunarodne organizacije, pre svega mislim na Svetsku banku, su finansirale i informacioni sistem i pripremu celog sistema godinama, da bi mi mogli da uradimo i ovaj međukorak.
Da vam kažem, i ovo što se donosi nije završetak tog procesa, jer on ima još dalje svoje faze za koje mi, naravno, u ovom trenutku nismo spremni. U tom smislu sam hteo da vam iznesem. Molim vas da uvažite činjenicu na koji se način finansiraju plate u ovom trenutku za jedan broj ljudi koji su zaposleni u zdravstvenom sistemu. Verujem da će nešto o tome i prof. Stanković reći kao resorni ministar. Zahvaljujem.

Uvažena profesorka Đukić-Dejanović, profesore Stankoviću, predstavnici ministarstva, namerno sam se obratio na način da se istaknu vaše akademske titule zato što kao po pravilu kada imamo teme koje imaju izvanredan javno-zdravstveni značaj veoma je malo interesovanje za tako nešto u Skupštini.

Daleko od toga, da to malo interesovanje može da smanji važnost ovakvog jednog zakona, pre svega se to odnosi na zaštitu zdravlja stanovnika u Republici Srbiji. Ono što se preterano banalizuje, ne samo kada je u pitanju ovaj zakon to je da se pre svega ističe nekakvo moranje da donosimo ovakve zakone, jer to stoji u nacionalnom planu integracija. To naravno niko ne spori da postoje i obaveze u tom smeru, ali te obaveze su pre svega korisne i za naše društvo i za našu državu.

Ono o čemu ću ja pre svega govoriti to je Zakon o zdravstvenoj ispravnosti predmeta opšte upotrebe. Naime, već je i prethodna govornica istakla upravo probleme koji se najčešće evidentiraju kroz ono što su medijske afere, medijske bombe u kojima vrlo često se raspolaže sa polu činjenicama ili neistinama. Dakle, imali smo pre nekoliko dana naslov u jednom dnevnom listu da je jedna građanka Srbije od farbe za kosu upala u komu. Nebrojeni su bili naslovi o tome da smo uvezli igračke iz nekih, uglavnom istočnih tržišta gde su farbe ili materijali od kojih su te dečije igračke napravljene predstavljaju veliku opasnost po zdravlje dece.

Takođe smo vrlo često imali prilike da se suočimo i sa problemima koji su vezani za upotrebu predmeta, pre svega posuđa koje dolazi u dodir sa hranom. Ono što je takođe jedan od problema koji se permanentno javlja, to je da imamo reklamiranje proizvoda koji imaju neverovatna lekovita svojstva, a u svoju suštini predstavljaju jednu ozbiljnu prevarenu nameru, odnosno ozbiljnu dovode u zabludu potrošače i naravno ne samo potrošače nego ukupno građanstvo u Republici.

Upravo zbog toga ovakvi zakoni se i donose i stvaraju tu normu koja bi trebala da u jednoj većoj meri uvede i red u ovu oblast. Naravno da mi imamo takvo zakonodavstvo postojeće ali to su zakoni koji su doneti početkom 90-ih godina prošlog veka, koji su za svoje vreme sigurno bili dobro adaptirani, međutim za današnje vreme kada su se razvile i tehnologije, prosto je prirodno da unapređujemo to zakonodavstvo i da ti zakoni koji su zastareli moraju da budu zamenjeni zakonima koji odgovaraju principima i uslovima u kojima danas živimo.

Činjenica je takođe da smo mi 2009. godine doneli i paket zakona koji na kraju mora i da se uokviri i da bude upotpunjen i ovim zakonom. Pre svega se to odnosilo na Zakon o bezbednosti hrane i naravno neću zaobići to da mi imamo pored obaveze iz Nacionalnog plana integracija i obavezu usklađivanja sa međunarodnim pravilima i propisima koji se samo ne odnose isključivo na regulativu EU.

Ono što mi svakako uspostavljamo ovim zakonom to su savremeni standardi u proizvodnji i prometu, dakle, odnosi se samo na pojedine aspekte proizvodnje i prometa predmeta opšte upotrebe. Sa druge strane, ovim zakonom se modernizuje pristup kontroli ili kako je to u samom zakonskom tekstu naglašeno, moritoringu, pa do onih stvari koje idu ispod toga a to je inspekcija uzorkovanja proizvoda i sve ono što treba da omogući jednu mnogo bolju kontrolu nego što je bila u prethodnom periodu.

Ono što bih takođe naglasi, to je, a mislim da su i moji prethodnici istakli tako nešto, dobro je što je u članu 9. ovog zakona, eksplicitno naglašeno da je zabranjeno lekovitih svojstava predmetima opšte upotrebe i sa druge strane, ne istinito izveštavanje i reklamiranje takvih proizvoda upravo iz razloga koje sam prethodno naveo.

Jedna od takođe veoma važnih aspekata donošenja ovakvog zakona i to treba naglasiti u ovoj diskusiji jeste to što ovim zakonom se praktično nadzor nad predmetima opšte upotrebe vraća u svoj matični resurs, što nije bio slučaj u prethodnim godinama. To nije bilo dobro, zato što Ministarstvo zdravlja kao institucija u okviru zdravstvenog sistema, pre svega se to odnosi na zavode za zaštitu zdravlja, imaju kapacitete, resurse, kadrovski i materijalne koje mogu da se bave ovom oblašću, a do sada je to bilo uglavnom rasuto na ministarstva koja su bila nadležna za poslove i trgovine i zaštite životne sredine itd.

Dakle, sad ćemo imati jedan okvir i tačnu odgovornost pre svega nadležnog ministra za poslove zdravlja i Ministarstva zdravlja i to je veoma važno i prosto je usaglašeno sa nekakvim prirodnim principima i praksom koje postoje u drugim zemljama.

Naravno da moram da kažem, to sam istakao na samom Odboru za zdravlje i porodicu, da kaznene odredbe koje postoje u samom zakonu se nama uvek čine kao nedovoljne, međutim, moramo da prihvatimo i činjenicu koju nam često pravnici kažu, a to je da to, pre svega, proizilazi iz izvornih zakona koji regulišu same prekršaje, te da vaša želja da uspostavimo ozbiljnije kazne nije realna dok ne dođe do promene tih zakona.

Sigurno je da ova tri zakona donose taj kvalitet, kao što sam istakao, u razvijanju i naše javne zdravstvene politike i njenog sprovođenja u samoj praksi. Naravno, sigurno je da kao društvo i države još uvek nismo svesni značaja. Bez obzira što smo pre dve godine doneli Zakon o javnom zdravlju, još uvek nedovoljno razvijamo te kapacitete. U tom pogledu vidim i doprinos ovog zakona.

Moram da se osvrnem i na ono što je koleginica iz SRS potpuno legitimno kao opozicioni poslanik iznela, spomenuvši i moju stranku i pokret koji pripadam. Naravno, nikada nismo izbegavali odgovornost za sve ono što smo sprovodili, ne samo u zdravstvenoj politici, nego i u drugim resorima. Mislim da možda trebam da se obratite na neke druge adrese, jer smo ovde uvek stajali uspravno želeći da odgovaramo za sve postupke koje smo sprovodili u sklopu zdravstvene politike.

Nije nama potrebno nikakvo prepakivanje u neke nove okvire. Ako možda ne možete da ispravite ono što jeste koncept Ujedinjenih regiona Srbije, možemo o tome da porazgovaramo na nekom drugom mestu, ali ne ovde u plenumu gde imamo odgovarajuću temu.

Pošto nekako diskutujemo već nekoliko godine na ove zdravstvene teme, moram da vam kažem, nadam se da mi to nećete zameriti, da ste, prosto, u većini diskusija imali isključivo negaciju bez konstruktivnih konkretnih predloga. Uvek se setim vrlo često citirane rečenice pokojnog premijera koji je govorio, zaista ću parafrazirati, da je u Srbiji postalo stvar otmenosti ako ste pesimista. Naravno, da ćete uvek biti u pravu onog momenta kad nešto ne uspe, jer uvek govorite ne. Nemam problem sa tim, pokušavamo nešto da doprinesemo da se ne samo zdravstveni sistem nego i na drugim poljima, i mi i naši koalicioni partneri, nešto unapredi. Naravno, to je vaše legitimno pravo, to sam i na početku istakao.

Da se vratimo ovoj temi, poslanička grupa Ujedinjenih regiona Srbije će dati podršku i u ovom načelnom pretresu i u okviru amandmanske rasprave. U danu za glasanje podržaćemo sva tri predložena zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo Čomić, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, svoje izlaganje ću izmenama i dopunama dva sistemska zakona iz oblasti zdravstva započeti dubokom impresijom koja je prethodnih dana obeležila, da kažem, jednu vrstu rasprave o ovim zakonima u javnim glasilima, a to je da se one isključivo odnose na to da će ubuduće država finansirati promenu pola.
Koliko je to bizarno, toliko je i prava slika kaljuge u kojoj se nalaze i politički akteri, ali i dubina analize u kojoj ulaze predstavnici medija.
Dakle, sa jedne strane, ovaj zakon koji treba da omogući onoj grupi ljudi elementarna ljudska prava, to je pravo na polnu identifikaciju, neko osporava i daje taj posprdni ton, koji treba da napravi maglu i kompromituje izmene i dopune Zakona koje, što ću istaći, tokom svog izlaganja, predstavljaju možda i kuriozitet u poslednjih nekoliko godina. Zašto? Zato što su ovi zakoni, koji od početka ekonomske krize od jeseni 2008, govorim o Srbiji, po prvi put nekim zakonima, nakon godina restrikcije dajemo proširenje prava i to nečega što je možda i najvažnije građanima, a to je pravo na zdravstvenu zaštitu.
Danas je dobar dan za poljoprivrednike, poljoprivredna domaćinstva, za decu, posebno srednjoškolskog uzrasta, za studente koji će dobiti preventivnu stomatološku zaštitu koju nisu imali u prethodnom periodu. Imamo dobre vesti za ljude koji su imali tu nesreću da su žrtve nasilja u porodici ili trafikinga odnosno trgovine ljudima i posebna grupa ljudi koje često nismo svesni, a to su ljudi koji pate od retkih bolesti, koji su roditelji dece, koji od retkih bolesti.
Da li je to malo i da li je gotovo, predstavlja vrhunac cinizma, da neko tera sprdnju i govori kako ovaj zakon zapravo samo omogućava da tamo nekakvi ljudi koji su maltene, makaze, sada treba to država da finansira. Dakle, to je u najmanju ruku sramota. Ujedinjeni regioni Srbije i ja koji sam ovde ovlašćeni predstavnik, to ne možemo da dopustimo, a trudićemo se da maksimalno, afirmativno govorimo o ovom zakonima.
Šta nama donose ovi zakoni? Pre svega, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, na koji ću se osvrnuti, a to važi i za Zakon o zdravstvenom osiguranju, postoji obaveza usklađivanja sa određenim odredbama Ustava, koji je donet 2006. godine, sa druge starne mi smo u međuvremenu, poslednje dve do tri godine ratifikovali niz međunarodnih ugovora, konvencija, pa i onoga što treba da prihvatimo i kao evropske direktive, koje se implementiraju u ove zakone. Dakle, to je prevashodna obaveza da usaglasimo naše zakonske dokumente sa ovim što sam izneo.
Ono što posebno treba istaći u Zakonu zdravstvenoj zaštiti, to je da ćemo u narednom periodu, nadam se da će ovaj zakon uz, možda određeno nijansiranje biti prihvaćen dodatno učvrstiti temelj politike Ministarstva zdravlja i Vlade Republike Srbije, koji će se bazirati na preventivnim merama, ranom otkrivanju i kontroli bolesti.
Činjenica je da se Srbija suočava sa jednom eksplozijom i epidemijom hroničnih nezaraznih oboljenja, naravno da na prvom mestu se radi o kardiovaskularnim oboljenjima, ali ono što stalno treba ponavljati, maligna oboljenja su takođe najveći neprijatelj, da kažem, u mirnodobskom periodu naših građana. Dakle, ono na šta će se kroz ove zakonske odredbe staviti akcenat i omogućiti pretpostavke da se suočimo sa onim što su ozbiljni problemi u zdravlju stanovništva, to je rano otkrivanje, u smislu skrininga i formiranja uprave za skrining, a to znači, u konkretnom slučaju da ćemo nastaviti jedan od najvećih nacionalnih programa, a to je - Srbija protiv raka, u konkretnom slučaju to znači da u narednih nekoliko godina, što se tiče karcinoma dojke, ranim, dakle, kliničkim pregledima i mamografijom treba da obuhvatimo više od milion i 200 hiljada žena. U narednih nekoliko godina potrebno je više od 70%, dakle 75% populacije žena preko 49 godina obuhvatiti pregledima i naravno, ono što je takođe jako važno, to je da će se taj skrining odnositi na rano otkrivanje karcinoma debelog creva, koji je često tabu u našem društvu, a odnosi svoj danak i sa njim se suočava veliki broj ljudi.
Ono što, takođe donosi Zakon o zdravstvenoj zaštiti, to je nekoliko delova koja se odnose na klinička ispitivanja. Sigurno da javnosti koja nije direktno involvirana u zdravstveni sistem, pa i u samo naučno- istraživačke ustanove, posebno tercijalnog tipa, ovo nije od interesovanja, ali indirektno bi trebalo da bude. Dakle, u ustanovama kao što je Klinički centara Srbije, kao i ostala tri klinička centra, naravno da postoje klinička ispitivanja bez kojih mi našu struku i medicinsku nauku ne možemo unapređivati.
Međutim, često smo se suočavali sa tim da etički odbor donosi odluke, odnosno u radu etičkog odbora koju odlučuje o kliničkom ispitivanju, odlučuju osobe koje učestvuju u samom kliničko ispitivanju, gde se radilo o direktnom sukobu interesa. Donošenjem ovih odredbi u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti mi ćemo u narednom periodu urediti i ovu oblast.
Ono što je takođe veoma važno, to je da ćemo za ono što se često pojavljuje u svakodnevnoj praksi kao problem, a to je prebacivanje pacijenata iz jedne zdravstvene ustanove u drugu, a to su pre svega odnosi na transport iz tzv. sekundarnih i tercijalne zdravstven ustanove, do sada je bio problem da li se može prebaciti pacijent i obratno ili između dve ustanove istog ranga. Dakle, između dve opšte bolnice ili opšte bolnice i neke klinike i instituta i to rešavamo donošenjemo ovog zakona.
Moram, da kažem će ovim zakonom i vidim da tu imamo sporenje i nerazumevanja, biće onemogućeni razni oblici manipulacije u oblasti pružanja zdravstvenih usluga od strane stranih državljana koji se pojavljuju na teritoriji Republike Srbije, sa često primenjenim tzv. medicinskim metodama koje nisu odobrene, niti od jednog organa, niti institucije u države. Dakle, to se nalazi vrlo često na granici diletanstva ili ti nadrilekarstva, dakle, u ovom momentu država želi da preuzme kontrolu nad tim davanjem te privremene licence i apsolutno samu veren da ćemo mi u tom segmentu imati efikasnost vezanu za određena naučne autoritete koji će ovde svakako boraviti.
Ono što je posebno važno da istaknemo, jako je dobro što je ministarstvo kao predlagač dalo to rešenje, konačno ćemo moći da reagujemo na stanje koje se tiče deficitarnih specijalizacija kao što su u ovom momentu anesteziologija, radiologija, patologija ili kardio hirurgija. Da budem u potpunosti slikovit, dakle, prema podacima od prošle godine, mi smo imali svega 54 kardio hirurga na teritoriji Republike Srbije sa ogromnim pritiskom pacijenata za operativne procedure u ustanovama u kojima se one vrše. Pri tome, objektivno se suočavamo sa odlivom tih usko specijalizovanih kadrova zbog limitiranosti koja postoji u plaćanju lekara za njihove usluge. Naravno, da ljudi svojom slobodom idu tamo gde su bolje plaćeni, gde je njihov rad mnogo bolje vrednovan. Sa druge strane mi kroz restriktivnu politiku dodeljivanja specijalizacija postignuta je određena ušteda, ali je u ovom momentu je potrebno za određene specijalizacije odnosno njihovu dodelu skratiti rokove, to će biti shodno odlukama ministra ukinuta obaveza vršenja dvogodišnjeg staža pre dobijanja specijalizacije za deficitarne specijalizacije za tu kalendarsku godinu, a i za uže specijalizacije taj rok će biti minimalan od dve godine.
Ono što se tiče izmena zakona o Zdravstvenom osiguranju, već sam se delom dotakao, naravno da ću pomenuti još jednom. Pokušaćemo, pre svega ovim donošenjem ovog zakona da uskladimo odredbe Zakona o PIO a koji je vezan za poljoprivredne proizvođače. Naravno da idemo sa rešenjem, da će praktično sva poljoprivredna gazdinstva, domaćinstva koja se bave poljoprivrednom delatnošću sa minimum pola hektara moći, naravno članovi tih poljoprivredni i životne zajednice, moći da ostvaruju prava iz obaveznih zdravstvenog osiguranja,praktično preko nosioca poljoprivrednog domaćinstva.
To je jako dobra stvar koju danas možemo da poručimo poljoprivrednicima i vrlo često se bez razlike da li smo u vlasti ili u opoziciji zaklinjemo da je poljoprivreda naša strateška grana, pa u tom smislu zdravstveni sektor daje doprinos u tom pravcu.
Ono što je jako važno vezano je za izbor osnove osiguranja. Ta mogućnost do sada nije postojala. Osnov za osiguranje u narednom periodu se može izabrati, bilo po osnovu zaposlenja, penzije ili nekakvog drugog osnova, ali je jako važno da ova izmena koja se predlaže sprečava malverzacije i rupu u zakonu koja je postojala i koja se često zloupotrebljavala, a to je da su pojedine struke koristile mogućnost da odu na bolovanje, a sa druge strane da uživaju penziju.
Takođe, hteo bih da spomenem niz antikoruptivnih članova koji su dati u ovom zakonu, a napomenuo bih da će u narednom periodu republički fond prilikom stavljanja i skidanja leka sa liste lekova imati obavezu da najduže u roku od 90 dana izda rešenje odnosno da odgovor šta se dešava sa lekom, jer smo do sada imali problem koji se ticao ćutanja administracije.
Ono što takođe želim da kažem i mislim da je vrlo važno za širu javnost, jer će i danas sigurno deo rasprave obeležiti diskusija o korupciji, a to je da ove izmene zakona eksplicitno zabranjuju sticaanje bilo kakve materijalne ili nematerijalne koristi prilikom pružanja usluga koje su obezbeđene obaveznim zdravstvenim osiguranjem. Predviđene su i sankcije za sve zdravstvene radnike, bez obzira na njihovu vrstu, do toga da mogu dobiti otkaz. Dakle, ovde ne govorim o krivičnom gonjenju za određene radnje.
Sledeće što bih želeo da istaknem i što je veoma važno, a to je da će plaćanje doprinosa koje je u nizu prethodnih godina, a rekao bih i decenija, bilo problematično, biti pokušano još jednom da se stavi na svoje mesto. To znači da ono što smo imali u prethodnom periodu, da često kod poslodavca zaposleni ne mogu da overe zdravstvene knjižice jer doprinosi nisu uplaćeni, ili se oni diskontinuirano uplaćuju, u narednom periodu će se pružiti prilika da ukoliko u kontinuitetu uplaćujete doprinos za zdravstveno osiguranje, to će se uplaćivati praktično od početka, odnosno od one godine i meseca od kad ste prestali da plaćate doprinose. Na taj način, sa jedne strane, Fond pokušava da nadoknadi dugove ka onima koji nisu plaćali doprinose, a sa druge strane čini mi se da će i poslodavci imati priliku da isprave ono što u prethodnom periodu nisu činili, a pre svega na štetu zaposlenih i njihovog zdravstvenog stanja.
Poseban deo kojih bih istakao i na čemu su i poslanici URS dali svoj učinak to je vezano za proširenje prava iz zdravstvenog osiguranja a koje se odnosi na pratioce osoba koje pate od slabovidosti, slepe osobe, gluvoneme osobe. Dakle, ono što do sada nije bilo uključeno u troškove od sada će biti, biće pokriveni troškovi pratioca.
Posebno što želim da kažem to je da ćemo u paketu onoga što će zdravstveno osiguranje pokrivati biti i troškovi za upućivanje odnosno putni troškovi za hemodijalizu. Moram da vas podsetim da u pojedinim delovima Srbije zbog razuđenosti, nepristupačnog terena, pojedini pacijenti na hemodijalizu idu i više desetina kilometara i to stvara ozbiljne troškove.
Kroz ono što je dato u izmenama i dopunama Zakona a tiče se promene načina finansiranja je najbolji demant svih onih koji su mesecima pa čak i godinama unazad govorili da je plaćanje po načinu kapitacije i dijagnostički srodnih grupa propalo. Ovo je najbolji demant i to je da praktično ostvarujemo uslove da se taj proces nastavi.
Po prvi put ćemo stvoriti uslove da u okviru Zakona o zdravstvenom osiguranju možemo da implementiramo ovaj sistem plaćanja i određivanja cene zdravstvenih usluga koja će se određivati na osnovu broja bolesničkih dana, pruženih usluga, dijagnostički srodnih grupa, broja pacijenata po izabranom lekaru itd.
Dakle, sve ovo jeste kontinuitet reformi koje se rade u zdravstvenom sistemu, uz zaista objektivne probleme koji postoje u zdravstvenom sistemu. Ono na šta mi ne pristajemo to je da se sve prikazuje kao crno, da je zdravstvo praktično najgori segment društvenog života u Srbiji. Apsolutno ne pristajemo na to da lekarska profesija, profesija zdravstvenih radnika bude ocrnjena i inkriminisana kao kriminalna.
Završiću svoje izlaganje u ovom delu time da će poslanička grupa URS podržati ove izmene dva sistemska zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju i koristim priliku da s predstavnicima Ministarstva zdravlja i ministru čestitam na hrabrosti da već posle dva meseca mandata uđe u ove ni malo kozmetičke promene, kako ih je kolega nazvao, već u ozbiljne i koje se tiču najšireg kruga građana Srbije. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da izrazim zadovoljstvo, kao neko ko je u okviru pokreta URS, da su narodni poslanici potpuno zaokupljeni našim političkim programom i konceptom, jer vidim da se raspravlja celog dana oko borbe za decentralizaciju Srbije i borbu protiv partokratije. Dakle, to evidentno pokazuje naš uspeh na političkom polju ali, sa druge strane, mi smo uglavnom malo vremena ovde utrošili na kompetentnu raspravu oko onoga što je bio zakonski predlog. To ću demonstrirati na ovom prethodnom što ste rekli, gospodine Lapčeviću. Izrazili ste zadovoljstvo zbog prethodnog modela, odnosno danas važećeg, koji se odnosi na transfere. Setite se ko je predložio uvođenje tih transfera. Pa, gospodin Dinkić. Uveravam vas da ćete biti još zadovoljniji, duplo, odnosno građani Niša, odakle ste i vi, će imati 52% više sredstava u budžetu nego što su imali. Dajte da razgovaramo o tome.
Danas se otvara pitanje kredibiliteta. Dakle, vi kad nemate šta da kažete spomenete akcije. Nema problema, ali hajde da govorimo onda zašto je NIS koji je vredeo, po knjigovodstvenoj vrednosti, dve milijarde prodat za 400 miliona. Kažite to građanima. Mi iza tog paravana ne želimo da se krijemo i nemamo problem.
Dajte da razgovaramo o onome što su zaista problemi ljudi. Mi se suočavamo sa tim prihvatajući odgovornost da smo bili i poželjan partner svim ljudima koji su sačinjavali Vladu u periodu od 2004. godine na ovamo, uključujući i vas. Ali smo predlagali rešenja koja, kao i danas, iznosimo hrabro. Činjenica je da ona izazivaju određene kontroverze ili polemike, ali to je mnogo bolje …
(Predsedavajući: Vreme.)
… nego se baviti teoretisanjem, impotentnom državotvornom politikom jer u nju više ne veruju ni vaši ljudi. Podsetiću vas da je jedan broj gradonačelnika iz DSS potpisao narodnu peticiju. Dakle, vi i danas njih ne predstavljate. Zahvaljujem.

Uvažena gospođo Samardžić Marković, poštovana predsedavajuća, gospodo narodni poslanici, kada govorimo o ovom zakonu o sportu naravno da je teško zaobići da se kaže nešto o samom sportu kao delatnosti. Čini mi se da je uvažena gospođa ministar govorila o tome.
Naravno da se radi o jednoj od veoma važnih delatnosti u našim životima. Uopšte, sport kao ljudska delatnost prati verovatno ljudsku civilizaciju od njenog nastanka. Sigurno je da sport objedinjava u sebi mnoge vrline i vrednosti i zbog toga često prema njemu imamo i emotivan, pa ponekad i iracionalan odnos. Naravno, sa tehnološkom revolucijom i sa unapređenjem komunikacija sport je postao jedan od globalnih fenomena, koji i te kako povezuje ljude i dobija sve više na važnosti.
Kada sve te činjenice znamo teško da jedno društvo i država mogu da dozvole da takva oblast ljudskog življenja i delatnost bude zakonski nedovoljno uređena ili čak da u njoj vlada jedna konfuzija koja, zapravo, kao rezultat ima ozbiljne probleme koji potresaju celokupno društvo.
Srbija, kao što je istaknuto u obrazloženju, a i neki od prethodnih govornika su to istakli, ima Zakon iz 1996. godine, koji je u nekim segmentima imao dobro rešenje, međutim, sa ove vremenske distance, on je u mnogim stvarima prevaziđen, a s druge strane, ne može da odgovori potrebama, pogotovo jednog društva u tranziciji, koje se veoma brzo menja i od koga se zahteva da se prilagodi sadašnjim potrebama koje postoje u oblasti sporta.
Ono što je takođe veoma važno, vezano za donošenje ovog zakona, jeste jedna dugogodišnja, u mnogim segmentima jalova, diskusija oko donošenja zakona. Postoji jedan načelan, deklarativan odnos da mi moramo, mi hoćemo da donesemo zakon, ali nikako da to neko učini. Želim da iskoristim priliku, ne zato što se radi o ministarstvu za koje je preuzela odgovornost moja stranka, već prosto da čestitam Ministarstvu i resornom ministru zbog toga što je uopšte došlo u završnu fazu usvajanja zakona o sportu.
S druge strane, čini mi se da, pored donošenja Strategije razvoja sporta do 2013. godine, Ministarstvo omladine i sporta zaokružuje, bar što se tiče sporta, jedan ogroman posao, koji možda u široj javnosti nije prepoznat kao posao koji će sasvim sigurno imati dugoročne dobre efekte, ali to je možda krst koji mora da se nosi, za vredne ljude.
Želim da istaknem da se u postupku javne rasprave o ovom zakonskom predlogu, koja je počela početkom 2009. godine, ovaj zakon apsolutno sve vreme nalazi u senci rasprave o privatizaciji u sportu, koja predstavlja jedan od manjih segmenata ovog zakona. Potpuno je jasno, kroz celu diskusiju tokom javne rasprave i tokom plenarnog zasedanja, a već se kroz neke diskusije to vidi, da su taj ton koji prati zakon o sportu i nametanje privatizacije kao ključne teme forsirani od strane nekoliko interesnih grupa, gde se u potpunosti zanemaruje ono što bi zapravo trebalo da budu strateški ciljevi u sportu, a to su zdravlje našeg stanovništva i sve ono što su tekovine i vrednosti koje sport sa sobom nosi. Upravo zbog toga želim da u svojoj diskusiji istaknem ono što će očigledno veoma malo ljudi istaći, a što ovaj zakonski predlog sa sobom nosi.
To je, pre svega, da konačno definišemo šta čini sistem sporta i ko su učesnici u tom sistemu, dakle, sportisti, sportski stručnjaci, sportski objekti, sportski savezi. Naravno da moraju da postoje odgovarajuće definicije, to nije teoretisanje, to je slovo zakona i ono kao takvo mora da postoji.
Ono što je posebno važno da istaknem jeste da se ovim zakonom regulišu do sada zapostavljena prava sportista. Sportisti su, bilo da su imali status amatera ili profesionalaca, često bili žrtve mahinacija, zloupotreba od strane uprava različitih klubova ili saveza, u smislu neispunjavanja obaveza koje proističu iz ugovora. Ovaj zakon nudi ambijent da se sportisti, u bilo kom statusu, osećaju bezbednije.
Moram da kažem da je zakon ugradio poseban deo koji se odnosi na zdravlje sportista i obavezu da kod sportista periodično (navedeno je na šest meseci) bude utvrđivana opšta zdravstvena sposobnost, a kod posebnih sportova ili pred samo takmičenje to mora biti činjeno i češće. To obezbeđuje da ne budemo više svedoci onih tragičnih scena na sportskim terenima, gde se mnogi sete odgovornosti koju bi trebalo da snosi izvršna vlast, a ne sportske organizacije, koje treba da brinu o zdravlju sportista.
Takođe, ovaj zakon sprečava da se sportisti koji se nalaze pod određenom povredom ili je njihovo zdravstveno stanje narušeno forsiraju da po svaku cenu, a zarad profita, učestvuju u određenim takmičenjima i na taj način se trajno ili privremeno onesposobljavaju da se bave sportom. Ovim zakonom je nametnuta i obaveza sportskim organizacijama, pre svega kada se radi o profesionalcima, da oni budu osigurani za slučaj trajnih povreda, ali i, ne daj Bože, za slučaj smrti.
Dalje, ono što su vrednosti ovog predloga zakona, to je da je uređena oblast stručnog rada u sportu. Stručni rad u sportu, kao i u drugim delatnostima, može doneti pozitivne efekte. Ukoliko se kao stručnjaci predstavljaju ljudi sa poluznanjem ili neznanjem, to ostavlja nekad i tragične posledice. Ovim zakonom obavezuju se sportske organizacije da moraju imati kvalifikovane, visokoobrazovane stručnjake ili one koji su najmanje 25 godina proveli u toj istoj struci, da budu angažovani formalnopravno i praktično u samim sportskim organizacijama.
S druge strane, zakon insistira na tome koje su to ustanove koje se mogu baviti osposobljavanjem stručnjaka u sportu, bilo da su to visoke obrazovne institucije, savezi ili neke druge sportske institucije, ali će se u toj oblasti uvesti red i imaćemo tačan pregled ljudi koji se bave sportom kao strukom u sistemu sporta u Srbiji.
Ono što je bilo jedno od škakljivijih pitanja, o čemu ćemo raspravljati tokom rasprave, to je status samih sportskih organizacija, često trivijalno kažemo - klubova, koji su do sada najvećim delom imali status udruženja građana. Oni su registrovani po jednom starom zakonu iz devedesetih godina, koji je praktično podrazumevao registraciju, a radilo se o Zakonu o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Na taj način, klubovi su većinom bili registrovani kao obične nevladine organizacije, bez posebnih odgovornosti i definicije za bavljenje delatnošću koja se odnosi na sam sport.
Ovaj zakon propisuje da taj status mora da se menja i da ćemo sada imati formu sportskih udruženja ili sportskih privrednih udruženja, u zavisnosti os toga kako se same sportske organizacije opredele.
Šta to zapravo znači? Da li to znači da ćemo kroz tu administrativnu transformaciju saznati šta zapravo imamo na terenu? Imate podatke da postoji nekakvih 6.000 klubova, ta evidencija postoji u Ministarstvu sporta. Kroz proceduru jedinstvene evidencije za sva ta udruženja imaćemo pregled o statusu i svemu ovome što se dešava unutar tih organizacija.
Zakon posebno vodi računa o tome da ta sportska udruženja koja će nastati tom transformacijom, iako po definiciji jesu nedobitna, neprofitna udruženja, jer su usmerena na ostvarivanje sportskih ciljeva, nisu vezanih ruku i da zapravo mogu kroz donacije, članarine i druge privredne aktivnosti sticati sredstva, koja se takođe stavljaju u svrhe ostvarivanja sportskih ciljeva. Čak i ova sportska privredna udruženja su obavezna da najmanje 70% svojih prihoda koje ostvare stave u svrhu ostvarivanja sportskih ciljeva.
Takođe, formulisana je i kategorija ljudi koji se individualno bave sportom, da mogu biti u formi samostalnih preduzetnika. Time se zapravo zaokružuje status sportista, o kojima se malo vodilo računa, a previše se deklarativno odnosimo prema njima – to je ponašanje da ih samo tapšemo po ramenu, a da njihov pravni status u našem društvu i državi do sada nije bio rešen.
Ono što takođe želim da istaknem, to je da u ovoj oblasti organizovanja sportskih udruženja konačno imamo, kroz više članova postavljene, procedure na koji način se vrši osnivanje, izbor organa, ko zastupa organizacije. Zašto je ovo važno? Zato što u Srbiji trenutno, ja to mogu da definišem, postoji jedna kasta, jedna klasa tzv. sportskih radnika, za koje niko ne može da definiše koji je njihov status. Mnoge organizacije i savezi funkcionišu u magli, u polumraku, gde mi građani ne možemo da vidimo kako zapravo teče izborni proces i ko te ljude bira, a oni decenijama sede u tim savezima i klubovima.
Mogu da navedem nešto što široj javnosti nije poznato, da ceo izborni proces i evidencija članstva potiče od famoznih knjiga članova. Videćemo šta će proces evidencije pokazati u koliko klubova postoje te knjige članova. A iz knjiga članova sportskih klubova organizujete izbornu skupštinu, izbor organa itd., pa, na kraju krajeva, utvrđujete odgovornost za vođenje kluba. Dakle, važno je da podržimo ovaj zakonski predlog, zato što će se kroz primenu ovih članova uvesti red i procedure, koje su praktično uniformne i za klubove i za saveze.
Takođe je veoma važno da je zakon, regulišući ove procedure, jasno prepoznao još jednu od dimenzija u kojima se danas nalaze sportski klubovi, a to je da su u jednom delu klubova pozicije članova, čak i odgovornih lica unutar klubova, zauzimali ljudi sa krivičnim dosijeima, koji su osuđivani za privredni kriminal ili neka druga dela i koji su, na kraju krajeva, donosili odluke ili napravili štetu za te klubove, za koju se ne zna ko snosi odgovornost. Ovim zakonom je to praktično zabranjeno, i to je eksplicitno navedeno u pojedinim članovima; članstvo i odgovorne funkcije u klubu ne mogu obavljati ljudi tog profila.
Posebna oblast, koja je veoma važna i čini se da najviše danas opterećuje sport, to je finansiranje sporta u Srbiji. Treba obezbediti održivo finansiranje. Ono ne može isključivo, to je potpuno jasno, funkcionisati na budžetskim davanjima. Mi moramo otvoriti prostor za ulazak privatnog kapitala u sistem sporta.
Imate jedan začarani krug. Uzmite koju kod hoćete ligu, nemate publiku na sportskim terenima, nemate atraktivne sportove i niko ne želi da ulaže u to. S druge strane, klubovima je potreban novac. To stanje ostaje nerešivo kao takvo. Mislim da su ponuđena dobra rešenja. S druge strane, Ministarstvo se kroz ovakav zakon odriče diskrecionih prava da odlučuje o raspodeli sredstava, već je za to u najvećem delu ovlastilo dve najveće organizacije koje imamo u oblasti sporta, to su Sportski savez Srbije i Olimpijski komitet. Oni će kroz odgovarajuće konkurse i objedinjene zahteve ići ka Ministarstvu i učestvovati u komisijama koje će odobravati sredstva sportskim klubovima na potpuno javan način, sa uvidom javnosti u gotovo svaki segment odlučivanja o raspodeli sredstava. To je veoma važno.
Ono što ne može, naravno, da se preskoči, to je tema koja „jede“ ovaj zakon u javnosti, potpuno nepravedno, a to je vlasnička transformacija. Bez vlasničke transformacije, koja se ne odnosi samo na sport, mi ne možemo sprovesti mnoge reformske procese koji nas očekuju. Nedostatak jasnih titulara nas, kao što vidimo, umnogome usporava i u oblasti infrastrukture, i energetike, i zdravstva, pa je to i u oblasti sporta.
Hrabro je bilo od predlagača da se uhvati u koštac sa rešenjima koja nudi u ovom procesu. Tačno je, ovaj zakon ne obavezuje na privatizaciju. Ovaj zakon nudi koncept, ukoliko se uđe u privatizaciju, da to bude jednako za sve subjekte koji učestvuju u procesu privatizacije, nezavisno da li su u sportu ili ne; dakle, potpadaju pod Zakon o privatizaciji. Treća stvar, oni koji uđu u proces privatizacije imaće formu otvorenog akcionarskog društva, koje je, mislim, trenutno najpoželjnija, najpovoljnija forma, jer će omogućiti širem zainteresovanom stanovništvu i građanima da učestvuju u kupovini akcija i u odlučivanju u okviru svojih omiljenih klubova.
Potpuno mi je jasna nervoza koja potiče, i to moram ponovo da apostrofiram, iz nekoliko interesnih grupa. Da biste ušli u proces privatizacije morate podneti zahtev za evidentiranje sopstvene imovine u narednih godinu dana, pa ćemo videti sa čim raspolažemo i šta ćemo sve naći. Kladim se da ćemo se začuditi šta je sve davano u zakup, koliko je imovine stavljeno pod hipoteku, ko je podizao kredite. Čini mi se da najveći deo nervoze potiče od toga. Doći ćemo do privatizacije, a najveći deo posla i najveći rezultat ovog zakona biće popisivanje imovine.
Dakle, zbog toga to ovaj zakon čini dobrim, a zato ćemo ga mi, naravno, kao poslanička grupa podržati u danu za glasanje.
Činjenica je da ćemo kroz amandmansku raspravu doći do određenih, možda i boljih, rešenja, nijansiranja zakona svakako, ali čini mi se da je to u svoje vreme i predsedavajuća jednom rekla – ne treba da bolujemo od normativizma. Je l' tako beše, gospođo Čomić? Ne možemo očekivati od ovog zakona da će rešiti sve probleme koji su se decenijama gomilali u sportu. Naravno, nema idealnu formu, ali predstavlja dobar iskorak da bismo mogli ovaj zakon u budućnosti da nadograđujemo i da sport u Srbiji, a mislim da to nepodeljeno svi želimo i u ovoj sali i u široj javnosti, bude na najboljem mogućem nivou organizacije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolićete mi da se na početku osvrnem na one krokodilske suze gospodina Ostojića za atmosferu koja vlada tokom debate oko budžeta. Večeras u ovom trenutku ni jednog poslanika LDP nema u klupama. Veoma mi je žao što nisam mogao da iskoristim kapacitet koji mi nije pružio Poslovnik da odgovorim na ono što je spomenuto, a vezano je za G 17 plus i tzv, kako je navedeno, privatizaciju preduzeća "Merkur" u Vrnjačkoj Banji. Apsolutno ne stoje te činjenice. Tamo zapravo Republika ostaje u polovini dela tog preduzeća sa osnivačkim pravima, odnosno vlasničkim. Sa druge strane, raspisan je poziv strateškog partnera koji će verovatno biti neki od operatera koji ima zadatak i uslov da te hotelske i banjske kapacitete popunjava.

Dakle, ovde se radi o jednoj veoma površnoj diskusiji koja se, na kraju krajeva, svela na to da, izuzev običnog pamfleta i fraze koja se tiče reforme penzionog i invalidskog osiguranja, izgovoreno od strane kolege, u jednu floskulu, kažem pamfletsku, koja je definisana i ponavlja se kao - mantra međugeneracijski dogovor

Osvrnuću se na nešto što je možda, po čemu je i srpski parlament jedinstven, a to je da se verovatno u najmanjoj mogućoj meri govori o zdravstvenom dinaru, odnosno o zdravstvenoj kasi, da li je to plod nezainteresovanosti ili nečega što je možda jedna loša tradicija koja kod nas postoji, a to da je taj resurs zdravstvenog dinara i zdravstvene kase faktično jedan perpetu mobile koji sad u svim uslovima i svim vremenima mora da bude na stabilnim nogama.

Žao mi je što ovde nema mojih kolega sa kojima često debatujem, ali u momentima kada se bavimo nekim zakonima koji nemaju veze sa budžetom tad se otvara ta tema, a večeras kada treba da razgovarate o tome jednostavno merom sa druge strane onog ko bi bio raspoložen da debatuje.

Dakle, o čemu se radi? Ovde se često otvara tema koliko se zapravo izdvaja za zdravstvo. Ono što se iz tzv. javnih prihoda može videti da je Srbija, po onome što nam prikazuje finansijski plan RZZO, to je oko 5,6% bruto društvenog proizvoda. Međutim, mnogo je tu važnije što je prosek, odnosno izdvajanje po glavi stanovnika to je 265 evra. To je ubedljivo najmanje izdvajanje za zdravstvo u Evropi. Sa druge strane, često se postavlja pitanje da li je to toliko? U sve moguće projekcije, a koje se tiču i onog tzv. plaćanje iz džepa, ne možete doći više na veću cifru od 300 evra i tad na 300 evra smo ubedljivo sa najnižim izdvajanjem za zdravstvo u regionu. Sa druge strane, postoje očekivanja da dobijamo vrhunski kvalitet zdravstvene zaštite.

U ovom momentu želim da se osvrnem na nešto što je u neku ruku vezano i za ove izmene koje se tiču penzijsko invalidskog osiguranja, a oni se tiču nečega što polako liči na destabilizaciju RZZO. To sam i na prethodna dva budžeta, čini mi se i na svim rebalansima govorio, da ta zdravstvena kasa upada u sve veće probleme. Dakle, to je i rečeno u ovom obrazloženju, da mi u ovom momentu za milion i 200 hiljada ljudi u Srbiji, koji ostvaruju pravo na zdravstvenu zaštitu tako što im se iz budžeta Ministarstva zdravlja plaća zdravstveno osiguranje. Po toj projekciji trebalo bi…

(Predsednik: Vreme.)

Završavam. Ono što je generalno problem, to je da se RZZO nalazi u jednom veoma ozbiljnom problemu koji može da rezultira nestašicom lekova na proleće. Dakle, moja generalna poruka – mislim da postoji volja u Ministarstvu zdravlja da se od strane kabineta premijera Cvetkovića ozbiljno razmisli i da otvorena podrška za ozbiljniju reformu sistema zdravstvenog osiguranja, kako bismo sačuvali stabilnost zdravstvene kase. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi nećemo podržati ovaj amandman, ali želim da se osvrnem na prethodne diskusije koje su se ticale ovog amandmana, u kojima je izneto niz neistina.
Pre svega, apsolutno ne prihvatam ovu konstataciju da je stranka koju predstavljam ovde u nekoj vrsti političke kampanje zato što donosi izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Voleo bih pre svega da čujem precizne i tačke podatke koje vi iznosite, vezano za status u kojima se nalaze zdravstveni centri koji treba da uđu u proces razdvajanja, a ne da govorimo na jedan paušalan način.
S druge strane, vaš kolega je ovde izneo činjenice da je u pomenutom izveštaju stanje u srpskom zdravstvu ocenjeno kao katastrofalno. Dakle, to apsolutno nije tačno, molim da citirate taj izveštaj. Nemojte da interpretirate izveštaj. Možda ga niste pročitali. Možda vam ga je neko prepričao. Molim da precizno citirate izveštaj i da kažete na kom to mestu piše da je stanje katastrofalno odnosno da su neki projekti ocenjeni kao katastrofalni. Ovde se prosto radi o tome da ne govorite istinu.
Što se tiče ove primetne nervoze koja postoji kod vas, a vezana je za politiku Ujedinjenih regiona Srbije, prvenstveno za decentralizaciju i regionalizaciju Srbije, podsetiću vas da je DSS bila nosilac projekta regionalizacije još pre sedam ili osam godina. Nekako imate amneziju u svemu ovome. Možda ćemo ponovo biti zajedno u tom frontu, nadam se.
Dakle, još jednom vas pozivam, pošto sam mislio da smo taj deo debate završili u načelnoj raspravi, rekli ste da se ovo donosi između ostalog zbog kadrova koji se nalaze na čelu zdravstvenih centara – još jednom vas pozivam, zbog ljudi koji su na čelu tih zdravstvenih centara, da navedete poimence ko su članovi kojih partija na čelu zdravstvenih centara, zbog korektnosti i istine kojom treba ova debata da bude okarakterisana. Hvala.

Dakle, već se potvrdilo da ste govorili neistinu u prethodnoj debati. Eksplicitno sam od vas tražio da kažete u kom delu izveštaja se navodi da je stanje katastrofalno ili da je bilo koji projekat koji se sprovodio ili bio u vezi sa Ministarstvom zdravlja okarakterisan na taj način.
Vi sad možete to interpretirati na način kakav vi želite i tu ne želim dalje da učestvujem u jednoj takvoj neargumentovanoj debati, gde argumenti ne mogu biti pojačani količinom decibela, to je nemoguće.
Međutim, hteo bih da se osvrnem na ovo što je gospođa Banović rekla, a odnosi se ponovo na decentralizaciju. S obzirom da smo na tom amandmanu, želeo bih tu da se držim teme, moram da vas podsetim, možda to znate, možda ne, da je Svetska zdravstvena organizacija još u prvoj polovini 90-ih godina prihvatila koncept decentralizacije u okviru javnih zdravstvenih sistema. Dakle, mi u svrhu toga podržavamo ovakve projekte.
Što se tiče vašeg razumevanja koncepta, odnosno političkog pokreta Ujedinjenih regiona Srbije, veoma sam raspoložen da vam to objasnim. Ne mislim da je ovo mesto, ali moram da vam kažem da će G17 plus i dalje postojati kao stožerna snaga toga.
Zaista ne mogu da razumem da ste vi kao poslanik, koji dolazi upravo iz jednog kraja koji se polako iseljava, gde postoje ozbiljni socijalni problemi, za jednu centralizovanu državu i da niste za koncept koji bi trebalo da omogući da upravo takvi krajevi, čije stanovništvo i građane vi predstavljate, imaju bolju političku zastupljenost ili su bliži donošenju odluka i onome što su resursi ove države.
Dakle, to je kratka informacija. I dalje stojim na tome da postoji primetno nervoza oko formiranja tog političkog pokreta, jer je on odgovor na izazove koji su pred Srbijom u narednoj deceniji. Hvala.

Poštovana gospođo Čomić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sigurno da od ova tri zakonska predloga najveći značaj i pažnju u našoj debati treba da zauzme zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.
Taj zakon, o kome će i moje kolege iz poslaničkog kluba mnogo više govoriti, zapravo predstavlja jedan kontinuitet politike koju ne diktira samo Ministarstvo zdravlja, već i Vlada Republike Srbije, a nalazi se u sklopu strategije borbe protiv droga.
Samo ću podsetiti da taj kontinuitet sačinjavaju Komisija za prevenciju zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, koja je formirana još 2004. godine, nakon čega je usledila i strategija, a danas donosimo ovaj zakon i ceo taj regulatorni okvir sigurno bi trebalo da bude zaokružen donošenjem zakona o mentalnom zdravlju. Važnost ovog zakona, pre svega, proističe iz učestalosti i značaja mentalnog poremećaja koji su praktično na drugom mestu, posle kardiovaskularnih oboljenja.
Želim da se osvrnem na ova dva zakona koji si tiču izmena sistemskih zakona o zdravstvenoj zaštiti i komorama zdravstvenih radnika. Oni, pre svega, treba da budu dobar povod da razgovaramo o principima koji su uspostavljeni još 2003. i 2004. godine, a pogotovo donošenjem zakona 2005. godine, a koji se tiče decentralizacije i statusnih promena unutar zdravstvenih ustanova koje se tiču osnivačkih prava.
S druge strane, kada su u pitanju komore, dotaći ću se svakako principa koji je utvrđen donošenjem zakona 2005. godine, a to je da se uspostave nezavisne profesionalne organizacije. Da li se uspelo u tome i kakvi su rezultati, moram reći da jeste, da je urađen ogroman posao po tom pitanju, pitanje decentralizacije i srpskog zdravstva je pitanje koje kada u nekom kratkom istorijskom osvrtu pogledamo, jeste jedno smenjivanje centralizacije i decentralizacije, tako da od 1945. do šezdesetih godina praktično smo imali centralizovan sistem u zdravstvu, koji se lagano decentralizovao da bi 1972. godine, sa uvođenjem SIZ-ova koji su bili praktično na opštinskom nivou, ta decentralizacija čak je dobila i nekakve paradoksalne elemente i izazvala ogromne probleme, pre svega u održivom finansiranju zdravstvene zaštite.
Naravno od 1992. do praktično 2002. godine, sa donošenjem Zakon o lokalnoj samoupravi i proširenjem nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, ta centralizacija se vratila, tako da i taj proces praktično mora u ovom momentu sa merom da zameni javni proces decentralizacije, koji pre svega mora da dovede do jednog održivog sistema funkcionisanja zdravstvene zaštite.
Ovo što je sasvim sigurno zacrtano u zakonu koji je donet 2005. godine, to je da praktično primarna zdravstvena zaštita, tj. postojeći domovi zdravlja, apoteke od 1. januara 2007. godine u smislu osnivačkih prava su preuzeti od strane opština i gradova.
Moram da se ovde osvrnem da se veoma često govori, da li iz neinformisanosti ili neznanja, nekad i zbog zlonamernosti, da su u sklopu preuzimanja osnivačkih prava praktično i domovi zdravlja i neke apoteke prepušteni ionako osiromašenim lokalnim samoupravama. Moram da kažem da je te ustanove i dan-danas zaključuju ugovore sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje, to znači da i zdravstveni radnici primaju plate i dalje iz Fonda, snabdevaju se lekovima, medicinskim sredstvima itd, a da osnivačka prava su pre svega podrazumevala da gradovi i opštine preuzmu investiciono tekuće održavanje, nabavku nekakve tehničke opreme, voznog parka itd, ali i u tome je bilo uvek pomoći i intervencije Ministarstva zdravlja.
Dakle, taj proces koji je postavljen Zakonom iz 2005. godine, a koji je podrazumevao ovo o čemu govorim – preuzimanje osnivačkih prava, praktično je u Beogradu završen preuzimanjem tih prava na četiri kliničko-bolnička centra i domova zdravlja, u Vojvodini su sve ustanove od primarnog, sekundarnog i tercijarnog nivoa.
Ideja je bila da i u sklopu svega toga zdravstveni centri koji su, da kažemo, takve ustanove koje su relikti jednog prošlog vremena, trebalo je da se razdvoje na domove zdravlja i opšte bolnice, pri čemu bi domovi zdravlja bili preuzeti takođe od gradova ili opština, dok bi osnivač bolnica bila Republika.
Danas kada vidimo taj skor, a on se, pre svega, odnosi na područje centralne Srbije, od ta 22 centra, dva su završila taj postupak, 18 zdravstvenih centara je daleko odmaklo što se tiče procesa tzv. razdvajanja, dok su dva zdravstvena centra na samom početku. Kada biste ušli u analizu tih uzroka, oni su veoma različiti od centra do centra.
Pre svega i u najvećem delu su se ljudi suočili, govorim o upravama zdravstvenih centara, sa objektivnim problemima na terenu. Oni su se ticali, pre svega jedne teškoće u definisanju i izradi deobnog bilansa, gde je došlo do problema u raspodeli objekata, kadrova, opreme itd.
S druge strane, negde je bilo nespremnosti i jedne nesolidnosti lokalne samouprave da preuzme osnivačka prava, bilo da nije imala administrativnih kapaciteta, bilo političke volje. Svakako da, po onoj operativnoj proceduri koju je napravilo Ministarstvo, a koja se sastoji od nekakvih 16 administrativnih koraka, gde je najveći broj zdravstvenih centara u finalizaciji tog procesa i on će se svakako završiti.
Zašto mi danas donosimo ovaj zakon? Zato što je, praktično, istekao taj rok od pet godina i ne treba da dozvolimo da zdravstveni centri koji nisu završili ovaj postupak dođu u jednu vrstu pravnog vakuuma, gde eventualno ne bi mogli da zaključe, npr. ugovor sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje, gde bi sasvim sigurno bila ugrožena isplata plata ili snabdevanje lekovima i medicinskim sredstvima.
Dakle, omogućava se taj kontinuitet i mislim da mi, kao ljudi koji smo u zakonodavnoj vlasti, treba da omogućimo da se sprovede ono što je osnovno načelo, a to je jedan kontinuitet u sprovođenju zdravstvene zaštite.
Što se tiče drugog zakona koji se tiče izmena u oblasti komora zdravstvenih radnika, moram da kažem da je povod, pretpostavljam, za predlagača bila situacija u Stomatološkoj komori Srbije. Sigurno da je donošenjem zakona 2005. godine proklamovano načelo da se formiraju nezavisne profesionalne organizacije koje treba da omoguće, pre svega najbolje moguće uslove za funkcionisanje profesije.
U najvećem delu komore su uspele da uspostave jedan kvalitetan rad. Da li to može da bude bolje, pošto su se neki od prethodnika osvrtali na to, sigurno da može, ali čini mi se da institucije kakve su komore, koje u nekim društvima postoje stotinama godina, nerealno je i preoptimistički očekivati da će se ustrojiti i imati takav ugled za svega nekoliko godina.
Ono što se događalo u Stomatološkoj komori jeste bila jedna vrsta manjkavosti zakona, jer u sukobu koji je nastao u samoj upravi komore između direktora i upravnog odbora, odnosno skupštine, nije bilo predviđene zakonske procedure koja bi taj sukob razrešila. Kao i svaki zakon, gledajući u praksi, treba da ga unapređujemo i u tom smislu smatram da su ovo dobri predlozi koji će nas poštedeti ubuduće takvih problema kakvi su se javili u Stomatološkoj komori.
Ono što moram na ovom mestu da kažem, to je jedna stalna udvojenost u razmišljanju prema nezavisnosti institucija. Sa jedne strane, imamo stalnu potrebu ljudi iz nekih komora za mešanjem izvršne vlasti u njihov rad i za stalnom intervencijom. S druge strane, mislim da je Ministarstvo našlo jako dobru meru da se ne umeša u nezavisnost komora.
U ovom trenutku želim, sa ovog mesta, da poručim kolegama da je najveća odgovornost zapravo na svima nama kao članovima komora da li ćemo izgraditi njihov ugled. Sigurno da postoji jedan deficit u legitimitetu predstavnika u pojedinim komorama. Sigurno da postoje određeni problemi organizacioni koje je možda ovde neko i apostrofirao, ali mi svi zajedno treba da učinimo napor da te institucije učinimo do te mere uglednim da i taj, da kažem, nemedicinski svet, koji to spolja i posmatra, ima jedan respekt kakav inače lekari i uopšte ta struka imaju u našem društvu.
Dakle, što se tiče sva ova tri zakonska predloga, poslanička grupa G 17 plus će naravno podržati ove predloge i kao što sam rekao, moje kolege će nešto šire govoriti o Zakonu o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Zahvaljujem.

Korektnosti radi i činjeničnog stanja, ovde se često Odbor za zdravlje i porodicu koristi ne bi li se prikazalo da možda politika ministarstva nema većinu na Odboru. To apsolutno ne stoji, jer praktično od početka rada samog odbora, čak i uz neke poslanike opozicije, ministarstvo je dobijalo punu podršku i tako je i danas.
Nekorektno je govoriti o tome da neki zakonski predlog nije dobio podršku zato što se u isto vreme npr. zakaže neki drugi odbor na koji poslanik koji takođe treba da učestvuje u radu trenutno izađe. Mislim da ne sporim legitimno pravo opozicije da se bavi tim stvarima, ali nije korektno predstavljati Odbor na taj način da poslanici većine, koji uz maksimalno zalaganje u radu tog odbora, pružaju maksimalan napor da bismo unapredili kvalitet rada Odbora i gotovo po pravilu na plenumu se netačno izveštava o sednicama tog odbora. Zahvaljujem.

Dakle, gospodine Laziću, čini mi se da delimično raspolažete činjenicama koje su vezane za rad Odbora za zdravlje i porodicu. Odbor jeste raspravljao o situaciju u Lekarskoj i u Stomatološkoj komori, mi smo usvojili jednu vrstu poziva ministarstvu da se izvrši upravni nadzor nad radom komora i tu ste završili sa činjenicama, preskočivši šta se u daljem delu našeg rada dešavalo.
Ministarstvo jeste izvršilo nadzor nad radom komore, izvestilo je Odbor, predstavnica ministarstva je bila na odboru, to što su se u Stomatološkoj komori preklopili rokovi isteka mandata i onoga što bi trebalo da usledi kao reakcija ministarstva, to su prosto okolnosti, ja sam to naglasio i u prethodnom izlaganju da se veoma često odluke i rad samog Odbora za zdravlje i porodicu potpuno pogrešno ili možda zlonamerno interpretiraju. To je vezano za činjenicu za rad Odbora.
Hteo bih da dodam još nekoliko stvari. Mislim da je u pitanju decentralizacija. Verujem da ste se osvrnuli na moje izlaganje. Izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti koja se tiče produženja roka za razdvajanje zdravstvenih centara nije zaustavljanje procesa decentralizacije, već zapravo stvaramo ambijent da se taj postupak i završi konačno, jer ukoliko to ne bismo uradili onda bi doveli zdravstvene centre u nepriliku da ne mogu da posluju i da budu finansirani. Ili ne razumete tu činjenicu ili namerno to preskačete. Ono što mi se takođe čini da ne uviđate na najbolji način…

Da li mogu da iskoristim vreme?

Ovo je gotovo jedna šizofrena situacija, a to sam u svom izlaganju kao ovlašćeni govorio, postoji stalna intencija da se svi zajedno izborimo za nezavisnost komora, a stalno se spočitava ministarstvu zašto ne interveniše. Dakle, da ruka izvršne vlasti stalno bude u komori. Znate, to su dva nepomirljiva zahteva.
Čini mi se da je upravo ministarstvo sa merom, jednom merom kao izvršna vlast, delovalo na komore. Ta situacija će u potpunosti biti razrešena donošenjem ovih izmena i dopuna zakona. Morate kod sebe da razrešite šta hoćete – da li nezavisnu komoru ili hoćete komoru u kojoj će ministarstvo, zapravo, imati jedan permanentni uticaj?
Molim vas, zato što ste spomenuli politizaciju komora, da to jasno i otvoreno kažete – koji članovi stranaka su funkcioneri tih komora, zato što pripadam vladajućoj koaliciji kao i moja stranka, pa budite otvoreni i to otvoreno kažite. Prvi ću biti protivnik toga da bilo ko po političkoj liniji dolazi na čelo komore.