Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Maja Gojković

Maja Gojković

Srpska napredna stranka

Govori

Izvinjavam se, mislila sam da je ovo već treće pitanje, odnosno vaš komentar, pa nisam pažljivo slušala.
Čini mi se da ste pitali nešto oko ove poslednje afere i događaja oko otkupa slika, koje je i grad Beograd, ali i Ministarstvo kulture i informisanja uspelo da spasi od jedne potpuno neobične, da ne budem grupa da kažem nezakonite i nelegalne aukcije.
Tragično je što je država za tako nešto saznala uz pomoć medija, da su mediji prvi dobili informaciju da se priprema prodaja 144 umetničkih dela i 25 umetničkih dela primenjene umesnosti, za nekih, očigledno, nameštenih 80 hiljada evra.
Kada smo videli popis slika, naravno, prvo smo morali uopšte da se prijavimo preko Muzeja grada Beograda, da bi nam dozvolili kao državi pristup. Slike su bile u vrlo lošem stanju, ali sama imena su govorila o tome šta se tu pripremalo, jer danas na tržištu jedan Mića Popović, slika Miće Popovića košta negde oko 300.000 evra, da ne kažem da je tu Milo Milunović, Zora Petrović, Lubarda, velika imena modernog slikarstva ili slikarstva 20. veka naše države.
Prvi put se u istoriji desilo, a tu se govori o zaštiti kulturnog nasleđa, jer to jeste naše kulturno nasleđe, desilo da zajedno grad Beograd, muzej, jedna ustanova kulture i Republika Srbija spreče krađu umetničkih dela.
Možemo samo da zamislimo danas šta se dešavalo od 2000. godine u ono vreme onih surovih, pljačkaških privatizacija, gde su društvene firme odlazile u ruke privatnika, ali nikada nismo saznali, niti ćemo izgleda saznati kome su pripala i na koji način umetnička dela koja su kupovana novcem države, jer nijedna od tih firmi nije bila privatna, pa da se tvrdi da u pitanju privatna kupovina.
Tragično je i sada da postoje ugovori gde ljudi zakupljuju određene poslovne prostore, velike poslovne prostore u kojima se nalaze značajna umetnička dela i oni samim tim smatraju, ako su sklopili ugovor, zaključili ugovor o zakupu nekog prostora, da oni postaju vlasnici i kulturnih umetničkih dela. I moraćemo i takvu bitku da vodimo u budućnosti.
Kažem hvala medijima što su nam skrenuli pažnju na ovu dobro pripremljenu licitaciju koju smo na kraju uspeli zajedničkim snagama da pokvarimo. Videli smo da jedna osoba veštački podiže cenu, znamo koju firmu je zastupala, ali mi smo bili odlučni da ovo bude prvi, ali ne i poslednji put da se odupremo ovakvom otimanju kulturnog blaga naše države. Završena je javna rasprava o Zakonu o kulturnom nasleđu. Sada pripremamo usvajanje primedbi i sugestija. Jedna od primedbi je bila, koju sigurno usvajamo, odnosno sugestija, da zabranimo ovakvu prodaju umetničkih dela stečajem i da pravo preče kupovine bude obavezno, jer sada se dosta, dakle, okreću glavu stečajni upravnici od prava preče kupovine, jer kada se neko proglasi već nacionalnim kulturnim dobrom, odmah država ima pravo preče kupovine u odnosu na druge za onu prvu početnu cenu.
Da je to poštovano, danas bi grad Beograd i Srbija bila vlasnik ovih umetničkih dela za samo 80.000 evra, ne trista i nešto, koliko smo morali da licitiramo. Ali, nastavljamo borbu sudskim putem, da bi dokazali da je prava cena tih dela 80.000.
Da se vratim na zakon. Ugradićemo ovo obavezno, da će morati stečajni upravnici državi da prijavljuju koja kulturna umetnička blaga se nalaze u posedu tih firmi koje se nalaze u stečaju, kako bi mogli mi da ih kupimo, a ne da ih kupe neka lica za koja su te aukcije očigledno bile i pripremljeno.
Ovde je bilo mnogo napada kada sam pripremila jednu izložbu koja se zvala "Umetnost koja čeka pravdu 2000. godine", uz ovu zgradu, uz glasačke listiće iz onog prvog kruga glasanja, kada su bili Milošević i Koštunica takmaci za predsedničko mesto, nestalo je stotinak slika izuzetne velike vrednosti. Napravila sam tu izložbu i katalog, ne bi li nam građani pomogli da nađemo ta kulturna dobra. Napali su me, jer su rekli da 5. oktobar poistovećujem sa krađom umetničkih dela. Nije mi to bila namera, ali kad bolje razmislim, možda i nisam nešto pogrešila.
Najvažnije je da od 2000. godine do današnjeg dana, osim delova nameštaja iz ovog parlamenta, nijedna slika nije pronađena, niti je proradila svest kod građana da to vrate, što znači da je to bila organizovana krađa umetničkih slika u ovom zdanju. Hvala vam zaista što ste postavili ovo pitanje.
Hvala vam zaista na ovom izuzetno važnom pitanju za Republiku Srbiju, pre svega za naš narod i za očuvanje našeg nacionalnog identiteta.
Da krenemo od toga da je ideja nekada bila da se formira fond u okviru Ministarstva kulture i informisanja koji bi koristili za otkup, onda kada već pronađemo neko naše delo iz zaostavštine koje se nalazi van granica Republike Srbije ili se nalazi u Srbiji, ali nije u rukama države nego se prodaje, kao što smo imali nedavno primer na ovim licitacijama stečajnih upravnika ili neko privatno lice želi da proda neko značajno delo.
Mislim da je možda to i prevaziđen oblik shvatanja zaštite kulturnog nasleđa, da ozbiljno razmislimo i formiramo komisiju na nacionalnom nivou, dakle, državnu komisiju onako kako to rade mnoge države koje su se našle i nalaze u sličnoj situaciji kao što je sada naša Komisija na nacionalnom nivou, za povraćaj i otkup važnih artefakata za istoriju našeg naroda.
To je nekada radila Melina Merkuri kada je bila ministar kulture Grčke, svojevremeno, kasnije i evropski komesar za kulturu. Ostala je upamćena po tome što se borila za povraćaj blaga Grčkog koje su razvlačili svi po Evropi, koji su otimali svojevremeno njihove artefakte. I danas se vodi ta bitka, da ne kažem rat za povraćaj grčkog blaga nazad u maticu. Mi samo možemo na tom pozitivnom primeru jedne od država koje su bliske nama, da naučimo nešto i stvarno da formiramo komisiju na nacionalnom nivou, državnu komisiju koja bi se bavila i povraćajem, ali i otkupom kulturnog nasleđa.
Spomenuli ste poslednje dešavanje i događaj i pokušaj privremene vlasti tzv. samoproglašene države Kosovo da ukradu deo našeg nacionalnog identiteta time što pišu pisma pojedinim državnicima, predsednicima država, uglavnom evropskih zemalja, ali pišu i čelnicima UNESKA i drugim međunarodnim organizacijama koje se bave zaštitom kulturnog blaga, tvrdeći da nešto što pripada Republici Srbiji ili pripada srpskom narodu, SPC, pre svega, i našem kulturnom nasleđu, pripada sada volšebno nekom od njih, lažno se predstavljajući i lažno predstavljajući da oni imaju nekakve ustanove kulture, brišući naše naziva ili prerogative srpsko.
Interesantno je veoma i tu se vidi jedna opasna namera da su oni u poslednjim pismima počeli da izostavljaju onaj prefiks srpski pravoslavni manastiri i počeli da koriste samo pravoslavni manastiri, što može da se vidi već, jer imali smo i takve prakse u našem regionu, da možda i pokušavaju ili imaju nameru da stvaraju nekakvu crkvu koja bi zamenila SPC na teritoriji naše južne Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija. Naravno, treba da delimo svi zabrinutost povodom ovog poslednjeg događaja jer vidimo iz dana u dan da su se ostrvili i bacili, da imaju neku novu taktiku i bave se samo kulturom, kulturnim nasleđem, njihovim pokušajima da izgrade nekakav identitet ili nacionalni i kulturni identitet kradući ono što svi znamo da vekovima pripada SPC i srpskom kulturnom nasleđu.
I predsednik države je dao takve izjave i predsednica Vlade, svi članovi Vlade, Ministarstvo kulture i informisanja. Na svaki takav njihov pokušaj jednako ćemo i još žešće odgovarati jer ne damo da neko, kada pokušava da nam ukrade deo teritorije, da sada dozvolimo da ukrade i SPC, da ukrade manastire, ukrade naše ikone, svetinje. Tu rade i pišu pisma po Evropi oni koji su 2004. godine u onom strašnom pogromu uništili na hiljade i hiljade naših relikvija. Niko od nas u Srbiji, dok god je živ zaboraviti onu scenu kada se neko od albanskih terorista i secesionista popeo na vrh SPC, jedne svetinje, manastire i pokušao da divljački skine onaj krst. To je ta briga o kojoj govore privremeni organi prištinski, kako oni navodno brinu o kulturnom nasleđu na teritoriji KiM.
Oni nisu članice UNESKA, a pokušavaju da komuniciraju sa ovom važnom međunarodnom organizacijom. Pozivanje na Ahtisarijev plan može samo podsmeh kod nas da izazove, jer Ahtisarijev plan nikada nije ni usvojen. Moramo da ih podsetimo, da kada nešto pišu, evo ima nas koji živimo u istoj državi gde žive i oni u Republici Srbiji, koji znamo mnogo više od njih, pa možemo i da ih podučimo nečemu, a to je da im kažemo šta je usvojeno, a šta nije usvojeno od međunarodnih akata a odnosi se na našu, isključivo našu teritoriju u Republici Srbiji koje ima sada nekakav privremeni status.
Kažem, oni nisu država, nisu ni članice UNESKA, nalaze svi artefakti, kulturno nasleđe u zemlji porekla, nalaze se u Republici Srbiji. Prema tome, pukovniku nema ko da piše. Mislim da su potpuno promašili temu, ali mi moramo da budemo oprezni, jer nemoguće da ne postoji neka jača i veća namera politička od ovoga da oni sada u poslednje vreme, baš svaki dan imaju temu kultura i kulturno nasleđe Srbije koje se nalazi na teritoriji KiM. Hvala.
Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, poštovani poslanici, zadovoljstvo mi je što ćemo danas imati priliku da razgovaramo o manjim izmenama Zakona o osnivanju Muzeja žrtava genocida, ali o suštinskom značaju ovog muzeja za kulturu sećanja koje ova država u poslednje vreme počinje i razvija gajenje.
Zbog manjih izmena koje se nalaze pre vama više ću govoriti o tome koliki značaj ima Muzej žrtva genocida za našu državu. Želim da vas podsetim da je on osnovan Zakonom o osnivanju Muzeja žrtvama genocida i da je ovaj zakon njegov osnivački akt. To je urađeno još 1992. godine i naravno da te godine nismo imali ovako uređen pravni sistem naše kulture kakav postoji danas. Tako da smo morali da u poslednjih mesec dana prosto pristupimo usaglašavanju te zakonske normative iz 1992. godine sa zakonima koje smo u poslednje vreme doneli ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Muzej je svakako osnovan radi trajnog sećanja na žrtve genocida, nad Srbima, pre svega nad Srbima, radi prikupljanja, obrade, korišćenja podataka o njima i ostvarivanje obaveze iz Međunarodne konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Muzej je ustanova kulture, Republička ustanova kulture i obavlja poslove prikupljanja, obrade i čuvanja podataka, kako sam rekla, o stradanju Srba na prostorima prethodne Jugoslavije, ali i stradanju, genocidu, prikuplja i podatke o genocidu nad Jevrejskim narodom, Romima i pripadnicima drugih naroda, nacionalnih manjina, a sve u skladu sa zakonom i pravnim aktima koji regulišu rad ovog Muzeja.
Kao što ste upoznati, Dan Muzeja obeležava se 22. aprila na Dan sećanja na žrtve Holokausta, genocida drugih žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, kada je 1945. godine bio proboj logoraša u Koncentracionom logoru u Jasenovcu i taj Dan smo nedavno zajedno sa čelnicima Republike Srpske i obeležili kako u Srbiji, tako i na samom mestu stradanja.
Muzej žrtava genocida tokom tri decenije svoga rada ima razvijenu i izdavačku delatnost, ne znam koliko ste upoznati sa tim, sigurno pojedinci jesu koji se bave ovom materijom, u realizaciji ovih projekata svako ko sarađuje sa mnogobrojnim ustanovama kulture sličnog tipa, kako u regionu, tako i širom sveta, neki od njih su Jad Vašem, Jerusalim, Muzej holokausta u Vašingtonu, srodni muzej u Beču, Vizentalom centar u Jerusalimu, centar u Los Anđelesu u Americi, centar za prikupljanje građe o ratnim sukobima od 1991-1995. u Banja Luci, Dokumentacioni centar Veritas iz Beograda i Banja Luke i Muzej Republike Srpske iz Banja Luke, naravno, sa Hrvatskim institutom za povijest iz Zagreba i mnogim drugim.
Nedavno smo ovde razgovarali u parlamentu i usvojili Zakon o muzejskoj delatnosti i samo bih vas podsetila da je tim zakonom ovaj Muzej žrtava genocida postao matični muzej u odnosu na muzeje koji se bave ovom materijom, a jedan od tih, koji je takođe republička ustanova kulture, muzej Memorijalni centar „Staro sajmište“.
Što se tiče izmene, videli ste i sami u pripremi za sednicu da su one veoma malog obima, tako da nije bilo potrebe da se sprovodi javna rasprava, iako smo imali jedan kraći razgovor i ovde u pripremi sednice u okviru Odbora za kulturu i informisanje. Rekla sam, to je sve usaglašavanje sistema funkcionisanja ovog muzeja sa postojećim zakonima, važećim zakonima, Zakon o kulturi, Zakon o kulturnim dobrima i Zakon o muzejskoj delatnosti.
Osnovna izmena je promena sedišta. Dakle, 1992. godine ovaj muzej je registrovan kao muzej u Kragujevcu, na adresi na kome se nalazi posebno pravno lice, a potpuno su imali odvojenu delatnost. Da ne ulazim toliko u suštinu problema, više zamerke od finansijske kontrole, Ministarstvo finansija je tražilo da i računovodstvo bude prijavljeno tamo gde je registrovano sedište, što je bilo nemoguće, jer od 1995. godine ovaj muzej posluje takođe u zgradi Ministarstva kulture i informisanja ovde u Beogradu. Ovim predlogom zakona u stvari radimo samo tu promenu i verifikujemo da je njihovo sedište ovde u Beogradu. To je bilo jedino moguće rešenje zbog ovih tehničkih problema i nesporazuma sa Ministarstvom finansija koje je ovaj muzej imao.
Kažem, to je jedan od muzeja u sistemu muzeja koji osnivamo u poslednje vreme u našoj državi, pre svega inicijativom predsednika države Republike Srbije, koji insistira na toj kulturi sećanja koja u prethodnom periodu, zahvaljujući politici sakrivanja zločina nad srpskim narodom na prostorima bivše Jugoslavije, pre svega u tzv. Nezavisnoj državi Hrvatskoj, prosto su potirali tu istinu i sakrivali je ispod tepiha, i uz Memorijalni centar „Staro sajmište“ pokušavamo da oživimo i ponovo uspostavimo ovu važnu kulturu sećanja, da nam se ovakvi zločini više nikada ne bi desili. U tom sklopu svakako treba shvatiti i snimanje filma „Dara iz Jasenovca“ i filmove i serije koje će svakako uslediti na mnogobrojne teme stradanja našeg naroda na prostorima bivše Jugoslavije.
Istorijska sećanja na ova stradanja imaju zaista značenje uzvišene tragedije, imajući u vidu tragično stradanje velikog broja ljudi, posebno žena, posebno dece i starijih ljudi, izražavajući najdublje poštovanje prema žrtvama i potrebu da se oda počast stradalima kao zalog za budućnost.
Osnivanjem ova dva muzeja, Muzeja žrtava genocida i Memorijalnog centra „Staro sajmište“ sačuvaćemo, pre svega, uspomenu na žrtve u prošlosti. Svakako, oni su tu kao opomena da se stradanja nikako ne smeju ponoviti. Hvala vam.
Hvala, gospodine predsedniče.
Želela sam samo kratko da se zahvalim poslanici gospođi Smilji Tišma na ovom potresnom svedočanstvu, na vašem današnjem govoru.
Takođe sam na početku svog izlaganja objasnila kolika je u stvari važnost osnivanja muzeja čija je delatnost posvećena očuvanju sećanja na zločine koje je preživeo i doživeo srpski narod širom Jugoslavije i kako ova tema u stvari prevazilazi okvire ovih pukih izmena i dopuna koje su više tehničke prirode, pravne prirode ili finansijske, nego ovo je jedna tema koja je važna za Srbiju, za srpski narod, kao narod koji je bio uvek kroz svoju istoriju na strani pobednika, a sa druge strane se uvrštavao u grupu naroda koji je i najviše stradao u svim ratovima, pogotovo u Prvom i u Drugom svetskom ratu, a sa treće strane stalno istorijski negirana ta naša pobeda i ta naša velika žrtva koju smo u ljudskim životima davali.
Hvala vam na ovom govoru i na ovom svedočenju upravo zbog poslednjih događaja koje smo imali vezano za zaista potresan film „Dara iz Jasenovca“, koji je u poslednjih nekoliko desetina godina prvi film koji je bio posvećen logoru, dečijem logoru, jedinstvenom logoru koji je postojao uopšte za vreme Drugog svetskog rata na teritoriji čitavog sveta, a koji je bio dečiji logor i nalazio se upravo na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
Setite se šta se sve govorilo i dešavalo kada je film „Dara iz Jasenovca“ postao jedan od kandidata za prestižne filmske nagrade kao što je Oskar, nominovan je takođe i u nekoj drugoj kategoriji filmskih nagrada, koliko su nas sporili, koliko su sporili događaje istorijske vezano za logor u Jasenovcu i ono što nas je najviše zabolelo, zabolelo je svakoga, a evo čuli ste svedoka svih tih događaja, gospođu Smilju Tišmu da je to bila obična srpska politička propaganda.
Volela bih te koji su pre nekoliko meseci na taj način ocenjivali svedočanstva iz filma „Dara iz Jasenovca“ da danas sede ovde sa nama u parlamentu ili da gledaju i slušaju ono što je Smilja Tišma imala da im kaže, da čujemo kako mogu da odgovore jednom svedoku i preživelom detetu, u ono vreme detetu iz Jasenovca, kako njeno svedočenje mogu da ocene kao deo njenog života, ono što se stvarno dogodilo ili da je uvrede time što kažu da je to srpska propaganda.
Uostalom, šta god, mi kao pripadnici većinskog naroda u ovoj državi da kažemo o našim stradanjima, uvek se neko trudi da nam drži lekcije iz istorije, da nas udara po glavi i da nam dele flastere i da nas nateraju da ćutimo.
Ako mi želimo da opstanemo kao narod mi moramo da čuvamo našu istoriju, da svakim danom podsećamo mlade generacije i učimo ih šta nam se to kroz istoriju dešavalo upravo da bi opstali, da bi živeli i dalje i da ne dozvolimo da nam se ikada ovakva tragedije dozvoli.
Vi ste, gospođo Smiljo, održali ovog puta ne politički govor nego upravo čas istorije koji nedostaje u našim udžbenicima, ne treba da zaboravimo da smo svi zajedno ili većina nas, ako ne ovi mladi živeli u jednom periodu komunističke Jugoslavije, gde Komunistička partija Jugoslavije nije dozvoljavala da pripadnici srpskog naroda otvoreno u javnosti govore o tome šta im se dešavalo. Daleko su ta vremena iza nas, i zahvaljujući i predsedniku države i Vladi Republike Srbije, i parlamentu, sada imamo drugačiji odnos prema delovima naše istorije.
Ubeđena sam da se pomno razmatra rezolucija koju ste vi i vaši drugovi iz udruženja predložili ovde parlamentu Republike Srbije. Teško je voditi jednu državu. Teško je doneti dobru odluku koja neće imati velike reperkusije po našu državu, jer kažem, mi uvek šta god da uradimo dobijemo neki udarac po glavi, budemo opomenuti, ali sam ubeđena da ćemo naći načina da u parlamentu Republike Srbije kao neki drugi narodu, poučeni njihovim primerom donesemo Rezoluciju o genocidu izvršenom nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu.
Važno je da smo počeli da obeležavamo važne datume iz naše istorije, da to radimo zajedno sa Republikom Srpskom, sa delom našeg naroda koji živi u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, ali su uvek prisutni tu i predstavnici našeg srpskog naroda koji živi u Republici Hrvatskoj, srpski narod koji živi u Crnoj Gori, predstavnici iz Makedonije i da imao otrgnute deliće istorije koji nas spajaju i ne daju nam da zaboravimo da smo mi svi pripadnici jednog stradalničkog naroda.
Osnivamo muzeje zbog toga. Danas i pričamo o tački dnevnog reda koja se odnosi na izmene i dopune Zakona muzeju posvećenom žrtvama genocida, osnovan je, a sada je u periodu statusa konstituisanja upravnih i nadzornih odbora kao prethodnog pitanja uopšte osnivanja muzeja „Staro sajmište“, logora koji se nalazi na teritoriji Beograda, u kome su zatvarani i ubijani Srbi, Jevreji i Romi.
Važno je da smo počeli ponovo da snimamo filmove i da otvoreno govorimo o teškim temama iz istorije za naš narod. Važno je da poučeni drugim narodima koji su na taj način jer su otrgli iz zaborava i ne daju da se zaborave delovi naše istorije to naučimo, radimo isto da bi mi ovako kakvi smo mali i stalno ugroženi, opstali.
Pitanje rezolucije svakako je političko pitanje, ali sam ubeđena da će se naći način da tako važan akt donesemo u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Hvala vam puno još jednom na vašem izlaganju.
Drago mi je, predsedniče Narodne skupštine… (isključen mikrofon.)
To je verovatno zato što ću stati na stranu poslanika Jovanova, pa sam sprečena u startu da kažem.
Hoću, evo sada ću vam reći, ja sam videla nešto drugo na toj proslavi. Želim da vam se zahvalim što ste barem malo revidirali vaš stav sada, pa možemo da se složimo da se danas nalazimo svi na istoj strani, na strani Srbije i da ne damo da doživimo ono što smo doživeli očigledno u Drugom svetskom ratu, a to je da nas neko treći gurne u građanski rat.
I jedni i drugi Srbi su učestvovali u borbi protiv fašizma. Jedni su se odlučili za petokraku i za Tita, a drugi su nastavili da brane Kralja i otadžbinu, jer su za to samo i znali. Ne treba osuđivati ni jedne ni druge, jer su žrtve jednako vredne za slobodu tadašnje Jugoslavije, a sadašnje Srbije.
Ali, sam ubeđena da nas je neko treći, ja tako razumem te događaje i deo naše istorije, da nas je neko treći vrlo dobronamerno, što vrlo često i rade sa nama, pokušavaju da nas dele, gurnu u jedan krvavi građanski rat.
Šta se posle dešavalo i zašto nije smelo da se govori o stradanjima srpskog naroda, to znamo dobro svi mi koji smo ovde u sali i mnogi drugi, naši dedovi, naši roditelji i mi koji smo generacija koja je zahvatila dobar deo života u komunističkoj Jugoslaviji. Ne možemo od toga da bežimo i ne treba od toga da bežimo.
Nije lako, znate, ja sam potomak porodice koja je stradala od 1945. pa na dalje. U Drugom svetskom ratu smo se sakrivali od Nemaca, ali smo stradali od 1945. godine, ali smo do skoro morali da ćutimo o tom delu istorije da su i naši dedovi svoje živote, žrtvovali svoje porodice radi slobode Srbije. Zato vas potpuno razumem da nije lako sada slušati i drugi deo Srbije koji ima nešto da kaže, ali drago mi je da smo se našli na tom putu.
Želim samo da gospodinu Jovanovu kažem da je bilo pokušaja i ranije u Jugoslaviji, u komunističkoj Jugoslaviji da se nešto kroz umetnička dela kaže. Mnogo ste mlađi, ali pretpostavljam da znate za čuvenu predstavu „Golubnjača“, koja se prikazivala jedno vrlo kratko vreme, ali koja je izazvala prosto buru u ondašnjoj komunističkoj Srbiji.
Prikazivala se u Srpskom narodnom pozorištu, problem je bio što je režiser bio iz Beograda, gospodin Dejan Mijač, pa je to izazvalo nekakve sumnje, a poseban problem je bio što je pisac bio, srpski pisac Jovan Radulović, neko ko je radio u Kabinetu gospodina Stambolića i bio je pisac njegovih govora, pa se to tumačilo kao da neko hoće iz Beograda da pošalje predstavu Dejana Mijača da malo uzburka onu našu vojvođansku, jednopartijsku idilu.
Predstava je skinuta sa repertoara odlukom, kažu, saveta, ali odlukom, svi znamo, odlukom jedne partije zato što se govorilo o stradanjima, o jamama iz Jadovna i o tragediji jednog mesta i o tragediji jedne porodice i o njihovim pričama, jer tako sakrivanjem dela istorije ko je završio u jamama u Jadovnu.
Kažem, žalosno je po malo što je ta predstava dobila najveće priznanje u ondašnjoj Sloveniji na festivalu „Alpe-Adria“, dobila kao dobro umetničko delo, a mi smo nastavili po starom da se svađamo i da se delimo na beogradske i na vojvođanske Srbe, na beogradske komuniste i na vojvođanske komuniste.
Zato sam ponosna što smo mi svi danas zajedno potomci tih ljudi koji su dali svoje živote, neko za Kralja i otadžbinu, neko za Tita i petokraku, ali smo mi politički svesni da danas nema, nadam se, nema podela među nama i da svi zajedno radimo na tome da te svetle delove naše istorije ne zaboravimo, da osnivamo muzeje, da snimamo dobre filmove, pišu se romani i da danas ne bežimo ni od jedne teme, pa čak ni o tim podelama u Drugom svetskom ratu.
Kažem, meni je zadovoljstvo što sam vas upoznala pre 30 godina i što smo vi i ja sazreli i što danas ne postoje nekakve ideološke razlike, nego svi zajedno radimo samo za dobrobit Srbije i za sve građane koji žive ovde, bez obzira kom narodu pripadaju. Hvala.
Pre toga je potomak, dakle neko ko se borio u Vojsci Kraljevine Jugoslavije, ko se borio za slobodnu Kraljevinu Jugoslaviju i za otadžbinu sam bila ja i otvorila sam tu istu izložbu ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Poslanici su mogli da dođu i da posete i da vide. To samo govori da razmišljamo i vi i ja danas u 21. veku na isti način, samo mene manje boli i manje se trzam na to kada neko veliča samo jedan pokret, kako vi kažete, oslobodilački, komunistički pokret koji je vodio drug Josip Broz, a imam stalno utisak da kada god se pokrene tema da su postojala dva oslobodilačka pokreta u Srbiji, da smo po tome jedinstveni, da to još uvek u današnjoj Srbiji kod dela javnosti izaziva neku netrpeljivost i neku nevericu. To je problem.
To je jedini problem i o tome je govorio gospodin Jovanov i ja sam ga zaista dobro razumela. Kada to prevaziđemo, kada ne bude bilo nikakve nelagode kada neko govori o svojoj porodici koja nije bila u komunističkom pokretu, onda ćemo savladati sve te prepreke i onda ćemo moći da govorimo o tome da smo ponosni na oba pokreta.
Bili smo zajedno na obeležavanju 9. maja. Hvala Bogu da smo jedna od, nažalost, retkih zemalja u Evropi koja još uvek obeležava 9. maj kao Dan pobede i što ne učestvujemo u reviziji istorije, ali mi je puno srce bilo kada se pokazao plakat koji je u Muzeju Jugoslavije, postoje dva plakata, dve poternice, dve ucenjene glave, to su bili Josip Broz Tito, to je bio Draža Mihajlović, koji su za Nemce predstavljali neprijatelje i obe glave su vredele po hiljadu rajs maraka. To govori o istinitim delovima istorije, a ne ono što su pobednici pisali posle 1945. godine. Neću se više javljati. Hvala.
Dobar dan, predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.
Poštovani poslanici, zaista mi je zadovoljstvo što se u kratkom vremenu vidimo ponovo. Želim da vam se zahvalim što ste učestvovali u raspravi u načelu i što ste učestvovali u javnoj raspravi koja je održana ovde na Odboru za kulturu i informisanje i na kojoj smo dogovorili zajedničku potrebu da se amandmanima ispravi Predlog zakona koji se našao pred vama. Tako je došlo do ovih amandmana koje danas imamo i o kojima ćemo raspravljati ovde zajednički, a svi su vezani na to da se vraća nadležnost Narodnoj skupštini, vezano za izbor članova Nacionalnog saveta za kulturu.
Ovakvih primedbi zbog isključivanja Narodne skupštine Republike Srbije iz ovog procesa je bilo i u javnoj raspravi, mimo poslanika, dakle, od ljudi koji su učestvovali u javnim raspravama, a predstavnici su kulturne javnosti. Kasnije, i u razgovoru sa predsednicom Vlade i sa predsednikom Narodne skupštine Republike Srbije, dogovorili smo se da se amandmanski reaguje na onaj osnovni predlog izmena i dopuna, gde je trebalo da ministar predloži Vladi, Vlada da izabere članove Nacionalnog saveta za kulturu.
Mislim da je ovo ipak bolje rešenje i da će Narodna skupština Republike Srbije, konačno nakon predloga ovlašćenih predlagača, a zatim i pravljenje liste od strane ministra kulture, imati priliku da se izjasni o predloženim kandidatima.
U članu 16, osim te izmene, došlo je i do izmene oko predlaganja nacionalnih saveta nacionalnih manjina i usvojen je konačni predlog da to budu dva člana na listi, odnosno od prvo predloženih četiri. To će vršiti koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina, ali ta dva predloga nacionalnih manjina ulaze nepromenjeni na listu o kojoj ćete se vi krajnje izjašnjavati. Hvala.
Poštovani poslaniče, razumela sam da kažete da su uz ultimatume vlasti u Republici Srbiji, odnosno Vladi Republike Srbije i predsedniku države, kao i predsedniku Narodne skupštine juče izrečeni ultimatumi i rokovi da nešto moraju da ispune do 1, ili do 5. oktobra ove godine, ali svi znamo kako Srbija odgovara na ultimatume kroz našu istoriju, tako da ne verujem da neko nekog ovde više može da ucenjuje sa određenim nedemokratskim predlozima.
Sada sam vas razumela da imaju nameru, odnosno Dragan Đilas ima nameru da sam bira i članove Saveta za kulturu Republike Srbije. Dobro, to je imao i to je radio u nekom prethodnom periodu dok je njegova stranka, DS, imala podršku građana Srbije, a sada će raditi Narodna skupština Republike Srbije.
Ubeđena sam da su mnogo bolji predlagači od Dragana Đilasa, ove ustanove kulture, ozbiljne ustanove kulture koje su navedene ovde u članu 16. kao budući predlagači nakon usvajanja vaših izmena i dopuna zakona, a to je u odnosu na Dragana Đilasa svakako Republički zavod za zaštitu spomenika kulture npr. ili Srpska akademija nauka i umetnosti, Državni arhiv Srbije, Narodni muzej Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Narodno pozorište u Beogradu, Jugoslovenska kinoteka, naravno Matica srpska i nacionalni saveti nacionalnih manjina.
Tako da sam ubeđena da njegove namere da bude ponovo gospodar svega i svačega u Srbiji neće proći, zato što se u krajnjem slučaju, pa i u prvom slučaju građani Srbije nešto pitaju na demokratskim izborima, a oni su se već nekoliko puta izjasnili i rekli da žele da glasaju i da Srbijom vlada predsednik Srbije Aleksandar Vučić, SNS i naši koalicioni partneri i ne znam šta tu nije jasno.
Uređivanje Javnog servisa je samo neki žal za prošlošću, pošto svi znamo kako je to izgledalo. Hvala što ste javnost podsetili da se vode još uvek određeni krivični postupci protiv saradnika Dragana Đilasa koji su nekada radili u Javnom servisu. Možda i sada rade. Ja se stvarno ne bavim njihovom sudbinom i ne želim da komentarišem postupke, jer je to i zabranjeno pre pravosnažnog ishoda, ali želim samo da podsetim da je Dragan Đilas na dan slobode medija dao jedno saopštenje koje treba da uplaši upravo poslanike javnih glasina, jer u tom saopštenju podelio je novinare, kako samo on to zna sa neke određene Đilasovske visine na novinare prvog i drugog reda, na one koji mu više odgovaraju ili oni koji manje odgovaraju, kako se ponaša prema medijima, dakle kakvu demokratiju želi da uvede u ovu državu, pokazuje to da on ne želi da odgovara na pitanja koja se odnose na njega, na njegovu imovinu, na politiku koju bi sprovodio u državi kada bi se nekom nesrećom, neko i polakomio pa glasao za Dragana Đilasa.
Pre svega on i ih vređa, podnosi tužbe protiv njih ili ih najavljuje, preti. Svi smo svedoci kako je prošla novinarka „Večernjih novosti“ koja je pokrenula pitanje njegove imovine van granica naše države i da li je na tu imovinu i ogromnu zaradu plaćao porez ili nije i kako mu je to uspelo da kao jedan političar koji je obavljao dužnost, jednako onako kako političari treba da obavljaju, stekao ogromnu materijalnu korist koju on ima.
Naravno, videli smo da je šikanirana, vređana po osnovu toga što je žena. Drugo, komentarisan je njen izgled i treće, naravno, diskvalifikovao je jer smatra da „Večernje novosti“, ako se bave istraživačkim novinarstvom i nešto njega pitaju, a vezano je za njega, kao javnu ličnost, kao političara, bez obzira što je trenutno ili taj trenutak malo duže traje u opoziciji, da imaju pravo da ga pitaju u ime građana Republike Srbije, u ime čitaoca.
Videli smo kako Dragan Đilas i oni koji ga podržavaju zamišljaju uopšte dijalog. Dijalog znači da je to želja za razgovorom dve strane, a Dragan Đilas očigledno zamišlja da je dijalog nešto da on sam sa sobom vodi dijalog, da on postavlja uslove i onda odgovora sa druge strane šta će da prihvati i šta neće da prihvati. Moja molba, iako znam da se 5. oktobar više nikada neće desiti u našoj državi, i ono sve ružno što je simbolizovao taj 5. oktobar, samo Narodnu skupštinu Republike Srbije da ostavi na miru i da umetničke slike ostanu na zidovima Narodne skupštine Republike Srbije, a ne da nestanu kao što su nestale u onim događajima 5. a najviše 6. i 7. oktobra kada u ovoj Skupštini više nije bilo policijskog obezbeđenja i kada su građani Srbije izgubili umetnička dela ogromne vrednosti, ne samo materijalne nego ogromne vrednosti. To je kulturno blago koje pripada svakom od nas.
Dok sam bila predsednica Narodne skupštine Republike Srbije drzula sam se da napravim jednu izložbu koja je podsetila građane Srbije na to da su 5. oktobra i događajima koji su usledili nestale te vredne slike naših velikih umetnika od Lubarde, od Zore Petrović, Milića Mačve, Konjevića itd. i do dan danas ih nismo pronašli, a možda ako Dragan Đilas ili neko ko je učestvovao u 5. oktobru zna gde su, mirno mimo javnosti neka ih ostave ispred Skupštine, a neka ne sanjaju da će ikada više moći da ponove ono što su uradili u ovom zdanju koje je zdanje koje predstavlja sve građane Srbije, a ne samo one koji glasaju za Dragana Đilasa. Hvala.
Tako brzo sam zaboravila ta pravila, ali vratiću se u formu obećavam.
Samo da kratko odgovorim poslanici.
Drago mi je da ste primetili da tu važnu izmenu koja prosto u javnosti nije dovoljno verifikovana kao nešto dobro, da se ovim izmenama i dopunama zakona uvodi obavezno plaćanje socijalnog i zdravstvenog osiguranja slobodnim umetnicima, jer je to u zakonu postojećem, važećem jedna anomalija, da neko napiše – možeš da plaćaš.
Meni kada bi ponudili da plaćam ili da ne plaćam neke komunalne usluge i napisali – možeš, u ljudskoj prirodi je da onda kaže – pa dobro, to je opcija koju ne moram da ispunim i time su slobodni umetnici u većini opština u Srbiji ozbiljno ugroženi. Niti su imali zdravstveno osiguranje, niti su imali socijalno osiguranje.
Izazov je pred državom kako ćemo da utvrdimo koliko je sredstava potrebno da uplati država socijalno i zdravstveno osiguranje za onaj prethodni period. Ovim smo sada regulisali da kada se izglasa zakon i stupi na snagu, da od tada neće biti problema sa plaćanjem socijalnog i zdravstvenog.
Sada nam predstoji jedan veliki izazov da vidimo šta ćemo sa onim periodom gde su slobodni umetnici ostali prosto kažnjeni i neravnopravni u odnosu na slobodne umetnike iz Novog Sada i Beograda koji su redovno plaćali tu obavezu.
Kažem, vaša primedba stoji. Svesna sam toga da je ovo jedno radikalno rešenje da probamo da uopšte dobijemo Nacionalni savet za kulturu ponovo, jer duži niz godina ono ne funkcioniše, niti smo uspeli ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije da dobijemo relevantne predloge i stali smo na šest članova od postojećih 19 i nikada nije Nacionalni savet za kulturu konstituisan.
Bilo je zaista izuzetno veliki broj predlagača koji se očigledno nisu mogli da se slože oko jednog ili dva predloga i nastao je opšti haos i nastao je taj veliki problem da Srbija bude zemlja koja u zakonu ima odredbu da mora da ima Nacionalni savet za kulturu i da ga formira, a u praksi to uopšte nije zaživelo.
Nadam se da ove ustanove kulture republičke imaju tu svest razvijenu da nisu oni predlagači da predlažu sami sebe ili samo zaposlene iz njihovih ustanova kulture, jer nije to tendencija predlagača zakona izmena i dopuna, nego da treba da predlažu najbolje iz oblasti koje one, kao matične kuće, pokrivaju.
Videćemo kako će to da izgleda i sami njihovi predlozi će govoriti o njihovoj umetničkoj zrelosti i da li sa opravdanjem imaju tu privilegiju da oni baš predlože ljude iz pozorišne umetnosti, filmske umetnosti, muzičke. Kažem, svaki zakon i svaka izmena i dopunama zakona nije nešto što je zauvek zadato, iako proveru vremena, a to će biti prvi ovaj izbor za Nacionalni savet kulture, ovo ne prođe, radićemo zajedno na tome da nađemo još bolje rešenje. Hvala.
Hvala vam.
Drago mi je da se poštovani poslanici u kratkom vreme ponovo vidimo, da razgovaramo o određenim zakonskim rešenjima iz oblasti kulture koji je deo resora koji pokrivam kao nadležan ministar za kulturu i informisanje. Više bih volela da nemamo spojenu raspravu o ovako važnom, izmenama i dopunama Zakona o kulturi, ali tako je odlučila većina vas ovde u parlamentu i pokušala sam da nađem neku tačku koja spaja kulturu i informisanje sa privrednom i sportom, pa može da se podvede pod reč, hrabrost voditi ove resore u otežanim okolnostima korone. Pokušala sam da shvatim objedinjenu raspravu o svim ovim zakonima.
Zašto na neki način i protestvujem? Zato što Zakon o kulturi je sistemski zakon za oblast kulture i svi propisi koji pokrivaju bilo koji segment kulture mora da bude usaglašen sa normama ovog osnovnog, bazičnog zakona. Svaka izmena i dopuna kako god da vam se činila možda i da su izmene i dopune nešto što je manjeg uticaja u stvari ima direktan uticaj na funkcionisanje sistema naše kulture što govori o velikom značaju i ovih današnjih izmena i dopuna o kojima ćete vi raspravljati.
Naravno, zbog važnosti ovih izmena koje se nalaze pred vama održana je javna rasprava i to od 1. februara do 20. februara ove godine i to u čak pet gradova. To su bili pet okruglih stolova osim onog uobičajenog Novog Sada, Niša i Beograda, odlučili smo se da ih održimo i u Čačku i u Subotici. Na Nacrt zakona izmenama i dopunama Zakon o kulturi bilo je dosta predloga, sugestija, rasprave, što me raduje, znači da je to materija koja interesuje i strukovna udruženja i sve ljude koje dotiče ovaj zakon. Imali smo kažem rasprave, ali omogućili smo i elektronski da se svi zainteresovani uključe u ovu javnu raspravu i da nam dostave svoje primedbe i sugestije.
Prihvaćen je deo primedbi koji su bili suština te rasprave. Prvo, da se bolje uredi procedura i izbor članova Nacionalnog saveta za kulturu, da se pre svega obezbedi prisutnost nacionalnih manjina u ovom telu na određeni način i tu se zahvaljujem i poslanici Elviri Kovač koja je bila aktivna u pripremi amandmana koji su sada postali sastavni deo Predloga zakona, jer ih je Vlada usvojila, ali i nacionalnim savetima koji su učestvovali u usmenoj raspravi u Subotici i naravno resornoj ministarki Gordani Čomić, koja je posredovala u ovom procesu.
Druga izmena, to je potreba da preciziramo prosto odnos između osnivača Vlade Republike Srbije i upravnih odbora koje takođe bira Vlada Republike Srbije, a u odnosu na raspisivanje javnih konkursa za izbor direktora javnih ustanova. Tu sam odmah uočila ovih par meseci, pet meseci koliko sam na čelu ovog ministarstva, koliko ne postoji skoro nikakva komunikacija u odnosu između osnivača, republičkih ustanova kulture i samih upravnih odbora, ne kod svih, ali bilo je drastičnih slučajeva u ovih pet meseci.
Ono što je vrlo važno, to je da smo usvojili i primedbu određenih strukovnih udruženja, samostalnih umetnika i ovim izmenama i dopunama se uvodi obaveza plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Ima tu još nekih manjih izmena gde ne bih trošila vaše cenjeno vreme, jer sam ubeđena da ste svi predlog zakona izmene i dopune Zakona pročitali. Imali smo dva dana raspravu i u Odboru za kulturu i informisanje.
Ono što nismo mogli da prihvatimo to je svakako predlog da se menjaju članovi zakona koji nisu bili predmet izmena i dopuna i to učesnici javne rasprave možda nisu na pravi način razumeli. Kada otvarate javnu raspravu na izmene i dopune ono se odnosi samo na one članove koje i predlažete da se menjaju.
Nisam mogla da prihvatim ni predlog da se ne produžava rok od 30 dana od dana usvajanja budžeta za pripremu raspisivanja javnih konkursa.
Mislim da su oni koji su iznosili primedbe bili pod teretom onog vremena kada se budžet usvajao 30. i 31. decembra, a sada se budžet, koliko znam usvaja krajem novembra ili početkom decembra, pa tu nisu mogli da izračunaju to vreme da će po ovom novom predlogu, svakako krajem januara biti raspisivani konkursi, a ne duboko u proleće, kako se to dešavalo ove godine.
Nismo mogli da nađemo zajednički jezik da se strategija usvoji i dalje u Narodnoj skupštini kada bi to uzeo strategiju nacionalnoj bezbednosti bila je jedina strategija koja se usvaja u Skupštini. Onda bi morali to da urade sva druga ministarstva, a ne da Ministarstvo kulture i informisanja radi po jednim propisima, a svi drugi resari da rade pod drugim.
Bilo je tu i rasprave o tome zašto, ustanove kako su oni rekli uz republičke ustanove kultura koje imaju manji broj zaposlenih moraju da imaju pet članova Upravnih odbora kao i drugi, a ovim predlogom o izmenama i dopunama zakona sam se trudila da to bude ujednačeno, jer sada imamo od tri, pa do beskonačan broj članova upravnih odbora, a niko ne zna da objasni zašto.
Neke ustanove imaju tri, neke pet, neke sedam, neke 11. Jer, šta to znači, manji broj zaposlenih. Valjda se važnost ustanova republičke kulture ne meri po tome, po broju koliki je broj izvršilaca određenih poslova imamo.
Javni konkursi za finansiranje ili sufinansiranje kulturnih programa i projekata u kulturi su izuzetno važan instrument vođenja kulturne politike. Vi znate da Ministarstvo kulture i informisanja, može samo na taj način da podstiče i da finansira određene kulturne programe i projekte.
Mislim da je izuzetno važno da se taj rok produži za pripremu od usvajanja budžeta na 60 dana, da prosto učesnik konkursa imaju dovoljno vremena nakon usvajanja budžeta da pripreme svu potrebnu dokumentaciju, jer sada je vreme potrošeno na konsultacije sa učesnicima konkursa i imamo i sada konkurse u aprilu mesecu, koju još uvek nisu završeni.
Rok za njihovo raspisivanje se produžava na 60 dana. Nekada je bilo 30, ali se niko tog roka nije ni pridržavao. Kažem, kada god neko želi nešto da promeni, da uozbilji, da prilagodi onome što se zaista i dešava u praksi onda uvek imate sa druge strane one oponente koji ne znaju zašto vam oponiraju, ali im smeta kada nešto hoćete da promenite.
Nacionalni savet za kulturu, to je posebna jedna tema uvedena po Zakonu o kulturi iz 2009. godine i zašto ga mi nemamo? Pokušala sam da analiziram šta se to dešavalo, ogroman broj predlagača, koji nikako nisu mogli da se slože, koji nisu poštovali one norme, koje su bile zadate, a to je da predlože više kandidata, nego su prosto time što nisu poštovali procedure, parlamentu slali po jednog kandidata, Ministarstvo kulture i informisanja, i tako, i onda si ucenjen da prihvatiš, a ako odbiješ onda kažu da ne poštuješ demokratske procedure.
Mislim da je to ovde mnogo bolje definisano, dobijamo jedno važno telo za državu kao što je Nacionalni savet za kulturu i da ono bude takođe efikasno, i da ti članovi budu aktivni, jer mi smo imali nacionalni savet za kulturu, gde je vremenom pola članova prestalo da se odaziva, i na telefonske pozive, a kamoli da aktivno učestvuju u jednom telu za koje su izabrani, dakle, smanjen broj članova nacionalnog saveta i neka se niko ne uvredi kada kažem da sada imamo i relevantne predlagače, dužni da predlože tri ili četiri člana, da bi mi listu kasnije poslali ovde u parlamentu i omogućili da se izjasni, da nekoga ne prihvati i da ponovo se vrati u proceduru, Ministarstva kulture i informisanja.
Kažem strategija razvoja kulture Republike Srbije, to ste shvatili, ujednačeno je sa ostalim strategijama koje se donose na nivou Vlade Republike Srbije, i Vlada Republike Srbije usvojila je strategiju i ovom izmenom ćemo moći i da je primenjujemo.
Ustanove kulture upisuju se sada u registre privrednih sudova, intervencija je da to rade od sada Agencije za privredne registre, javni konkursi i izbor direktora, kažem da mi je žao što nemamo sednicu posvećenu samo pitanjima ovih izmena i dopuna, jer mogla bih da vam pričam za 5 meseci, na kakve probleme sam nailazila, i da je to pokazalo ovaj način izbora, određene slabosti.
Bila sam u situaciji da u jednom dnevnom listu vidim oglas, da je neko raspisao konkurs za mesto direktora jedne od republičkih ustanova kulture.
Kada sam se malo raspitala, ispalo je da ni čitav upravni odbor nije bio upoznat sa ovim načelima i uveli smo prethodnu saglasnost osnivača, da bi osnivač uopšte znao da se vrše neke izmene na čelu ustanove kulture.
Upravni odbori će biti ujednačeni i svaka ustanova kulture, imaće mogućnosti da ima 5 članova upravnog odbora, tri člana nadzornog odbora, i da naravno vodi računa da 30% u tom broju bude manje zastupljenom polu, uskoro ćete imati zakon o rodnoj ravnopravnosti pred sobom i biće povećana na 40%, ali 30, 40% u tom broju, 5 otprilike iznosi isto, ali mi ćemo prilagoditi zakonu koji će tek biti donet pa ćemo izmeniti ovu odredbu.
Ono što je važno, to je svakako, i to je bitna promena da će lokalne samouprave morati da uplaćuju doprinose za zdravstveno i socijalno osiguranje samostalnim umetnicima.
Sada imamo jednu čudnu odredbu zakona, da kao mogu i onda većina lokalnih samouprava je završila da ne uplaćuje i nije taj broj umetnika tako veliki, po tim lokalnim samoupravama, da bi neko mislio da će to sada, bog zna kako da optereti njihov budžet, a onda smo imali i fiktivno prijavljivanje, većih gradova Novi Sad i Beograd, da bi, pošto Novi Sad i Beograd, plaćaju te doprinose, možda i Niš, da bi bili plaćeni doprinosi za one koji ne stvaraju i ne žive u tim lokalnim samoupravama, time se rešava pitanje socijalnog statusa iz zdravstvene zaštite samostalnih umetnika.
Pretpostavljam da ćemo imati posebnu sednicu na kojoj ćemo, ne znam koji dan, predsedavajući će nam reći kada ćemo raspravljati o amandmanima. Dva amandmana Vlade, odnosno Ministarstva, oni postaju sastavni deo predloga zakona, ali po proceduri ćemo razgovarati o tome, ali to su naknadne konsultacije i to je bio i deo javnih rasprava i zamerki, zašto da Vlada bira nacionalni savet za kulturu, a ne Skupština, jer zaista nemam nikakav problem, o kandidatima za članove Nacionalnog saveta ovde u parlamentu i to je naravno prihvaćen.
Mislim da time jačamo i kapacitete Narodne skupštine Republike Srbije, a da Ministarstvo kulture i informisanja, neće biti time umanjen naš značaj i naš rad.
U prošlom mandatu se dešavalo da ministar mimoiđe Vladu i pošalje odmah ovde predlog tih članova. Znam i da je bilo problema, da su izabrani šest članova od devetnaeste time, taj Nacionalni savet nikada nije ni konstituisan.
Kažem, meni je interesantno kad god ministar iz kulture informisanja hoće nešto da menja ili nešto da uspostavi ili ako postoji Nacionalni savet za kulturu u zakonu, onda moramo i da ga imamo, e onda se jave oni kojima nije smetalo što mi nemamo Nacionalni savet za kulturu, što nije bio funkcionalan i što nije radio već četiri, pet, šest godina, nego im smeta potreba da se nešto konačno uobliči i da Srbija dobije Nacionalni savet za kulturu.
Kažem, pričali smo i to sam već napomenula sa nacionalnim savetima smo razgovarali o potrebi, uostalom i odredbe člana 17. Zakona o nacionalnim savetima, nacionalnih manjina da nacionalne manjine budu uključene u rad upravnih odbora, u lokalnim sredinama AP Vojvodine, naravno u broju najmanje jednog člana, a mogućnost da imaju više ako nacionalnih saveta ima više u određenoj lokalnoj zajednici o tome će voditi računa koordinaciono telo, ali to su dva zagarantovana mesta u Nacionalnom savetu za kulturu Republike Srbije. Toliko za sada.
Hvala.
Hvala.
Da, bila sam svesna svih kritika, negativnih kritika u odnosu na izmene i dopune Zakona o kulturi koje se odnose na izbor Nacionalnog saveta. To sam shvatila kao kritiku ministru koji želi nešto da menja u oblasti kulture, pa ovog puta i način izbora.
Izgleda da onima kojima je nešto zasmetalo više prijalo to što uopšte nemamo Nacionalni savet za kulturu i onda je prirodno da se javljaju neki neformalni centri moći mimo Ministarstva kulture i informisanja, mimo Nacionalnog saveta za kulturu. Kažem, kad god nešto menjate, pokušavate nešto da menjate, date neki lični pečat i nastojite da ojačate Ministarstvo kulture i informisanja, kao prirodno mesto za donošenje i zakona i odluka u ovoj oblasti, onda imate neki odijum određenog dela javnosti koji voli da se uljuljka u nepromene i u bezidejnost i to im se dopada, a sve drugo što želite da uradite, normalno da im se ne dopada jer remeti neki njihov ustaljeni mir.
Želim samo da kažem da poslednju sednicu Nacionalnog saveta za kulturu smo imali, po nekim mojim podacima, a nije ih lako pronaći u Ministarstvu, 2015. godine kada je ministar Tasovac još bio ministar kulture. Ne može niko da mi kaže da je to bilo dobro, a pokušaj kasniji koji smo imali u poslednjem sazivu i prethodne Vlade Republike Srbije, ali i parlamenta nije slavno prošao zato što su gomila predlagača, to je tako bila jedna komplikovana procedura, toliki broj predlagača da tek sada kada sam neko ko treba da uredi oblast se upoznala o čemu se tu u stvari radi shvatila sam zašto mi nismo mogli da izaberemo nikako novi Nacionalni savet za kulturu.
Mislim da ne može niko da zameri ako su u pitanju predlagači, kao što je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Državni arhiv Srbije, Narodni muzej Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Narodno pozorište u Beogradu, Jugoslovenska kinoteka, dva člana Srpske akademije nauka i umetnosti, i to iz Odeljenja umetnosti i drugi iz Odeljenja jezika i književnosti, Matica Srpska i nacionalni saveti nacionalnih manjina.
Videla sam da postoji jedno udruženje koje kaže da će biti onda izostavljeni umetnici koji su samostalni umetnici. Ne, nisu dobro shvatili. Ovo su predlagači i predlagači, nadam se, da imaju toliku svest da ne predlažu ljude samo iz svojih ustanova, nego iz oblasti kulture i umetnosti za koje oni smatraju da treba da budu kandidati za članove Nacionalnog saveta za kulturu. Pre svega, Nacionalni savet za kulturu znači da je to savet za kulturu države Republike Srbije i time i predlagači moraju da budu ozbiljni, relevantni, da nam daju određeni broj predloga. Ministarstvo će napraviti listu, uputiti parlamentu. Ta lista uopšte ne obavezuje parlament. Neću biti uvređena time što se većina poslanika ne složi sa tim predlogom i vrati ministru koji će ponoviti čitavu proceduru.
To je sada na jedan transparentniji, bolji način, smatram i efikasniji pretočeno u predloge zakonskih normi koje se nalaze pred vama. Ubeđena sam da ćemo za nekoliko meseci imati i sednicu na kojoj ćemo birati članove Nacionalnog saveta za kulturu i konačno i imati i Nacionalni savet za kulturu, ako smo već obavezani zakonskom odredbom zakona iz 2009. godine.
Kažem, biti zadovoljan što je poslednja sednica bila 2015. godine, ne vidim šta je tu kvalitet.
Kažem, takva smo sredina. Postoje oni koji misle da treba da se bave politikom, ali ništa da ne menjaju, da imaju automobil ili sekretaricu, a postoje i oni koji se bave politikom i ako dobiju tu privilegiju još da vode još neki važan resor da se trude da nešto menjaju, da se bore protiv anomalija u svom resoru i da zajedno sa parlamentom Republike Srbije unaprede zakonski okvir. Hvala.
Očigledno, uvaženi poslaniče, da imate više sklonosti ka diskusijama u oblasti kulture, a manje ka privredi i sportu, ali meni to kao resornom ministru zaista prija, kada vidim da poslanici žele da raspravljaju o kulturi i to je potpuno druga neka slika prema javnosti, koja je smatrala da kultura nije bitna Srbiji. Smatram da je izuzetno bitna i Vlada Republike Srbije je samim tim što je prvi put u istoriji izabrala resornog ministra zaduženog za kulturu i informisanje i za potpredsednika pokazala šta joj je jedan od prioriteta u ovom mandatu.
Imaćemo prilike da razgovaramo još, jer upravo je u pripremi Zakon o kulturnom nasleđu, nacrt je napravljen i ide u javnu raspravu. Tu možemo da pričamo o temama koje ste vi načeli, sa kojima se delimično i slažem, iako apsolutno podržavam savremeno stvaralaštvo, ali bez one osnovne baze kulturnog stvaralaštva i one klasike o kojoj ste vi govorili nema ni savremenog stvaralaštva. Onda ne možemo da toliko prihvatamo neke moderne tendencije ako prvo od najranijih dana u životu, kroz zabavišta, jedno ste samo zaboravili, i predškolske ustanove i škole, sve ste rekli, omaškom ste zaboravili porodicu, da je porodica ključ svega.
Porodica rađa navike da volite kulturu, da idete u pozorište, da idete u muzeje, da idete u bioskop. Nije ovo sredstvo uz pomoć koga ćete zavoleti kulturu, nego samo jedno moderno pomoćno sredstvo, recimo, u doba korone kada nismo mogli da izlazimo iz naših kuća, da se informišete, ali ne da zavolite i ne da suštinski upoznate šta je to zaista kultura.
Zato mi je drago da smo jedna od retkih evropskih država, koje su uspele da otvore ustanove kulture i da u ova teška doba kod nas, mi smo jedna od šest ili sedam evropskih zemalja u kojima može slobodno da se ide u pozorište i pozorišta rade, mogu da se posećuju muzeji, galerije, delimično se održavaju i koncerti klasične muzike ili neke tradicionalne muzike. Kažem, imaćemo jednu veliku javnu raspravu o ovom zakonu o kulturom nasleđu i uskoro ćemo pričati o tome i ovde u parlamentu.
Nacionalni savet za kulturu, kažem nismo ga imali, pogrešila sam, 2015. godine su izabrali predsednika, a 2018. godine je bila poslednja sednica. Onda se ništa nije dešavalo. Imali smo zaista veliki spektar predlagača. Da li se nisu snašli, da li je to ono da se u našoj državi niko ne može da se složi, pa je svako svakog predlagao i time vezao ruke parlamentu da može da se izjasni o tome.
Probaćemo da vidimo tu svest, kod ovih ustanova kulture, nadam se da su dobro razumeli duh zakon, oni su predlagači, ali ne treba da predlažu sami sebe i da sada biraju od zaposlenih u tim ustanovama kulture, ko da bude u Nacionalnom savetu za kulturu. Nije to namera i u onom pismu koje treba, nakon usvajanja ovih izmena i dopuna da im pošaljem i da ih pozovem da pristupe kandidaturama, objasniću im da su oni predlagači, ali moraju da imaju širinu, svih ljudi koji se bave u određenim segmentima, u tim oblastima za koje su oni zaduženi, da ih i predlažu, a parlament će dati tu svoju poslednju reč.
Nije zaista bilo prostora za sada, ali to nije ideja za odbacivanje, da možda u nekoj budućnosti i Odbor za kulturu i informisanje bude jedan od tih. Ali, ovako sada ovim izmenama i dopunama i ovim amandmanom Vlade, kažem vratili smo da ipak Odbor za kulturu i informisanje i Skupština, na kraju daju svoju poslednju reč, prihvate ili ne prihvate nekog od članova Nacionalnog saveta za kulturu i vrate ponovo Ministarstvu da ponovi proceduru, ako neko od predloženih kandidata nije po meri, dakle ovde poslanika, zaslužio da bude član Nacionalnog saveta za kulturu. Ja mislim da je to san svakog čoveka, koji se u nekom segmentu svog života bavi kulturom, da jednoga dana bude u Nacionalnom savetu za kulturu. To je najveća čast koju može neko da dobije.
Gledala sam šta je i ko je koga predlagao u prošlim sazivima, kada nisu prošli predlozi. Prepoznala sam čak jednu osobu koja jeste završila akademiju, neću reći koju, jer će se odmah i prepoznati, ali koja u životu ništa nije uradila nakon toga. Našla se u predlozima da postane, vašom voljom i glasanjem, član Nacionalnog saveta za kulturu. To smo želeli da izbegnemo samo, a ne da sprečimo da neko nekog kandiduje. Videćemo kakvi su predlozi, i pravo vas je da te predloge prihvatite ili da ih ne prihvatite, i time će uloga skupštinska biti ključna uloga u izboru članova Nacionalnog saveta za kulturu.
Spremna sam da o svakom predlogu za unapređenje Zakona o kulturi razgovaramo, jer ovo su neke hitne intervencije, da bi uopšte mogli da radimo, a moje duboko ubeđenje je da nama treba novi Zakon o kulturi. Da je onaj Zakon o kulturi u potpuno prevaziđen, ne znam ko ga je pisao, ali evo primećujem i kod vas određene negativne reakcije, odnosno da se slažete sa mnom. To je jedan tekst zakona koji je, eto tako prošao, kao iz moranja, kao da je postojao neki rok, jer sada je sve moderno i morate stalno neke rokove da ispunjavate i da trčite za nekim uslovljavanjima. Čini mi se, kao da je neko dobio rok, shvatio da ništa nije uradio i onda svašta nešto pustio pred nas i to je tako prošlo. Glasali smo za Zakon o kulturi, ali došlo je vreme da se ozbiljno radi na novom zakonu o kulturi. Hvala.
Zahvaljujem Sandri Božić na njenoj iscrpnoj diskusiji. Osvrnuću se samo na nekoliko stvari.
Da, budžet za 2021. godinu koji se odnosi na resor kulture iznosi 0,97% od ukupnog budžeta, odnosno 1,10% ako uračunate još sredstva opredeljena za deo Ministarstva koji se odnosi na informisanje. Međutim, ono što se nikada do sada, ili bar ne u novijoj istoriji, nije desilo da samo rebalansom dobili povećanje budžeta za kulturu, 300 miliona. Izuzetno važan deo koji je iz privrede prešao na resor kulture, a to su podsticaji, stvaranje audio-vizuelne delatnosti, odnosno snimanje filmova, serija i reklama u Republici Srbiji.
Znači, dobili smo dodatnih 300 miliona, što znači da je, bez obzira na period korone, velika zainteresovanost filmske industrije, domaće i strane, da nastave sa svojim radom ovde u Srbiji snimanjem filmova, serija i reklama.
Naravno, dobili smo dodatnih 230 miliona pomoć samostalnim umetnicima, a juče je Zaključak Vlade donet da se iz tekuće budžetske rezerve izdvoji još 83 miliona za one umetnika koji su u prošloj godini nekom greškom izostavljeni, nisu ostvarili svoje pravo na pomoć.
Što se tiče konkursa, ovim izmenama i dopuna zaista želimo da napravimo jedan korak napred, da svi oni koji žele da konkurišu na našim konkursima dobiju određeno vreme i za pripremu dokumentacije i konsultacije sa Ministarstvom. Prihvatam svaku kritiku na račun da ove godine možda konkursi predugo traju, ali ne treba zaboraviti prvo da je doba korone i da nije lako ljudima da se organizuju.
Drugo, Ministarstvo je desetkovano, imamo izuzetan broj obolelih zaposlenih u Ministarstvu. Jedni dođu, drugi odmah odu na bolovanje.
Treće, činjenica, nešto možda i šokantno, ja sam se iznenadila kada sam utvrdila da u Ministarstvu praktično pisarnica ni ne postoji. Imamo pisarnicu otprilike iz 15. veka gde jedna ili dve osobe rade i onako po starinski primaju jednu po jednu pošiljku, sami zavode. Vi ne možete da zamislite kako to izgleda u doba konkursa. Eto, ući ću u istoriju, ako ni po čemu drugom, onda što ću osposobiti pisarnicu za rad u 21. veku. Nadam se da ćemo uskoro završiti postupak javne nabavke sa kojim imamo malih problema.
Kažem, nisam bez veze rekla da Ministarstvo kulture i informisanja izgleda ne treba samo voleti, nego biti hrabar da vodite, jer u svakom segmentu otkrijete neki delić malo i kriminala. To je nešto što nas zaustavlja i što istražujemo, radimo baš onako kako bi trebalo. Otom – potom, posvetićemo jednu sednicu stanju u kulturi, pa će to biti vrlo interesantno izlaganje, što vole da čuju i ljudi građani Srbije kako se to radilo u kulturi do skoro.
Samo o onome što okružuje segment kulture, ne samo ono što ljudi podrazumevaju pod kulturu. Tu su i neke javne nabavke gde vam se neko javi kada se završava javna nabavka, u poslednjoj sekundi sa nekih 1.000 dinara manjom ponudom što izazova izuzetno veliku sumnju, a vidite da su druge neke republičke ustanove imali negativna iskustva sa radom baš tih učesnika na javnim nabavkama koje su vezane i za naše Ministarstvo.
Kažem, nemamo pisarnicu adekvatnu. Vi bi svi bili u šoku kako to izgleda. Nadam se da ćemo uspeti da dobije jednu modernu, elektronsku pisarnicu gde će svako ministarstvo u svakom trenutku moći da vidi gde je predmet. Ovako se bavim poslom koji je na nivou filma „Indijana DŽons“, istražujem gde se, smeje se pomoćnica, gde se nalazi pa onda ko dugo radi u Ministarstvu, poseže malo pamćenje pa zna gde stoji baš to, negde u ćošku od neke kancelarije. Verovali ili ne, ali to tako izgleda.
Konkursi mogu mnogo bolje, mislim da po ovome što piše – 60 dana, to je važilo za nekadašnje, da je to problem onda kada se budžet donosio 31. decembra, pa vam 60 dana dođe 1. april otprilike, prvi, drugi, treći april.
Mi budžet sada donosimo u zakonskom roku i tih 30 dana i 60 dana teče u stvari od tog dana kada ste usvojili budžet, što znači i računam da ćemo ove godine krajem novembra doneti i budžet za sledeću godinu, i da će konkursi onda biti raspisani negde krajem januara meseca, 30 dana, to je u martu i svako može da povlači svoja sredstva i da realizuje.
Najveći je problem što konkursi još uvek zbog ovih otežavajućih okolnosti traju i problem je kako će to uopšte učesnici konkursa moći i da realizuju, naravno uz ovu prepreku sa koronom.
Izbor direktora, da, tražim ovim predlogom izmena i dopuna zakona da ministar bude obavešten o nameri upravnog odbora da će raspisati konkurs i da ministar da prethodnu saglasnost. Ako snosim odgovornost za izbor direktora i predlaganje moje Vladi Republike Srbije, onda moram da imam i uvid šta koja republička ustanova kulture radi i koje su namere tog upravnog odbora koje je takođe Republika Srbija postavila. Nisu to privatne ustanove kulture pa da kažete – nemaš prava da se mešaš, nego su to ustanove kulture Republike Srbije i ministar mora da ima neku odgovornost, ali ministru treba dozvoliti da nešto odlučuje i da nešto pomalo i zna šta se radi u tim ustanovama kulture.
To su sve neka oveštala načina razmišljanja, to su razne devijacije vremenom i možda se i nisu navikli da imaju ministra koga interesuje šta se dešava, ali neka malo izdrže i ovo. Šalim se naravno.
Što se tiče pomoći, tu je moja uvažena koleginica, nadam se da ću je slomiti da nađemo mogućnost da pomognemo i onome što jeste njen i moj resor, a to je da su nam bioskopi zaista stradali u ovim merama, da su mahom bili zatvoreni i tražimo model da pomognemo i ljudima koji se bave ovom važnom delatnošću.
Sa druge strane, ne treba zaboraviti da je država investirala u digitalizaciju tih bioskopa i da ne smemo da dozvolimo da nama naša investicija prosto propadne zbog uslova u kojima su radili, odnosno nisu radili.
Lokalne samouprave moraju da plaćaju doprinose. Kako plaćaju doprinos za druge ljude, socijalno, zdravstveno, samostalni umetnici dužni su da dobijaju od svojih lokalnih samouprava. Kažem, nema ih mnogo zato u zakonu mora da se kaže – može, jer u Srbiji kad kaže – može, svi kažu – dobro onda ne mora. To je tako i svi smo sveni toga.
Što se tiče izbora direktora, to su divni ljudi, baviti se kulturom i umetnošću, to moraš da voliš, sigurno se niko ne bavi kulturom i umetnošću zato što očekuje da će biti bogat nakon tog mandata, ali ima i deo direktora i onih koji vode ustanove kulture koji misle da ne treba da snose odgovornost. Svaki direktor mora da snosi i nekakvu odgovornost za svoj rad, naravno, ali mora da snosi odgovornost i za propuste, mora da snosi odgovornost za finansijske probleme u tim ustanovama kulture, za krađe koje su se dešavale u poslednje vreme, ili ih ja otkrivam, a dešavale su se i desili su pre dve godine, za sklapanje štetnih ugovora itd. Takvi nam direktori trebaju, koji su stručni, znaju da rade svoj posao i spremni da snose odgovornost za svaki propust koji su napravili, kao što i ministri moraju da snose odgovornost za svoj rad pred Narodnom skupštinom Republike Srbije.
Što se tiče vakcine, pridružujem se pozivu, da zamolim sve građane Srbije da shvate da je izuzetno važno da se vakcinišu, da time štite svoj život, da štite život svoje porodice i svoje okoline. Videli smo koliko smo umetnika izgubili u prošloj godini, izuzetnih umetnika, a mahom oni nisu bili vakcinisani. To moramo da shvatimo, da je važno da se svi vakcinišemo i da smo jedna od retkih država u svetu i u Evropi koji su umetnike stavili kao prioritetna zanimanja koja moraju da se vakcinišu. To nam je uspelo i tako smo i mi uspeli da otvorimo pozorišta, galerije, muzeje, da rade i po tome smo prepoznati u svetu kao jedna od šest, sedam država kojoj je to uspelo.
Hvala vam i još jednom pozivam sve građane Srbije da se obavezno vakcinišu. Hvala.