Poštovani ministre, uvažena gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, G17 plus, odnosno naša poslanička grupa će podržati ovaj predlog zakona o komunalnoj policiji.
Ujedno, izražavamo žaljenje što ovaj zakon nije ranije donesen, shodno zakonskim propisima koji su to određivali, pre svega, Zakon o lokalnoj samoupravi i Zakon o gradu Beogradu. Međutim, ni političke okolnosti nisu išle u prilog tome da se stvori atmosfera za njegovo donošenje. G17 plus je i u prethodnom periodu uložio veliki napor, i tokom javne rasprave i predlaganjem određenih rešenja, u donošenju ovog zakona.
Smatramo da je donošenje zakona o komunalnoj policiji nasušna potreba grada Beograda, a, kao poslanik iz Beograda, smatram da određene stvari mogu da se preslikaju, možda u manjoj meri, i na druge gradove u Republici Srbiji.
Teško je zaobići prethodni period, koji je doprineo stvaranju komunalnog nereda u gradskim sredinama, opet govorim iz perspektive nekog ko živi i radi u Beogradu. Imali smo jedan dvodecenijski period koji je bio obeležen i ekonomskom krizom, i ratnim okruženjem, velikim preseljenjem ljudi iz ratom zahvaćenih područja, tako da se, u uslovima koji su se stvorili u okviru komunalnog sistema, odnosno kontrole njegovog funkcionisanja, državna uprava i sama lokalna samouprava nisu snašli kako bi amortizovali pojave koje su doprinele devastiranju komunalnog sistema.
Ako mi dozvolite, obrazložiću veliku potrebu za donošenjem zakona navesti samo nekoliko primera u Beogradu.
Unazad nekoliko godina, može se slobodno reći da nekoliko hiljada ljudi koji žive u gradskoj opštini Stari grad trpe torturu, posebno u ulici Strahinjića Bana, od brojnih ugostiteljskih objekata, koji, pre svega, ne poštuju propisano radno vreme, zatim, u tim se prostorima okupljaju ljudi koji stvaraju buku, zagađuju životnu sredinu. Očigledno je da su gradska opština Stari grad i njeni organi, kao i grad Beograd nemoćni da izađu u susret i omoguće normalan i miran život stanovnicima gradske opštine Stari grad, a ovo važi i za neke delove gradskih opština Vračar i Savski venac.
S druge strane, pogledajmo situaciju vezanu za plovne objekte. To je tema koja unazad nekoliko godina postoji, vode se rasprave o njoj, ali broj plovnih objekata, privremenih plovnih objekata u priobalju Save i Dunava samo raste, bez obzira na to što je, primera radi, Zakon o unutrašnjoj plovidbi propisao i Skupština grada donela odluku o utvrđivanju mesta za postavljanje ovakvih plovnih objekata. Prosto, ništa se nije dešavalo, osim što se uvećavao broj ovakvih objekata, od kojih najveći broj nema nikakvu dozvolu.
Nije to opasnost samo za životnu sredinu, već često mogu ugroziti i fizički integritet ljudi, jer onemogućavaju pristup, primera radi, policiji i protivpožarnim vatrogasnim snagama, ukoliko bi htele da priđu sa vodenog dela na obalu itd.
Ono što bih naveo kao svež primer narušavanja komunalnog reda, za šta trenutno gradska i opštinska uprava nemaju odgovor, to je nedavni događaj, u svetlu prethodnih izbora na Voždovcu, gde su, u sklopu prljave političke kampanje i orkestriranog medijskog linča G17 plus, određene grupe ljudi falsifikovale plakate s likom Mlađana Dinkića, želeći da naprave neku političku štetu za G17 plus i Koaliciju ''Za evropski Voždovac'', izlepili staklene ulaze u stambenim zgradama. Stanari su, naravno, s pravom bili ogorčeni, a G17 plus, iako je navikao na takve stvari, postupio je kao i svi građani i udruženja, podneli smo prijave nadležnoj policijskoj stanici.
Međutim, ne verujem u to da će se policija baviti, možda, za nju sitnim problemom.
Možda je to tema, kako da zaštitimo, pre svega, građane; ovde nije bitna stranka G17 plus, nego građani koji naseljavaju te stambene zgrade. Ko ima pravo da narušava njihov prostor a da ne bude sankcionisan?
Ono što se mora reći, to je da Grad, na osnovu obaveza koje proističu iz tog predloga zakona, mora da definiše, da osnuje, odredi organizaciju komunalne policije, tj. ona će biti sastavni deo gradske uprave.
Mislim da je to dobra stvar. Ne treba komunalna policija da dobije neki status iznad organizacione jedinice unutar gradske uprave. Mislim da će to dobro funkcionisati u okviru tog principa subordinacije i same efikasnosti i direktne nadležnosti načelnika gradske uprave nad komunalnom policijom.
Ono što se do sada pokazalo, to sam u prethodnim primerima naveo, možda imamo nekakve normativne akte, ali imamo veliki problem u izvršavanju zakona i drugih podzakonskih akata. I do sada smo imali određenu regulativu, ali je očigledno da kapaciteti gradova i opština u pogledu komunalnog reda, to se, pre svega, odnosilo na komunalnu inspekciju, nisu bili dovoljni.
S druge strane, nedovoljni su i kapaciteti policije, koja je opterećena i drugim stvarima, i moralo se ići na jedno ovakvo zakonsko rešenje, koje će omogućiti normalno odvijanje i funkcionisanje komunalnog reda.
Do sada je zabeleženo nekoliko modela funkcionisanja nadzora u komunalnom redarstvu. Imamo ili komunalnu policiju, koja je različita od zemlje do zemlje, s druge strane, imamo model koji smo mi imali i do sada i koji je, na neki način, Zakon o policiji iz 2005. godine uokvirio, a to je da lokalna zajednica sarađuje sa policijom. Međutim, očigledno je da ta saradnja i taj nivo funkcionisanja i kontrole nisu doneli odgovarajuće rezultate.
Želim da predstavnici Ministarstva ono što su govorili prethodni govornici shvate kao jednu konstruktivnu kritiku, koju ćemo verovatno i valorizovati kroz rad u pojedinostima, po amandmanima, i korigovati određene stvari u okviru zakona, a to je da, kao što reče gospodin Petronijević, ne postoji paralelizam, jer je ovde to evidentna opasnost, između komunalne inspekcije i komunalne policije. U Republici Hrvatskoj, na primer, organizacija je takva da imamo komunalne policajce i tzv. njihove pomoćnike.
U sklopu toga, želim da kažem da je i onaj standard, koji je pomenut, vezan za temu. Da ne bismo stvarali paralelizam i uvećavali državni aparat, odnosno broj zaposlenih, potrebno je i podzakonskim aktima insistirati na tome da najveći broj ljudi iz postojeće komunalne inspekcije, zapravo, pređe u komunalnu policiju, naravno, nakon odgovarajuće obuke i ispita. Čini mi se da bi komunalna inspekcija, poštujući i druge zakonske akte, trebalo da bude sastavni deo organizacione jedinice u okviru uprave gde je komunalna policija. Te kapacitete treba koristiti i na bazi iskustava iz okruženja, gde se koriste i saveti mesnih zajednica, odnosno ljudi koji rade u mesnim zajednicama. Treba i njih koristiti kao saradnike komunalne policije, pre svega, u smislu izveštavanja sa terena.
Ono što je postavljeno kao norma, koju sam pomenuo, jeste da na svakih 5.000 stanovnika s poslednjeg popisa dolazi jedan komunalni policajac; računica je, koja je ovde i spomenuta od strane prethodnika, da će Beograd imati negde oko 340 do 350 komunalnih policajaca. Videćemo, vidim da je ministar optimista da će to funkcionisati. Podržaćemo to, da vidimo kakve će rezultate dati.
Ono na šta bih posebno tehnički skrenuo pažnju, to su navodi u članovima 4. i 6. koji se odnose na vremenske rokove i zatraženu asistenciju i obaveštavanje građana. Ti rokovi moraju biti 24 sata. Nekad postoji neodložna potreba za delovanje komunalne policije. Mislim da skraćivanje tog roka neće mnogo ugroziti ceo koncept zakona.
Sledeće što bih želeo da istaknem, to je da mi nije u potpunosti jasno, i tu tražim od predstavnika Ministarstva da mi objasne, u kom delu opisanih poslova, odnosno delokruga komunalne policije bi se nalazila, ili se nalazi borba protiv nelegalne gradnje, odnosno, ono što bismo nazvali urbanizmom i građevinskim poslovima, jer to je, evidentno, najveći problem, pre svega, u Beogradu, a i u drugim gradovima u Republici Srbiji?
Mi se danas suočavamo s nečim što je proces legalizacije, gde imamo desetine hiljada bespravno izgrađenih objekata, i ukoliko se ne bude preventivno delovalo kroz komunalnu policiju, mislim da će se taj negativan trend nastaviti.
Očigledno je da najveću diskusiju i pažnju izazivaju ovlašćenja koja su data komunalnoj policiji. Ovlašćenja su u širokom dijapazonu, ali je ovlašćenje za primenu fizičke sile, svakako, najdelikatnije. Time je ovaj zakon, odnosno definisanje komunalnih policajaca, duboko zašlo u nešto što je domen rada policajca.
Šta to, konkretno, znači i koje dileme kod mene stvara kada razmišljam o ovom zakonu? To je, pre svega, zašto je, gledajući Zakon o policiji, izostavljena mera, tzv. fizička snaga, koja piše u Zakonu o policiji? Znači, odmah se prešlo s upozorenja itd. na primenu palice.
Ono što, takođe, utiče na delikatnost, to je izazivalo polemiku tokom javne rasprave o zakonu o komunalnoj policiji, jeste da li, time što smo dali nedovršena ovlašćenja komunalnom policajcu, možemo da ga dovedemo u situaciju da bude životno ugrožen. Dakle, da iskoristi palicu, odnosno primeni fizičku silu i da od strane lica koje se opire tome bude fizički ugrožen, jer poseduje vatreno oružje.
Ne želim da se ovo razume kao stav da treba da ima vatreno oružje, ali tražim objašnjenje od Ministarstva, odnosno ministra – kakvu zaštitu pružamo na licu mesta komunalnom policajcu koji primenjuje silu palice?
Nejasno je i postoji kontradiktornost između člana 10. i člana 24, koji se, takođe, odnose na primenu fizičke sile, gde je definisano da on to može učiniti isključivo u okolnostima kada je ugrožen – u članu 24. je istaknuto – ukoliko se radi o protivpravnom napadu.
Pročitaću član 88. Zakona o policiji gde je definisan napad – napadom se smatra svaka preduzeta radnja da se napadnuti povredi ili liši života, da se nasilno uđe u objekat ili prostor oko objekta u koji je ulaz zabranjen, ili da se ovlašćeno službeno lice ometa ili spreči u izvršenju službene radnje.
Ovakva situacija će sada biti češća tokom delovanja komunalnih policajaca i mora se voditi računa o tome da mogu biti, kao što sam rekao, i životno ugroženi i da ta povezanost sa policijom, koja ima dalja sredstva primene sile, bude što tešnja.
Navešću samo još nekoliko primedaba u ovoj načelnoj raspravi za koje mislim da suštinski mogu da utiču na sam zakon. To je, kao što je već napomenuto, komisija za rešavanje pritužbi koju bi, eventualno, imali građani na rad komunalne policije.
Apsolutno se zalažem da postoji komisija za rešavanje pritužbi, pri čemu dajem sugestiju da u sastavu te komisije nikako ne budu policajac i načelnik komunalne policije, jer su time oni sastavni deo komisije, a zainteresovane su strane u sporu. Smatram da je formiranje ove komisije odraz težnje za građanskom kontrolom rada komunalne policije.
Što se tiče stručnog usavršavanja, čini mi se da zakon nije u potpunosti uključio MUP, koji jedini ima kapacitete za direktno obučavanje ljudi, što nije slučaj s Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
MUP je samo spomenut u delovima gde će dati mišljenje na plan i program, odluke, kao i na plan rada ispitne komisije.
Postoji još nekoliko segmenata na koje bih hteo da ukažem, a to je deo u članu 40. koji se odnosi na prestanak radnog odnosa, gde je verovatno greškom ispušteno da legitimacija treba da se vrati odmah, zato što bi to bila otvorena mogućnost za njenu eventualnu zloupotrebu.
Vidim da je i većina prethodnika iznela primedbu o sprovođenju zakona u delo u smislu finansijskih sredstava. Vidimo da republički budžet neće biti opterećen, ali da su se i te obaveze prevele na lokalne samouprave. Slažem se da će u ovakvim uslovima, u kojima su smanjeni transferi lokalnim samoupravama, to biti ogromno opterećenje i čini mi se da može da predstavlja ozbiljan problem u sprovođenju ovog zakona.
Takođe, tražim objašnjenje od ministra o ovoj dinamici, koja nije u potpunosti jasna, a koja podrazumeva da zakon stupa na snagu osam dana nakon objavljivanja u "Službenom glasniku", a primenjuje se po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu, tj. akti o obrazovanju i unutrašnjem uređenju koje treba da donese nadležno ministarstvo.
Ispitna komisija će biti obrazovana u roku od šest meseci od stupanja na snagu, a na kraju izaziva zabunu član koji reguliše da su zaposleni u komunalnoj policiji dužni da polože ispit u roku od godinu dana od dana donošenja programa stručnog usavršavanja, čija vremenska odrednica, odnosno rok za njegovo donošenje ne postoji.
Time završavam ovu načelnu raspravu. Možda sam neke stvari konkretizovao, ali još jednom želim da naglasim da je zakon o komunalnoj policiji velika potreba gradova, pre svega, grada Beograda, da će doneti, uveren sam u to, sve neophodne rezultate i povratiti poverenje građana u organe državne uprave i lokalne samouprave.
Poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakon i aktivno učestvovati i u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Uvaženi potpredsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da se pridružim prethodnicima u mišljenju da je možda trebalo ovaj zakon da stavimo u raspravu zajedno sa zakonima koji regulišu finanisiranje političkih partija i izbore.
Zakon o političkim strankama je jedan od suštinskih zakonskih projekata za funkcionisanje demokratskog, višestranačkog sistema. Ustav Republike Srbije je garantovao ulogu političkih stranaka u demokratskom oblikovanju volje građana, koji su nosioci suverenosti.
Ovim zakonom se bliže određuje, takođe, Ustavom zagarantovan okvir slobode udruživanja građana, kao i odgovarajuća ograničenja koja štite slobodu i prava drugih građana.
Jedan od razloga za prethodnu žučnu raspravu o smislu ovog zakona jeste verovatno istorijski i današnji kontekst u kome funkcionišu političke partije, odnosno parlamentarizam u Srbiji.
Kada pogledamo unazad, naravno bez ambicije za preslišavanjem iz istorije, ali kada saberemo periode u kojima su političke stranke i uopšte parlamentarizam u Srbiji funkcionisali slobodno, taj period, uz sve napore, nije duži od 40 godina, što čini svega petinu moderne srpske državnosti. Čak je i predlagač naveo u objašnjenju samog zakona da su prve stranke nastale još 1881. godine.
Međutim, vrlo brzo nakon toga, još u vreme kralja Milana, došlo je do gušenja političkih sloboda, tako da ni u tom periodu, sve do 1903, ne možemo govoriti o nekom pravnom okviru za funkcionisanje političkih stranaka.
Naravno, period između dva rata više su obeležili Obznana, Zakon o zaštiti države i Šestojanuarska diktatura, nego neki politički život, koji se probudio 1936. godine kada smo imali prve slobodne i demokratske izbore. O periodu posle 1945. godine, mislim da ovde ima dosta savremenika tog perioda, suvišno je govoriti. Imali smo jednopartijski sistem, gde je u svesti građana praktično izgrađeno negativno mišljenje o višepartijskom sistemu.
Kada govorimo o današnjem ili bližem istorijskom kontekstu u kome se nalazimo, on je dat ustavnim rešenjima koja su došla 1990. godine i koja su propisala pluralistički demokratski sistem. Međutim, njega prati permanentna inflacija vrednosti samog višestranačkog sistema, pa i samih stranaka, u svesti građana. Pored okolnosti koje je diktirao autoritarni režim iz devedesetih, ovome je doprineo i nejasan, konfuzan pravni okvir za osnivanje i delovanje političkih stranaka.
Utoliko sam više iznenađen današnjom afirmacijom zakona iz 1990. godine, s obzirom na to da dobar deo nas koji sedimo ovde ima prilično negativno iskustvo sa zakonskim rešenjem koje je bilo na republičkom nivou, koje potiče iz SFRJ, gde ste se često susretali sa ćutanjem administracije i nemogućnošću da registrujete svoju političku partiju. Pri tome je korišćen dualizam koji je postojao, a to je savezni zakon koji je regulisao udruživanje građana u udruženja i tu je najveći broj političkih stranaka i nevladinih organizacija registrovan na tom nivou.
Taj zakonski dualizam koji je postojao produžio se i posle 2000. godine, pa i posle donošenja novog Ustava 2006. godine.
Time smo došli u poziciju da, pored neusklađenosti pomenutih zakonskih propisa sa izmenjenim srodnim zakonima iz oblasti političkog udruživanja, budemo i van okvira odgovarajućih akata Saveta Evrope, kao opšteprihvaćene vrednosti evropskih demokratskih država. Danas smo došli u poziciju, i to je više puta na ovom plenarnom zasedanju rečeno, da imamo 600 registrovanih političkih stranaka; imamo dve službene evidencije o političkim organizacijama koje vodi isti registracioni organ, kao i paradoksalnu situaciju gde zapravo ne znamo nadležnost državnih organa u tzv. nadzoru političkih stranaka.
Ovakav ambijent nam je doneo i različite oblike stranačkog udruživanja, često trivijalno nazvane "kombi", "kafanske" stranke, ali veliki broj stranaka koje se danas nalaze u registru (to je, čini mi se, neko od prethodnika pomenuo) bio je devedesetih godina osnovan od strane različitih službi bezbednosti. O tome nam svedoče, možemo da ih ocenimo i kao montipajtonovske, nazivi ovih organizacija, kao što su: "Seljačka veterinarska stranka", politička partija "Nijedan od ponuđenih odgovora", "Kosovska objektivna stranka", "Narodna računarska stranka Srbije" i slično.
Naravno da je takvo stanje dela političkog sistema doprinelo tome da se poljulja poverenje građana u demokratski, višestranački sistem. Interes svih nas, predstavnika političkih stranaka i građana u ovom visokom domu, jeste uvođenje jasnog i modernog pravnog okvira, utemeljenog na isprobanim vrednostima evropskih demokratija koje su, nažalost, pre nas usvojile ovakav zakonski okvir. U danu za glasanje G17 plus će glasati za usvajanje ovakvog zakona i želim da istaknem niz dobrih rešenja i da dam nekoliko dobrih sugestija predlagaču.
Pre svega, dobro je što je definisan pojam političke stranke i elementi koji je čine, kao i pojam političke stranke, odnosno stranke nacionalnih manjina. Ono što je najviše zaokupilo pažnju jeste povećanje tzv. cenzusa sa 100 na 5.000, što je uglavnom u skladu sa nekim komparativnim rešenjima u nekim evropskim zemljama. Zanimljivo je da zemlje iz okruženja, kao što su Republika Hrvatska i Republika Crna Gora, koje su ostavile cenzus na 200, odnosno 100 punoletnih građana za osnivače, takođe imaju, srazmerno broju birača i stanovnika, veliki broj stranaka. U Hrvatskoj je to u ovom momentu 102, a u Crnoj Gori 99.
Takođe, važno je istaći uvođenje procedure overe potpisa, čime se podiže stepen pouzdanosti i istinitosti prilikom osnivanja stranke i njene registracije.
Ono na šta bismo želeli da skrenemo pažnju predlagaču, ministru Markoviću, nije prisutan ovde, jeste da se još jednom razmisli o tome da li treba objavljivati lične podatke osnivača stranke, zbog zaštite privatnosti i integriteta građana koji žele da učestvuju u procesu osnivanja stranaka.
Vodilo se, takođe, računa o tome da se napravi suštinska, pozitivna diskriminacija što se tiče političkih stranaka nacionalnih manjina. Smatramo da je 500 osnivača prikladno i demografiji nacionalnih manjina u Srbiji i dosadašnjem rasporedu političkih snaga. Krajnji efekat ovog instituta trebalo bi da bude neophodno uvođenja reda u evidenciji i registraciji političkih stranaka i, što se čini još važnijim, otvorenost u procesu same registracije i vođenja evidencije o političkim strankama.
Neophodna otvorenost osnovnih podataka o stranci koju propisuje ovaj predlog zakona omogućiće bolji uvid javnosti i nadležnih organa u eventualno nepridržavanje akta prilikom političkog delovanja, posebno u pravcu Ustavom garantovanih prava i sloboda građana. Ažuriranju evidencije i tačnosti podataka u registru svakako će doprineti i obaveza pravovremenog prijavljivanja svih relevantnih činjenica vezanih za predstavljanje, odnosno zastupanje stranke i samo njeno delovanje.
Vođenje evidencije, kao i njena sadržina, koju propisuje ovaj zakonski predlog, veoma su važni zbog uvida prilikom utvrđivanja eventualne nespojivosti određenih državnih funkcija i članstva u stranci, koji mogu biti predmet, što je često do sada bilo u praksi, pravnog i političkog spora.
Veoma dobro rešenje je obratna zaštita političke stranke u registrovanju od tzv. ćutanja administracije, ukoliko nadležni organ ne donese rešenje o upisu u registar u zakonom propisanom roku. To je ranije, kao što sam istakao, bio čest slučaj prilikom pokušaja registracije kod republičkog nadležnog ministarstva.
Posebno želim da istaknem uvođenje pojma i rešenja obnove upisa u registar političkih stranaka, jer od prvih višestranačkih izbora do danas postoji velika razlika u broju stranaka koje izlaze na izbore u odnosu na broj registrovanih stranaka. S obzirom na to da bi jedan od principa delovanja političkih stranaka trebalo da bude učestvovanje, to podvlačim, na demokratskim i slobodnim izborima, postavlja se pitanje smisla i svrhe delovanja ovakvih pravnih lica u samom pravnom saobraćaju. Uz to, ne postoje odgovarajući pravni mehanizmi za proveru istinskog delovanja i postojanja stranke. Smatram da će obnova registracije biti dobar periodični filter za sve političke subjekte.
Na kraju želim da istaknem da su Predlogom zakona jasno definisani uslovi za prestanak i zabranu rada političke stranke. Na taj način se izgrađuje siguran mehanizam za zaštitu od eventualnih paušalnih tumačenja nadležnog organa u ovakvim sporovima. Konačno, i Ustavni sud je jasno definisan kao organ koji je nadležan za zabranu rada političkih stranaka.
U želji da doprinese jačanju poverenja građana u demokratske institucije i aktere višestranačkog parlamentarnog sistema, G 17 plus će glasati za ovakav zakonski predlog. Moram reći da nemamo bojazni od toga da se ovde radi o uskraćivanju prava građana ili političkih sloboda. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da sam ovlašćeni predstavnik za tačku koja se tiče predloga za sastav Zdravstvenog saveta, želim nekoliko činjenica da iznesem, koje će biti od važnosti.
Naravno, na početku da kažem da će Poslanički klub, odnosno poslanici G17 plus glasati za ovakav predloženi sastav Zdravstvenog saveta.
Zdravstveni savet o kome treba da raspravljamo i da se izjašnjavamo jeste i zakonska obaveza koja proističe iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji je donet 2005. godine. U članu 276. postojala je obaveza da se nakon donošenja Zakona u roku od devet meseci izabere Zdravstveni savet, nakon čega bi bio donet plan razvoja zdravstvene zaštite u Republici u roku od šest meseci.
Međutim, sticajem okolnosti koje su proistekle iz opštih političkih okolnosti, a sa druge strane, sporost formiranja, pre svega, komora – Farmaceutske, Lekarske i Stomatološke, sve je to doprinelo da se tek danas pred nama nalazi ovakav predlog.
Dakle, prvi zahtev koji je Ministarstvo uputilo iz onoga što nam je dostavljeno kao informacija datira još iz 2006. godine, nakon čega još uvek nisu bile konstituisane komore koje su morale da daju svoje predloge.
Drugi predlog koji je napravljen u Ministarstvu nakon dospeća predloga bio je krajem 2007. godine.
Međutim, zbog raspuštanja Narodne skupštine i vanrednih parlamentarnih izbora tek je Vlada usvojila Predlog krajem oktobra 2008. godine i prva rasprava koja je bila na Odboru za zdravlje i porodicu bila je u novembru 2008. godine.
Naravno, bilo je dosta primedbi i debate oko samog sastava Zdravstvenog saveta, ali zbog javnosti i kolega narodnih poslanika dužan sam da kažem da je ovde sačinjeno 15 predloga za sastav Zdravstvenog saveta, pri čemu predloge autonomno daju različite institucije i to, pre svega, dva predstavnika iz redova redovnih profesora medicinskih fakulteta u Republici Srbiji, po jedan istaknuti stručnjak iz redova redovnih profesora stomatološkog i farmaceutskog fakulteta, zatim, jedan predstavnik Srpske akademije nauka i umetnosti, jedan predstavnik iz redova komora zdravstvenih radnika, lekarske, stomatološke i farmaceutske, jedan predstavnik Srpskog lekarskog društva, jedan predstavnik Udruženja zdravstvenih ustanova, dvojica predstavnika iz reda istaknutih stručnjaka za oblast zdravstvenog osiguranja i istaknuti stručnjak iz oblasti razvoja javnog zdravlja.
Izbor Zdravstvenog saveta pored toga što je zakonska obaveza predstavlja i značajan korak u nastavku reformi sistema zdravstvene zaštite u Republici Srbiji. On predstavlja jednu analogiju sa nečim što postoji i u drugim delatnostima, resorima, kao što postoji i u pravosuđu.
Prema tome, ovo je jedno strateško telo koje treba da se bavi strateškim pitanjima iz oblasti organizacije zdravstvene službe, zdravstvenog osiguranja, planiranja i projekcije kadrova u zdravstvenom sistemu neophodno je i naravno da ćemo benefit od toga osetiti, nadam se veoma brzo.
Sami predlozi o kojima se može i pojedinačno diskutovati, želim još jednom da naglasim, plod su autonomnih odluka i predloga koje su činile različite institucije, koje propisuje Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Na Odboru za zdravlje i porodicu smo diskutovali i o ovim pojedinačnim predlozima, ali se mora razumeti da, pre svega, Zakon o zdravstvenoj zaštiti nije u dovoljnoj meri definisao kriterijume i o tome možemo da razgovaramo u narednom periodu, ali čini mi se da će nas svako ulaženje u diskusiju, vezano za sama personalna rešenja koja zadovoljavaju ono što propisuje Zakon, uvesti u potpuno drugu stranu koja ne ide u samu suštinu onoga što treba da predstavlja Zdravstveni savet.
Dakle, još jednom pozivam poslanike da se izjasne za ovakav predlog zdravstvenog saveta kao značajne karike u reformi sistema zdravstvene zaštite. Poslanici G17 plus će podržati ovakav sastav Zdravstvenog saveta. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarka, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
U prethodnom izlaganju dr Momčilova iznet je niz paušalnih ocena na račun rada Ministarstva zdravlja i resornog ministra prof. Tomice. Mogu samo da shvatim da se možda vi, kao srpski radikali, ne radujete tome da ćemo posle decenija prvi put rekonstruisati četiri klinička centra u Republici Srbiji, koji se grade od kreditnih sredstava.
Izneli ste podatke koji se odnose na program vezan za borbu protiv HIV-a, AIDS-a. Treba da znate da su tih 170 miliona programska sredstva iz "Global fonda".
Zatim ste izneli ocenu da ne postoji odgovarajuća strategija i zdravstvena politika Ministarstva zdravlja, koja je zapravo bazirana na programskim dokumentima iz 2002, 2003. i 2005. godine. To su sve strateški dokumenti i molim vas da se upoznate sa tim. Izneli ste podatak vezano za borbu protiv hroničnih nezaraznih bolesti i sami smo sedeli na odboru kada ste imali prilike da se upoznate sa strategijom koja je valjana i od strane vrhunskih stručnjaka sačinjena, a ja ću u svom izlaganju, vezanom za sam budžet, istaći šta su osnovne budžetske pozicije koje su planirane za borbu protiv hroničnih nezaraznih bolesti, koje ste vi ovde naglasili.
Pre svega, izneli ste jednu pogrešnu ocenu koja se odnosi na borbu protiv kardiovaskularnih oboljenja. Slažem se, oni su broj jedan problem u zdravstvenom stanju stanovništva, ali vas molim da pogledate sredstva koja se izdvajaju iz tzv. "duvanskog dinara", koja su, čini mi se, 610 miliona dinara. Čak i da je iz toga, to može da bude i više, ali vas još jednom molim da u iznošenju ocena oko politike ministarstva i resornog ministra ipak koristite jedan drugačiji odnos i rečnik sa malo više uvažavanja, kako priliči ovom visokom domu.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da imam veoma malo vremena koje je preostalo poslaničkoj grupi G17 plus, samo ću se osvrnuti na nekoliko činjenica koje su vezane za budžetske pozicije, koje se tiču sistema zdravstvene zaštite. Šefica naše poslaničke grupe je danas rekla da G17 plus neće podnositi amandmane na Predlog budžeta za 2009. godinu. Naravno, mi ćemo glasati za ovakav predlog budžeta.
Moram da istaknem da je dobro, što se tiče Ministarstva zdravlja, da je nastavljeno programsko planiranje budžeta i to je jedno od retkih ministarstava u okviru Vlade koje ima taj koncept i moderan način sastavljanja budžeta.
Realno, jesu veća sredstva izdvojena za zdravstvo u odnosu na prošlu godinu, ali kada se sagleda struktura rashoda, svakako da će se za zdravstvo izdvojiti nešto manje sredstava po različitim pozicijama. Ono što bi želeo da istaknem, čini mi se da je doktor Momčilov rekao u jednom od svojih izlaganja i sa tim mogu da se složim, jer sam bio na Odboru za zdravlje i porodicu, a to je jedan zaključak koji smo mi usvojili, da izdvajanje za zdravstvo u Srbiji nikako ne sme pasti ispod 6% u odnosu na bruto društveni proizvod, zato što nas to dovodi u zonu kvalitetnog obezbeđenja zdravstvene zaštite stanovništva Republike Srbije.
Ono što bih istakao kao rezervu, bez obzira što ću glasati za ovakav Predlog budžeta, jesu sredstva koja su namenjena za pokrivanje zdravstvene zaštite stanovništva koje ostvaruju pravo i zdravstveno osiguranje na osnovu člana 22, a to su sredstva u iznosu od 3,6 milijardi dinara. Naravno da je u obrazloženju budžeta dato da će ova sredstva biti obezbeđena iz drugih izvora, prosta računica nam govori da bi za zdravstvenu zaštitu ovih lica, napomenuću da se tu radi o studentima, mladima do 26 godina, deci sa navršenih 15 godina, o ženama u vezi sa reproduktivnim zdravljem, pa recimo i monasima i monahinjama, znači, takvih građana u Srbiji ima oko 714 hiljada. Kada bismo računali pravu osnovu za izdvajanje za zdravstvenu zaštitu ovog dela stanovništva, bilo bi nam potrebno nešto više od 17 milijardi dinara. Diskrepanca je ogromna, dakle, 3,6 milijardi.
Koliko znam, Ministarstvo je zahtevalo da se izdvoji barem 5 milijardi, vidim da je u Predlogu da se iz sredstava od kosovskog dodatka izdvoje sredstva do pet milijardi.
Međutim, upozoravam da ukoliko se nastavi politika otpisivanja dugovanja prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje u smislu doprinosa i kamata, a zatim i opterećenja u smislu prelivanja sredstava za zdravstvenu zaštitu od redovnih doprinosa, mi možemo destabilizovati jako teško uspostavljanje sistema finansija u okviru Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Svakako da će troškovi biti, samo navodim ovaj podatak koji ste i vi izneli da je u 2008. godini potrošeno 21 milijarda za ova lica iz člana 22. Zakona o zdravstvenom osiguranju i sigurno će u 2009. godini biti isto tako.
Prema tome, Republički zavod će ponovo da prenese velika dugovanja i u narednu 2010. godinu. Još jednom apelujem na poslanike u Skupštini i članove Vlade da ne nastavimo sa praksom otpisivanja dugovanja prema Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje.
Još jednom ponavljam, G 7 plus će podržati ovakav budžet.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, samo još nekoliko sekundi. Što se tiče sredstava izdvojenih za preventivu, koliko sam ja mogao da sagledam, preko 30% ukupnih sredstava namenjeno za zaštitu, namenjeno je za preventivne delatnosti.
Možete i sami da vidite da je oko 500 miliona dinara izdvojeno za jednu veoma bitnu oblast, a to je borba protiv hroničnih nezaraznih bolesti, odnosno programa ranog otkrivanja oboljenja kao što su karcinom dojke, grlića materice, debelog creva i time će se pokriti populacija od oko 735 hiljada ljudi, odnosno žena. Mislim da ćemo imati vrlo brzo rezultate toga.
(Predsednik: Hoćete li da privedete kraju, molim vas?)
Završavam. Dakle, naravno da su potrebna i veća i sredstva za tako nešto, ali ovakav restriktivan budžet nam je omogućio da u toku 2009. godine barem ovoliko može da se uradi u oblasti zdravstvene zaštite. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Molio bih predsednicu parlamenta da obezbedi dostojanstven rad ovog visokog doma, a pre svega rad poslanicima poslaničkog kluba G17 plus jer smo mi danima unazad izloženi najstrašnijem vređanju sa ove govornice. Ovaj dom treba da se vrati na put jednog predstavničkog doma, a ne prekog suda iz 1948. godine, jer ovde kako ko izlazi za govornicu, optužuje, blati ljude ne vodeći računa o tome da za to postoje i odgovarajuće institucije.
Podsetio bih i kolege iz DSS-a, gospodina Lapčevića, koji kao da se ne seća, da su do pre nekoliko meseci bili u koaliciji sa G17 plus, te da na istom aerodromu u Beogradu, tom javnom preduzeću, njihov čovek i dan-danas sedi u upravnom odboru, a taj upravni odbor takođe treba da snosi odgovornost za poslovanje tog javnog preduzeća.
Kolege iz LDP-a ovde pozivaju na to da usvajamo proevropske zakone. Naravno da će G17 plus biti poslednja stranka koja će opstruirati parlament i sprečiti donošenje zakona, ali jednom moramo da stanemo na put licemerstvu koje često reflektujete sa ove govornice. Podsetiću vas da ste bili stranka koja je prilikom formiranja koalicije u Beogradu tražila da se v.d. direktora "Beograd puta" imenuje pre svih direktora, a znate na čiji predlog – predlog LDP-a. U Apotekarsku ustanovu "Beograd" ste prvo vi uveli svoje ljude, a u isto vreme ste pričali o javnim konkursima. To se zove licemerstvo, gospodo.
Pomenuto je ovde da li se G17 plus plaši da će nas isterati neko iz rupe kao pacove, i tako to slušamo danima. Mi se, gospodo, nikada nismo plašili, ali ako pokušavate da uvučete i poslanike G17 plus u tu kaljugu, nećete uspeti. Želeo bih i vama, gospodine Batiću, da kažem, pošto se obično pojavite ovde u udarnim terminima, iskusan ste, stari poslanik, da vi imate ponajmanje kredibiliteta da prozivate predsednika naše stranke gospodina Dinkića, jer ste promenili ne znam koju po redu stranku, a sa druge strane, ni ne znamo da li pripadate vladajućoj većini. Možete da se smejete koliko hoćete, ali vi ste osoba koja ima ponajmanje kredibiliteta u ovom parlamentu da bilo koga ocenjuje prema njegovom moralu. Zahvaljujem.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram ponovo povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Dakle, ovde se i dalje nastavlja ovaj optuženički proces i mi nikako nećemo pristati na to da se ova sala Narodne skupštine Republike Srbije pretvara u sudsku instituciju.
Dakle, ono što moram da kažem gospodinu Batiću, to je da je na pojedinim biračkim mestima u Obrenovcu bilo više nevažećih listića nego što je svojevremeno Demohrišćanska, ili kako se već zove, stranka osvojila. Ono što može da bude interesantno i u duhu ove današnje rasprave, njegova intencija ka istragama ka G 17 plus i predsedniku naše stranke gospodinu Dinkiću... može da bude interesantan vaš poslovni odnos sa rodonačelnikom "pancir afere", Miletom Dragićem.
Gospodo iz LDP-a, vrlo je interesantno da se na pregovorima vezanim za zdravstvo u Beogradu pojavljuje sin bivšeg direktora Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje koji je tu instituciju ostavio sa 20 milijardi duga. Toliko o tim stvarima koliko ste vi zabrinuti za to kako će funkcionisati Apotekarska ustanova u Beogradu.
Moram još jednom, istine radi, da ponovim da ste vi u avgustu, zarad zimske sezone, tražili da u "Beograd putu" imate v.d. direktora, a pri tome ste na sva zvona pričali o javnim konkursima, što su, naravno, ljudi iz G 17 plus prihvatili jer se odavno zalažemo za jednu takvu ideju.
Ono što se ovde postavlja kao tema, koja ide u prilog ovome što reklamiram povredu člana 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine, jeste to što je sekretarka za zdravstvo u upravi grada optužila, kažem, optužila, u medijima direktore pet ustanova. Ne znam da li su ti ljudi krivi; po nekim informacijama, budžetska inspekcija nije utvrdila bilo šta od nepravilnosti u radu tih direktora. Šta ćemo onda da radimo pred sednicu Skupštine grada, hoćemo li da smenjujemo ljude zato što ste vi rekli da su oni krivi? Ako su krivi, G 17 plus će biti prvi za to, kao što se zalažemo za to da se u svim javnim preduzećima, uključujući Aerodrom Beograd, ispita poslovanje, ne samo rad direktora, već i upravnog odbora. Da podsetim kolege iz DSS-a da se finansijsko-poslovnim planom utvrđuje i mogućnost davanja bonusa.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Ministarstva, pred nama se nalazi jedan od sudbinskih zakonskih projekata – to je zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, čije usvajanje i striktno sprovođenje predstavlja jedan od koraka ka uspešnom završetku demokratskih promena, može se slobodno reći, naš nacionalni interes.
Poslanička grupa G17 plus će ovaj zakonski projekat podržati, u želji i nastojanju da se državi Srbiji obezbede instrumenti kako bi se na najefikasniji mogući način obračunala sa korupcijom i ova pojava svela na društveno prihvatljiv nivo. Opšte je mesto da korupcija predstavlja društveno zlo koje postoji od kada postoji organizovano ljudsko društvo. To je univerzalna pojava, prisutna u svim državama i sistemima, koji se, opet, međusobno razlikuju u stepenu tolerantnosti prema korupciji, načinu i efikasnosti njenog suzbijanja.
Razlozi zbog kojih se Srbija svrstava u red zemalja sa visokim stepenom korupcije su višestruki. Neki koje, svakako, treba spomenuti su – raspad prethodnog ekonomskog i političkog sistema, dugotrajna politička kriza i diskurs državne politike, koji su obeležili devedesete, a potom i produžetak tranzicije, otežana reforma i stabilizovanje državnih institucija nakon 2000. godine.
G17 plus je svestan da korupcija ugrožava vladavinu prava, državne institucije, jednakost i ravnopravnost građana, a kao dalekosežne posledice ima i slabljenje morala i samih temelja Srbije kao građanske i demokratske države.
Dozvolite mi da podsetim da usvajanje zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije predstavlja međunarodnu obavezu. Ta obaveza proističe, pre svega, iz Konvencije protiv korupcije UN-a koju je Srbija ratifikovala 2005. godine, zatim iz Krivičnopravne konvencije o korupciji Saveta Evrope, koju je Srbija ratifikovala još 2002. godine.
Prijemom u Savet Evrope, Srbija je postala i članica tela koje nazivamo GREKO, znači, grupe zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope. Time smo obuhvaćeni u postupku nadzora i evaluacije, iz čega je 2006. godine, zapravo, proistekao izveštaj GREKO grupe, koji, između ostalog, sadrži 25 preporuka za efikasnu borbu protiv korupcije.
Prema poslednjem izveštaju, Srbija je do sada ispunila 12, dok je 13 preporuka ispunila tek delimično. Sastavni deo preporuke je donošenje ovog zakona koji se nalazi pred nama. Usvajanje zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije predstavlja našu neizostavnu obavezu u procesu evropskih integracija. Napominjem da čl. 6. i 80. Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, koji smo nedavno usvojili u ovom visokom domu, Srbiju obavezuju na pun angažman na polju suzbijanja i borbe protiv korupcije, uspostavljanje institucionalnih mehanizama za njeno sprovođenje i punu regionalnu i međunarodnu saradnju.
Naše unutrašnje obaveze za usvajanje ovog zakona proističu iz Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, koju je Narodna skupština usvojila u decembru 2005. godine, iz koje je proistekao i Akcioni plan Vlade Republike Srbije usvojen godinu dana kasnije.
Jedan od tri osnovna elementa Strategije predstavlja i donošenje propisa u oblasti borbe protiv korupcije, a tu je, svakako, i zakon o naznačenoj Agenciji.
G17 plus smatra da predloženi zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, u celini, predstavlja uspostavljanje efikasnog državnog instrumenta za obračun sa korupcijom.
Pre svega, u osnovnim odredbama zakona, jasno su date definicije nečega što je do sada često bilo predmet polemike ili sporenja. To se odnosi na definicije funkcionera, zatim šta, ko predstavlja javnu funkciju, ili ko predstavlja povezano lice. Posebno želim da istaknem da u okviru definicije povezanog lica nisu obuhvaćeni samo supružnici, vanbračni partner, srodnici po prvoj ili pobočnoj liniji, usvojitelj ili usvojenik, već i svako pravno i fizičko lice koje se opravdano može smatrati povezanim.
Sama Agencija se u okviru ovog zakonskog predloga definiše kao nezavisan i samostalan državni organ, koji za obavljanje svojih poslova odgovara Narodnoj skupštini, što je bio jedan od osnovnih uslova za suštinsko donošenje ovog zakona.
Ta nezavisnost proističe iz heterogenog izbora organa Agencije, pre svega, Odbora Agencije, koji vrši nadzor nad radom direktora, a heterogenost proističe iz samih predlagača za njegove članove, odnosno njegovih devet članova, počev od Administrativnog odbora Narodne skupštine, preko budućeg Vrhovnog kasacionog suda, Državne revizorske institucije, do Advokatske komore i Udruženja novinara i ako postoje sumnje u dovoljne kapaciteta za samostalan i nezavisan rad, čini se da je teško pronaći bolji mehanizam za njegovo uspostavljanje, a da je primenljiv u praksi.
Dosadašnji Savet bio je telo koje je oformljeno od strane Vlade Republike Srbije, a uz to i telo isključivo savetodavnog karaktera, bez realne institucionalne moći za efikasnu borbu protiv korupcije.
Dodatni mehanizam za obezbeđenje nezavisnosti rada predstavlja član 14. Predloga ovog zakona, koji zabranjuje ne samo članstvo u političkoj organizaciji, nego i učešće u političkim aktivnostima stranaka.
Stručno rukovođenje Agencijom upotpunjuje i uslov za izbor direktora, gde on ima devet godina radnog iskustva u pravničkoj struci ili državnim organima, pri čemu se bira na javnom konkursu, na mandat duži za godinu dana od mandata članova Odbora Agencije.
Jasno definisane nadležnosti Agencije u članu 5. Predloga ovog zakona u potpunosti ispunjavaju zahteve postavljene u Nacionalnoj strategiji, definisane, između ostalog, da Agencija pokreće postupke i izriče mere, daje joj se nadležnost u rešavanju sukoba interesa, obavlja poslove u skladu sa Zakonom o finansiranju političkih stranaka, uspostavlja registar funkcionera i registar njihove imovine i prihoda i, ono što je veoma važno, uspostavlja kapacitete za preventivno delovanje protiv korupcije.
To se odnosi na propisane nadležnosti u oblasti sprovođenja programa obuke i davanja smernica za izradu planova integriteta u javnom i privatnom sektoru. Ove nadležnosti, predloženim zakonom, daju sveobuhvatan okvir za delovanje na polju suzbijanja i borbe protiv korupcije, koja je do sada bila razuđena na nekoliko pomalo nemoćnih i nedovoljno definisanih tela, kao što su – Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije i Republički odbor za rešavanje sukoba interesa, čiji su rezultati ocenjeni kao skromni, mada moramo da uvažimo i objektivne okolnosti koje su postojale za njihov efikasan rad.
Sumnja u dovoljan kapacitet Odbora Agencije da na efikasan način obavlja propisanu nadležnost u tako različitim i specifičnim oblastima kao što su – finansiranje političkih stranaka, sukob interesa ili prevencija korupcije, čini se da nije opravdana. Predlog zakona pruža dovoljne mogućnosti Agenciji za samostalno formiranje unutrašnjih organizacionih celina i za donošenje adekvatnog pravilnika o sistematizaciji radnih mesta, kojim bi se obezbedilo pokrivanje svih nadležnosti stručnim ljudskim resursima.
Kada govorimo o delu Predloga zakona koji se odnosi na sukob interesa, želim da istaknem uporno zalaganje G17 plus da se ova oblast precizno i rigorozno zakonski reguliše, te su ovi segmenti Predloga zakona za nas dodatna činjenica zbog koje ćemo glasati za njegovo usvajanje.
Kvalitetu ovog dela Predloga zakona doprinose jasno definisane zabrane u smislu obavljanja druge funkcije bez saglasnosti Agencije, a ne, kao u dosadašnjoj praksi, kada se čekala opomena Republičkog odbora i apelovalo se na savest funkcionera. Dakle, svim onim funkcionerima koji budu izabrani na drugu javnu funkciju suprotnu odredbama zakona, kasnija funkcija će prestati po sili zakona.
Pored propisanih obaveza funkcionera u oblasti samostalnog i samosvesnog prijavljivanja sukoba interesa, jasnog definisanja odnosa u, eventualnom, političkom angažmanu ili članstvu u strukovnom udruženju, ocenjujemo kao veoma važnu definiciju obaveze funkcionera u obaveštavanju Agencije o postupku javne nabavke, privatizacije ili nekom drugom postupku u kome funkcioner ima vezu sa pravnim licem koje se pojavljuje u tom postupku.
Smatramo da je značajno i to što je predlagač propisao i zabranu zasnivanja radnog odnosa ili poslovne saradnje sa preduzećem ili međunarodnom organizacijom, i to dve godine po prestanku javne funkcije.
Ono na čemu je G 17 plus posebno insistirao, i zbog čega podržava ovaj zakon, jeste i deo koji se odnosi na prijavljivanje imovine funkcionera.
S obzirom na to da je to vrlo često predmet medijske i političke manipulacije, plodno tlo za demagogiju širokih razmera, veoma je dobro što će se uspostaviti registar imovine funkcionera, koji time postaju javna i dostupna informacija građanima.
Put kojim se dolazi do podataka dobro je postavljen definisanim sadržajem izveštaja koji podnose funkcioneri. Javnost se, po Predlogu, odnosi i na podatke o plati i drugim prihodima koje funkcioner prima iz budžeta.
Veoma je važno što je Agenciji data i nadležnost provere tačnosti i potpunosti podataka, kao i njihovog blagovremenog podnošenja. Naravno da suštinsku efikasnost u ovom zakonskom predlogu daju kaznene odredbe predviđene za neprijavljivanje imovine ili davanje lažnih podataka o imovini.
Pravne posledice za ovo krivično delo, koje predviđaju kaznu zatvora od šest meseci do pet godina zatvora, sa zabranom sticanja javne funkcije u trajanju od 10 godina, u dovoljnoj će meri zatvoriti prostor za eventualnu manipulaciju i nepoštovanje ovog zakona. To se odnosi i na kaznene odredbe za prekršaj ovog zakona u smislu novčanih kazni.
Brojne su studije i istraživanja pokazali da zemlju u kojoj ima najmanje korupcije karakterišu visoki standard i poštovanje ljudskih prava, politička stabilnost, efikasna državna uprava, slobodna tržišna ekonomija i čvrsta vladavina prava. Naravno da je suprotan slučaj sa zemljama u kojima postoje ozbiljni problemi sa korupcijom. Upravo te zemlje, a nešto je slično i sa Srbijom, imaju, uporedo, veliku težnju za razvojem sopstvene ekonomije, putem privlačenja domaćih i stranih ulaganja.
Sasvim je sigurno da je suzbijanje korupcije putem primene ovakvih zakonskih propisa višestruko delotvornije na tom polju od brojnih mera koje se primenjuju, a samo je Svetska banka do sada evidentirala preko 350 mera za borbu protiv korupcije.
Na kraju, valja spomenuti i zaključak izrečen u studiji Svetske banke iz maja 2005. godine, sa zaključkom da je politička volja presudna u borbi protiv korupcije. G 17 plus deli takav stav i smatra da je politička volja građana Srbije, izražena na poslednjim izborima, biranjem stranaka okrenutih evropskim integracijama, bespovratno utemeljila ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
S obzirom na to da je borba protiv korupcije nezaobilazna činjenicom u tom procesu, G 17 plus će glasati za zakonski predlog i svesrdno podržati njegovu kasniju primenu. Hvala.