Uvaženi predsedavajući, kolege poslanici, ako ćemo formalno-pravno da gledamo, a vi ste gospodine Stefanoviću pravnik, akreditacija „Alfa“ univerziteta ne postoji. Još uvek nije dobijena, ako idemo u formalizam. Što se tiče uopšte odluke o tome da „Alfa“ univerzitet je osnivač braća Karić, pravni sledbenik, ne znam koliko ste upoznati, ali pravni Sledbenik BK univerziteta „Alfa“ univerzitet je praktično vlasnik Grk. To što je predsednik tog dela koji se odnosi na Savet univerziteta vezan za porodicu Karić u jednom delu, odnosno gospođu Milanku, to je pa opet drugi deo.
Ako ćemo o akreditaciji, veliki je problem akreditacije univerziteta i oni su praktično formalno-pravno pod postupkom akreditacije.
Zaista nisam imala saznanje da je ovaj univerzitet, da je ovaj fakultet deo univerziteta koji nema akreditaciju. Nisam pravnik, ali kada nemate akreditaciju, ne možete da budete faktički deo nečega za šta ne postoji dozvola za rad. To je jedan deo.
Drugi deo, mislim da ni gospodin Karić nije imao saznanja da je Fakultet za menadžment u Beogradu praktično u tom odnosu za koji vi kažete da je deo „Alfa“ univerziteta koji nema dozvolu, koji nije akreditovan. To je jedan deo odgovora.
Što se tiče plata, predlažem da vi kao DS predložite smanjenje plata nezavisnim institucijama. Predložite 20%, 30%. Kada već pričamo o tim platama tolikim, zaista nemamo uopšte dilemu da treba izvršiti određenu racionalizaciju, ali vi ste se prvi zalagali za to da nezavisne institucije budu stručni ljudi koje neće moći niko da kupi i zbog toga imaju tako velike plate. Zbog toga i Zaštitnik građana ima 400.000 i 390.000 ima hartija od vrednosti i 350.000 Komisija za zaštitu konkurencije.
Stvarno nisam ulazila u njihove plate, ali, verujte mi, kada smo došli u situaciju da razgovaramo sa kandidatima, onda smo videli da su mnogi, normalno, pohrlili na konkurs koji je bio 27.11. Zaista, 27. novembra prošle godine nismo ni mogli da raspravljamo ni o tome da li neko ide na fakultet „Alfa“ ili „Edukons“, da li je neko vlasnik ili suvlasnik i nismo mogli uopšte da pretpostavimo da će ovoliki broj ljudi da se javi na taj konkurs. Desilo se da ljudi koji su se javili na konkurs ne mogu da budu predsednici. Rekla sam vam, javili su se samo kao članovi. To je jedan deo.
Što se tiče gospodine Marka Obradovića, pročitaću vam koja je njegova pozicija bila. Do 2010. godine u „Delta holdingu“ je bio savetnik i menadžer na projektu koji se odnosi na strateške odluke planova i razvoja akvizicije, koordinacija i aktivnosti u vezi pitanja konkurencije, stejholderi i međunarodne institucije. Znači, ta pozicija jednostavno daje mogućnost da odradite neki savetodavni posao koji se odnosi na temu kada pišete, javljate se i odgovarate Komisiji za zaštitu konkurencije. Od tog trenutka, od 2010. godine prelazi na Univerzitet Harvard „Kenedi škola za javnu upravu“, asistent na predmetu - strategija konkurencija i regulacija tržišta na poslovima organizacije nastave, predavanja i ocenjivanja studenata.
Godine 2011. radi praktično makroekonomske analize, pokazatelje s posebnim osvrtom na politiku konkurencije, predlozi novih javnih politika u Centru za javne politike, na radnom mestu ekspert analitičar. Onda prelazi za Centar za evropske politike, na radnom mestu ekspert analitičar na poslovima analize odnosa konkurencije, međusektorske analize efekata javnih politika, analize rada državnih institucija, efekti i efikasnost „bendž marking“ na bazi e-iskustva i deo koji se odnosi na procenu tržišta „Hovard HTL d.o.o Beograd“. Takođe i onaj deo koji se odnosi na procenu tržišne pozicije i turističkih proizvoda i biznis planova i makroekonomskih pokazatelja, što je nama jedan od najvažnijih, odnosno i najvećih problema u dokazivanju samog monopola na tržištu.
Zbog toga u stvari, zbog ovih karakteristika čoveka koji je prošao sve to u svom profesionalnom kretanju, smatramo da jednostavno ovakav čovek zavređuje da bude sastavni deo ovog Saveta. Ne na mestu predsednika, nego na mestu člana Saveta. Osim toga, to dodatno obrazovanje koje smo naveli da je „Harvard“ i Univerzitet u Beogradu, tu je i deo koji se odnosi na državni ispit Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu i deo koji se odnosi na obrazovanje po različitim vrstama saradnje sa međunarodnim organizacijama.
Hoću da vam kažem da mislimo da je na neki način njegova svestranost u stvari ta karta sa kojom on ulazi kao član Saveta. Odluke Saveta nisu pojedinačne, nego se jednostavno donose konsenzusom, odnosno glasanjem celog Saveta. Znači, na osnovu dnevnog reda koji radi predsednik. Ja zaista stojim na stanovištu da ovaj parlament treba da nadzire rad ovako važne Komisije i da ne samo da će da bude javno slušanje, nego će, na kraju krajeva, ovaj Savet i ova Komisija biti pozivani vrlo često na sednice odbora, koje su potpuno otvorene na najtransparentniji način – on lajn. Moći će i građani Srbije da vide kako izgleda u stvari rad odbora u komunikaciji sa Komisijom za zaštitu konkurencije.
Tako da, njihov rad će sada biti pod lupom, ali pre toga treba, na kraju krajeva, izvršiti analizu šta se do sada radilo u toj agenciji, kako se izdavalo i plaćalo po 10.000 evra mesečno zakupa za prostor agencije u privatnoj zgradi. To su neke stvari koje se jednostavno svi pitamo - čemu su služila ta nezavisna tela i te agencije? Da li je taj koncept u stvari rada agencije onakav kakav treba da izgleda? Ako su državne institucije, onda treba da sede u nekim državnim prostorima, nekim državnim zgradama koje su u nadležnosti budžeta Srbije, da jednostavno ne bude ispumpavanja para iz budžeta, nego da jednostavno sve tu ostaje.
Kada pričamo o kandidatima iza kojih je jednostavno i odbor stao, mi smo bili u velikoj dilemi što se tiče Marka Obradovića, ali smo na kraju krajeva shvatili da u suštini na osnovu svih ovih karakteristika i ovog profesionalnog kretanja je on u stvari najmerodavniji da nam da odgovore na mnoga pitanja na koja jednostavno Komisija, a i mi kao odbor i mi kao Skupština nećemo moći da damo odgovor ni građanima Srbije, a ni sebi. Ovako ćemo mi, na kraju krajeva, na svim tim sastancima baš njega pitati za mnoge tržišne analize u kojima je jako teško doći …
Da vam kažem, mnogi su sastanci i konferencije posvećene bile ovoj temi. Glavna zamerka je u stvari što mi nemamo relevantne podatke o tome ko vrši monopol, na koji način i kako da dokažete kao država taj monopol. Da biste to uradili, vi morate s jedne ekonomske strane da izvršite potpunu analizu. Mislili smo da će nam ovakav čovek pomoći u tom delu da tu analizu zaista možemo na jedan adekvatan način da uradimo i da ćemo kao odbor moći u svakom trenutku da imamo potpunu i dobru informaciju.
Kažem vam, da li je bilo sukoba interesa u prethodnom izboru Komisije, da li je predsednica Komisije imala veze sa „Ces Mekonom“, da li je gospodin premijer tadašnji imao veze sa „Ces Mekonom“ i da li je tu bilo nekog sukoba interesa, možemo da razgovaramo i o tome i možemo da postavimo pitanja, isto kao što postavljamo pitanja da li je profesor koji je na 10% nastave na određenom fakultetu koji je osnivač, čovek koji je takođe došao iz Kembridža, koji ima određena iskustva iz ove teme, sa 10% da li ima veze sa univerzitetom na kojem sam ja zaposlena, a koji nema akreditaciju? Znači, „Alfa univerzitet“ nema akreditaciju. Jedini je univerzitet koji do sada nije dobio akreditaciju. To su relevantne činjenice. Zahvaljujem vam se na pažnji.

Zahvaljujem se.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri i kolege poslanici, predlagač ovog amandmana se bavi političkim populizmom i, rekla bih, narcizmom, zato što teorija da uzimamo privredi, a dajemo penzionerima u ovom trenutku je potpuno nesuvislo. Zato što ova privreda koja jednostavno daje 750 miliona evra uzima iz budžeta od svih građana Srbije i jednostavno nema više šanse da da budžetu. Penzije se pune iz realnih prihoda privrede i ono što je važno reći da je ovaj budžet i Predlog rebalansa dat kao jedan uravnotežen sistem između problema prihoda rashoda, strukturnih reformi koje nas očekuju i sređivanje javnog sektora odnosno javnih preduzeća.
Oni koji ovakav sistem predlažu jednostavno ne misle na svoju budućnost. Oni su se bavili prošlošću i u tome navikli na stare mehanizme poslovanja privrede i najlakše je bilo uzeti od privrede i pokriti penzionerima ono što nema opravdanja uopšte za svoje buduće generacije.
Došao je trenutak kada nova Vlada je postavila nov sistem vrednosti u kojima, jednostavno, ono što prihodujete toliko možete i da rashodujete, naravno, sa velikim džakom koji se zove 232 kredita, sa svim svojim kamatama koje će ovaj budžet morati godinama da otplaćuje.
Mislim da ovaj amandman ni u kom slučaju ne treba prihvatiti, jer to predstavlja vraćanje Srbije u nazad. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, danas ulazimo već u 11. sat rasprave o rebalansu budžeta za 2014. godinu i ono što smo imali prilike da čujemo, da je dosta neznanja iz ove oblasti. Malo je ljudi koji su zaista pročitali sve stavke u budžetu i koji su na adekvatan način diskutovali o njemu.
Kada već pričamo o tome i kada pričamo o istorijskom trenutku, današnji rebalans je u stvari materijalizacija ekonomskih reformi koje su obećane građanima u martu 2014. godine. Materijalizacija je upravo poštovanjem građana Srbije, na kraju krajeva, narodnih poslanika, da jednostavno budžet koji je pred nama i usvojimo, sa svim svojim problemima koji postoje, sa četiri stuba o kojima je ministar Vujović govorio, a to su: rashodi, prihodi, preduzeća u restrukturiranju i deo koji se odnosi na javna preduzeća.
Ono što treba reći, to je da je Izveštaj Fiskalnog saveta podržao ove mere i kada smo razgovarali i sa članovima Fiskalnog saveta u više navrata u proteklih godinu dana, uvek su rekli da su od 2007. godine upozoravali da ovakve mere treba da se donesu. U kojem će procentu, obimu, one ići – zavisi od stvaranja ambijenta u društvu i prihvatljivosti zakonskih rešenja.
Ono što je važno još reći je da je Fiskalni savet naveo upravo najveće probleme koji se odnose na javna preduzeća, na garancije banaka koje je budžet Srbije svake godine produžavao i to je išlo iz godine u godinu. Na kraju krajeva, ono što je gospodin Vujović rekao, to je istina, više puta započinjano, nikad ne završeno i uvek su se problemi samo nagomilavali. To je svaki put ovaj deficit pokazivao.
Šta je istorijski u ovom budžetu? Istorijski je što prvi put svi građani Srbije imaju negde i samoodgovornost, a to je da prihvataju da svako u svom delu podnese određenu žrtvu zarad toga da u budućnosti bolje žive i postoji svest naroda o tome da je potrebno izvršiti reformu i ne trošiti ono što nije zarađeno.
Kada pričamo o prihodima, treba reći da 84,6% prihoda ide od poreza, prema ovom rebalansu, a da 14,5% ide od ostalih delova koji nisu porez.
Kada pričamo o porezu, imamo više stavki poreza, a to su one koje se odnose na dobit, na dohodak, na dodatu vrednost, akcize i taj deo smo otprilike u problemu, ali to je već dugoročno problem, da su smanjeni prihodi, da su rashodi povećani. Kada pričamo o rashodima, oni pored javnih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju, sa kojima se borimo, se odnose i na plate, penzije, socijalna davanja.
Kada pogledate strukturu na strani 240. rashoda u funkcionalnoj klasifikaciji, imate šta da vidite. Imate da zdravstvo, kultura i prosveta obuhvataju skoro 17,2% ukupnih rashoda, da javni red i bezbednost, kada pričamo o MUP-u, kada pričamo o odbrani, obuhvataju još 15,8% ukupnih rashoda i kada uzmete da su javni prihodi, odnosno javni rashodi kao što su plate, penzije i socijalna davanja, obuhvataju 55%.
Znači da je ovaj budžet jednostavno socijalno odgovoran, ali da je ovde primenjen sistemski pristup da bi se problemi rešili. Izbalansiran je da probleme rešavamo onako kako smo započeli od aprila meseca.
Moram da se zahvalim ministru Vujoviću iz prostog razloga što su neke stvari započete sa firmama u restrukturiranju još kada je bio na mestu ministra privrede i dovršene, praktično, ovim delom kada govorimo u zakonskom okviru, definisano Zakonom o privatizaciji, izmenama i dopunama o Agenciji za privatizaciju, a to je da je završen konkurs koji je 15. septembra praktično obuhvatio prikupljanje inicijativa o zainteresovanosti kompanija za rešavanje preduzeća u restrukturiranju.
Ako kažete da je 375 ponuda stiglo za 153 preduzeća u restrukturiranju, onda to znači da zaista postoji svetlo u tom tunelu koji se odnosi na davanje iz budžeta 750 miliona evra. To znači da ćemo sukcesivno sigurno u roku od godinu, dve i tri rešiti se tih davanja i da jednostavno budžet neće više nositi taj teg na svojim rukama.
Ono što je važno još reći da javna preduzeća su mnogo teži zadatak o kome treba da razgovaramo i da javna preduzeća, kada pričamo o toj korporizaciji, treba da obuhvate kompletnu reformu svog funkcionisanja, jedan reinženjering celog sistema, a to znači da dobri menadžeri mora da počnu da vode javna preduzeća, koliko prihoduju, toliko i da troše, sa svim svojim dugovanjima od pre 10 i 15 godina. To će biti jako težak zadatak i za državu, a i za sama ta preduzeća, a i za direktore.
Ono na čemu želim da danas insistiram, a to je da smo mnogo čuli od ranijih govornika o tome da strane direktne investicije su jako male, da one gotovo i ne postoje i moj utisak je da neki nisu ni pročitali ovaj rebalans budžeta, a nikada se nisu ni interesovali o tome na kom se Srbija mestu nalazi.
Ja ću vam samo dati da je evropski stručni časopis koji se odnosi na evropsku atraktivnost usluga u 2014. godini, u septembru objavio jedan izveštaj u kome je rekao da je najatraktivnija lokacija za investiranje u Jugoistočnoj Evropi u 2012. godini Srbija, da su odlični rezultati nastavljeni u 2013. godini, da je broj novih radnih mesta po principu stranih direktnih investicija u porastu 18%, čime se Srbija našla na petom mestu u Evropi, dok su 63 nova investiciona projekta pozicionirala Srbiju kao drugu najatraktivniju lokaciju za investiranje u Jugoistočnoj Evropi posle Poljske.
Ako to EU priča o nama, onda je jako ružno da sami o sebi pričamo neistinu, jer onda pokazuje da u stvari ne znamo gde se nalazimo. Ja bih samo rekla da je uopšte dobro što se nalazimo na ovakvoj poziciji, s obzirom da su 12 godina neki vodili državu, a da nisu znali gde im je mesto.
Na kraju bih htela da poentiram onaj deo rasprave koji se odnosio na energetiku. Zahvaljujem gospodinu Petroviću što je otvorio mnoge teme koje se odnose na razvoj energetike, ali ona treba da nam pomogne da u stvari smanjimo mnoge troškove koji idu, a koji su nastali i kao posledica velikih poplava, štete, sa kojima jednostavno je taj energetski sistem ostao da funkcioniše onoliko efikasno koliko je to u mogućnosti, a da u svakom trenutku potrošači u najkraćem roku zaista dobiju električnu energiju.
Na kraju bih rekla da je dobro što je gospodin Vulin zaista uneo nov princip socijalnih davanja, da takav princip imaju razvijene ekonomije, ali šta dobijamo time? Da, jednostavno, svest naroda počinje da ide ka principu permanentnog usavršavanja, odnosno da jednostavno nikada ne dođemo u situaciju da razmišljamo o tome da radimo a da ne možemo da zaradimo, a da dolazimo onda u situaciju da kada primamo od države određene naknade, da se osećamo društveno beskorisnim.
Sada osećamo i društvenu odgovornost, pre svega prema državi koja brine o nama i takav princip jednostavno postoji u svim razvijenim državama i to je pokazatelj da imamo budućnost.
Na kraju, reći ću da je vrlo važan ugovor koji Srbija treba da sklopi sa MMF, zbog toga što je jedan od osnivača 1946. godine bivša Federativna Republika Jugoslavija i tada je Tito, na konto toga što je jedan od suosnivača bio, povukao 150 kreditnih linija čime je podigao za 90 puta kapital svoje države. Znači da su ovakvi aranžmani potrebni državi, ukoliko znate da raspolažete sa kapitalom, ukoliko možete i sposobni ste da uđete u kompletne investicije i reformu svog društva i posle toga da budete interesantan partner za svaku razvijenu državu.
Nadam se da sa ovakvim rebalansom ćemo ući u strukturne reforme i kao takvi, uspeti da Srbiju izvedemo na pravi put. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, kolege poslanici, mi smo juče na odboru imali prilike da čujemo gospodina Pavićevića i njegovu teoriju da svi članovi praktično ovog zakona Predloga zakona o izmenama i dopunama treba da se brišu.
U prvim sednicama kada smo dobili takve predloge jednostavno mislili smo da je to jedno političko neiskustvo.
U drugom delu sednica koje su takođe imale ovakve predloge smatrali smo da je to pokušaj da se malo markentinški stranka profiliše, pa i na takav način, da se svi predlozi zakona brišu. Ali, sada već se šalje jedna politička poruka da ovaj parlament ne treba da radi i da usvaja zakone, da svi predlozi zakona treba da se brišu, da ni jedna rešenja ne treba da idu u smeru razvoja, da jednostavno Srbija treba da spava. Ako treba da spava, onda neka spava zajedno sa Novom strankom, ali ne treba da spava u delu koji se bavi ozbiljnom politikom i ekonomskim reformama Republike Srbije. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi ministri, kolege poslanici, radi istine i samo istine, Predlog o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, svih 17 članova od strane gospodina Zorana Živkovića i Vladimira Pavićevića je po principu – briše se, ali ovaj amandman je amandman Odbora koji se odnosi na član 2. Predloga zakona kojim se menja član 6. posle stava 2.  i dodaje se novi stav koji glasi – u postupku prodaje akcija, odnosno udela koji su preneti Agenciji posle raskida ugovora o prodaji kapitala zaključenog između Agencije i kupca, primenjuju se odredbe o otpisu duga, propisano zakonom kojim se uređuje privatizacija. Dosadašnji stav 3. i 4. postaju stav 4. i 5.
U obrazloženju ovog amandmana Odbora bliže se uređuje mogućnost u stvari da Vlada kada donosi određene odluke državnih poverilaca u postupku prodaje akcija praktično uslovno otpiše dug sa stanjem 31. decembar 2012. godine. To je do sada uglavnom radilo ministarstvo na osnovu postojećeg zakona, a s obzirom da sada Agenciji dajemo određena veća ovlašćenja, onda moramo uskladiti sa novim Zakonom o privatizaciji i dati mogućnost Agenciji praktično da da Vladi da se uslovno otpiše dug zbog toga da bi investitori imali poverenje u radu sa Agencijom, da završe veći deo posla, da ne bi preopterećivali rad ministarstva u procesu privatizacije. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, juče na Odboru smo razgovarali o ovom amandmanu i na Odboru je bio prisutan ministar Sertić. Ono što je bilo interesantno, to je da je otprilike trebalo neko delimično rešenje ovog amandmana i ministar je bio spreman da prihvati, a to je da se u ovom članu 4. stav 9. alineja 3. dopuni samo deo koji se odnosi na – prikuplja i obrađuje podatke o broju potencijalnih kupaca, subjekta privatizacije. To je ministar sa njegovim saradnicima bio spreman da prihvati i molio je da takvo rešenje, odnosno amandman sa ispravkom bude predložen, na šta bi danas u plenumu i ministar Vujović takvo rešenje prihvatio. Ostalo sve, jednostavno u razgovoru sa saradnicima nisu bili spremni da prihvate, te molim kolegu Ćirića, ukoliko misli da može da bude u ovom obliku prihvaćen amandman sa ispravkom, da ga tako i predloži, pa bi ministar Vujović u ime ministra Sertića to prihvatio. Zahvaljujem se.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, u obrazloženju predlagača ovog amandmana koji kaže da treba da se briše praktično ceo posao koji se odnosi na deo Agencije definisanjem vlasništva, kaže se da je neodgovorna ekonomska politika jedan u stvari od razloga zbog čega se i podnose ovakvi amandmani.
Moram da podsetim da smo imali Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, ne tako davno, gde smo praktično na putu da rešimo najveći problem našeg budžeta rasterećenjem, odnosno davanjem 750 miliona evra svake godine.
Ono što je važno reći da taj član 6, koji praktično je definisao da od prodaje akcija Agencija prodaje javni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima i ono što se odnosi i na Fond za razvoj i ono što se odnosi i na invalidsko osiguranje i ta svojina koja treba da se transformiše mora u jednom trenutku jednostavno da se definiše i da se skine sa finansiranja budžeta, odnosno svih građana Srbije.
Jedini način da se skine je suštinskom prodajom kapitala. Najveći problem je što je kapital uopšte svih preduzeća u restrukturiranju i preduzeća koja su pod udarom ovog zakona, to su društvena preduzeća mnoga koja uopšte nisu ni bila u procesu privatizacije, da jednostavno imaju negativan kapital.
Mnogo je teško danas prodati preduzeća koja imaju ogromna dugovanja, koja imaju zaposlene sa ogromnim neizmirenim obavezama i zbog toga je ovo jedini način da se ustroji rad Agencije po kojem će ona decidno raditi po određenim modelima, metodama i merama, koje će Ministarstvo definisati, a Agencija to sprovoditi.
Do sada to nije bio slučaj. U svim zakonskim rešenjima Agencija je bila dosta samostalna i ponašala se na neki način kao malo javno preduzeće, kao neka agencija koja u stvari raspolaže državnom imovinom i ima prava da pregovara sa tim kako hoće. Do 2012. godine mi smo imali različite slučajeve da čujemo, a najčešće je to bio izvor koruptivnih aktivnosti, što se i dokazalo.
Borbom protiv korupcije, koja je 2012. godine praktično započeta, očito se pokazalo da ona nezainteresovanost investitora i svi oni krediti koji su podignuti do tada, a ima 232 kreditne linije po zvaničnom izveštaju Narodne banke Jugoslavije, pokazuju da je zaista odgovorna politika i Srpske napredne stranke i premijera Vučića od 2012. godine, kao prvog potpredsednika, a danas kao premijera, svega pet meseci na putu da sprovede ekonomske reforme u punom kapacitetu koje će sve naterati da razmislimo o tome da moramo da radimo po principu kako zakon kaže i zapoveda, da ne može niko biti van zakona, da niko ne može da se ponaša krajnje neodgovorno.
Kada pričamo o kapitalu preduzeća i kada pričamo uopšte o tom negativnom i o troškovima i dugovanjima, onda budemo potpuno otvoreni da kažemo koji je to rezultat proteklih 14 godina, 12 godina, da uradimo presek pa da kažemo koliko praktično ekonomski pokazatelji idu u pravcu ka tome da je potrebno ekonomske reforme izvršiti, a samim tim koliko smo na putu da ćemo narednih tri godine pomoći sebi da se potpuno razvijemo u jednom modernom društvu koje ide ka EU.
Reći ću vam da 2,5% ekonomski rasta je zabeležen 2012, odnosno 2013. godine, što jednostavno je mnogo više nego ono što je ranijih godina sakrivano negde kroz određene bankovne garancije, kroz određene kredite, kada praktično država nije ni znala sa kojim kapitalom raspolaže i koliko para daje iz budžeta za firme u restrukturiranju i firme koje su u stečaju, a koje su još uvek društvenog karaktera.
Znači, ovim članom jednostavno se definiše potpuno posao u detalje Agencije za privatizaciju, kako da reši i u pravnom i u ekonomskom smislu svoju imovinu u cilju završetka posla privatizacije, a to je ono što smo se kao Srbija obavezali i svim dokumentima koje smo potpisali i deklaracijama zajedno sa EU, da ćemo završiti ovaj postupak privatizacije i to nam je jednostavno zadatak i put od koga mi ne možemo da odustanemo.
Tako da svaki predlozi u cilju brisanja ovakvih aktivnosti govore o tome da nas sprečavaju u ovom poslu. Prema tome treba ignorisati takve inicijative, jer one ne doprinose praktično stvaranju boljeg društva. Ja vam se zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, danas smo imali prilike da čujemo i na Odboru stav uglavnom poslanika vladajuće koalicije o predlozima zakona koji su na dnevnom redu, koji se odnose na izmene i dopune Zakona o Agenciji za privatizaciju, deo koji se odnosi na izmene i dopune Zakona o pravu na besplatne akcije, onaj deo koji se odnosi na najinteresantnije stvari, koji govori o transbalkanskom koridoru, odnosno proglašavanju praktično javnog interesa i sistema eksproprijacije, koji bi trebalo da omogući bolju energetsku politiku.
Ono što je začuđujuće je da smo imali prilike da čujemo da je razvoj regionalne energetske politike ideja koja je stara godinu dana. Ja bih samo podsetila da je Srbija potpisnica Sporazuma o energetskoj zajednici iz 2005. godine, da je 2010. godine na Ministarskom savetu potpisano i dogovoreno da se donese regionalna strategija iz energetske politike, da deo koji se odnosi na regionalno povezivanje u sektoru energetike se odnosi na jedinstveno tržište električne energije, unapređenje snabdevanja i sigurnosti u sektoru energetske bezbednosti, poboljšanje stanja zaštite životne sredine i deo koji se odnosi na razvoj konkurentnosti tržišta i stvaranje zajedničkog tržišta energije.
To ništa nije moguće ukoliko vi nemate infrastrukturu, a osnovna infrastruktura je praktično mreža, odnosno izgradnja distributivnog sistema napajanja električne energije. Pošto je Srbija povezana sa osam država u svom komšiluku, onda je učešće naših delegacija na regionalnim konferencijama iz ove oblasti bilo veoma značajno.
Možda niste znali, oni koji nisu obavešteni, a to je da postoji potreba da se regionalno čvrsto povezujemo u energetskom sektoru, ne samo zbog toga što smo pod udarom određenih velikih monopolističkih grupa u sektoru energetike i velikih sila, razvijenih država, već zbog toga što postoji potreba da jedni drugima pomažemo. To se najbolje videlo kada su bile velike poplave, jer bez takve pomoći mi ne bi mogli da prevazilazimo probleme koji su nastali u energetskom sektoru, a da ne pričamo o finansijskim sredstvima koji su obima do 300 miliona evra, kojima je trebalo brzo reagovati i izvršiti rekonstrukciju objekata da bi ostali u funkciji. Ni u jednom trenutku niste imali neke restrikcije koje su bile karakteristične za 1984. godinu, za 90-te, za vreme ratnih dešavanja na prostoru bivše SFRJ, odnosno SRJ.
Zašto ovo govorim? Zato što sektor energetike je danas prikazan na jedan potpuno neadekvatan način. Iskorišćen je za politizaciju između određenih stranačkih napada, a njemu tu nije mesto. Energetika i uopšte politika kojom se vodi Srbija je pravac evropskih integracija i u tom pravcu smo obavezni da poštujemo treći paket direktiva EU i kao takav Srbija se zaista trudi. To govori izveštaj Energetske zajednice, koji smo čuli prošlog meseca na Odboru za privredu i energetiku. Ono što je važno jeste da je Srbija napredovala, a napredovala je značajno zbog toga što je usvojila veliki set zakona i podzakonskih akata sa kojima je u prilici da može uopšte da priča o regionalnoj politici.
Ono što je važno jeste da ciljevi ovog zakona, koji se odnose na izgradnju transbalnskog koridora, i to prva faza, obuhvata zakonsko rešenje projekata koji su praktično dovedeni do same građevinske dozvole. Znači, ništa nije dovedeno u pitanje, već je usaglašeno sa sporazumima sa Italijom, sa Crnom Gorom, sa sporazumima koji se odnose na deo koji obuhvata Rumuniju. To je jako značajno zato što ste videli da u ovom zakonskom rešenju ta interkonekcija će nam dati mogućnost da naš uslov sa EU, koji je 27% učešća obnovljivih izvora energije, treba da bude u ukupnoj potrošnji električne energije do 2020. godine, nije moguće ukoliko jedni drugima ne pomažemo, ukoliko ne izgradimo objekte koji su praktično pod imenom obnovljivi izvori energije.
Daću primer, postoje energetske dozvole u Ministarstvu energetike još pre četiri godine za vetro parkove snage, recimo, 280 megavata koji predstavljaju trećinu Đerdapa, ali nikada ne mogu da budu realizovani zbog toga što je potrebna velika količina finansijskih sredstava. Preko 30 miliona evra je potrebno uložiti u infrastrukturu, odnosno u elektromrežu Srbije koji treba da napravi ponovo sistem koji bi mogao taj vetropark da pokreće. Za tako nešto je bilo potrebno uraditi zakonske preduslove da bi se uradili projekti kojima nećete više imati staru mrežu, tipa 220 kilovolti ili 380 kilovolti, već idemo na mrežu koja će imati napajanje od 400 kilovolti. Zbog toga su ovakvi projekti strateški plan, ne samo Srbije, nego celog regiona i potpuno je irelevantno, ono što smo imali prilike da čujemo, da se to radi zbog jednog preduzeća ili zbog jednog pojedinca. Neki projekti ne mogu da žive ukoliko nas vi, kao region, kao EU, ne terate ka tom evropskom putu.
Prema tome, ta priča je počela odavno, ta priča o tome da ne postoje pitanja zaštite životne sredine u ovakvim projektima ne stoje. Da bi ste dobili građevinsku dozvolu, morate da uradite stratešku procenu uticaja na životnu sredinu. Prema tome, stoji u predlogu da ministarstvo nadležno za građevinu i infrastrukturu mora da nabavi sva postojeća akta da bi ušlo u realizaciju takvih projekata.
Samo ću vam pročitati da je Energetska zajednica na svom ministarskom savetu donela razvojnu politiku regiona i donela odluku u oktobru 2012. godine gde je praktično usvojila listu projekata od interesa za Energetsku zajednicu. Na listi od 35 projekata Energetske zajednice 15 pripada Srbiji. Jedan od tih projekata je upravo ovaj.
Kada pričamo o transbalkanskom koridoru, ovo predstavlja mogućnost otvaranja velikih investicija, investicija koje do sada, zbog dokumentacije, nismo bili u mogućnosti da realizujemo, pogotovo ne ovu prvu fazu, a pogotovo kada pričamo o tome da poštujemo rokove. Nikada do sada nismo poštovali rokove kada su u pitanju građevinske dozvole strateških projekata. Ovim zakonskim rešenjem smo obezbedili da se objedini onaj deo koji se odnosi na obnovljive izvore energije, da uopšte mogu da se prikače na mrežu, jer danas imate jako veliki broj energetskih dozvola koji ni jedan kilovat čas nisu pustili u rad. Zašto? Zato što mreža nije sposobna da primi toliku količinu električne energije koja će biti proizvedene, bilo iz solarnih elektrana, bilo iz vetro parkova, mini hidroelektrana. To je put kojim mi želimo da porušimo sve prepreke koje smo do sada imali.
Ovakvim investicijama upravo otvaramo mogućnost za izvozno-uvoznu komponentu u društvu i praktično smanjujemo stepen CO2 zračenja, kojima smo obavezni po razno-raznim aktima, a najčešće po ovim, kada pričamo o energetici, jer su to uslovi pod kojima bi se realizovali ovakvi projekti. Na kraju dobijamo da kroz fazni pristup možemo da ostvarimo najbreže tu konekciju sa Rumunijom. Ona nam je od velikog značaja zbog toga što ta gotova projektna rešenja čekaju već više od dve godine.
Kada pričamo o tome da je jako važan regionalan pristup i regionalna spoljna politika, onda ne može da pobegnemo od tog sektora bezbednosti, jer je energetika važan sektor bezbednosti. Time štitimo taj sektor, gde povezivanjem suštinski možemo mnoge probleme, koji nam se dešavaju, ne samo u odnosima sa istokom i zapadom, već unutar nas samih, unutar regiona, mnogo lakše da pristupamo takvom rešenju.
Imali smo prilike na tim regionalnim konferencijama da čujemo probleme koji se rešavaju, ali jedan od najvažnijih zaključaka je bio da bez takvih projekata, kao što je ovaj, jednostavno niko ne može da ide dalje. Nećemo moći energetski da preživimo na način na koji postoji, jer nas okolnosti teraju na to da moramo da se modernizujemo, da moramo da pustimo da investicije ulaze u Srbiju, da moramo da povećamo tu poslovnu aktivnost, kao i da punimo budžet iz svih tih poslovnih aktivnosti, tako da će Srbiji samo biti bolje.
Kada se sada nadovezujemo na Zakon o izmenama i dopunama o Agenciji za privatizaciju, jedna od tema na Odboru je bila i priča o EPS, o akcijama kojima raspolažu građani Srbije i deo koji se odnosi da do 2016. godine se produžava rok, upravo nam pokazuje da EPS treba da izvrši jednu modernizaciju, a sigurno će njegova vrednost i vrednost svih tih akcija porasti onoga trenutka kada ona ima bolju infrastrukturu, odnosno bolju mrežu, a pogotovo sa ovakvim projektima, kao što je transbalkanski koridor, i to faza jedan, taj nivo, odnosno vrednost kapitala javnog preduzeća, kao što je EPS, raste.
Kada smo govorili o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, rekli smo da je i imali smo prilike da čujemo, da je to u stvari usaglašavanje Zakona o privatizaciji koji smo usvojili, ne tako davno. Ono što je važno reći to je da ako ste pažljivo pratili, definisali smo metode, mere i modele po kojima će biti vršena privatizacija i u tom jednom od modela je praktično dato da za te manje firme, odnosno manje kompanije je Agencija nadležna, u stvari, za ceo taj posao.
Ako smo joj dali tu nadležnost onda i njen rad na neki način moramo drugačije da definišemo. Ove izmene i dopune praktično daju taj model promena rada, ali daje i tu jednu kontrolnu ulogu i nije normalno da radnu grupu za kontrolu pravi Agencija, nego se upravo ta dvostepenost obezbedila, treba da pravi Ministarstvo, jer kako bi Agencija sama sebe kontrolisala? Takve primere smo imali od 2000. do 2012. godine. Dobro je da praktično kontrolna komisija bude u nadležnosti ministarstva, ali kao što ste videli biće dva zaposlena iz Agencije i tri člana iz različitih ministarstava, pa je tu i Ministarstvo privrede i finansija i za rad i socijalna pitanja.
Tako da je ova Vlada, u stvari, mislila praktično o svim segmentima društva koji se pojavljuju kao akteri uopšte u ovom procesu privatizacije. Ali mi svi zaboravljamo jednu važnu stavku, a to je da iz budžeta, ukoliko ne završimo ovaj posao i dalje će odlaziti 750 miliona evra. Sve kompanije o kojima pričamo i kada pričamo o privatizaciji su sa negativnim kapitalom. Znači, ne pričamo više o uspešnim kompanijama nego pričamo o firmama sa negativnim kapitalom.
Zašto to ponavljam? Zato što smo stekli utisak da u prethodnim raspravama je otprilike ovakvo rešenje dato, da mi treba sada da otprilike rasprodamo sve što imamo našim prijateljima, poznanicima, a ko će da kupi firme sa negativnim kapitalom? Znači, treba da budete veliki majstor ekonomije i privrede, prvo da ubedite sve investitore da zaista dođu i da kupe ovakve kompanije sa ovakvim praktično statusom.
Ono što će država sigurno uraditi, a to je, da videli ste i kroz Zakon o privatizaciji, a to je da uradi onaj deo procene praktično, ne samo kapitala nego i onih svojih dugovanja. Za ta dugovanja će država ući u pregovore kroz određene komisije sa zainteresovanima i taj deo će biti predmet pregovora za dalje strateško partnerstvo ukoliko postoji zainteresovanost svih.
Kada pričamo o Agenciji o privatizaciji ono što je jako dobro, a to je što sada nema više diskrecionih prava. Do sada smo imali priliku da slušamo da postoje diskreciona prava, da određujete metod kako će biti izvršena privatizacija određenih kompanija. Sada više toga nema i ono što je još važno, a to je da Agencija će zaista moći na efikasan i na transparentan način da završi ovaj postupak.
Kada pričamo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koji građani ostvaruju postupku privatizacije, svesni smo toga da su mnogi prethodnici obećavali, a nikada ništa zaista nisu ostvarili. I kada želimo da izađemo pred građane, krajnje korektno, onda kažemo da mora da važi princip ravnopravnosti i to je sastavni deo ovog zakona.
Šta znači princip ravnopravnosti? Svi ste jednaki po načinu, odnosno isplate, svi ste jednaki po količini novca koji ćete dobiti za svaku akciju i svi ćete dobiti novac u istom danu. Taj princip ravnopravnosti sada više neće ni diktirati, ni berza, ni posrednici, već jednostavno država, odnosno na osnovu svojih zakonskih rešenja.
Ovaj zakon praktično daje promenu pravne forme koja se odnosi na Akcioni fond, daje promenu i izmenu samog koncepta akcija, kada govorimo o građanima i daje nam usklađivanje Zakona o privatizaciji i ono što je produženje određenih rokova, kao što sam govorila o EPS-u.
Mogućnost prodaje akcija u kasnijoj iteraciji je nešto sa čime Srbija izlazi potpuno na jedan otvoren način, a to je investitori koji žele da se bave kupovinom akcija na otvorenom, slobodnom tržištu, moći će da rade isključivo po principu konkurentnosti. To je otprilike da najveća ponuda treba da dobije pravo i samim tim da građani Srbije kroz Fond i svi oni koji su vlasnici, pojedinci tih akcija će imati velike koristi.
Na kraju, kada pričamo o investicionim fondovima, ne možemo a da se ne osvrnemo da su do sada te aktivnosti bile jako diktirane od strane monopola. Ti monopoli su nekako od 2012. godine nestali, pa se primetilo da je otprilike i pad aktivnosti koji se odnosio na investicione fondove opao.
Šta to znači? To znači da smo imali tržište kapitala za koje su potpuno nezainteresovani bili investitori. Kao što je moj kolega Marinković rekao, pošto je Odbor za finansije razmatrao tu temu, mnogo je činjenica koje utiču na razvoj investicionih fondova. Ono što država treba da razmotri, a sigurno razmatra i Vlada, jeste da mnoge probleme koji se odnose na investicione fondove, a pogotovo kada pričamo o dugovanjima, jednostavno, ukoliko podstaknemo taj ambijent za razvoj investicionih fondova mnogo lakše će se rešiti. Budžet Srbije više neće morati da daje sredstva da bi podržao određene firme koje su u nekom kombinovanom vlasništvu, već će to tržište raditi samo. Osnovni princip jeste profit svih tih investicionih fondova.
Na kraju, rekla bih da ono što smo imali prilike da čujemo, velike količine neistina po pitanju toga da li se ponašamo kao određena vlast u principu kao SNS koja se stožer ove Vlade, koja samo obećava, a ništa ne radi, citiran je deo koji se odnosi na film „Maratonci trče počasni krug“. Mislim da je sam naziv filma oličenje onih koji su dali takve kvalifikacije i zaista njima pripada poslednji krug u političkom životu Srbije. hvala.

Htela sam u ime poslaničke grupe, ali dobro, iskoristiću svoje pravo ovlašćenog predstavnika SNS.
Poštovani ministri, danas praktično ovaj set zakona pokazuje da je Vlada Srbije na svom putu ekonomskih reformi, pokazuje da smo na putu evropskih integracija i pokazuje da vodimo jednu odgovornu energetsku politiku, kako za region, tako i za EU, a najpre zbog koristi koje će imati građani Srbije i svako od nas.
Hvala vam što ste prihvatili da danas dođete ovde, da nam obrazložite sva ova teška rešenja koja nas čekaju u samoj implementaciji. Zahvaljujem.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, imam još nekoliko pitanja, jer možda moj kolega Babić nije informisan.
U vreme kada je postojalo Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom postojale su izvozne dozvole za opremu i oružje i tada su one izdavane. Godine 2006. je došlo do toga da ima tri izvozne dozvole koje se odnose na Jordan. Ono što je interesantno, Ministarstvo odbrane posle toga, naredne godine, nije dozvolilo… Takve dozvole postoje od strane Ministarstva odbrane. Došlo je do favorizacije određenih firmi, koje su se od 2005. do 2012. godine isključivo bavile izvozom oružja. Interesantno je da postoji samo jedna firma u okviru Ministarstva odbrane koja je uvek dobijala, kada je u pitanju kupovina oružja i opreme, na konkursu i uvek se pojavljivala za 30 dinara povoljnija u odnosu na sve ostale.
Kako je to moguće? To može vrlo lako da se proveri preko Ministarstva trgovine. Zbog čega sada pričamo o fleksibilnosti? Zbog čega pričamo o monopolu kada ne postoji, a postojao je do 2012. godine? Zašto Komisija za zaštitu konkurencije nikada nije reagovala na to da određene izvozne firme ne mogu da dobiju dozvole od Ministarstva odbrane za izvoz i uvoz oružja, a zbog čega su određene firme imale monopol u ovoj oblasti?
To je jedno vrlo interesantno pitanje, a mislim da je deo nadležnosti ministarstva koje vodi gospodin Ljajić. Volela bih da dobijemo to i u pismenoj formi, jer takva informacija će nam dati potpunu sliku kako je funkcionisalo Ministarstvo odbrane do 2012. godine. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsedavajući i kolegi na ovome – gospođica. Ipak sam gospođa Tomić.
Ono što je vrlo interesantno, da bi se skinula odgovornost sa onoga što se radilo proteklih sedam godina, ono gde ste sedeli na određenom mestu i rukovodili, onda je najlakše prebaciti na neke ljude koji su jednostavno bili na određenoj crnoj listi koji su skinuti sa te liste 2013. godine. Vrlo je interesantno da se zaista ispita određena firma koja je svaki put ulazila, kad god je htela u Ministarstvo odbrane do 2012. godine, koja je uvek na tenderima poslednja pozivana i uvek davala ponude za 30 dinara više i držala na lageru ono što je kupila, na lageru vojnom, a nikada ništa nije plaćala i tražila kupce po svetu i radila za ministra. Zahvaljujem vam se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, uvaženi ministre nije vam lako danas, em što ste prehlađeni, em ne možete da se odbranite od različitih interpretacija bivših ministara kojima nije lako da se pomire sa tim što nisu više ministri.

Jednostavno, današnji predlog zakona…

Današnji predlog zakona nije samo stvar odbrane Republike Srbije. Kada pričamo o zakonskoj regulativi koja je data kroz ovaj zakonski predlog koji govori o uvozu i izvozu namenske opreme koja se odnosi na naoružanje i opremu uopšte za vojne svrhe, onda govorimo i o velikom delu privrede. To smo imali prilike da čujemo da je to jedan od važnih segmenata uopšte privrede Srbije kao namenska industrija, ali i drugi deo onaj koji se odnosi na trgovinu, a to je, mislim i predmet, u stvari, uopšte rada Ministarstva trgovine i jako bitan pogotovo što taj deo regulative nije samo regulativa UN i Konvencija koje smo obavezni, koje smo potpisali kao država, nego i evropskih akata koji se vezuju za poglavlje 31. Znači, spoljna politika, politika odbrane, kao i trgovinska politika.
Zbog toga ima logike i treba da bude što bolji transparentniji način, u stvari, uređena ova oblast. Ja vam se zahvaljujem što ste ovaj Predlog zakona čak dali na javnu raspravu zajedno sa namenskom industrijom koji se desio prošle godine.
Zbog toga smatram da uopšte one, svi koji žele da napadnu taj deo da je mnogo ministarstava uključeno, a nismo spomenuli Ministarstvo finansija koje u stvari jedan od najvažnijih ministarstava da bi se realizovao bilo koji posao u državi pogotovo u ovoj oblasti i jako bitan, i mislim da ta sinergija ministarstava u stvari pokazuje jedinstvenost Vlade. Da nije samo posao Ministarstva odbrane da se bavi uvozom i izvozom ove opreme.
Zbog toga je i zakon koji je u ranijem sazivu kada je postojala zajednička država Srbije i Crne Gore, bila zajednička praktično oblast sa Zakonom o dvostrukoj nameni roba i zbog toga su ta dva zakona razdvojena. Mi smo jedan Zakon o dvostrukoj nameni raspravili na Odboru za privredu i trgovinu i imali ovde u Skupštini prilike da zasedamo, a sada govorimo o ovom zakonu.
Ovaj zakon precizira, definiše potpuno, znači, ovu oblast. Ne samo da daje jednu političku težinu u smislu evropskih integracija, nego daje praktično i pretpostavke za jačanje mehanizama kontrole u ovoj oblasti. Zašto je ona bitna? Zato što do sada nije bilo na ovaj način regulisano.
Zato što su se javne nabavke radile onako kako je ministarstvo propisivalo proceduru. Sada ćemo imati praktično prema evropskim standardima određenu proceduru kako će se uvoz, izvoz, kako će se određene brokerske usluge, kako će se transport vršiti ove opreme.
Uvođenje registra je jedan od najvažnijih delova ovog zakona koji pokazuje da ono što je do sada, do 28.07.2014. godine u registru bilo vezano za trgovinu i praktično to je jedan spisak dobavljača koji su se bavili ovom oblašću i bio je 176, ono što pokazuje da je određeni spisak bio u Ministarstvu trgovine i u Ministarstvu odbrane.
Sada sa ovim zakonom praktično se definišu nadležnosti. Nema više preklapanja, ono što je precizno, to su kriterijumi po kojima se izdaju dozvole, a do sada ih nismo imali, pa to diskreciono pravo o kome stalno pričamo nije dobro, jer je bilo očito neka vrsta načina rada od 2008. do 2012. godine i zbog toga je dobro imati ovakav zakon koji to definiše.
Namenska industrija, kako poseban segment privrede i zbog čega više pričam o tome, zbog toga što je to jedan od značajnih potencijala naše privrede i razvojna šansa je sada dobila mogućnost da kod transfera tehnologija praktično i ne treba se složiti sa tim, dakle, da se ukine saglasnost ministarstva, jednostavno je dobila mogućnost da radi u budućnosti na jedan kvalitetniji način kroz određeno partnerstvo i sa određenim institucijama koje su van granica ove zemlje, ali će se tačno znati gde se nalazi koja tehnologija, gde naši stručnjaci i ta će saradnja biti skroz kontrolisana i od strane ministarstva i od strane Vlade.
Ono po čemu je Srbija prepoznatljiva, to je da uvek imamo pametne inženjere, ljude koji rade u određenim institucijama, vezano za Vojsku Srbije, u kojima jednostavno, projekte koje sada radimo za budućnost, neko mora i da finansira.
To finansiranje nije uvek moguće iz budžeta Srbije, ali zbog toga je sada mogućnost da taj transfer tehnologija bude na jedan adekvatan način, a ne preko određenih trgovaca koji će se baviti isključivo trgovinom određene vojne opreme ili naoružanja, pa da nemamo kontrolu, kada će i kako na koji način ići transfer tehnologija.
Ono što treba reći to je da brojke pokazuju da je odnos uvoza i izvoza, da ide u korist suficita budžeta, da je izvoz 15 puta veći od uvoza, da ako posmatramo od 2005. godine do 2014. godine, broj izvoznih dozvola je rastao sa 274 na 443, da je broj uvoznih dozvola sa 59 porastao na 194.
Važno je reći da se samim tim pospešuje konkurencija, a to je ono što nas EU uči, da naučimo da na tržištu kapitala postoje konkurenti, jer time jednostavno, pre svega, doprinosimo našem budžetu tako što dobijate veću privrednu razmenu, veću trgovinsku razmenu, veći broj poslovnih aktivnosti i samim tim država ima mnogo veće benefite.
Vlada Republike Srbije je, usvojila i veliki Izveštaj o realizaciji spoljno-trgovinskog prometa i Izveštaj za 2012. godinu je dostavljen Narodnoj skupštini RS. Jednostavno, taj izveštaj u svojoj formi, kako nam je dostavljen pisan je sa preporukama EU i to je jako dobro, jer su po tim preporukama pisani izveštaji zemalja u regionu i samim tim možemo da se poredimo.
Ono što je važno da Nacionalna kontrolna lista RS je usaglašena sa nacionalnom listom koja se odnosi na robu sa dvostrukim namenama, odnosno i sa listom EU.
Znači, ta forma po kojoj mi sada radimo pokazuje da je zaista Vojska Srbije za poslednje dve godine jako napredovala u primeni svih zakonskih regulativa, ne samo one koje se odnose na međunarodne konvencije UN i EU.
Javni posao koji ovde imamo prilike da vidimo kroz ovaj zakon, nam daje jako puno materijala da se Srbija pokaže kao stabilan politički partner u spoljnoj politici i zbog toga, ono što je najvažniji deo, a imali smo prilike od mojih kolega da čujemo, da ranije nismo znali ko je krajnji kupac oružja, pa dolazite u situaciju da imate problema sa određenim političkim grupacijama, odnosno ekonomskim celinama, iz tog razloga što jednostavno ne znate u kom će delu sveta završiti vaše naoružanje.
Sada ovim zakonom se definiše taj „end juzer“, krajnji korisnik, što je jako važno, i zbog toga kao takav partner Srbija uopšte u svetu postaje u spoljnoj politici poštovana, i zaista stavljena na jedno mesto koje joj priliči.
Neću iskoristiti svo vreme svoje poslaničke grupe, iz prostog razloga što bih htela još da čujem diskusiju određenih kolega i na kraju bih zaista na kraju ove rasprave, možda još mnogo stvari dodala, koje će biti jako interesantne. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege i koleginice, imali smo prilike danas u raspravi da čujemo niz uvreda koje su upućene gospodinu ministru, ali to je ta težina posla, morate da se suočite i sa onima koji jednostavno nisu zaslužili da pričaju o nekoj temi.
Ono što je važno da, kao ministar više nikada ne dozvolite da dođe do toga, da se tenkovi tope kao staro gvožđe, da se prodaju za duplo više preko posrednika u inostranstvu, da se procedura prodaje vojne opreme i naoružanja vrši bez ikakve procedure koje su regulisane zakonom. To je ono što će sigurno posle ovog zakona dovesti u red, ali ono što će osetiti budžet Srbije.
Mi smo sa ovim zakonskim predlogom, kao SNS, pokazali smo jednu veliku odgovornost, pre svega što ovim zakonom uspostavljamo određenu političku stabilnost. Na osnovu toga najvažniji deo što postoji krajnji korisnik kod uvoza i izvoza oružja. Taj deo je najbitniji, upravo da bi se sprečile sve moguće malverzacije u ovom sektoru, ali da bi se ispunile sve međunarodne obaveze prema konvencijama, kao članica UN, kao država koja poštuje sve odluke Saveta bezbednosti, koja poštuje preporuke OEBS-a i zakonsku regulativu EU.
Ono što je važno da ovim regulisanjem procedura jednostavno regulišemo i veliki deo trgovinske politike, ali dobijamo i praktično mogućnost da se u ekonomskom smislu razvijamo kroz praktično povećanje poslovnih aktivnosti namenske industrije, ali i kroz razvoj, modernizaciju Vojske Srbije.
To je jedan veliki značaj i danas praktično trenutak donošenja, odnosno i predlaganja ovog zakona treba Srbiju da povede u jednom novom smeru, u smeru u kome će i te nove tehnologije, za koje se opozicija zalaže, da ne budu pod patronatom Ministarstva odbrane, da ne postoji uopšte mogućnost davanja saglasnosti. Jednostavno dobijamo kao jednu veliku težinu na tome da sve inovacije i sve mogućnosti koje nam se otvaraju u modernizaciji, uopšte naoružanja, budu deo srpskog brenda, odnosno da srpski inženjeri aktivno učestvuju u tom poslu.
Sve velike sile znaju da mi kao Srbija smo uvek bili kao država koja u ovom poslu je imala jako značajnu ulogu, bez obzira što smo jedna mala zemlja, ali svi su nas poštovali. Došlo je vreme da to poštovanje ponovo negde zaslužimo, baš zbog toga što na jedan krajnje odgovoran način vodite i ovo Ministarstvo odbrane i Vlada Republike Srbije uključuje u rad sva druga ministarstva da više ništa neće biti pod velom tajni, da će samo jedan čovek i samo jedno ministarstvo na određeni način vršiti ovakve nabavke, kao što smo imali od strane gospodina Martinovića, koji nam je dao mnogo informacija na osnovu analize revizora. Na osnovu toga vidite da tu postoji suštinska razlika između politike koja je bila do 2012. i politike koja jednostavno od 2012. do danas.
Reći ću vam da imam neke podatke što se tiče reciklažne industrije, vezano za industrijski otpad, da je SNS zatekla 200 tenkova N55, a da je imala preko 500 kada je došlo do formiranja Vojske Srbije. Od tog trenutka počinje prodaja ter vojne opreme, koja je bila po nekoj fiksnoj ceni od 11.000 dolara po tenku. A kada je SNS došla ta prodaja je izvršena komisijski i za svaki tenk je procenjena cena koja se kretala od 13.000 dolara do 26.000 dolara. Znači da se uzimalo u obzir u kom je stanju i na kakav način su izvršeni remonti.
Ako ste vi uveli fiksnu cenu za svaki tenk i utrkivali se kako ćete da prodate ono što se prodati može, cene takvih tenkova su u inostranstvu iznosile do 26.000 dolara, a ono resto je odlazilo u Mitrovicu, gde se otkupljivalo za 260 dolara po toni.
Hoću da vam kažem, klali su vola za kilu mesa. Sve u svemu zaradili su možda nekih 5 miliona evra, u sivim tokovima, a da ste samo 100 tenkova novih proizveli i prodali za realnu cenu, imali biste prihod u budžetu za preko dve milijarde dolara.
Hoću da vam kažem kako izgleda neodgovorna politika kada vodi jedan ministar koji se jednostavno bavi samo sobom i jednostavno time da rasparča imovinu Vojsku Srbije, a kako to izgleda kada se bavite krajnje odgovorno i kada razmišljate o tome da dočekate jednu paradu i jednog predsednika velike države koji će biti 16. i da imate šta da pokažete.
Nadam se da sa usvajanjem ovog zakona, bez obzira na amandmane koji će biti, da jednostavno Srbija će krenuti iz oblasti i trgovine i odbrane jednim novim putem i da taj put sigurno će doneti prosperitet Srbiji. Zahvaljujem se.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, nadovezaću se na diskusiju gospodina ministra. Ako pričamo o akademskoj čestitosti, onda moramo da postavimo sebi pitanje – gde je bila ona kada je bila u pitanju afera „indeks“ 2007. godine? Gde je onda postojala sudska čestitost za iste te profesore za koje je postojala osnovana sumnja, sa dokazima, da su se ogrešili o zakon i naneli veliku štetu svima onima koji su čestito i ispravno radili svoj posao, vratili na posao, vratili na Pravni fakultet u Kragujevcu, da decu uče, svoje studente o akademskoj čestitosti?
Hoću da vam kažem da ovaj princip mora da se podrazumeva kada je u pitanju akademska javnost, ali mora da se podrazumeva kao princip čestitosti u politici, u pravosuđu, u izvršnim organima, u smislu ljudi koji obavljaju javne funkcije, pa i u onom delu, kada smo pričali o Zakonu o informisanosti, medijske čestitosti. Toga je najmanje u javnosti.
Htela sam da vam kažem da je u ovom delu predlagač hteo da sprovede jedan marketinški performans po pitanju čestitosti, jer je hteo da pokrene čitavu političku kampanju napada na ljude za koje nije ni dokazano da su imali plagijat, jer jedno je greška u metodologiji izrade naučno-istraživačkog rada, a drugo je plagijat.
Drugo, ne može kandidat, doktorant, da bude osuđen za plagijat, nego se pre svega ocenjuju mentori koji stoje iza takvog rada i komisija koja dozvoljava da se odbrani takav rad. Pre odbrane rada postoje tri komisije, dva senata, tri naučna veća da bi određena tema došla na odbranu. O tome niko iz „Peščanika“ nije hteo da razgovara, nego je izveo jednu kampanju na koju su cela javnost i određeni centri političke moći naseli, pa smo dobili kao rezultat veliko nezadovoljstvo roditelja koji treba da upisuju svoju decu na studije. Roditelji će pre upisivati decu u inostranstvu, nego kod nas. Zašto? Zato što je studiranje u Beču duplo jeftinije nego na Beogradskom univerzitetu. Zato što sada imate manji upis studenata na državnom Ekonomskom fakultetu nego što je bio do sada.
Hoću da vam kažem da snosite odgovornost za promovisanje takvih vrednosti i takve kampanje zarad toga da biste se obračunali sa jednim Nebojšom Stefanovićem, a u suštini se obračunavate sa našom decom koja, danas, sutra, treba da završe ovde škole i da budu ljudi koji će nositi budućnost naše zemlje. Zahvaljujem se.