Hvala.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.
Zahvaljujem poštovani predsedniče, uvaženi ministre, drage dame i gospodo, koleginice poslanici i kolege poslanici, iskoristiću poslaničko vreme koje pripada Socijaldemokratskoj partiji Srbije da govorim samo o jednom od ova četiri zakona koje vodimo kao objedinjenu raspravu, pošto je moja koleginica Mirna Kosanović, juče obrazlagala i neke druge zakone.
Govoriću o ovom poznatom i famoznom "Marijinom zakonu". Dobro je što smo mi kao Narodna skupština Republike Srbije i kao poslanici koje su izabrali građani Republike Srbije juče pokazali, rekao bih pravo ljudsko lice. Dobro je što smo bili jedinstveni po jednom tako važnom, osetljivom i specifičnom zakonu koji je danas ovde pred nama i to je dokaz da i kao društvo imamo šansu u borbi protiv ovog velikog zla.
Govoriću možda o jednom drugom aspektu, vezano za ovaj predlog zakona, a koji ima veze i sa izmenama krivičnog zakonodavstva, koje bi trebalo da usledi, kako smo čuli od uvaženog ministra u toku ove 2013. godine.
U nizu donetih propisa, kojima se preventivno i kazneno zaštićuju prava deteta, ovaj predlog ima za cilj, što su ponovile više mojih uvaženih kolega, da učinioce krivičnih dela izvršena prema deci, onemoguće da posle izdržane kazne zatvora ponovo to čine, što je bilo, nažalost slučajeva. Nasilje nad decom, da budemo jasniji u svetu zabeleženo je kao rasprostranjena pojava. Zlostavljanje ne zna za granice, ima ga u svim zemljama, u svim kulturama, u svim religijama.
Međunarodnim konvencijama i domaćim zakonima, uspostavlja se sistem, kao što vidimo, koji će delovati preventivno, ili koji će kada do izvršenja takvog krivičnog dela dođe, biti u stanju da pokrene brz i koordinisani postupak da se zlostavljanje prekine i da se pre svega zaštiti dete.
Na samom početku ovog izlaganja bih pročitao i nekoliko rečenica iz autorskog članka profesionalnog osoblja Incest trauma centra, profesora Ljiljane Bogavac i Dušice Popadić, u kome se kaže da institucije kojima su deca poverena na brigu i staranje, podsećaju na porodice u Srbiji, čim nastane pod navodnicima – loša tajna, počinje proces zatvaranja u sebe i pri najmanjoj mogućnosti iznošenja u javnost ove loše tajne, aktiviraju se prepreke, jer u patrijarhalnim društvima je uvreženo da lošu tajnu treba duboko zakopati i o njoj treba ćutati, da se ne bi narušio tzv. ugled kuće ili porodice, a počinilac je obično pomagač, odnosno zaposleni čak i u nekoj instituciji, opet, dakle, glava porodice. To se zove – zavera odraslih. Odrasli čuvaju sebe. Završen citat.
Svi moramo i ovom prilikom da se setimo i famoznog slučaja – Pahomije. Šta čekamo? Da se Pahomije dobrovoljno javi i da učestvuje na nekoj "farmi" i da prizna ili da se pohvali da je vršio seksualne radnje nad maloletnicima. Zašto odrasli ćute?
Uvažena koleginica Ljiljana Lučić je dala neke važne podatke. Dopunio bih sa nekim podacima koji su zaista zastrašujući. U proseku, kada je Srbija u pitanju, seksualno nasilje počinje nad decom u osmoj godini. U 71% procenat slučajeva radi se o višegodišnjem seksualnom zlostavljanju, a u proseku je seksualno zlostavljanje trajalo iznad pet godina. U više od 80% slučajeva izvršilac je neko od članova porodice, u polovini slučajeva da bude najtragičnije to je otac i to biološki. Od petoro dece koja su preživela seksualno nasilje četiri su devojčice, devet godina je period od početka seksualnog nasilja do prijavljivanja. To su iskustva iz podataka koje navodi Incest trauma centar. Polovina se prethodno obraćala državnim ustanovama, pre nego što je došla u Incest trauma centar. Samo 5% građanki i građana Srbije je spremno da prijavi seksualno zlostavljanje deteta u porodici koju poznaju. Najduža kazna koja je njima do sada poznata je devet godina, radilo se naravno o povratniku. Treba podsetiti da je 27 od 47 zemalja članica potpisalo konvenciju Saveta Evrope za zaštitu dece od seksualne eksploatacije i seksualnog zlostavljanja, poznatu Lanzarot konvenciju.
Dakle, zašto odrasli ćute kada imaju neka saznanja ili slute da neko dete u nekoj porodici je zlostavljano? Mogući razlozi, koji bi poslužili neodgovornim građanima kao opravdanje, znamo i sami iz priča, godinama su znali za slučajeve zanemarivanja, ali su ćutali. Ti razlozi su obično sledeći – nemojte da se mešamo u tuđe porodične stvari, pitanje neke lične bezbednosti, izgubiću posao, kolegijalnost, nema smisla dobar je čovek na poslu, radi svoj posao savesno ili nedostatak volje da se naruši neki naš lični komoditet.
Ovakvi razlozi, ogoljeni da se ne prijavi ili zataška zlostavljanje dece su i razlog da se svaki čovek postidi. To je samo jedan od primera koji pokazuje koliko Srbija nije uređeno građansko društvo u kome bi pojedinac preuzeo odgovornost da vrši direktan uticaj na donošenje odluka. Iako je niska svest ljudi o ozbiljnosti seksualne i svake druge traume, Srbija ima grupu građanski orijentisanih obrazovanih ljudi koji su vrlo svesni posledica koje u toku odrastanja imaju deca i društvo od doživljavanja trauma u detinjstvu i koji nastoje da svest o tome svakodnevno približe relevantnim institucijama društva kojima su deca poverena na brigu i staranje, školama i porodicama.
Želim da napomenem da su to nevladine organizacije, Centar za prava deteta, Incest trauma centar, Dečiji romski centar, Zaštitnik građana Republike Srbije ili Viktimološko društvo, zatim Savet za prava deteta pri Vladi i skupštinski Odbor za prava deteta. Podsetio bih vas da je Skupština Republike Srbije jedna od retkih parlamenata u Evropi koji ima svoje radno telo, odnosno Odbor za zaštitu prava deteta na čijem čelu je predsednik Narodne Skupštine Republike Srbije. To dovoljno govori o značaju i o spremnosti našeg društva da se upusti u obračun sa ovim velim zlom. Isti organi i organizacije u pokrajini i na lokalnom nivou uprave su zaposleni i u ogranima uprave.
Podsetio bih i na predloge Zaštitnika građana, za koje očekujemo da će biti u narednim izmenama Krivičnog zakonika. Samo još jednom podsećanje za sve vas - da zastarelost krivičnog gonjenja za ova krivična dela počne da teče od punoletstva žrtve, kako bi se omogućilo pokretanje postupka onda kada žrtva ojača i stekne samopouzdanje, da se starosna dob za maloletnike kada se smatra da oni nisu zreli da stupaju u seksualne odnose sa starijim licima pomeri sa 14 na 18 godina, da se obavezno uzme kao otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne da je počinilac takvog krivičnog dela iskoristio odnos poverenja i autoriteta prema detetu, da se pooštri kaznena politika, tako da se za ovo krivično delo potpuno isključi novčana kazna kada su u pitanju deca od 14 do 18 godina i da se iz Krivičnog zakonika briše mogućnost da se ova krivična dela gone po predlogu, jer interes države mora da bude suzbijanje i prevencija kriminala u ovoj oblasti.
Upozorio bih i na ozbiljan nedostatak neprimenjivanja sankcije za neprijavljivanje ovog krivičnog dela kada se zna, kao što sam rekao da je samo 5% građana spremno da prijavi seksualno nasilje nad detetom. Nasilje i zlostavljanje kao tema moraju da budu u školskom, nastavnom programu, u udžbenicima, a preventivna obuka mora se sprovoditi prema redosledu nastavnici, roditelji, deca.
Takođe potrebno je da se pored fizičkog i seksualnog zlostavljanja mora obratiti pažnja i na sve oblike psihičkog, emocionalnog zlostavljanja o čemu su govorile tokom jučerašnje rasprave moje uvažene kolege.
Mediji imaju značajnu ulogu u podizanju društvene svesti u ovom problemu, ali se oni uglavnom, nažalost, na početnoj senzaciji zadržavaju, a zatim idu dalje na neke druge događaje, na koje ih dnevna politika goni. Vrlo retko ovakve slučajeve mediji prate do pravosnažnosti presude.
Slažem se da vreme trajanja pravne posledice i osude umesto 20 godina treba da bude trajno. Jako je važno da se obezbedi da svi koji rade sa decom nikada nisu bili osuđivani za ovu vrstu krivičnih dela. Posebno je važno obavezno vođenje evidencije o izvršiocima ovakvih krivičnih dela, jer zabeleženi su slučajevi da su pomagači ili zaposleni za koje je postojala sumnja ili saznanje o izvršnom seksualnom nasilju nad decom sa kojom su radili prelazili iz prosvete u socijalu i obrnuto, ili su otvarali sopstvena udruženja građana za rad sa decom.
Samo na osnovu ovog podatka, čak i oni koji do sada nisu kritički sagledavali ozbiljnost ovoga problema mogu da shvate koliko je važno da se donesu posebne mere prema učiniocima ovakvih krivičnih dela i koliko je važno da se ustanovi centralni registar posebne evidencije o ovim krivičnim delima. Bez evidencije i razmene podataka unutar organa institucija države i među državama nije moguće voditi borbu protiv ovoga zla i ove počasti.
Nema sumnje da nam je potreban ovaj zakon i ujedinjeni smo svi kao retko kada, kao što sam rekao, i svesrdno ga svi podržavamo, ali je potrebno da se u Krivičnom zakoniku izvrše sve nabrojane i možda još neke promene, kako bismo uspostavili čvrst i pouzdan mehanizam za zaštitu deteta i obezbedili njegovo pravilno odrastanje.
Narodni poslanici Socijaldemokratske partije Srbije podržavaju zato donošenje ovog zakona, a u svojstvu predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost, zalagaću se da potrebne izmene Krivičnog zakonika, koje je predložio Zaštitnik građana, i koje predlažu Incest trauma centar i druge nevladine organizacije budu usvojene do kraja 2013. godine, kada se ponovo budu menjale i dopunjavale odredbe Krivičnog zakonika. Zahvaljujem.