Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, već sam se javljao po ovom članu, po amandmanu koji je izazvao burnu raspravu, toliko burnu u kojoj su učestvovali razni akademski građani i razni profesori. Posle svih tih diskusija jedino što mi je drago je što nisam profesor.
Način na koji je vođena ova rasprava meni ukazuje da sa pravom mogu biti zabrinut za buduće akademsko obrazovanje naših srednjoškolaca i naših studenata. Tolike su razlike ispoljene, toliko su profesori bili pristrasni, da je svako više branio ne svoje znanje, ne svoje zvanje, već je branio svoju političku stranku, pa i svoje političke lidere.
S tim u vezi, pravim razliku između znanja i zvanja. Voleo bih da postoji neka komisija, koja naravno ne može biti parlamentarna, to profesori moraju da reše između sebe. Nije ovo Srpska akademija nauka, ne dolaze ovde samo profesori univerziteta, doktori i advokati, trebalo bi da budu prisutni i radnici i seljaci u daleko većem broju, domaćice, trebalo bi da budu čak i hendikepirani, osobe koje nemaju čak ni osnovne fizičke uslove da prate sednicu, pa bi morali da imaju određena pomagala.

Govorim o amandmanu, daleko više nego što su to govorili drugi. Imam pravo da napravim uvod, da dođem do te akademske čestitosti, da dođem do tih građana i građanki koje se spominju. Imam pravo da kažem da ovu akademsku čestitost imaju pravo isključivo da rešavaju profesori između sebe, na univerzitetima, naučnim skupovima itd. Što se mene tiče, svima njima bih ja priznao zvanja i znanja koji bi mi napamet rekli naslove svih svojih naučnih radova koje su objavili ili doktorskih disertacija. Uopšte ne bih postavljao pitanje njihovih diploma, samo da svako od njih kaže naslov teme disertacije na kojoj je doktorirao i naslove svojih naučnih radova. Time bi se rešili mnogi problemi.
Bojim se da po pitanju te akademske čestitosti, čak i akademske pismenosti ne bi daleko došli. Slušao sam ovde neke doktore koji su govorili – pacijenti se pregleđuju. U Zakonu o potrošačima jedan dr prof. je rekao – mereno na vazi. Znači, mereno na vagi. Ako neko ko je akademski obrazovan to kaže ovde u Narodnoj skupštini – mereno na vazi, onda sa pravom mogu da postavim pitanje, ne akademske čestitosti, već mogu da postavim pitanje akademske pismenosti, odnosno šta će naši studenti da nauče od takvih profesora i šta će posle ove rasprave na ovoj sednici da nauče o akademskoj čestitosti od takvih ljudi? Sa pravom sam zabrinut za naše buduće studente, za naše buduće akademce, gledajući ko treba da ih nauči toj akademskoj čestitosti.
Takođe, ovde se upotrebljavaju termini „građani i građanke“. Vlada upotrebljava termin „prema javnosti i građanima“, neki poslanici koji su akademski obrazovni upotrebljavaju termin „građani i građanke“. Ako Vlada upotrebi termin „građani“, ona misli na državljane, ako poslanik koji je profesor upotrebi termin „građani i građanke“ onda on misli na demografsko određenje prilikom čega želi da utvrdi tu akademsku čestitost, onda se to odnosi samo na građane i građanke koji žive u gradovima. Postoji nekoliko termina, postoji selo koje se zove Građani u Crnoj Gori, ima 23 stanovnika, postoji pleme u Crnoj Gori koje se zove Građani. Kada neko navede u amandmanu, ne složi se sa Vladom da budemo otvoreni prema javnosti i građanima, već da to podeli na građane i građanke, onda on ne misli na državljanstvo, on misli isključivo na stanovnike gradova.
Ako ćemo već tu akademsku čestitost da otvaramo prema građanima i građankama, hajde da sada kada dođu zakoni o subvencijama, zakoni o poljoprivredi itd, da ja tražim da se u zakon unese poljoprivredna i seljačka čestitost, da budemo otvoreni prema seljankama i seljacima i da poštujemo principe i pravila seljačke čestitosti, kada već postoji akademska čestitost koju treba uneti u zakon zato što se radi o obrazovanju. Onda ćemo, kada dođu zakoni o poljoprivredi, lepo da unosimo seljačku čestitost. Dakle, kada može da bude akademska čestitost, može da postoji i ova druga. Onda bismo došli do mnogo čega.
Seljačka čestitost znači sledeće. Jedan profesor je ovde govorio – kada izađemo napolje videćemo da sija Sunce i ne može nas niko ubediti da pada kiša. Po pitanju seljačke čestitosti, kao i prema pitanju ove akademske, nas su ovde ubedili da je proleće u novembru. Po pitanju kada treba dobiti, kada ovi seljaci iz grada sa svojom akademskom čestitošću dođu na selo, onda kada dođemo do seljačke čestitosti, ona ne postoji. Onda nas neko ubedi da je u novembru bilo proleće, pa povuče subvencije na površinama poljoprivrednog zemljišta koje je zakupio na pet godina, u novembru, 7. novembra 2007. godine. Onda nas oni ubede da seljačka i akademska čestitost može da bude takva kad akademci uzmu da budu seljaci, da može da bude proleće i u novembru. Kiša leti može da padne, dragi moji profesori, leto je varljivo, može očas posla da padne kiša, grad, hoće da pobije useve, hoće da pobije vinograd, ali nikako ne može da bude proleće u novembru, bar ne u Srbiji.
Kada neko uzme subvenciju da je zasadio vinograd u proleće, za prolećnu sadnju 2007. godine, a do parcele od 52 hektara kao u Krčedin dođe u novembru, veliko je pitanje seljačke i akademske čestitosti tog pojedinca – kako je uspeo da Vladu i Ministarstvo ubedi u tu svoju akademsku i seljačku čestitost i premijersku čestitost i ministarsku čestitost da se proleće desilo u novembru, 7. 11, kada je to gotovo nemoguće.
Povuče 525 hiljada eura, bude tri godine seljački i akademski čestit, uzme subvencije, prestane da bude zemljoradnik i za tri godine unovči tu svoju profesiju, taj svoj pokušaj da postane poljoprivrednik.
Dakle, možemo da govorimo o raznoj vrsti čestitosti, ne samo akademskoj, kada dođu sledeći zakoni koji su o veterini, poljoprivredi itd. Onda ću da insistiram sa punim pravom kako vi profesori insistirate da Skupština se bavi vašim akademskim pitanjima, da i mi uvedemo seljačku čestitost, onda radnička čestitost, čestitost domaćica, itd. Ali, se bojim da ovde imamo pokušaj jednog bivšeg ministra, saveznog ministra unutrašnjih poslova, koji je posle toga bio i premijer, kome su uzgred budi rečeno, dok je vršio tu funkciju, u državi članici ubili premijera, da je to pokušaj obračuna sa novim ministrom unutrašnjih poslova, republičkim, koji na čestit način radi svoj posao i ja…

Dozvolite samo da završim. Mislim da nije tema amandman, da nije tema akademska čestitost, da je to pokušaj suđenja jednog ministra nad drugim ministrom, i mislim da je tačna ona poslovica, „da onom ko je vladao nad drugima nikada ne odgovara vlast drugima nad njim samim“.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, ja ću svakako podržati ovaj zakon, jer se njime tehnički produžava rok u kome će zdravstvene knjižice biti zamenjene odgovarajućim karticama.
S obzirom da se kod nas uvek kasni, za mene je sasvim razumljivo da se u ovom procesu mora produžiti rok do 31. decembra 2016. godine.
Pitanje našeg zdravstva je usko vezano i sa ekonomskom snagom ove zemlje. Prirodna i stvorena dobra treba da služe da svako ima pravo na pošten posao, na pristojnu zaradu, na dostupno školstvo i zdravstvo, da možemo da školujemo one koje hoće, a da možemo da lečimo i one koji neće da se leče.
Sistem zdravstvene zaštite, obim zdravstvene zaštite i usluga direktno je vezan i za ekonomsku moć zemlje, odnosno za BDP. Izdvajanja iz BDP u našoj zemlji zavisi od procena je 6% do 8% BDP i kada bi tako pogledali, možda i ne zaostajemo u zemljama u okruženju. U Evropi je to prosečno između 9% i 12%, u SAD negde oko 16%. Kada bi gledali na neke zemlje kao što je, recimo, Hrvatska, i kada bi gledali procenat, onda bi to moglo da nas dovede do zaključka da mi ne izdvajamo toliko malo gledano u procentima, ali kada pogledamo koliko je tamo BDP, koliko on iznosi, mislim da susedna Hrvatska ima 50 milijardi BDP. Dakle, ukoliko se kod njih izdvaja 6% do 8%, onda je to daleko veća suma na daleko manji broj ljudi, jer Hrvatska ima četiri ili nešto malo više miliona stanovnika, dok Srbija ima gotovo 50% više stanovnika i izdvala sličan procenat iz BDP. Kada se to preračuna u novac, to je daleko manja suma i daleko manja po glavi stanovnika nego što je u Srbiji. U Srbiji se izdvaja od 250 do 260 evra, ali ni taj podatak nije tačan zato što se za privatne usluge najverovatnije plati još toliko, pa na ovaj ili onaj način izdvajamo, što kroz obavezno osiguranje, što kroz dopunske privatne usluge, oko 500 evra po stanovniku.
Da bi ostvarili svoje pravo na dostupno zdravstvo, da li možemo da lečimo i one koji hoće i one koji neće, mi moramo da imamo i odgovarajuće zdravstvene knjižice, odnosno kartice o kojima je danas reč.
Ono što su moje kolege do sada govorile, koji su se zalagali za zemljoradnike, sem kolege koji je pre mene govorio, koji to nije pomenuo, ali on je bio zemljoradnik u pokušaju, dakle, oni su u specifičnom položaju. Najugroženija kategorija su zemljoradnici, oni koji daju najveći doprinos našem BDP-u, uz dijasporu, koja daje pet milijardi dolara godišnje, deviznih doznaka, koji nam šalju iz inostranstva da bi mogli da opstanemo uopšte kao narod i kao država. Zemljoradnici su oni koji nam daju stratešku sigurnost.
Međutim, najveća nepravda je napravljena prema njima i prema radnicima, posebno prema radnicima kojima poslodavac ne uplaćuje zdravstveno osiguranje. Dakle, takva vrsta radnika kojima, ne njihovom greškom, poslodavac nije uplatio zdravstveno osiguranje, oni nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu, dok osobe koje nisu zaposlene, koje su prijavljene na Birou za zapošljavanje, na Zavodu za zapošljavanje, oni to pravo ostvaruju.
Dakle, u ovoj državi je bolje biti nezaposlen radnik, primati neka primanja, ukoliko ih ima sa Biroa za nezaposlene. Tu ste zdravstveno i socijalno osigurani, ali ukoliko radite i kažnjeni ste već da vam poslodavac nije isplatio platu, nije uplatio doprinos, u tom slučaju ne možete ni da se lečite, pa ukoliko se i povredite na radu, vaša prava na lečenja su nikakva,. Dakle, gotovo je neverovatno da nezaposleni imaju veća prava od onih koji su zaposleni, koji na ovaj ili onaj način, bez obzira da li im poslodavac nije uplatio PIO, prave neki društveni proizvode, prave neku robu, a roba je novac.
Takva vrsta radnika ostala je potpuno nezaštićena i gotovo je neverovatno da možete da vidite da na Biro, kada istakne onaj rok za prijavljivanje, nešto pre isteka za prijavljivanje nezaposlenosti, oni koji dolaze na Biro za zapošljavanje, dolaze često automobilima koji su vredni pod 30, 40, 50 hiljada evra, čisto da bi produžili, da bi se prijavili na Zavod za zapošljavanje i produžili, overili svoje knjižice, time stekli pravo da obezbede sebi i svojim porodicama zdravstveno osiguranje. To pravo oni koji rade nemaju, iako prave neki društveni proizvod, pravo na zdravstvenu zaštitu nemaju samo zato što im poslodavac to zdravstveno osiguranje nije naplatio.
Kolega iz Topole, predsednik opštine, govorio je o pravima zemljoradnika i dodao bih da su zemljoradnici još ugroženiji nego ovi radnici koji rade i ne primaju platu, nisu im uplaćeni doprinosi, nemaju pravo na zdravstvenu zaštitu.
Zemljoradnici su još više ugroženi time što oni jednom godišnje okrenu novac u toku godine, dakle, nemaju četiri žetve u toku godine dana, a porezi i doprinosi se plaćaju kvartalno i ukoliko nemaju novac, ukoliko nije bila žetva, ukoliko nisu prodali svoj proizvod, ukoliko su ga čak prodali, pa su prevareni, pa nisu naplatili, u tom slučaju oni ne mogu redovno da finansiraju zdravstveno osiguranje, a ne mogu da biraju vreme u koje će se razboleti. Ukoliko se razbole u ono vreme kada nisu servisirali svoje obaveze, u tom slučaju nemaju pravo na lečenje ili ga imaju ukoliko to plate iz privatnih džepova.
Dakle, em nemaju pravo, em moraju to da plate iz sopstvenih džepova, em kroz protok vremena oni to moraju da plate, odnosno ukoliko ne plate zaostale rate zdravstvenog osiguranja kao pojedinci, kao zemljoradnici, njima se pleni imovina odnosno sredstvo rada, plene se traktori, pleni se zemljište, izlaže se na licitaciji i prodaji da bi se namirila obaveza u vremenu i u delu kada uopšte nisu imali pravo da se leče, s obzirom da zbog toga što obrću novac samo jednom godišnje nisu servisirali svoje obaveze jer jednostavno nisu bili u prilici.
Kod radnika to nije slučaj. Ukoliko on promeni poslodavca i zaposli se na nekom drugom mestu, njega redovno prijave na PIO i zdravstveno osiguranje i u tom slučaju radnik samo nastavlja. U tom trenutku on ima pravo da se leči, dok kod zemljoradnika, ukoliko nije platio neki prethodni period, u sledećoj godini, ukoliko ne servisira svoje obaveze, on ponovo gubi ta svoja prava, a pri tom, bez obzira što ih nije koristio, njemu se imovina pleni. Stoga apelujem i na ministra i na Vladu da nađu odgovarajuće rešenje da u takvim slučajevima ljudi koji nisu imali pravo da se leče ne moraju da prinudno plaćaju obaveze za vreme u kojem nisu imali nikakva prava po pitanju tih obaveza.
Dakle, zemljoradnici su posebno u teškom položaju, tim pre što i za PIO, bez obzira što su napunili 65 godina, što su imali recimo samo pet ili šest godina staža u poljoprivredi, ne mogu da ostvare pravo na penziju, a recimo za zaostali dug iz PIO se pleni imovina, pleni im se zemljište, traktori, mehanizacija, iako nikada, s obzirom da ne mogu da imaju 15 godina staža u poljoprivredi jer su napunili 65 godina, neće imati pravo na penziju. Em nisu imali penziju, em im se penzijski staž naplaćuje silom, em im se pleni sredstvo rada sa kojim bi oni želeli da i dalje rade i da ostvaruju neki društveni proizvod, da prave hranu, da proizvode.
Njima se pleni i zemljište i imovina za penzijsko-invalidski staž, za zdravstvene usluge koje nisu koristili i za PIO koji nisu plaćali, s obzirom da nisu mogli da ostvare neophodan staž u poljoprivredi od 15 godina, nisu u određenom roku plaćali to, nemaju pravo u 65. godini na penziju, a njima nje penzijski staž naplaćuje silom, bez obzira da li će ostvariti ili neće ostvariti tu penziju.
U potpunosti sam voljan da podržim ovaj zakon. Kao predsednik Narodne seljačke stranke bio sam dužan da podržim sve kolege koji su govorili o nepravdi koja je naneta poljoprivrednicima koji su bez obzira na vojne i ekonomske pritiske kojima je naša zemlja bila izložena, uspeli da nas u najgore vreme održe, da nam održe glavu iznad vode, da totalno ne propadnemo.
Stoga smo posle 2000. godine, posebno kolege koje su preuzele vlast 2000. godine treba da budu svesni da smo bili u nekoj moralnoj i svakoj drugoj obavezi da ono što su poljoprivreda i zemljoradnici žrtvovali od 1990. do 2000. godine i, naravno, uz radnike koji sada ostaju bez posla, da im poslodavci ne uplaćuju doprinose, koji ostaju bez zdravstvenog osiguranja, dužni smo i u obavezi smo da prema tim ljudima koji su podneli najveći teret vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je naša zemlja bila izložena, koji i dan danas na svojim plećima zarađuju ono što mi delimo emitovanjem raznih prava, pa i ovih socijalni prava, u obavezi smo da zbrinemo takve ljude.
Zato se pridružujem kolegama koji žele da zdravstveno osiguranje bude dostupno svim građanima, kao što je dostupno za, recimo, 1,2 miliona ljudi koji nisu zaposleni, koji su nezaposleni ili su primaoci nekih socijalnih pomoći. Pridružujem se kolegama, a i ranije sam to govorio, da zdravstveno osiguranje i zdravstvena zaštita bude dostupna svima i da se iz BDP-a izdvaja određeni procenat da bi se svi zdravstveno zbrinuli, imali pravo svi da se leče, pa i oni koji ne žele, odnosno kad zateknemo nekog bolesnog koji uopšte ne želi da se leči, naša je ljudska obaveza, solidarna obaveza da doprinesemo.
Znam da nema dovoljno novca. U ovoj Skupštini se uvek raspravlja samo kako da podelimo pare. Nikada ne raspravljamo o tome kako da zaradimo pare. Već sam govorio o tome da oni koji pare zarađuju, da često budu izopšteni iz nekih prava koje imaju čak i oni koji ne rade. U tom smislu, podržavam sve kolege koji se zalažu da sva ta prava za zdravstvenu zaštitu budu dostupna svima, ali takođe, apelujem na kolege, da ubuduće raspravljamo kako da iz poljoprivrede, prerađivačke industrije i energetike zaradimo što više i da taj procenat koji se izdvaja za zdravstvo možda ostane isti, ali da u numeričkom broju, odnosno da ta količina novca bude daleko veća, jer rastom BDP uz ovaj procenat, porašće nam i iznosi koje ćemo izdvajati za zdravstvo i tako će zdravstvo biti još efikasnije i dostupnije svima. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, poštovani ministre, poštovani saradnici ministra, takođe sam nezadovoljan zato što pojedine tačke nisu na dnevnom redu. Mislim da je ovih sporazuma malo, da treba štedeti vreme, da treba štedeti na porezu građana, da se ovde mogao naći još neki sporazum, a video sam da tu ima nekih sporazuma iz oblasti veterine sa Albanijom i voleo bih da je taj poljoprivredno-veterinarski projekat ovde.
Kada je bilo govora o veterini, prethodni kolega, moj profesionalni kolega, pokazao je u mom smeru, nisam lekar te vrste, ne mogu da pružam takve medicinske usluge, ali što se tiče veterine, voleo bih da se nađe još poneki sporazum.
Takođe sam nezadovoljan što ovde nema sporazuma sa Francuskom, sporazum o kalemarstvu i vinogradarstvu. To bi bio jako zanimljiv sporazum i mislim da bi moj prethodni kolega i te kako voleo da se on nađe.
Govoriću o sporazumima sledećim redom. Prvo ću govoriti o zajmu da neću glasati za njega, evo, kao pripadnik, kako me optužuju vladajuće većine, a vladajuća većina takođe zna da ima mnogo tih zakona i predloga za koje ja ne glasam. Dakle, ovo je za razliku od nekih bivših vladajućih koalicija, dozvoljeno da svako misli svojom glavom, da ne mora da ide u predsedništvo po svoje mišljenje i da može da glasa kako hoće i da grupa poslanička može da bude i demokratska iznutra.
Dakle, ja sam poslanik Narodne seljačke stranke, pripadam poslaničkoj grupi SNS, ali zadržavam pravo da imam drugačiji stav, kao što svaki poslanik SNS ima pravo da izloži svoj stav, da po svoje mišljenje ne ide, kao što su ranije išli, u predsedništvo, u vladu ili u partiju. Dakle, poslanici koji to pravo ne koriste, to je greška do njih a ne do neke slobode koja se ovde spočitava, da nismo dovoljno demokratski. Evo, ja neću glasati za ovaj zajam za Agenciju za sanaciju banaka.
Reći ću zašto, zbog Razvojne banke Vojvodine i zbog Agrobanke. Glasao bih da štediše i dalje mogu da osiguravaju svoje depozite u visini 50 hiljada evra, ali se bojim da tajkuni, prijatelji prethodnog režima, odnosno političari na vlasti, koji su bili u prethodnom režimu, imaju svoje prijatelje tajkune koji su iz tih banaka ispumpali milione, desetine i stotine miliona evra i Agencija za osiguranje depozita je garantovala upravo za te kredite, tako je novac odatle ispumpan. Sada podizanjem zajma, mi zadužujemo narod. Kad se država zadužuje, narod piše menice. Neću da glasam da zadužim milione građana, da bi amnestirao milionere. Neću da glasam za to iz razloga što smatram da nisu dovoljno kažnjeni oni koji su napravili problem u Razvojnoj banci Vojvodine i oni koji su napravili problem u Agrobanci. Dakle, radi se o ljudima koji su bili premijeri i guverneri Narodne banke. Samo da vas podsetim da će manjinski akcionari iz Agrobanke da nas tuže zato što su osnivanjem nove Agrobanke ostali oštećeni i već su se obratili međunarodnim sudovima. Iz tog razloga što nisu dovoljno kažnjeni, a oni su se tako ponašali da više nisam u mogućnosti da procenim sa koje strane šaltera su pljačkane te banke.
Dakle, čak mislim da je administracija AP Vojvodine, razmišljajući kako da opljačka banku rešila da je ne opljačka, nego da Metals banku otvori u Razvojnu banku Vojvodine i da na takav način dođu do novca. Taj novac je pre svega koristila politička elita, koristili su njihovi prijatelji tajkuni. Nisu dovoljno kažnjeni i ja sa ovog mesta takođe tražim da se te istrage ubrzaju, da oni na određen način budu privedeni pravdi i onda ću vrlo rado glasati da se država zaduži za 200 miliona da bi malim štedišama mogli da nadoknadimo i obezbedimo da 50 hiljada njihova štednja bude osigurana.
Ponavljam, ne mogu da glasam za milionere, na štetu miliona građana. I stoga tražim da se do kraja ispita odgovornost onih koji su doprineli da Agrobanka pređe u novu Agrobanku, da Metals banka pređe u Razvojnu banku Vojvodine, da bude lak plen političara i njihovih prijatelja tajkuna, koji su uglavnom bili majstori tranzicije i pre toga opljačkali celokupan društveni kapital.
Vi se predsedavajući možete na mene žestiti, međutim ovaj zajam koji se podiže od 200 miliona dolara se upravo diže za te namene o kojima govorim, što imam pravo da govorim o tom sporazumu.
Nadalje, što se tiče veterine, u potpunosti podržavam, a tu je kolega iz Uprave za veterinu koji je merodavan, u potpunosti podržavam saradnju sa Azerbejdžanom. Voleo bih da imamo saradnju iz veterine sa svim zemljama, s obzirom da su zarazne bolesti jako prenosive, s obzirom da već znamo o ptičijem gripu sve, znamo o svinjskom gripu sve, da znamo sve o PJU groznici, da znamo sve i o eboli. To su bolesti koje se sa životinja mogu preneti na ljude. S tim u vezi, treba podržati svaki sporazum koji je naša zemlja potpisala za vreme bilo koje vlade, za vreme sadašnje Vlade i budućih vlada, svaki takav sporazum treba svi da podržimo s obzirom da na takav način ne spašavamo samo ugroženo zdravlje stoke, nego na takav način spašavamo i ljude koji mogu biti zdravstveno ugroženo preko bolesti životinja. Ebola je poslednja bolest i zato želim da zahvalim ovom prilikom Upravi za veterinu i Ministarstvu, na čiji rad sam imamo mnoge zamerke, i to ovi koji su na Odboru za poljoprivredu znaju, ali ovom prilikom o pitanju ebole su preduzeli preventivne mere da se naša država u potpunosti zaštiti karantinskim nadzorom od svake moguće pojave na ovoj teritoriji.
Dakle, osim što kritikujem, umem i da pohvalim onaj deo koji je Uprava za veterinu dobro uradila. Mislim da i ovaj ugovor ide u pravom smeru.
Što se tiče Vojske, podržavam sve sporazume, ali mislim da nam Vojska nije onakva kakva bih ja voleo da bude i da to nije krivica sadašnje postave i sadašnjeg ministra. Ja sam seljak čovek, mi na selu smo najviše voleli vojsku. U takvom društvu smo i odrasli gde je bilo sramota na selu živeti, sramota je bilo otići na regrutaciju ne služiti vojni rok. Retki su pojedinci koji su pokušali da izbegnu vojni rok. Bilo je više ljudi koji nisu zadovoljavali zdravstvene standarde i nisu mogli da služe vojni rok, a želeli su na razno-razne načine da dokažu da su sposobni da služe vojni rok. Međutim, postoje pojedinci koji su izbegavali služenje vojnog roka, koji doduše nisu bili svo vreme seljaci, već jedno dve-tri godine da uzmu subvencije. Oni su recimo 1979. godine se potrudili svojski lažnim dijagnozama da budu oslobođeni vojnog roka. Nisu želeli da služe državi, ali su kasnije želeli da rukovode i da se služe državom, što je za mene kao zemljoradnika i seljaka profesionalno, ne onih karakternih, za mene je takvo ponašanje bilo neprihvatljivo. Danas smo upravo slušali kritike sa te strane. Doduše nisu se ticali vojnih sporazuma, jer najverovatnije onaj ko nije služio vojsku, u mojoj generaciji je to bilo sramota.
Smatralo se da muškarac nije bio dovoljno dovršen ako nije služio vojni rok, pa smo se takmičili ko će služiti mornaricu 18 meseci, pa ko će služiti gardu, ko će služiti…

Gospodine predsedavajući, ovde su pričali o žurkama, o vežbama…

Moram da napravim neki uvod, kao vojnik koji je služio 15 meseci, koji razume sve ove vojne sporazume, za razliku od nekih koji su izbegli služenje vojnog roka.
Dakle, u potpunosti želim da podržim vojne sporazume kojima se makar minimalno diže bojeva gotovost naše vojske i govorim o razlozima zbog čega vojska sklapa te sporazume. Ne sklapamo ih valjda da dižemo tuđu bojevu gotovost, valjda idemo u smeru, da opet obnovimo služenje vojnog roka, makar da se narod obučava u najbližoj kasarni. Da budemo ponovo neka vojska, jer ja sam bio u jednoj velikoj zemlji čija je vojska razorena, da bi se kroz razaranje vojske razorila ta država. Kad se razorila država uništena je ekonomija ove zemlje i zbog toga sada imamo stanje koje imamo.
Zato podržavam ove sporazume i mislim da za vojsku treba daleko više dati od ovih sporazuma, da treba obnoviti služenje vojnog roka, makar da se on služi u najbližoj kasarni da bi imali rezervni sastav, da bi imali civilnu zaštitu, da bi mogli makar da se branimo od poplava, da bi mogli makar da se branimo od eventualnih teritorijalnih pretenzija od ovih vojski okolo koje su od rulje napravili vojsku, dok su pre nas ovi od vojske napravili gotovo ništa.
Dakle, govorim da sporazumi nisu dovoljni, da ubuduće moramo da pravimo i državu, da mi moramo vreme da provodimo u trudu, znoju i muci, da podignemo državu, da podignemo vojsku, jer ko ne hrani svoju vojsku, hraniće tuđu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, Srbija u javnom sektoru, koliko sam ja razumeo eks-ministra Lazara Krstića, ima 781 hiljadu ljudi. Mi u javnom sektoru imamo više zaposlenih nego što Crna Gora ima stanovnika. Ne da imamo više zaposlenih radnika u javnom sektoru nego što Crna Gora ima stanovnika, nego je taj višak veći od broja stanovnika u Crnoj Gori za 50%.
Dakle, Crna Gora ima za 50% manje stanovnika, odnosno mi imamo za 50% više činovnika nego Crna Gora stanovnika. Prema tome, javni sektor živi kako hoće, a privatni kako mora. Nije tajna da se taj javni sektor finansira iz privrede i da sve što im treba oni svojim propisima, koji takođe javni službenici donose u svoju korist, a ne u korist proizvođača, namire tako što uglavnom oni pišu predloge, nacrte, propisa. Uglavnom administracija u Srbiji sama sebi pravi posao.
Dakle, mnogo ima zakona suvišnih, mnogo toga ima čime birokratija, javni službenici, javna uprava, državna uprava, sebi pribavlja posao tako što umnožava propise. U suprotnom bi takvi službenici, takva birokratija postala suvišna ukoliko ne bi donela propise po kome je ona nezamenljiva. Dakle, jedan dokument ukoliko hoćete da overite morate da pređete nekoliko šaltera, a to najbolje moj kolega poljoprivrednik zna. Mi kada odemo negde u javni sektor bilo šta da uradimo da overimo otprilike službenici očekuju da mi poljoprivrednici, ja i moj prethodni kolega govornika, legnemo ispred tog šaltera i da ih toplo zamolimo da posle nekih pauza, doručka, itd, obave svoju službu, odnosno da iskoriste svoje javno ovlašćenje i da nešto urade, a da pri tome ne traže neke dopunske prihode itd, neku vrstu mita, nekog dodatnog poreza koji moraš platiti da bi nešto preko reda uradio.
S toga razumem nervozu mog kolege i molim predsedavajuće da imaju razumevanja u korist nas poljoprivrednika, jer mi smo uglavnom žrtve administracije, pa ako hoćete da sertifikujete neko vino, ukoliko se bavite vinogradarstvom, onda taj postupak može da potraje, može da vam se desi da vam se zbog toga taj posao, recimo, zemljoradnika ili vinogradara, ogadi pa da posle samo tri godine promenite ponovo profesiju i da prestanete da budete ono što ste bili tri godine, što ste govorili da ste pronašli profesiju za ceo svoj život.
Dakle, mi koji se bavimo proizvodnjom, a u proizvodnji trenutno, kod zaposlenih tu ne računam nas poljoprivrednike, radi manje od 300.000 ljudi, a u javnoj upravi već sam rekao imao 781.000 zaposlenih. Javna ovlašćenja službenici doživljavaju kao sigurnu kuću iz koje kreću u lov na plave koverte. To je tako bilo do sada. Ja naravno podržavam promene ovih zakona o državnoj upravi, o službenicima, kao i da se tu uvede malo reda, da tu bude nekog otpuštanja. Tvrdim da mi nemamo višak radnika, pa ni u administraciji, mi imamo višak neradnika.
Pozdravljam to što je neko uporedio podatke između 2000. i 2014. godine. Godine 2000. je bilo nešto malo više službenika, a onda je DOS došao na vlast, pa je neko postao premijer i onda se taj broj, recimo, u 2002, 2003. godini enormno uvećao, pa bih voleo da je taj neko izneo statistiku koja je razlika između javnog sektora, broja zaposlenih u državnoj upravi između 2012. i 2014. godine. Ova Vlada je izabrana 2014. godine, a prethodna, kojoj se može pripisati neka vrsta kontinuiteta sa onom iz 2012. godine, je nasledila gotovo isti broj zaposlenih u javnoj upravi, koliko je i danas. Možda je razlika u nekih par hiljada. Ja to ne podržavam.
Voleo bih da imamo manje nego što smo imali 2012. godine, ali očigledno da je taj broj narastao u periodu između 2000. i 2012. godine, da je taj broj, takođe mogu da posvedočim, narastao između 2000. i 2003. godine, a između 2002. i 2003. godine kada je moj prethodni kolega, zemljoradnik, vršio funkciju premijera. Kada neko poredi koliko je bilo zaposlenih u nekoj javnoj upravi, to je trebao da kaže, 2000. godina spram 2014. godine, radi pune istine, zbog odgovornosti ove Vlade u nekom novom zapošljavanju, trebao je da navede podatke koliko je zaposlenih bilo 2012. godine kada je došlo do promene vlasti u odnosu na 2014. godinu, i to bi onda bila odgovornost one prethodne Vlade, a možda ove Vlade koja vuče kontinuitet iz prethodne.
Nigde se ljudi ne osećaju većim nego iza šaltera, a nigde se naši ljudi ne osećaju manjim nego ispred šaltera. Naši javni službenici, to nije tajna, uveliko zloupotrebljavaju svoja javna ovlašćenja i gledaju da ponize one koji čekaju u dugim redovima pred šalterom. Tu praksu, u ime naroda, koji je siromašniji, koje pas nema za šta da ujede, predugog čekanja, pokušaja naplate poreza od strane javnih službenika, treba raskinuti. S toga, podržavam ove zakone. Po meni, oni su trebali biti još oštriji po pitanju otpuštanja, ne onih činovnika koji savesno rade svoj posao, već onih koji uveliko zloupotrebljavaju svoju funkciju i kreću u lov na koverte lupanjem pečata za sebe, svoje stranke itd.
Najveći neprijatelj Srbije nije EU, nisu SAD, nisu zemlje trećeg sveta. Naš najveći neprijatelj je trenutno birokratija, makar ja to tako smatram. Mislim da vredi ove zakone podržati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, gospodine prvi potpredsedniče Vlade, gospodine kandidatu za ministra privrede, malo pre sam video da moj kolega poljoprivrednik, koji tako žestoko oponira, ima lepu kravatu. Od svog kolege koji se tri godine bavio poljoprivredom sam očekivao više. Mislio sam da boravak u prirodi, čist vazduh, da takođe mudrost dolazi sa godinama, ali izgleda da nekom dolaze samo godine. Ima i lep osmeh, ne samo lepu kravatu.
Ja sam u politici na određen način od 1988. godine i dobro pamtim. Ovde je bivši premijer, moj kolega poljoprivrednik, specijalista za vinogradarstvo i kalemarstvo, govorio o rezultatima prve Vlade 2000. godine. To je Vlada koju sam ja delimično podržavao sve dok on nije postao premijer. Mogu merodavno da svedočim i rezultatima te Vlade.
Gospodine Sertiću, hteli ili ne hteli, vi ne možete da budete gori ministar nego što je to bio Vlahović, ali ne možete biti ni bogatiji. Gospodin Vlahović nije menjan, činjenica je, tri godine. Izabran je u dve vlade. Gospodin Vlahović je postao enormno bogat, a narod enormno siromašan. Gospodin Vlahović je za vreme mandata i mog kolege poljoprivrednika, koji je tada bio premijer, jedno određeno vreme, na žalost, ne moju, već ovog naroda, ove države, gospodin Vlahović je u to vreme stekao sve, a narod izgubio sve. Sve ono što je bilo društveno i državno, što je bilo naše, postalo je njihovo.
Da podsetim da sve te vlade imaju kontinuitet od 2000. do 2012. godine. Prvo što je urađeno – likvidirane su naše banke, dovedene su strane banke, strani trgovinski lanci, strane kompanije koje su uzimale profitabilne firme, pivare, cementare, „Beopetrol“ itd, uzele su to ne zato da bi kupili preduzeća, već da bi kupili potrošače, a da ta preduzeća, ukoliko bi ostala u našim rukama, ne bi bila konkurencija njihovim preduzećima, nisu želeli da budu konkurencija sami sebi, nego su želeli da kupuju kupovinom tih preduzeća otkloni konkurenciju, a da na našem tržištu ostvaruju profit, što je legitimno sa njihove strane, ali nije bilo legitimno sa naše.
Lično sam učestvovao u podizanju Duvanske industrije Niš, ostvarenju boljih rezultata, izgradnji nove linije za proizvodnju cigareta, ali samo posle par godina DIN, DIV, sve te fabrike koje su donosile profit, prodate su strancima, a usput su prodati svi pušači. Samo na uštedi akcize, te firme otplatile, odnosno te su investicije otplatile same sebe za nekoliko godina.
Danas se prodaja kapitala zove investicija. Mene kao nekog zemljoradnika, kolegu bivšeg premijera, odnosno kolegu po struci, to onako malo zaprepašćuje da neko prodaju kapitala, a bi bivši premijer, knjiži kao neku investiciju, kao da je to investirano, nešto novo napravljeno. U stvari se radilo o prodaji kapitala u investicijama u promenu vlasništva. Ništa veliko nije izgrađeno i dok sam se ja borio da gradim industrijsku zonu u Inđiji, da se napravi jedina srpska fabrika cigareta, on je investitore, verovali ili ne, za vreme „Sablje“ hapsio. Za vreme „Sablje“ su takođe otvoreni tenderi za DIN, DIV, itd, da ne podsećam šta su dalje radili ministri privrede i premijeri u toj Vladi.
Dakle, toj Vladi iz tih razloga sam otkazao i poslušnost, s obzirom da sam video da te stvari vode u uništenju naše privrede, otpuštanju ljudi, itd. To je bila inicijalna kapisla koje su sve druge vlade nastavile, što je prouzrokovalo gubitke preko 500 hiljada radnih mesta, enormno zaduživanje. U vreme kada smo se normalno zaduživali gubili smo radna mesta. Ljudi su iz privrednog lanca ispadali i prelazili na rashodovnu stranu, odnosno postojali socijalni slučajevi.
Dug koji su oni napravili i prodaja kapitala ne bi bio toliki problem da su od te prodaje kapitala i enormnog zaduživanja napravili izvor za vraćanje duga. Međutim, on nije napravljen.
Dijaspora je samo dijaspora, a to budućem ministru preporučujem da aktivira našu dijasporu što vladama do 2012. godine nije palo napamet. Dijaspora je od 2000-te do 2012. godine po Narodnoj banci, podacima Narodne banke Srbije, a tu ne ulaze devizne doznake koje su poslate autobusima putem prijatelja itd, već samo ono što je prošlo kroz račune, ubacila 50 milijardi dolara, ali su u isto vreme majstori tranzicije iz ove zemlje izneli 51 milijardu, tako su u potpunosti anulirali ono što je naša dijaspora ubacila.
Rezultati te Vlade su takođe i „Sartid“, gde je država preuzela preko milijardu duga, a „Sartid“ je prodat za 20 i nešto miliona dolara koliko se sećam. Radio je dok se to isplatilo, a kasnije je država ponovo morala da preuzme „Sartid“ i sa punim pravom se sada stara o onim radnicima koji nisu zbrinuti na takvu vrstu privatizacije. To je ono što imam da kažem o toj Vladi.
Takođe, moram da kažem budućem Ministarstvu privrede da nemam ništa protiv „Fijata“. U „Fijata“ su prethodne Vlade uložile stotine, stotine miliona evra, ali moram da kažem da moramo da vodimo računa o poljoprivredi, da ono što seljaci proizvodu da radnici u fabrikama prerade, da proizvedemo energente za tu vrstu proizvodnje i da na takav način robu koju proizvedemo iznesemo na tržište, kao i da pokušamo da zbrinemo egzistenciju ovog naše stanovništva koje je sve siromašnije, da im obezbedimo egzistenciju, a da pri tome servisiramo sve dugove koji su nastali u periodu do 2012. godine. Dakle, u periodu kada su gubljena radna mesta, uprkos zaduživanjima. Sada treba zemlju razduživati, narod prehraniti, obuti, ogrejati, treba ljude školovati bez privrede koja je trebala u vreme zaduživanja da se napravi kao glavni izvor duga.
Navešću primer. Tri sela u Sremu. To su Martinci, Kuzmin i Laćarak, a ovde ima ljudi koji žive na toj teritoriji. Pre tzv. velikih vlada, čiji su predstavnici ovde obezbeđivali većinu tim vladama, se ponose tim nekim svojim radom. Pre njih su 200 hiljada svinja proizvodila tri sela. Od toga prerađeno tu u „Mitrosu“, našoj državi je ostajalo godišnje 60 miliona evra. Danas od celog „Fijata“, protiv koga nemam ništa, ovoj državi jedva da ostane 20 miliona evra. To je neki njihov najveći rezultat. „Fijat“ mnogo učestvuje u izvozu i deviznim prihodima zemlje, ali takođe „Fijat“ mnogo uvozi, tako da ono što ostane nama su neto zarade itd, gde je prethodna generacija vlasti pristala da se plaćaju porezi i doprinosi na radnu snagu, da se ne plaćaju komunalije itd, ali opet ja cenim tu njihovu investiciju i verujem da je u prerađivačkoj industriji šansa ove zemlje, da ono što seljaci naprave radnici u fabrikama prerade, da proizvedemo energiju za to. Mislim da imamo šansu u tome, budući da sam spomenuo „Mitros“. „Mitros“ je tih godina svakog dana prerađivao dve hiljade komada svinja i donosio 600 hiljada evra dnevno prihoda, bez ikakvog odliva, što je na godišnjem nivou jedna fabrika u Sremu sa nekoliko sela okolo, sa sremskim i mačvanskim regionom, mogla ovoj državi da donese 150-200 miliona evra društvenog proizvoda, a to su uglavnom bile konzerve, izvoz šunke itd.
Dolaskom tzv. vlada opšte narodne propasti, kako ih nazivam od 2000. do 2012. godine, kojoj pripada i moj kolega vinogradar kalemar, je sve upropašćeno, pa sada imamo prazne hale, radnike bez posla, gladne ljude, ljude koji sanjaju komad hleba. Danas većina nas predstavlja prazne džepove, bedu, očaj i siromaštvo, dok majstori tranzicije, koji su sve upropastili, ovde nama prigovaraju.
Voleo bih da je moj kolega tu i da ga pitam, kako beše ono, finansijski direktor naše stranke, tri evra, šećerana, tri evra, šećerana, tri evra, šećerana. Valjda je to ta pravedna privatizacija koja je vršena. Valjda su to te velike investicije. Uzgred budi rečeno, to je i kum lidera jedne stranke u vreme DOS-a od 2000. do 2003. godine.
Ovde smo čuli britke diskusije, takve kritike o Union univerzitetu, čoveka čiji je kolega visoki funkcioner te stranke, kako je sam rekao, upotrebio izraz, „magastrirao“ i doktorirao na Union univerzitetu u Mladenovcu. Valjda se taj deo doktorata, kako je taj rekao, „magastratura“, računa u pošteni deo, a sve drugo se računa u nepošteni deo. Tako jedan univerzitet…

U temi sam. Kandidat je na legalnom univerzitetu završio fakultet. To je osporila opozicija, a pri tome ne osporava svog kandidata koji je tamo „magastrirao“. Govorim o dvojnim standardima i govorim o onome o čemu su oni govorili.
Taj vrli kritičar je bio basista u grupi koja se zvala „Generacije bez budućnosti“. Dakle, sve do 27. godine, njegova muzička karijera je bila muzičar u pokušaja. Zamerio mi je na Bori Čorbi, što sam ga citirao. Dakle, on je sada postao veliki poznavalac privrede i finansija. U 27. godini su ga uputili u diplomatiju. U tako zrelim godinama je postao diplomata, i to ne bilo gde, već u Vašingtonu, u najvažnijoj ambasadi. Možemo da pretpostavimo šta se tamo desilo, koliko je on privredno edukovan da ovde nama deli lekcije. Budući da je bio basista i da je bio u „Generacijama bez budućnosti“, svojom politikom, njegova Vlada, buduće vlade su mnoge generacije ostavile bez budućnosti. Najverovatnije se setio naziva grupe. Ministar privrede na kome je velika odgovornost, jer on ujedno predstavlja predsednika Vlade, koji ga je ovde predložio, ne treba da radi ono što su oni radili.

Molim vas dopustite da završim.
…ukoliko želite da uspete, stara izreka koju je napisao Dostojevski kaže – ako idete putem i zastajkujete da svakog psa koji laje gađate kamenjem, nikada nećete doći do cilja. Da bi stigli do cilja, zlo moramo tući dobrim i zameniti boljim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, prijavio sam se malo ranije, ali nema veze.

Ministar je otprilike rekao ono što sam ja hteo da kažem.

Ima stih Bore Čorbe koji otprilike glasi – danas može svaka stoka da nabavi dva svedoka. Citat je i ne možete da me kaznite. Moguće je da lice koje dođe da overi ugovor, neko ovlašćenje moguće je da pri tom dovede dva kredibilna svedoka, koje može da kupi za nekoliko flaša piva, i da na takav način bude utvrđen njegov identitet koji može da bude lažan. Na osnovu tog lažnog identiteta on može da overi neki ugovor, da napravi veoma štetan posao za neke druge građane, da se po tome dese određene posledice.

Ukoliko javni beležnik ili lice koje to overava ima saznanje da to lice nije lice sa identitetom kojim tvrdi, ukoliko vizuelno u kontaktu sa dva svedoka uvidi da se može raditi o identitetu koji se utvrđuje na način što se dva svedoka podmićuju, na način na koji sam već opisao ili na neki malo skuplji način, ukoliko se radi o licima koja su iz nekog razloga na poternicama, ukoliko im trebaju odgovarajuća dokumenta i ovlašćenja, ukoliko se na takav način overava neka isprava, ukoliko to lice želi da u trgovini ljudima prevede neku decu kroz ovlašćenje preko granice, da izvrši preprodaju dece, ukoliko javni beležnik koji ima određenu odgovornost ili lice koje overava potpise utvrdi da je stvar u onome o čemu sam ja malo pre govorio, u tom slučaju mu treba ostaviti mogućnost da na osnovu sumnje odbije da overi takvu vrstu isprave.

Takođe, po pitanju isprava može doći do uverenja onog ko overava potpise, može doći do sumnje da određeni dokument može da bude falsifikovan, da recimo može da bude izdat u Republici Hrvatskoj, da to može da bude Legija, da može da bude bilo ko, da je u pitanju sasvim drugo lice, a da dokumentom kojim želi da dokaze svoj identitet da tim dokumentom u stvari on dokazuje neki svoj drugi identitet koji ne odgovara pravom. U takvim slučajevima treba ostaviti javnim beležnicima pravo da ne overe takav dokument, jer u slučaju da ga overe, onda kasniji neki postupci su veoma dugotrajni, dakle ta neka krivična odgovornost, ispitivanje nekad godinu, nekad dve, nekada tri, a ne znamo šta bi bilo sa poništenjem dokumenta koji je javni beležnik overio, uprkos sumnji koju sam izneo.

Inače se slažem sa prethodnim govornicima da država nije vlast, da država nije Vlada, da država nije zgrada Skupštine. Samo bih voleo da je u vreme kada je ovaj Zakon o javnim beležnicima donošen 2011. godine, da su to isto uverenje moji prethodni govornici, koji su to sada naglašavali, imali kada je u pitanju bio Boris Tadić, jer je on u tom trenutku bio i država i partija i Vojska i Vlada, on je bio sve, ali ipak, pozdravljam što se neko dosetio naknadno da prizna da predsednik nije država, da vlast nije država, kao što je to bilo, da je narod država i da je država zajednica udruženih ljudi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam amandmanom želeo da popravim ovaj zakon i da sudovi, opštinske uprave i dalje mogu da overavaju potpise vezane za osnivanje političkih stranaka, vezane za predsedničke, parlamentarne, pokrajinske izbore, lokalne izbore, kao i izbore za mesne zajednice.

Vlada je odbila ovaj moj amandman i amandman nekih mojih kolega i bojim se da je pogrešila. S obzirom na broj javnih beležnika, koji su na 25.000, odnosno građana, s obzirom da u nekim sredinama možda uopšte neće biti javnog beležnika, ja se pitam kako će se overavati, recimo, potpisi za podršku izbornim listama, ukoliko zajedno budu raspisani izbori za savete mesnih zajednica, ukoliko zajedno budu lokalni, pokrajinski, gradski, republički i predsednički izbori? Ja se pitam da li javni beležnici, a neće ih biti po celom prostoru, moći uopšte da overavaju potpise političkih stranaka, odnosno podnosioca izbornih lista? Isto se radi o političkim strankama prilikom njihovog osnivanja.

Da ne govorim o taksama koje mogu biti raznolike, ja verujem da će ona ostati tarifni broj, da će ona ostati i dalje 50 dinara. Recimo, izbori za savete mesnih zajednica negde nisu bili opterećeni, opštine su donosile odluke da se takvi potpisi na overi ne naplaćuju. Dakle, u ovom slučaju će to za izbore sa savet mesnih zajednica postati i dodatni trošak za one koji se kandiduju.

Uzgred budi rečeno, gotovo je neverovatno da su do sada takse za predsedničke izbore po svakoj izjavi koštale 50 dinara, za parlamentarne 50 dinara, a da je za neke lokalne izbore, kao npr. u Inđiji, naplaćivana taksa od 300 dinara po potpisu. Ako se kandidujete za savet mesne zajednice, bili ste dužni da priložite 30 potpisa i priložite 9.000 dinara. To je dokaz da te takse mogu biti raznolike. Čudim se da je ovaj moj amandman odbijen, s obzirom da svi mi izlazimo na izbore.

Imajući u vidu činjenicu da smo prilikom preregistracije političkih stranaka imali obećanje tadašnje vlasti, koja je prestavila državu, da se u buduće, koje su registrovane sa odgovarajućim brojem potpisa, neće više vršiti overa tih izjava o podršci određenih izbornih lista. Treba prihvatiti ovaj amandman ili izmeniti izborne zakone i predvideti da političke stranke, koje su upisane u registar, manjinske sa hiljadu i nešto potpisa, većinske sa 10.000 i više potpisa, kao i da se obećanje koje je dala vlast, koja je predstavljala tada državu, ispuni i da političke stranke više ne prave gužve pred javnim beležništvima, da se jednostavno registrovane političke stranke, koje podnose finansijski izveštaj, sve i svašta, oslobode prikupljanja potpisa u buduće, jer to je sa jedne strane trošak, a sa druge strane se stvaraju neverovatne gužve i dovodimo, maltene, vučemo birače otimajući jedne drugima, vukući ih na odgovarajuće šaltere da svojom izjavom potvrde da podržavaju kandidaturu stranke, odnosno izborne liste koja je već predložila stranka koja već ima deset i više hiljada svojih overenih potpisa, a koja je zahvaljujući toj podršci i registrovana.

To je tada tako bilo rečeno. Međutim, da li zbog promene vlasti, nikada nije, ono što je bilo dogovoreno između političkih stranaka, ispunjeno. Dakle, potpisi se i dalje skupljaju. Oni se sada skupljaju za lokalne izbore u organima opštinske uprave. Samo za parlamentarne i predsedničke izbore to rade sudovi. Ukoliko sve to prepustimo javnim beležnicima, napravićemo neviđenu gužvu i mislim da na izborima može doći do određenih zloupotreba. Iz tih razloga sam predložio ovaj amandman i ja ću glasati za njega, a na kolegama poslanicima je sve ostalo.

Da bih bio potpuno razumljiv kolegama, jedan od ključnih razloga za podnošenje amandmana jeste što neke male sredine neće imati uopšte javne beležnike. One izlaze na lokalne izbore, na izbore za savete mesnih zajednica i ukoliko je izbornim zakonima i drugim zakonima predviđena overa tih potpisa podrške određenim izbornim listama, u takvim situacijama oni moraju da idu u neku drugu sredinu, s obzirom da je drugim zakonima o javnim beležnicima predviđeno da javni beležnik ne može da izađe na teritoriju drugog javnog beležnika, odnosno na neku teritoriju koja mu nije dodeljena. Sam izlazak javnog beležnika na teren, dakle do sada su sudski overivači i opštinske uprave izlazile u susret političkim strankama i svako je u svom sedištu overavao te potpise, tako da nije dolazilo do međusobnih kontakata, odnosno u tim vrućim kampanjama prilikom prikupljanja potpisa nije dolazilo do međusobnih kontakata birača koji pripadaju različitim političkim strankama.

S obzirom da zakon nije dobro definisao u kojim uslovima overavač, odnosno javni beležnik mora da pošalje overivača na teren, moguće su incidentne situacije koje mogu dovesti do fizičkih posledica, odnosno da budu opasne po zdravlje ljudi. Ne moraju sve političke kampanje biti civilizovane, kao što je bilo nekoliko poslednjih. Može doći do radikalizacije na političkoj sceni, da neke sredine nisu etnički čiste, da ima međuetničkih napetosti među određenim biračima.

Iz mnogih razloga sam želeo da ovim amandmanom pokušam da nateram Vladu da razmišlja, da odustane od prikupljanja potpisa za izbore posebno političkim činiocima koji su već registrovani za to. Prilikom donošenja Zakona o političkim strankama o preregistraciji jasno je rečeno, a tu podsećam kolege da se izjasne, jer su u to vreme neki bili poslanici u ovom domu, ja nisam. Bilo je rečeno da će drugi zakoni regulisati i da političke stranke, koje su registrovane sa 10.000 i više potpisa, odnosno manjinske sa 1.000 i više potpisa, neće prikupljati potpise izjava birača o podršci svojih izbornih lista.

Ili će Vlada učiniti ono što je neka prethodna obećala ili ćemo imati probleme prilikom overavanja potpisa, posebno ako istovremeno bude više izbora organizovano, posebno u sredinama koje nemaju javne beležnike. To će biti problem koji ja ne bih želeo da vidim, a naravno niko, pa ni sama Vlada. To je bio razlog zašto sam to predložio, s obzirom da nije dorečeno da će izlazak biti obavezan u takvim situacijama javnog beležnika, odnosno lica koje radi za javnog beležnika, s obzirom da svaka sredina neće imati beležnika, posebno one koje imaju nešto manje stanovnika. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predsedavajući, ja bi donekle mogao da se složim sa argumentima mog kolege poljoprivrednika da nam je potrebno što više specijalista. Dakle, s obzirom da nam je prosečna starost, posebno na selu, 59 godina, da smo stara nacija, da imamo sve više bolesnih, da imamo sve veće gužve pred čekaonicama, pred specijalističkim ordinacijama, ja bih u potpunosti mogao da se složim da svaki lekar koji je položio državni ispit ima pravo da se specijalizuje, ali ne mogu da se složim sa onim delom da se to radi bez plana.
Čak i vinograd kada sadite, čak i vinograd kada kalemite, morate da imate neki plan. Dakle, ne možemo praviti specijaliste bez ikakvog plana zato što otprilike ministar ima pregled, on treba da donese neki pravilnik, neku uredbu po kojoj treba regulisati koliko kojih specijalista treba. Dakle, ne možemo praviti specijaliste pa, recimo svi budu specijalisti psihijatri. Ja verujem da po nekim izlaganjima da su nam potrebni. Recimo, svi budu, specijalizuju bez plana, budu psihijatri i onda nemamo dovoljno ortopeda, nemamo dovoljno hirurga itd.
Neko mora da vodi o tome računa i ne možemo mi poljoprivrednici to da vidimo, ne možemo mi vinogradari to da vidimo. Znači, ministar za zdravlje je taj koji treba da propiše koliko kojih specijalista treba. On ima najbolji pregled o tome koliko ima obolelih, koje su vrste bolesti i na koji način ih treba lečiti i gde treba povećati broj specijalista, a gde smanjiti. On je taj koji može da proceni liste čekanja itd. Ja ne vidim da mi zemljoradnici možemo to da utvrdimo.
Mi jesmo pacijenti, mi jeste da želimo da idemo preko reda, ali ne želimo toliko da čekamo, ali ne možemo imati uvid koji mogu da imaju oni koji odgovaraju za zdravstvo, a to je ministar zdravlja. Danas je to jedan čovek, sutra može biti sasvim neko drugi, a u nekom sledećem sazivu će biti sasvim neki drugi stručnjak iz medicine, neki drugi ministar zdravlja će na svoj način dopunjavati taj plan. Ja se ne slažem da se to radi bez plana.
Takođe sam nezadovoljan zato što je kolega koji je govorio o vezanosti medicine i veterine, klasične medicine i veterine, mislim da nam trebaju stručnjaci koji će, i specijalisti, molim ministra da to prati, koji će pratiti, posebno specijalisti za zarazne bolesti, koji će pratiti bolesti životinja, posebno one koje se mogu preneti na ljude. Dakle, zdravlje životinja može da ugrozi zdravlje ljudi. Može da se prenese, recimo kju groznica, može da se prenese ebola. Ja verujem da način na koji ebola prelazi sa životinja na ljude, sa majmuna na ljude, da to zna i predlagač amandmana. Dakle, apsolutno nije sporno da kolega koji se bavi veterinom je pokušao da ukaže na to.
Nama je poznat jedan stručnjak koji je bio afla toksičar, koji se toliko brinuo o zdravlju životinja i ljudi. Međutim desilo se da tom stručnjaku za afla toksin, a to je dokaz da preko mleka može da bude ugroženo preko životinja i zdravlje ljudi, recimo da taj koji je toliko vodio računa o zdravlju životinja i ljudi napravi na vodozahvatu u Inđiji, recimo napravi, to sam već govorio u ovom parlamentu, napravi reciklažu olova i olovnih akumulatora i time ugrozi zdravlje ljudi. Onda neko danas u Inđiji - zabranjeno korišćenje vode i za kuvanje i za piće.
Sada imamo drugi problem. Taj poznati afla toksičar je na takav način ugrozio ljude još 2007. i 2008. godine iako je bio upozoren čak i od strane Dulića, ugrozio zdravlje ljudi i za nagradu je dobio mesto potpredsednika u jednoj stranci koja je sad opoziciona, a do nedavno je bila vladajuća jedna mala stranka, a on je avanzovao je postao potpredsednik u toj stranci.
Ako mu je stalo do zdravlja ljudi i životinja, kako mu sad nije stalo da kaže da je zabranjeno vodu koristiti i za napajanje krava i životinja, jer ukoliko ima teških metala, a radi se o preradi olova, ukoliko ima teških metala u toj vodi zato što je neko na vodozahvatu napravio fabriku akumulatora i sada postao još potpredsednik stranke, a navodno se stara o zdravlju ljudi, onda se to zove licemerje. Ukoliko je ugrozio zdravlje ljudi, ukoliko je ugrozio zdravlje životinja, olovo će se taložiti u mesu i mleku…