Dame i gospodo, u članu 9. stav 1. Predloga reči „ugovor o stipendiranju maloletnog sportiste za sportsko usavršavanje ili ugovor o bavljenju sportom“ brišu se, kao i stavovi 4, 5. i 7. Najbolje bi bilo, gospođo Samardžić, da se ceo zakon ponovo radi. Nisam zlurad, ali mišljenje većeg dela stručne javnosti je takvo.
U stavu 1. reči „ugovor o stipendiranju maloletnog sportiste za sportsko usavršavanje ili ugovor o bavljenju sportom“ treba brisati, jer čine odredbu nejasnom i nepotrebno ograničavaju pravo na stipendiranje sportista samo na maloletna lica i ograničavaju vrstu ugovora koji sportista i sportska organizacija mogu zaključiti, suprotno zakonima kojima se uređuju obligacioni odnosi. U većem delu zakona, u mnogim članovima dolazi do dodirivanja sa nekim drugim zakonima, sa nekim drugim, da li ustavnim, pravima ili nečim sličnim, a zakon bi trebalo da bude koncizan, precizan i jasan i da nema mesta za proizvoljnost.
Stav 4. treba brisati jer je potpuno nepotreban zato što je obaveza poštovanja zaključenih ugovora uređena samim ugovorom i zakonima kojima se uređuju obligacioni odnosi i sportskim pravilima nadležnog saveza, tako da je ova odredba suvišna.
Stav 5. treba brisati jer su način i uslovi za zaključivanje ugovora od strane lica kojima je ograničena poslovna sposobnost uređeni drugim zakonima i ne mogu se ovim zakonom menjati.
Stav 7. treba brisati jer su način i uslovi ugovaranja uređeni zakonima kojima se uređuju obligacioni odnosi, kao i Zakonom o radu, kojim se ova oblast celovito uređuje.
Imali smo slučaj, recimo, u članu 22, amandman SNS, koji je prihvaćen i dobro je da jeste... Selektor fudbalske reprezentacije zove dvojicu reprezentativaca, Lukovića i Danka Lazovića, i oni odgovaraju da ne žele da igraju za reprezentaciju. Zamislite da zakon uređuje članom 22. da oni moraju da se odazovu, da moraju da obuku dres. Jaka bi bila njihova motivacija i, što je najgore, jaka bi bila njihova igra! Tu se vidi da u ovom predlogu zakona postoji dosta propusta, a bila je idealna prilika, gospođo Samardžić, da se ova sfera uredi onako kako treba.

Gospodine ministre, u članu 49. predloga novododati stav 4. člana 104. Zakona menja se i glasi: „Konverzija prava korišćenja u pravo svojine iz stava 1. ovog člana se vrši na zahtev nosioca prava korišćenja“. U novom stavu 5. člana 104. Zakona reči „ako su isplatili u celosti iznos zakupnine za period na koji glasi ugovor o zakupu“ zamenjuju se rečima „uz naknadu tržišne vrednosti tog zemljišta, umanjene za revalorizovani iznos isplaćene zakupnine“.
Izmena teksta novog stava 4. člana 104. Zakona se predlaže radi usklađivanja sa Ustavom i otklanjanja nejasnoća koje sadrži, i to posebno: predloženim tekstom ovog stava se propisuje da korisniku prestaje pravo korišćenja ako u roku od 30 dana od stupanja zakona na snagu ne podnese zahtev za konverziju. Pre svega se mora voditi računa o tome da građani nisu pretplaćeni na „Službeni glasnik“ i nisu u situaciji da podrobno proučavaju sve propise da bi saznali da moraju da u roku od 30 dana podnesu zahtev kako ne bi izgubili već stečeno pravo korišćenja zemljišta. Donošenje ovakvog zakona bi predstavljalo ogoljeno pravno nasilje i prevaru i pljačku građana koji su to pravo korišćenja stekli po zakonu i platili po tržišnim cenama.
Propisuje se da nadležni organ po službenoj dužnosti utvrđuje prestanak prava korišćenja, pri čemu se ne propisuje postupak koji bi nosiocu prava korišćenja omogućio da učestvuje u postupku i štiti svoja prava, kao i pravo na žalbu, čime se otvoreno krši pravo na pravnu zaštitu i pravno sredstvo zajamčeno članom 36. Ustava i međunarodnim konvencijama o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Oduzimanjem prava korišćenja se krši pravo na imovinu zajamčeno članom 58. Ustava i međunarodnim konvencijama, jer je i pravo korišćenja imovinsko pravo koje čini deo imovine lica pa ne može biti oduzeto, osim u javnom interesu i uz pravičnu naknadu. Međutim, iz teksta predloga se ne može utvrditi da postoji javni interes takvog intenziteta da bi opravdao oduzimanje imovinskog prava, a nije propisana ni pravična naknada za oduzeto imovinsko pravo.
Odredba kojom se oduzima već stečeno pravo korišćenja ima povratno dejstvo, a nisu ispunjeni uslovi iz člana 197. Ustava za donošenje propisa sa povratnim dejstvom.
Propisano je da se utvrđuje pravo svojine u korist jedinice lokalne samouprave, ali se ne navodi o kojoj se jedinici lokalne samouprave radi. Po članu 188. Ustava, jedinice lokalne samouprave su opštine, gradovi i grad Beograd, pa tamo gde su opštine u sastavu gradova postoji nerešiv problem da se ustanovi ko će biti srećni dobitnik besplatnog građevinskog zemljišta, koje će skupo prodati.
Izmena stava 5. je predložena da bi se obezbedilo da se pravo svojine može steći samo pod uslovom plaćanja tržišne cene i na taj način zaštiti javni interes i jednakost građana.
Gospodine ministre, koliko smo iskreni u pažnji koju posvećujemo ovom predlogu zakona toliko će i materijalizacija ovog zakona da se izvrši u praksi. Bojim se da trlja ruke jedino građevinska mafija. Borite se dokle god možete protiv nje; kada vi ne budete mogli, onda će SNS.

Dame i gospodo…

Dame i gospodo, u ime poslaničke grupe ''Napred, Srbijo'' Srpske napredne stranke podneo sam amandman na član 2. Predloga zakona, koji glasi:
''Član 13. menja se i glasi: Potpredsednik Vlade pomaže predsedniku Vlade u obavljanju poslova i zamenjuje predsednika Vlade za vreme odsutnosti ili sprečenosti sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade. Potpredsednika Vlade bira Narodna skupština na predlog kandidata za predsednika Vlade, odnosno predsednika Vlade.
Vlada na predlog predsednika Vlade određuje jednog resornog ministra, koji zamenjuje predsednika Vlade za vreme odsutnosti ili sprečenosti predsednika Vlade i potpredsednika Vlade sa svim ovlašćenjima predsednika Vlade, izuzev ovlašćenja za predlaganje izbora ili razrešenja člana Vlade i podnošenja predloga za glasanje o poverenju Vladi. Član 13a briše se''.
Amandmanom se na potpun i jasan način uređuje način izbora i položaj potpredsednika Vlade, koji je znatno bolji od sada važećeg zakona i u skladu sa dobrom praksom i zakonima uređenih država. Takođe se uređuje način određivanja jednog člana Vlade iz reda ministara, koji bi zamenjivao predsednika Vlade za vreme istovremene odsutnosti ili sprečenosti predsednika Vlade i potpredsednika Vlade i njegova ovlašćenja.
Predlog da potpredsednik Vlade može biti i ministar je u suprotnosti sa članom 125. stav 1. Ustava, jer ta odredba posebno navodi funkcije potpredsednika Vlade i ministara kao članova Vlade, tako da su te funkcije nespojive. Time istovremeno prestaje potreba za članom 13a, pa se predlaže njegovo brisanje.
Kasno je na Vladin dućan laži stavljati firmu istine i da putem belila babu prikazujete lepšom i mlađom. Ova vlada i svaki ministar u njoj, i lavlju kožu da obuče, videće se opet magareće uši.

Dame i gospodo, postoji jedna prelepa rečenica – ''za pravilo ludost izabraše'', a kada će to da shvate trebaće malo vremena, shvatiće, još da shvate i birači njihove poruke.
Da se vratimo na ono što treba danas da radimo. Član 33. bi trebalo da definiše funkciju generalnog sekretara. Mi iz Poslaničke grupe Napred Srbijo Srpske napredne stranke predložili smo izmenu stava 1, jer ta funkcija i poslovi koje obavlja nisu vezani za ličnost, niti funkciju predsednika, već za Narodnu skupštinu kao celinu. Predloženo rešenje nije prihvatljivo jer u praksi dovodi do toga da je osnovni uslov za imenovanje pripadnost stranci iz koje je predsednik ili lična povezanost, iako se ne radi o političkoj, već stručnoj funkciji.
Kada se uzme u obzir i da generalni sekretar odlučuje o zapošljavanju radnika stručne službe, ovakvo rešenje neminovno dovodi do potpune politizacije cele Službe, koja postaje rezervisana za kadrove stranke kojoj pripada predsednik. Ako se prihvata da je izbor kandidata lična stvar predsednika, tada bi trebalo propisati da se generalni sekretar menja i ako se u toku mandata Narodne skupštine promeni predsednik.
Iz istih razloga je predložena promena i ostalih stavova ovog člana. Odredba da funkcija prestaje ostavkom jeste nepotrebna, jer se radi o opšteprihvaćenom pravnom pravilu, pa s toga ovakvu odredbu nije neophodno unositi u zakon, jer ionako nije moguće prinuditi bilo koga da obavlja funkciju ako to neće.
Ako Narodna skupština i predlagač zakona ne prihvate ovaj amandman, predlažemo da se barem izvrši ispravka slovnih grešaka u stavovima 2. i 4. gde umesto: sekretar piše "skeretar". Nadam se da parlamentarna većina neće da izglasa "skeretara" umesto generalnog sekretara. (Aplauz.)

Dame i gospodo, gospođo ministre, u ime poslaničke grupe “Napred Srbijo” SNS, podneo sam amandman na član 3. kojim tražim da se član 3. menja i glasi - članu 5. razdeo 35. funkcija 140, razdeo 44. funkcija 360, razdeo 46. funkcija 510 i razdeo 47. funkcija 430.
Intencija podnošenja mog amandmana je da se sve to briše iz razloga što SNS odgovorno i racionalno pristupa donošenju zakona o budžetu i samom rebalansu budžeta, jer čim dolazi do rebalansa, to znači da budžet nije racionalno projektovan i nije tačno osmišljen. Ako bi, recimo, na taj način bio osmišljen, onda ne bi imalo nikakve potrebe za rebalansom.
Svi znamo da živimo u uslovima velike ekonomske krize, socijalne bede. Lično mislim i da nije ove recesije i globalne krize da bi Vlada imala ove probleme, da bi imala problema sa standardom grđana i da ne bi bila uspešna. Same ove institucije, kao što su Republički zavod za informatiku i Internet, zatim Komisija za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava i Agencija za energetsku efikasnost su posebni, kao što vi kažete u mišljenju Vlade, budžetski korisnici, ali su i posebne trošadžije.
Po tuđim leđima sto batina. Nije dovoljno da vas neko postavi da budete ministar, to može da bude pro forme, ali suštinski da ne vladate prilikama, a upravo zbog toga se i zove Vlada da vlada prilikama, da ima viziju, da predviđa događaje. Ukoliko ne vlada prilikama, onda se prilike obruše na Vladu i eto belaja, eto problema za Vladu Republike Srbije.
Ne znam šta bi građani Srbije radili bez Republičkog zavoda za informatiku, Komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Verovatno bi bili unesrećeni zato što ne postoje takvi organi. Mislim da je stanje u zemlji veoma loše, da su očekivanja građana izneverena i da vaša koalicija kada je dolazila na vlast nije u predizbornoj kampanji obećavala ovakvu situaciju građanima. Reći ću vam na šta me podseća ova Vlada. Crvljiva jabuka ne čeka oluju, nju sruši prvi povetarac, a ova Vlada mi nešto liči na crvljivu jabuku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo SNS, podneo sam amandman kojim tražim da se u članu 7. član 7. razdeo 37. funkcija 140 brišu iz razloga što ovaj deo budžeta pokazuje jedan od načina nedomaćinskog, neracionalnog ponašanja Vlade Republike Srbije u uslovima krize i socijalne bede.
Postavljam pitanje čemu Republički zavod za informatiku i internet? Normalno je da neko mora da ima svoju ulogu, ali šta onda radi Ministarstvo za telekomunikacije? Da li je to baš preko potrebno, dok gledamo na televiziji redove pred narodnim kuhinjama i da li se Vlada ponaša štedljivo kao što to traži od svojih građana? Nije dovoljno, gospođo Dragutinović, da se donese Predlog budžeta za bilo koju godinu, da se to štampa, objavi i da stoji negde, zakon mora da se materijalizuje u praksi, a ne da bude neprimenljiv u praksi.
Čuli smo u prethodnim izlaganjima od kolega da razne firme imaju i Đelić, i Šaper i Đilas, a ukazao bih na jednu verovatno lepu rečenicu, u Dubrovniku, u Kneževom dvoru, iznad vrata, uklesano u kamenu stoji jedna lepa rečenica – Oni koji upravljaju državnim poslovima, svoje neka zaborave… (Isključen mikrofon.)

Nije problem.
Kada se obuče lavlja koža, ispod lavlje kože mogu da se vide magareće uši.
Interesantno je da ova vlada radi nešto što baš onako napadno, agresivno, što možda neke druge pre nje nisu radile, ova vlada radi nešto suprotno što Robin Hud radi, uzima od siromašnih i daje bogatima. Sada se slažemo da je vreme isteklo.

Dame i gospodo, gospodine ministre, u ime poslaničke grupe Napred Srbijo – SNS, uvaženi poslanici, gospodin Stefan Zankov, Zoran Antić i ja podneli smo amandman na čl. 14. Osnovna motivacija za podnošenje našeg amandmana jeste brisanje čl. 14.
Nemam iluziju, kao poslanik SNS, da je ovaj predlog zakona pogodio svoj cilj, svoju svrhu i da može u ovoj sferi, sferi energetike, da napravi neki boljitak za mnoge ljude koji su zainteresovani, najviše rudare i članove njihovih porodica. Jer, koga bi sada u zemlji Srbiji zanimalo stanje u sferi energetike i da sluša priču o rudnicima i problemima rudnika, o odnosu Vlade, odnosno poslanika Narodne skupštine prema njima? Znate koga može da zanima – ljude koji su genetski vezani, kojima su deda, pradeda, otac radili u rudniku i u čijim krajevima nema drugih mogućnosti, nego, eto, ta srpska sirotinja i svi ljudi koji tamo žive nemaju druge mogućnosti za egzistenciju, nego da rade u rudniku. Zbog toga je ovo pitanje od izuzetnog značaja za njih.
U članu 33. posle stava 1. dodaje se stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana, tehničku kontrolu rudarskog projekta koji je izradio organizacioni deo javnog preduzeća može vršiti drugi organizacioni deo tog javnog preduzeća“. Smatram, a i moje kolege, da je iluzorno da tehničku kontrolu projekta vrši isto pravno lice koje ga je izradilo, jer se time obesmišljava tehnička kontrola. Ukoliko se za bilo koji nivo projektovanja, u bilo kojoj branši i bilo kojoj državi, predviđa tehnička kontrola projekta, nikada to ne radi pravno lice koje je izradilo projekat. Moguće su razne malverzacije i jedna nepravilnost može da prouzrokuje drugu.
Znam da postoji objašnjenje i znam da gospodin ministar ima savetnika koji će u svakoj situaciji da pruži određenu informaciju; vi ćete, gospodine ministre, meni, odnosno javnosti i građanima Srbije da pružite tu informaciju, ali to je jedan tren, a primena zakona u praksi može da dovede do nesagledivih posledica, pa bih rado izgovorio jednu misao Duška Radovića: „Koliko me ražalosti poskupljenje, toliko me nasmeje objašnjenje“. Osnovano sumnjam u to da ovaj predlog zakona ima neku viziju budućnosti, da je onaj ko ga je pisao gledao unapred. Mislim da preti, što ste vi, gospodine ministre, demantovali (bio bih izuzetno srećan, kao i cela moja Srpska napredna stranka, da tako bude), zatvaranje rudnika sa podzemnom eksploatacijom.
Mislim da nema plemenitijeg zanimanja nego što je posao rudara.
Ima mnogo zanimanja koja su skopčana sa pretnjom po život onih koji taj posao rade, ali, zaista, posao rudara i sići nekoliko stotina metara u radnik iziskuje i hrabrost i još nešto drugo.
Šta bih ja tražio od Vlade Republike Srbije kao narodni poslanik? Da Vlada pomogne, da Vlada sagleda situaciju. Smatram da ste vi, gospodine ministre, ozbiljan čovek, sa velikim iskustvom i u životu i u politici i da Vlada može mnogo, mnogo ozbiljnije, zajedno sa vama, da prione na posao, da razgovara sa tim ljudima, da ih čuje. Mislim da se život rudara i život u rudniku ne može sagledati samo ovako teoretski u nekom od ministarskih kabineta, nego treba sići tamo, upoznati uslove, upoznati ljude i čuti one garavih lica, garavih ruku, koji su sa onim što čine za Srbiju, za građane Srbije i za svoje kolege zaista u jednom velikom egzistencijalnom riziku.
Da li je to interes Vlade Republike Srbije ili je to monopol na ovu veoma važnu sferu društva, pokazaće vreme, ali želeo bih, i kao čovek i kao nosilac ove odgovorne narodne funkcije, da vi budete u pravu u tome što ste rekli da Vlada ne želi i da nema intenciju da zatvara rudnike, pogotovo rudnike sa podzemnom eksploatacijom.

Dame i gospodo, gospodine ministre, u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo - SNS podneli smo amandman na član 22. i tražimo da se on briše zato što se ovim predlogom zakona preduzetnik stavlja u povlašćen položaj u odnosu na ostale privredne subjekte, jer su članom 22. predviđene višestruko manje kazne za preduzetnike za iste prekršaje u odnosu na kazne predviđene za preduzeća.
Za iste prekršaje preduzeće se kažnjava kaznom u rasponu od 300.000 do 3.000.000 dinara, a preduzetnik od 50.000 do 500.000 dinara. U drugom slučaju, preduzeće se kažnjava kaznom u rasponu od 100.000 do 2.000.000 dinara, a preduzetnik od 5.000 do 200.000 dinara.
Jasno je da je nedopustivo ovoliko favorizovanje jedne vrste privrednih subjekata u odnosu na druge. Zašto se uopšte neko favorizuje? Zašto tu nema nekog manjeg raspona? Odakle ovoliki raspon u tim kaznama, jednog drastično pogađa, a drugi to i da ne primeti?
Kao i kolege poslanici koji su učestvovali u podnošenju ovog amandmana nemam iluziju da će on biti prihvaćen, ali još jednom koristim priliku da ovim putem izrazim opravdanu zabrinutost za stanje u sferi energetike, posebno tamo gde je eksploatacija u podzemnom kopu, kako se kaže. Zabrinut sam za sudbine 4.000 rudara; ako svaka rudarska porodica ima po četiri člana, to je oko 16.000 građana Srbije koji su zabrinuti za svoju egzistenciju.
Vaša izjava danas u ovoj raspravi, da nemate tu nameru o kojoj pričam, može da ohrabruje i nadamo se da će tako u praksi i biti.
Skoro sam gledao na televiziji jednu emisiju gde je prikazivan baš rudnik u Aleksincu. Svi znamo da se tamo dogodila strahovita tragedija, da je preko stotinu rudara izgubilo živote i da taj rudnik godinama ne radi. Ali, taj rudnik ima čuvara. Prikazali su jednog čoveka koji tamo čuva. Kada su ga pitali šta radi, kaže – brinem nad tim, ima tu šta da se ukrade, ima još tu opreme, pa moram to da čuvam.
I pored te strahovite tragedije, u očima tih ljudi vidi se da bi oni i te kako želeli da taj rudnik proradi, ako je ikako moguće, jer u tom kraju Srbije gotovo ništa drugo ne uspeva. Oni su skoro genetski vezani za rad, za život tih rudnika jer drugih prihoda nemaju. Velika je njihova hrabrost i ponos da nastave da rade i da se bore onako kako su se borili njihovi očevi, dedovi, pradedovi.
Nadam se da za mnoge stvari nisam u pravu, jer imam želju, nadam se isto kao i vi, da se u ovoj sferi stvori sigurnost i nada u bolje sutra za oko 16.000 građana Srbije koji su striktno vezani za ovo i čija egzistencija zavisi od ozbiljnosti pristupa Vlade Republike Srbije u ovoj sferi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime Poslaničke grupe Napred Srbijo – SNS, gospođica narodni poslanik Jelena Budimirović i ja smo podneli amandman kojim tražimo da se u članu 2. stav 2. reči "multinacionalnih operacija" zameni rečima "mirovnih operacija", što je i suština ovog zakona i oko čega se lome koplja u dosadašnjoj raspravi, a verujem da ćemo i kasnije samo o te dve reči najviše i da pričamo.
Kao da je neko želeo da pred nas poslanike baci kosku. Vi sada tu mirno da sedite, polako tonući u neko razmišljanje, a mi poslanici ćemo da se kidamo, sprečavajući eventualne dalekosežne posledice, ako bismo dozvolili mogućnost improvizacije, odnosno neutvrđivanja preciznog definisanja člana 2. i svih ostalih članova.
Činjenica je da vi ne terate vojnike Srbije da idu negde na silu u neku drugu zemlju. Činjenica i argument je da oni sami o tome odlučuju. Ali, koja je to motivacija koja njih tera da se pozdrave sa svojom porodicom? Svi imamo porodicu, svi imamo decu, da se pozdravi sa sinom ili sa kćerkom pa da kaže – tata ide...A da li će da se vrati, a ko mu garantuje da će da se vrati? Da li pristaju te zemlje da pripadnici naše vojske pod srpskim grbom Nemanjića dođu u tu neku zemlju? Koja je to motivacija, osim nedostatka mogućnosti za egzistenciju, ekonomska kriza, socijalna beda? Ako hoće neko da ide i da eventualno, ne dao bog, bruka srpski grb, neka ide u Legiju stranaca.
Koja je to ljubav prema Africi, Avganistanu, Iraku, Somaliji, Vijetnamu ili ne znam šta? Šta vas tera na to? Šta će vam ovo? Ne može narod da bude žrtva za bogootpadničku elitu, stvarajući iluziju, iluziju moći koju porobljeni pruža onima koji su ih porobili. Ekonomija ne poznaje granice, mi ne pričamo protiv Amerike. Trgovaćemo sa Amerikom, trgovaćemo sa Rusijom, tu emocija nema ali multinacionalne snage su i snage koje su bombardovale Srbiju, koje su ubijale srpski narod. To je ono što nas plaši, to je ono što nas navodi da sumnjamo.
Želim da ministar vojni uđe u red najboljih vojnih ministara. I vama to želim, gospodine Šutanovac. Želim da nam Vojska bude jaka, da bude stub moći odbrane svoje zemlje, što je najčasnija
uloga.
A vaša kadrovska politika, zamislite generale koji se školuju baveći se teorijom, a o ratu nemaju pojma. Ali, eto, desilo se, bilo je i rata, pa su generali bili u ratu, pa su iz rata izišli obogaćeni novim iskustvom, novim saznanjima. E, sada ti koji su naučili, koji znaju, oni treba da se sklone sa 45, 50 godina, bilo je priče o tome, ne želim da oduzimam vreme. Evo primera gospodina Delića – šta je on smetao i njegovo iskustvo? E, sada mogu da se poštuju pokolenja i da se nauče mlađi oficiri.
Gospodine ministre, sada ljudi koji se bave otkupom starog gvožđa, kupuju stare šerpe, lonce, kišobrane itd, kažu i tenkove T34 kupuju u staro gvožđe. Ima ih kod mene u Smederevu, poslanik sam iz Smedereva, Bogu plakati, dve stotine tenkova, stoji, rđa, a ne verujem da smo neka velika sila. Svi drugi oko nas se naoružavaju, a kao da neko želi da naše odbrambene moći učini nikakvim.
Na kraju, gospodine ministre, u nizu veoma lepih imena koja su oplemenila i ovekovečila istoriju srpskog naroda: Radomir Putnik, Stepa Stepanović., Petar Bojović, Vojvoda Mišić, Dragan Šutanovac – šta nije srodno u tom nizu, gospodine ministre? (Aplauz.)

Dame i gospodo, gospodine ministre, vi ste ponekad u prednosti što možete reč da dobijete kad god zaželite, a i treba, da biste ušli u polemiku i da biste neke stvari raspravili i objasnili, što je normalno vaša uloga, dok mi poslanici ne možemo reč da dobijemo uvek i tu smo malo uskraćeni.
Ali, kada sam vam govorio o kupovini starog gvožđa – kupujem ovo, kupujem ono, da ne pominjem koja to vrsta ljudi radi, može da dođe do situacije i stare tenkove da date. E, meni je žao sudbine srpskog oružja, a nisam mogao da vidim, ne vidim dobro odavde vaše činove, ne vidim baš dobro, daleko ste, verovatno imate, gospodine ministre neki čin, i Gordana Čomić, čini mi se, ima čin ''pukovnika'', bar mediji tako kažu, ali ništa tu nije ružno.
U današnjem shvatanju ovog vremena nema mesta za mudrost i nema mesta za ideale, nema mesta za viteštvo, nego, ako bi došlo do rata, to bi bio jedan surov rat, surova borba, u kojoj nema mnogo šansi da se preživi., jer je napredovala nauka, tehnika i tako dalje.
Gospodine ministre, zamolio bih vas da se malo uozbiljite, pa da pokušamo na drugačiji način, kako su misleni ljudi videli kako se rat nekada vodio (citiraću): ''Nekada je srpskim vojnicima, kada bi polazili od kuće u rat, strogo zabranjivano da pljačkaju, ubijaju civile, posebno žene, decu ...''
(Predsedavajuća: Prošlo je dva minuta. Zahvaljujem.)
Koristiću vreme poslaničke grupe. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime poslaničke grupe SNS, kluba Napred Srbijo, podneo sam amandman na član 33. koji glasi: ''Način i postupak uzimanja i doniranja ćelija, odnosno tkiva sa živog ili umrlog lica, obradu, očuvanje, karantin, upotrebu, distribuciju, odnosno transplantaciju ćelija, odnosno tkiva propisuje ministar.''
Osnovna motivacija podnošenja mog amandmana je baš kod te reči „ministar“, a i cela današnja rasprava se svodi na odnos između Uprave za biomedicinu i poslova koje treba da obavlja ministar.
Tražim da se posle reči „ministar“ briše tačka, da se stavi zarez i dodaju reči „po pribavljenom mišljenju Uprave za biomedicinu“.
Obrazloženje predlagača glasi: propisano je da se postupak transplantacije ćelija i tkiva obavlja u skladu sa najvišim standardima medicinske nauke. Ovde se pominju standardi, ali nema nigde etike, nema nigde morala. Valjda je to skopčano sa Hipokratovom zakletvom koja obuhvata, nadamo se bar teoretski, u praksi je to malo diskutabilno, i etiku i moral.
Malo bih se osvrnuo i na član 23. koji reguliše i pominje Republičku listu čekanja, odnosno pravičnost postupka transplantacije, a pošto gospodin Čiplić uporno ćuti o ovome što govore poslanici, a ćutanje je na neki način znak odobravanja, nadamo se da se slaže da je gospodin ministar Tomica Milosavljević sebe stavio iznad Narodne skupštine Republike Srbije, iznad svih onih u koje se zaklinjemo svi u predizbornim kampanjama, kada kažemo da radimo u interesu građana.
Uzaludno je i besmisleno gospodina Milosavljevića ubeđivati da je ovo što radimo veoma važno za građane Srbije, bar za deo građana Srbije, kao što je uzaludno i besmisleno ubeđivati gospođu Čomić da je došlo do povrede Poslovnika. Bolje da kažemo da nije došlo do povrede Poslovnika, nikad neće da dođe do povrede Poslovnika, nego da gubimo vreme u nešto što je Sizifov posao, što je besmisleno.
Mi iz SNS smatramo da u Upravi za biomedicinu postoje stručnjaci koji već poseduju potrebno iskustvo u pogledu postupanja sa ćelijama i tkivima predviđenim za transplantaciju.
Osim toga, Uprava inače razmatra izveštaje zdravstvenih ustanova, pravnih i fizičkih lica i ceni njihovu opremljenost u vezi sa obavezom da spreče rizik prenošenja bolesti u postupku transplantacije, o čemu izveštava ministra, pa je logično da ih neposredno i formuliše, a ministar ih kao takve ozvaniči.
Neprikosnovenost ministra ovde je bezgranična. On je početak i svršetak sveta, on je alfa i omega, ima nepogrešivost pape u katoličanstvu. Lično, kao poslanik SNS i sve moje kolege, s time se ne slažemo i podnošenjem ovih amandmana pokušavamo da bar ukažemo na taj deo propusta koji je napravljen.
Kada kažemo pravičnost postupka, Republička lista čekanja, tek onda smatramo da je tu negde izvor moguće korupcije i kriminala. Eto još jedne iluzije, eto još jedne mogućnosti da građani Srbije trpe u ovom delu, i to veoma važnom delu, ne dao bog nikome, ali događaju se takve stvari i tu bi država trebalo da bude i te kako pravična, racionalna, poštena.
Znam da je ovo što pričam samo pusti san, glas vapijućeg u pustinji i još jedna iluzija kojom mi narodni poslanici pokušavamo da vlast dozovemo pameti, a u interesu građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, mog uvaženog kolegu gospodina Stefana Zankova i mene je za podnošenje ovog amandmana motivisala suvišnost naziva iznad člana 8. Predloga zakona i samog člana 8. Ako je svrha ove rasprave da ovaj zakon napravimo takvim da bude koristan, da nađe svoju primenu u praksi i da bude precizan, jasan, koncizan, onda nije dobro da nešto nedostaje i da ima viška članova.
Ovo što je u ovom članu 8. nije nešto što je posebno značajno i što bi doprinelo nekoj boljoj primeni u ovoj sferi, ali ako već ovaj posao radimo, onda, ako pažljivo čitamo ovaj predlog zakona, a žao mi je što gospodin Marković nije prisutan, vidimo vrlo jasno da je ovde nešto suvišno. Zbog toga bi bilo dobro da se naš amandman prihvati, ali znajući vaš metod rada nisam baš optimista u ovom slučaju.
Član 8. glasi: „Statusne promene udruženja vrše se na način utvrđen ovim zakonom“, a onda, što dokazuje ovu moju tvrdnju, u članu 1, Predmet zakona, stoji: „Ovim zakonom uređuju se osnivanje i pravni položaj udruženja, upis i brisanje iz registra, članstvo i organi, statusne promene i prestanak udruženja, kao i druga pitanja značajna za rad udruženja.“
Zatim, što kod mene budi sumnju da se neko ko je pisao ovo spotakao umom malo, malo se umno sapleo, imamo statusne promene, član 45, gde se definiše pojam statusnih promena, koji glasi: „Statusna promena je promena pravnog položaja udruženja izvršena na osnovu odluke nadležnog organa u skladu sa statutom i ovim zakonom.
Statusne promene su pripajanje, spajanje i podela udruženja.“ Sasvim dovoljno, sasvim jasno, sasvim precizno.
Zbog toga bih u svoje ime i u ime mog uvaženog kolege, koji opravdano nije prisutan na ovoj sednici, zamolio da parlamentarna većina ili Vlada prihvati ovaj amandman ne bismo li na taj način bar malo popravili ovo, tako da primena ovog zakona nađe svoju svrhu.

U ime Poslaničke grupe Napred Srbijo, SNS, podneo sam amandman na član 36. kojim tražim da se stav 3. briše. „U slučaju kada je motorno vozilo poslato sa teritorije države članice EU na teritoriju Republike Srbije, smatra se da se rizik nalazi u Republici Srbiji za vreme od 30 dana od neposrednog prijema vozila od strane kupca, i kada vozilo nije registrovano u Republici Srbiji.“
U ovom stavu 3. ima dosta toga, mogu slobodno da kažem, mističnog, tajanstvenog, jedna velika rupa u Predlogu zakona. Da li je to urađeno namerno ili ne, moje je da sumnjam, a brisanjem stava 3. eliminiše se mogućnost zloupotreba, kako domaćih, tako i stranih fizičkih lica. Jedna od mogućih zloupotreba je da vozila, eventualno oštećena u inostranstvu, potražuju odštetu od domaćih osiguravajućih kuća, a isto su naplatili u svojoj zemlji ili zemlji u kojoj je šteta nastala. Ko će to da utvrdi i na koji način? Postoji neko objašnjenje da to može na carini, uz pomoć Ministarstva unutrašnjih poslova, ali imali smo mi afera i na carini, bilo je zloupotreba, postoji i tzv. carinska mafija.
Primera radi, može da krene iz Švedske i redom u svakoj zemlji može da naplati. Diskutabilan, nejasan stav 3, u delu koji se odnosi na vlasnika vozila. Nameće se pitanje ko je vlasnik vozila, stranac ili stanovnik zemlje koji je u tranzitu, ili domaći građanin? Dotera šleper, na šleperu deset oštećenih vozila i naplati odštetu. Ovo nije rupa već rupetina, krater u Predlogu zakona.
Zbog toga smatram da je najracionalnije brisanje stava 3. u članu 36, odnosno prihvatanje mog amandmana, ali nisam optimista, jer vi često realnost menjate za iluziju. Verovatno vam je takva ideologija. Ne bih tu ništa više da vam kažem.