Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ja ću sada prvo nešto reći o Predlogu zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda, a u drugom delu izlaganja osvrnuću se na ovaj set zakona o obrazovanju i vaspitanju.
Što se tiče Predloga zakona o zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda, ovim predlogom zakona trebalo bi da se postignu sledeći ciljevi: da se domaće zakonodavstvo usaglasi sa zakonodavstvom EU; da se zaštiti intelektualna i druga svojina koju tretira zakon, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Da bi se to postiglo, odnosno olakšalo, nomenklatura i definicije poželjno je da budu preuzete od EU, da u osnovi imamo identične nazive, pojmove i definicije. Tako se stvara pretpostavka za potpunu saglasnost i prepoznavanje zakonske regulative.
Stoga, uputno je pozvati se na konkretne zakonske akte EU, kao što se u Predlogu zakona navodi – Direktiva o pravnoj zaštiti topografija poluprovodničkih proizvoda broj 87/54 EEC od 16. decembra 1986. godine, ali i druge koje se bave ovom problematikom. U načelu, Predlog ovog zakonskog akta, obzirom da reguliše materiju koja se neverovatnom brzinom menja, morao bi da obrati pažnju na sledeće stvari: ne dozvoliti da se promenom tehnologije, a samim tim i terminologije, dođe u situaciju da zbog toga zastareva zakonski akt. Tada dolazi do nužnosti promene zakona. Da bi se to izbeglo, ili bolje rečeno da bi se omogućila brza korekcija zakona i izbegla komplikovana procedura, mora se razmišljati unapred i stvarati pretpostavke za to. To je još jedan razlog koji govori u prilog tome da se preuzme nomenklatura i definicije.
Posebno pada u oči deo stava 5. u članu 2. ovog zakona koji glasi: "ili proizvoda koji u sebi sadrži takav poluprovodnički proizvod", što nije praksa nigde u svetu. Naime, poluprovodnički proizvod koji podleže zaštiti svojine na način propisan ovim i sličnim propisima koji se ugrađuje u neke druge elektronske sklopove, nužno ne opterećuje proizvođače istih, obzirom da je u komercijalnu cenu poluprovodničkog proizvoda uračunata i naknada po osnovu intelektualne svojine. U protivnom, svaki proizvod bi bio opterećen različitim dažbinama, što je, prvo, nemoguće sve evidentirati, a drugo, dodatno bi stvorilo uvećanje cene, što bi opet dalje uticalo na konkurentnost i sve ostalo što prati tržišna kretanja.
U praksi bi to izgledalo ovako: kupite uređaj koji sadrži sklop sa zaštićenom topografijom, pojavi se nosilac prava i traži od proizvođača da ga obešteti. Svako bi ga uputio na proizvođača dotičnog poluprovodničkog proizvoda da sa njim reguliše obaveze jer je proizvođač uređaja legalno kupio poluprovodnik na tržištu i ugradio ga u svoj proizvod. To bi izgledalo kao slučaj da neko pokušava da naplati PDV višestruko, što je nonsens. Ako se navedenom formulacijom podrazumevalo nešto drugo, u tom slučaju je bilo potrebno da se bolje obrazloži, kako ne bi stvaralo nedoumice ove vrste.
Dilemu stvara sadržina drugog pasusa člana 4. ovog predloga zakona, u kome se kaže: "Zaštita koju uživa topografija poluprovodničkih proizvoda u skladu sa ovim zakonom ne može se proširiti na ideju, postupak, sistem, tehniku, na kojoj je topografija zasnovana ili šifrovanu informaciju sadržanu u topografiji, osim na samu topografiju". Mislim da ovde nije predviđena mogućnost da se zaštiti i tehnološki deo izrade zaštićene topografije, jer u tehnološkom procesu izrade pojedinih poluprovodničkih elemenata često se kao faktor javlja i vreme zagrevanja ili izlaganja drugim izvorima zračenja dela i celog poluprovodničkog proizvoda koje bitno utiču na funkcionalnost, tačnost i ispravnost dotičnog poluprovodničkog elementa, pa bi samim tim morali da budu sastavni deo zaštićene topografije.
Što se tiče procedure u članovima koji definišu prava nosioca, prava na zaštitu odnose se na postupak zaštite od člana 6. do člana 27. ovog zakona nije predviđena važna regulativa. Naime, nigde nije naveden rok koji obavezuje nadležni organ u kome je isti dužan da donese odluku o zaštiti nosioca prava, pa se stvara mogućnost da podnosilac prijave za priznavanje topografije bude doveden ne svojom krivicom u pravno nedefinisan status, bez obzira što je njegova prijava uredna i bez nedostataka koje tretira član 21. ovog zakona. Pravo mesto za navođenje zakonskog roka u kome mora nadležni organ da donese odluku po ispravnoj prijavi sa potpunom pratećom dokumentacijom je član 24. ovog predloga zakona.
Nešto bih u daljem izlaganju rekla o našem obrazovanju i vaspitanju, odnosno o setu zakona osnovnom i srednjem obrazovanju. Osvrnuću se na nešto što smatram da je najbitnije, a to je osipanje učenika, odnosno smanjenje broja učenika, sigurnost u školama, nastavni planovi i programi kao i udžbenici i inkluzivna nastava. Od 1945. godine pa da danas bilo je jedanaest korenitih reformi školstva i četiri manjih. Svaka je trebalo da olakša školovanje, a iz svake smo izlazili sa većim teškoćama u školovanju i vaspitanju. Ispada da je skoro svaki ministar imao neke zamisli koje je valjalo sprovesti u delo pa kako nam bilo.
Brojnost reformi govori o tome da nije postojala dugoročna politika u obrazovanju i vaspitanju, upravo suprotno na žalost. Sada je prilika da se nešto popravi. Svi znamo da se svuda smanjuje broj đaka, a samim tim i broj odeljenja u osnovnim i srednjim školama. Razlog je poznat, pada nataliteta, odnosno bela kuga koja vlada u Srbiji, a i u većem delu Evrope. Obrazovni sistem mora sa tim da se nosi ali kada već želimo u EU i podržavamo njene vrednosti zašto se ne ugledamo na primer na zemlje Beneluksa gde je standardan brojnost razred od 16 do 18 učenika ili na primer na Englesku i Nemačku zemlje koje po brojnosti stanovništva daleko prevazilaze Srbiju i gde je taj broj učenika 24 po odeljenju dok je kod nas od 25 do 33 učenika. U seoskim školama znamo kakva je situacija u selima koja se gase. Standardi bi morali da budu fleksibilniji ali to ne znači da se deca u urbanim sredinama guraju u prenatrpana odeljenja i samim tim da im se pruža manje kvalitetna nastava. Zaključak je da bi trebalo da se rukovodimo pozitivnim iskustvima evropskih zemalja.
Što se tiče sigurnosti u školama, to je posebna priča, ne znači da je u potpunosti predmet regulative ovih zakona ali je prava prilika da se i o njoj progovori jer je to veliki problem. Njegovo iznošenje, ubeđena sam naići će na pozitivan odjek kod građana, jer mi smo prvenstveno predstavnici naših građana. Dakle, postoji spoljna i unutrašnja bezbednost. Spoljna je ona koja dolazi od nepoznatih koji ugrožavaju bezbednost i sigurnost đaka i nastavnog osoblja. To su razna strana lica koja u školskim dvorištima i školskim objektima unose sigurnost, iznuđuju novac, upućuju pretnje ili prodaju narkotike ili neka druga nedozvoljena sredstva ili proizvode i oni moraju biti sankcionisani.
Što se tiče unutrašnje kontrole, odnosno bezbednosti, ona se odnosi na učenike koji svojim ponašanjem ugrožavaju druge učenike a ponekad i nastavnike, odnosno profesore, te upućuju verbalne i fizičke pretnje drugima. Tu se ne rukovodimo pozitivnim iskustvima zapadnog sveta gde se višestruki izgrednici upućuju nadležnim institucijama. Na njih se primenjuju zakonski propisi pristupa promeni škole i drugim merama, a sve to o trošku roditelja.
Ako se neko poziva na besparicu nema bojazni. Izgrednici su u najvećem broju slučajeva deca bogatih i bahatih. Što je najgore, izlazi se u susret učenicima sa devijantnim ponašanjem, a neodgovornim a uticajnim roditeljima, pa su neretki slučajevi da se takav učenik nakon tretmana vrati u razred i nastavi sa još žešćim maltretiranjem okoline, rukovođen revanšizmom, a osokoljen time što nije sankcionisan na odgovarajući način, a trebao bi i morao bi.
Uloga školske uprave na čelu sa direktorom, pa i školskog policajca morala bi biti predefinisana njihova ovlašćenja veća ali i odgovornost i kontrola od strane nadležnog ministarstva.
Što se tiče nastavnog plana i programa to je posebna priča. Rodoljubivi i tradicionalni sadržaji ne stanuju više u školskim udžbenicima u zemlji Srbiji. Šta reći na to, da Kraljevića Marka nema više u školskim knjigama, ali zato ima priča tipa "Moja baba pljačkaš banke".
Izluđivanje roditelja su kupovinom njihova za svaku školsku godinu je naša svakodnevnica, jer zaboga, menja se drastično program. U stvari, svi znamo, radi se o davanju mogućnosti nekim ljudima da izdaju udžbenike i da imaju siguran plasman. Više izdavača daje mogućnost za veće manipulacije, da ne pominjemo elementarnu stabilnost državne politike koja ide ruku pod ruku sa drugim vrstama stabilnosti, pa i nastavnog programa.
Ono što je bio deo naše rane mladosti, čega se sa nostalgijom sada sećamo, a to je nasleđivanje knjiga u porodici od starije braće, sestara. Danas je kod nas nemoguće zahvaljujući neumornim piscima udžbenika i logično je da oni mnogo brže pišu nego što deca rastu. Šalu na stranu, gde je ovde briga o socijalno ugroženom stanovništvu, a skoro svi su ugroženi, i skoro svi su ovom politikom pogođeni?
I na kraju bih nešto par reči rekla o inkluziji, koja je toliko problematična da možda prevazilazi prethodno iznete probleme, ali se o njoj manje zna u javnosti, manje se priča. Opet ću poći od EU. U zemljama EU inkluzija je, ako se ne varam, a vi me ispravite, uvedena eksperimentalno. Kod nas odmah i svuda. Kreće od 2003. godine. Manje je poznato da postoj devet kategorija učenika. U prvoj su izrazito nadareni učenici, u kategorijama od dva do osam su ostali učenici u kojima se nalaze učenici sa nekim telesnim nedostatkom. To su učenici koji su u stanju da prate nastavu i u skladu sa svojim mogućnostima budu deo kolektiva i bez smetnji da budu prihvaćeni od okoline. To je takođe inkluzivna nastava.
Međutim, akcenat se daje na devetu kategoriju učenika, a to su deca sa psihičkim smetnjama. Svakako da se i tu javljaju različiti slučajevi sa svojim kategorijama. Svrstavaju ih u grupu dece sa posebnim potrebama, i tako se u javnosti stvara utisak da se samo na njih odnosi naziv, a istina je da su i deca iz drugih kategorija deca sa posebnim potrebama, npr. deca sa invaliditetom.
Ali, zašto je to tako? Možda se odgovor krije u tome da su deca sa nekim fizičkim nedostatkom malobrojnija od dece u devetoj kategoriji, pa je samim tim i manje para za inkluzivnu nastavu. Da ne bude neke zabune, ovaj osvrt nije inspirisan diskriminatorskim pobudama, već željom da se pomogne svoj deci, a da se to uradi na takav način da se ničija prava ne ugroze.
Kad je taj program je uvođen u niške osnovne škole, odakle ja dolazim, iz Niša, ima ih 30, većina učitelja se izjasnila negativno i konstatovala da nisu u stanju da na kvalitetan način sprovedu redovnu nastavu.
Primera radi, u jednoj osnovnoj školi u Nišu od 21 jednog učitelj, čak njih 19 je bilo izričito protiv, samo dvoje uzdržano reklo da bi pokušali. Ali ko pita učitelje, naređenje - izvršenje. Epilog - kompletni fijasko. Ne zato što sredina nije prihvatila nove đake, a bilo je i toga sporadično, nego zato što u većini slučajeva ta deca nisu bila u stanju da uopšte prate nastavu, šta više ometala su drugu decu.
I na samom kraju, zakoni o obrazovanju i vaspitanju nigde ne pominju roditelje. Brižni roditelji stalno kritikuju svoju decu opravdano, a ponekad možda i neopravdano. Kažemo – na mlađima svet ostaje, na našim potomcima. Zabrinuti smo u kakvim rukama ostaje svet budućnosti, a pitamo li se ko oblikuje te ruke, ko i na kakav način utiče na formiranje mišljenja ponašanja vrednosnih kategorija i snosimo li mi deo odgovornosti za njihovo vaspitanje za onaj deo koji ponesu od kuće i to pre nego se razočaramo u njih.
Ako su naša deca pesnički rečeno "mlade, nežne biljke", da li ih prskamo otrovima u cvetu i umesto zalivanja sečemo koren i šta očekujemo od sutrašnjice? Hvala.
PREDSEDNIK (Nebojša Stefanović): Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Bojanić. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.
Potpuno sam saglasna sa izlaganjima mojih kolega, ali bih htela da kažem da domovi zdravlja odnosno primarni nivo zdravstvene zaštite predstavlja u stvari ulazna vrata u zdravstveni sistem i tačno je da bi lekari primarnog nivoa trebali da rešavaju od 70 do 80% zdravstvenih problema građana.
Međutim, u životu je uvek za nešto potrebno dvoje. Odgovorno tvrdim, iz svog iskustva i svoje prakse, da ima i onih pacijenata koji ne žele nikakvu vrstu zdravstvene usluge u domu zdravlja nego traže uput ka kliničkom centru. Imam utisak da se nekad lekari kliničkog centra bave poslom lekara primarnog nivoa zdravstvene zaštite a zna se za šta su oni edukovani i koji posao treba da obavljaju. Hvala.

Jako mi je drago što ste prihvatili ovaj amandman na član 12. gde se govori o lečenju osoba sa mentalnim smetnjama u zajednici, jer smatram da bi u budućnosti zaštita mentalnog zdravlja u zajednici trebala da bude dominantna u odnosu na bolničke uslove i to bi u suštini bilo u skladu sa Helsinškom deklaracija iz 2005. godine, u kojoj su se ministri zdravlja zemalja potpisnica obavezali, u tački 10. stav 11. da će podržati, citiram – razvoj službi mentalnog zdravlja u zajednici koje bi zamenile negu u velikim institucijama za osobe sa ozbiljnim problemima mentalnog zdravlja.        
Htela bih da kažem da u Nišu mi imamo pozitivna iskustva sa ovakvim konceptom lečenja i da je u Nišu dve godine funkcionisao prvi Centar za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici u Opštini Medijana, a nešto slično, sa zaštićenim stanovima, odnosno hostelima, imamo iskustva i u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici Gornja Topaonica kod Niša.
Način funkcionisanja ovakvog lečenja bi značio da sve službe bi bile teritorijalno organizovane po istim principima, da bi multidisciplinarni timovi, kejs menadžmenti, koji bi se formirali iz redova postojećeg kadra psihijatrijskih službi, da bi organizovali ambulantnu službu, službu za kućne posete, tretman u stanu ili zaštićenom stambenom prostoru, dnevne centre sa različitim psihosocioterapijskim programima, službu za psihoterapiju i smatram da osnova ovakvog terapijskog pristupa u budućnosti bazirao bi se na individualnim programima koji bi uvažavali, kako zdravstveno stanje pacijenata, tako i njihov socijalni status, želje i mogućnosti i time bi se lakše obezbedio terapijski kontinuitet kroz tretman pacijenta od strane istog tima i za vreme hospitalizacije i nakon otpusta. Hvala.

Hvala.
Poštovana gospođo ministar, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, današnja diskusija povodom predloženih zakona o zaštiti prava pacijenta i zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama u delu zakonodavnih aktivnosti Ministarstva zdravlja Republike Srbije je vrlo važna karika u realizaciji planiranih aktivnosti, u donošenju sistemskih zakona iz oblasti zdravstvene zaštite.
Menadžmentima zdravstvenih ustanova dobro je poznata činjenica da se za kvalitet zdravstvene usluge prema evropskim kriterijumima među 25 rangiranih država nalazimo, nažalost, na poslednjem mestu. Na loš kvalitet pruženih zdravstvenih usluga ukazivali su i zaštitnici prava pacijenata u svojim godišnjim izveštajima upravnim odborima zdravstvenih ustanova, kao i Ministarstvu zdravlja, ali u prošlosti nije bilo dovoljno sluha da se na ukazane nepravilnosti adekvatno reaguje i poboljša kvalitet usluge, kao i odnos prema pacijentu.
Donošenje predloženog zakona o zaštiti prava pacijenata neophodno je radi bolje zaštite prava pacijenata, s obzirom da je cilj predlagača posebnog zakona bio otklanjanje sukoba interesa i unapređenje zaštite prava pacijenata na svim nivoima pružanja zdravstvene usluge, kao i usaglašavanje našeg pravnog sistema sa evropskom, odnosnom Rimskom poveljom o pravima pacijenata iz 2002. godine.
Sami zaštitnici pacijentovih prava ukazivali su na tri ključna momenta, odnosno problema u svom dosadašnjem radu. Prvi je činjenica da su u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi, što dovodi u pitanje nezavisnost i objektivnost njihovog postupanja i stvara sukob interesa.
Drugi problem, po njima, predstavlja to što se poslovi zaštite pacijenata poveravaju uglavnom pravnicima koji su istovremeno angažovani na svojim primarnim poslovima u zdravstvenoj ustanovi, tako da je zaštita pacijentovih prava u većini slučajeva bila sporedni posao za koji nisu imali dovoljno vremena da bi ga kvalitetno obavljali.
Treći problem činila je nepotpuna i nedovoljna zakonska regulativa, kojom bi se preciznije uredila oblast zaštite prava pacijenata i postupanje po prigovoru. Novim Predlogom zakona reguliše se položaj savetnika i Saveta za zdravlje i to na nivou lokalne samouprave kao osnivača za primarno zdravstvo, čime se otklanja sukob interesa, jer kod dosadašnjeg zaštitnika prava pacijenata, koji je u radnom odnosu u zdravstvenoj ustanovi, nije se moglo u dovoljnoj meri otkloniti njegova nepristrasnost u postupanju prilikom rešavanja po prigovoru pacijenata.
Takođe, pozitivno je i to što su skraćeni rokovi, tj. postignuta je efikasnost u postupanju prilikom zaštite prava pacijenata, jer ova vrsta postupka podrazumeva i hitnost.
Što se tiče pojedinih članova ovog zakona, dala bih i neke sugestije koje ćete vi, ministarka, sa svojim članovima stručnog tima razmotriti, a sve u cilju što bolje praktične primene zakona i razvijanja tog partnerskog odnosa između zdravstvenih radnika i pacijenata.
Član 29. Predloga zakona predviđa poštovanje pacijentovog vremena, što je novina i to je jako dobro, jer u prošlosti je dosta prigovora pacijenata bilo upravo u vezi ovog prava pacijenta. Član 30. predviđa pravo na prigovor, tako da je pacijentu ponuđena čitava lepeza mogućnosti da se obrati kako zdravstvenoj ustanovi, tj. rukovodiocu službi, direktoru, tako i savetniku za zaštitu prava. Smatram da bi možda već efikasnost u postupku bila da imamo sistematičnost, jer u 90% slučajeva prigovori pacijenata nisu takve težine da zahtevaju odmah prigovor kod savetnika prava pacijenata, nego smo uglavnom to rešavali na nivou službi, postojeći problem.
Članovima 32. do 37. predviđene su dužnosti pacijenata i zaštitnici pacijentovih prava dosta do sada imali primedbi od zdravstvenih radnika da pacijenti smatraju da imaju prava, ali da nemaju nikakve obaveze. U pitanju je taj partnerski odnos, pa ako pacijenti imaju određena prava, moraju da imaju i određene dužnosti. Smatram da je to potrebno na neki način sankcionisati pacijente u slučaju ukoliko se ne pridržavaju opštih normi zdravstvenih ustanova i da za svoje postupke odgovaraju ne samo tako što će lekar to zabeležiti u zdravstvenom kartonu i odbiti da pruži zdravstvenu uslugu, izuzev ukoliko je u pitanju hitna medicinska mera, već i da se na neki drugi način sankcioniše pacijent za svoje ponašanje.
Članovima 38. do 41. predviđena je zaštita prava pacijenta. Menja se ta institucija u – savetnik za zaštitu prava. Rečeno je da lokalna samouprava određuje savetnika. Pitam da li će lokalna samouprava savetnika imenovati na svojoj skupštini? Precizira se da savetnik mora imati pet godina rada u struci, da treba da poznaje propise iz oblasti zdravstva. Možda je potrebno da zdravstveni savetnik ima i određeno radno iskustvo i u zdravstvenoj ustanovi.
Nije predviđeno da u slučaju grubog kršenja ili postupanja zdravstvenog radnika savetnik može odmah da obavesti zdravstvenu inspekciju ili Ministarstvo zdravlja.
Kada je u pitanju kvalitet rada zdravstvenih radnika, da li će baš savetnik biti kompetentan da proceni kvalitet pruženih usluga ili možda u svemu tome da konsultuje i neko drugo telo, recimo da konsultuje komisiju koju imamo za kontrolu kvaliteta rada zdravstvenih radnika u zdravstvenim ustanovama ili neko drugo telo?
Članom 41. stav 4. predviđeno je da je direktor u obavezi da u roku od pet dana od dana dobijanja izveštaja od strane savetnika obavesti savetnika šta je preduzeo u vezi prigovora, a istim tim članom stav 6. predviđeno je da savetnik mesečno dostavlja izveštaj direktoru ustanove. Mislim da sve ovo dodatno opterećuje tekst ovog zakona.
Savetnik može da dostavi izveštaj Skupštini grada kao organu kome odgovara za svoj rad kao i Ministarstvu zdravlja i to je precizirano u članu 41. stav 7. Pitam - da li je predviđeno kakav je postupak i da li savetnik i u kojim slučajevima može da obaveštava javnost i na koji način sarađuje sa medijima u vezi prigovora pacijenata?
Članom 42. i 43. predviđen je savet za zdravlje na nivou lokalne samouprave, predviđeno je ko bira savet, ali nije predviđen broj članova i detaljniji izbor ovog tela što se verovatno prepušta lokalnoj samoupravi, ali možda ne bi bilo na odmet da to stoji i u predloženom zakonu. Smatram da je potrebno predvideti i obezbediti bolju saradnju savetnika i sa Republičkim fondom, tako da je SNS uložila amandmane koje ćemo razmotriti.
Sve u svemu partnerski odnosi i uzajamno poverenje između lekara i pacijenata treba da predstavlja najvažniji segment ovog zakona. Zakon će doprineti tom partnerstvu jedino ako se i ostali zakoni u zdravstvu promene u skladu sa pravima pacijenata koji su ovde navedena i do kojih nam je svima stalo, zbog toga očekujemo i novi zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju za koji se SNS zalaže i u čijoj izradi će dati puni doprinos.
Što se tiče Zakona o zaštiti osoba sa mentalnim smetnjama, dugo očekivani zakon. Konačno smo krenuli u reformu srpske psihijatrije, jer nema zdravlja bez mentalnog zdravlja. Mentalno zdravlje ima centralno mesto u ljudskom, društvenom i ekonomskom kapitalu nacije i s toga bi ga trebalo smatrati suštinskim i sastavnim delom ostalih oblasti javne politike kao što su ljudska prava, društvena zaštita, obrazovanje i zapošljavanje.
S tim u vezi SNS ukazuje da je tretman vulnerabilnih populacionih grupa, gde spadaju i duševno obolele osobe, tesno povezan sa poštovanjem ljudskih prava i da smo zbog tog stanja u psihijatrijskim bolnicama i ustanovama socijalne zaštite imali ozbiljne primedbe od institucija Saveta Evrope, UN, međunarodnih nevladinih organizacija. Pomenuću samo izveštaj NDR iz 2007. godine.
Nadam se da je predloženi zakon prva karika i nadam se da će se vremenom kada se steknu uslovi zaživeti i koncept zaštite mentalnog zdravlja u zajednici sa svojstvenim gašenjem azila, jer zbog postojanja azilarnih ustanova za dugotrajni boravak psihijatrijskih pacijenata u kojima se oni leče, ne bih komentarisala način na koji se leče, Srbija je u periodu između 2003. i 2007. godine učešćem u jednom od projekata Pakta za stabilnost imala obaveza da i u ovoj oblasti dostigne međunarodno prihvatljive standarde koje promoviše Svetska zdravstvena organizacija i da sprovede psihijatrijsku reformu.
Podsećam da je i Nacionalna komisija za mentalno zdravlje u tom projektu 2004. godine pripremila Predlog zakona o zaštiti prava mentalno obolelih lica, da je ministar zdravlja na ministarskoj konferenciji u Helsinkiju potpisao Deklaraciju o mentalnom zdravlju, da je u mom gradu Nišu u opštini Medijana 2005. godine otvoren kao pilot projekat "Prvi srpski centar za zaštitu mentalnog zdravlja u zajednici" i da je napisan u januaru 2007. godine, a usvojen kod Vlade Dokument nacionalne strategije za mentalno zdravlje.
Sve pobrojane aktivnosti doprineće pristupanju EU jer težimo evropskim standardima i nadam se da ćemo u bliskoj budućnosti podzakonskim aktima uspeti da pređemo i na taj koncept zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, jer rad mobilnih psihijatrijskih službi u zajednici kroz pravljenje individualnih programa lečenja za svakog psihijatrijskog pacijenta na određenoj teritoriji kroz organizovanje kućnih poseta, otvaranjem zaštićenih stanova, stalnim praćenjem stanja pacijenta i kroz mnoge druge aktivnosti na terenu obezbediće sveobuhvatni kontinuirani tretman duševno obolele osobe kako u toku hospitalizacije, tako i nakon otpusta i tako na najmanju moguću meru svesti mogućnost pogoršanja duševnog zdravlja koje bi kod pojedinih pacijenata moglo da dovede do agresivnog ponašanja i izvršenja krivičnog dela.
U danu za glasanje SNS će podržati oba predloga zakona. Hvala.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, budući da u ovoj diskusiji je mnogo toga rečeno o Zakonu o železnicama, ukratko ću rezimirati neka svoja zapažanja.
Naime, donošenjem zakona stvara se mogućnost poboljšanja efikasnosti železničkog sistema Republike Srbije, njegovo integrisanje u tržište transportnih usluga, kao integracija srpskih železnica u železnički sistem EU.
Apelovala bih da u članu 9. ovog zakona uđe pruga Niš-Kuršumlija, koja je sada ugašena, budući da je jug vrlo specifičan po mnogo čemu, da bi ovaj pravac povezivao, tj. povezuje tri opštine na jugu Srbije, Niš-Prokuplje-Koršumliju i nadalje prema Kosovu i Metohiji. Znači, ova linija je veoma atraktivna iz mnogih razloga za prevoz putnika i robe i veoma bi značila za stanovnike juga Srbije.
Što se tiče dalje ovog zakona za grad Niš je veoma važno da u nacionalni plan koji će Vlada Srbije doneti, Skupština Srbije verifikovati odmah posle usvajanja novog zakona o železnici je da uđe izgradnja, rekonstrukcija i modernizacija niškog železničkog čvora u šta naravno ulazi i izgradnja zaobilaznice i izmeštanje teretnog saobraćaja iz centralnog gradskog jezgra. To se odnosi na period od pet godina i iskreno se nadam da će taj vremenski period biti sasvim dovoljan da se završi pomenuta rekonstrukcija i izgradnja niškog železničkog čvora.
U delu obrazloženja zakona o železnici navodi se da je tokom izrade zakona formirano više radnih podgrupa, od najznačajnijih predstavnika gde se kao predstavnici javlja i preduzeće za izgradnju železničkog čvora "Beograd doo". Niš bi smatra kao i Beograd morao da ima preduzeće za izgradnju železničkog čvora Niš koji će na stručan i profesionalno utemeljen način zastupati interese grada Niša, pratiti i sprovoditi investicije u železničku infrastrukturu na teritoriji grada Niša i niškog regiona, jer takve investiciji predstavljaju investicije od velikog značaja kako za naš grad Niš, tako i za Republiku Srbiju.
U atmosferi opšte prihvaćenog mišljenja da se rešenje pojedinih problema grada Niša nalazi u izgradnji železničke obilaznice bez jasnog određivanja prema postojećim delovima železničke mreže koji će ostati na području samog grada, zaključuje se da obilaznica jeste rešenje za trenutne probleme i da će ona postati generator mnogih drugih pitanja.
U svetu pređašnje rečenog preduzeće koje bi se formiralo vodilo bi brigu i o drugim pitanjima koja će se javiti po primeni novog zakona, a odnosi se na zakonsku novinu da Železnice Srbije nisu više monopolisti u železničkom prevozu i da železnički prevoznik može biti svako pravno lice koje zadovolji određene kriterijume koje verifikuje direkcija za saobraćaj član 9. zakona. Kapacitet infrastrukture koji će se davati na korišćenje mora biti sagledan od strane nadležnih, a regulativa spada u opis posla dirkecije. Zato je i važno da se formira direkcija i za niški železnički čvor. Hvala na pažnji.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj zakon koji je danas pred nama spada u korpus zakona čijim se donošenjem naša država približava evropskoj zajednici naroda. Karakter ovog zakona je evidentno human i antidiskriminacioni. On proizilazi iz člana 27. Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom. Citiram – "Države potpisnice priznaju pravo osoba sa invaliditetom na rad na osnovu jednakosti sa drugima. Ovo uključuje mogućnost da zarađuju sa život, obavljajući posao koji su slobodno odabrali ili prihvatili na tržištu rada i u radnom okruženju koji su otvoreni, inkluzivni i pristupačni za osobe sa invaliditetom."
Ovim zakonom se regulišu podsticaji radi zapošljavanja i stvaranja uslova za ravnopravno uključivanje osoba sa invaliditetom na tržištu rada. Zakon reguliše, kao što smo čuli, pored obaveze zapošljavanja osoba sa invaliditetom i procenu radnih sposobnosti, profesionalnu rehabilitaciju, uslove za osnivanje i obavljanje delatnosti preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanja osoba sa invaliditetom i drugih posebnih oblika zapošljavanja i radnog angažovanja osoba sa invaliditetom.
Neosporno je da usvajanjem ovakvog zakona, Srbija sebe svrstava u red zemalja koje imaju humaniji tretman osoba sa invaliditetom, u smislu jednakih mogućnosti za ostvarivanje svojih prava, pa i prava na rad.
Ono što ovom prilikom želim da kažem se odnosi na dve stvari. Jedna je potreba prilagođavanja govora, posebno u ravnopravnim poslovima na uvid u javnosti. Drugo je zapošljavanje u Republici Srbiji, u situaciji uništene industrijske proizvodnje.
Smatram da je potrebno usvojiti korektan rečnik, kojim bi se na odgovarajući način opisale karakteristike osoba sa invaliditetom, na način koji ne bi bio uvredljiv za njih i za njihove porodice. Poslodavac kada u oglasu naglašava da traži osobu sa invaliditetom, ne samo što mu je to zakonska obaveza, već uopšte navodi karakteristike koje nekima ponekada zvuče uvredljivo, pa dolazi do reakcija raznih udruženja osoba sa invaliditetom i njihovih bližnjih.
Poznat je slučaj poslodavca koji u oglasu navodi da traži blago retardiranu osobu ili osobu koju opisuje kao pokretnog invalida, pa dolazi do reakcije da im stvarno nije mesto, obzirom da se u konkretnom slučaju radi o poslodavcu koji je i sam sa invaliditetom, a priroda posla iziskuje osobu sa invaliditetom tipa, kako je navedeno, samo nespretno sročeno.
Mišljenja sam da humani karakter ovog zakona treba zaokružiti korektnim rečnikom, sa preporučenim izrazima koji ne bi izazivali negativne reakcije, jer ovde su potpuno suvišne i, naravno, nema mesta negativnoj konotaciji.
Druga stvar je zapošljavanje uopšte. U javnosti postoje razna mišljenja po pitanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Svuda gde se otvaraju konkursi za nova radna mesta i gde se pominje zapošljavanje osoba sa invaliditetom, a to je posebno izraženo u komentarima na portalima, otvaraju se polemike u kojima se često čuje da bi trebalo da se zapošljavaju radno sposobna lica bez znakova invaliditeta, a da bi bilo dobro da se osobe sa invaliditetima, da se za njih obezbede neka primanja koja bi im omogućila kakvu-takvu egzistenciju, te da je bolje, u tom slučaju, da sede kod kuće.
Mislim da su takvi stavovi neodrživi iz više razloga. Svaka osoba, ali baš svaka, kada sedi kod kuće, bez obzira da li prima neku materijalnu nadoknadu ili ne, oseća se manje vrednom i korisnom nego u situaciji kada radi i privređuje. To važi za sve, a ne samo za osobe sa invaliditetom.
Neka istraživanja, koja su rađena na zapadu, govore da su osobe sa invaliditetom veoma posvećene poslu koji obavljaju. To se objašnjava raznim uzrocima gde dominiraju psihološki momenti, a jedan aspekt istih je prethodno i pomenut. To govori u prilog opravdanosti potrebe donošenja ovakvog zakona. Ovde govorimo o ravnopravnom tretmanu svih građana i njihovim jednakim mogućnostima ostvarivanja ljudskih prava, pa i prava na rad.
Moja diskusija je usmerena na zalaganja zakonodavca i političke opcije kojoj pripadam, na neophodnost obezbeđenja uslova za stvarno ravnopravan tretman svih građana zemlje Srbije, sa čime se duboko slažem.
Stoga pozdravljam najavljenu reindustrijalizaciju koja mora da donese više posla za sve. U tom slučaju, kada bude bilo više radnih mesta, biće i srazmerno više mogućnosti za zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Na taj način se osobe sa invaliditetom neće doživljavati kao neko ko ugrožava nečiju egzistenciju, već naprotiv, stvaranjem ambijenta tolerancije, stvara se pogodno tlo za realnu inkluziju osoba sa invaliditetom, zašta se pretpostavke stvaraju donošenjem ovih izmena i dopuna zakona koji je danas na dnevnom redu. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.
Moja poslanička pitanja su upućena Ministarstvu finansija i Ministarstvu zdravlja. Slična su i tiču se rada Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara, budući da su i Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo finansija nadležni za rad ove komore.
Naime, Zakonom o komorama zdravstvenih radnika regulisano je da se moraju biti članovi Komore i da se obavezno izdvaja članarina u visini od 0,6%, što u Komori medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara iznosi blizu dva miliona evra na godišnjem nivou. Komora medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara broji oko 80 hiljada članova. Pravna akta Komore su neusaglašena sa Zakonom o komorama, a rad Komore je problematičan jer tri skupštine nisu održane zbog nepostojećeg kvoruma. Pravna akta se menjaju prema potrebi i želji rukovodstva.
Što se tiče toga, delegati su se obratili i Ustavnom sudu da se utvrdi koliko su pravna akta usaglašena sa Zakonom o komorama. Delegati Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara takođe su do sada više puta upozoravali na zloupotrebe i nenamensko trošenje članarine. Svima je jasno da zarade zdravstvenih radnika ne mogu biti veće jer je država siromašna, ali da li je moguće da zakonom uređene i obavezne komore mogu biti mesta gde se taj novac troši bez ikakve kontrole nadležnog ministarstva, konkretno Ministarstva finansija? Komore imaju tačno poverene poslove i u tom delu mogu biti samostalne, ali u nekontrolisanom trošenju novca iz članarine podležu kontroli Ministarstva finansija.
Što se tiče Ministarstva zdravlja, imam sledeća pitanja. Zašto su komore zdravstvenih radnika formirane ako niko nije nadležan za njihov rad? Zašto Ministarstvo zdravlja ne vrši nadzor nad zakonitošću rada Komore? Zašto je Ministarstvo potpisalo povećane članarine za 100% ako nije nadležno za njen rad? Zašto svi dopisi koje delegati šalju Ministarstvu ostaju bez odgovora? Zašto je tek nakon sedam meseci odgovoreno predsedniku Republike nemušto citirajući članove Zakona o komorama?
Što se tiče Ministarstva finansija, pitanja bi bila – zašto Ministarstvo finansija za ovih šest godina, otkako su komore zakonom osnovane, nikada nije izvršilo nadzor nad finansijskim radom? Zašto Ministarstvo finansija nije odgovorilo ni na jedan dopis kojim su se obraćali delegati Komore? Zašto medicinske sestre i zdravstveni tehničari ne mogu svoja prava da ostvare kroz redovne institucije sistema i zašto se Zakon o komorama zdravstvenih radnika, član 49. i član 50. ne poštuje? Hvala.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, članovi ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, nasilje nad decom nije nova pojava, ali nažalost sve je češća. Povodom sve učestalijih slučajeva krivičnih dela silovanja i pedofilije u Srbiji zalažem se za maksimalno pooštravanje kazni za izvršioce ovih krivičnih dela. Budući da sam se u svom profesionalnom radu kao lekar ginekolog susretala sa žrtvama seksualnog nasilja u postupcima veštačenja, mogu vam reči da su to veoma teške i mučne situacije za žrtve nasilja, jednom rečju potresne.
Blagovremeni društveni odgovor na nasilje u velikoj meri može da ublaži njegove posledice i zato je država odlučna u nameri da u okviru svojih jurisdikcija preduzme pravne i druge potrebne mere, sa ciljem da se spreči, tj. prevenira nasilje nad decom i adekvatno kazne počinioci. Proces zaustavljanja zlostavljanja dece predstavlja suštinski jedinstven proces sistemske i planske saradnje između ustanova, službi organa i organizacija, gde svi imaju svoje jasno definisane uloge i doprinose kako bi se stvorila osnova za blagovremeno identifikovanje, prikupljanje i procenu podataka, zaustavljanje nasilja i obezbeđivanje adekvatnih socijalnih i porodično-pravnih mera, koje će bar donekle ublažiti traumatske posledice i pomoći u njegovom sprečavanju.
Predloženi zakon u suštini biće miks metoda, poput onih u svetu, kojim će se takve osobe držati pod kontrolom, jer nažalost imamo veliki broj povratnika kada je reč o ovim krivičnim delima. Suština zakona je u stvari da se uvede preventivna dnevna kontrola i mislim da ćemo tim rešenjima uspeti da u velikom delu sprečimo ponavljanje krivičnih dela protiv polnih sloboda.
Srpska napredna stranka će u danu za glasanje glasati za set pravosudnih zakona, kao i za ovaj zakon. Hvala.

Hvala predsedavajuća.
Poštovana gospođo ministarko, članovi kabineta, kolege i koleginice narodni poslanici, predloženi zakon je izuzetno važan, jer će uvesti red u do sada zanemarivanu oblast, a to je definisano članom 2. ovog zakona.
Mnogo rada i truda će biti uloženo da se izvrše sve zakonom predviđene aktivnosti, ali će pozitivni rezultati aktivnosti Srbiju konačno izvesti iz grupe država koje se bahato ponašaju u sektoru proizvodnje, distribucije i korišćenja energije. Biće problema i u primeni tarifnog sistema u delu konzumenata toplotne energije, ali će gradovi koji nisu u pomenutom sistemu, koristeći iskustva gradova u kojima se tarifni sistem već primenjuje, lakše prevazići probleme.
Osvrnula bih se na energetsku efikasnost, domaću nauku, tehnološke inovacije u Srbiji i govorila bih o uključivanju velikih javnih preduzeća u obrazovanje tehničkih kadrova, budući da će ovaj zakon imati i svoja podzakonska akta, tj. pravilnike pa bi ovo bio jedan od predloga koji ćete vi razmotriti.
Veliki problem obrazovnog sistema u Srbiji je nedostatak praktičnog obrazovanja. U energetskom sektoru taj problem je sve izraženiji, jer je sve manje učešća velikih sistema u obrazovanju kadrova. Kako bi problem bio prevaziđen, možda bi trebalo uvesti princip aktivnog učešća javnih preduzeća i javnih službi Republike Srbije u proces obrazovanja.
Ovo smatram da može da se uradi na više načina. U sistemima kao što su EPS, gradske toplane i slično, trebalo bi da postoje organizovane službe za saradnju sa fakultetima. Službe bi morale imati određeni kadar, pa samim tim neće biti povećan broj zaposlenih u javnim preduzećima, a na početku svake školske godine, nadležne službe iz javnih preduzeća bi sastavile plan i program rada sa resornim fakultetima, u ovom slučaju tehničkim fakultetima energetskog smera.
Na završnim godinama studija energetske struke, na stručnim predmetima, deo predavanja i vežbi recimo da održavaju ljudi iz prakse, odnosno iz neposrednog procesa rada. Svaki student energetske struke bi trebalo da odradi taj stručni rad, koji će biti ocenjen kako od nadležnog profesora, tako i od stručne službe javnog preduzueća u okviru koga je rađen taj seminarski rad.
Uvođenje ovabezujuće stručne prakse na završnoj godini studija energetske struke, koji bi trajao jedan semestar i posle kojeg bi praktično studenti branili tamo stečeno znanje, što će ulaziti u odbranu završnog master rada. Krajnji rezultat ove aktivnosti trebalo bi da bude kadar koji je osposobljen i koji će po završenim studijama imati referencu. Na ovaj način smatram da se vrši pozitivna selekcija kadrova, od kojih će biti najbolji zadržani u javnim preduzećima, a ostatak kadorova sa dobijenim znanjima i referencama postizati veću tržišnu vrednost i imati bolju prohodnost do zaposlenja. Sličan princip se može uvesti i u svim onim sektorima u kojima su privredni sistemi sposobni da se uključe u sistem obrazovanja kadrova.
Prema strategijama koje su usvojile vodeće sile u svetu u preodu koji je pred nama, veliki novac biće odvojen za razvoj inovacionih tehnologija. Veliki deo tog novca biće namenjen investiranju u razvoj inovacija širom sveta. Da bi Srbija ušla u raspodelu ovog novca, te da bi ostvarila profit od inovacionih delatnosti, pre svega u realnom sektoru, a ne u sektoru usluga, mislim da je potrebno uvećati ulaganja u nauku i to pre svega ulaganja u institute koji imaju reference. Pojačana ulaganja usloviće konkretne rezltate, pojačanim indeksom citiranosti srpske nauke, stvaranjem novog naučnog kadra itd, otvoriti programe za ompvativne delatnosti namenjene najširim slojevima naroda.
Cilj ovakvih progama treba da bude iskorišćenje pronalazačkog potencijala koji se nalazi izvan naučnih institucija. Osnovni cilj ovakvih programa treba da bude uvećanje broja patenata u Srbiji. Takođe, cilj ovakvih programa treba da bude osposobljavanje građana Srbije za apliciranje ka evropskim i svetskim fondovima za razvoj inovacija.
Na kraju SNS, će u danu za glasanje podržati oba zakona. Hvala na pažnji.

Uvažena predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, što se tiče Zakona o javnom beležništvu od svih bivših jugoslovenskih republika, Srbija je jedina koja još uvek ne primenjuje Zakon o javnom beležništvu.
Notare, tj. javne beležnike uvela je Slovenija još pre 20 godina, a u Crnoj Gori se uveliko implementiraju odredbe Zakona o novoj pravosudnoj profesiji. Oživljavanjem javnog beležništva u pravnom sistemu Srbije će biti uspostavljena pravna sigurnost, naročito u prometu nekretnina, skraćeno trajanje postupaka koji su sada u nadležnosti suda.
Javno beležništvo će u značajnoj meri umanjiti mogućnost pranja novca jer će transakcije ići kroz ugovore i druge poslove kojima formu daju javni beležnici, a plaćanje će se odvijati preko računa. Oni će na sebe preuzeti vremenom čitav niz radnji koje prethode naplati poreza i tako doneti benefit za državu, jer će omogućiti efikasnu poresku kontrolu i naplatu poreza.
Kada notari počnu da rade građani bi trebali da lakše i jeftinije obavljaju pravne poslove koji se sada završavaju isključivo u sudu. Tako bi oni koji u svom mestu nemaju sud mogli da se obrate notaru umesto da putuju do najbližeg suda.
Zakon precizira da beležnik mora imati prebivalište u mestu gde mu je kancelarija, što do sada nije bio slučaj. Ovo je važno zbog toga da beležnici iz drugih gradova ne prave troškove i da budu vezani za građane kojima pružaju usluge.
Standard je, kao što smo čuli, da na 25 hiljada stanovnika radi jedan notar, što znači da je Srbiji potrebno njih minimum 300. Za sada ih je nedovoljno, jer su javnobeležnički ispit položila samo 55 kandidata, a čuli smo da treba 100, koliko zakon traži, da bi se oformila beležnička komora, koja treba da donese tarifu za plaćanje usluga, ali i druge podzakonske akte.
Kada 1. marta naredne godine prvi put otvore vrata svojih kancelarija, javni beležnici će morati da imaju sef ili skladište u kojima će čuvati predmete depozita veće vrednosti i veličine. U javnobeležnički depozit klijenti će moći da ostavljaju novac, hartije od vrednosti, izuzev serijskih i dematerijalizovanih, spise, rukopise, zapise, ličnu arhivu, dokumenta, odlikovanja, umetničke predmete, plemenite metale, nakit i druge dragocenosti.
U notarski depozit neće moći bilo koji građanin da ostavlja stvari, dokumenta ili novac. Beležnik na čuvanje prima samo ono što je u funkciji njegove delatnosti. Na primer, stranka može u depozit da stavi svoj ručni testament, da bi ga javni beležnik u slučaju njegove smrti predao ostavinskom sudu.
Nova institucija preuzeće deo sadašnjih poslova sudova i organa uprave. Javni beležnik će biti ovlašćen da sastavlja i overava sporazume o deobi zajedničke imovine supružnika ili vanbračnih partnera, sporazume o zakonskom izdržavanju, ugovore o raspolaganju nepokretnostima, ugovore o ustupanju o raspodeli imovine za života, ugovore o doživotnom izdržavanju, ugovore o raspolaganju i pokretnim stvarima, izjave i raspolaganje imovinom radi osnivanja zadužbine ili fonda, testamente, izjave kojima se nužni naslednik isključuje iz nasledstva itd.
Posebno su značajne odredbe koje se odnose na promet nepokretnosti, jer ćemo konačno dobiti pravnu sigurnost u ovoj oblasti. Prema zakonskom rešenju, javni beležnici neće overavati samo potpise na ugovorima o prometu nepokretnosti, kako to sada čine naši sudovi, već će biti odgovorni i za sadržinu tih ugovora.
Zakon, pored ovih aktivnosti, javnim beležnicima stavlja i određena ograničenja, kada se radi o preuzimanju sudskih poslova. Na primer, javnim beležnicima se ne mogu poveravati postupci koji se odnose na proglašavanje nestalog lica za umrlo, dokazivanje smrti, lišenje, vraćanje i produženje roditeljskog prava, vođenje javne knjige i registara, zadržavanje u zdravstvenoj instituciji koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije.
Kao što smo čuli, javnim beležnicima je zabranjeno da se bave advokaturom ili drugim plaćenim zanimanjem. Oni ne smeju ni da se povezuju i sarađuju sa advokatima, kao ni da sa njima dele zajednički poslovni prostor. Pored toga, javnim beležnicima je zabranjeno da učestvuju u aktivnostima političkih stranaka, da budu članovi njihovih organa. Istovremeno, oni ne mogu da finansiraju političke stranke, koalicije ili kandidate na izborima, što znači da javni beležnici imaju odgovornost prema zakonu i prema zakonu su čak i dužni da nadoknade štetu koju nanesu nekome prilikom obavljanja svoje delatnosti. Oni odgovaraju i za svaku štetu koju prouzrokuju njihovi pripravnici, pomoćnici ili administrativno osoblje iz kancelarije.
Ovo su samo neke od odredaba iz Predloga zakona o javnom beležništvu, koji se našao pred nas narodne poslanike i koji posle više od šest decenijaj ponovo vraća ovu pravosudnu profesiju u pravni sistem Srbije. Republika Srbija ovaj zakon usvaja po programu pridruženja EU, tako da će SNS u danu za glasanje glasati za izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, predloženi zakon o potvrđivanju izmena i dopuna Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima u verziji na osnovu Protokola o izmenama iz juna 1999. godine i septembra 2011. godine i od strane revizione komisije iz juna 2009. godine, u Bernu, predstavlja deo obaveza koje je preuzela i prihvatila naša država u okviru međunarodne saradnje u vezi usaglašavanja standarda prevoza, u ovom slučaju železničkog prevoza.
Ove izmene i dopune čekaju već nekoliko godina da budu potvrđene od strane našeg parlamenta, iako ne predstavljaju nikakvo opterećenje u smislu davanja amandmana ili donošenja drugačijeg predloga, obzirom da se po pravilu usvajaju u celosti, kao već usaglašen tekst, ali našim vrlim zakonodavcima u prethodnom periodu to nije bilo na listi prioriteta, pa se čekalo da prođe neka godina dok ove izmene i dopune Konvencije ne uđu u skupštinsku proceduru.
Kao što znamo, a i svedoci smo da se međunarodni putnički saobraćaj kroz našu zemlju odvija stidljivo, gotovo neprimetno, a ko ne veruje u to neka proba da kupi voznu kartu do Soluna ili do Atine. Naravno, neće je dobiti, jer ne saobraća putnički voz na ovoj međunarodnoj liniji. Žalosno je to, jer Srbija ima dugu tradiciju železničkog saobraćaja. Jedna je od prvih država u svetu koja je krenula u uspostavljanje železničkog saobraćaja. Čuveni "Orient Ekspres" saobraćao je preko teritorije Srbije i u tom pogledu Srbija je bila napredna država, a onda su nastupila neka nova vremena u kojima železnički saobraćaj sve više i više propada.
O zastarelosti naših pruga ne treba trošiti reči, to već svi znaju, ali nadležni u državi treba da znaju da železnički putni saobraćaj u Srbiji, a pogotovo na jugu Srbije, odakle ja dolazim, odumire pod jakim pritiskom lobija autobuskih prevoznika, a osiromašenom jugu je preko potreban ekonomičan i udoban prevoz, kakav može pružiti železnica.
Ako znamo da je saobraćajna kičma svake kopnene zemlje, kakva je Srbija, upravo ta železnička mreža, onda možemo samo da se čudimo podatku da je prosečna brzina vozova u Srbiji oko 30 kilometara na sat i da se pitamo zašto je to tako, dok u razvijenim, tj. organizovanim državama jure savremeni vozovi po tzv. brzim prugama i oni se time diče. To je napredak tehnologije, rezultat pameti i sposobnosti njihovih inženjera, graditelja i pokazatelj prosperiteta države. Doduše, i kod nas je pokazatelj prosperiteta društava i zato dok o ovoj tački dnevnog reda raspravljamo, valjalo bi pogledati kroz prozor i videti šta bi moglo da se uradi po pitanju nevesele situacije koju sam prethodno opisala. Hvala na pažnji.

Hvala predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, čuli smo od prethodnih govornika dosta o Konvencijama 181 i 150 i sagledavanje Konvencija iz različitih aspekata, tako da se ne bih ponavljala, samo bih ukratko rekla da svi znamo da je naša zemlja u tranzicionim procesima koji nisu ni malo laki i jednostavni.
Jedino sagledavajući te procese možemo uhvatiti korak ka ubrzanom procesu globalizacije koja je nezaustavljiva. Znamo da nema uspešnog ekonomskog razvoja bez dobro izgrađenih institucija sistema. Zato je Vlada Republike Srbije u svojoj strategiji razvoja zemlje, nacionalnoj, predvidela te institucionalne promene. Čitava strategija razvoja ima zapravo za cilj prilagođavanje kako zakonodavnog tako i institucionalnog okvira što omogućava da se tržište rada prilagodi novom, savremenom sistemu industrijskih odnosa.
Vlada je sebi postavila veoma važan i prioritetan zadatak, a to je ekonomski razvoj, što znači, između ostalog i otvaranje novih radnih mesta. Da bismo to postigli potrebno je transformisati javne službe za zapošljavanje. Isto tako, to podrazumeva i regulisanje i nadzor nad privatnim agencijama za zapošljavanje.
U mnogim zemljama uslugama posredovanja i zapošljavanja bavile su se državne agencije poput naše Nacionalne agencije za zapošljavanje. Ove agencije za zapošljavanje imaju osnovni cilj da se bave posredovanjem između nezaposlenih lica, lica koja traže posao i preduzeća kojima su potrebni radnici. Ovakve agencije oglašavaju nova ili upražnjena radna mesta u ime poslodavca i imaju svoju bazu podatak kandidata i mogu relativno brzo da obezbede potrebne radnike.
U mnogim razvijenim zemljama postoje kako državne agencije za zapošljavanje tako i više privatnih preduzeća koja obavljaju iste delatnosti kao i agencija za zapošljavanje. Čisto istorijski da se podsetimo, prva jedna takva agencija osnovana je još davne 1650. godine sa ciljem povezivanja poslodavca i radnika. Tokom dvadesetog veka svaka razvijena zemlja je oformila zavod za zapošljavanje radnika kao način borbe protiv nezaposlenosti i pomoć ljudima prilikom traženja posla.
Inače, treba praviti jasnu razliku između pronalaska posla i pokretanja karijere. Izazov je kada treba prihvatiti posao radi puke egzistencije, a posedujete određene reference iz biografije za određeni posao potkrepljen stručnim veštinama. Tu postoji prostor da se agencije za zapošljavanje nađu u igri, one zapravo služe kao posrednici između radnika i poslodavaca koji imaju potrebe da zaposle takve radnike sa potrebnim veštinama i interesovanjima radnika.
Što se tiče ovih državnih agencija one su neka vrsta filtera za velike kompanije koje često zapošljavaju novu radnu snagu ili pak šire već postojeće kapacitete. Agencije imaju dovoljan broj zaposlenih koji obrađuju veliki broj aplikacija za razliku od preduzeća koji imaju svoj odsek za ljudske resurse.
Privatne agencije za zapošljavanje preuzimaj usluge na tržištu i to usluge koje usklađuju ponude i zahteve za zapošljavanje, usluge zapošljavanja, usluge privremenog zapošljavanja, traženja, selekcije i savetovanja. Privatne agencija za zapošljavanje traže posao kako kod privatnih poslodavaca ali i u državnim institucijama.
Da ne bih dalje dužila i analizirala ove dve konvencije, na kraju, prihvatanjem ovog sporazuma mi usklađujemo svoje zakonodavstvo iz ove važne oblasti sa zakonodavstvom EU. Primenom ovog sporazuma olakšaćemo pokretljivost naših nezaposlenih građana po jedinstvenom tržištu Evrope, tako da će SNS u Danu za glasanje glasati za ove dve Konvencije. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, dolazim i radim u najvećoj ustanovi primarnog nivoa zdravstvene zaštite, ne u zemlji već na Balkanu a to je Dom zdravlja Niš, sa preko 1.300 zaposlenih radnika.

Novo rukovodstvo je nasledilo ogroman dug od prethodnog. To je preko 150 miliona dinara. Imamo veliki problem sa nenamenskim trošenjem para za 2010. i 2012. godinu tako da nismo u mogućnosti da isplatimo put iznos zarada zaposlenim radnicima. Od Ministarstva finansija, od Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda očekujemo pomoć da izađemo iz ove krize. Imamo i neugovorene radnike, ali to nije toliki broj. Mislim da na tom spisku ima svega jednog lekara i dve medicinske sestre.

Za taj dug zna se ko je u prethodnom periodu napravio. Zalažemo se za to da izađemo iz krize, ali svaki nenamenski trošeni novac, ko je to učinio da vrati u budžet. Hvala.

Uvaženi predsedniče Skupštine, poštovana ministarko, koleginice i kolege narodni poslanici, na konto ovog amandmana koji je uložila naša poslanička grupa SNS, iznela bih jedan negativan primer iz ličnog iskustva.
U vreme kada mi je mirovao radni odnos, meni i par kolegi u radnoj organizaciji knjižica je bila preneta na drugo radno mesto. Po isteku tog neplaćenog odsustva, vratili smo se u zdravstvenu ustanovu, ali smo bili skinuti sa spiska ugovorenih kadrova. Na naše mesto su bili ugovoreni do tada neugovoreni radnici, pa nakon 24 godine radnog staža sam doživela da budem neugovorena i da je u tom trenutku došlo do racionalizacije kadrova, naravno mi neugovoreni bi bili prvi na udaru i dobili bi otkaz. Onda su morali naknadno da za nas Institut za javno zdravlje piše mišljenje da bi nas posle toga ponovo ugovorili.