Uvažena gospođo Samardžić Marković, poštovana predsedavajuća, gospodo narodni poslanici, kada govorimo o ovom zakonu o sportu naravno da je teško zaobići da se kaže nešto o samom sportu kao delatnosti. Čini mi se da je uvažena gospođa ministar govorila o tome.
Naravno da se radi o jednoj od veoma važnih delatnosti u našim životima. Uopšte, sport kao ljudska delatnost prati verovatno ljudsku civilizaciju od njenog nastanka. Sigurno je da sport objedinjava u sebi mnoge vrline i vrednosti i zbog toga često prema njemu imamo i emotivan, pa ponekad i iracionalan odnos. Naravno, sa tehnološkom revolucijom i sa unapređenjem komunikacija sport je postao jedan od globalnih fenomena, koji i te kako povezuje ljude i dobija sve više na važnosti.
Kada sve te činjenice znamo teško da jedno društvo i država mogu da dozvole da takva oblast ljudskog življenja i delatnost bude zakonski nedovoljno uređena ili čak da u njoj vlada jedna konfuzija koja, zapravo, kao rezultat ima ozbiljne probleme koji potresaju celokupno društvo.
Srbija, kao što je istaknuto u obrazloženju, a i neki od prethodnih govornika su to istakli, ima Zakon iz 1996. godine, koji je u nekim segmentima imao dobro rešenje, međutim, sa ove vremenske distance, on je u mnogim stvarima prevaziđen, a s druge strane, ne može da odgovori potrebama, pogotovo jednog društva u tranziciji, koje se veoma brzo menja i od koga se zahteva da se prilagodi sadašnjim potrebama koje postoje u oblasti sporta.
Ono što je takođe veoma važno, vezano za donošenje ovog zakona, jeste jedna dugogodišnja, u mnogim segmentima jalova, diskusija oko donošenja zakona. Postoji jedan načelan, deklarativan odnos da mi moramo, mi hoćemo da donesemo zakon, ali nikako da to neko učini. Želim da iskoristim priliku, ne zato što se radi o ministarstvu za koje je preuzela odgovornost moja stranka, već prosto da čestitam Ministarstvu i resornom ministru zbog toga što je uopšte došlo u završnu fazu usvajanja zakona o sportu.
S druge strane, čini mi se da, pored donošenja Strategije razvoja sporta do 2013. godine, Ministarstvo omladine i sporta zaokružuje, bar što se tiče sporta, jedan ogroman posao, koji možda u široj javnosti nije prepoznat kao posao koji će sasvim sigurno imati dugoročne dobre efekte, ali to je možda krst koji mora da se nosi, za vredne ljude.
Želim da istaknem da se u postupku javne rasprave o ovom zakonskom predlogu, koja je počela početkom 2009. godine, ovaj zakon apsolutno sve vreme nalazi u senci rasprave o privatizaciji u sportu, koja predstavlja jedan od manjih segmenata ovog zakona. Potpuno je jasno, kroz celu diskusiju tokom javne rasprave i tokom plenarnog zasedanja, a već se kroz neke diskusije to vidi, da su taj ton koji prati zakon o sportu i nametanje privatizacije kao ključne teme forsirani od strane nekoliko interesnih grupa, gde se u potpunosti zanemaruje ono što bi zapravo trebalo da budu strateški ciljevi u sportu, a to su zdravlje našeg stanovništva i sve ono što su tekovine i vrednosti koje sport sa sobom nosi. Upravo zbog toga želim da u svojoj diskusiji istaknem ono što će očigledno veoma malo ljudi istaći, a što ovaj zakonski predlog sa sobom nosi.
To je, pre svega, da konačno definišemo šta čini sistem sporta i ko su učesnici u tom sistemu, dakle, sportisti, sportski stručnjaci, sportski objekti, sportski savezi. Naravno da moraju da postoje odgovarajuće definicije, to nije teoretisanje, to je slovo zakona i ono kao takvo mora da postoji.
Ono što je posebno važno da istaknem jeste da se ovim zakonom regulišu do sada zapostavljena prava sportista. Sportisti su, bilo da su imali status amatera ili profesionalaca, često bili žrtve mahinacija, zloupotreba od strane uprava različitih klubova ili saveza, u smislu neispunjavanja obaveza koje proističu iz ugovora. Ovaj zakon nudi ambijent da se sportisti, u bilo kom statusu, osećaju bezbednije.
Moram da kažem da je zakon ugradio poseban deo koji se odnosi na zdravlje sportista i obavezu da kod sportista periodično (navedeno je na šest meseci) bude utvrđivana opšta zdravstvena sposobnost, a kod posebnih sportova ili pred samo takmičenje to mora biti činjeno i češće. To obezbeđuje da ne budemo više svedoci onih tragičnih scena na sportskim terenima, gde se mnogi sete odgovornosti koju bi trebalo da snosi izvršna vlast, a ne sportske organizacije, koje treba da brinu o zdravlju sportista.
Takođe, ovaj zakon sprečava da se sportisti koji se nalaze pod određenom povredom ili je njihovo zdravstveno stanje narušeno forsiraju da po svaku cenu, a zarad profita, učestvuju u određenim takmičenjima i na taj način se trajno ili privremeno onesposobljavaju da se bave sportom. Ovim zakonom je nametnuta i obaveza sportskim organizacijama, pre svega kada se radi o profesionalcima, da oni budu osigurani za slučaj trajnih povreda, ali i, ne daj Bože, za slučaj smrti.
Dalje, ono što su vrednosti ovog predloga zakona, to je da je uređena oblast stručnog rada u sportu. Stručni rad u sportu, kao i u drugim delatnostima, može doneti pozitivne efekte. Ukoliko se kao stručnjaci predstavljaju ljudi sa poluznanjem ili neznanjem, to ostavlja nekad i tragične posledice. Ovim zakonom obavezuju se sportske organizacije da moraju imati kvalifikovane, visokoobrazovane stručnjake ili one koji su najmanje 25 godina proveli u toj istoj struci, da budu angažovani formalnopravno i praktično u samim sportskim organizacijama.
S druge strane, zakon insistira na tome koje su to ustanove koje se mogu baviti osposobljavanjem stručnjaka u sportu, bilo da su to visoke obrazovne institucije, savezi ili neke druge sportske institucije, ali će se u toj oblasti uvesti red i imaćemo tačan pregled ljudi koji se bave sportom kao strukom u sistemu sporta u Srbiji.
Ono što je bilo jedno od škakljivijih pitanja, o čemu ćemo raspravljati tokom rasprave, to je status samih sportskih organizacija, često trivijalno kažemo - klubova, koji su do sada najvećim delom imali status udruženja građana. Oni su registrovani po jednom starom zakonu iz devedesetih godina, koji je praktično podrazumevao registraciju, a radilo se o Zakonu o društvenim organizacijama i udruženjima građana. Na taj način, klubovi su većinom bili registrovani kao obične nevladine organizacije, bez posebnih odgovornosti i definicije za bavljenje delatnošću koja se odnosi na sam sport.
Ovaj zakon propisuje da taj status mora da se menja i da ćemo sada imati formu sportskih udruženja ili sportskih privrednih udruženja, u zavisnosti os toga kako se same sportske organizacije opredele.
Šta to zapravo znači? Da li to znači da ćemo kroz tu administrativnu transformaciju saznati šta zapravo imamo na terenu? Imate podatke da postoji nekakvih 6.000 klubova, ta evidencija postoji u Ministarstvu sporta. Kroz proceduru jedinstvene evidencije za sva ta udruženja imaćemo pregled o statusu i svemu ovome što se dešava unutar tih organizacija.
Zakon posebno vodi računa o tome da ta sportska udruženja koja će nastati tom transformacijom, iako po definiciji jesu nedobitna, neprofitna udruženja, jer su usmerena na ostvarivanje sportskih ciljeva, nisu vezanih ruku i da zapravo mogu kroz donacije, članarine i druge privredne aktivnosti sticati sredstva, koja se takođe stavljaju u svrhe ostvarivanja sportskih ciljeva. Čak i ova sportska privredna udruženja su obavezna da najmanje 70% svojih prihoda koje ostvare stave u svrhu ostvarivanja sportskih ciljeva.
Takođe, formulisana je i kategorija ljudi koji se individualno bave sportom, da mogu biti u formi samostalnih preduzetnika. Time se zapravo zaokružuje status sportista, o kojima se malo vodilo računa, a previše se deklarativno odnosimo prema njima – to je ponašanje da ih samo tapšemo po ramenu, a da njihov pravni status u našem društvu i državi do sada nije bio rešen.
Ono što takođe želim da istaknem, to je da u ovoj oblasti organizovanja sportskih udruženja konačno imamo, kroz više članova postavljene, procedure na koji način se vrši osnivanje, izbor organa, ko zastupa organizacije. Zašto je ovo važno? Zato što u Srbiji trenutno, ja to mogu da definišem, postoji jedna kasta, jedna klasa tzv. sportskih radnika, za koje niko ne može da definiše koji je njihov status. Mnoge organizacije i savezi funkcionišu u magli, u polumraku, gde mi građani ne možemo da vidimo kako zapravo teče izborni proces i ko te ljude bira, a oni decenijama sede u tim savezima i klubovima.
Mogu da navedem nešto što široj javnosti nije poznato, da ceo izborni proces i evidencija članstva potiče od famoznih knjiga članova. Videćemo šta će proces evidencije pokazati u koliko klubova postoje te knjige članova. A iz knjiga članova sportskih klubova organizujete izbornu skupštinu, izbor organa itd., pa, na kraju krajeva, utvrđujete odgovornost za vođenje kluba. Dakle, važno je da podržimo ovaj zakonski predlog, zato što će se kroz primenu ovih članova uvesti red i procedure, koje su praktično uniformne i za klubove i za saveze.
Takođe je veoma važno da je zakon, regulišući ove procedure, jasno prepoznao još jednu od dimenzija u kojima se danas nalaze sportski klubovi, a to je da su u jednom delu klubova pozicije članova, čak i odgovornih lica unutar klubova, zauzimali ljudi sa krivičnim dosijeima, koji su osuđivani za privredni kriminal ili neka druga dela i koji su, na kraju krajeva, donosili odluke ili napravili štetu za te klubove, za koju se ne zna ko snosi odgovornost. Ovim zakonom je to praktično zabranjeno, i to je eksplicitno navedeno u pojedinim članovima; članstvo i odgovorne funkcije u klubu ne mogu obavljati ljudi tog profila.
Posebna oblast, koja je veoma važna i čini se da najviše danas opterećuje sport, to je finansiranje sporta u Srbiji. Treba obezbediti održivo finansiranje. Ono ne može isključivo, to je potpuno jasno, funkcionisati na budžetskim davanjima. Mi moramo otvoriti prostor za ulazak privatnog kapitala u sistem sporta.
Imate jedan začarani krug. Uzmite koju kod hoćete ligu, nemate publiku na sportskim terenima, nemate atraktivne sportove i niko ne želi da ulaže u to. S druge strane, klubovima je potreban novac. To stanje ostaje nerešivo kao takvo. Mislim da su ponuđena dobra rešenja. S druge strane, Ministarstvo se kroz ovakav zakon odriče diskrecionih prava da odlučuje o raspodeli sredstava, već je za to u najvećem delu ovlastilo dve najveće organizacije koje imamo u oblasti sporta, to su Sportski savez Srbije i Olimpijski komitet. Oni će kroz odgovarajuće konkurse i objedinjene zahteve ići ka Ministarstvu i učestvovati u komisijama koje će odobravati sredstva sportskim klubovima na potpuno javan način, sa uvidom javnosti u gotovo svaki segment odlučivanja o raspodeli sredstava. To je veoma važno.
Ono što ne može, naravno, da se preskoči, to je tema koja „jede“ ovaj zakon u javnosti, potpuno nepravedno, a to je vlasnička transformacija. Bez vlasničke transformacije, koja se ne odnosi samo na sport, mi ne možemo sprovesti mnoge reformske procese koji nas očekuju. Nedostatak jasnih titulara nas, kao što vidimo, umnogome usporava i u oblasti infrastrukture, i energetike, i zdravstva, pa je to i u oblasti sporta.
Hrabro je bilo od predlagača da se uhvati u koštac sa rešenjima koja nudi u ovom procesu. Tačno je, ovaj zakon ne obavezuje na privatizaciju. Ovaj zakon nudi koncept, ukoliko se uđe u privatizaciju, da to bude jednako za sve subjekte koji učestvuju u procesu privatizacije, nezavisno da li su u sportu ili ne; dakle, potpadaju pod Zakon o privatizaciji. Treća stvar, oni koji uđu u proces privatizacije imaće formu otvorenog akcionarskog društva, koje je, mislim, trenutno najpoželjnija, najpovoljnija forma, jer će omogućiti širem zainteresovanom stanovništvu i građanima da učestvuju u kupovini akcija i u odlučivanju u okviru svojih omiljenih klubova.
Potpuno mi je jasna nervoza koja potiče, i to moram ponovo da apostrofiram, iz nekoliko interesnih grupa. Da biste ušli u proces privatizacije morate podneti zahtev za evidentiranje sopstvene imovine u narednih godinu dana, pa ćemo videti sa čim raspolažemo i šta ćemo sve naći. Kladim se da ćemo se začuditi šta je sve davano u zakup, koliko je imovine stavljeno pod hipoteku, ko je podizao kredite. Čini mi se da najveći deo nervoze potiče od toga. Doći ćemo do privatizacije, a najveći deo posla i najveći rezultat ovog zakona biće popisivanje imovine.
Dakle, zbog toga to ovaj zakon čini dobrim, a zato ćemo ga mi, naravno, kao poslanička grupa podržati u danu za glasanje.
Činjenica je da ćemo kroz amandmansku raspravu doći do određenih, možda i boljih, rešenja, nijansiranja zakona svakako, ali čini mi se da je to u svoje vreme i predsedavajuća jednom rekla – ne treba da bolujemo od normativizma. Je l' tako beše, gospođo Čomić? Ne možemo očekivati od ovog zakona da će rešiti sve probleme koji su se decenijama gomilali u sportu. Naravno, nema idealnu formu, ali predstavlja dobar iskorak da bismo mogli ovaj zakon u budućnosti da nadograđujemo i da sport u Srbiji, a mislim da to nepodeljeno svi želimo i u ovoj sali i u široj javnosti, bude na najboljem mogućem nivou organizacije. Zahvaljujem.