Vraćam se na temu, dakle samo podržavam ovaj zakon, a fotografije ću predati ministru pravde pa neka on pogleda da li su autentične. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ništa nisam tvrdio.
S obzirom da su mi dostavljene određene fotografije, moja je obaveza bila da to proverim tako što sam ministru pravde predao te fotografije i nisam tvrdio da su one autentične.
Moj prethodnik je najverovatnije svojim govorom potvrdio autentičnost fotografija koje su nastale, po onome što sam ja dobio krajem 2002. godine, nekoliko meseci pre ubistva premijera u Kuli, gde je…

Izvinite, ja samo kažem…

Gospođo predsedavajuća, vi imate te fotografije, ja sam ih dobio.
Moja je obaveza bila da ih predam ministru pravde, jer se krajem 2002. godine navodno održala, uz organizaciju vlasti, republički savez, uz prisustvo saveznog i republičkog ministra unutrašnjih poslova i budućih potpredsednika Vlade, se održala zabava u korist Jedinice za specijalne operacije, koja je kasnije osumnjičena i određeni pripadnici osuđeni za ubistvo premijera za koga sam ja glasao.
S tim u vezi, ja nikakve insinuacije nisam imao, samo sam fotografije prosledio ministru pravde na dalje postupanje, da on oceni da li se radi o originalnim fotografijama ili se radi o foto montaži.
Moj prethodnik je izgleda potvrdio sve navode koje sam dobio uz te fotografije i još nešto na kraju da kažem, on mene može da pokuša da vređa koliko god hoće. Mene da uvredi može samo bolji od mene, gori nikad. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja mogu delimično da razumem zabrinutost opozicionih poslanika za njihov amandman, odnosno za rešenje koje smo predložili u zakonu.
Odmah na početku moram da kažem da nema ništa lepše od toga za tužilačke pomoćnike da se prime osobe koje na pravosudnom ispitu taj ispit polože sa najvišim ocenama. Dakle, ne da imaju prednost, nego da se moraju zaposliti. Ništa lepše nema od toga da se nečiji trud, znanje nagradi time da neko bude primljen na posao, a ne samo da mu se to shvata kao neka određena vrsta prednosti koja može da se iskoristi a ne mora.
Mi smo kao predlagači zakona to stečeno znanje najvišom ocenom ocenili kao uslov da se neko mora posle prijema sa najvišim ocenama na pravosudnom ispitu, da se taj prijem u tužilačke pomoćnike mora izvršiti, da se takav kandidat mora primiti na neodređeno radno vreme, što do sada nije bio slučaj. Mislim da treba da nagradimo, posebno mlade ljude.
Razumem zabrinutost zbog političkih mogućnosti, zabrinutost zbog funkcionisanja Ministarstva pravde, zbog ministra pravde od onih koji su u svoje vreme to debelo zloupotrebljavali.
Navešću primere. Bivši ministar pravde, gospođa Snežana Malović, je polagala pravosudni ispit pred svojim kumom. Iz toga cenim da se oni boje da ono što su oni radili da se ne ponovi i na ovoj drugoj strani, pa smo stoga i predložili da se tužilački pomoćnici primaju zbog najviših ocena, a ne zbog poznanstava,pa ću reći da je kum bivše ministarke pravde kod koga je po hitnom postupku organizovano to polaganje pravosudnog ispita, bio gospodin koji je uhapšen u aferi „Indeks“, profesor sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu.
S toga, ja cenim zabrinutost opozicije koja zna šta je radila, šta se dešavalo ranije, pa se oni iz tog razloga pribojavaju da se to ne bi ponovilo, ali ne može da se ponovi s obzirom da smo mi kao poslanici predložili da se prijem vrši zbog najboljeg znanja a ne zbog zvanja.
Takođe ću navesti zašto su oni zabrinuti. Recimo, zbog poznanstva eventualnih ministara pravde sa određenim ljudima koji mogu da izvrše prijem, pa, recimo, tužilac za ratne zločine. On primi bivšu ministarku pravde, ali ne sa mesta ministra pravde, već sa mesta iz stranke. Dakle, bila je zaposlena u DS. Posle toga je direktno iz stranke otišla na rad u Tužilaštvo za ratne zločin. S toga su oni zabrinuti da bi i ova vlast mogla da uradi nešto slično, da po političkoj liniji nekog direktno iz stranke premesti u tužilaštvo, što je bio slučaj.
Međutim, ovim zakon se garantije da to nije moguće i ovim članom se upravo govori da se u tužilačke pomoćnike moraju primiti osobe sa najvećim ocenama prilikom polaganja pravosudnog ispita.
Cenim njihovu zabrinutost i zbog nekih drugih stvari, pa ću navesti i primer tužioca koji nikad nije izabran u Skupštini, a radi u Tužilaštvu za ratne zločine. On se zove Bruno Vekarić. Zakon kaže da za tužioce ne može biti izabrano ili imenovano lice koje nije prošlo makar jedan izbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Neka mi neko dokaže da je gospodin Bruno Vekarić bilo kada prošao prvi izbor u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Tog izbora jednostavno nije bilo, ali se on zahvaljujući političkim vezama, zahvaljujući vezama upravo onih koje predlažu onim amandmanom da se izbriše da neko po znanju bude primljen obavezno na neodređeno vreme. Upravo zbog svojih ranijih brljotina, zbog onog što su radili, oni predlažu da mi ovo rešenje, koje pravedno, ukinemo i da ostavimo staro rešenje, da eventualno još uvek preko tužioca i sudija, koje imaju u pravosudnom sistemu, pokušavaju da zapošljavaju svoje ljude iz stranke, da oni zapošljavaju po političkoj liniji, da oni zapošljavaju po zvanju, a ne po znanju, zato što smo mi predložili daleko pravednije rešenje i mislim da ovaj amandman treba odbiti. Hvala.

Po amandmanu ću.
Dame i gospodo narodni poslanici, razumem zabrinutost opozicionih poslanika koji su predložili da se ovaj član briše. Čisto radi naših gledalaca, da bude jasno i njima, predlagači amandmana su predložili da se izbriše član zakona koji smo mi kao grupa narodnih poslanika predložili u Zakonu o tužiocima.
Dakle, mi smo predložili da se u stalni radni odnos prime tužilački pomoćnici koji su pravosudni ispit položili sa najvećim ocenama. Ponovo podvlačim, nema ništa lepše već nagraditi nečiji trud i znanje time što takve osobe ne samo da će imati prednost, nego će biti primljene na rad u tužilaštvu. Mislim da je to najpravednije prema svima koji se trude u svojoj karijeri, u svom školovanju da svojim znanjem, svojim trudom, svojim znojem, svojom upornošću zauzmu određeni položaj, shodno svom znanju da steknu i zvanje.
Mislim da smo predložili jedno pravedno rešenje i čisto radi gledalaca da znaju, koji prate ovaj prenos, da su predlagači amandmana predložili da se takav naš predlog, odnosno takav član izbriše i da ti kandidati imaju prednost, ali ne moraju biti primljeni. Ja već govorim šta smo u ranijoj praksi imali, da bivša ministarka pravde polaže pravosudni ispit pred svojim kumom, koji je uhapšen u aferi „indeks“, da određeni tužilac u Tužilaštvu za ratne zločine bude izabran, imenovan, a da nikada nije prošao prvi izbor u Skupštini, što je zakonska obaveza, da se ne dešava više da u Tužilaštvu za ratne zločine bude primljen bivši ministar pravde, ali ne čak sa mesta ministra pravde, nego iz reda zaposlenih, jer je tada bila u redu zaposlenih osoba u DS, da radi tamo više meseci i da se na poslu pojavi maksimalno tri puta, ali da za tih nekoliko meseci prima platu od 120.000 dinara mesečno.
Da nam se ne bi dešavali takvi propusti, mi smo predložili jedno pravično rešenje da u tužilaštvu budu primljeni tužilački pomoćnici koji polože ispit sa najvišim ocenama i da u takvim situacijama te osobe ne samo da imaju prednost, već da se te osobe primaju na rad na neodređeno vreme. Time smo izbegli svaki mogući politički uticaj, svaki mogući nepotizam.
Evo, ja mogu da se kladim da ja nikog od rodbine u tužilaštvu nemam, ali smem da se kladim da predlagač amandmana ima nekog od rodbine u tužilaštvu. Ako to nije tako, ja ću dati ostavku, ali ako predlagač amandmana ima nekog ko je zaposlen u tužilaštvu, neka onda predlagač amandmana, jedan od njih, podnese ostavku. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću da podržim ova dva zakona - Zakon o razmeni tajnih podataka i informacija sa Španijom…

Ne, nema potrebe, ne mogu oni mene omesti, koliko se ja mogu skoncentrisati i govoriti.
Dakle, podržaću razmenu podataka i informacija za Španiju, s obzirom da već u praksi imamo slučajeve da naše organizovane kriminalne grupe veoma rado borave na teritoriji Španije, takođe i neki naši poznati privrednici, pod znacima navoda, vrlo rado novac koji su na razne načine stekli od sirotinje, pljačkajući siromašne, vrlo rado iznose u Španiju i tamo se uspešno kriju i po nekoliko godina. Dakle, to već imamo u praksi. Da se to ubuduće ne bi dešavalo, razmena informacija i podataka je veoma bitna.
Što se tiče ugovora o naoružanju, ne mogu da podržim diskusiju prethodnog kolege govornika, mog staleškog kolege iz poslaničkih klupa, ne mogu da podržim ono što je on govorio, s obzirom da ne verujem da je njegovo izlaganje proizvod njegovog voljnog iskustva koje je trajalo nula dana, a koje je trebalo da se desi tamo negde 1979-1980. godine. S obzirom da se to nije desilo, ja takvu diskusiju uzimam sa rezervom. Ali, ipak ću reći, da bi građani znali, da u Nišu nije eksplodirala naša municija. Eksplodirala je municija NATO pakta, tako da treba ugovor o zabrani kasetne municije potpisati, ali usloviti da ga potpišu i oni koji su tako rado bacili tu kasetnu municiju na teritoriju naše države, na naše građane, pa i grad Niš.
Još jednom podvlačim, da se zna, nije eksplodirala kasetna municija Vojske Jugoslavije, Vojske Srbije. Na toj teritoriji je eksplodirala municija NATO pakta, ali ja bih svakako pozdravio da je neko to osudio, ali iz prethodnog govora kolege nisam čuo da je on to osudio, već je osudio to što mi nismo potpisali zabranu upotrebe kasetne municije, mada je mi nigde, ni na kome, nismo upotrebili, a na nama su je upotrebili više puta za onih nesretnih 78 dana samo u toku poslednjih ratova.
Podržavam to što naša zemlja potpisuje takav ugovor, s obzirom da oružje vrlo lako može doći u posed međunarodnih terorističkih grupa, kriminalnih grupa itd. Ovaj ugovor je veoma značajan da se izvrši dodatna kontrola oružja.
Što se tiče diskusije nekih bivših ministara odbrane, ja bih voleo da se ispitaju neke druge afere, a ne one koje je on navodio i koje ne postoje, dakle, da se ispita uvoz telekomunikacione opreme i sredstava veze iz Francuske, bez odgovarajućih zakonskih propisa, da se ispita nabavka skupocene medicinske opreme – skeneri, ultrazvučni aparati, magnetne rezonance, za povlašćene firme, bez odgovarajuće zakonske procedure.
Apelujem na ministra odbrane da se pozabavi i nabavkom lekova za zdravstvene vojne ustanove, koja se desila između 2008. i 2012. godine, s obzirom da je firma u vlasništvu fizičkog lica koje zida zgradu zajedno sa bivšim ministrom odbrane na pašnjaku pored Hrama Svetog Save. Postoji mogućnost korupcije. Postoji velika verovatnoća da je neko do skupocenih satova došao na poprilično sumnjiv način, da ne upotrebim neku grublju reč.
Na kraju, da kažem da se radi o čoveku za čijeg mandata smo od hiljadu tenkova došli do 272. Mi seljaci veoma cenimo vojsku, vojska voli seljake, seljaci vole vojsku. Podržavam našu vojsku.
Voleo bih da se ispita i ona afera „pancir“, afera „šlem“ ili kako se to već zvalo, afera „satelit“, kad je prijatelj bivšeg ministra odbrane, zajedno sa druga dva Crnogorca, kupio satelit, odnosno zakupio deo satelita koji će mu dostavljati snimke za 60 i nešto miliona evra, tako da te snimke dobijemo sa 24 sata zakašnjenja. U odluci su učestvovala dva Crnogorca, a nas je zastupao isto čovek koji je rođen u Crnoj Gori, da se ispita i taj slučaj gde smo zakupili satelit, to platili ogromnim parama.
Voleo bih da se ispita, takođe, i nabavka 69.000 šlemova, 69.000 pancira, 69.000 uniformi, s obzirom da smo mi u tom trenutku jedva imali dvadesetak hiljada ljudi koji su mogli biti bojno, ili vojno upotrebljivi, dakle oni koji su morali da nose šlem ili uniformu.
Za svakog vojnika kupljeno je po tri šlema. Tu, druge činjenice, sem propasti, nema. Šta će jednom vojniku tri šlema, tri pancira? Na to bi trebale da odgovore stranke bivšeg režima, ali ja podržavam da se svi mačevi ne pretope u plugove, da imamo i plugove i mačeve, da ono što plug zaradi, da mač sačuva. Mi, seljaci, smo uvek podržavali vojsku. Ne treba se obazirati na to da je o vojnim projektima „vrabac“ i „pegaz“ govorila vinsko-vinogradarska mušica, dakle, to uzmite sa rezervom.
Želim da kažem da će seljaci uvek podržavati vojsku, bez obzira što se u nevolji u gradovima obično od stanovništva koje ne razume vojsku, govorim o tom delu, Bog i vojnik pozivaju samo u nevolji. Kad nevolja prođe, Bog se zaboravlja, vojnik ne poštuje. Mi sa tom praksom moramo prekinuti. Mi moramo podići proizvodnju i svoju ekonomsku moć, podići vojnu moć, da budemo nesumnjiva regionalna sila na Balkanu, koja će biti sposobna za odvraćanje bilo koje sile, pa i one koja je do sada bacala kasetne bombe na nas. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, po pitanju ovih zakona odmah ću reći da ću glasati za ove zakone, jer su pravedni, daju šansu mladima da zamene stare, da sudije i tužioci koji su navršili 65 godina života, bez obzira na godine radnog staža, odu u penziju i da na njihovo mesto dođu mlađi, novi, politički neopterećeni, imajući u vidu da su sudije i tužioci, koji su stari po 65 godina, promenili nekoliko političkih poredaka, da su prošli kroz veoma turbulentna vremena, da su prošli kroz razne političke pritiske kojima i dalje mogu biti podložni, da su prošli kroz sankcije, da su prošli kroz bombardovanje, da su prošli kroz razne nevolje i da je u tom periodu određeni deo bio i podložan korupciji.
Dakle, nema ništa bolje, nego neke ljude, u čiju stručnost zbog okolnosti koju sam naveo možemo navesti blagu sumnju, zameniti neopterećenim ljudima, tim pre što Narodna skupština samo potvrđuje prvi izbor prilikom izbora tužioca i sudija, više nije u nadležnosti pravosuđa na ovaj način na koji bi ova nadležnost bila do dve hiljade i neke godine. Dakle, sudstvo, pravosuđe, tužilaštvo je nezavisno od ove vlasti. Dakle, u svakom smislu, od bivše, zbog one reforme i deforme pravosuđa, baš nisam siguran.
Mislim da je vreme da se mlađima da šansa i sa tim u vezi ja pozdravljam posebno odredbu koja govori da se oni ljudi, koji su položili pravosudni ispit, mladi ljudi sa najboljim ocenama da obaveznost zasnivanja radnog odnosa u tužilaštvu za njih bude obavezna. Dakle, da neko ko je bio najbolji, ko je imao najbolje ocene, ko radi kao pripravnik u tužilaštvu, da njegov prijem na rad na neodređeno vreme bude obavezan.
Dakle, ne treba više raditi ono što je radila stranka bivšeg režima. Samo da podsetim da su nama zaposleni iz političkih stranaka direktno išli u tužilaštvo na platu 120.000. Dakle, neko ko je bio zaposlen u političkoj stranci, zahvaljujući time što tvrdim da su tužilaštvo i pravosuđe nezavisni od sadašnje vlasti, ali nije od bivše, u izbornoj kampanji 2014. godine direktno je osoba iz radnog odnosa iz jedne stranke bivšeg režima prešla u tužilaštvo, što je očigledan dokaz politizacije tog tužilaštva i celog pravosudnog sistema. Mislim da je na takav način vraćena neka politička usluga koja je učinjena od te osobe koja je imala izuzetno velikog uticaja na tzv. reformu i deformu pravosuđa. Dakle, ta ista osoba, koja je imala izuzetan uticaj, je iz političke stranke u kojoj je bila zaposlena prešla na rad u tužilaštvu na platu od 120.000 dinara i za tih četiri-pet meseci se nijednom nije pojavila na poslu.
Tužilaštvo i pravosudni organi ne mogu biti korpa za političke otpatke, već moraju da uistinu budu jednaki prema svima. Oni ne smeju da budu podložni pritisku vlasti političkih stranaka, oni moraju biti otporni na to, ali očigledno je da naše pravosuđe i naše tužilaštvo još uvek podleže pritiscima onih za koje misle da su njihovom zaslugom obezbedili te stalne sudijske i tužilačke funkcije.
Nama to ne sme da se dešava. Pravosuđe ne sme da bude partijsko i naši građani danas treba da znaju da Skupština Republike Srbije i Vlada Republike Srbije ni na koji način ne mogu da utiču više na nezavisnost pravosuđa i s tim u vezi treba da znaju da se uglavnom o tome pita Veće tužilaca i Visoki savet sudstva. Dakle, mi nemamo direktne ingerencije, kao što je to nekad Skupština imala, na pravosuđe, tako da znaju da kad se neko ogreši o njih, kad neko nesavesno obavlja svoju tužilačku i sudijsku funkciju, da to nema veze sa novom vlašću, da to uglavnom ima veze sa reformom pravosuđa koja je izvršene pre dolaska nove vlasti, dakle, pre 2012. godine.
Znači, u potpunosti podržavam ove zakone o tužiocima i sudijama. Mislim da je realno da neko ko ima 65 godina nekom mlađem prepusti svoje radno mesto, odnosno da pravosuđe, tužilaštvo i sudije podmladimo na način da će doći neki novi ljudi koji će biti potpuno politički neopterećeni, otporni na političke i druge pritiske, a već sam naveo primere šta nam se sve dešavalo u praksi, pa čak i u izbornoj kampanji 2014. godine, gde je jedan tužilac primio direktno iz stranke na rad u tužilaštvo osobu koja je sa radnog mesta iz stranke otišla u tužilaštvo. To je direktan dokaz da su nam tužilaštvo, još uvek na određeni način, i pravosuđe politički instruisani.
Što se tiče legalizacije, takođe, podržavam taj zakon i apelujem na građane da legalizuju svoje objekte, da na takav način ispune neku svoju obavezu, a i da mogu da se tim objektima koriste u razne svrhe, komercijalne, dizanje kredita, itd.
Na kraju, želim svim građanima koji slave danas slavu, da čestitam slavu, da im poželim puno zdravlja, sreće, njima i njihovim gostima sve najbolje, da naredne godine budu berićetnije nego prethodne. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao i kod svih predloga, uvek postoji dilema da li ćete da glasate za ponuđeni predlog ili nećete. Nisu u pitanju samo predlozi zakona, nego i predlozi amandmana.
Dakle, opredeljivanje oko toga da li ćete glasati ili ne ne zavisi samo u ubedljivosti onog ko govori. Čak nekada ne treba da znači da li je onaj koji je pre vas govorio govorio tačno ili je iznosio netačne podatke. To zavisi i od toga da li predlagač glasa za svoje amandmane.
Dakle, više puta, a vi ste mi svedoci, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam glasao za predloge opozicije, pa i za predloge amandmana ovih predlagača, ali se desilo gotovo neverovatno nešto, da na dan glasanja i u vreme glasanja sam predlagač nije glasao za svoje amandmane i ne samo da ne glasa, već ne bude ni prisutan, izađe iz sale, što samim tim govori o sumnji samog predlagača o kvalitetu amandmana koji je sam podneo.
Ako neko podnese amandman za koji ne želi da glasa i ne želi da prisustvuje u vreme glasanja kada se glasa za njegov amandman, takav predlog, ma kakav da je, više za mene nije ubedljiv. Dakle, nekoliko puta sam pokušao da argumentovano, a od strane opozicije, za neke amandmane da glasam, ali sam ustanovio da ovi predlagači ne glasaju sami za sebe.
Ovde se kao jedan od razloga spominju 90-te. Devedesete godine su za mene 1981, 1982, 1983, 1984, 1985, 1986, 1987, 1988. i 1989. To je za mene deveta decenija i to su za mene 90-te godine i bojim se da je predlagač amandmana malo pogrešio zato što obično kod naših ekonomista, a obično i kod političara, 90-te godine, odnosno 1989. godina je merilo za neku bolju budućnost. Obično ljudi kao da govore o nekim boljim godinama i šta bi želeli, želeli bi da imaju ekonomski razvoj i ekonomsku snagu kakva je bila do 1989. godine. Za mene su to 90-te godine i znam šta se proizvodilo, šta se izvozilo, ali posle 90-tih godina došle su 2000. Posle 2000. godine došle su neke desete godine.
Četrnaest godina je neko vladao i imao je priliku da popravi sve ekonomske parametre. On to nije učinio, samo je emitovao socijalna prava koja nije imao ko da plati. Pošto to nije imao ko da plati, taj izdatak se nadoknađivao prodajom kompletnog društvenog kapitala, a kada ni to nije bilo dosta, onda su, a među njima je i predlagač koji je ovaj amandman predložio, za ta emitovana prava, koja nije imao ko da plati, kada nije bilo dovoljno društvenog kapitala, kada se nije rasprodalo sve bud zašta, kada nije bilo dovoljno novca zbog toga onda se pribeglo zaduživanju, odnosno podizanju kredita i time su se samo problemi odlagali za budućnost i danas oni koji su gotovo usmrtili srpsku privredu, oni koji su je potpuno devastirali uz pomoć svojih stranačkih prijatelja, danas oni nariču i govore kako je to nekada bilo, kako su za sve krive 90-te, a uglavnom, kao što sam i naveo, 90-tih godina smo imali neki ekonomski razvoj i neku ekonomsku snagu koju smo izgubili, a više smo izgubili ne zbog sankcija. Dakle, u odnosu na sankcije i na bombardovanje, više smo izgubili od 2000. godine nego što smo izgubili 1991, 1992, 1993, 1994, 1995. godine, pa sve do 1999. godine. Mislim da smo 2000. godine doživeli pravi cunami, da smo doživeli ekonomsku katastrofu koja je praćena velikim izdacima koje nije imao ko da plati i stoga ne mogu da podržim ovaj amandman.
Ubuduće ću dobro razmisliti da li ću bilo koji amandman, bez obzira na ubeđivanja i na ubedljivost govornika, podržati od ovih predlagača, s obzirom da je Srbija i previše ozbiljna stvar da bi ponovo bila prepuštena njima. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, da naši gledaoci ne bi imali zabludu, ne radi se o ispravljenom tehničkom nedostatku amandmana, to niko nije ispravio. Dakle, koliko se ja razumem u Poslovnik i proceduru u Narodnoj skupštini, ispravku amandmana možete podneti do sednice Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Dakle, ukoliko to niste uradili pre sednice odbora, ne možete na samoj sednici podnositi ispravku svog amandmana.
Ako je neko želeo da predloži tehnički ispravan amandman, on je imao priliku sve do sednice odbora.
Ja jesam zemljoradnik po profesiji, nisam seljak iz grada, nisam seljak na privremenom redu, nisam vinogradar kalemar, nisam baš boravio na visinama Fruške gore, ja sam malo niže, ali sam uspeo da pročitam Poslovnik i da ispoštujem proceduru Narodne skupštine.
Ukoliko predložite amandman koji nije tehnički ispravan, on se odbija. Ukoliko želite da tehnički ispravite taj amandman to morate da uradite pre sednice Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo.
S obzirom da predlagač to nije učinio, ne može na samoj sednici da kaže – ja sam se malo prisetio, evo predlažem ispravku amandmana i sve je rešeno, samo je ostalo još vi da usvojite.
Naravno da ne verujem da baš oni nisu znali da se te ispravke moraju podneti na vreme, već je to otprilike poruka, pokušaj poruke biračima - evo mi hoćemo da to uradimo, a ovi neće da prihvate. Dakle, mislim da je predlagač namerno predložio tehnički neispravan amandman da bi samo verbalno zastupao određene staleže, a u praksi se umesto u penzije novac odlije u neke subvencije za nepostojeće sadnje, za imaginarne sadnje na parcelama koje se zakupljuju devet meseci kasnije.
Na takav način se od penzionera uzme recimo 6.000 seljačkih penzija, pa onda prodate sve to, pa se onda zbog zemljišta koje treba izvršiti restituciju ne možete to da uradite, onda još 6.000 penzija treba isplatiti pravnim sledbenicima, pa na takav način samo na jednom odlivu izgubite 12.000 najmanjih zemljoradničkih penzija i onda dođete u Skupštinu kad uzmete 12.000 zemljoradničkih penzija, stavite u džep i zastupate penzionere kojima ste uzeli samo jednim aktom za tri godine nepostojeće sadnje na nepostojećoj parceli, koju ste zakupili devet meseci kasnije, kroz kako oni to kažu kombinaciju, kada ste ih oštetili za 12.000 penzija u vrlo kratkom roku dođete i zastupate penzionere čiji ste novac na takav način potrošili, prelili u svoje džepove i džepove svojih prijatelja.
Onda takvu subvenciju podelite sa tajkunom na ravne časti, dva dela njemu, jedan deo vama. Ako treba ja sam voljan da pokažem i taj račun odnosno raspodelu plena posle deobe 12.000 seljačkih penzija 2007. godine za prolećnu sadnju, koja je izvršena u novembru 2007. godine. Radi se o prolećnoj sadnji vinove loze na parceli koja je zakupljena u novembru 2007. godine, a navodno je sadnja izvršena u martu 2007. godine.
Pitam se kako se to sadi u proleće u novembru vinova loza i to na posedu koji ste zakupili od države devet meseci kasnije koji nije bio uopšte predviđen, nije bilo saglasnosti za investiciona ulaganja, već je parcela bila predlagana samo za ratarenje na pet godina. Ko još sadi vinovu lozu na pet godina? Koja to država daje subvencije na vinovu lozu koja se sadi na pet godina, da bi se dozvola izdala tek 2012. godine za sadnju vinove loze, a premija povukla još 2007. godine?
Na takav način izgubimo 12.000 penzija samo kod jednog čoveka, dakle samo na jednoj kombinaciji, a takvih kombinacija je bilo na hiljade. Zato smo sada u prilici da usput dok se trošili te pare emitovali su razna prava koja nije imao ko da plati i zato smo sada u prilici da ne uzimamo od penzionera, već da ne možemo dovoljno da dotiramo iz državne kase da bi penzije bile pune, da bi ostale iste i veće, s obzirom da je potrošeno ono što nije zarađeno na razne načine.
Već sam prikazao koje kombinacije. Zbog toga smo u prilici da moramo da smanjimo dotacije privremeno za penzionere zato što je neko daleko pre nas potrošio silne pare na silne kombinacije i pri tome unapred oštetio penzionere. Ako bi se tako nastavilo za godinu dana uopšte penzija ne bi bilo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po povredi Poslovnika, ali sam se složio da date opozicionom kolegi pravo prvenstva s obzirom da se uvek zalažem da opozicija ima malo veća prava. Ta prava, gospođo predsedavajuća, i o tim pravima moramo govoriti.
Reklamiram član 106. stav 3. – za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, podvlačim – ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.
Moram da skrenem pažnju na činjenicu da čim se javi neko iz vladajuće koalicije da govori po amandmanu prof. Pavićević ustane, maše Poslovnikom, usput maše i nekim papirima. Rizikujemo, maše permanentno, maše energično, maše ko Pera ventilator, što naš narod kaže. Rizikujemo da navučemo neku prehladu ovde. Na stranu prehlada, na takav način se ometaju govornici da smisleno govore, da iznose svoje misli jer nije lako govoriti ukoliko vam neko skoči odmah čim uzmete reč, skoči ispred vas, počne mahati papirima. U tom slučaju ste dekoncentrisani i ne možete jasno i smisleno da govorite, s obzirom da na takav način uspešno možete biti ometani.
Poštujem pravo opozicije čak da se izrugava Vladi, ali moramo voditi računa i o nekoj meri. Dakle, njihovo je pravo da vrše opstrukciju. Njihovo je pravo da vrše destrukciju. Njihovo je pravo da podnose amandmane, da li su smisleni ili besmisleni. Nema nikakvih razloga da to sada ocenjujemo, ali se mora poštovati dostojanstvo Narodne skupštine…

Rekao sam, član 106. stav 3.
Ne tražim da se o tome glasa. Samo da se vodi računa jer čovek stalno stoji ovako.
Zahvaljujem.

Ne.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, poštovana predsedavajuća, cenim predlog koji su kolege poslanici podneli, ali ne mogu da glasam iz nekoliko razloga za ovaj amandman. Prvo, što mislim da Republika Srbija mora da ispunjava svoje međunarodne obaveze, a sredstva koja su amandmanom uskraćena, uskraćena su na poziciji - ispunjenje međunarodnih ugovora, čini mi se, što se tiče „Fijata“, „Er Srbije“ itd. Te ugovore su potpisale dve vlade. Što se tiče „Fijata“, potpisala je jedna Vlada, a što se tiče ugovora sa „Er Srbijom“, to je potpisala druga Vlada. To su međudržavne obaveze koje Vlada Republike Srbije mora da ispuni i ovaj iznos koji je naveden u rebalansu budžeta je iznos koji Vlada Republike Srbije po međunarodnim ugovorima koje su potpisale dve prethodne vlade mora da ispuni do kraja godine. To je jedan razlog.
Drugi razlog je što ta sredstva predlagač amandmana, 35 miliona, za koliko bi uskratila ugovorne obaveze po ovoj poziciji o kojoj sam pričao, je namenila na pozicijama – dotacije nevladinim organizacijama u Ministarstvu za zaštitu životne sredine. Dakle, izuzetno ceneći životnu sredinu, ceneći organizacije koje se bave životnom sredinom, za njihov rad je za celu godinu izdvojeno 26 miliona dinara, a predlagač amandmana traži da se izdvoji još 40%, još dodatnih 10 miliona dinara za nevladine tzv. NGO organizacije na poziciji zaštite životne sredine, što znači da ta sredstva ne idu direktno za zaštitu životne sredine, već indirektno preko nevladinih organizacija treba da budu iskorišćena u tu svrhu.
S tim u vezi, moram da kažem da ta povećanja na prvi pogled izgledaju da su 40%. Međutim, kad malo bolje razmislite, s obzirom da je do kraja kalendarske godine ostalo svega dva meseca, predlagač je predvideo da se sredstva u naredna dva meseca, da bi se, ukoliko bi se usvojio ovaj amandman, ispunio ovakav predlog, nevladine organizacije bi morale da troše 400% više sredstava mesečno nego što su do sada trošile, jer su imali negde dva zapeta nešto miliona dinara mesečno, a sada bi u naredna dva meseca dobili još dodatnih pet miliona, što je jako preveliko uvećanje, odnosno 10 miliona dinara bi trebalo da utroše samo u naredna dva meseca, s obzirom da se ne radi o budžetu, već o rebalansu budžeta. Što je puno - puno je. Između privrede i nevladinih organizacija u narednih dva meseca, ja biram ipak privredu, mada poštujem i nevladine organizacije, posebno zaštitu životne sredine.
Drugi deo predloga se odnosi na usluge arheološkog nasleđa. Predlagač amandmana je predvideo da se umesto 124 miliona dinara za arheološka nasleđa na poziciji Ministarstva kulture, na uštrb one stavke koja je predviđena za privredu i ispunjenje međunarodnih ugovora za „Fiat“ i „Er Srbiju“, da se na uštrb te pozicije dodeli novih 35 miliona i da se za arheološko nasleđe izdvoji 159 miliona 670 hiljada dinara. To je povećanje od nekih 30% i pitam se kako će ta ustanova kulture za arheološko nasleđe uspeti da potroši u naredna dva meseca 35 miliona više nego što je predviđeno, s obzirom da je svakog meseca za njih predviđeno 10 miliona dinara. To znači da bi u naredna dva meseca umesto 10 miliona trebalo da troše 27,5, što je preveliko povećanje, imajući u vidu ovaj predlog amandmana ukoliko bi ga usvojili.
Iz tih razloga ne mogu da podržim i da glasam za amandman kome se, sa jedne strane osporavaju ugovorne obaveze koje su potpisivanjem ugovora preuzele dve vlade i stavile na teret države da bi se za 300 do 400% u naredna dva meseca povećale dotacije nevladinim organizacijama i organizaciji koja se bavi arheološkim nasleđem.
Mislim da je to puno i da predlagač amandmana nije vodio računa da se ne radi o celoj godini, već da se radi samo o naredna dva meseca. Između privrede i ovog javnog sektora ja uvek biram privredu. Zato prednost dajem poziciji koju je Vlada predvidela, a to su ispunjenja međunarodnih obaveza za privredna preduzeća koja sam naveo.