Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću moj govor početi malo neobično. Dame i gospodo poštovani gledaoci, danas su priliku propustili da na državnoj televiziji uživo po 20 minuta nastupe Boško Obradović zvani Boškić Ljotić, danas su tu istu propustili gospodin Živković. Tu istu priliku su propustili od 20 minuta gospodin Ćirić. Tu istu priliku je propustila Sanda Rašković Ivić. Tu istu priliku je propustio gospodin Aleksić.

Možda sam zaboravio neku poslaničku grupu, ali to je ukupno negde oko 120 minuta, što znači da su propustili priliku da uživo na RTS, na državnoj televiziji drže govore dva sata. Takođe propustili su priliku da u dopunama dnevnog reda brane svoje dopune po tri minuta, što ukupno iznosi na 20 dopuna sat vremena.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, oni koji su zbog dva tri minuta uživo u dnevniku pokušali da izvrše državni udar danas su propustili priliku da ovde se uživo obrate građanima tri sata.

Što se tiče Vojvodine, nemam ništa napisano, ni plagijat, ni falsifikat plagijata. Nemam šta da pročitam, pokušaću nešto iz glave. Dame i gospodo, ja ću se obratiti gospođi Jerkov koja nije tu. Hoću da verujem da je to njen dokument, ali mislim da je ipak ona to prepisala, ali me brine nešto drugo. Brine me licemerno ponašanje DS. Oni imaju dve politike. Jednu politiku imaju za užu Srbiju, tzv. užu Srbiju, kako je oni zovu. To je Ljotićevsko-dveraška politika. Druga politika je u Vojvodini. Ta politika je po stavovima Aleksandre Jerkov. Ona je nadmašila svog učitelja. To se sada kod njih zove republika Vojvodina. Znači, negativna selekcija je kod nje stupila na snagu.

Dakle, oni građani Republike Srbije koji podržavaju Boška Ljotiša, preko Aleksandre Jerkov i Marinike Tepić, podržavaju ideju Đilasa o republici Vojvodini. Politika Aleksandre Jerkov, politika Boška Ljotića, politika tih fašističkih palanki se svodi na sledeće – što stražnjici godi, obrazu ne smeta.

A sada o Vojvodini. Ja sam predložio, za razliku od nekih mojih kolega koji imaju prigovore, predložio sam amandman. Vidim istoriju Vojvodine drugačije. Vidim je onako kao što je pročitano u onom obrazloženju danas. Sa mnogo toga mogu da se složim, ali sa onim što piše u rezoluciji ne mogu.

Za mene Vojvodina nije nastala na komunističkoj diktaturi, to piše u rezoluciji. Ne mogu da priznam autonomiju Vojvodine, a ja sam jedan od autonomaša koji misli da autonomija Vojvodine radi stabilnosti Srbije treba da postoji. Nivo te autonomije koji je sada je po meni dovoljan. Način finansiranja je za mene prihvatljiv, kako većina poslanika Narodne skupštine odluči. Dakle, volim stabilnu Vojvodinu i stabilnu Srbiju. Bez stabilne Vojvodine nema stabilne Srbije, ali istorijski kontekst vidim u težnji Srba za autonomiju.

Za mene je autonomija Vojvodine srpska stvar, potpuno srpska. Krećem od Srpske kraljevine. Krećem od Sremske kraljevine koja je bila Srpska kraljevina. Krećem od Dragutina, krećem od Vladislava, od 1282. do 1325. godine ta dva Nemanjića su vladala Sremskom kraljevinom i to ne sme da se zaboravi. Nikada ne sme da se zaboravi.

Posle toga su Srbi ponovo težili da imaju svoju državu. Vojvodina je bila i u Austrijskom carstvu, bila je i u Austrougarskom, bila je i pod Turcima. U Vojvodini je postojalo 17 džamija. Nisu džamije, da me gospodin Nedim Sejdinović pogrešno ne razume, ministar je govorio – nisu džamije u Vojvodini srušili Srbi, nego Austrijanci, svih 17 u Mitrovici. U Mitrovici gde su živeli Rimljani, imali sedam rimskih careva.

Vojvodina je nastala na težnji Srba. Vojvodina nije prestankom Sremske kraljevine koja se pružala Tuzla-Bjeljina-Usor-Soli do Rudnika, Braničeva itd. Nije nestala, ona je bila carstvo Jovana Nenada sa sedištem u Subotici. Posle toga je bilo Vojvodstvo sremsko sa sedištem u Slankamenu, Radoslav Čelnik. Posle toga je bila Despotovina u Kupiniku. Svuda je bilo težnji da u Vojvodini Srbi imaju svoju državu, da imaju svoju autonomiju, a da preko autonomije dođu do države.

Pomagali su braću Srbe da se oslobode, turski zulum. Nemojte da zaboravite ni Mehmed Pašu Sokolovića iz 1557. godine. Nemojte da zaboravite prečansku istoriju. Nemojte da zaboravite Vršačku bunu 1594. godine, kada je Teodor Vršački sa barjacima Svetog Save digao bunu protiv Turaka. Zbog toga su na Tašmajdanu, a ne na Vračaru spaljene mošti Svetog Save. Nemojte to da zaboravite.

Nemojte da zaboravite priznanje Austrijskog carstva Srba za naciju i pravo na jedno vojvodstvo. Nemojmo da zaboravimo Vojvodinu i Srbiju, srpsko vojvodstvo. Nemojmo da zaboravimo 1848. i 1849. godinu. Nemojmo da zaboravimo da je Franjo Josip bio vojvoda srpske Vojvodine.

Nemojmo da zaboravimo ništa što dokazuje težnju ne samo Srba, već i nekih drugih, da Vojvodina kako je danas zovemo bude autonomija, čak i država, ta težnja je trajala. Nekada nam drugi koji su živeli u Srbiji to nisu dali, ali mi to treba da pamtimo. Ovo što je danas autonomija Vojvodine sa njima treba da delimo radi stabilnosti cele države Srbije. Ne smemo praviti grešku koju smo napravili na Kosovu. Možda da je Milošević vratio autonomiju i određeni stepen autonomije Albancima, što sam mu preporučivao 1997. godine, možda bi danas drugačiju pesmu pevali.

Nemojmo da zaboravimo ni 1918. godinu. Nemojmo da zaboravimo, mada se srpska istorija namerno zbog komunističkih odluka svodila na istoriju uže Srbije, to je rađeno sa namerom, da ne doživimo Vojvodinu kao srpsku stvar. Nemojmo da zaboravimo ni prvu srpsku košulju, a onda jugoslovenski kaput. Nemojmo da zaboravimo Rumunsku skupštinu, toga u rezoluciji nema. Nemojmo da zaboravimo Veliku narodnu skupštinu slovenskih naroda u Novom Sadu. Nemojmo da zaboravimo ni 1945. godinu. Ne mogu time da se ponosim zato što je 1944. i 1945. godine bilo mnogo nepravde, progona, ubistava, logora, ubijeno je preko 30.000 ljudi. Ne postoji tamo grob koji su napravili četnici, a postoji grob koji su napravili komunisti. U svojoj prvoj fazi komunizam nije bio zao sve vreme. On je u svojoj prvoj fazi kada je pobio sve što je bilo napredno. Oni su se odrekli Baranje. Iz prisajedinjenog Srpskog kraljevstva eliminisali su Baranju, Vukovar. Oni su to uradili 1995. godine. Da nije bilo te odluke video bih Baranju, a video bih i Vukovar. Da nije bilo takve odluke verovatno bi to bilo. Bila je ta odluka i sa tim mora da se živi.

Vidim Vojvodinu i posle 2000. godine. Vidim omnibus koji je prošao za jedan glas, nije mi se baš dopadao u potpunosti, ali sam glasao. Znam da je iz DS Pal Šandor pobegao i da je jedva prošao za taj jedan glas. Vidim i prenos nadležnosti, vidim i Statut Vojvodine.

Ja se radujem što je taj stepen autonomije Vojvodine podignut. Neka Vlada Republike Srbije razmisli na koji način vredi finansirati nadležnosti u Vojvodini i ja neću imati ništa protiv.

Ali, ja imamo nešto drugo protiv. Ja sam već rekao šta ne priznajem, ali dame i gospodo danas Maja Kocijančić nije tumač našeg Ustava. Ja vidim težnju onih koji su oko nas napravili od ništa države, a ovde su pustili neku vlast da od države naprave ništa, koja je vladala u Vojvodini do 2016. godine. Ja vidim saradnju gde se pokušava ovo što je ostalo, od nezavisne Srbije, napraviti ostatak SFRJ. Vidim intenciju da se Srbija federalizuje na način na koji je to rađeno sa bivšom SFRJ. Jaša Tomić je rekao – prvo srpska košulja, pa jugoslovenski kaput.

Dame i gospodo, zgulili su nam jugoslovenski kaput, protivno želji srpskog naroda, ali ja srpsku košulju u Vojvodinu ne dam. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, zdrava hrana je ljudsko pravo.

Gospodin Ševarlić je ovde širi zablude. Dakle, to je profesor koji je predavao zadrugarstvo, koji je genetički modifikovane organizme uzeo kao svoju ideju i danima širi zabludu.

Više puta i ovde i na Odboru mu je objašnjeno, a ja ću pročitati – da se genetički modifikovana hrana i genetički modifikovana hrana za životinje i hrana za životinje dobijena od genetički modifikovanih organizama su u skladu sa posebnim propisom. Ta se hrana definiše posebnim propisima. Taj poseban propis je Zakon o genetički modifikovanim organizmima „Službeni glasnik 41“ iz 2009. godine.

U članu 2. kaže se – ni jedan modifikovani živi organizam, kao ni proizvod od genetički modifikovanog organizma ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije.

Dakle, vrlo jasno i u ovom članu u tački 6. je naznačeno da se genetički modifikovana hrana smatra ona koja je u skladu sa ovim posebnim propisima, a posebni propis kaže da je na teritoriji Srbije to zabranjeno i to je više puta ponovljeno i na Odboru i u ovoj Skupštini.

Međutim, kao predsednik Odbora mora da kažem da gospodin Ševarlić uporno odbija da prihvati i da su genetički modifikovani organizmi zabranjeni Zakonom o genetski modifikovanoj hrani iz 2009. godine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, Ivana Dulić Marković, bivši ministar poljoprivrede, je u vezla 200 hiljada tona sojine sačme od GMO. Tadašnji profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu je ćutao. Nije mu to smetalo. Sada se pojavio, iako ponovo moram da pročitam, radi naših gledalaca, ni jedan modifikovani živi organizam, kao ni proizvod GMO ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Srbije.

Da li je to svima dovoljno jasno, svima osim profesora? Ko je i kakvu modifikaciju doživeo od Ivane Dulić Marković do danas, to sam više puta objašnjavao?

Znači do 2012. godine apsolutno, iako se to uvozilo, nikoga to nije interesovalo, pa ni profesora, zato što je Dušan Petrović i gospodin Milisavljević pre njega su dotičnom gospodinu isplatili 61-62 hiljade evra iz projekta STAR. Ministarstvo poljoprivrede iz projekta STAR isplatilo profesoru 62 hiljade evra i nikakve priče nije bilo, iako je ovaj zakon iz 2009. godine.

Dakle, da ponovim, na teritoriji Srbije GMO, odnosno proizvodnja na njivama je zabranjena i promet. Ako treba da pročitam još jednom, ja ću pročitati i to se ponavlja u ovom zakonu.

Zakon o GMO nije na dnevnom redu, a zakonom postojećim su GMO zabranjeni. Dakle, koliko puta treba to da objasnim? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se bojim da se profesor sam prepoznao. Ja sam govorio o jednom profesoru koji je iz STAR projekta od Ministarstva poljoprivrede, a STAR projekat je trebao da se odnosi za stočarstvo na Staroj planini, dobio 62 hiljade evra.

Sada će mi dostaviti te papire da ih ponovo pokažem po ko zna koji put, ali zbog gledalaca da ponovo pročitam, šta bi bilo kad bi bilo.

Dakle, u ovom trenutku u Zakonu, a ništa se ne menja o GMO stoji – zabrana stavljanja u promet, član 2. „Službeni glasnik 41/2009“ ni jedan modifikovani živi organizam, kao ni proizvod od GMO ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije.

Šta ja više treba da objašnjavam? Da li je svima jasno da je GMO zabranjen u Srbiji, svima osim njemu? Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, dakle, ovde je rečeno da ne govorim istinu.

Dana 21. septembra 2011. godine, faktura broj dva – 30% ili 18.000 evra, sve sa potpisom dotičnog gospodina. Onda, dalje, 10. decembra 2010. godine – 24.000 evra, sve sa potpisom dotičnog gospodina. Dakle, 24.000 i 18.000 su 42.000. A, onda 10. još jednom, 15.000, koliko ja vidim. Evo, ovde tri fakture. Sve kad saberete, a ima još zahteva, dobijete 62.000, 63.000 evra i na kraju obraćanje pomenutog gospodina da mu se uplati još 2.100 evra 31. oktobra 2011. godine da bi, ne znam, došao neko iz Irana, itd.

Evo ga ovde sve.

Dakle, ako lažem ja, papiri ne lažu. Ovde, takođe, iz Ministarstva poljoprivrede, datum, uplate itd, žiro računu, dakle, nema laži, nema prevare, iz STAR projekta je isplaćeno, rekao sam STAR projekta, 60 i nešto hiljada evra. Zato nikakve pobune do 2012. godine nije bilo o navodno GMO. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Arsiću, ponovo ponavljam, novac je prvopotpisani dobio, dole potpisani, za projekte 60 i nešto hiljada evra.

Trebala je da bude urađena studija o zadrugarstvu u hiljadu primeraka, koje nigde nema, koje nigde nema, dakle, nije pronađena. Ja bih voleo da je vidim. Dakle, danas se to modernije zove korupcijom. Dakle, kad ste ministar, vi korumpirate određeni broj profesora tako što im platite za projekat enormne iznose.

Ja ne znam koji to projekat košta 62.000 evra i zašto je isplaćeno iz sredstava koja su bila namenjena, STAR projekat je bio namenjen za oživljavanje stočarstva na Staroj planini. Nije bio namenjen profesorima, ali eto, završio je u džepovima raznih konsultanata. Celu dokumentaciju o STAR projektu ja sam rad da vam dam, naravno, da iskopirate i ovo, da imate u zapisniku, uz bilo koji dokument.

Ja stojim iz ovoga što sam dobio od Ministarstva poljoprivrede kao zvaničnu dokumentaciju. Prvo je rečeno da to nije tačno. Sada se govori – da, to je tačno, ali to smo dobili za projekte itd.

Na koji način su transferisana sredstva, uglavnom su završila u džepovima onih koji danas pokušavaju ljude da poplaše genetički modifikovanom hranom čija proizvodnja je u Srbiji, i promet, zabranjen. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo ćemo, gospodine Arsiću, kao što ste rekli, putem Pisarnice dostaviti, a vi odlučite da li treba svim narodnim poslanicima to uručiti. Koristiću vreme ovlašćenog, da znate, i to vreme kad prekoračim.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovde držim predmet „Milk Republik“. Dakle, to je firma pokrajinskog sekretara za poljoprivredu, bivšeg, Gorana Ješića. Objekat se nalazi u Irmovu, imao je privremeno rešenje za koje se ispostavilo da nije bila proizvod posete tri veterinarska inspektora. To privremeno rešenje je isteklo.

Gospodin Ješić je poznat kao borac za zdravo mleko, kao čuveni tvorac aflatoksin afere, kojom je i te kako naškodio našim poljoprivrednicima i stočarima. Dakle, on je tvrdio da naše mleko, mleko koje je proizvedeno u Srbiji, nije zdravo, da ima povećanu dozu aflatoksina iako je to bilo ispod mera i standarda koji važe u 3/4 sveta. Cilj mu je bio da se količina proizvedenog mleka, određena količina vrati poljoprivrednicima, da određeni broj krava bude desetkovan, a sve vreme je znao da je, kad su donosili tu graničnu meru aflatoksina, nisu utvrdili za stočnu hranu i da ste od ispravne stočne hrane po njihovim standardima mogli da dobijete neispravno mleko. On je lansirao tu aferu, to se svi sećamo.

Ovde držim i optužni predlog protiv odgovornog lica „Milk Republik“ Gorana Ješića, zato što je u promet puštao proizvode od mleka, mleko i proizvode od mleka bez prethodne analize sirovina, bez prethodne analize sirovina, bez prethodne analize sirovina. Znači, mleko koje je dolazilo u njegov „Milk Republik“ nije išlo na analizu.

Rešenje o objektu je isteklo, a on je od mleka proizvodio jogurte i pavlake koje, takođe, nije slao na analizu. Znači, niste imali analizu sirovina i niste imali analizu gotovih proizvoda, što je konstatovano i Zapisnikom veterinarske inspekcije, usledila je prijava. Usledila je prijava i optužni predlog. U toku je verovatno procesuiranje.

Kad smo kod „Milk Republik“, on je otvorio i firmu koja je imala jednu šupu u Markovini, gde je proizvodio marmeladice, ajvariće itd. u šupi koja je predviđena za pečenje rakije. Ta firma se zvala „Fruit Republik“, pa je tvorac velike afere aflatoksin predmet istrage zato što je mleko i mlečne proizvode, hajde pogodite gde prodavao. Ovde imam i to, kaže ovako: „Obaveštavam vas da će od sutra, 17.3.2016. godine, isporuka mlečnog mleka, jogurta i pavlake ka ustanovi Kliničkog centra vršiti mlekara „Milk Republik“, čije je odgovorno lice Goran Ješić.“

Dakle, ni manje ni više, mlečni proizvodi dobijeni od sirovina koji nisu bili na analizi, mleko, sirovina nije bila na analizi, i proizvodi nisu dobili rezultate analize, jer tamo nisu ni išli. Dakle, na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu nema nikakvih dokaza da je ta analiza vršena.

Sada tražim da se ispita odgovornost, dopunska, za ugrožavanje zdravlja ljudi, posebno zato što se radilo o pacijentima, obolelim ljudima na Kliničkom centru Vojvodine.

Imam i fotografije, ali ono kada smo ga malo, što naši mladi kažu, nahvatali, on je naknadno vršio analize u Zavodu za mlekarstvo, čini mi se, u Beogradu. Gle čuda, datumi se nisu poklopili. Dakle, datumi kada je izvršio naknadno analizu posle zabrane vršenja delatnosti, odnosno kada su veterinarski inspektori posetili taj objekat i ustanovili da ne ispunjava uslove, da nije vršio analize sirovina i gotovih proizvoda. Dakle, od tog trenutka, on pokušava da zabašuri tragove uz pomoć onog dela pravosuđa koje su oni izabrali 2009. godine.

Dakle, ovom prilikom, ne želeći da se mešam u rad sudstva, pravosuđa, tužilaštva, sudova, moram da tražim odgovornost zato što ta osoba nije bila čobanin, nije bio stočar koji je slučajno otvorio neku mlekaru, pa izneo na pijacu. Radilo se po pokrajinskom sekretaru za poljoprivredu, potpredsedniku Vlade Vojvodine koji je otvorio divlju mlekaru, isteklo mu privremeno rešenje i iz nje u Klinički centar ubacivao mlečne proizvode. Radi se o osobi koja i dalje pokušava da plašenjem aflatoksinom ugrozi naše stočarstvo.

Na kraju, dame i gospodo, ovde držim dokument Republičkog javnog tužilaštva koji se odnosi na sud u Staroj Pazovi, koji po članu 72. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, vodi postupak u Osnovnom sudu Stara Pazova zbog neprijavljivanja stana u Beču. Dakle, Goran Ješić je vlasnik stana u Beču koji, naravno, nije ni prijavio, a ja verujem da je novac rezultat onih njegovih čuvenih mahinacija sa mlekom i mlečnim proizvodima. S obzirom da se ne radi o nekom seljaku sirotanu, poljoprivrednom proizvođaču koji je, eto, stavio u promet nekoliko litara mleka, već se radi o bivšem pokrajinskom sekretaru koji je lansirao aferu aflatoksin, a svojim proizvodima je mogao, a možda je ugrozio zdravlja bolesnika u Kliničkom centru Vojvodine. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto čujem da se Goran Ješić nešto buni moram da pročitam – kontrola u Kliničkom centru Vojvodine izvršena je dana 6.4.2016. godine. Veterinarski inspektor je izvršio kontrolu u Kliničkom centru Vojvodine u Novom Sadu da bi utvrdio da li su istom dostavljeni mlečni proizvodi „Milkrepublik“. Utvrđeno je da proizvodi od mleka proizvođača „Milkrepublik“ jesu dostavljani Kliničkom centru Vojvodine preko dobavljača ili grupe iz Novom Sada. Tada su prikazane otpremnice, brojevi itd. i rešenje Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, Uprava za veterinu pod brojem taj i taj privremeno je odobrila i zabranila rad objektu „Milkrepublik“ 10.2.2016. godine. To znači da su proizvodi isporučivani kada je prestalo da važi privremeno odobrenje po rešenju Ministarstva. Na osnovu izvršene kontrole veterinarski inspektor je podneo prijavu za prestup. U momentu podnošenja prijave u APR odgovorno lice je bio Miodrag Krivokuća, ali je inspektor takođe obavestio tužilaštvo da u momentu prekršaja odgovorno lice je bilo Goran Ješić. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ljubav prema hrani je najvatrenija ljubav. Neko ko je bio gladan tu vrstu ljubavi i te kako oseća. Za razliku od ovih bogatih koji su se obogatili otpuštajući 400.000 radnika, za razliku od Đilasa, Borka, Boškića itd, neki naši građani i danas znaju šta je glad. Hleb gladnoga je slađi od hleba bogataši. Glad mu daje slatkoću. Ovi što ne znaju šta imaju podsmevaju se onima što gotovo ništa nemaju, iako su ih ono ostavili bez toga da ništa nemaju, otpustili ih sa posla, lišili ih i plate i dostojanstva pred svojim ukućanima. Njihova ljubav prema hrani i ljubav prema hrani svih gladnih na svetu daje nam priliku da kažemo da je proizvodnja zdrave hrane i pijaće vode najvažniji biznis u ovom trenutku na zemaljskoj kugli, a kako će biti za 10 do 20 godina to tek treba da utvrdimo.

U Zakonu o bezbednosti hrane mi moramo da definišemo standarde i da ta hrana koju mi proizvedemo uistinu bude dobra, ali mi moramo da organizujemo našu poljoprivredu. Naša poljoprivreda ima potencijale koje nedovoljno koristi. Naša biljna proizvodnja ne koristi našem stočarstvu za proizvodnju mesa, mleka i jaja. Izvozimo sirovine, izvozimo žitarice, kukuruz, ječam i pšenicu, stočno brašno itd. To koriste stočari stranih zemalja. Mi gubimo ogroman novac. Mi takođe gubimo na kvalitetu zemljišta jer nemamo dovoljno stajskog đubriva, jer nema dovoljno stočarstva koje bi isporučivanjem stajskog đubriva na njive pomoglo da se procenat humusa i da se zemljište očuva plodnim. Mi tome moramo posvetiti pažnju.

Moramo pratiti razvijene zemlje u poljoprivredi. Meni su kao primeri Holandija i danska. Holandija ima dva puta manje poljoprivredno obradivog zemljišta, ima preko 3,5 miliona grla goveda, ima četiri puta više nego što ima Srbija, iako Srbija ima dva puta više obradivog poljoprivrednog zemljišta, iako ima više pašnjaka od Holandije. Holandija ima 60 sunčanih dana, a Srbija ima četiri puta više.

Srbija ima bolje klimatske uslove za proizvodnju hrane za ljude, hrane za stoku, za proizvodnju hrane biljnog i životinjskog porekla. Ali, mi nedovoljno koristimo svoje potencijale zato što smo 90-ih godina iscrpljeni teretom ekonomskih i vojnih sankcija kojima naša zemlja biva izložena. Poljoprivreda je snosila teret socijalnog mira i platila to određenim zaostajanjem u tehnologiji, proizvodnji, itd.

Ali, 2000. godine udruženi zločinački poduhvat koji danas bojkotuje sednicu Narodne skupštine je tu štetu uvećao za nekoliko puta. Tajkuni neće razviti poljoprivrednu proizvodnju i mi akcenat treba da bacimo na mala i srednja poljoprivredna gazdinstva, ali takođe i da budemo svesni da Holandija sa 80 hiljada hektara pravi 10 puta višu vrednost hrane nego što to radimo mi, da Danska koja ima 30 hiljada farmera pravi nekoliko puta više hrane, veću vrednost hrane nego Srbija, koja ima 350 hiljada registrovanih gazdinstava, odnosno zajedno sa neregistrovanim 650 hiljada.

Mi moramo modernizovati srpsku poljoprivredu, ali, takođe, posvetiti kroz poljoprivredu i prehrambenu industriju pažnju i demografiji, odnosno da se stanovništvo rasporedi tako da nijedno selo ne bude bez stanovnika, da svako selo sem poljoprivrede ima neki prerađivački kapacitet i da na tom selu bude posla i za oca na njivi i za sina, snaju ili ćerku u preradi i da na takav način bude dovoljno hleba i za seljake i za radnike i da naša poljoprivredna proizvodnja bude makar trećinu holandske poljoprivredne proizvodnje, prehrambene, koja u ovom trenutku u izvozu daje 85 milijardi evra. Danska samo na svinjama pravi izvoz 22 milijarde evra. Ima gotovo deset puta više svinja nego što ima Srbija, dok Holandija ima pet puta više. Holandija ima tri i po miliona grla. Danska ima 500 hiljada muznih krava, milion i po grla krupne stoke, dok mi imamo svega 900 hiljada komada.

Mislim da dovoljno pažnje treba da posvetimo stočarstvu, da svoje biljne potencijale uložimo u proizvodnju zdravog mesa, zdravog mleka, jaja i ostalih prehrambenih proizvoda i da na takav način podignemo ovu zemlju iz ekonomskog rasula u koji su je uvalili ovi preko nesrećnici koji danas bojkotuju sednicu Narodne skupštine. Hvala.

Dame i gospodo, narodni poslanici, Srbija nije u EU. Trenutno imamo nacionalne mere i mere iz IPARD-a i to su sredstva koja su za naš budžet velika.

Nama treba jača industrija, industrija koja će servisirati poljoprivredu i prehrambenu industriju, da bi industrija povukla poljoprivredu. Iz ovog budžeta, koji je sve veći, Srbija izdvaja 43 milijarde za 650.000 poljoprivrednih gazdinstava. To je nešto više od 350 miliona evra ili po prijavljenom gazdinstvu oko 1.000 evra.

Hrvatska koja je članica EU i koja ovde zajedno sa ovim nesrećnicima želi da podigne revoluciju, pripadnici političkih stranaka iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, dolaze ovde, traže revoluciju u Beogradu, ne traže je u Zagrebu. Ovde su protiv Brisela, ali u Zagrebu su voljni da primaju iz fondova EU podršku poljoprivredi, kako oni kažu – potporu. Ta potpora kod njih je preko milijardu. Iako imaju tri puta manje obradivog poljoprivrednog zemljišta nego Srbija, oni od Brisela dobijaju tri puta više iz agrarnog budžeta, nego što je srpski agrarni budžet.

Kad to uzmete, dođete do zaključka da je to po jedinici površine, kad to podelite, šest puta više nego u Srbiji.

Mi izdvajamo za poljoprivredu, za 650.000 poljoprivrednih gazdinstava, 43.000.000. dinara. Za filmove, za snimanje filmova izdvajamo milijardu, ali tu konkuriše svega nekoliko glumaca.

Ovih dana je Nikola Kojo nezadovoljan visinom podsticaja, a jedino je u poljoprivredi Živković dobio više od njega, za one vinograde, podneo čak krivičnu prijavu protiv mene, jer sam ovde tvrdio da je trebao da glumi u filmu „Mezimica“, gde navodno srpski lekari, uz podršku srpske policije vade organe poput Albanaca na Kosovu. Na takav način su albansko divljaštvo nad Srbima želeli u kinematografiji, koju država sufinansira i tom filmu je odobreno 26.000.000. dinara. Da li je iskorišćeno nisam siguran. Ali, tu glavnu ulogu, tog zlog policajca, je trebalo da igra Nikola Koja. To je on što hoće nezadovoljan da napusti Srbiju.

Do 2013, 2014. godine prethodna vlast nije delila nikakav veći novac za snimanje filmova. Ova je odvojila milijardu. I, gle čuda, podigli se srećni dobitnici. Nikola Kojo je dobio za film „Stado“ 20.000.000 dinara. Retko ćete naći poljoprivredno gazdinstvo, sem Živkovićevog, koje je dobilo toliki novac. I danas on aktivno radi, navodno, u rušenju vlasti u Srbiji, ja bih rekao da pokušava da potkopa i same temelje države Srbije, jer želi da stane na stranu ovih koji podržavaju proteste iz Zagreba, Prištine, Tirane, itd. Aktivno je stao na njihovu stranu i, po meni, želi da potkopa same temelje Srbije. Znači, nema poljoprivrednog gazdinstva koje je dobilo 20.000.000, ali je Nikola Kojo to ostvario.

Imamo Dragana Bjelogrlića koji hoće da mu pravi društvo nezadovoljan, jer je dobio samo 105.000.000 Znači, za nešto više od dve godine dobio je 50.000.000 za jedan film, za drugi 45.000.000 i za treći samo skromnih 10.000.000.

Nađite mi poljoprivredno gazdinstvo koje je dobilo 105.000.000 dinara. Dobio je čak dva puta više nego Živkovićevo poljoprivredno gazdinstvo. I eto, Živković koji je od države dobio 525.000 evra bojkotuje sednicu parlamenta te države.

Dakle, ja ne znam šta treba da damo onima što glume, kao Živković, poljoprivredna gazdinstva i poljoprivrednike i šta treba da damo ovima glumcima koji glume političare ili političarima koji glume glumce.

Ako smo Mirjani Karanović iz budžeta dali 35.000.000 dinara, valjda je zaslužila da je ovi ne cenzurišu nesrećnici, valjda su mogli da je puste da govori sa Vujoševićem. Dakle, nema poljoprivrednog gazdinstva koje je dobilo 35.000.000, sem onog Živkovićevog, a radilo se o čoveku koji glumi poljoprivrednika, vinara.

Imamo Srđana Dragojevića, koji sad aktivno se setio da ova vlast ne valja, kad je on bio u njoj onda mu je valjala, celih 30.000.000 dinara.

Retka su poljoprivredna gazdinstva, sem Živkovićevog nema ni jedno, koje je dobilo 30.000.000 dinara i danas, i film „Mezimica“ koji je pod nekom sumnjom, po meni, 26.000.000 dinara. Kad saberete dobijete stotine i stotine miliona dinara i dobili su oni ljudi, danas poljoprivrednici koji dobiju 50.000, 100.000 dinara prosečno po zahtevu dobiju oko 150.000 dinara, koji podnesu. I oni poštuju svoju državu, oni su patriotski. Preko brvna trče kad vide da je država u opasnosti, kroz blato, prašinu, itd, za razliku od ovih kojima da stavite u centru Beograda zlatne ulice, oni će biti, ne samo protiv vlasti, ja imam utisak da će biti i protiv države.

Treba dobro razmisliti, kultura nam je potrebna, da li ovi ljudi uopšte šire kulturu. Nisu oni Kusturica.Treba dobro razmisliti gde novac upotrebiti i moj savet je da ove glumce koji za velike pare glume političare treba otpisati, pažljivo birati mlade režisere i scenariste, mlade autore sa umetničkim delovanjem, dakle, dakle one koji će napraviti umetnički vredne filmove i da na takav način napravimo selekciju u kulturi.

Nemam ništa protiv kulture, Čerčil je rekao – ako ne izdvojimo novac za kulturu, onda nemamo zašta ni da ratujemo. U sred rata, kada su mu predložili da smanji i da ukine novac za kulturu, onda je rekao – za čega ćemo ratovati? Tako ni ja nisam protiv kulture, ja sam protiv nekulture ovih glumaca koji su dobili pare za film, a koji nemaju neku umetničku vrednost, zatvorili prostor mladim autorima, dobili ogroman novac, daleko su favorizovaniji od poljoprivrednika koji po zahtevu dobiju svega stotinu i nešto hiljada dinara, za razliku od ovih koji dobijaju milione i aktivno rade protiv svoje države Srbije.

O tome treba razmisliti i što više uštede napraviti i to plasirati u poljoprivredu, prerađivačku industriju, jer će ona napraviti još više novca. Tako da nam se neće desiti da nam treći glumac Lečić zatvori dva muzeja, zabrani nekoliko novina i danas glumi finoću i njega uskoro očekivao na nekoj platnoj listi da dobije novac iz budžeta, s obzirom da je nezadovoljan državom Srbijom.

Mi poljoprivrednici, koji smo zadovoljni svojom državom, koji ćemo je braniti i hraniti u svakom trenutku, tražimo da Vlada što pažljivije raspoređuje novac za kulturu i da to dodelite mladim autorima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon je predložen 20. novembra 2018. godine i njegova primena, da smo ga razmatrali blagovremeno, bi bila od januara meseca 2019. godine. S obzirom da je to prolongirano i da je došlo u redovno zasedanje, moj predlog je samo da se to pomeri na april mesec 2019. godine.

Verujem da će ovaj Zakon o bezbednosti hrane dovesti do toga da budemo što bezbedniji u upotrebi hrane biljnog, životinjskog porekla, mešovitog porekla. Verujem da naši inspektori mogu da rade svoj posao. Verujem da neke pravilnike još treba uskladiti. Verujem da treba doneti planska dokumenta iz oblasti bezbednosti hrane, da to zajedno treba da urade Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo zdravlja.

Dakle, ovaj zakon se ne tiče samo poljoprivrede, tiče se i Ministarstva zdravlja. Mi smo kao Odbor za poljoprivredu neke njihove sugestije uvažili, to pretočili u četiri amandmana koja su prihvaćena i odstrane Odbora i od strane Ministarstva poljoprivrede. S tim u vezi želim da zahvalim predstavnicima Vlade koji su našli za shodno da te naše amandmane odborske uvaže i da neke pojedinačne amandmane koleginice i moje usvoje. Verujem da ćemo iz te oblasti uvek pratiti situaciju i moguće su uvek nove izmene i dopune.

Dakle, oni koji nisu možda zadovoljni ovim predlogom zakona, izmenama i dopunama, mogu računati na to da će ova Skupština uvek biti na strani građana, da neće raditi ono što rade ovi nesrećnici koji po hodnicima imitiraju Skupštinu, koji uzimaju putne troškove, uzimaju plate koje nisu tako male, koju većina naših građana može samo da sanja. Poštujem što su građani određeni broj mandata dodelili ovom nesrećnom delu opozicije, koja u ovom trenutku, po meni, ne znaju šta rade.

Dakle, verujem da su građani na to imali pravo i da će ubuduće razmisliti kada ovakvi zakoni koji se tiču i zdravlja ljudi, bezbednost hrane je veoma bitna za zdravlje ljudi, predstavnici tog dela opozicije su bojkotovali ovaj zakon i učešće u mogućem podnošenju amandmana, odnosno u raspravi. Možda bi ovaj zakon oni, bez obzira kakvi su, dopunili nekim boljim rešenjima. Međutim, oni to pravo i priliku nisu iskoristili, to je građanima jasan putokaz da treba ubuduće da vode računa prilikom izbora da takvim snagama, a treba zapamtiti njihova imena i njihove lidere, ja verujem da oni u ovom trenutku imaju više lidera nego članova, ali da građani vode dobro računa na sledećim izborima da poverenje ne poklanjaju onima koji u Narodnoj skupštini neće dati svoj doprinos i neće sučeljavati mišljenja, bilo da su većina ili manjina, neće uzeti aktivno učešće u radu i pokušati da poboljšaju zakon.

Građanima preporučujem da pažljivo prate rad Narodne skupštine. Imaju pravo na svoje nezadovoljstvo, ali oni svakako, s obzirom da je više od polovine izašlo na biračka mesta, imaju pravo da budu predstavljeni u Narodnoj skupštini o pitanju bezbednosti hrane i poljoprivrede uopšte. Poljoprivrednici nisu zaslužili da deo njihovih predstavnika, koje hrane i brane, izađe iz sale i da glumata neku paralelnu sednicu Narodne skupštine, a da među prvima trče na skupštinsku blagajnu.

U toj nadi da će građani pravilno proceniti šta je produktivna opozicija, šta su oni koji pod motom opozicionog delovanja žele da uruše državu Srbiju, koja se diže iz blata i izlazi iz čabra u koji su je upravo oni gurnuli, ili neki njihovi predstavnici, da će građani na nekim narednim izborima pravilno proceniti i da nijedan glas neće dati onakvim predstavnicima koji su, navodno, predstavnici onog dela naroda koji je glasao za njih. U ovom trenutku oni su taj deo naroda ostavili bez predstavljanja u Narodnoj skupštini i ja predlažem biračima da oni to dobro zapamte i da više nijedan glas ne ide u tu njihovu kutiju. Hvala.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, narodni poslanici, ovde se malina spominje često zarad javnosti i zarad istine. Mi smo u poslednjih pet, šest godina duplirali površinu pod malinama. Sami smo sebi napravili čile, povećali ponudu, a potražnja ostala ista.

Dakle, sa jabukama se dešava nešto slično. Da bi se izbegla eksplatacija poljoprivrednika bilo je potrebno da prerađivački i skladišni kapaciteti pripadnu poljoprivrednicima poput Danske i Holandije. Na moj predlog 2001. godine, gospodin Vlahović je rekao da je to nemoguće. Država je više puta pokušala da podigne kooperativu. Mislim da će to ubuduće raditi efikasnije nego što se to u uvom trenutku radi.

Treba da uradimo ono što Danci rade. Ukoliko su poljoprivrednici vlasnici skladišnih kapaciteta i prerađivačkih kapaciteta, onda oni ne mogu biti eksploatisani, jer prerađivač uvek gleda da kupi što jeftinije, a seljak gleda da proda što skuplje. Ukoliko poljoprivrednici budu vlasnici određenih prerađivačkih skladišnih kapaciteta, sami sebi će odrediti cenu i u tom slučaju neće biti ni blokade puteva, niti insistiranja na tome da država preuzme ulogu kupca.

Dakle, mi smo to uradili u Prilikama. Svojevremeno su poljoprivrednici dobili hladnjaču sa 10.000 tona maline. Menadžment to nije doživeo kao svoje vlasništvo i seljaci su prodali tu hladnjaču i sada imaju i u Arilju i u Ivanjici problem plasmana maline.

U isto vreme Slankamen je dobio jednu hladnjaču. Ljudi su radili sasvim drugačije i ponašaju se kao da je hladnjača njihova i pored te jedne, napravili su i drugu hladnjaču u Slankamenu, koja je vlasništvo kooperanata, zadrugara i zato imaju manje problema sa cenama.

Moram da upozorim i na to da se u Rusiji podižu ogromne površine pod jabukama i da mi možemo imati problem plasmana u narednim godinama. Stoga je moj savet poljoprivrednicima da probaju, bez obzira što je komplikovanije, da zasadimo krušku, jer ona ima da prođu i na domaćim i na okolnim tržištima. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja mislim da je problem kod zaštite bilja i problem Ministarstva finansija.

Ako uzmete gotov preparat, porez je 10%, PDV je 10%. Ako uzmete sirovinu, aktivnu materiju, porez je 20%. Taj propis su doneli ovi koji šetaju po hodniku. Mi taj propis jednom konačno moramo promeniti. Nikako nisam uspeo da ubedim ministre finansija da je to tako, ali jeste i treba kod Ministarstva finansija uložiti napor da se te stope izjednače, jer poruka je loša. Poruka kod zaštite bilja, ako je na sirovinu porez 20%, na aktivnu materiju, a jedan preparat se sastoji od aktivne materije, tečnosti i boce, a ako je porez na gotov proizvod prilikom uvoza 10%, onda je poruka veoma loša. Poruka je – bolje uvesti, nego proizvesti.

Dakle, u toj poruci je onda šteta po naše radnike, po naše zaposlene, po domaće proizvođače, po privredu.

Takođe, treba da razmislimo o paralelnim sredstvima, da vidimo šta je paralelno sredstvo, ko ima pravo da ga proizvodi, odnosno da ta prava pripadnu isključivo domaćem proizvođaču, a ne uvozniku. To je ono što ja mislim da je problem kod sredstava za zaštitu bilja.

Po pitanju organske hrane ja se slažem da imamo šansu, ali ta sertifikacija, poljoprivrednici treba da znaju, traje i po tri godine i veoma su pogodna brdska područja, jer nisu tretirana mineralnim đubrivom.

Dakle, onaj ko misli da se u narednom periodu bavi organskom hranom, neka pokuša ove godine odmah da izbegne upotrebu mineralnih đubriva. Hvala.

Zahvaljujem.

(Narodni poslanik pre govora, pušta snimak na telefonu, sa protesta.)

Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana se ovo orilo pred Skupštinom Srbije: „Hrvatska, Srbija revolucija“.

Otkad je Boško Obradović, u narodu poznatiji kao Boško Ljotić, prisegnuo Đilasu, Pernaru, Katarini, Radničkom frontu, Omeru, Naša stranka-Tuzla, otkad je Boško Ljotić prisegnuo Muhamedu Čengiću, kome je Vuk Jeremić obećao 300 milijardi ratne odštete, otkad su svi zajedno prisegnuli pre neki dan Sulejmanu Sulji Ugljaninu, ovde se orilo pozivajući se na revoluciju, na nasilnu promenu vlasti – Hrvatska, Srbija, revolucija. Kako oni to kažu, drugovi Boška Ljotića, prisegnu li su i Kosorki, kako oni kažu da ne budemo sluge Brisela.

Znači, Hrvatska će da uzima fondove EU, poljoprivredne fondove će da koristi, a Srbiji preporučuje revoluciju. Zar opet mi moramo, dok oni pale Pupavca, lutku sa njegovim likom, dok bacaju srpske sportiste u more, sa jasnim porukama, oni koji su proterali 400 hiljada Srba, a pričaju o nekom etničkom čišćenju, zar mi moramo opet dok oni to čine s druge strane Drine, zar mimo moramo opet kao 1941. da dižemo revoluciju i da sami sebi zabijamo autogol.

Hrvatska od Brisela, a to naši poljoprivrednici treba da čuju, dobija preko milijardu evra, samo za ruralni razvoj, iako ima tri puta manje zemljišta nego Srbija, obradivog, dobija 330 miliona evra, samo za drugu meru, prva mera je po hektaru gde dobijaju preko 800 miliona evra, sve zajedno preko milijardu, plus ribarstvo.

Dakle, mala poljoprivredna gazdinstva dobijaju 15 hiljada evra, po hektaru od 300 do 800 evra. Mladi poljoprivrednici dobijaju 50 hiljada evra, za skladišta se isplaćuje 100 hiljada evra i više, voćari povrtari za svoje potrebe, za svoje objekte i do 600 hiljada evra, a poljoprivrednici koji se bave obnovljivom energijom i do milion evra.

Dakle, oni koji dobijaju milionske iznose od Brisela, kako oni kažu od Brisela, (akcentuje na i), koji ovde zajedno sa Boškom Ljotićem u korist Dragana Đilasa žele da podignu revoluciju, oni dobijaju pozamašne svote.

Gledano po hektaru njihove subvencije su sedam puta veće zato što dolaze iz Brisela, koji za te pare izdvaja milijarde i milijarde evra, a mi tek iz predpristupnih fondova dobijamo sveukupno 184 miliona evra.

Dame i gospodo, univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima kaže da svako ima pravo na život, na slobodu i pravo na sigurnost. Da li te slobode bez prava na zdravu hranu i na pijaću vodu, bilo šta znače? Po meni demokratsko pravo i najviše pravo građanina treba da bude pravo na zdravu hranu i pravo na pijaću vodu.

Srbija je imala nesreću da 90-ih godina poljoprivreda snosi teret ekonomskih i vojnih pritisaka kojima je naša zemlja bila izložena. Zajedno sa onima dok je bombardovana zajedno smo bombardovani preko zemalja onih koji ovde zajedno sa Boškom Ljotićem, Đilasom i Jeremićem, skandiraju dolaze iz Zagreba i skandiraju „Srbija, Hrvatska revolucija“.

Neka dignu prvo revoluciju u Hrvatskoj pa ćemo da vidimo kako to izgleda. Neka se odreknu tih fondova iz EU, pa da vidimo kako to izgleda, pa neka dolaze onda ovde nek traže neku revoluciju.

Mi smo poslednji koji treba da im verujemo.

Dame i gospodo, Srbija je pretrpela te vojne i ekonomske pritiske, ali štetu je najveću pretrpela od 2000-ih godina. Na scenu je stupio udruženi zločinački poduhvat Đilasa, Borka Stefanovića, Jeremića, Tadića, i te ekipe.

To je udruženi zločinački poduhvat protiv poljoprivrede, ali i protiv prava građana da imaju zdravu hranu i pijaću vodu, a time da ostvare i prava iz univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima.

Taj udruženi zločinački poduhvat je napravljen i stvoren grabljivom privatizacijom gde oni, one latifundije, tajkuni, nazovite to kako hoćete, koji se nikada do 2000. godine nisu bavili poljoprivredom, su se za male pare, a od 90-ih godina, dok smo trpeli su se bavili švercom nafte, cigareta, kontingentima itd, stvorivši novac, za male pare su svoj kapital oplodili i domogli se ogromnih površina zemljišta kombinata.

Onda su alavo ćapili zadruge, kako to naš narod kaže. U privatizaciji su se domogli i skladišnih kapaciteta i otkupnih stanica, pa su onda mogli sem imovine koju su jeftino stekli da preko otkupa i kontrolnih kuća da na određeni način kontrolišu poljoprivrednika, odnosno da ih u otkupu ucenjuju, na vagi, vlagi, itd, i da pljačkaju i onaj deo koji nisu strpali u svoje džepove.

Pravili su auto-puteve za narodni novac koji je vodio u njihove džepove Đilasa, Tadića, Jeremića, kojima su odavno, ne za džabe uključio i Boško Ljotić, Boško Obradović, oni su posle toga farme uništili, ostala je samo biljna proizvodnja, biljna proizvodnja za stočarstvo drugih zemalja.

Dakle, mi izvozimo preko 3,5 miliona što žitarica, što stočne hrane 3,5 miliona tona, od toga je sve za stočarstvo drugih zemalja. Farme su uništene, stoka poklana, radnici otpušteni. Dakle, to je bio udruženi zločinački poduhvat.

Danska ima dva puta manje obradivih površina nego mi, Holandija tri puta i izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Holandije 85 milijardi evra, kao naša dva BDP celokupno. Izvoz iz Danske je 20 i nešto milijardi evra. Holandija je samo cveće iz plastenika i staklenika izveze osam milijardi. Danska samo od svinja 22 milijarde. Holandija ima 60 sunčanih dana, Srbija ima četiri i po puta više.

Srbija je na rekama Dunavu, Savi, Tamišu, Tisi, Moravi, Ibru itd, ali džabe nama prirodni potencijal kada smo imali udruženi zločinački poduhvat, koji je napravio pustu zemlju, opustošenu livadu, šikaru. Umesto razvijene poljoprivrede zatekli smo žuti udruženi zločinački poduhvat i ništa više.

Danas, ja smatram da ovaj zakon i nije za Sveto pismo, da ćemo poboljšavati ove, donositi nove zato što je zdrava hrana prioritet, ne samo ove zemlje nego i u Evropi. Uskoro se, dame i gospodo bogatstvo jedne zemlje neće meriti količinom zlata i dijamanata koje te zemlje imaju, nego količinom hrane, zdrave hrane i pijaće vode, koje ta zemlja proizvodi ili može proizvoditi.

Srbija mnogo toga može proizvesti, ali udruženi zločinački poduhvat sem u poljoprivredi, katastrofalne posledice ostavio u prerađivačkoj industriji, u proizvodnji opreme za farme, u proizvodnji mineralnih đubriva sortnih semena sadnog materijala itd, u proizvodnji mehanizacije i opreme, dakle sve ono što je trebalo da servisira poljoprivredu i prehrambenu industriju. Sve su uništili.

Srbija je na putu oporavka ali ne može preskočiti pet stepenica odjednom, već može preskočiti jednu po jednu da se ne zaletimo pa da padnemo, te merdevine uspeha nisu lift i dok se Srbija polako penje, a navešću primer da je 2012. godine, taj udruženi zločinački poduhvat za poljoprivredu, a tu podsticaje koriste individualna poljoprivredna gazdinstva većinom izdvajala 19 milijardi dinara, uz isti kurs i veći broj poljoprivrednika i veći broj građana, 19 milijardi. Danas, mi u ovoj godini izdvajamo 43 milijarde. Ne može proći sednica da Aleksandra Jerkov ne skoči ovde i kaže kako mi pljačkamo paore.

Kako neko ko izdvaja 130% više nego što su oni izdvajali i pljačkali poljoprivredu i ona mi je sa pravom dala šlagort odnosno i meni pravo da ocenim njihovu poljoprivrednu politiku i ekonomsku politiku ove zemlje kao udruženim zločinačkim poduhvatom.

Dame i gospodo ja verujem da naš seljak može da bude bolji od evropskog, ukoliko mu se obezbede ti uslovi da ima iole podsticaja koje ima seljak u EU i u Hrvatskoj. Taj odnos je nekad bio jedan prema sedam, mi smo ga sad stavili na jedan prema tri. Znači daleko su povoljniji uslovi, ali to nije još to.

Zato ja verujem da će srpski seljak to uraditi i da ćemo mi proizvoditi sve više zdrave hrane i zato ću do kraja, ne samo podržavati ove zakone verujem da će se oni menjati, se zalagati za poljoprivredu i da srpski seljak, srpski proizvođač poput evropskog da bude još bolji, da proizvedemo što više hrane i da naš društveni proizvod ne samo u poljoprivredi već u prehrambenoj industriji da ono što seljak proizvede na njivi, njegovi sinovi, njegove ćerke, njegove snaje prerade u prerađivačkoj industriji što bliže i da pitanje poljoprivrede bude ujedno i pitanje demografije, da ostanu na selu i da ostanu što više na selu i da budu što bogatiji i što srećniji. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je veoma važno pitanje, opština Inđija ima dug od 2.600 miliona dinara, na 47.000 stanovnika, dug opštine Inđija je, ponavljam 2.600 miliona dinara. Mi smo tamo pali u dužničko ropstvo. Godine 2007, kada sam kao predsednik skupštine smenjen u zgradi uprave vodovoda, naravno nelegalno, čime je DS pokazala visoki stepen demokratije i predsednika najvažnijeg i najvišeg organa u opštini smenila u upravi vodovoda bez kvoruma. To je bilo vreme kada su čistili po Rumi i još nekim mestima, kada su čistili radikale, a onda, usput ja nisam bio dovoljno žut, pa su i mene počistili u Inđiji 5. oktobra 2007. godine. Tog trenutka dug Inđije je bio 50 miliona dinara. Obaveze i dugovi opštine Inđija na kraju 2007. godine posle moje smene bili su 50 miliona dinara. Godine 2016. posle promene vlasti dug opštine Inđija i obaveze su bile 2.600 miliona dinara.

Nedavno je opština Inđija po jednoj građevinskoj situaciji dobila presudu od Montere u stečaju, a i to je žuto preduzeće koje je gradilo sportsku halu u Inđiji, dobili smo presudu od 261 milion dinara. Dakle, to je samo jedna građevinska situacija za halu koja nije bila dovršena ni 2016. godine, a koja je trebala biti gotova 2009. godine za univerzijadu.

Od Univerzijade u Inđiji je ostala jada. Znači, hala koja je trebala biti gotova 2009. godine i koštati šest miliona evra, koštala je 11 miliona evra i treba još dva miliona evra da se završi.

Sada gubimo sudske sporove od „Montere“ u stečaju, od tog žutog preduzeća, koje je svoj dug založilo bankama. Inđiji preti dužničko ropstvo i ja ne znam kako ćemo se mi razdužiti, jer u proteklih godinu i po dana uspeli smo da saniramo dugove u visini od 600 miliona dinara.

Za to vreme dok je Inđija padala u dugove gospodin Ješić je kupio stan u Beču od 160m2. Po procenama, taj stan košta preko 500 hiljada evra. Gospodin Ješić je u Inđiji stekao penthaus od 200 i nešto kvadrata. Samo terasa je imala 45m2. Po procenama njegovim vlastitim… (Isključen mikrofon.)