Uvažena gospođo Čomić, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, da se javim za reč podstaklo me je prethodno izlaganje koje se odnosilo upravo na to da li je ovaj zakon uvažio realnost, odnosno koliko naša ekonomija zavisi od ugostiteljstva, koje jeste jedna od grana iz kojih se puni budžet, a sa druge strane, čini jedan žilaviji deo ekonomije.
Meni se upravo čini da je ovaj zakon uvažio tu realnost i da je zapravo proizvod toga. On ni u kakvom slučaju, da je bio u potpunosti restriktivan ugrozio bi funkcionisanje, barem u prvom periodu, ugostiteljskih objekata, što je bilo uputstvo iz zemalja, pogotovo u okruženju.
Vaš amandman se odnosi na član 7. Taj član 7. govori da se odredbe iz članova 5. i 6. ne primenjuju na objekte koji su do 80 kvadrata. Mislim da vaši prijatelji ili poznanici koji drže ugostiteljske objekte sa ta dva-tri stola nemaju razloga za nezadovoljstvo u ovakvim zakonskim rešenjima.
Nisam siguran da smo se u potpunosti razumeli i zato sa rezervom pristupam prethodnoj vašoj diskusiji. Hvala.

Pošto profesor Šami po treći postavlja pitanje, izlažem se riziku da sa profesorom matematike ulazim u diskusiju oko toga.
Dakle, sada kontra pitanje za vas. Ako imamo kafe-bar, koji ima 80 kvadrata, vi možete da nadogradite galerijski prostor, što je često slučaj u Beogradu, čime se povećava upotrebna površina, povećavate broj ljudi u istoj kubaturi, a menja vam se površina.
Profesore, tražim odgovor na to pitanje vezano za ovo što insistirate na kubaturi, a ne na upotrebnoj površini.

Zahvaljujem. Gospođo Čomić, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram ponovo da podsetim da smo ovde sveli diskusiju na jedan nivo ugrožavanja prava pušača i nepušača. Zapravo, treba da je usmerimo u pravcu ozbiljnog javnog zdravstvenog problema koji mi imamo kao zemlja, a koji znači da veliki broj pušača, to je u načelnoj diskusiji više nas istaklo, zapravo, daje na značaju tom faktoru rizika koji dalje proizvodi veliku učestalost hroničnih nezaraznih oboljenja.
Ako konstatujemo da je to ozbiljan javno-zdravstveni problem, a, pri tome će vam, većina, barem ljudi iz struke, reći da najbolje sredstvo u borbi protiv toga, pored ovog zakona, koji je, čini mi se, ipak, tu samo jedno pomoćno sredstvo, jeste prevencija. Prevencija mnogo košta, ti programi koji se sprovode ne mogu se sprovoditi na volonterskoj bazi, ona označava ozbiljnu nameru države da se kroz institucionalni okvir koji se zove i ''kancelarija'', a, sa druge strane, obezbeđivanjem sredstava za sprovođenje programa, čvrsto opredeljuje da se izbori sa ovim što je, ponavljam još jednom, ozbiljan javno-zdravstveni problem u Srbiji.
Da podsetim, mi tzv. duvanski dinar, odnosno novac koji koristimo iz Budžetskog fonda, a koji se puni po pravilu, dakle, jedan dinar po paklici cigareta, to su značajna sredstva, ali vas uveravam da još uvek nisu toliko velika sredstva koliki je problem pušenje, kao faktor rizika, pre svega kod izazivanja kardiovaskularnih oboljenja i karcinoma pluća.
Mislim da ovakve amandmane ne treba prihvatiti i da moramo apsolutno imati oko ovoga saglasnost da li država zaista ozbiljno namerava da se uhvati u koštac sa onim što je ozbiljan problem, a to je još uvek ogroman, ogroman broj pušača u našoj zemlji. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, reklamirao bih povredu Poslovnika, član 104. I pored upozorenja kolege Dinčića iz Poslaničke grupe ZES, zaista sam začuđen da vi niste primetili u ovom prethodnom izlaganju da je predlagač zakona okarakterisan kvalifikacijom, dakle, ''debil''. U ovom momentu, jedna rasprava, koja je tekla jednim sasvim pristojnim tonom, počinje da poprima nekakve razmere koje smo imali prilike da vidimo prethodnih dana. Molim vas da, u skladu sa članom 27, preduzmete odgovarajuće mere.

Uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, najpre ću se osvrnuti na zakon koji se odnosi na zaštitu stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Iako se u prethodnim diskusijama pokušavaju relativizovati razmere onoga što izaziva duvanski dim u smislu štetnosti po zdravlje stanovništva, mislimo da ćemo ipak tokom ove rasprave, bar što se tiče poslaničke grupe G17 plus, insistirati na tome, jer su efekti kako na zdravlje tako i na samu državu i na finansijski sistem u zemlji veoma duboki.
Što se tiče problema izloženosti duvanskom dimu, smatram da se ovde radi o jednom od najozbiljnijih javnozdravstvenih problema koje RS danas ima. Podsetiću narodne poslanike da smo mi krajem avgusta, početkom septembra raspravljali o Zakonu o javnom zdravlju, te se opredelili za taj koncept koji u svim razvijenim modernim zdravstvenim sistemima praktično nema alternativu. Koncept javnog zdravlja pre svega podrazumeva ne samo odgovornost nadležnog ministarstva, već gotovo svih institucija u zemlji, kako ovog parlamenta, tako i lokalnih samouprava, verskih zajednica i drugih institucija.
Štetni efekti koje izaziva pušenje u Srbiji su praktično alarmantni. Moram da podsetim, a verujem da su kolegama lekarima koji sede u parlamentu neki od ovih podataka poznati da u strukturi smrtnosti vodeće mesto zauzimaju nezarazna oboljenja, među kojima su kardiovaskularna i karcinom, koji praktično prednjače, a glavni faktor i jedan od glavnih faktora rizika jeste pušenje.
Uprkos naporima koje su država i Ministarstvo uložili kako bi se smanjila smrtnost od akutnih srčanih oboljenja, sa druge strane samu frekvencu, odnosno samu učestalost kardiovaskularnih oboljenja ne možemo sprečiti bez jedne šire društvene akcije i mislim da bi neodgovorno bilo da samo govorimo o odgovornosti jednog ministarstva.
Dozvolite mi da samo još nekoliko podataka iznesem, a koji su bazirani na analitičkoj studiji koju je radio Institut za javno zdravlje "dr Milan Jovanović Batut", i koji je obuhvatio praktično dekadu od 1997. do 2007. godine. To je i u samom obrazloženju zakona izneto, da u Srbiji puši više od trećine odraslog stanovništva.
Međutim, to ću dopuniti još nekim alarmantnijim podacima. Više od polovine školske dece u Srbiji starosti između 13 i 15 godina, dakle 54,7% su već pušili cigarete, a svaki šesti trenutno puši. Drugi podatak, koji svakako mora svakog dobronamernog i odgovornog čoveka da zabrine, jeste da je 97% mladih u populaciji izloženo duvanskom dimu, kako u svojoj kući, tako u školi.
S druge strane, imamo i objektivne probleme koji se tiču prosvećenosti i informisanosti stanovništva, te prema ovoj istoj studiji izneto je da je svega nešto preko polovine odraslog stanovništva informisano o štetnim efektima koje duvan izaziva, pri čemu možemo reći da je 2000. ovaj procenat bio mnogo manji, međutim, zahvaljujući mnogim promotivnim akcijama nešto se podigao nivo informisanosti stanovništva o štetnim efektima.
Mislim da je potpuno promašena teza ako govorimo o svrsishodnosti donošenja ovog zakona u smislu smanjenja broja pušača. Prosto, tu nas demantuje praksa koja je sprovedena pre svega u zemljama EU i SAD. Moram da spomenem da je Finska gotovo nekoliko decenija imala problem da preko 70% stanovništva su bili pušači. Nakon sprovedenih restriktivnih zakona i gotovo najboljih svetskih preventivnih programa taj broj pušača je sveden na nekih 20%.
Ono što moram takođe da istaknem i ovde je neko od prethodnih diskutanata istakao i pomenuo aktuelni problem koji se tiče liste čekanja za kardiovaskularne operacije i intervencije, koji je u potpunosti pojednostavljen i gleda se isključivo kroz jednu dimenziju, a to je nedostatak kadrovskih i tehničkih kapaciteta.
Mogu da to posmatram ili kao nedobronamernost, neinformisanost ili zluradost da se to prikaže isključivo kroz tu dimenziju. Imamo jednu eksploziju kardiovaskularnih oboljenja koja su izazvana sa više faktora, ali morate biti uvereni u to da duvanski dim tu najvećim delom uzima svoj danak.
Verovatno da ne postoji supstanca, odnosno materija čiji su štetni efekti više u istoriji medicinske nauke proučavani i egzaktno dokazani kao što se radi o duvanskom dimu. Poslednjih pola veka, i to je istaknuto u obrazloženju, doneti su podaci koji nas praktično usmeravaju na zaključak da duvanski dim ima štetne efekte po sve organske sisteme i tkiva.
Međutim, s druge strane, ono što je objektivno, što je zapravo realnost da postoji jedan veoma žilav otpor i otvoreno pitanje – zašto onda još uvek postoji toliki broj pušača u svetu, pa i u Srbiji? Razloge za to možemo potražiti na različitim stranama. Ako govorimo o Srbiji, mislim da na to treba da se usmerimo, kod nas postoji jedna tradicionalna prihvatljivost i tolerantnost prema pušačima.
S druge strane imamo jedno nekritično prisustvo, latentno i nesvesno reklamiranje duvana u masovnim medijima. Postoji jedan nekulturološki obrazac ako hoćete, bilo kroz filmove ili literaturu, gde su cigarete neizbežan dekor. Imamo, uz to, ozbiljan problem koji se tiče veoma široke dostupnosti duvanskih proizvoda i njihove niske cene.
Imamo otpore koji postoje i koje smo danas čuli i koji se kreću od racionalnih i do iracionalnih i to je veoma široka lepeza. Niko ne spori da postoje veliki pritisci moćne i prebogate duvanske industrije, pa i interesnih grupa koje idu uz nju, da li su to distributeri ili oni koji takođe učestvuju u tom lancu, do onih iracionalnih stavova, na koje me je podstakao prof. Šami, a to je da se na jedan romantičan način govori o cigaretama, pušenju, a zapravo čini mi se da tek kada se stane u red za lečenje štetnih efekata i oboljenja koja nastaju kao posledica toga, onda imamo i kritičniji stav i gledanje koje ima potpuno drugačiju sliku o duvanu.
Država koja je suočena sa celom ovom slikom koju sam namerno prikazao, kada kažem država ne mislim samo na Ministarstvo, već i na sve nivoe vlasti i institucije koje postoje se moraju priključiti u tu sveobuhvatnu akciju. Da to ne bi bio jedan apstraktan plan za borbu protiv duvanskog dima, ponovo ću vas vratiti na to da je to naša zakonska obaveza koja proističe pre sveg iz Zakona o javnom zdravlju.
Ukoliko svi ne prihvate i ne budu svesni ovih posledica koje su veoma dugoročne po celokupno stanovništvo Srbije, sigurno da ovaj zakon neće imati one rezultate koje možemo danas da očekujemo.
Već vidim da veliki broj ljudi, pogotovo u ovoj sali, sa skepticizmom dočekuje to da li će ovaj zakon biti primenjen u praksi. Ako na taj način pristupamo zakonu i ako se to prenese na sve one koji treba da ga sprovode, jako teško možemo očekivati da će to sve zavisiti od ministra ili neke osobe ili organa koji bi sam trebalo da sve to sprovodi.
Navešću vam primer koji se tiče nadzora nad sprovođenjem ovog zakona. Dakle, nisu u nadzor objekata, kojima treba da se kontroliše sprovođenje zakona, uključene i sanitarna i zdravstvena inspekcija koje pripadaju ministarstvu, uključena je i prosvetna inspekcija i komunalne policije gradova i grada Beograda. Dakle, svi preuzimaju odgovornost za sprovođenje ovog zakona.
Ukoliko ne bude te sinhronizovane akcije naravno da nećemo imati efekte. Zbog toga govorim i tu se slažem sa nekim od prethodnih diskutanata koji su rekli da ovde nemamo pravo da se delimo.
Ono što je ponajmanje, čini mi se, ovde važno to je da imamo obavezu koja proističe iz Okvirne konvencije o kontroli duvana Svetske zdravstvene organizacije, koja je kod nas praktično ratifikovana i stupila na snagu. Ako budemo to isključivo posmatrali kao obavezu onda smo u ozbiljnom problemu upravo zbog onih razloga koje sam prethodno naveo.
Ono što posebno želim da apostrofiram i što će sigurno biti i predmet dalje diskusije to je sama priroda zakona.
Uzeću sebi za slobodu da kažem, poznavajući ministra Milosavljevića, verujem da ukoliko je on mogao apsolutno da odlučuje o samoj prirodi zakona, onda bi on sigurno bio restriktivniji nego što je ovde slučaj.
Dakle, ne bih nazvao, kao neki prethodnici, ovaj zakon kompromisom, nego čini mi se da je ovde morala da se uvaži realnost i jedini izuzetak u zakonu koji je napravljen tiče se ugostiteljskih objekata.
Naime, iskustva uvođenja veoma restriktivnih zakona, koje ima zaista nekoliko zemalja u EU, mogu da navedem primer koji je bio u Belgiji, dakle, nakon uvođenja restriktivnog zakona zaista je u ugostiteljskim objektima zabeležen pad prometa za 50%.
Naravno da su i naše komšije u Republici Hrvatskoj donošenjem zakona takođe imali sličan problem.
Verujem da je predlagač razmatrajući te činjenice, zapravo tu realnost morao da uvaži, pogotovo što živimo u ambijentu ekonomske krize i jedan udar na ugostitelje možda i u ovom momentu ne bi bio dobar.
Ono što takođe želim da kažem, verujem da i kod predlagača, a i kod vladajuće većine, će prevladati mišljenje da se i ovde radi o jednom prelaznom rešenju i da ćemo mi biti primorani za dve do tri godine da uvedemo restriktivniji zakon i da praktično ukinemo i ove izuzetke koji postoje u samom zakonu.
Što se tiče zakona o lekovima, ministar je u uvodnom izlaganju izneo da se zapravo ovde radi o potrebi donošenja zakona zato što prethodni zakon iz 2004. godine je zbog same dinamike farmaceutske industrije, farmaceutskom tržištu, njegovog praktično svakodnevnog razvoja dopunjavan podzakonskim aktima i da smo došli do momenta kada praktično moramo da donesemo novi zakon.
Zakon o lekovima i o medicinskim sredstvima koji je donet 2004. godine jeste bio jedan od prvih zakona kojima smo ušli u proces zakonske harmonizacije sa regulativom EU. Sa druge strane, danas taj zakon je apsolutno uvažio najviše evropske i svetske standarde u smislu poštovanja direktiva, a pre svega smernica Dobre proizvođačke laboratorijske prakse.
On čini zaista deo regulatornog okvira koji reguliše to farmaceutsko tržište, odnosno odnose u lancu koji zapravo počinju od proizvođača, idu preko veletrgovaca, zdravstvenih ustanova. Tu se posebno odnosi na apoteke. Oni koji su poslednji, a koji su najvažniji u lancu, to su pacijenti, jer krajnje opredeljenje i naše zdravstvene politike zdravstvenog sistema jeste bezbednost i zdravlje pacijenata.
Mislim da je to najveći kvalitet ovog zakona jer mnoge nedostatke koje je imao prethodni zakon u smislu bezbednosti pacijenata koji dobijaju lekove ili medicinska sredstva na recept, bez recepta, ovde su u mnogo većoj meri zaštićeni.
Ono što bih takođe želeo da istaknem, to je da temelji ovog zakona počivaju na usklađenosti sa važećim direktivama u EU koje se odnose na humane i veterinarske lekove, te smernicama, kao što sam istakao, dobre proizvođačke i laboratorijske prakse.
Ovde je spomenuto, nadam se da ćemo dobiti odgovor od ministra, ali postoje i zakoni u okruženju koji obrađuju u celini i veterinarske i humane lekove. Ovaj zakon i vrlo precizno odvaja, premda se radi o jedinstvenoj zakonskoj materiji. On uređuje oblast i prometa i dobijanja dozvola, kako lekova i medicinskih sredstava, tako i kliničkih ispitivanja praćenja neželjenih efekata, to je veoma važan deo, zatim obeležavanja, ono što je bilo česta primedba različitih udruženja i farmaceuta i pacijenata, kontrole kvaliteta inspekcijskog nadzora i drugo.
Pomenuto je da su tu date definicije za neke nove vrste lekova koje su se u međuvremenu pojavile. Ono što je veoma važno, potpuno je definisan nosilac dozvole za stavljanje leka u promet i ko to zapravo može da bude.
Sigurno je da najveću pažnju izaziva određivanje postupka izdavanja različitih dozvola za lek. To smo imali tokom pretresa na samom Odboru za zdravlje i to je razumljivo, s obzirom na potencijalne velike finansijske interese koji postoje u ovoj oblasti.
Međutim, čini mi se da su u Predlogu zakona u potpunosti ovi postupci veoma precizno definisani. Skrećem pažnju da se ovde vodilo računa i o sukobu interesa koji može nastati kod članova komisija koje se bave procenom odnosno donošenjem odluke za stavljanje leka u promet.
Takođe, sa ovim predlogom zakona regulisan je režim izdavanja lekova, što je često predmet sporenja u stručnoj i u široj javnosti. Ono što je takođe važno, definisanje kontrole kvaliteta leka koju vrši agencija za lekova i medicinska sredstva na svim nivoima i u precizno definisanim rokovima.
U skladu sa tim vršiće se i kontrola usklađenosti proizvodnje leka sa smernicama dobre proizvođačke i lekarske prakse, kao i ova usklađenost u samoj distribuciji i prometu lekova. Veoma je važna i propisana obaveza obaveštavanja nadležnog ministarstva o svakoj promeni, grešci, nezgodi ili prestanku proizvodnje leka. Vodilo se računa o nametanju obaveze snabdevačima tržišta za kontinuiranim snabdevanjem lekovima čime se zapravo štitimo i od veštačkih nestašica kojima su ponekad skloni snabdevači i veletrgovci.
Cena lekova, to je veoma važno zbog građana da istaknemo, kao i kriterijumi za njihovo određivanje i dalje određuje Vlada, izuzev onih koji se izdaju bez recepta, čime se zadržava politika zaštite standarda, a indirektnih prava na dostupnost zdravstvenoj zaštiti.
Predviđeno je i formiranje regionalnih centara za praćenje neželjenih efekata. Ono što će sigurno biti problem na terenu to su kadrovski kapaciteti za sprovođenje farmakovigilanse, ali verujem da će kroz određeni period i ta procedura biti ispoštovana.

Uvažena potpredsednice, pozivam se na član 27. Mi danas drugi put u toku rasprave upozoravamo, pridružujem se praktično protestima šefice moje poslaničke grupe, da nas poštedite ovih pijačnih diskusija ili diskusija koje više priliče društvu ispred zemljoradničke zadruge koje se napilo.
Prema tome, mogu da razumem da je gospodin…

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, moram da izrazim jedno osećanje obeshrabrenosti nakon današnje debate, koja je svakako odslikala ono što jeste, sve ono što se govorilo u prethodnih 15 godina u Srbiji o događajima na prostorima bivše Jugoslavije.
Moramo da postavimo sebi otvoreno pitanje zašto je mojoj generaciji i ljudima mlađima od mene večeras važnija utakmica ''Partizan'' – ''Makabi'' od onoga što ovde govorimo i zašto ovo nema onu težinu kakvu bi trebalo da ima.
Ovo je svakako jedna od najmučnijih i jedna od najtežih tema koja muči naše društvo i ovu državu, kao i ovaj parlament, ali prosto moramo da se suočimo sa onim što je iza nas.
Međutim, problem koji je stajao na početku današnje rasprave, kako objasniti značaj ove teme i zašto se mi kroz ovu deklaraciju osvrćemo na ono što se desilo pre 15 godina, svemu ovome najviše doprinositi zaglušujuća buka koja se sistematski stvara u poslednjih 15 godina. To je i danas činjeno kroz različite kvaziforenzičke, kvaziistorijske stavove i debate, a pri tome pred nama je zadatak da donesemo mudar, distancirani, u krajnjem politički racionalan i ljudski moralni sud i stav o onome što nam, s vremena na vreme, u obliku nekog skeleta ispadne iz našeg ormara.
Zašto je srebrenička tragedija tako važna da jednostavno moramo da se odredimo prema njoj? Srebrenica jeste paradigma nečega što jedan narod, jedna država sebi ne smeju da dozvole, a pogotovo jedno društvo, a pogotovo da na to gleda sa odobravanjem ili sa ravnodušnošću.
Desivši se u predvečerje dejtonskih pregovora i kraja krvavog bratoubilačkog rata, srebrenička tragedija i danas, posle 15 godina, za nas, pa i za ceo region je ostala crna rupa, jedna nevidljiva ruka koja nam ne dozvoljava da okrenemo glavu ka budućnosti i to nećemo moći ako se istinski ne odredimo prema njoj.
Isprobani recept, čije smo refleksije i danas videli, zaborava, nipodaštavanja, relativizacije, očigledno ne daje rezultate. Danas se od nas očekuje, kao narodnih predstavnika, razboritost i hrabrost u sagledavanju ovog problema.
Mi danas ne donosimo istorijski sud, ne donosimo ni sudsku presudu. Moje lično viđenje je da donosimo jedan vrednosni sud i ocenu prema jednom ljudskom nedelu i neljudima koji su to delo počinili, pozivajući se u naše ime i u ime naših nacionalnih interesa.
Ovog puta treba da izbegnemo opasnost od ponovnog skretanja na kolosek istorijskih bespuća, falsifikata i jalovih nadvikivanja koji danas prate istorijski nerasvetljene događaje, a pogotovo u poslednjih 50 godina.
Ako napravimo otklon, a to danas očigledno jedan deo nas i nije uspeo, od dnevnopolitičkih sitnih interesa i potrebe za pranjem lične, nekada i krvave biografije, a između ostalog i pokušaji u kojima prebrojavamo i prevrćemo mrtve, predstavljaju vrhunski cinizam i pokušaj amnestije zločina, pre svega ono ljudsko u nama, pa tek onda naša dvovekovna državotvorna, slobodarska, pravdoljubiva tradicija, naš iskreno ukorenjeni antifašizam, obavezuju nas pre svega na saučešće porodicama nastradalih, njihovim sugrađanima i sunarodnicima. I to je za mene, kao narodnog poslanika, duh ovog teksta.
Ono što je potkontekst ove deklaracije, i što je više puta istaknuto ovde, to je individualizacija krivice i krivaca koji uporno pokušavaju, a to i danas pokušavaju, da nas sve gurnu u jedan kolektivni glib i ispaštanje.
Drugi kontekst, koji treba da posmatramo kroz ovu deklaraciju, jeste normalizacija i uspostavljanje odnosa sa Bošnjacima, koji čine i dobar deo građana Srbije, ali i sa nama susednom zemljom BiH. Tek uspostavljanjem takvih normalnih odnosa možemo da krenemo u realizaciju naše neskrivene ambicije da budemo pravi lideri u regionu.
Prihvatanje deklaracije znači i smanjivanje raskoraka i tinjajućeg konflikta sa međunarodnom zajednicom i uopšte sa svetom, jer naša je lična sramota što su mnoge zemlje i organizacije u kojima sedimo, pre svega organizacija UN, Evropski parlament u kome želimo da sedimo i Parlamentarna skupština Saveta Evrope, donele svoje stavove već poodavno.
Naša generacija političkih predstavnika koji danas sede u ovom domu nema pravo na neodgovornost i to sebi ne sme da dozvoli. Što se tiče stava G17 plus prema ovoj deklaraciji, pored ovog prethodno iznetog, mi ovu deklaraciju, glasanje za nju, ne gledamo kao nuždu, iznudu, moranje, i ako bi to tako bilo mi se onda ne bismo izjašnjavali o ovoj deklaraciji.
Mnogo je važnije ono što ćemo posmatrati u narednom periodu i ono što treba da budu refleksije usvajanja deklaracije o Srebrenici – da li će ona uticati na državnu politiku, na političko delovanje pojedinaca i stranaka, na obrazovni sistem i sve one segmente društva koji moraju da budu uklopljeni u jedan vrednosni okvir, na kojem treba da sazrevaju buduće generacije.
Ukoliko to ne budemo na takav način sagledali, a večeras dobar deo nas to i ne sagledava tako, onaj skelet sa početka priče, kostur, stalno će ispadati iz ormara, a mi nemamo odgovor na pitanje odakle on tu. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Uvažena predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moram da iznesem šta je bio predlog kako bismo korigovali jedan, po meni, deficit u ovom zakonu.
Na bazi iskustava koja postoje pre svega u regionu a i u nekim akademijama, ili ćete se opredeliti za rešenje u kojem se jasno definiše da je akademijska titula doživotna i zakon dalje ne razrađuje tu materiju, ili ćete napraviti kapacitet u kome akademija, a mislim da je to mnogo bolje, može u nekim situacijama, koje jesu izuzetne, da razreši akademika.
Moram da dodam ovde jednu primedbu, kod obrazloženja, da ne bih ponavljao kod ostalih amandmana. Čini mi se da većinu obrazloženja kojima su odbijeni amandmani nije pisala pravnička ruka. Ja nisam pravnik, u ovoj sali ima dosta kolega poslanika koji i te kako razumeju šta znači i ta pravno-tehnička redakcija, ali čini mi se da su sa dosta improvizacije data obrazloženja za odbijanje određenih amandmana.
Ono što je u ovom obrazloženju konkretno navedeno je da se u istoriji Akademije nikada nije desilo da se neko razreši. Mogu da prihvatim tu činjenicu, ali to ne znači da ne postoji mogućnost da neko svojim delovanjem dođe u poziciju da ne bude dostojan akademijske titule. Zašto zatvaramo taj zakonski kapacitet da eventualno Akademija može da razreši nekog akademika ukoliko postoje krajnje specifične okolnosti?
U više obrazloženja amandmana onaj koji je pisao obrazloženje se pozvao na tradiciju. Slažem se da moramo da vodimo računa o tradiciji, i to nije tema, ali, kao što imate neku pozitivnu tradiciju, što je, pretpostavljam, zadatak svih nas da je baštinimo, postoji i negativna tradicija. Dakle, to nije pravnički argument. Molim da i na tu temu razmislite.
Pozivam narodne poslanike da u Danu za glasanje razmisle i eventualno podrže ovakav amandman, koji apsolutno ide u pravcu izgradnje tih zakonskih kapaciteta kako bi Akademija bila sposobna da i u situacijama koje su izuzetne ima odgovarajući mehanizam da reaguje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsednice, poštovani ministre, pošto se predlagač opredelio da u ovom delu zakona definiše taj , pokušao sam kroz amandman da to nametnem kao obavezujuću odredbu.
Reći ću vam, primera radi, iskustva Hrvatske akademije. Tamo je jasno u Zakonu o HAZU utvrđen ukupan broj članova Akademije na 160. Naš predlagač se opredelio za to da ima jednu upućujuću odredbu, koja praktično u članu zakona koji ga reguliše ostavlja mogućnost Akademiji izrazom "može" da utvrdi ukupan broj.
Dakle, ja u potpunosti stojim iza toga da Srpska akademija nauka i umetnosti treba da bude autonomna, samostalna institucija, kako je definiše zakon, ali čini mi se da je sada prilika da se stvari unutar Akademije postave kako treba (govorim o ovim proceduralnim stvarima).
Čini mi se da se ovde, u ovoj diskusiji, u ovom pretresu nekako pokušava da se na jedan politikantski način polarizuju poslanici da je neko protiv Akademije, a da su drugi za Akademiju. Mislim da niko u ovoj sali nema interes da jednu instituciju koja ima tradiciju 170 godina na bilo koji način dezavuiše, ali pred nama je ozbiljan problem, i to sam i u načelnoj raspravi rekao – da li mi želimo instituciju udruženje počasnih građana, odnosno naučnika i umetnika, ili ćemo da pravimo, kao što je zakon definisao, najvišu naučnu i umetničku ustanovu, ali koja je prilagođena potrebama građana Srbije u 21. veku.
Moja osnovna bojazan, što ne vidim u ovoj diskusiji, jeste ono što je prof. Mićunović u načelnoj raspravi rekao osvrćući se na ceo ovaj paket zakona, ono što jeste istina, da u poslednje dve decenije, zbog hermetizacije naše države, zbog objektivnih političkih okolnosti, mi imamo problem sa provincijalizacijom nauke. To je činjenica i plašim se da će se ta provincijalizacija nauke preliti u Akademiju. Mi to moramo da sprečimo kroz jedan kvalitetan zakon.
Čini mi se da u zakonskim rešenjima, kada razmišljamo o ovim amandmanima, treba razmišljati o tim kapacitetima koji će omogućiti Akademiji da se adaptira za potrebe 21. veka. Hvala.

Želim da reagujem na diskusiju gospodina Mašića koja se odnosi na primedbu zašto su kolege iz Lige socijaldemokrata Vojvodine dale ovakav amandman.
Mogu da vam kažem vam svoj stav kao poslanik G17 plus – mi nismo za ukidanje Ogranka u Novom Sadu, ali nismo bili ni protiv osnivanja Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.
Ovaj zaštitnički nastup SNS prema našem srpskom nacionu i stalna bojazan da će srpski korpus biti upropašćen nastankom Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, koja je izraz unutrašnje potrebe u jednoj istorijskoj i kulturnoj autonomiji, a s druge strane i taj odnos kakav u ovakvim diskusijama stvaramo nije dobar zato što imam utisak da se diskusija usmerava na to zašto su podneli ovakav amandman poslanici koji su ga podneli. Znam da oni mogu mnogo bolje da se brane i nema potrebe da ih bilo ko brani i to mi nekako miriše na nešto od pre deset godina, kada smo propitivali i tražili na svakom ćošku da li je neko protiv srpskih nacionalnih interesa.
Zato bih molio kolege poslanike da se usmerimo na raspravu vezanu za zakon i očekujem da se ljudi bore za svoje amandmane bez ovakvih zaštitničkih nastupa.

Ovaj amandman se odnosi na nešto što bi bila unutrašnja organizacija SANU. Ono što sam već naglasio, a moraću da pročitam da bi bilo potpuno jasno, sadašnji zakonski predlog je projektovao postojanje jednog inokosnog organa, to je predsednik SANU, i postoje kolegijalni organi, a to su Predsedništvo i Izvršni odbor.
Međutim, šta je suština u ovom amandmanu, koji se naslanja na ove aktuelne probleme koje, evidentno, Akademija ima? U jednom od članova predloženog zakona stoji da je Predsedništvo SANU organ koji izvršava ono što Skupština SANU usvaja, a s druge strane, već u sledećem članu stoji da je Izvršni odbor izvršni organ Predsedništva i Skupštine. Drugi problem koji stoji u ovom zakonskom rešenju jeste što su jedni te isti ljudi članovi i Predsedništva i Izvršnog odbora.
Da pročitam obrazloženje zašto je odbijen amandman na član 29: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje u suprotnosti sa rešenjem koje postoji već decenijama. Akademija je, pored ostalog, tradicionalna ustanova sa dugim institucionalnim sećanjem i zato ne bi trebalo da se bez vrlo jakog razloga, i uz pristanak same Akademije, menja ono što je u Akademiji opšteprihvaćeno…''
Već sam naglasio, problematična su ova obrazloženja. Postoji pozitivna i negativna tradicija. Ono što je bila intencija ovog amandmana jeste da se kroz drugačiju poziciju Izvršnog odbora Akademije proširi krug ljudi koji utiču na donošenje odluka u Akademiji, jer izražavam krajnje dobronamernu bojazan, a to jeste objektivni problem Akademije – njena hermetizacija i jedna doza autističnosti.
Imamo evidentan problem, koji eskalira svakog puta kada se biraju akademici. Plašim se da imamo nekoliko, desetak autoriteta koji odlučuju o svemu u Akademiji. Želja mi je bila, kao poslanika, da ovako nadogradim zakon, da otvorimo kapacitete za veći broj akademika da učestvuju u kreiranju onoga što je delatnost Akademije. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju ću se osvrnuti na Predlog zakona o SANU.
Kada govorimo o ovom predlogu, teško da možemo da uđemo u tu temu a da ne dotaknemo društveni kontekst u kome se trenutno nalazimo. Deo nekakvog spoljašnjeg konteksta, bolje rečeno, međunarodnog, i nekih tendencija koje postoje, već je dotakao ministar u svom uvodnom izlaganju.
U Srbiji već duži vremenski period postoji institucionalna kriza, koja nije mimoišla SANU. Tu institucionalnu krizu, koja muči i ovaj parlament, uprkos svom legalitetu i legitimitetu, zapravo je pad ugleda i nedostatak kredibiliteta koji je neophodan samoj SANU.
S druge strane, kada sublimiramo sve one odjeke i javne rasprave koje dosta dugo traju o ovom zakonu, koji je već dva puta trebalo da se nađe u ovoj raspravi, provejavao je niz kako kritika, tako i konstruktivnih predloga, kako bi ovaj zakon bio što korisniji za organizovanje i jačanje uloge, funkcionalne uloge SANU.
Srbija baš ne vrvi od institucija koje imaju tradiciju staru gotovo 170 godina. SANU se kroz svoju dugogodišnju istoriju suočavao s različitim izazovima. Akademija se i danas nalazi pred izazovom koji je spomenuo, čini mi se, prof. Mićunović, a to je reorganizacija i prilagođavanje onom što su današnje potrebe, pre svega, građana Srbije.
SANU je naročito težak pritisak imao nakon Drugog svetskog rata, kada je obeležen kao reakcionarno središte u Srbiji i potencijalna tačka otpora tadašnjem Brozovom režimu. SANU je jedan deo vremena i uspeo da odoleva tom pritisku, pa je zabeleženo i odbijanje prijema u članstvo Vladimira Nazora, Petra Lubarde, Marka Čelebonovića, ali taj otpor u SANU, pred navalom režima, nije mogao dugo da traje i znamo dobro da su kasnije i Broz i Kardelj i Moše Pijade primljeni u SANU. Razumevajući tadašnje društvene okolnosti, danas ne možemo okriviti naše akademike.
Veliki izazov za Akademiju, gde je, čini mi se, u jednom delu i poklekla, jeste ta memorandumska era, tako da je nazovem, jer je pred kraj 1986. godine SANU doneo taj dokument, koji je i danas više puta ovde spomenut, a predmet je i današnje rasprave, i u samoj akademiji, i u javnosti. Možemo da dodamo tu jedan kuriozitet, za koji se i meni čini da je takav – mnogo više ljudi je pričalo o tom dokumentu, nego što ga je pročitalo.
Ono što je naš zadatak, kao ljudi koji sede u Parlamentu, to je da pokušamo, izgradnjom ili sanacijom temelja SANU, kroz donošenje ovog zakona, da Akademiju prilagodimo onome što su današnji izazovi i potrebe. Međutim, pitanja koja stoje pred nama, a čini mi se da najveću odgovornost i nakon donošenja ovog zakona imaju sami akademici, jer se radi o jednoj samostalnoj i autonomnoj instituciji, jesu sledeća i na njih se mora dati odgovor.
Da li SANU želi da zadrži koncepciju koja je više ustrojena na principima koji su bili vladajući u 19. i 20. veku? Da li ta institucija može da odgovori na očekivanja i potrebe naše države i društva, u smislu njene efikasnosti i produktivnosti i učešća u nacionalno-važnim projektima? Pitanje koje se, takođe, nalazi pred Akademijom, a gde je početna tačka implementacije ovog zakona, jeste da li će uspeti malo više da otvore vrata Akademije za naučnike i umetnike i na koji način to treba uostalom i da učine? Da li Akademija može, izvan svoje samostalnosti i autonomije, da prevaziđe jednu dozu autističnosti koja je prisutna u SANU, u jednom nedostatku refleksa za bitne događaje u društvu, a ne za dnevnopolitičke teme?
Ono što je ključno pitanje, to je na koji način možemo da postignemo tu svrsishodnost postojanja ovako definisane akademije, kao najviše umetničke i naučne ustanove? Kao što vidimo, ne propisuje se da je osnivač te ustanove Republika Srbija, a pri tom su najveći kolač finansija budžetska sredstva i to je možda jedna od retkih institucija u državi koja nema u svom upravljačkom mehanizmu predstavnike Republike Srbije.
Ono zbog čega je SANU često u žiži javnosti jeste izbor u članstvu Akademije. Gotovo da nema izbornog zasedanja Akademije nauka koje nije i te kako medijski propraćeno. Ovaj zakonski predlog, čini mi se, a o tome ćemo detaljnije u raspravi u pojedinostima, treba malo preciznije da definiše kriterijume za izbor u članstvo Akademije. Još je Bogdan Popović, neosporni književni autoritet, rekao da postoje dve vrste akademika, jedni kojima treba Akademija i oni drugi koji su potrebni Akademiji. Samo izražavam bojazan da mi ne idemo putem gde će ova prva grupa doći u poziciju preovlađujuće većine u SANU.
Ne možemo se oteti utisku da imamo jednu dozu zatvorenosti, odnosno klanovske politike unutar SANU, koju su čak neki apostrofirali u javnoj raspravi kao postavljanje gerontoloških kriterijuma za prijem u SANU. Ne možemo se oteti utisku da desetak akademika drži ključeve od vrata SANU i da je to jedan curiculus vitiosus koji ne omogućava da se Akademija, u smislu ljudskih potencijala, obnovi i da ima veću produktivnost.
Ono što, takođe, možemo postaviti kao pitanje, a dato je u jednom od članova ovog predloga zakona, jeste obaveza učešća SANU u kapitalnim projektima, kao što su "Srpska enciklopedija'' i ''Rečnik SANU''. Kao što znate, jalove diskusije oko toga traju gotovo decenijama, bez utvrđivanja odgovornosti zašto to nije završeno, i više nikom nije jasno zbog čega ta kapitalna dela, koja su od nacionalnog značaja, nisu završena, a izdvajana su sredstva za to i to su bila očekivanja ove države i društva od Srpske akademije nauka i umetnosti. Da li to možemo da promenimo u narednom periodu?
Problem strukture Srpske akademije nauka i umetnosti je tretiran u ovom predlogu zakona. On, pre svega, evidentira taj problem disbalansa između akademika koji su iz oblasti humanističkih, društvenih nauka i prirodno-tehničkih. Taj numerus klauzus će dovesti do uravnoteženja, u to sam siguran, međutim, tu postoje i drugi problemi.
U sadašnjem sastavu Akademije imamo veliku disproporciju između polova, svega 15-ak žena akademika je u članstvu, u radnom sastavu Akademije. S druge strane, imamo taj problem starosne strukture akademika, koji je možda imanentan Akademiji, ali on se pojavljuje kao problem.
Bilo je zanimljivo viđenje tokom javne rasprave o tome da se primene iskustva nekih akademija koje postoje u Evropi, a to je da postoji tzv. akademijski staž nakon 68. ili 70. godine, uz zadržavanje svih počasti koje akademik dobija, a time bi se postiglo veće podmlađivanje Srpske akademije nauka i umetnosti. Vidimo da predlagač nije tu temu razmatrao u ovom zakonskom predlogu.
Kao G17 plus, načelno podržavamo ovaj zakonski predlog, između ostalog, zato što smo, kao politička organizacija, ponikli na afirmaciji znanja struke i nauke, ali verujemo da ćemo tokom rasprave o amandmanima doći do preciznije definicije i, s najboljom voljom i respektom prema jednoj takvoj instituciji, do zakonskog projekta koji može da omogući reformu Srpske akademije nauka i umetnosti u narednim godinama, što bi bilo i prirodno u 21. veku. Zahvaljujem.

Poštovani gospodine ministre, uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi set zakona koji po svojoj važnosti spadaju u rang zakona koje je ovaj dom usvojio još 2005. godine, kao što su bili Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Oni predstavljaju kontinuitet normativnih reformi u zdravstvu koje su započete još 2002. godine. Naime, Vlada Republike Srbije i uopšte Republika Srbija su se još 2002. godine opredelile za proces zalaganja za zdravlje i da ga usklade sa strategijom EU, a to podrazumeva i usklađivanje normativa i standarda.
Zajednički imenitelj i vrednost ovih zakona leži u tome da će oni regulisati vitalne oblasti zaštite zdravlja stanovništva, koje do sada ili nisu bile regulisane ili su postojeći akti bili nedorečeni, anahroni i neusklađeni sa najnovijim standardima.
Usvajanje predloženih zakona predstavlja jednu od stepenica u procesu evrointegracija, ali se to često i banalizuje, što smo mogli da čujemo iz nekih prethodnih diskusija. Međutim, mnogo je važnija suština, a suština je zapravo da usvajanjem i usklađivanjem ovih akata sa normativom EU mi zapravo usvajamo najsavremenije standarde koje je potvrdila medicinska nauka i praksa.
Ovi zakoni uvode red u oblasti koje regulišu odgovornost svih aktera u medicinskim delatnostima, kao i obavezu primene pomenutih najviših standarda i dobre prakse.
Kada govorimo o zakonu o javnom zdravlju, moramo poći od opštepoznate definicije koja je dosta i davno usvojena od strane Svetske zdravstvene organizacije koja glasi – zdravlje nije samo odsustvo bolesti ili nesposobnosti već stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja.
Upravo ovakvo svesno i ambiciozno postavljanje definicije obavezuje na sveobuhvatno društveno angažovanje na promociji očuvanja i unapređenja zaštite zdravlja stanovništva. Takođe, moramo napomenuti jednu važnu činjenicu da, i pored velikog napretka u sistemu i održivog finansiranja sistema zaštite, prethodnih nekoliko godina prisutna je ekspanzija takozvanih hroničnih nezaraznih bolesti u koje spadaju pre svega kardiovaskularna oboljenja, a zatim različiti tipovi, odnosno vrste karcinoma, koji su gotovo sve u direktnoj vezi sa neadekvatnom preventivom, a zatim izloženošću faktorima rizika i rizičnom ponašanju, kao i neprihvatljivost zdravih stilova života.
Uz postojeći normativni ambijent kada govorimo o zakonu o javnom zdravlju koji je prvi u nizi i predstavlja jedan od krovnih zakona, dosadašnji normativni ambijent obuhvatao, kao što je predlagač i naveo u svom obrazloženju, preko 170 propisa u najrazličitijim oblastima. Stoga je potreba za donošenjem zakona o javnom zdravlju više nego očigledna, da se praktično na jednom mestu odrede i zadaci i pozicija ovoga što su različiti nivoi odgovornosti i pravni odnos svih onih aktera koji imaju odgovornost u sprovođenju javno-zdravstvene politike.
Dakle, ono što su temelji ovog zakona koji su postojali praktično još iz 2003. godine kada je usvojen Nacrt strategije o javnom zdravlju, a zatim je usvojena i strategija kao što smo čuli ove godine u martu iz koje proistekao i odgovarajući akcioni plan, dakle agenda koju je propisao, da zapravo ove godine ćemo i usvajati odnosno razmatrati zakon o javnom zdravlju.
Meni se čini da javno zdravlje kao pojam i kategorija nisu u potpunosti shvatljivi za našu širu javnost, pa čini mi se i za deo stručnih krugova. Javno zdravlje kao delatnost, disciplina, podrazumeva precizno definisanje javno-zdravstvene politike koja uređuje mehanizme, odnosno odgovornosti svih društvenih aktera, institucija i pojedinaca u cilju promovisanja zdravlja, prevencije bolesti, jačanja svesti i institucija, njihovo povezivanje čiji rezultat treba da bude očuvanje, unapređenje zdravlja stanovništva. Dosadašnja praksa je pokazala da nedovoljno definisana odgovornost omogućuje stalno upiranje prstom na predstavnike Ministarstva i prebacivanje odgovornosti na druge, iako su one postojale i u prethodnom periodu.
Ovim zakonom se jasno precizira odgovornost da, pored Ministarstva i Republičkog zavoda za osiguranje, kao i Zavoda za javno zdravlje, odgovornost će pripasti i autonomnim pokrajinama, lokalnim samoupravama, javnim preduzećima, preduzetnicima, crkvama i verskim zajednicama, Crvenom krstu, različitim udruženjima građana.
Zakon je suštinski. Propisuje decentralizaciju odgovornosti za zdravlje. To znači obavezu stalnog obrazovanja, javnom zdravlju i jačanju kadrovskih potencijala, izgradnju jedinstvenog informacionog sistema, modernizaciju i obuku menadžera u zdravstvu, postavljanje održivog sistema finansiranja aktivnosti i uspostavljanje standarda za praćenje kvaliteta i merljivosti rezultata sprovedene javno-zdravstvene politike.
Drugi zakon o kojem ću nešto reći je zakon o transfuziološkoj delatnosti, koji reguliše jednu od vitalnih oblasti u sistemu zdravstvene zaštite. Krajnji cilj ovog zakona jeste da se samodovoljno obezbedi dovoljna količina bezbedne krvi, kao i njenih komponenata.
Polazeći od poštovanja ovih načela, dakle načela samodovoljnosti i bezbednosti krvi, predlagač je dao zakonski okvir i prostor da se jasno definiše ko može da se bavi ovom delatnošću, na koji način, uspostavio je hijerarhiju odgovornosti, što je neophodno za jednu ovakvu delatnost. Pored obaveze za harmonizacijom prostora sa standardima EU u ovoj oblasti, predloženi zakon obavezuje na primenu najnovijih tehnologija, naučnih saznanja i preporuka u oblasti transfuzije.
Organ državne uprave koji će predlagati propise, kriterijume, standarde i biti praktično telo koje će ovu oblast uspostavi na način kako propisuje zakon jeste uprava za biomedicinu u okviru koje će postojati posebna organizaciona jedinica koja će se baviti transfuziološkom delatnošću.
Na vrhu piramide u smislu širine delatnosti i odgovornosti, svakako će se nalaziti zavod odnosno Republički institut za transfuziju. Na osnovu propisanih kriterijuma, opremljenosti kadrovima i drugim uslovima jasno će biti određene zdravstvene ustanove koje će biti ovlašćene da se bave transfuziološkom delatnošću. I ne samo to, zakon propisuje i formiranje banaka krvi, koje moći da postoje u onim zdravstvenim ustanovama koje ispunjavaju propisane kriterijume.
Jasno će bizi propisane procedure praćenja i kontrole svih faza od prikupljanja do distribucije krvi i njenih komponenata. Posebno ovaj predlog zakona apostrofira dobrovoljno davalaštvo kao kamen temeljac samodovoljnosti u prikupljanju.
Ovaj zakon obavezuje na stalnu promociju i jačanje dobrovoljnog davalaštva. Zakon takođe uspostavlja obavezu formiranja jedinstvenog registra davalaca koji će voditi Republički zavod za transfuziju.
Ovaj registar će biti deo jedinstvenog informacionog sistema u zdravstvu, a omogući će uvid u sve podatke koji su od značaja za bezbednost krvi. Propisana je i obaveza testiranja svake jedinice krvi. Važno je da i javnost bude upoznata sa tim, kao i testiranje krvne plazme, uz čak korišćenje najsavremenije pi-si-ar (PCR) tehnologije. Posebno se propisuje obaveza određenih zdravstvenih ustanova da uspostave sistem upravljanja kvalitetom u skladu sa najsavremenijim standardima.
Obaveza primene zatvorenog sistema za obradu krvi donosi ostvarivanje najvišeg stepena bezbednosti, što je svakako u interesu pacijenata i građana.
Ono što je do sada bilo često predmet i medijskih špekulacija i bojazni javnosti jeste postojanje trgovine, odnosno neovlašćenog izvoza krvi i krvnih derivata. Ovaj zakon jasno u članu 40. zabranjuje uvoz i izvoz krvi i komponenata krvi i propisuje odgovarajuće kaznene odredbe za prekršioce ovog zakona.
Da zaključim, zakon o transfuziološkoj delatnosti se može oceniti kao jedan veoma temeljno sačinjen zakonski predlog, čije usvajanje i primena predstavlja potrebu za kvalitetnijim obezbeđivanjem i funkcionisanjem sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.
Sledeća tri zakona, zakon o transplantaciji organa, zakon o transplantaciji ćelija i tkiva, kao i zakon o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja su srodni zakoni, te ću pokušati da objedinim diskusiju vezanu za ova tri zakona.
Naravno, sva ova tri zakona po prvi put regulišu oblasti čijoj ekspanziji su svi prisustvovali. Savremenici smo jednog tehnološkog i naučnog buma koji prati oblasti kako transplantacije, tako i potpomognute reprodukcije.
Ovaj tehnološko-naučni napredak u ovom periodu omogućuje razvoj transplantacije i tzv. veštačkog oplođenja do razmera koje su omogućile da u savremenoj medicinskoj praksi su zapravo danas kao rutinske metode lečenja. To nije zaobišlo ni Srbiju, s tim da je ograničenost finansijskim sredstvima, a posebno nedostatak zakonske regulative, stvorilo jedan prilično neuređen ambijent koji ne ide u prilog interesima pacijenata.
Ovi predlozi zakona, kao i ovi prethodni, uređeni su na osnovu principa i standarda koji su prisutni u EU, sa ciljem kako harmonizacije, tako i primene najsavremenijih standarda medicinske nauke i prakse.
Pre svega, predloženi zakoni će omogućiti bolju promociju transplantacije organa, što je veoma važno, ćelija i tkiva, upoznavanje građana sa doniranjem organa, ćelija i tkiva, kao i reproduktivnih ćelija.
Zakoni koji tretiraju transplantaciju, ovo je veoma važno da se istakne, zasnovani su na načelima koja su opšteprihvaćena u razvijenom svetu. To je načelo solidarnosti, načelo medicinske opravdanosti za izvođenje određene procedure, načelo zaštite interesa i dostojanstva, kako davaoca tako i primaoca, načelo dostupnosti i zabrana diskriminacije, kao i načelo bezbednosti.
Predloženim zakonima se jasno definiše koje ustanove iz plana mreže zdravstvenih ustanova se mogu baviti delatnostima, što će biti propisano odgovarajućim kriterijumima koje moraju zadovoljiti ustanove koje žele da se kandiduju da obavljaju ovakvu delatnost.
Kroz uspostavljanje Uprave za biomedicinu uspostavlja se i organ državne uprave koji će uspostaviti temelje za sprovođenje ovih zakona i omogućiti svojim stručnim potencijalima njegovo sprovođenje. U cilju obezbeđivanja dostupnosti organa, kao i pravičnost u postupku transplantacije, biće sačinjena jedinstvena lista čekanja za celu Republiku Srbiju, i to po vrsti potrebe za organima i kriterijumima koji će propisati Uprava za biomedicinu.
Više puta spomenuta Uprava za biomedicinu sigurno da će tokom protoka vremena i adaptacijom celog našeg zakonodavnog sistema verovatno jednog dana postati nezavisno regulatorno telo, ali stvarnost je takva da je u ovom momentu najoptimalnije da ona bude organ državne uprave.
U okviru ovog organa državne uprave imaćemo tri segmenta. To je Srbijatransplant, imaćemo organizacionu jedinicu koja se bavi transplantacijom organa, ćelija i tkiva i treću koju sam već spomenuo u prethodnom segmentu diskusije koja se bavi transfuziološkom delatnošću.
Veoma je važno osnivanje Srbijatransplata u okviru Uprave za biomedicinu, jer ćemo se time uključiti u širi kontekst, zapravo sistem koji postoji u Evropi, a to je Eurotransplant, što će omogućiti razmenu organa, a konkretno značiti da ako za pojedini organ sa umrlog davaoca nije moguće naći odgovarajućeg primaoca u našoj zemlji i to sa jedinstvene liste čekanja, organ možemo ponuditi odgovarajućoj međunarodnoj organizaciji ili instituciji, s kojima je današnji ministar uspostavio ugovorenu saradnju prethodno.
Dakle, moći ćemo na bazi reciprociteta da razmenimo organe, ćelije i tkiva. To će značiti da pacijenti, koji nekada i godinama čekaju odgovarajući organ za transplantaciju, mogu mnogo brže da dođu do organa i budu uspešno izlečeni. To do danas nije bilo zakonski regulisano.
Pri tome treba spomenuti princip neprofitnosti, dakle nedobitnosti. Svaki oblik zarade iznad onoga što pokriva osnovne troškove za proces transplantacije ili čuvanja nije dozvoljen, dakle, bilo kakva materijalna ili nematerijalna korist pri davanju, primanju, odnosno transplantaciji. Eksplicitno je zabranjeno javno oglašavanje ili reklamiranje potrebe za organima, ćelijama i tkivima, što se ne odnosi na promociju dobrovoljnog davalaštva, što nam je u ovom trenutku veoma potrebno.
Usvajanjem ovog zakona otvara se nov prostor u kome će mnogo veći broj ljudi dobiti, ukoliko se dovoljno ljudi izjasni da bude dobrovoljni davalac, odgovarajuće donatorske kartice, na kojima će biti izričito evidentiran pristanak na davanje organa. Na bazi evidencije dobrovoljnih davalaca formira će se jedinstveni registar davalaca u Upravi za medicinu.
Vodilo se računa i o zaštiti podataka kako davaoca, tako i primaoca organa. Podaci će se tretirati kao službena tajna i u najvećoj meri će štititi dostojanstvo i sprečavati mogućnost zloupotrebe i mogućih pravnih sporova.
Takođe, predlozi zakona koji se odnose na transplantaciju određuju i način finansiranja, i to je veoma važno da se istakne, i to iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, ali ako ipak i ne postoji način i pravo da se ostvari može se obezbediti i iz dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja.
Takođe, davaoci organa, ćelija i tkiva, odnosno njihova zdravstvena zaštita obezbeđeni su iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Ovim zakonima se uspostavljaju uslovi za formiranje banki ćelija i tkiva, banki reproduktivnih ćelija, kao i obaveze i kriterijumi za njihovo raspoređivanje. To će omogućiti i raspoloživost transplantacionog biološkog materijala i širu zahvaćenost kontrole pacijenata transplantacijom ili biomedicinski potpomognutim oplođenjem.
Zakonom o lečenju neplodnosti postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja ima specifičnost u odnosu na prethodna dva jer ulazi u domen odnosa, pre svega, pravnih, a to su prava deteta, materija koja reguliše Porodični zakon i slično, kao i određenih etičkih pitanja koje neko od prethodnika već i pokrenuo u svojoj diskusiji.
Jasno je precizirano šta se podrazumeva pod postupcima biomedicinski potpomognutog oplođenja i uslovi kada se, kako i ko može baviti ovom delatnošću. Takođe, ostavljeno je pravo na prigovor savesti zdravstvenom radniku koji učestvuje u ovom postupku, ukoliko se to kosi sa etičkim ili verskim ubeđenjima, da ne mora da se bavi ovom delatnošću.
Takođe, tretirano je pitanje očinstva i materinstva kod rađanja dece iz postupka biomedinski potpomognutog oplođenja. Navodi se da materinstvo, odnosno očinstvo donora se ne može utvrđivati, što u potpunosti štiti lečeni par, odnosno roditelje od budućeg osporavanja roditeljstva.
Treba napomenuti zbog javnosti da su praktično svi poslovi koji podrazumevaju intervenciju na genetskom materijalu reproduktivnih ćelija ili embriona zabranjeni, što uključuje medijski često obrađivano kloniranje.
Svih pet zakona su sačinjeni od strane stručnih radnih grupa i prošli su jedan veoma ozbiljan filter javnih rasprava, pa me čudi da prethodnici to negiraju, jer je praktično cela zainteresovana javnost veoma dobro i otvoreno bila informisana o samim javnim raspravama, što je, čini mi se, dobra garancija valjanosti predloženih zakona i uveren sam da će njihova primena upotpuniti zakonski okvir za najbolje moguće funkcionisanje sistema zdravstvene zaštite u Srbiji.
Poslanička grupa i poslanici G17 plus će podržati ove zakone, jer su oni izraz kontinuiteta dobre reformske politike Ministarstva zdravlja i verujemo da će se ispoljiti kao najbolji interes svih pacijenata i građana u Republici Srbiji.

Uvaženi ministre, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, rasprava o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju sigurno je jedna od najosetljivijih tema o kojoj može da raspravlja parlament zato što tretira jednu oblast koja seže u Ustavom zagarantovana prava, odnosno slobode medija.
Međutim, jedno stabilno demokratsko društvo ne treba od bilo čega, pa i od slobode medija, da pravi tabu temu, kao i od zakona koji regulišu tu oblast. Zapravo jedno zrelo demokratsko društvo treba povremeno ili stalno da preispituje valjanost, efikasnost zakonske regulative koja reguliše ovu oblast.
Kao i većina drugih zakona i Zakon o javnom informisanju, kakav je do sada bio na snazi, u sebi sadrži ravnotežu između prava i obaveza svih učesnika u procesu javnog informisanja. To se odnosi i na javna glasila. Onog momenta kada se taj balans poremeti nastaju problemi kakve trenutno imamo u medijskom prostoru i na medijskoj sceni Srbije.
Kakvo je zapravo danas stanje u Srbiji? Najveći broj javnih glasila i aktera koji rade u njima deluju u skladu sa sopstvenim profesionalizmom, bazirani na profesionalnoj etici i ne osećaju nikakvu teskobu ustavnih i zakonskih rešenja kakve postoje.
Međutim, jedan mali broj glasila, koristeći manjkavost i nesavršenost postojećih zakona, pogotovo njegove sankcione odredbe, prosto se instrumentalizovao i pretvorio u sredstvo za manipulisanje javnog mnjenja, usvajajući jednu metodologiju u kojoj se ciljano blate i diskredituju pojedinci, posebno nosioci javnih funkcija, pre svega političari, njihove političke ideje, projekti koji su čak i državni, koji stoje na putu interesa.
Kakvi su to interesi koji stoje iza ovih glasila? Oni mogu biti sadržani u profitu, dakle u ostvarivanju što većeg tiraža plasiranjem skandala plasiranih afera, ne bi li to privuklo što veći broj čitalaca.
Međutim, još opasnija je stvar što najčešće iza ovih medija stoje različite interesne grupe. One su političke, parabezbednosne, pa čak i organizovane kriminalne grupe, o čemu imamo veoma negativno iskustvo iz prošlosti.
Na taj način u Srbiji je stvoren jedan ambijent u kome je lomača već postavljena i svaki pojedinac može biti u svakom trenutku, ukoliko se nađe na putu ovih interesnih grupa, pre svega razapet na naslovnim stranicama, a zatim stavljen na tu lomaču i provučen kroz javno mnjenje danima i mesecima.
Da li danas ova skupština i Srbija ima odgovor za rešenje ovakvog stanja? Postojeće i predložene izmene i dopune ovog zakona za sve one koji su pročitali ovaj predlog zakona ni za jedno slovo, ni za jedno zrno ne menjaju korpus prava koja su javna glasila imala do sada, ali svakako uspostavljaju mnogo preciznije mehanizme i pravila za kažnjavanje svih onih koji krše zakon.
Mi iz G 17 plus ne vidimo u čemu je tu problem. Zapravo, ovim izmenama i dopunama zakona ovaj zakon dobija na svojoj efikasnosti, što treba da bude i cilj, da se zakoni koje usvajamo zapravo i primenjuju.
Neukusna su i nekorektna poređenja ovog zakona sa totalitarnim, represivnim zakonom Aleksandra Vučića iz 1998. godine, koji je imao za cilj gušenje elementarnih građanskih i demokratskih sloboda, a poslednje što možemo dozvoliti jeste da se to spočitava stranci G 17 plus.
Mi smo kao politički subjekt, bilo u formi nevladine organizacije ili stranke, tokom svog desetogodišnjeg rada uložili ogromne napore, svoje ljude i ideje u izgradnju temelja demokratske, građanske i civilizovane Srbije.
Uvek ćemo biti protiv atmosfere koja je danas stvorena, a to je atmosfera kontrolisanog haosa, koja možda odgovara i nekima koji sede u ovoj skupštini, urušavanje elementarnih civilizacijskih normi i komunikacije u javnom prostoru.
Sadašnji ambijent i atmosfera koji postoje su kontinuitet koji imamo od nastanka višestranačkog sistema u Srbiji od 90-tih godina, sa nečijom željom da se sistematski kompromituje demokratski sistem i njegove institucije. Na jednom mestu imate kompromitaciju parlamenta, izabranih predstavnika, drugih institucija u zemlji, ali se na kraju to svelo i na kompromitaciju slobode medija. G17 plus će uvek biti za građanske i demokratske principe i zbog toga će poslanička grupa G17 plus podržati ovakav predlog zakona, čvrsto uverena da ovim jačamo temelje demokratske, civilizovane i moderne Srbije.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon, kao što su naglasili i prethodni govornici, imao je očigledno jednu dinamičnu predistoriju do ovog momenta, kada smo ušli u ovu načelnu raspravu. Nadamo se da ćemo doći do glasanja i usvojiti ovakav Predlog zakona.
Možda je suvišno istaći, ali ovakav zakon, koji reguliše, pre svega, funkcionisanje tzv. nevladinog, trećeg sektora, od velikog je interesa i za građane Srbije i za državu Srbiju i verujem da je većina građana uverena da je ogroman potencijal koji leži u ovom sektoru nešto što zaslužuje adekvatnu zakonsku regulativu.
Poslanička grupa G17 plus će podržati ovaj zakonski predlog. Smatram da je on veoma profesionalno urađen i zadovoljava najviše evropske standarde u oblasti građanskih i ljudskih prava, kao i slobode udruživanja.
Ono što je sigurno bio veoma komplikovan i delikatan zadatak onih koji su predlagači, koji su bili pisci ovog predloga zakona, jeste vrlo osetljiva materija, u kojoj, s jedne strane, uređujemo vrlo liberalne uslove za udruživanje građana, a s druge strane, da ni na kakav način ne ugrozimo slobode i prava drugih građana.
Poznato je da je donošenje ovog zakona jedna od obaveza koja proističe iz našeg članstva u Savetu Evrope, ali on predstavlja i jedan od zakona koji mora biti u korpusu onih na putu evropskih integracija.
Postojeći zakonski ambijent je, manje-više je poznato, vremenski prevaziđen i ne pruža adekvatan prostor za funkcionisanje brojnih udruženja i organizacija. To je dodatni dokaz i razlog da se uspostave ovi zakonski okviri.
Sam predlog zakona je u potpunosti ispoštovao slobodu udruživanja i, ono što je posebno važno, na minimalan način utiče na autonomno uređivanje udruženja, tj. to je definisano u delu koji se odnosi na delove statuta koji obezbeđuju zakonsko funkcionisanje udruženja i štite treća lica u eventualnom sporu ili postupku.
Smatramo da su liberalni uslovi koji su postavljeni za samo formiranje organizacije, od troje ljudi, sasvim u skladu sa standardima kakvi postoje i u razvijenim evropskim zemljama, kao i poseban uslov – da organizacije, odnosno udruženja nisu uslovljeni da se registruju. Naravno da će većina udruženja želeti da se upiše u registar, jer time omogućavaju sebi da postanu pravni subjekt i da se javljaju u tom pravnom saobraćaju, a, ono što je posebno važno, time stiču pravo da konkurišu za sredstva u budžetu Republike Srbije, AP ili lokalne samouprave.
Ono što bih ovde želeo da istaknem je nešto što je možda negativna praksa u lokalnim samoupravama, a to je da u velikom delu opština i gradova u Srbiji još uvek postoji princip skoro diskrecionog prava deljenja budžetskih sredstava pojedinim organizacijama. Iskoristio bih priliku da predstavnicima Ministarstva ukažem na to da mora da se pojača pritisak lokalne samouprave da u najkraćem roku pređu, gotovo svi, na javne konkurse i na taj način omoguće veću konkurentnost u aplikaciji za budžetska sredstva. S druge strane, veoma je važno, u to sam imao prilike lično da se uverim, da veliki broj tih udruženja i organizacija samo formalno podnese izveštaj o utrošku tih sredstava, a jedan broj ih nikada ne podnese.
Dobra je odrednica u Predlogu zakona da će svi oni koji budu pravni subjekti, koji su upisani u Registar, koristeći ta budžetska sredstva, morati da podnesu izveštaj koji mora da bude u okviru regula koje uređuju računovodstvo i reviziju. To će, svakako, uozbiljiti rad i trošenje sredstava od strane ovih organizacija. Ne bih se složio s kolegom da je prebacivanje ovih javnih ovlašćenja na Agenciju za privredne registre protivustavno. Naravno da postoji materija u vidu Zakona o agencijama i pravu ministarstva da prenese određene državne poslove na agencije. Mislim da ćemo imati dvostruku korist, postići ćemo adekvatnu efikasnost registracije i eventualnog ažuriranja podataka o nastalim promenama, a i ekonomičnost. Agencija za privredne registre se i do sada pokazala kao efikasna i smatram da će ovaj proces, uopšte, celu tu preregistraciju, kvalitetno izvesti.
Ono što želim, takođe, da naglasim jeste da je dobro da se nastavlja trend koji smo imali u Zakonu o političkim strankama, a to je da sprečavamo ćutanje administracije prilikom registrovanja, čime će se dodatno zaštititi sloboda udruživanja građana.
Takođe bih želeo da naglasim da će se organizacije koje se opredele da se bave privrednom delatnošću ovim zakonom tretirati, zapravo se usmeravaju na to da će se tretirati kao privredni subjekti; podležu svim onim normama kojima se uređuje privredna delatnost. Smatram da Ministarstvo u narednom periodu mora, kvalitetnim i odgovarajućim podzakonskim aktima, ovu oblast detaljnije urediti, zbog eventualnih zloupotreba prilikom vršenja privredne delatnosti od strane udruženja, što ne možemo isključiti u ovom momentu dok raspravljamo o zakonu. Ono što je, takođe, dodatni kvalitet ovog zakona, to je način postupanja s imovinom u slučaju prestanka rada udruženja.
Sigurno je da će sva udruženja morati u okviru statuta da formulišu, zapravo da daju odrednicu ko je naslednik te imovine i dobro je da je zakon rekao da taj naslednik mora biti domaće, a neprofitno lice, čiji ciljevi moraju biti približni onima zbog kojih je osnovano udruženje.
Neće biti redak slučaj da ono za šta se prilikom prestanka rada udruženja neće znati ko je vlasnik imovine, s tim ćemo se u praksi susretati, postaje imovina Republike Srbije, u skladu s postojećom regulativom, odnosno, to će biti lokalna samouprava.
Želim da kažem da će i ovde biti potreban odgovarajući podzakonski akt koji mora da utvrdi kriterijume, šta su to približni ciljevi kojima se bavi nekakav sledeći pravni subjekt, zato što i ovde postoji prostor, ili će postojati prostor za zloupotrebe.
Dalje želim da istaknem je da je veoma dobro što su uvaženi zahtevi da se poštuje princip pravičnosti; s obzirom na sadašnje stanje kakvo imamo i koje je nasleđe iz ranijih oblika svojine i organizovanja u obliku društvenih organizacija, to je princip zatečenosti faktičkog stanja. Ovo je dobro, pre svega, jer neće ugroziti rad pojedinih udruženja, ili, čak, većine, a, s druge strane, smatram da je veoma dobro što, tretirajući imovinu koja će biti u posedu lokalnih samouprava, zakupac, tj. udruženje koje se pojavljuje, neće moći da bude izloženi pritisku lokalne samouprave u smislu izlaganja tržišnim cenama.
Na ovom mestu bih predstavnike Ministarstva upozorio da i ovde lokalna samouprava, s obzirom na duboko politizovano društvo u kome živimo, može da koristi momenat u kome se pojavljuje kao neko ko daje u zakup određeni prostor, da vrši, eventualno, pritisak i pronađe odgovarajući prazan prostor u zakonu, ne bi li sprečila udruženje da deluje i ostvaruje svoje ciljeve.
Dobro je da je spomenut onaj deo organizacije koji je svojevremeno, pod pritiskom zakona, prešao iz statusa udruženja u društvene organizacije, te je time, praktično, njihova imovina nacionalizovana, ako su je prethodno imali, i da je spomenuto nešto što još uvek u ovom parlamentu nije tema, a trebalo bi uskoro da bude, a to je denacionalizacija, čime bi se neka od tih sredstava vratila udruženjima.
Takođe, smatram da je veoma pravično što je predlagač spomenuo da je moguće u sudskom postupku utvrditi prethodno finansiranje nepokretnosti koje su bile u svojstvu korišćenja od strane udruženja i da time udruženje, ukoliko poseduje dokaze, verovatno će i tu biti problema, ali oni se ne mogu u potpunosti eliminisati, dokaže da li je finansiralo nepokretnosti putem članarina, donacija i sl. S druge strane, dobro je što sve pokretnosti pripadaju udruženju.
Ovim bih završio ovaj deo analize ovog zakona i ponoviću da će G17 plus, naša poslanička grupa, podržati ovaj zakon. On predstavlja odgovarajuću društvenu i evropsku vrednost za koju se mi zalažemo. Verujem da će naići na veoma dobar prijem i kod udruženja i stvoriti dobar ambijent za dalji razvoj Republike Srbije i, uopšte, našeg društva. Zahvaljujem.