Hvala lepo.
Ovo je, kao što sama rekao kada smo o ovome govorili u raspravi u načelu, teška tema. Teška tema, veoma emotivna, duboko potresa ogroman broj ljudi, duboko potresa i one ljude čija su deca možda umrla, a oni bi više voleli da veruju da su nestala, one ljude kojima su deca stvarno ukradena i čija su deca nestala i, na kraju krajeva, one ljude koji nisu dobili dovoljno dobra objašnjenja zdravstvenih i drugih, administrativnih, ustanova i aparate šta se dogodilo sa njihovim detetom, zašto nisu dobili telo tog deteta, zašto nije dovoljno dobro objašnjeno šta god da se sa detetom dogodilo.
To je otvorilo, naravno, ogroman broj pitanja, pogotovo što su neki ti slučajevi bili pre 40, 30, 20 godina. Dakle, mnogi slučajevi su se dogodili u vreme kada je danas mnogo teže, prvo razumeti taj fenomen. Kao što ste vi rekli, kad razmišljate, prosto to je horor, to u glavi jednog normalnog čoveka, u glavi roditelja, u glavi građanina jedne zemlje ne postoji ni jedna strašnija misao koju možete da pomislite. Svako ko ima svoje dete zna šta mu prvo prođe kroz glavu kad vam kaže palo sa bicikla, a vi ste već u šoku i u stresu, a ne daj Bože ovako nešto.
Naravno, razumem i roditelje koji… Ne postoji, nema dovoljno dobrog zakona i nema dovoljno dobrog rešenja koje će vratiti dete ili odagnati bol ili rešiti problem. Ne postoji. Voleo bih da mogu da vam kažem da postoji bilo gde u svetu, ne postoji. Taj bol ostaće zauvek.
Ono što mi možemo da uradimo je da pokrenemo zaista ovo sa mrtve tačke i da posle mnogo decenija tišine, neprihvatljive tišine, i posle mnogo decenija toga da vlasti nisu smele, nisu bile spremne, nisu mogle, uopšte ne želim da kažem da nije bilo i u drugim vlastima možda želje da se to reši, ali prosto nisu ništa uradili. To je činjenica.
Mi smo razgovarali sa roditeljima, razgovarali sa udruženjima, razgovarali sa različitim stručnjacima Ministarstva, cela Vlada se angažovala oko ovoga, dakle, svi bili zainteresovani za rešavanje. Ovo je, da kažemo, prvi značajan korak koji, s jedne strane mislim da je dobro što smo pronašli rešenja koja nisu samo vezana za ovaj zakon, već da i Ministarstvo pravde i unutrašnjih poslova, i očekujem i nadam se, i Republičko tužilaštvo koje jeste samostalno, ali verujem da će to shvatiti kao gest, mislim da oni to jako dobro razumeju i mislim da Tužilaštvo to dobro prati, da faktički se tretira kao produženo krivično delo, odnosno krivično delo sa produženim trajanjem, promenjene porodične okolnosti gde vi faktički imate mogućnost da gonite nekoga, ako se dokaže krivično delo, i za nešto što je učinjeno pre 30 godina.
Da li ćemo, u svakom slučaju ja sam to ovde rekao kada smo razgovarali u parlamentu u raspravi u načelu, da li ćemo uspeti da dođemo do dokumentacije za svaki pojedinačan slučaj, plašim se da ne. Nadam se da hoćemo, ali se plašim da nećemo uspeti. Negde je ta dokumentacija možda namerno uklonjena, negde je možda nestala. Na kraju krajeva jedna od obaveza Republike Srbije koje su ustanovljene presudom Evropskog suda za ljudska prava nije samo da se, kako je negde bilo, da kažem provejavalo u jednom delu javnosti, da se nadoknadi neka vrsta štete, da se nadoknadi jedna vrsta bola, jedna vrsta patnje. Jer, to je rekao Evropski sud za ljudska prava, on je dosudio tu cifru od 10.000 evra upravo da se identifikuje institucija koja nije uradila svoj posao. Da li je ona pripadala SFRJ, SRJ, SCG, svejedno.
Znači, da se identifikuje to i, s druge strane, to u potpunosti je jedan kolosek, drugi kolosek je kada utvrdimo da postoji potencijalno krivično delo, kada postoji osnov sumnje za to Tužilaštvo započinje istragu u tom smeru da dokažemo ko je i na kakav način to uradio.
To je ono što možemo u ovom trenutku. Vi ste u pravu da, mi kada smo pooštravali, da kažem, i nekoliko puta na inicijativu i Ministarstva unutrašnjih poslova, pooštravali Krivični zakonik baš u smislu kažnjavanja svakog krivičnog dela prema našoj deci, svakog.
U ovom smislu mi imamo dobre zakone, jako oštre. Mislim da danas i sa novim izmenama Krivičnog zakonika koje se tiču i pooštravanja kaznene politike prema ponovnim učiniocima krivičnih dela. Mislim da imamo dosta dobru polaznu osnovu, što naravno ne isključuje mogućnost i da dodatno pooštrimo baš u ovom smislu u kome ste vi rekli, dakle, uopšte to ne bih isključio i mislim da i o tome treba ozbiljno razmatrati. Ono što je dobro, mislim, što bi bilo dobro, a to je da sudovi koji jesu nezavisni čuju potrebe naroda, ne ni ministara, ni poslanika, ni političara, da oslušnu svoj narod i da drakonskim kaznama pokažu da se kao društvo nikako ne možemo ni pomiriti, ni složiti ni možda neki treći termin da ne koristim, sa nekim ko se usudi da dodirne neko od naše dece.
Kada to budemo imali, a ja sam to često govorio, kad kod onih koji nose oružje bez dozvole, jer znamo da ga nose da bi učinili neko krivično delo, ne nose ga na vašar ili na izlet. Pa, dobiju godinu dana uslovno. Kako onda da kažete ljudima, nemojte da nosite oružje. Naravno da će kriminalci da nose i da probaju da ga nose i imaće nekog u društvu koji nije ranije krivično osuđivan, kome je to prvo delo i naći će hiljadu načina samo da probaju da budu, odnosno da izvrdaju sistem. Kada dobiju od sudije, pošto je kazna od dve do 12 godina za takva dela, kad dobije sedam ili osam godina zatvora, onda više niko neće razmišljati u tom pravcu. Kad neko ko bude dodirnuo tuđe dete sa namerom da ga ukrade, dobije 20 godina robije, više niko neće, odnosno preveliki će biti rizik da se u to upusti. Mislim da je to jedno od rešenja, dosledna drakonska primena krivičnih sankcija za takve ljude. Mi imamo dosta instrumenata za to samo što je potrebno da to počnemo da primenjujemo.
Naravno, mislim da je još jedna stvar, veoma važna o kojoj možda nismo dovoljno razgovarali i tu podržavam i poslanike koji su o tome diskutovali prethodnih dana, sa različitih pozicija i uopšte zaista se trudim da to sagledavam najšire, a ta tema je jedna vrsta podrške društva ovim porodicama. To nije dovoljno da to uradi samo Vlada. To nije dovoljno da uradi samo Narodna skupština. Mi kao društvo moramo da se uključimo u razumevanje dubine bola ovakvih porodica. Šta je to što možemo da uradimo da budemo istinska podrška. To je važna stvar, ne samo u ovom slučaju. Mislim da je nekada bilo više empatije u našem društvu. Mislim da nam sada možda nedostaje razumevanja društva, ne samo za ovaj slučaj nego za sve ostalo.
Mi danas učimo decu u školama šta je nasilje. Nije nasilje samo fizičko, nije nasilje samo takav, nasilje postoji različite vrste od psihološkog do ekonomskog, finansijskog, dakle, svaka vrsta iživljavanja nad nekim detetom ili ženom danas mora da bude prepoznato i moramo da budemo podrška tom društvu.
Kada takve stvari budemo posmatrali na takav način onda ćemo doći do toga da će biti nezamislivo bilo kom pojedincu da dodirne tuđe dete, onda ćemo imati i manje, kao što ga danas već imamo mnogo manje nego u prethodnim godinama, ima manje nasilja, svakog oblika nasilja, ali ga još nismo iskorenili. Još nismo uspeli da u potpunosti kažemo – da, sad smo zadovoljni tim.
Naslanja se, jako je usko povezano, ove teme će dovesti i svake godine zahvaljujući tome što se razgovara što idemo u prvi, četvrti i šesti razred, mi smo angažovali gotovo 3.000 pripadnika MUP samo da pored sistema prosvete, razgovaraju sa decom. To povezujem zato što ta deca kada odrastu sa takvom vrstom saznanja i razumevanja će biti manje spremna da bace kamenicu da nekom razbiju glavu, jer će shvatati da to nije normalno. Manje će biti željni da se ižive nad nekom ženom zato što su tog dana nezadovoljnim nečim drugim u svom životu. Tada ćemo imati mnogo efikasnije mehanizme našeg društva da pošaljemo poruke vezane i za ovo.
Dakle, hvala svima još jednom. Ne znam da li ću imati prilike do kraja rasprave vezano za ove tačke dnevnog reda koje su sada u parlamentu, ali hoću da se zahvalim još jednom svim poslanicima koji su zaista na konstruktivan i na ozbiljan način prišli ovoj temi, koja uopšte nije laka. Hvala vam što razumete da je ovaj zakon prvi važan korak gde ćemo početi da rešavamo te probleme mimo tužilačkog dela posla i policijskog.
Naravno, potpuno sam uveren i siguran sam da mogu da kažem u ime ministarke Kuburović, da smo spremni da sedimo i da razgovaramo o svakoj od ovih tema i šta dodatno možemo da implementiramo i promenimo u zakonima da se efikasnije suprotstavimo ovakvoj vrsti izazova.