Što se mene tiče gospodine predsedavajući, dame i gospodo, ne morate prekidati ove neartikulisane zvuke koje proizvodi moj kolega poljoprivrednik, da ne kažem u kakvom, u veoma čudnom stanju i zato vas molim za oproštaj. Ali, s obzirom da je diskusija oko konkursa. On je tu malo pomešao. Ovo što stoji u članu 36, šta oglas od javnog konkursa treba da sadrži, nije namenjeno onome ko objavljuje konkurs već onom ko želi da se prijavi na konkurs. Kod njih najverovatnije da bi to bilo formalno, objavimo i odmah primimo ili prvo primimo, pa objavimo.
Sada njemu nije jasno, zašto onaj koji piše oglas mora da napiše koje javno preduzeće, da sadrži podatke o poslovima, uslovima, imenovanju, mesto rada, stručne osposobljenosti, itd. To jedan konkurs mora da sadrži ukoliko je to normalan oglas ukoliko, a ova vlast jeste modernizovala sve to, ova vlast je zatekla 781 hiljadu ljudi u javnom sektoru. To je 50% više nego što Crna gora ima stanovnika. Ova vlast je zatekla takvu situaciju u javnom sektoru da je on živeo kako hoće, a narod kako mora. Prema tome, rešila je da zavede red pa je rešila da zavede red i u konkurse koje objavljuje. Tako da oglas nije namenjen onome ko ga piše, već onom ko treba da ga pročita da zna koje uslove treba da ispunjava, kome da se javi, o kom javnom preduzeću se radi, jer ne daj bože mogu da konkurišu i za poslove one imunizacije u selu Pukovac, kako beše. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo su utvrdili da nema načina u zakonu na koji komisija sprovodi ovu vrstu oglasa. Sada se bune zašto odluku donosi nadležni organ lokalne samouprave i AP.
Ja se jedino nadam da vojvođanski vlastelin gleda ovaj televizijski prenos i da mu je jasno da sa mojim kolegom poljoprivrednikom zajedno u savezu cenzusa sigurno nema. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, galama uvek pokazuje na nedostatak argumenata. Demokratija ima svoje manjkavosti zato što ne možete da sprečite nekoga da govori, ali barem možete da ne slušate tog ko govori. Međutim, ma koliko se trudili mi smo morali ovo da čujemo. Ko nam zamera na partokratiji? Oni koji su od države pravili partiju, a kad su imali nešto manje, onda su od države pravili koaliciju. Dakle, ta partokratija o kojoj oni govore, apsolutno ne stoji i više puta smo dokazali da su oni sve radili za račun svojih partija, za račun svojih koalicija i oni su poslednji koji mogu da prigovore o ovom zakonu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja shvatam da je situacija u stranci bivšeg režima teška, ali ovo nikako ne razumem na isti član ista partija podnela dva amandmana.

Ukoliko bi gledali logično, ukoliko usvojimo amandman prethodne grupe iz te iste partije, obrisali bi član 43. Ako obrišemo član 43. onda ovaj drugi deo partije koja je predložio da se stav 3 menja i glasi. Meni nije logično.

Ako budemo išli nekim redosledom i glasali o amandmanima, s obzirom da je ista partija tražila prvo da se član obriše, a onda druga grupa iz te partije ili druga partija te partije, predložila da se menja treći stav. Kako da promenimo treći stav u članu koji je obrisan, meni nikako nije jasno. Hvala.

Član 107. gospodine predsedavajući, izlazeći iz sale, moj kolega je rekao da to čini  zbog pijanog potpredsednika Narodne skupštine. Ja u to ne verujem, a ne veruje ni on sam. Bilo bi dobro da je ostao u sali i da se utvrdi psihofizičko stanje svih narodnih poslanika, potpredsednika, pa i njega samog. Ja verujem da bi ta sprava maksimalno bila opterećena u trenutku kada bi ispitivala psihofizičko stanje mog kolege poljoprivrednika.

Svim narodnim poslanicima i vlasti opozicije se izvinjavam, duboko izvinjavam, zbog postupaka mog kolege poljoprivrednika koje je ove noći ovde u veoma čudnom stanju uvredio mnogo ljudi i stoga vam ja, kao njegov kolega poljoprivrednik dugujem izvinjenje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ima nas koji imamo malo duže pamćenje, pa da se setimo privatizacije „Sartida“ 2003. godine, na koji način je izvršena i u koje vreme, beše li to mart 2003. godine?

Beše li to za vreme „Sablje“, beše li to potpuno netransparentno, beše li to za neku cenu, od 21,3 miliona i nešto, sa još šest ili sedam zavisnih preduzeća, ukupno 23 miliona dolara, a pri tome, čini mi se da je dug koji je država preuzela, dosta netransparentno, bio negde oko 500 dolara. Tu su i razne procene, kreće se možda taj dug koji je država preuzela na sebe i možda preko jedne milijarde tadašnjih maraka, a ja govorim da je bilo 500 miliona dolara, što je ekvivalentno bilo negde blizu milijardi maraka, pošto je onda bila jedna marka, a sada je to jedan evro, što bi značilo, kada bi sada Vlada uzela i preuzela u takvim netransparentnim uslovima jednu milijardu evra duga, prodala to, trange – frange, ruka – ruci, i mi znamo da je to bio predmet spornih privatizacija, jedna od najspornijih.

Ono što je mene još više pogodilo, to je što su paralelno sa tim, znači, ko ima rudu koks, taj može da kupi Železaru, a mi teško sa njom možemo da izađemo na kraj, a ja verujem da je ona značajna za Smederevo, za okolinu, za radnu snagu, ali ono što me je još više pogodilo i građane Smedereva i zaposlene je uništavanje metalske industrije.

Ona je u potpunosti od 2000. godine devastirana, nije bilo više proizvodnje vagona, traktora, prikolica, mehanizacije i kombajna.

Mi smo imali Železaru koja kada se vratila državi, potpuno, kada su je Amerikanci vratili, bez ikakve metalske industrije, koja bi mogla da nadoknadi gubitke tako što bi radila, proizvodila opremu za farme, mehanizaciju, vagone itd, koristila deo čelika i na takav način sanirala gubitke zaradom, profitom, porezom na plate, PDV, mogla da nosi i eventualne gubitke Železare.

Dakle, oni koji su na najgori mogući način privatizovali „Sartid“, oni koji su eliminisali metalsku industriju, a time i desetine hiljada zaposlenih, danas nam ovde drže prave tirade.

Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja verujem da je predlagač imao dobru nameru da ovde razmenimo mišljenje i dođemo do najboljeg rešenja, ali rokovi koje je predlagač predložio za mikro 60, za mala 48, za srednja 36, a za velika preduzeća, za velike poreske dužnike 24 meseca.

Ja bih bio voljan da ovo podržim, ali otvara se drugo pitanje, velikih dužnika. Od njih se očekuju najveći prilivi. Ukoliko im smanjimo rok, ukoliko oni ne plate svoje poreske dugove, mi onda dolazimo u rizik da uopšte to ne naplatimo.

Predlogom Vlade, ukoliko ostane 60 meseci za sve poreske dužnike, mi u takvoj situaciji imamo jednake uslove, dug mikro, malih pravnih lica je takođe spram njihovog poslovanja veoma značajan. Ja verujem da će i to sa naporom moći da plate, kao što veliki poreski dužnici imaće napor da to izmire u roku od 60 meseci, odnosno u roku od pet godina i s tim u vezi, oni i daju odgovarajuća sredstva obezbeđenju.

Verujem da poreski dužnici, ovi veliki, duguju najviše poreza i da nam je u interesu da naplatimo te najveće sume ukoliko bi skratili rok, oni bi bankrotirali i pitanje je šta bi država od njih naplatila, ako im damo mogućnost da naplatimo, da se oni oporave i dužnost poreske uprave i Ministarstva finansija nije samo da poreskog dužnika razore, već i da mu omoguće da se odneguje, odnosno da mogu ponovo da ga oporezuju i da mu na neki način pruže priliku da se oporavi. Ovcu možete ošišati više puta ako ste pažljivi, a odrati samo jednom, tako isto i sa poreskim obveznicima. Verujem da je rok od 60 meseci za velike, za srednje poreske dužnike, da je to isto kao i za male i za mikro, da je to primeren rok, s obzirom da se od ovih očekuju najveće uplate u narednih pet godina.

Verujem da će to u kontinuitetu oni plaćati i verujem da će to ova Vlada koja je sada, odnosno vladajuća većina, imati priliku da isplati u sledećem mandatu, pa i onom mandatu posle, a verujem da će i ovi iz senke moći to dobro da isprate. Hvala.

Zahvaljujem. Čim smirite, a mislim da ste uspeli, takvi smo mi zemljoradnici, ponekad smo malo nestrpljivi, ali ja razumem mog kolegu.
Posebno sam zabrinut u onom delu gde on tvrdi da se događa nešto ispod žita. Nešto se događa ispod žita! On je stručnjak za to ispod žita. Ako on nije procenio šta se događa, a stručan je za to ispod žita, onda ću ja teško to moći da procenim, s obzirom da je, recimo, DIN - Duvanska industrija Niš, o čijem oporavku sam delimično učestvovao, procenjena na 1,2 milijarde evra, svojevremeno 2003. godine. Moj kolega je bio predsednik Vlade tada. Dakle, DIN je zajedno sa DIV-om, kolega Nikolić to zna, čini mi se prodat za 2,4 puta manje novca. Šta se tu događalo ispod žita? Svašta.
Nisu prodati samo DIN i DIV, nego je moj kolega poljoprivrednik dao sebi za pravo da proda sve pušače. Ugovor o prodaji, to ispod žita, što mi nismo znali, a da vam kažem da se sve odvijalo, početak procedure koji je najbitniji i deo procedure oko tog tendera odbijao se za vreme „Sablje“, za vreme vanrednog stanja. I, zamislite, to ispod žita za vreme vanrednog stanja! Pa, 2,4 puta manje nego od procenjene vrednosti. Umesto da je DIN vredeo više nego što je vredeo TD Rovinj, on je vredeo 2,5 puta manje. Ja verujem iz tih razloga da je on veoma stručan za to ispod žita.
Ali, uz fabrike cigareta, prodati su i pušači. U ugovoru je stajalo da ne znam koliko godina niko nema pravo da uopšte otvori fabriku cigareta u Srbiji, zato što je uz fabrike prodata cela pušačka populacija. Znači, prodati su ljudi koji konzumiraju cigarete, jer oni, bože moj, nisu imali pravo da, u periodu koji je bio naznačen od više godina u ugovoru, imaju domaćeg proizvođača cigareta, već su morali isključivo da puše cigarete „Filipa Morisa“, zato što je gromada koja je vodila Vladu Republike Srbije propisala da uz fabriku gratis idu i pušači. Ministar zdravlja zna koliki su troškovi od preteranog konzumiranja cigareta, pa verujem da su stranci izvlačili korist, kupci, a da smo mi došli u poziciju da se staramo o zdravlju pušača, pošto ovde ima i zakona koji se dotiču javnog zdravlja.
To je ono što se dešavalo delimično ispod žita, a ja ću objašnjavati kako je prodat, dok je moj cenjeni kolega bio ministar savezni policije, sem što su mu ubili premijera, a on nije odgovoran zato što premijer nije ubijen u obe članice federacije, već samo u jednoj, a on je bio savezni za obe, pa se smatra neodgovornim, dakle, kako je prodato to ispod žita, dužan sam da objasnim. Tu je ministar privrede, u pitanju su i porezi i poreska administracija. Kako je prodat Tržni centar „Ušće“ i tadašnja zgrada Centralnog komiteta za cenu aluminijuma koji je bio na onim prozorima? Prodat je u nekom postupku gde je konkurs raspisan juna meseca, bez ikakve komisije, a ugovor je sklopljen u decembru sa firmom koja u mesecu junu, kada su predavane ponude, nije ni postojala.
E, tako se to dešavalo ispod žita i javno pravobranilaštvo je dobilo, savezno tada, jednu verziju ugovora, a potpisana je sasvim druga verzija ugovora sa firmom koja nije ni postojala za vreme konkursa. Tako je to bilo ispod žita i poslednji koji bi trebao da govori šta se događalo ispod žita je moj kolega poljoprivrednik. Kada on nije uspeo da, uz svo to svoje praktično znanje itd, uz svu tu svoju pamet, kad on nije uspeo baš da pronikne šta se ovde dešava ispod žita, kako ja onda da, kada nisam bio u takvim pozicijama i nisam bio u tim radnjama ispod žita, kako ja onda da procenim šta je ispod žita? Ja ću govoriti šta je dobro.
Zakon o poreskoj administraciji. Barem meni je jasno da za sadašnje poreske dugove niko ne garantuje hipotekama, ako se ja ne varam. Za svaki dug dosadašnji, koji je veći od dva miliona dinara, poreski dužnik je dužan da priloži hipoteku na dug i na celokupnu kamatu. Ako to plati u narednih 60 meseci, država će mu otpisati polovinu kamate. Ali, za ceo dug i za celu kamatu, on mora da garantuje garancijom ili hipotekom na imovinu koja je veća od vrednosti duga. Ako to nije dobro za državu, ja ne znam onda šta je dobro za državu. Da li onda treba da pustimo da neobezbeđeni poreski dugovi budu nenaplaćeni i da tako država bude na šteti, a poreski obveznici dovedeni u nejednakost, da oni koji su servisirali svoje dugove i dalje izdržavaju one koji nisu savesni? Mislim da je to dobro i ja se nadam da će se većina dobronamernih kolega složiti sa tim.
Što se tiče doprinosa za zdravstvo poljoprivrednika, ja verujem da će ministar u narednom periodu reći da Vlada radi uporno na tome i predano i da će na sličan način, možda za otpis celokupne kamate, biti regulisana dugovanja poljoprivrednika za zdravstveno osiguranje, iz dva razloga. Prvo, da ih vratimo u sistem. Drugo, da im damo mogućnost da dugove bez kamata otplate i na takav način steknemo ponovo one koji će uplaćivati doprinose za zdravstveno osiguranje zemljoradnika, a da oni imaju pravo da se leče, Ustavom garantovano pravo, i da ono što su propuštale ranije stranke bivšeg režima da urade po pitanju seoske populacije, da će to Vlada Republike Srbije u vrlo brzom periodu, vrlo skorom periodu svojim zaključkom regulisati, s obzirom da nam tu nisu potrebne izmene zakona itd.
Što se tiče poreza, i dalje da kažem zašto je to dobro. Zato što ova Vlada ipak vodi malo računa, a porez vam je kao prikupljanje meda. Morate od pčela da uzmete onoliko koliko vam treba, ali morate da vodite računa da i pčelama nešto ostane, da možemo i dogodine da dođemo u poziciju da ubiramo med, jer će se pčele prehraniti ostatkom i proizvesti neki novi med.
Zato je dobro, umesto da ugasimo firme, da dugovi budu nenaplativi, da bude šteta po budžet i održavanje košnica, da i sledeće godine imamo od koga da uzmemo porez. Mislim da je to dobra stvar i sve što je u korist proizvodnje ja ću, kao predsednik Narodne seljačke stranke, uvek podržavati.
Kad smo kod javnog zdravlja, moram da kažem da mi moramo i tu da povedemo računa o onome što je moj kolega rekao šta se to događalo ispod žita. Moramo, kad je u pitanju javno zdravlje, da pričamo o Kamenici 2. Nju je otvorila gromada vojvođanski vlastelin 2008. ili 2009. godine i rekao da će biti gotova najkasnije do 2010. godine, zajedno sa opremom, da će koštati 18,3 miliona, ako se ne varam, ministar zdravlja je tu, svakako da nije odlučivao o tome, ali je najverovatnije da je pratio, a ono je ispalo da još nije završeno. Danas je 2016. godina. Očigledno je da nas je vojvođanski vlastelin koji priča o stradi i o satirama satirično prevario i da to nije završeno. Ali, gle čuda! Sa zaduživanjem koje ćemo mi morati da plaćamo, jer on odlazi sa vlasti. To je koštalo do sada 33 miliona, ako se ja ne varam, i još nije završeno. Znate kako je urađeno? Četiri hiljade kvadrata, svaki kvadrat u izgradnji je koštao 3.500 evra. Neverovatna cena, za Njujork, za bilo koji velegrad. Pitanje javnog zdravlja, to je neverovatna cena koja treba da se plati.
Da bi naši gledaoci znali, po pitanju bolnica na teritoriji Vojvodine odlučuje isključivo AP Vojvodina, njena Vlada, njen vlastelin, tako da znaju da nikako nismo mogli da sprečimo da proćerdaju taj novac na način na koji su ga proćerdali, a on je pripadao pre svega poreskim obveznicima, a ispod žita, da bi se finansirala lista mog kolege poljoprivrednika, taj novac je otišao najverovatnije podeljen između političara i dobavljača. Čujem da je neki čuveni Aca Dijagonala sve radio.
Recimo, za onkologiju, za plućne bolesti i kardiovaskularne obezbeđeno je deset novih postelja u četiri hiljade kvadrata. Deset novih postelja, celih, koštalo 33 miliona. Znači, ta jedan trećina koja pripada onima koji su najugroženiji, a to su koronarni itd, njima deset postelja, a direktor kabinet ima tri puta veći, prostorije za direktora kabineta, zajedno sa kupatilom, a možda i đakuzijem, tri puta je veći od prostora na kome treba da budu koronarni pacijenti. E, to je satira, to je stradija o kojoj priča vojvođanski vlastelin.
Hajde da vidimo mašine za zračenje. Nabavljaju ih, čini mi se, od 2008, 2009, 2010. godine, sada im je Vlada nabavila jednu mašinu za zračenje, koliko ja znam. Inače su šest puta bezuspešno pokušali to da organizuju. Tri mašine koje koštaju 600 miliona oni su procenili da koštaju milijardu, umesto šest miliona evra - deset miliona evra. To su bile nasilne nabavke. Ma, šest puta su pokušavali da to provuku i očigledna je želja bila da se pri tome napune džepovi, a smrtnost obolelih od raka je rasla zato što su čekali u redovima a, gle čuda, oni su čak preprodavali brojeve mesta u redovima, čekali više meseci i ukoliko nekog ne zračite u odgovarajućem periodu, njegov rizik da umre je daleko veći nego da je hemoterapija pružena na vreme. Znači, mnogo ljudi je umrlo zato što je neko hteo ispod žita da napuni džepove i da ostvari novac, da sastavi izbornu listu i na njoj da prođe, recimo, i moj kolega poljoprivrednik.
Nešto što košta dva miliona, tri aparata je trebalo da košta šest, oni su to hteli da plate deset, a pošto nije prolazilo, bilo je prigovora, šest puta je ponavljano. Jedna nabavka od raspisivanja do otvaranja ponude je trajala 365 dana. Za tih 365 dana, 23 puta su menjali dokumentaciju. Ako je vojvođanskog vlastelina, ako je iz te vojvođanske stradije, ako je Radoje Domanović, da je živ sada tu, mislim da bi stradija bila ono da čitamo kao deci za laku noć, za ono što su uradili pripadnici stranke bivšeg režima. Ali, to nije sve. Pokušaću da našim gledaocima objasnim kako oni to rade.
Institut za plućne bolesti Vojvodine je platio jedan aparat 3.536.000 dinara, platio, a Institut za onkologiju Vojvodine isti aparat je platio 8.328.000, znači, pet miliona više ili dva i po puta više od stvarne vrednosti. Stvarna vrednost je 28.000 evra, a aparat je plaćen 70.000 evra, u korist Instituta za onkologiju Vojvodine. To je, naravno, radila ova Uprava za kapitalna ulaganja vojvođanskog vlastelina. Pa, da vidimo to ispod žita, koliko je njima stalo do javnog zdravlja, a koliko do onog ispod žita.
Opšta bolnica Kikinda. Ne znam gde je gospodin Blažić, da ga upozorim, da javna nabavka čija je cena bila 12.000 evra, majstori su je procenili na 3.000.000, plaćena je 2.994.000, da ne bude 3.000.000, ili plaćeno je dva i po puta više. Jedan ponuđač je bio sa ispravnom ponudom, da ne bi bila gužva, da bi bilo sigurno, sigurica ispod žita.
Opšta bolnica Zrenjanin. Dragi moji Zrenjaninci, javna nabavka od 13.500.000 vam je procenjena od strane Uprave za kapitalna ulaganja vojvođanskog vlastelina na 3.600.000, plaćena je 3.524.000, tek toliko da bude da bude da se uklope i da se istale. Umesto 13.500, to je izašlo 30.000, ili dva puta i nešto više, više nego što je stvarna cena.
Dom zdravlja Bački Petrovac. Dragi moji Slovaci, da znate, javna nabavka od 13.500 evra plaćena je 3.600.000, odnosno 30.000 evra, ili dva i po puta više. To je ono ispod žita, po pitanju javnog zdravlja.
Dom zdravlja Senta, ulazna cena, prava, 17.000, procenjena na 4.200, plaćena 4.195, tek toliko da se zadovolji forma. Znači, plaćeno je, umesto 17.000, gotovo 40.000 evra i nama daju na znanje da nisu oni tako skromni.
Klinički centar Vojvodine, Klinika za urologiju, ulazna cena javne nabavke 17.500 evra, cena kasnije 35.000 evra ili 3.924.000.
Klinički centar Vojvodine, Klinika za ginekologiju i akušerstvo, ulazna cena 39.000 evra, procenjena 6.500, plaćena 6.480, plaćena gotovo dva puta više.
Institut za onkologiju Vojvodine, javna nabavka, ulazna cena 18.000 evra, cena koja je plaćena 6.998.000 ili 60.000 evra, što je tri puta više od ulazne cene.
Dom zdravlja Novi Sad, ulazna cena 35.000 evra, plaćeno 60.000 evra. To je ono ispod žita. To je ono što naši gledaoci treba da znaju, da po pitanju zdravlja, po pitanju bolnica na teritoriji AP Vojvodine to radi Vojvodina.
Kako to radi Republika? Nabavljeni su linearni akceleratori, mašine za zračenje, po ceni od 170 do 200 i nešto miliona, u proseku nešto manje od dva miliona evra, što je tri puta manje od onog što su hteli da uzmu ovi iz AP Vojvodine. Od tih mašina, jedna je dodeljena njima, s obzirom da pacijenti ne bi morali da trpe posledice vojvođanskog vlastelina. Njima je dodeljena jedna mašina, a ide se i dalje u nabavke. Gama nož je, čini mi se, koštao oko četiri miliona.
E, sada pogledajte koliko su gama noževa proćerdali vojvođanski vlastelin i njegovi pajtaši, okupljeni u Vladi u senci, zajedno sa ovom gospođom iz Sremske Kamenice, koja se zove Čemerlić itd, gle čuda ona nam je ministarka u senci. Ona treba da bude ministarka u debeloj senci, sa onim nekim ovako pregradama čudne vrste i sa uniformom popreko, a prozori uzduž. Dakle, ona im je ministarka za zdravlje vlade u senci.
Gledaoci su, naši građani, u obavezi, moja obaveza je bila da ih upoznam, kao i s time da je Republički fond za zdravstvo, a sećate se dobro kolika je dreka nastala kada sam imenovan na predlog osiguranika zemljoradnika, da tamo zastupam osiguranike, jer tamo lekari ne smeju da budu, da ne bi sami sebi pravili poslove, kolika je dreka u jednim novinama naklonjena stranci bivšeg režima bila, pa da vam kažem i to, da je umesto 30 milijardi iz budžeta, on povukao svega 12,1 milion, dakle uštedeo je oko 18 milijardi evra, samo za godinu dana. Samo na lekovima, centralizovanom nabavkom 3,5 milijarde, ako se ne varam je RFZO uštedeo, u odnosu na 2012. godinu kada su cene bile niže. Dakle, bilo je za očekivati da potrošimo više, a potrošili smo manje, za te 3,5 milijarde ili 30 miliona evra, mogli smo da kupimo sve ove, da republika kupi i gama nož i sve ove linearne akceleratore, za koji su ovi u Vojvodini na krv pljačkali.
E, to je ono i Srbiju treba deliti na dva perioda, u kojima se nalazila, na period devedesetih kada su nas spolja ugrožavali, a unutar na sitno potkradali i period od 2000. do 2012. godine kada su nas spolja na sitno ugrožavali, a iznutra, zahvaljujući stranci bivšeg režima, na krupno potkradali i krali. Stradija, o kojoj on priča, nije stradija ovo je vlast. Ta satira se najbolje odnosi na njega tamo gde pripadnici stranke bivšeg režima sami sebi pišu parole, tamo gde se vlada sa 5%, umesto sa 50%. To je stradija o kojoj on želi da govori. Budući da me stalno proziva, ja mu stalno nudim tv duel da raspravimo o ovom šta je tačno, šta nije, kao i o onim mrtvačkim kovčezima koje je kreditirao da se pokrajinskim organima vraća kredit u mrtvačkim kovčezima, gospodin Martinović to zna.
O svemu tome možemo da pričamo, ali definitivno stranke bivšeg režima, dragi moji građani, ne zaslužuju ni jedan vaš glas. On je uveo, obično predlažu amandmane „briše se“, vi nemojte da ih brišete gumicama, brišite ih olovkama iz prostog razloga što gospodin vojvođanski vlastelin ne treba da priča o satirama, on je za tragedije. On je ovu zemlju, stranka bivšeg režima, a još uvek pokrajinu Vojvodinu, 16 godina uvodio njene građane u tragediju, sebe je smestio u bajke, u dvorce, a narod je odveo u basne i dok narod jedva životari, da susednima kažem, jedva životinjari, on uživa, njegovi pripadnici na Maldivima grickaju jastoge, voze se jahtama, voze majbahe. Ja nisam video radnika, seljaka u Vojvodini ni da letuje na Fruškoj gori, ni da ima čamac na Dunavu. Zato ih izbrišite olovkama, hvala.

Zahvaljujem.
Ja odgovaram za ono što sam rekao, a ne ono …
(Zoran Živković, s mesta: Koji član? Koji član?)

Član 103. stav 8, član 104, član 105, član 106, član 107, ali da krenemo redom.
Ja sam rekao da su se privatizacije DIN i DIV obavljale, rekao sam istinu, za vreme „Sablje“.
(Marko Đurišić, s mesta: Jel ovo replika?)

Dopustite da kažem …
(Marko Đurišić, s mesta: Isključite njemu mikrofon kao meni.)

Ja razumem nervozu, molim vas vratite mi t reći put vreme da obrazložim zašto nije izgovorena istina i zašto je ugroženo dostojanstvo Narodne skupštine i zašto ja imam pravo da reklamiram Poslovnik. Zato što prethodni govornici su iznosili neistinu povodom reklamiranja Poslovnika.
Jednostavno, oni su govorili da sam ja rekao da nisu ubijena dva premijera. Ja sam rekao da privatizacija DIN i DIV započeta za vreme „Sablje“, u kojoj je ubijen premijer jedne članice, a da je moj kolega poljoprivrednik bio savezni ministar policije i da je smatrao sebe neodgovornim jer je, nije smatrao sebe odgovornim jer je nastradao, najverovatnije nastradao misleći da je nastradao samo jedan.
Ja sam delio tugu za ubijenim premijerom i danas sam tužan zbog tog ubistva. Ja sam delio tugu, a oni su delili novac. Oni su sprovodili privatizacije za vreme „Sablje“, nisam ih sprovodio ja. Ja odgovaram za ono što sam rekao, a ne za ono što su umislili da sam ja rekao.
Prema tome, mislim da predsedavajući nije prekršio Poslovnik. Mislim da po stavu 8. im treba oduzeti vreme zato što su zloupotrebljavali povredu Poslovnika i u stvari govorili repliku i pri tome govorili neistine.
Jedna od velikih neistina je Zakon o metereologiji.

Sačekajte. Jedna od velikih neistina je da doktor nauka nema pravo da bude nepismen. Danas je na dnevnom Zakon o metrologiji, o mernim jedinicama, a ne Zakon o metereologiji i molim fakultete, obrazovne ustanove da doktore nauka makar nauče pismenosti, da znaju da pročitaju naziv zakona. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, posebno ove bake i deke koje lepe snove sniju, Leonardo Da Vinči je rekao gde ima puno vike tu nema pravog znanja.

Dakle, osim galame i vike koju je predlagač amandmana isporučio nama želeći da dokaže veličinu koja ne postoji, ja nisam video ni jedan drugi argument za prihvatanje ovog amandmana.

Ono što mene hrabri građane Republike Srbije je obećanje o pokušaju izlaska, samostalnog izlaska na izbore predlagača amandmana. Kao neko ko se više puta, gotovo jedini koji se više puta ovde izlagao volji birača ja želim da predlagač amandmana održi svoje obećanje da izađe sam na izbore i da tako pred biračima dokaže svoju vrednost i procenat koji je ovde iskazao. Bojim se da mu u tom procentu fali i jedna nula.

Ne verujem da možemo da prihvatimo ovaj amandman, kao što ne verujem ni da će birači bolje glasati nego što su oni sami glasali za svoj amandman.

Dakle, neko ko nema poverenja sam u sebe, neko ko ne želi da glasa za predloge koje je sam predložio, a svedoci smo da su svega osam puta glasali za svoj amandman, verujem da ni građani neće pokloniti više glasova onima čiji su amandmani otprilike bili briše se i čiji su amandmani bili – zarez, zapeta jer dolaze izbori i verujem da ukoliko održi svoje obećanje da će građani umesto gumicama predlačage amandmana izbrisati hemijskim olovkama. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, kada neko svom kolegi kaže – tamo neki ljudi koji nemaju pojma su se usudili da komentarišu amandmane, taj je previše siguran u svoje znanje stečeno višom vanrednom, višom uzaludnom ili kako se već te škole zovu.

Veličina nekog čoveka je u tome što treba da ceni tuđu vrednost. Ko ne ceni tuđu vrednost, ne može da ima ni svoju. To pravilo važi od vajkada.

Usudio sam se da komentarišem amandmane i nikada nisam sporio pravo drugim kolegama, ma iz kojih redova dolazili, da to isto pravo zadrže za sebe. Od predlagača amandmana je nekoliko puta u ovoj Skupštini, sem uvreda naravno, do mene dolazio i glas – eto, ja ne bih imao pravo da komentarišem amandmane, ono u stilu – pa, vama Marijan Rističević komentariše amandmane na taj i taj zakon. Ne znam zašto su moja prava manja nego njihova prava, odnosno zašto bi prava predlagača amandmana bila manja od mojih ili veća od mojih? Mislim da demokratija voli ravnopravnost i politički teoretičar koji sedi sa desne strane od ove velike moralne gromade svakako bi trebao da zna i da svom kolegi prenese svu svoju političku teoriju.

Nismo mi ovde govorili o željama u obrazloženju amandmana, ovde je neko drugi poželeo neki određeni procenat kada sami, kako je rekao, izađu na izbore. Nisam ga ja terao da izađe sam na izbore, sam je rekao – ako izađemo sami, osvojićemo toliko i toliko, što im ja iz sveg srca želim da se oprobaju i da probaju da postignu taj procenat kod birača, ali bojim se da to neće moći iz prostog razloga zato što ako neko predloži 1.900 i nešto amandman, a pri tom neki budu prihvaćeni voljom Vlade, a ne glasovima, posebno ne svojim glasovima, dakle neko predloži amandman za koji ne dođe na glasanje, taj onda ne sumnja samo u svoj amandman, ako ga je on napisao, on samim tim sumnja u svoju vrednost. Onaj ko posumnja u svoju vrednost, teško da može kod birača da se dokaže da tu vrednost stvarno ima i da je zavredeo da ponovo sedi u ovom parlamentu, posebno ako izađe sam na izbore.

Još nešto, dame i gospodo, vrednost jedne osobe se računa tako što se od njegovih dobrih navika oduzmu loše navike. Kada bi to uradili mom kolegi poljoprivredniku, tu matematiku, ja verujem da bi on bio negativan. Hvala.