Hvala na sugestijama. Zaista radimo baš kao što ste vi rekli, radimo na ovim prioritetima. Naprosto, u godinama koje su bile loše po našu zemlju i u kojima je ekonomija bila izuzetno loša, policija i vojska su bile negde u zapećku. Tada se zaista minimalno izdvajalo. Neke zgrade koje postoje, koje su čak iz pedesetih godina širom Srbije, obišao sam veliki broj policijskih stanica, ima nekih koji su baš u jakom lošem stanju.
Neke od najlošijih se nalaze u Beogradu. Ne bih sada da izdvajam koja, ali da odete u Policijsku stanicu Vračar, rekli biste, Vračar, jedna od najelitnijih opština naše zemlje, kada pogledate stanje u policijskoj stanici koja je zaista loša. Policijska stanica Savski venac delimično smo je renovirali, delimično sredili, pošto se tamo nalazi Uprava za strance, nalazi se Uviđajno odeljenje Saobraćajne policije, nalazi se Policijska stanica Savski venac. Kada sam bio kod njih pre par godina, blizu početka mandata, kada sam video stanje, zaista sam pomislio da li je moguće da to tako nešto izgleda. Sve je bilo loše i kada krenete redom, onda ne znate šta ćete pre, da li prvo da sređujete informatičku opremu, vozila, uniforme, se ono što je jako dugo bilo zapostavljeno. To govorim upravo u prilog tome da razmišljamo o svakoj sredini, o svakom okrugu u Srbiji i gledamo da sredimo prvo matične policijske uprave, zgrade policijskih uprava, a onda širimo na policijske stanice.
Ove godine ćemo završiti i opremanje. Mi to radimo non-stop, ali ove godine ćemo popraviti stanje što se tiče informatičke opreme. Naš sektor za informacione i telekomunikacione delatnosti i analitiku radi na unapređenju softvera koji će omogućiti da brže i lakše naši građani ostvaruju sva svoja prava iz oblasti upravnih poslova.
Naravno, uvek dođemo do onog pitanja broja službenika, npr. Ljudi kažu da nam treba više saobraćajnih policajaca - slažem se. Evropljani nam kažu da nam treba više ljudi na granici – slažem se. Treba nam više ljudi na upravnim poslovima – slažem se. Treba nam više ljudi kao školskih policajaca – slažem se. Treba nam više ljudi u borbi protiv droge – slažem se, samo treba naći novca za to. Kada bismo sve ono što treba popunili, kao ministar unutrašnjih poslova ne bih imao ništa protiv, ali bih bio nekorektan prema drugim kolegama da kažem – dajte meni, jer to znači da moramo nekome da uzmemo. Može jedan policajac više, ali to onda znači negde jedna medicinska sestra manje. Može jedna policijska stanica da bude više renovirana, ali to znači kilometar puta manje. Dakle, samo je stvar prioriteta.
Trudimo se da ljudi to ne osete, ali slažem se sa vama da ima nekada gužvi, pogotovo u ovoj godini gde je bilo deset godina kako je istekao rok važenja biometrijskih pasoša koji su tada prvi put izdavani. Naši ljudi su kao po komandi svi došli u celoj Srbiji u ista dva meseca da svi izvade pasoš i onda možete da zamislite red. Zato sam, između ostalog, i došao na ideju da ponudimo i ove izmene zakona koje su danas pred vama, da bi građani to mogli da urade tada kada imaju zaista potrebu. Vi danas imate vremena ili ste recimo došli iz inostranstva, ima ljudi koji žive u inostranstvu, dođu u Srbiju i onda obično pokušavaju u onih mesec dana kada borave u Srbiji da reše sva ta pitanja. Ovako mogu bilo kada da dođu, mogu to u našim DKP da reše, mogu na bilo koji drugi način.
Jasno mi je da je potrebno još mogućnosti. Drago mi je da je naša zemlja ekonomski jača i zahvaljujući tome verujem da ćemo i u narednoj godini imati još više mogućnosti da popravljamo sve to i ja vas molim i građane Novog Pazara, kao i svih drugih gradova u Srbiji samo da imaju razumevanja, a hoću da zajedno radimo i sa ljudima iz Novog Pazara i svakog drugog grada u Srbiji na tome da položaj i policijskih službenika i njihov odnos prema građanima i usluge koje pružamo budu što bolje.

Meni je drago da živimo u zemlji koja izuzetno poštuje inače našu multietničnost i multikonfesionalnost, zato što to jesu vrednosti za koje se zalažem.
Vi ste u pravu, ne treba da slušamo bilo gde, bilo šta protiv nekog naroda, protiv određene veroispovesti. To ljudi ne vole. To ljudi ne vole, kao što ne vole ni u Novom Pazaru kad slušaju pesme na stadionu gde se govori sve najgore o Srbima, pozivaju na ubistva Srba i najteže stvari, dakle, mnogo teže od ove slanine. dakle, mnogo teže stvari, i ljudi to mrze, kao što i ljudi muslimanske veroispovesti, naravno da ne može da im bude prijatno kad im neko pominje bilo šta što ih vređa i što im preti na bilo koji način.
Mislim da treba zajednički da se borimo protiv svakog vida diskriminacije, dakle, protiv svakog vida nasilja, jer to jeste jedan oblik nasilja. Naše društvo se gradi na tome, i ja sam ponosan zato što i u ovom parlamentu i u državi i u Vladi i u Skupštini, dakle, imamo jednu zaista, u tom smislu, možda se razlikujemo po političkim stavovima, ali ovde danas ljudi ne prebrajaju jedni druge po bilo kom drugom osnovu, da li će biti ove ili one nacije ili ove i one veroispovesti.
Što se toga tiče, svakako da sam spreman da radimo svi zajedno i kao ministar unutrašnjih poslova i, naravno, da apelujem na pravosudne organe da rade svoj posao, da ne dozvolimo ni jedan primer, nigde, nikome, bez obzira ko je ili šta je. Naravno, treba da pokažemo nekad i političku zrelost za neke pojave na čije bi reagovanje možda više podigli prašine u javnosti, više možda uticali na produbljivanje podela, da razmislimo, naravno, neka tužioci procenjuju gde ima krivičnog dela i prekršajnih dela, odnosno sudije, neka oni odlučuju i rade svoj posao, ali ja mislim da mi kao političari treba da vodimo računa i o tome da najpametnije i najmudrije vodimo politiku kojom ćemo ljude u ovoj zemlji približavati jedne drugima, a ne da ih delimo.
Što se tiče ovoga, dakle, obratiću pažnju posebno na policijsku stanicu u Tutinu. Hoću da pogledam o čemu se radi. Znate kako uvek ima primedbi. Jedni kažu – u lokalnoj samoupravi se zapošljavaju samo Bošnjaci, tu Srbin ne može da dobije posao nikada. Ovi kažu – jeste, onda u policijskoj stanici će dobiti samo Srbi, ne mogu Bošnjaci. Onda jedni druge uvek optužuju.
Ono što ja vama hoću da kažem, mi kada raspišemo konkurs, mi stvarno tražimo najbolje. Meni je super da su nam policajci tamo gde su Bošnjaci većina, meni je odlično da Bošnjak bude policajac, jer kad Bošnjak policajac u intervenciji udari kriminalca Bošnjaka, onda je to policajac udario kriminalca. Kada se dođe do različitih etničkih principa, to je uvek za advokate, za društvo, za nekog sa strane prostor da kaže – aha, tukao ga je zato što je bio druge vere, a ne zato što je bio lopov, krao je ili je uradio nešto, pa se suprotstavio policiji prilikom hapšenja. Razumete o čemu govorim.
Dakle, cilj mi je da imamo mir. Iskreno, meni je cilj da nemam nijednu vest ni iz jedne opštine tokom dana, da mi kažu – šefe, sve je u redu, nemamo nikakav problem. Meni je to cilj. Ali, zaista ću se potruditi da proverim sve ovo što ste vi rekli. U interesu mi je da imamo najbolji, ako je taj neki mladi čovek najbolji kandidat, uopšte me ne interesuje ni kako se zove, ni preziva, ni odakle je, važno mi je da je on najbolji i najbolji moraju da dobiju posao. Hvala.

Izvinjavam se na mom propustu i vrlo oštro, svakako, osuđujem svaku pretnju koja takve vrste stiže predsednicima bilo koje verske zajednice, svakom čoveku u Srbiji, na kraju krajeva.
Ne znam dokle je stigla istraga u ovoj fazi, ali potrudiću se da saznam i da vam saopštim da li je pokrenuta, sigurno ne detalje, ali uveren sam da će tužilaštvo i policija naći onog ko je to uradio. Stvarno očekujem i oštru kaznu.

U tom smislu se slažem sa vama. Ja već očekujem da narednih nekoliko dana želim da se obratim javnosti vezano za ovu temu, kada budem prikupio sve što hoću da iznesem ljudima u svakom detalju, da vide koliko je to jedna „makijavelistička laž“, koja svakoga dana iako je demantovao „Krušik“. Znate, oni kažu „Krušik“ je upropašćen. „Krušik“ danas stoji u odnosu na 2009, 2010, 2011, 2012. godinu sto puta bolje, pri čemu je tada imao, recimo tri do četiri puta manje radnika.
Dakle, uposlili smo četiri puta više radnika, kompanija bolje stoji, nikada im ništa ne kasni. Kako je to lošije nego što je bilo u trenutku kada je finansijski direktor bila majka čoveka koji iznosi informacije?
Ali, on ne iznosi informacije vezano samo za to. On prikuplja u kontinuitetu pet godina informacije o poslovanju firme, o projektima firme, o njenim kontaktima i sa državnim subjektima. Šta je tu sporno? Hoću da kažem, šta je sporno, što bi on prikupljao o tome kako „Krušik“ radi sa SDPR, država sa državom na osnovu odluke države, specifikacije, opreme, robe itd. Ko zna kome to iznosi.
Kako bi se to nazvalo, kako bi ga nazvao Putin? Kako bi Putin nazvao čoveka koji bi prikupljao podatke pet godina o ruskoj fabrici naoružanja i stavljao to na hard disk? Ići ću uskoro u Moskvu, pitaću ih kako će oni da to kažu, kako bi ih oni nazvali. Ne verujem da bi rekli bilo šta drugo osim da je to zloupotreba zakona.
Ali, nisam tužilac, niste ni vi. Neka tužilac bude taj koji kvalifikuje da li postoji neko delo, koje delo, tako radi pravna država, i neka sud odluči da li je taj čovek kriv za to delo koje mu je tužilac stavio na teret ili nije. To je jedino čisto i ispravno.
Ja se nadam da će Tužilaštvo proveriti i ove navode koje su iznosili on i ovi drugi, iako se radi o potpunim lažima. Znači, ne da ni jedna firma privatna nije kupovala po povlašćenim cenama, nego su na osnovu, prvo što sam uradio pozvao SDPR da ih pitam, ali je to moja privatna stvar što sam ja pozvao ljude koje poznajem u SDPR. Neka to odrati i Agencija za borbu protiv korupcije, Tužilaštvo, ko god hoće, nego je SDPR bio dramatično povlašćen u odnosu na sve privatne firme.
Kada se uzme specifikacija šta su sve kupovali i šta je taj proizvod, u ovom slučaju minobacačka mina, sve sadrži, ali to ću pokazati javnosti kada se budem obratio vezano za ovu temu.
Znači, apsolutne, brutalne laži. Ja sam prinuđen, nažalost, iako su demantovali „Krušik“, Ministarstvo odbrane po dva-tri puta, oglasili se i rekli – Ljudi, ovo je besmislica, ne da nije tačno, apsolutno je laž, netačno. Onda ljudi kažu – A što se ne oglase nadležne institucije? Oni se oglase, ali nije dovoljno ni to jer nije dovoljno dobar odgovor, valjda.
Dakle, ja želim, vi ste tu u pravu, osećam da ova tema nije dovoljno zatvorena. Prosto, ljudi možda i nemaju previše informacija, nije možda razrađena na pravi način, upravo zato da bi se pokrile afere koje su se pojavile gde je jedan od čelnika Saveza za Srbiju, Đilasove stranke, prebija svog kuma, muči ga, davi, u isto vreme se bavi reketom, građevinskim reketom na teritoriji opštine Stari Grad.
Sa druge strane, okupljaju ljude da spaljuju Vesićevu knjigu i naravno da to nije dobro da im to budu teme. Ja razumem potrebu tih ljudi da govore o tome, jer potrebno je pokriti takve stvari. Oni kažu – Da, prvo jedan dan nije taj što je spalio knjigu, jeste član, nije član, e ipak jeste član, ali on je zapalio, nije zapalio, on se pridružio. Ja sam gledao lica, možete da vidite na internetu, lica tih ljudi koji pale knjigu. Ni u nacističkoj Nemačkoj kada su se spaljivale knjige nisu svi spaljivali knjige, bilo ih je jedno desetak-petnaest-stotinu, nije važno koliko, koji su spaljivali u kolonama ogromnog broja ljudi, koji su u jednom sladostrasnom zanosu navijali za spaljivanje knjiga.
Isto je to bilo i ovde. Niko od tih ljudi nije rekao – ovo je užasno, grozno, ja ne mogu da budem na skupu gde se spaljuju knjige, ne želim da prisustvujem tome, nedovoljno sam jak da se suprotstavim ali neću da budem tu, idem. Ne, svi su snimali telefonima, valjda da pokazuju deci kući kako se lepo spaljuje knjiga.
Video sam sa kakvim ljudima imamo posla. Oni svaki dan govore loše o Srbiji. Oni govore da Srbija oružje prodaje ISIS-u. Besmislica, najgora besmislica koja postoji na svetu, najgora moguća. Stalno pokušavaju da tim zamenama teza plasiraju nešto što će naneti štetu i „Namenskoj industriji“ i Srbiji, „Namenskoj industriji“ koja danas posluje ne neuporedivo bolje, nego prosto ne mogu da pronađem pridev da opišem unapređenje poslovanja „Namenske industrije“ u odnosu na neki raniji period, šta smo sve uspeli da podignemo. SDPR je podigao novu fabriku municije od tog novca koji zarađuje prodajom naoružanja, državna nova fabrika municije u Uziću. Mi ranije nismo mogli da okrečimo neku staru, ovi ljudi su podigli potpuno novu, apsolutno. Šta je sve kupljeno od tog novca? Koliko novca je SDPR uplatio u budžet Republike Srbije? Koliko je uložio u razvoj naoružanja oklopnih transportera, novog pešadijskog naoružanja, municije? To je neuporedivo. Taj novac potiče upravo od toga.
Normalno je da SDPR ima najbolju maržu, da najviše on zarađuje i da ima najpovoljnije cene i uvek je tako i bilo. Uvek je tako i bilo, samo se postavlja pitanje šta je proizvod o kome pričamo, odnosno šta su komponente? Da li taj proizvod ima komponente A ili B? Jedan koji leti ovoliko, onaj koji je leti onoliko, različita je cena, različit proizvod, a prodajete privatnoj i državnoj kompaniji po istoj ceni, jednoj lošiji, jednoj bolji proizvod, odnosno državnoj dajete suštinski po boljoj ceni. To treba da se objasni.
Treba da se objasni, dakle, ja hoću da se obratim javnosti, upravo po svim tim pitanjima koji se tiču sumnji na moguć sukob interesa, na moguću trgovinu uticajem, sve ono što su, ono što ja prepoznajem kao ozbiljne optužbe, ja nisam neozbiljan čovek, dakle, nikad u životu nisam pozvao nikoga, baš nikoga iz „Namenske industrije“ da mu kažem - e, vidi, primi ovog na sastanak. Ni to, ne daj Bože nešto više od toga. Sve dozvole koje su stizale u MUP, uredno davane državnim subjektima u treptaju oka, sve u skladu sa zakonom i propisima, baš zato što hoćemo da pokažemo odgovornost prema državi.
Naravno, ja hoću da pripremim sve da bih bio vrlo koncizan i precizan, hoću da govorim snagom argumenata, na svaki pojedinačni navod koji sam čuo u javnosti u prethodnih nekoliko nedelja hoću da odgovorim, hoću da pokažem kolika je besmislica u pitanju, iako znam da, politički gledano, kada ulazite u temu koju plasira neko da bi vam naneo štetu, to nikad ne ide u vašu korist, to je uvek šteta. Koliko god objašnjavali, širite temu u kojoj vi ispadate kao da ste radili nešto mutno i muljavo. Ali, osećam da je potrebno da se to zatvori, da se pokaže ljudima šta je istina.
Na kraju krajeva, neka to urade, ja hoću da to kažem zbog svoje savesti, zbog onog u šta ja verujem, a neka to urade i državni organi, neka to uradi tužilac, neka to uradi Agencija za borbu protiv korupcije, neka pokažu ljudima sve, neka ispitaju sve, i ko je gde zaposlen, i gde radi, i gde ne radi, i kakve veze ima, i da li nema, da li je jedno od tih preduzeća ikada poslovalo sa državom, pod kojim uslovima, kad, od kada, kad su prvi ugovori.
Ta firma o kojoj se priča postoji od devedesete godine, od devedesete godine. Ministarstvo Vuka Jeremića je uredno davalo svaki put saglasnost za izvoz naoružanja, kao i sva druga ministarstva u tom lancu u vreme kad su neki drugi bili na vlasti i tada je to bilo super, posle 2000. godine ne valja.
Ja tog čoveka, inače, nikad u životu nisam video, ne znam kako izgleda uopšte. I ja sam spreman za sve ovo što kažem da idem na poligraf u svakom trenutku i ako treba ne na naš, na strani, jer ja, stvarno, u tome ni na koji ružan način nisam učestvovao. A, sve se čini da bi se pokrilo faktički, da se kad radite nešto dobro, kad unapređujete rad MUP-a, ne valja, treba da se plasira nešto zato što to nekom ne odgovara. Kad idu neki politički izbori, dajte, uprljajte nekog da ne bi mogao da mi odgovori ili da ga držite stalno u toj vrsti priče.
Ja neću da sebi dozvolim, niti ću da dozvolim nekom drugom da iznosi laži ni o meni, ni o članovima moje porodice. Ja ću da se za to obratim sudu. Tužiću svakog ko to bude iznosio u javnosti, apsolutno, i goniću ga da pokažem narodu za sve te koji to tvrde da su lažovi.
To sam čuo i od mnogih ljudi i u ovoj sali kada se lagalo o njima, da su se uvek trudili da to poprave i da pokažu da ovako nešto neće da trpe i apsolutno ih podržavam, kad neko laže o vama, morate da se suprotstavite, naprosto, ne treba da ostavite laž da ostane laž.
Žao mi je što sam uzeo ovoliko vremena objašnjavajući ovo, ali uskoro, vrlo brzo očekujem da ću imati priliku da, ja se nadam za nekoliko dana, da mi neće trebati više, da sve to prikupimo, ono o čemu ja hoću da govorim, i da vrlo argumentovano pokažem da su sve te fascinantno izmišljene optužbe potpuna laž.

Samo zbog interesa javnosti, da bi ljudi razumeli, saglasnost za promet naoružanja ne daje MUP. Ministarstvo unutrašnjih poslova daje samo garanciju da će od mesta proizvodnje do mesta transporta ta pošiljka biti bezbedna i ništa više. To je jedina uloga MUP i naš sektor za vanredne situacije u slučaju nekog akcidenta, da li ćemo biti dovoljno sposobni da reagujemo i otklonimo moguće posledice u slučaju akcidenta da se nešto tom naoružanju dogodi. To je jedino što daje MUP.
Što se tiče dozvole nju daje Ministarstvo trgovine. Ono objedinjuje saglasnosti koje provere svi ostali, provere da li to oružanje ima „end usera“ koji je dozvoljen i sve ono ostalo što ide i tako se daje dozvola.
Dakle, što se mene lično tiče, ne mislim da MUP treba da ima neku ulogu u tome, meni kao ministru to je samo otežavajuće, u MUP-u postoji petočlana komisija, dakle to ne radi jedan čovek, petočlana komisija zaseda, odlučuje o svakom predmetu, ti ljudi se potpišu i odlučuju o tome vrlo transparentno, to su ljudi koji su radili u MUP-u pre nego što sam ja došao na ovo mesto. Prosto, to je procedura.
Što se tiče „Krušika“, pošto se stalno priča o tome da je „Krušik“ imao nekakve tobože gubitke, „Krušik“ nema gubitke. „Krušik“ ima lepu zaradu. I sve kompanije koje posluju u „Krušiku“, uglavnom su u značajnoj preplati da bi obezbedile kasnije naravno i kupovinu toga, i često vrlo ozbiljnim sredstvima plaća u „Krušiku“ unapred, što je osnovna praksa koja je, očigledno, država na pametan način uspostavila, jer što bi neko radio državnim novcem, neka plati svojim, da pokaže da ima svoj, pa onda tim novcem neka radi, neka izvozi.
Da li će biti uspešan u prodaji zavisi od toga da li je ta zemlja koju je kupio uspešno, odnosno da li ona može da nešto plati ili ne, to je roba koja se nalazi na tržištu, na kraju krajeva i berzanska roba. Nije ista cena ni iz dana u dan. Da li ima negde više potreba, manje potreba, nema potreba, naravno da pada cena, niko vam ne traži. Ako ima velike potražnje cena skače, kao i sve ostalo, kao i sve drugo. Pa, ne možete da odredite ni cenu maline, kakva će biti svake godine, zavisi od ponude, potražnje, nivoa proizvodnje. Kad mi proizvedemo više, kad imamo kvalitetniji proizvod, i on je skuplji.
Dakle, što se „Krušika“ tiče, „Krušik“ stoji mnogo bolje, nego što je ovde stajao ranije. Mnogo, neuporedivo bolje, to je ono što može da se vidi iz svih podataka.
Na kraju krajeva, nadležne državne institucije proveravaju rad, kao što je DRI, proveravaju rad, a Ministarstvo odbrane kontroliše rad vezan za zakonitost u radu i vezanost za uspehe u fiskalnom smislu „Krušika“ i svih drugih fabrika namenske proizvodnje.
Dakle, u tom smislu, vrlo je jasno pokazati da… Shvatam da kad se ponovi sto puta u javnosti, kada ljudi izgovaraju to i kažu – hajde da vidimo kakvi su to gubici u „Krušiku“, a vi kažete sto puta ne da nema gubitke, ima profit i onda neko kaže opet – hajde da vidimo gubitke u „Krušiku“ i onda se reč „gubici“ proteže i onda ljudi počinju da kažu – čekajte, pa u tom „Krušiku“ postoje neki gubici. Pa, nema gubitaka. Bili su do 2012. godine, sad ih nema. Dakle, mnogo je bolje stanje u „Krušiku“ i to je dobro. Naravno, da li su sve fabrike u namenskom, u istom stanju? Nisu. Ima onih kojih imaju toliko zastarelu tehnologiju, jer po 50, 60 godine se od tehnologije ništa nije menjalo, i njihova sposobnost da budu konkurenti na tržištu je manja.
Nažalost, kada imate mašine koje su zastarele, koje ne mogu da proizvedu po istoj toj ceni koliko može neka Italiji, Francuska, Nemačka, Engleska ili Rusija, prosto, onda smo u inferiornom položaju. Za neke proizvode SDPR je napravio fabriku, municiju, uzećemo koju pravi veliki asortiman različite municije. Ja mislim da ćemo sa tom fabrikom imati mogućnost da budemo vrlo konkurentni. To nije jedina fabrika municije koju imamo, znači, imali smo potrebe da proizvedemo još jednu, što je super za zemlju.
Dakle, što se tiče ostalih pitanja koje ste pokrenuli, dakle, nama je u interesu da sarađujemo sa svima, jer kad neko ima, to vam je kao kod kršenja zakona, ako nema zakona koji nešto sankcioniše, da li će time ljudi biti destimulisani da krše? Neće, samo će biti faktički nekažnjeni. Tako i ovo. Mi imamo saradnju sa svim zemljama sveta. Ako ne napravimo sporazum o saradnji, samo mi nećemo, naša strana neće imati informacije, to njih neće sprečiti ako imaju neku zlu nameru bilo koje zemlje da prema nama nastupe agresivno i da to rade.
Kad imate definisanu saradnju onda kada tražite određeni podatak i oni vam ga daju ili vam ga ne daju, ili vam daju pogrešan, vi onda imate mehanizme zbog čega imate pravo kasnije da kažete – na osnovu toga mi smo tražili, nismo dobili. Dosada, stvarno ne mogu da kažem da smo i sa jednom zemljom imali tu vrstu problema.
Štose tiče svih ostalih, naravno da naša bezbednosna služba i te kako vodi računa ko deluje u našoj zemlji i naravno ko su oni čije delovanje prevazilazi okvire onog što je prihvaćeno normalno i što je međunarodnim standardima ustanovljeno. Na kraju krajeva, imali smo i privođenja onih koji su sarađivali sa stranim službama mimo zakona i mimo propisa i na kraju krajeva, to jeste posao BIA koja će na to, ja se nadam, nastaviti vrlo uspešno da radim u budućnosti.

Vidim ja da je gospodin Mirčić zabrinut za Evropu. Vidim da ga to naročito brine. Dobro, u nekim godinama čovek postane evrofil. Nije to čudno, bilo je tu i drugih.
Ali, ono što je meni važno da vam kažem što se „Krušika“ tiče, daću vam samo jedan podatak. U 2013 godini, kada je počela konsolidacija „Krušika“, znači to je jedna od godina u kojoj nije bio izuzetno loš, „Krušik“ je u budžet Republike Srbije uplatio 228 miliona dinara. U 2018. godini „Krušik“ je platio 1,497 milijardi dinara. To vam pokazuje koliko je napredovalo to preduzeće, a da je loše radilo, kako bi moglo da ostvari ovakvu vrstu plasmana, kako bi moglo da ostvari ovakvu vrstu pozitivnog poslovanja?
Inače, nivo investicija, dakle, broj zaposlenih danas je 3.231 bilo je 1.264 zaposlenih 2013. godine, koja nije bila njegova najlošija godina. Dajem samo poređenje o broju zaposlenih, a i pored povećanog broja zaposlenih gde ide i značajno veći utrošak za plate koje su veće nego što su bile, „Krušik“ proizvodi mnogo više i uplaćuje mnogo više Republici Srbiji.
Zato vam kažem, ja vašu raspravu, za razliku od gospođe Radete, smatram zlonamernom zato što vi pokušavate da ovo predstavite kao da se nešto radilo što je, iako sam lepo izneo sve argumente koje vam pokazujem, ne da nije bilo nekih radnji koje su protivzakonite, već namerno plasira aferu koja se stalno prenebregava, stalno te činjenice se izbegavaju u kojima govorimo da se pomenu, odnosno stalno se izvrće i ponavlja se, koliko god puta da demantujete.
Kao što vi kažete, vi odlučujete da li neko ima pravo da iznosi podatke iz „Krušika“ ili nema. Ja sebi ne dajem to pravo, ali se pitam otkud vama? Ko ste vi da u ovoj zemlji kvalifikujete da li neko ima prava da iznosi podatke iz državnih firmi i to iz fabrika vojne proizvodnje? Vrlo opasna teza. Vrlo opasna teza da neko ima pravo da iznese pet godina unazad podatke koje nemaju veze ni sa ovom firmom, nemaju veze, sve do čega je mogao da se dočepa, pri čemu mu majka radi u privatnoj firmi drugog privatnog trgovca oružjem. Evo već kad me pitate. Ista ta majka ga je zaposlila desetak godina ranije na to radno mesto u svom sektoru gde je ona bila direktor. Pa i njegovu nevenčanu suprugu. Kad je ona smenjena, on počeo da prikuplja podatke. Bilo bi interesantno da je prikupljao i dok mu je majka bila tu, ali izgleda, i to baš kad ona dobije otkaz u „Krušiku“, zaposli se sutradan kod ovog privatnog trgovca naoružanjem. Verovatno se nisu poznavali od ranije.
Ne znam, ali hoću da vam kažem da se ja ne osuđujem da kvalifikujem da li j e to ovo ili ono delo. Neka kaže tužilac, neka kaže da nema dela, neka sud oslobodi, neka ga kazni, neka urade šta god smatraju da treba, ali isto tako ne mogu da dozvolim da ljudi drugi kvalifikuju i unapred sve znaju i oni znaju da li je ovo kaže se, bilo je, video sam, čuo sam, jedan čovek mi reče.
Znate li šta sam ja sve čuo? Zamislite kada bih ja iznosio javno u skupštinskoj govornici, pričali su mi ljudi koji rade na drogama da su videli tog i tog kako diluje drogu. Ne znam da li je tačno, tako mi ljudi pričaju, a to su inspektori koji rade baš na drogama, ljudi koji su godinama u tome prisutni, kažu – nije najveći diler ali ozbiljan diler; pomaže.
(Milorad Mirčić: Ko? Kako se zove?)
Pa taj neko. Ne mogu to da kažem, kako bih to mogao da kažem? Zamislite bez dokaza da tako govorim, ministar unutrašnjih poslova. Neozbiljno bi bilo, kao i narodni poslanik. To nisu ozbiljne stvari, tako ozbiljni ljudi ne razgovaraju. Kad imate dokaze, predočite ih nadležnom državnom organu, on reaguje, sprovede se postupak i sud. Na kraju, ako dođe do suda, kaže da li je neko nešto uradio ili nije i tu se završava pravnosnažnom presudom.
Pošto sam već govorio o ovome mnogo puta, stvarno mislim da je besmisleno da kad god ko se javi za reč i ponovi temu da ja treba ponovo da kažem – uzmite stenograme, šta sam govorio prvi put, ostajem pri istom.
(Neđo Jovanović: Povreda Poslovnika.)

Samo jedno kratko zapažanje, dodatak ovome vezano za kablovske operatere. Ne ulazeći uopšte u to kakva je uređivačka politika bilo koje televizije ili pravo operatera da stavi ono što on misli da je na ovoj ili onoj poziciji, dolazimo do ključnog pitanja - kako je jedan kablovski operater došao do pozicije da ima 53% tržišta? Da li je to urađeno zakonito? Da li je to urađeno na način da se plati državi sve ono što treba da se plati, da ako se koristi mreža kablova određenih javnih preduzeća, recimo, u Beogradu, da li je to plaćeno građanima Beograda? Nije. Nije im plaćeno. Iskorišćena je ilegalno mreža kablova koja se prostire u Beogradu i drugim delovima Srbije, provučeni kablovi, a da od toga građani nisu dobili ni dinar, a trebali su da dobiju na osnovu korišćenja javnog resursa.
Još gore od toga, u ulazima gde postoji taj kablovski operater, obraćaju nam se građani, u velikom broju ulaza, a negde to čak ne znaju, se taj kablovski operater priključio na javno svetlo, na javnu struju, na struju od lifta i na takav način koristi javni resurs građana. Dakle, resurs građana koji žive u tim ulazima, šteti njima i na osnovu toga obezbeđuje sebi uticaj na tržištu.
Kad im se ti građani obrate, za šta postoje dopisi ljudi, i kažu im – ljudi, vi ste se priključili na našu struju, nećemo više da budete priključeni ilegalno na našu struju koju mi plaćamo, oni kažu pod A – ali, ako se mi budemo isključili, ako se budemo sklonili sa vaše struje, vi onda više nećete imati SBB i drugo, i da je to sa strane, mi tražimo da se vi svi potpišete u zgradi da to bude tako. Dakle, ilegalno smo se priključili, krademo vašu struju, ali postavljamo uslove pod kojima ćemo da prekinemo svoje ilegalno delovanje u velikom delu Beograda.
Tako se došlo do 53% uticaja, odnosno učešća u tržištu. Sve ovo ostalo je posledica, ali je suština kada se poštuje zakon da li se zakon primenjuje, da li to važi jednako za sve ili za neke ne važi, ne smeju da se pomenu, jer ćete onda biti linčovani zato što su se usudili da pomenete medijske imperije Šolaka i Đilasa, da li smete da pomenete njihova imena ili ne ili će neko da se iživljava nad vama.
Mi moramo da primenimo zakon i mi kroz zakon moramo da pokažemo da tržišna pravila utakmice važe za sve. Ako „Telekom“ kao najveći, kao državna kompanija mora da izmiruje sve svoje obaveze i na takav način učestvuje u utakmici, onda to moraju da urade i svi ostali. Hvala.

Nekako sam znao, kada pomenem Šolaka i Đilasa da odmah ide odgovor. Ne znam da li Đilas šalje SMS ili programirano unapred. Nema sumnje, nepogrešivo je, apsolutno je nepogrešivo. Ja sam spreman da trpim udarce i kao neko ko je nosilac javne funkcije, ali nažalost to se dešava svakom čoveku u Srbiji koji se usudi da stane protiv ove hobotnice, svako ko se suprotstavi toj vrsti kriminala. Sada ću vam reći zašto to i kažem.
Ovde kaže gospodin Vukadinović, pažljivo sam ga slušao, kaže ovde se vodi kampanja. Kada vi kažete da neko od njih krši zakon onda je to kampanja. Postavlja se pitanje, izvinite, šta nije tačno? Jesu li se protivzakonito priključivali? Jesu. Jesu li uzimali struju građana da priključe za svoje poslovne interese? Ne rade oni javni posao, nisu oni državna firma, nisu oni dom zdravlja, oni zarađuju ogroman novac na tome, protivzakonito, za račun svoje kompanije, a protiv interesa građana. Kada to kažete, vodi se kampanja protiv njih. Ne kažu, ne, izvinite, to nije tačno. Nismo se ljudima priključivali na struju za lift. Jesu se priključivali. I još uvek su priključeni. Veliki broj ljudi to čak i ne zna. I plaćaju njihove račune.
Ne kažu, da tačno je, tako smo napravili svoje poslovne imperije. Ne. Očekujem sada da će uskoro Đilas i Obradović da pokrenu jednu inicijativu da se zabrani da se promeni azbuka i da se izbaci slovo č, pošto Češka više ne sme da se spomene u Srbiji, pa bolje da izbacimo slovo č iz azbuke i da slučajno neko ne pomene Češku. Ćute svi ko zaliveni, ne samo Đilas i Obradović, nego i svi njihovi poslanici, svi oni iz Saveza za Srbiju, okreću glavu na drugu stranu. Ne sme da se izgovori reč Češka.
I kada postavite pitanje kako je Dragan Đilas zaradio svoje milijarde, milijarde dinara? Kako ih je zaradio? Jer nam je on govorio ovde, na svakom mestu, a bio je direktor Kancelarije predsednika Republike, ministar za nacionalno-investicioni plan, gradonačelnik Beograd, zamenik predsednika DS, vlasnik svih sekundi u Srbiji i komandant svih medija u Srbiji, što je rekla i pokojna Verica Barać. Ne kažem to ja. On je bio alfa i omega u tom režimu kojim je upravljao svim medijima, diktirao naslovne strane.
Imamo ljude iz te kompanije koji su u to vreme radili, i oni su spremni da o tome govore. Da su zvali po Đilasovom nalogu medije da im diktiraju naslove za sutra, da slučajno reč ne bude drugačije, ne daj bože. Kad ste mogli da izjavite kritiku protiv Dragana Đilasa u tom periodu? U kojim se to medijima mogla pojaviti kritika, u kojem? Recite mi jedan gde je mogla da se pojavi naslovna strana gde kaže Dragan Đilas, ne radi baš najbolje svoj posao, da ne kažem nešto oštrije. Kojim medijima? U koje vreme? U kojoj sekundi? Gde? Da nije mogla na RTS, gde su imali najpovoljnije ugovore pod navodnicima ali za sebe i svoju kompaniju, a protiv interesa Republike Srbije.
E, tako se steklo i onda je došla priča, zaradio sam te pare u Češkoj i došao sam ovde kao bogat čovek, onda ušao u politiku da pomognem našem narodu. Onda proverite, i kaže da budem vrlo precizan – kompanije „Krokus“, „Linea“, IMD Internacional. To su tri kompanije koje su Đilas i njemu blisko povezana lica osnovali u Češkoj u periodu dok je poslovao u Češkoj.
I sada, da vam ne čitam svaki detalj svega, na kraju sve te firme su prijavile dobit za sve godine poslovanja, kada saberete, od ukupno 74.000 evra za sve godine poslovanja, sveukupno, sve zajedno, da nije dinara potrošio, mogao je da donese u Srbiju za sve te godine 74.000 evra. E, od 74.000 evra, kako je Dragan Đilas došao do zvanično danas prijavljenih 25 miliona evra? To vam pričam o zvanično prijavljenom novcu, direktno povezanim za njegovo ime, nekretnine, kompanije i da kažem lica koja su direktno pod njegovom upravom, to neće nikada da objasni građanima Srbije. Tu imate apsolutnu medijsku tišinu.
I kada pokrenete to pitanje, dobijete najgoru moguću kampanju, to vas provlače kroz blato od jutra do mraka, jer ne smete da postavite pitanje odakle Đilasu novac i zašto je lagao 6da je milioner postao u Češkoj kada smo utvrdili da je sve apsolutna laž. Kada smo utvrdili da je novac iz Češke laž, od tog trenutka više niko ne sme da izgovori reč Češka. Možete da ih pitate kad god hoćete. Što kaže gospodin Vukadinović, ne slon, mamut je u sobi, ali tog mamuta više ni gospodin Vukadinović ne sme da pomene, ne Češku, ne ove tri kompanije, ne daj bože da se pita kako je moguće da je neko dok je bio na svim ovim funkcijama, imao sve vreme kompanije, na koje je kako on kaže preneo je upravljačka prava. Pa šta to znači?
Vi osnujete kompaniju, date da to vodi neki direktor i vi ste od tog trenutka, kao nemate nikakve veze sa tim, a te kompanije valjda dobijaju poslove što je direktor lep i dobro je doručkovao to jutro. Pa ne, dobijate zato što vam je šef, odnosno vlasnik kompanije, politički moćnik, koji upravlja zemljom, zato dobija. Onda kada te kompanije za godine u kojima posluju povećaju abnormalno svoje bogatstvo, 18 milijardi dinara je prošlo samo kroz te kompanije za vreme vlasti Dragana Đilasa, 18 milijardi dinara. Ljudi nezamisliv novac, nezamisliv novac.
Zahvaljujući vlast, ne zahvaljujući tome što su to bile jedine i dobre kompanije. Otkrijemo sledeću stvar, otkrijemo da je samo mali "M-tel" Republike Srpske, a da ljudi ne misle da je to neka kompanija Republike Srpske, to je srpska kompanija, to je kompanija ćerka firme "Telekoma" koja posluje u Republici Srpskoj.
Taj "Telekom" Republike Srbije" sa Đilasovim firmama u samo kratkom periodu od tri godine ima 30 miliona evra prometa u "Media baingu" i u raznim marketinškim promocijama, koje je plaćao Đilasovim firmama. Samo "M-tel" Republike Srpske 30 miliona evra. Ljudi, pa gde je RTS, gde je "Telekom Srbija"? Ima i ćerci firmi "Telekoma" u Crnoj Gori i to je samo jedan deo posla. Gde su sve one kompanije koje su radile ovde sa RTS rijalitije. Čovek je osnovao rijalite u Srbiji, imao je licence za sve rijalitije. On nam je doveo "Velikog brata", on nam je doneo "48 sati svadba", ženi se, ne oženi se, kako su se već zvali. To su sve bili rijaliti koje je Đilas plasirao u ovoj zemlji i ozbiljno zaradio na tome. Valjda su njegovu kompaniju izabrali zato što je bila najbolja. Pobedila na tenderu. Uveren sam da je moralo biti tako.
Kada to pomenete, dobijete blato u lice i bezveze, koliko god morali da se branite, demantujem ja, izađe fakultet, pokažu ljudi dokumentaciju, dozvole da dođu mediji sa snime izveštaje sa svakog ispita, sa polaganja, sa imena domaćih profesora, sve to uradite i laž se nastavlja. Ja vam to kažem, ne nameravam da odustanem od borbe za zakonitost u Srbiji. Ja lično i MUP insistiraćemo na rasvetljavanju svih malverzacija koje su se događale u ovoj zemlji.
Zašto oni pokušavaju da se vrate na vlast? Pokušavaju da se vrate na vlast, jer više to ne može. Danas nemate te firme, imate medije koji mogu da pišu o kome god. Šta pišu o Aleksandru Vučiću, o njegovoj porodici, o mojoj porodici, o Ani Brnabić, o ljudima koji su njoj bliski, o svima nama, gde ste to mogli od 2008. do 2012. godine.
Bio sam predsednik Gradskog odbora stranke kojoj pripadam u tom periodu, "Studio B" u to vreme je bio državna televizija, televizija koju su plaćali svi građani Beograda, javni servis. Znate li koliko puta sam gostovao za četiri godine kao predsednik Gradskog odbora najveće opozicione stranke na "Studiju B", koji ni tada, ne mogu da kažem da je imao neku preveliku gledanost? Nula puta. Dobio sam jedan termin u obaveznom predstavljanju stranaka za izbore 2012. godine. tada sam bio kao gost, jer je to zakon propisao pa su morali da me pozovu. Nula puta, nisu moju izjavu hteli da prenesu. Javni servis "Studio B" pod direktnom palicom Dragana Đilasa.
Mogao je bar trik da napravi, da nas zove jednom u tri meseca, pa da kaže – evo, dao sam vam 20 minuta, jednom u tri meseca, malo li je. Nula puta. To su ljudi koji su upravljali našim životima, to su ljudi koji su partijski postavljali sudije i tužioce, razmišljajući o vremenu posle vlasti.
Imate, videli ste svuda, javno su dostupni oni dokumenti iz opštinskih odbora DS, direktno pod Đilasom, Tadićem, Đelićem, svima onima koji su nam vrlo lepo radili ekonomiju , o čemu bih mogao da pričam satima. Ti ljudi su pisali – ovo je tužilac koji je povoljan po mišljenje Opštinskog odbora DS, njega izaberite. Ovo je sudija, izaberite njega. Da bi oni došli 2014. ili 2015. godine da kažu – pa, ako smo nešto radili, što nas niste tužili? Ko da vas tuži? Sa kojim tužiocima, sa kojim sudijama?
Danas se mnogi tresu od pomena Đilasovog imena, Jeremića, sa njegovim Patrikom Hoom. Znate, Patrik Ho bude osumnjičen za najviši stepen korupcije i misli da smo ga zaboravili. Vidite, ljudi misle da smo zaboravili Patrika Hoa. Nismo zaboravili Patrika Hoa i vratićemo se na temu Patrika Hoa.
Dakle, Patrik Ho, sa drugim čovekom, budu obojica osumnjičeni, jedan za davanje, jedan za primanje mita, najviši oblici korupcije, a čovek koji im je bio posrednik, Vuk Jeremić, treba da bude aboliran. Kako je to moguće? Kako je to moguće da je sasvim u redu da uzme novac za to, da njih dvojica budu osumnjičeni u velikoj kriminalnoj aferi, da budu osuđeni za to, a on koji je posredovao u kriminalu da uzme novac za to i da je to čisto? Ja to ne razumem. Ja ne razumem da li je to moral za koji se zalažu? Ili će da kažu, što se morala tiče, pa znate već šta ide dalje.
Ali, ono što je očigledna istina, da ne postoji način da pomenete ime Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Šolaka, Boška Obradovića, a da vam se čitava kampanja ne sruči na glavu i besmisleno je, šta god vi da odgovarate, jer oni samo nastavljaju dalje. Ali, neće da odgovore na Češku, neće da odgovore na milione, neće da vam kažu odakle novac. Neće da vam to kažu, jer taj novac je stečen političkim uticajem, za vreme vlasti. Tako je stečen, tako su te kompanije poslovale. To ne sme da se pomene. Ne sme da se pomene RTS, ne sme da se pomene „Telekom“, ne smeju da se pomenu ti ugovori koje su oni imali, zato što su izvlačili novac u vreme svoje vlasti, poslujući sa državnim preduzećima. Pa, jel nas Đilas ubeđivao kako nije imao ni jednog državnog klijenta? Jel nas ubeđivao to? Samo sa „M-tel“ Republike Srpske 30 miliona evra. Ljudi, pa to je ogroman novac za samo par godina.
Kada otkrijete to, što da neće, neću da pominjem druge televizije, pošto mene ti uređivački programi i kako će oni to da rade, uređivanje njihovog programa, ne zanima. Što, da nisu imali specijalne emisije o tome? Da se nije neki istraživački novinar zainteresovao da pita – izvinite, izneli su neki ljudi informacije, dajte da vidimo, malo je čudno, dok ste bili u vlasti, dok ste bili ministar, da baš vaše firme ostvare toliku dobit, malo je čudno. Ne, ti istraživački novinari se za to neće zainteresovati. Ne daj Bože da se pomene, mislim da Đilas lupa packe ko pomene slovo „č“, odmah ide vaspitno–popravna. Dakle, nema šanse, ni iz njihovih redova niko ne sme.
Kada pomenete Češku, oni svi vidi, ti si na konferenciji za štampu, svi gledaju gore, imaju komandu u koji ugao moraju da pogledaju, ne smeju da obore pogled. Nema, slovo „č“ se izbacuje, očekujem tu sledeću inicijativu da se „č“ izbacuje i da više nema uopšte potrebe da se koristi u našem jeziku.
Dakle, istražićemo sve i ono tamo gde su menjali zakone. Nažalost, pitaju me ljudi u Srbiji – kako je moguće da je bila tako velika pljačka građana Srbije, privatizacije koje su bile pljačkaške, najgore na svetu? Kako je moguće da je to sve urađeno? Urađeno je, svedoci smo svi toga. Za razliku od ovog vremena, kada taj neki Aleksandar Vučić i Vlada Srbije otvaraju mnoge fabrike, kada je nezaposlenost sa 26%, koliko smo je zatekli, došla na ispod 11%, kada imamo danas suficit u budžetu, kada ljudi rade.
Pitaju me – kako je moguće da su ti ljudi sve to pljačkali i da manje-više te krupne ribe nisu odgovarale? Zato što su donosili zakone, nažalost, koji su to omogućavali. Donosili su zakone u kojima je pljačka bila legalizovana, gde su faktički privatizacije rađene na način da vi faktički uđete u posed firme koju privatizujete i da ne morate da ispunite privatizacionu obavezu, uništite firmu, a onda se samo povučete i raskinete odgovor i državi vratite ljušturu, vratite joj ništa, razvalinu, itd. Tako je bilo moguće.
Danas, ti ljudi se smeškaju, stoje sa strane. U redu je što je uzeo 30 miliona od „M-tela“ Republike Srpske, to je njemu pripadalo, jer on je ipak bio najbolji. Zamislite da neko iz ove Vlade ima firmu koja se bavi prodajom sekundi, uticajem na medije i da kaže – preneo sam upravljačka prava, nisam ja, ali ja nemam ništa sa tim, ja sam samo vlasnik, ja samo uzimam pare. I, da ta firma, recimo, sa „Telekom-om“ ima danas ugovor na 30 miliona. Mislite li da bi taj mogao da preživi? Pa, obesili bi ga o prvu banderu, zaista. Ali, zaista ne bi mogao. U to vreme je moglo i u redu je.
U redu je što su oni mogli i u redu je kad Verica Barać napiše… Mislite da izveštaj Verice Barać, kad se pojavio 2011. godine, da je bio publikovan na nekoj televiziji, da su ga objavili na javnom servisu, na RTS-u, na „Studiju B“? Ja sam očekivao, Dragan Đilas kao veliki demokrata, pusti da „Studio B“ napravi specijalnu emisiju i kaže – ovo je skandalozno da predsednica Saveta za borbu protiv korupcije iznese tako teške optužbe, očekivao sam da možda u to vreme, gospodin Vukadinović, kaže – slon je u radnji, veliki slon, dajte da odgovorimo. Ne, tada nije moglo. Tada pitanje Draganu Đilasu, kao ni danas, mnogi ne smeju da postave.
Neki su nažalost od Đilasa dobijali batine kada su postavljali pitanja, a to je neka sledeća tema.
Nažalost, u jednom delu naše istorije, tim ljudima nije smelo da se kaže ništa, bili su gospodari naših života. Ono što sam video poslednje, iz saopštenja, shvatio sam konačno šta im najviše nedostaje. Sad sam konačno shvatio gde je najveća bol, a to je Miroslav Mišković. Vidim da nedostaje ljudima to vreme kada su zajednički upravljali Srbijom, vidimo koliko ga zdušno brane, kako pominju njegovo ime i kako pokušavaju da ga jednom kvazi pričom, znate to je ono, na mala vrata da pokušaju da relativizuju sve i da kažu u stvari kako je to sve politička neka igra. Njima je u stvari, uželeli su se Miškove kase. E, kad bi ponovo mogla da se vrate ta vremena i kasa, ja verujem da bi oni bili mnogo srećni, ali mislim da građani Srbije to još dugo neće dozvoliti. Hvala lepo.

Da ne ostane da smo ostali dužni odgovora na nekoliko pitanja, pre svega pitanje je vezano za ovo što se naziva omča.
Dakle, ljudi moraju da razumeju da se vode operativne obrade i kada država, a naravno da ima uvek onih koji žele da naškode interesima svoje države i da štite svoje interese i nije njima, tim određenim stranim službama i silama, nije njima u najboljem interesu naš nacionalni interes već njihovi.
Kada se ti interesi ne poklope, naravno da postoji delovanje tih sila da ostvare svoje interese. Dokle će ići zavisi od mnogo faktora. Nismo imali samo jednom, javnost je o tome upoznata, imali smo hapšenje u ovoj zemlji stranih državljana kod kojih je pronađeno oružje, koji su ovde bili očigledno sa oružjem koje je brušeno, na kome nema serijskih brojeva i nisu sigurno dolazili u našu zemlju da se interesuju o GMO ili kako će najbolje da investiraju, nego su dolazili da počine neko teško krivično delo.
Ono što javnost mora da zna, o tome tužilaštva i bezbednosne službe vode računa, ne može se izlaziti u javnost ni sa preliminarnim rezultatima, ali ni sa rezultatima istrage koje su u toku, prosto tu postoje razlika, ljudi ne razumeju. Mi kada govorimo o istragama, mi govorimo o istragama koje su tužilački završene, koje imaju početak i kraj, gde su dokazi obezbeđeni i gde se ide u sledeću fazu krivičnog postupka.
Dok je to u istražnoj fazi, ne možete govoriti - e, da radimo ovo, ili ne radimo ovo, najbolje da obavestimo sve one koji su pod merama obrade državnih organa vezanih za potencijalni terorizam ili organizovani kriminal, da mi sagledamo vaš kriminal. Naravno da to ne možemo da uradimo.
Dakle, ono što jeste dobro, to je da bezbednosni aparat dobro funkcioniše, da Republika Srbija ima službe koje mogu da izađu na kraj sa organizovanim kriminalom, sa potencijalnim terorizmom i sa onima koji hoće da ugroze našu sigurnost.
Zahvaljujući tome, i naravno, pre svega ekonomskoj stabilnosti zemlje mi imamo mir u našoj zemlji, mi u našoj zemlji imamo stabilnost, imamo mogućnost da naša zemlja napreduje.
Hoću samo da kažem ljudima da imaju poverenje, da će državni organi svaku stvar istražiti do kraja i da će na kraju građani imati informaciju šta se dešavalo i kako se dešavalo.
Što se tiče drugog pitanja gospodina Vukadinovića, znate teško je uvek komentarisati izmišljene afere jer vi možete da ih fabrikujete na dnevnom nivou i onda očekujete da to neko komentariše. Ja razumem da vam se ne sviđam ja, ne sviđa vam se moj fakultet, ne sviđa vam se studijski program, ne sviđa vam se profesor sa fakulteta, džaba izađe i akademik Rakić kaže – da, od tada u skladu sa svim zakonima urađeno je sve u skladu sa zakonom.
Fakultet uradi najviše što je mogao. Otvori svoje arhive, pokaže vam svu dokumentaciju, dakle ne Indeks, nego vam pokaže zapisnike sa položenih ispita, prijave ispita i sve ostalo, ali to, naravno, nikada neće biti dovoljno. Zašto? Zato što onda bolje je da se govori o tome, nego da se govori o lopovluku i pljački. Ne može da se govori o Đilasovom novcu. Da se ne bi govorilo o Đilasovom novcu, kada pomenete Češku dobijete jednu aferu, kada pomenete nešto drugo dobićete drugu aferu.
Samo da se ne govori o tome i to je tema koja je prethodno nastala. Nije ova tema nastala juče, to je tema koja je nastala o kojoj se ne govori već godinama, o kojoj ne sme da se govori godina, ne sme da se govori o odnosima između RTS i Đilasovih kompanija. Prosto, ne sme da se govori o tome. Zašto? Pa, zato što je bilo sve regularno i čisto. Nije, nego da vidimo kako je to RTS, kome, po kojim uslovima davao te ugovore, da vidimo da li je to bilo u skladu sa zakonom, da vidimo kako je to i ko odlučio da ovima da ogromne milione evra, kao što je bilo 30 miliona evra u saradnji samo sa Telekomom.
Razumem zašto pokušavaju da pobegnu, a da se o tome ne govori, neće da govore o pljačkaškim privatizacijama. Neće da govore o tome kako da dođe do praćenja šestomesečne bebe. Znate, kad dođe do teme, svi beže, evo i ovaj heroj što neće da se javi, taj što je pratio bebu, sad se zabio u neku mišiju rupu, ne sme da mrdne, ne sme nos da promoli, ne znamo ni ko je, naći ćemo i ko je taj, ko je heroj koji se odlučio da prati šestomesečnu bebu. E, to je skandalozno.
Izvinite, da prate vašu šestomesečnu bebu, svako od vas u ovoj sali bio bi šokiran, osećao bi se uplašeno, osećao bi se užasno grozno, užasno bi se osećao u ovoj zemlji, u svakoj zemlji. Ali, nekima je to dozvoljeno i to rade sa sladostrašćem, izmišljaju stvari, fabrikuju ih, imaju fabriku za proizvodnju, svaki dan nešto novo. Opet da se ne govori o novcu, o onome što se dešavalo, kako su isisavane pare iz zemlje, jer u to vreme, 400.000 ljudi je ostalo bez posla, u to vreme su se zatvarale fabrike, nije bilo novih radnih mesta, tad se na satu merilo koliko smo gubili poslove na sat.
Razumem da to ne razume ovaj Obradović, on je i sa azbukom imao problem, on je stigao do „č“, tu je stao, ali ja razumem da ovi koji su ozbiljniji u tome, koji fabrikuju sve ovo, oni to rade upravo iz razloga da se ne bi pričalo o ovim temama, da se ne bi govorilo o tome kako je neko od toga da je prijavljivao, da je postao milijarder u Češkoj, doneo 74.000 evra iz Češke i onda postao multimilioner u Srbiji za vreme vršenja vlasti i za vreme dok je njegova stranka sve vreme bila na vlasti.
Nema odgovora na to pitanje, ne sme da se pokrene kao tema jer bi oni da se vrate na vlast. Oni bi da se vrate na vlast, ali ne da se vrate na vlast da bi nešto dobro uradili, jer to nisu uradili ni kad su bili na vlasti. Meni je stvarno smešno kada neko u čije vreme je minimalna plata u Srbiji bila toliko niska, da je bila skandalozna, da je prosečna plata bila 320 evra, minimalna plata, ukoliko se dobro sećam 159 evra. I, onda, ti ljudi kažu – Nedovoljno je sada. Sad nije dobro. Nije dobra prosečna plata od 462, 465, 467 evra, koja raste i, Bogu hvala, dobrim radom i predsednika Vlade imaćemo priliku da ponovo povećamo i plate i penzije. Nije dobro skoro 500 evra, ali bilo je dobro naših 300 evra - to vam kažem iz razloga što bilo ko u Srbiji, čini mi se, nema iluziju da kad bi se oni vratili na vlast da bi to nešto bilo dobro po građane, oni se na vlast vraćaju zbog sebe, zbog svoje kase i da ako bi mogli Miška ponovo vrate u igru, to bi bilo super.

Pre svega, kao što sve našli, i ovaj Milićev kada je pobegao u Kinu, posle onoga na Brankovom mostu, mislio je da ga nećemo naći, pa smo ga našli. Dovešćemo svakoga, svakoga ko se ogrešio o zakon, biće pod oštrim udarom države i država nema milosti za one koji prete ženama i deci na bilo koji način. Ni protiv narko dilera, ni protiv ovih nećemo pokazati nikada milost, pokazaćemo odlučnost, pokazaćemo poštovanje zakona.
Ovo se dogodilo danas i mi smo odmah reagovali. Mislim da su kolege već identifikovale o kome se radi. Videćemo odakle ti ljudi šalju.
Da bih građanima objasnio, nekada pretnje koje se upućuju internetom mogu da se pošalju van naše zemlje. Nekada se ta lica ne nalaze u našoj zemlji. Mi se nekada obraćamo, to sam razgovarao sa ljudima koji su me pitali kako to funkcioniše i zašto nekada to nije brže. Vi se obratite, recimo, kompanijama „Fejsbuku“ ili „Tviteru“, zavisi koja je platforma iskorišćena, i oni kažu – po našim pravilima ovo nije dovoljno za hitan odgovor o identifikaciji lica koje je uputilo tu pretnju. I tu ne možete ništa protiv kompanije. Mi onda putem našeg tužilaštva upućujemo zahtev za međunarodnu pravnu pomoć zemlji domaćinu gde se kompanija nalazi i ona pravnim putem, putem suda traži identifikaciju lica koje je uputilo pretnju. To nekada traje. Nažalost, kada se nešto nalazi mimo naše zemlje, nemamo mnogo mehanizama da mi utičemo na brzinu. Kada se nalazi u našoj zemlji, naravno da je neuporedivo brže. Naravno, identifikujemo sve.
Ne interesuje nas kome se preti, pošto sam to slušao od nekih u našoj javnosti – e, za ove reagujete, a za ove ne reagujete. Ne. Reagujemo za sve, apsolutno za sve. Kada je pretnja, kada ugrožava nečiju bezbednost, reagujemo, policija hapsi. Predajemo tužilaštvu, sudovi procesuiraju.
Ono što jeste tačno je da smo nekada imali situaciju da sudovi puštaju. Lično sam govorio o tome, ne mogu da se mešam u rad suda, to je nezavisna grana vlasti. Oni rade onako kako misle da treba i to potpuno poštujem. Ja sam ih samo molio da uvek uzmu u obzir društvenu opasnost kada uhvatimo nekoga sa oružjem, kada ga uhvatimo sa drogom, kakvu poruku mi šaljemo našoj deci ako tom ne odredimo zadržavanje, ako ga pustimo da se brani sa slobode? Zašto? Nađeno mu brušeno oružje, pa šta je krenuo sa tim oružjem na pijacu? Krenuo je nekoga da ubije. Tog treba da zadržimo. Prvo, zakon je tu veoma oštar, od dve do 12 godina može da dobije taj za nelegalno nošenje oružja. Hajde da mu ne damo baš uslovnu kaznu i onu nanogicu i takve stvari. Hajde da mu odredimo nekada šest godina, sedam, deset, nek sudija odredi, ali nemojte da mu dajemo uvek minimum. Dajte mu ozbiljnu kaznu, onda kriminalci više neće nositi ilegalno oružje. Plašiće se ruke zakona.
Ja vas tu potpuno razumem i slažem se. Vi znate da je moj stav isti takav. Nekada policija uhapsi nekoga, sud ga pusti da se brani sa slobode. Ti procesi onda traju godinama i ljudi imaju osećaj, utisak da se tu u stvari ništa nije desilo. Nema veze, dođe presuda za pet godina, ljudi su već zaboravili. Njima je u onom momentu, rekli – vi ga uhapsili, on je pušten. Ljudi ne shvataju da pritvor nije krivična sankcija, samo mera obezbeđenja tog osumnjičenog u krivičnom postupku da sprečimo da utiče na svedoke, da ponovi izvršenje krivičnog dela ili da napusti zemlju.
Međutim, utisak javnosti je uvek loš kada nekome ne odredite pritvor. To je nešto na šta policija ne može da utiče. Mi se trudimo da obezbedimo najkvalitetnije dokaze i tako ćemo raditi.
Što se tiče ovog slučaja, potpuno se slažem, monstruozno je. Mi smo uspeli da u zonama škola, da radom sa decom, nastavom, preventivnim delovanjem, represivnim delovanjem, da štitimo više našu decu i u sajber prostoru i u realnom svetu i od droge i od svega i uvek smo posebno osetljivi kada se radi o napadima na decu.
Ovo je bio slučaj, i upravo zato smo se odlučili, iz dva razloga, reći ću vam koji su, za raspisivanje novčane nagrade. Pre svega, radi se o nečemu što je do sada relativno nezabeleženo u našoj zemlji, da se neko usudi da prati majku sa šestomesečnom bebom. Ne znam kako ne razmišlja da toj ženi može da napravi stres, može da joj učini zlo samim tim što će ona da vidi da je neko prati, neki nepoznati ljudi se vrzmaju, presreću je tamo, što je monstruozno.
Znate, postoji jedna fina razlika, ne možete vi pod plaštom istraživačkog novinarstva da uradite sve, ne može tako, to je prosto nemoguće. Zna se kako se to radi. Plasiralo se hiljade afera, svi oni koji su dolazili da proveravaju i u službama bezbednosti znaju, ne može bez sudskog naloga. A, istraživački novinar sebi daje za pravo da presreće majku sa bebom, istraživački novinar pod navodnicima, mi još uvek ne znamo koje je ovo lice. Mi još uvek ne znamo koje je ovo lice, jer očigledno svi prikrivaju identitet ovog lica.
Međutim, šta postoji mogućnost? Postoji mogućnost da ovo lice nije iz naše zemlje, da nije naš državljanin, da je državljanin jedne od susednih država. Zato smo se odlučili i raspisivanje nagrade, jer naprosto, on ako se prikrije u toj od tih zemalja, mi na osnovu naših baza, podataka i svega onog možda nećemo imati takvo lice u bazi podataka i možda nećemo znati ko je. Dođe vam neko npr. iz Bugarske, dođe vam neko iz Crne Gore ili BiH, vi nemate to lice u bazi podataka.
Znači, iz ta dva razloga smo se opredelili za novčanu nagradu, što ne znači da policija ne radi paralelno. Dakle, nismo se mi oslonili na to, dali smo poziv za nagradu, pa ako se neko javi. Ne, mi radimo, ali smo želeli da upravo tim signalom pojačamo šansu da brzo dođemo do identiteta tog lica i da pokažemo da pravda može da se primeni, da vidimo zašto je to radio i za čiji račun, zašto je pratio tu ženu sa bebom, ko mu je rekao da to radi i šta je bio cilj, šta je bila namera, pogotovo što se radi o osobi koja nije javna ličnost, koja isto ima i svoja prava, koja ima pravo na bezbednost, na privatnost i sve ostalo.
To je nešto što moramo da pokažemo našoj javnosti, da takve stvari nisu dozvoljene. I tu podržavam i Narodnu skupštinu i sve poslanike koji se za to bore, da pokažemo da Srbija jeste sigurno mesto za život, kao što i jeste, kada pogledate statistiku, kada pitate strance. Kažem – nemojte da pitate nas, pitajte strance koji žive u Beogradu kako se osećaju u svojim zemljama, što se tiče bezbednosti, kako se osećaju u Beogradu, da li neko može u dva ili tri noću da šeta Beogradom i da li strahuje od bilo čega. Ja vam sada kažem odgovorno – ne strahuju ljudi. Potpuno su opušteni, normalni, šetaju.
Imamo zaista mali broj krivičnih dela koji se izvrše, pogotovo mali broj protiv života i tela. Ozbiljno smo napredovali u tome i policija i tužilaštvo svakog dana rade na unapređenju i tehničkih i personalnih kapaciteta da budemo sposobniji da se sa tim borimo i imamo dobre rezultate, ali to, naravno, ne znači da smo u potpunosti zadovoljni. Ja ću biti zadovoljan kada ne budemo imali izvršeno ni jedno krivično delo. Naravno, da li je to realno moguće, ne znam, ali ćemo se truditi da taj broj bude što bolji.
Obećavam, ove pretnje predsedniku Republike, odnosno njegovoj deci, monstruozne pretnje, ovo što je izrečeno i protiv njegovog sina i ćerke, apsolutno ćemo dovesti do kraja. Ja mislim da već imamo identitet lica koje je to učinilo, ali sačekaćemo kraj istrage, da kažem, da tužilaštvo završi taj posao. Videćemo da li ćemo dobiti brz odgovor od „Tvitera“ i da na osnovu toga nedvosmisleno imamo formalno-pravni osnov za ulazak u prostorije, obezbeđivanje dokaza i privođenje. Vrlo brzo očekujemo da ćemo takvu stvar moći da realizujemo. Naprosto, hoću da pozovem ljude.
Zašto se to dešavalo? Dešavalo zbog ovog govora mržnje. Dešavalo se zbog toga što i Đilas i Jeremić i Obradović svakog dana ne propuštaju da satanizuju i Aleksandra Vučića i svakog ko im se suprotstavi. I satanizacijom tih ljudi, u ovom slučaju predsednika Republike i njegove porodice, vi faktički dajete ljudima jednu vrstu podstreka da mogu da urade neko zlo.
Naravno, onda odmah ide kontra spin. Kada to kažete, oni odmah kažu kontra spin – e, mi smo ugroženi, i onda konferencije za štampu, dešavaju nam se užasi. Nikome dlaka s glave nije falila, ni u jednom trenutku. Tamo gde su se dešavala krivična dela, hapsili smo odmah, završavali posao. Nedozvoljeno je napasti bilo koga u ovoj zemlji, nedozvoljeno je pretiti. I odmah smo hapsili, pokazali da država stoji iza toga, apsolutno, da stoji iza vladavine prava.
Ono što jeste važno, važno je da uputimo građanima Srbije - vi imate pravo na različito mišljenje, ovo je demokratsko društvo, demokratska zemlja. Imate pravo da razmišljate o čemu god hoćete i kako god hoćete. Ali, molim vas, zaboravite nasilje. Nasilje u ovoj zemlji nikome nije dozvoljeno. Zaboravite nasilje, zaboravite pretnje. Probajte idejama da se izborite za glasove.
To što nekima ne ide, prosto, neće ih narod. Pa, šta treba, da uzmu na ulici da nas sve pobiju da bi došli na vlast? To ne može.
Izađite, ljudi, na izbore. Kao što je rekao gospodin Dačić, neki neće na izbore ni po koju cenu, jer će na izborima da dobiju kao u Lučanima, ispod 10%, ispod dvocifrenog broja. Onda ne mogu da objasne, znate, to je problem. Ako Đilas i ovi izađu na izbore i dobiju 9%, 8%, tu cela priča o tome kako iza njih stoji ceo narod i kako su oni većina pada u vodu. I za njih je politički oportuno samo da ne izađu na izbore. Oni zato guraju u bojkot, jer kada ne izađu na izbore, onda ostavljaju iluziju – e, da smo mi izašli.
Znate i sami, na izbore u Srbiji izađe između 53%, 54% i 56%, 57% građana, uvek, unazad 100 godina. Nikad nije izašlo 90% na izbore. Nikada. Vi onda imate, naravno, iluziju i kažete – jeste, ali, evo, 30, ne znam, 40 i par posto ljudi, 43%, 44% ljudi nije izašlo na izbore, a to su sve naši, naravno, što je besmislica. Mi svi znamo da je besmislica, ali to onda stvara iluziju kako tu ima neke političke snage. Kako da ima političke snage kad je jedina ideja mržnja i, druga, povratak na kasu, a nijedna nije baš inspirativna za građana da glasa vas. Nijedna.
Pošto je to tako, onda jedina priča koju oni mogu da sprovedu je da ih nema, jer ovde u Skupštini bi morali da razgovaraju o temama u kojima su sami učestvovali, morali bi da odgovaraju na pitanja: zašto je bilo korupcije i zašto nas je EU označavala u vreme njihove vlasti kao jednu od najkorumpiranijih zemalja, zašto su one 24, od 224, privatizacije označene kao užas Evrope, kako su sprovede u njihovo vreme, zašto ništa nisu radili po tom pitanju, zašto su fizički likvidirali pripadnika opozicije Ranka Panića na protestu opozicije, jel to bila vladavina prava i poštovanje demokratije, zašto su išli na to da kontrolišu sve medije?
Zašto da odgovaraju na ta pitanja? Mnogo je lakše da ne dođu. Nema dolaska, nema na izbore, dođu ovde, jedna konferencija za štampu, onda odu na neku od ovih ekskluzivnih destinacija, sad je leto, oni moraju ljudi na brodove, na jahte, na ostrva, po raznim gradovima da obiđu sve svoje nekretnine koje imaju, da provetre, da se tu prašina ne skuplja i, naravno, onda se vrate posle pet dana, preplanuli, opet jedna konferencija za štampu. To je taj naporni rad za građane.
Neko mora za to vreme da se suoči sa svim problemima koje su nam oni ostavili. Bogu hvala, zemlja je uradila mnogo. Ova Vlada i predsednik uradili su mnogo za ovu zemlju. Prethodna Vlada, koju je vodio Aleksandar Vučić, i ova Vlada radili su na tome da smanjimo, prvo da se izvučemo iz ponora u koji su nas gurnuli da smo došli do toga da možda ne možemo da isplatimo plate i penzije, do toga da danas imamo, ne neuporedivo više, nego zaista najveći rast od svih zemalja koje su u našem regionu, ubedljivo najveći, imamo najviše smanjenje stope nezaposlenosti, da smo uspeli da povećamo uposlenost, što je mnogo značajnije, i da i dalje budemo atraktivni za investitore, da se ovde takmičimo ko će da dovede više fabrika, ko će da otvori više radnih mesta. To i jeste naš posao.
Hoću da se zahvalim poslanicima Narodne skupštine, jer bez vaše podrške, ne samo formalne, nego i suštinske, bez donošenja dobrih i kvalitetnih zakona, bez ozbiljnog rada na tome da stvaramo ugled zemlje, zajedno sa predsednikom i sa Vladom, mi u ovome ne bi mogli da uspemo. Hvala vam još jednom.

Hvala.
Što se tiče vašeg prvog pitanja, istraga je pokrenuta vezano za te letke u Subotici, što jeste zaista uznemiravajuće i ne smemo da dozvolimo, pogotovo u sredinama koje jesu multinacionalne i multikonfesionalne, da dozvolimo bilo na bilo koji način sebi daje za pravo da može da ugrožava makar spokoj, a da ne kažem bezbednost građana koji su, da kažem, bilo koje veroispovesti ili nacije. Ja sam uveren da će policija u dogledno vreme doći do informacije ko je štampao letke, ko ih je distribuirao i ko je organizator te akcije.
Što se tiče saobraćajne nesreće u kojoj je kao posledica nesreće stradao Ernad Bakan iz Novog Pazara, koja se dogodila početkom marta u Zemunu, ja moram da vam kažem da ništa nije bilo pod velom tajne. Vidim na određenim društvenim mrežama ljudi pokušavaju, do toga da kažu – eto, ne zna se ništa. Sve se zna. Osoba koja je upravljala vozilom, koja je udarila pokojnog momka Ernada Bakana, se zaustavila nakon udarca na tom mestu. Ta osoba je sačekala patrolu policije, privedena tužilaštvu, napisana krivična prijava i odgovaraće pred sudom za svoj postupak.
Dakle, hoću da vas uverim da ništa nema da nije čisto. Čak ta osoba nije ni pokušala bekstvo sa lica mesta. U tom smislu je situacija je bilo potpuno čista.
Žao mi je što se dogodilo da je taj momak nakon saobraćajne nezgode, nekoliko dana kasnije, o čemu smo mi dodatno obavestili tužilaštvo, preminuo u bolnici i, da kažem, nismo izlazili sa nekom značajnijom informacijom u javnost, sem redovnog saopštenja, zato što je to u prvom momentu bila saobraćajna nezgoda gde su poznati svi učinioci, svi oni koji su učestvovali u tome i nije bilo bilo kakve potrebe da nešto značajnije kažemo, zato što sve se zna. Dakle, nema ništa nejasno, nije niko pobegao sa lica mesta.
Tako da, sve kamere, svi snimci, sve je tu, očevici, svedoci, ceo slučaj je tu, tako da očekujem da će i sud brzo uraditi svoj deo posla. Još jednom saučešće porodici Bakan. Zaista, ovo je užasna tragedija, ovo je užasna stvar koja se dogodila. To je još jedan apel koji stalno činimo vozačima, da moraju da razmišljaju o ljudima koji hodaju pored njih. Nažalost, izgubimo možda i najveći broj ljudi kroz saobraćajne nezgode u toku jedne godine. Gubimo ogroman biološki potencijal u čitavoj Srbiji. Važno je da i Narodna skupština učestvuje u tome, u stimulaciji mladih vozača da voze pristojno i normalno. Hvala.

Nažalost, moram da se složim u najvećem delu onoga što ste pitali. Kada ste pominjali upade Boška Obradovića u RIK, nakon toga, nažalost, u kancelariju predsednice parlamenta, imamo dva događaja koja su se dogodila u samoj zgradi parlamenta, i to je stvarno bila užasna stvar. To je pokazalo da određeni ljudi ne prezaju od bilo čega, pa ni od fizičkog nasilja ne bi li ostvarili neke svoje ciljeve. Nakon toga, ista ta grupacija organizovala je prebijanje dve novinarke TV „Pink“, što se sve dogodilo u relativno kratkom vremenskom periodu i pokazuje jednu nameru. Nakon toga, nažalost, pretnje silovanjem premijerke, napadi na žene na svakom koraku. Zaista jedna užasna atmosfera koju su uradili Boško Obradović, kao Đilasova produžena ruka, ali ne bih da aboliram ni Đilasa, ni Jeremića od odgovornosti zato što su izabrali nekoga ko će biti njihov glasnogovornik i ko će fizičkim nasiljem pokušavati, videli smo i u Lučanima da su napali ženu, opet ženu koja je građanka Lučana i koja je došla da glasa na izborima, opet u hodniku, u redu za glasanje napad na ženu.
Nažalost, to se ne prekida, to se ne prekida, jer taj šablon koji podrazumeva nasilje i naročito nasilje prema ženama, to je očigledno postao manir u kome neki ljudi smatraju da je potpuno dozvoljeno da se ponašaju i kako misle da vode politiku. Šta je problem? Problem je očigledno kada nema politike, kada nema programa. Ako vi ne možete ljudima da izađete Boško Obradović je vrlo jasno rekao da će da ukida fabrike, to smo svi čuli, dakle, on to i ne spori. On hoće da zatvara fabrike koje mi otvaramo. I, onda džaba gospodin Zukorlić pita kada ćete da otvarate fabrike, ako imate nekog u zemlji ko svaki dan preti investitorima, i baš investitorima iz Turske i kaže – ja ću doći ispred vaše fabrike, e, ovu ćemo fabriku da zatvorimo. Znate, to je užasna stvar, šta mi poručujemo ljudima koji hoće da ostave svoj novac u Srbiji, i s druge strane šta poručuju radnicima, ljudima koji žive od toga, ljudi koji idu tamo na posao da zarade svoju platu da žive pošteno od svog rada.
Dakle, taj koncept, prvo pljačkaških privatizacija, koje su nam razorile zemlju, razorile su nam zemlju, uništile su nam zemlju, dakle, neka priča ko šta hoće, ali kada pogledate slike preduzeća u kakvom su stanju ostavili Srbiju, šta su sve opljačkali, koliko stotina hiljada ljudi je ostalo bez posla, to je bio onaj sat koji je nažalost, u minutima merio koliko ljudi ostaje svakog dana bez posla. Mi brojimo koliko smo ljudi zaposlili. Oni su zavili mnoge porodice u crno, ali bukvalno tako.
Predsednik je danas razgovarao, imao sam prilike da pratim te razgovore sa ljudima koji su uzeli kredite u švajcarskim francima i koji vrlo jasno znaju, pošto je to najvećem broju bilo nešto malo 2006, 2007, 2008, u tim godinama. Niti ih je ko upozorio, a bili su stimulisani od strane te vlasti u kojoj su i Đilas i Đelić i Cvetković i Tadić i Vuk Jeremić, i svi ostali. Ta vlast im je rekla da je baš super da se zaduže u valuti za koju ne mogu da im objasne ni kakav će trend biti, koliko će ona jačati u odnosu na dinar, koliko će dinar devalvirati u odnosu na tu valutu, kako god hoćete, koliko su spremni da brane kurs dinara u odnosu na tu valutu, koliko su spremni da pomognu tom stanovništvu. I, te ljude, uzeo sam samo njih kao jednu kategoriju ljudi, i danas Aleksandar Vučić treba da rešava probleme koje mu je Đilas ostavio.
Kada smo došli na vlast u Gradu Beogradu 2014. godine, nije to bilo, ne znam kada, do 2014. godine Đilas je bio gradonačelnik, zatekli budžetski deficit od 20%, samo jedan pokazatelj, grad zadužen i njegova javna preduzeća zadužena. Gledam polemiku oko vrtića, u vreme kada je Đilas bio gradonačelnik 45 hiljada dece je imalo pravo da ide u vrtić, danas 75 hiljada dece. A, oni kažu kako su bili uspešni i dobri. Zadužili grad, duplo manje dece išlo u vrtiće, duplo manje. Dakle, nije to ljudi za 100, 200 ili za 1.000. U Đilasovo vreme 45.000, a sada 75.000. Plus što su nezakonito naplaćivali roditeljima veću cenu za negde oko 9.000 po detetu, što je grad kasnije na osnovu sudskih odluka, ispravno, u skladu sa Zakonom morao da vrati, ali te roditelje su oštetili tada kad im je bilo važno za njihovu decu, itd.
Naravno da je ta pljačkaška politika stvorila jedan deo tajkunske elite, da tako nazovemo, koja je naviknuta samo da bude na državnoj kasi. Vi kada vidite Boška, Đilasa, Vuka Jeremića, kada vidite grozničavu borbu da se vrate u fotelje, nisu to neki novi ljudi, to su ljudi koji su vedrili i oblačili u ovoj zemlji.
Đilas je došao 2004. godine na vlast, formalno postaje direktor Kancelarije predsednika republike, pa ministar za Nacionalni investicioni plan, dakle, bio je i član Vlade tada, da ljudi ne zabore i kažu da je bio samo gradonačelnik. Ne, radio je za predsednika republike direktno, pa bio član Vlade, pa onda gradonačelnik Beograda, od 2008. godine do 2014. godine.
Dakle, čovek koji je 10 punih godina obavljao funkcije i za tih 10 punih godina nam je govorio kako je svoj novac stekao u Češkoj, kako se tu obogatio, tim novcem došao kao bogat čovek u politiku, eto da nešto vrati svojoj zemlji. Onda shvatimo, kada su to Česi objavili, da su sve njegove kompanije, ukupno za sve vreme poslovanja Dragana Đilasa u Češkoj imale ukupnu dobit od 73.000 evra. Sve zajedno za sve godine, kumulativno sve firme.
Onda sam priznaje da ima 25 miliona evra, pobrojao je stanove, kompanije i sve ostalo, danas priznaje sam da ima 25 miliona. Meni se čini kada neko prizna da ima 25, da to radi da ne biste pitali dalje. Pošto izgleda da 25 nije baš prava cifra, samo ono što je bilo vidljivo kroz one firme koje su se direktno vodile na njega je bilo 18 milijardi dinara prometa u periodu dok je obavljao 10 godine ove funkcije.
O Jeremiću da ne pričam. Evo sada je Patrik Ho osuđen na tri godine zatvora, kako je moguće da neko ko učestvuje u posredovanju između dva čoveka koji obojica budu osuđeni za korupciju, a taj koji je posredovao u njihovoj korupciji bude divan, pošten, sjajan, moralan i ispravan čovek. Možda pravo ne može da ga osudi, ali nemojte samo da nam pričate kako se posredovali u korupciji između dvojice, a vi ste tu čisti, slučajno ste se tu našli. Bili na stotine sastanaka sa njima, što? Nije imao šta drugo da radi u to vreme. Znamo zašto, zato što su im gazde isplaćivale milion evra.
Onda prijavi da prima platu u određenim fondovima i da mu je to plata, a onda ljudi iz tih fondova kažu – ne, on ne radi kod nas. Onda se postavlja pitanje – odakle novac i kada ste to prijavili i zašto ste to prijavili, itd.
I imate Boška koji za njih premlaćuje ljude na ulici, koji se nada da će biti u poziciji da i on zahvati iz državne kase. Dakle, to je nažalost realnost. I sada kada me vi pitate, jeste Vlada bila trpeljiva, jeste policija bila trpeljiva, jesu ovi ljudi i hoću da se zahvalim svim policajcima koji su u prethodnom periodu izdržali ogromne pritiske, koji su izdržali to da stoje da ih pljuju, da laju na njih, da ih šutiraju, da ih gađaju kamenicama, flašama i svim ostalim, kao da su to neki tuđi ljudi, kao da su s Marsa došli. Ti policajci su naša deca, naša braća, očevi i majke, sestre, naši najbliži, naše komšije i naši prijatelji koji rade svoj posao. I oni su se iživljavali i svaku priliku koju imaju da se iživljavaju nad policijom, oni to rade, ali svaku iskoriste. Neverovatno.
Užasne stvari su se dešavale i hoću da se zahvalim policajcima što su zaista sve izdržali, jer znate, znam šta je cilj. Niko tu nije mali, svi razumemo sve, stavite kordon policajaca, neko ih pogodi flašom, pogodi ih kamenicom, isprovocirate reakciju policije da nekog uhapse, oni kažu evo je policijska brutalnost, evo policija partijska služi interesima. Onda svi ti isti sutra i neki policijski sindikati sa njima zajedno odu i kažu – mi se borimo za čestite policajce, a onda ih sutra prodaju za 12 sekundi, puste ih niz vodu.
Tako se ponašaju prema policajcima, tako se na kraju krajeva ponašaju i prema svojim ljudima, jer vi ako ne znate, pa ovi skupovi kao potpisnici onih koji policiji prijavljuju ove skupove, javljaju se neki mladi ljudi koji nisu ni Boško, ni Đilas, ni Jeremić, ni Borko Stefanović, niko od njih. Oni puštaju neke druge ljude da budu potpisnici toga i kada se desi krivično delo na tom skupu ili nastane materijalna šteta, u skladu sa Zakonom, odgovara onaj koji je prijavio skup, onaj koji je organizovao redarsku službu, a to je taj organizator skupa, onaj ko je vođa okupljanja.
Zakon je jasan. Sutra će oni da viču, reći će i Đilas i Jeremić i Bošković, ne, ne, uhapsite nas, nemojte njih, a znaju da ne može niko da ih uhapsi, jer oni nisu formalno-pravno odgovorni i zaklanjaju se iza tih ljudi.
Nažalost, to nasilje, zaklanjanje iza drugih, nasilje nad ženama, pljačkaška privatizacija, očigledno sve što nam nude. To je ono što imate kao jasnu ponudu. Ja sam im zahvalan što su vrlo jasno to ponudili, da građani Srbije znaju, sutra kada dođu izbori, kada zaokruže broj ispred njihovog imena šta dobijaju, da niko nema iluziju šta dobije kada glasa za njih. Pošto u ovom trenutku znaju kako stoje u svom narodu, ja sam siguran da oni razmišljaju samo o nekom fizičkom nasilju, ne bi li pokušali na takav način da podignu svoj rejting.
Da odgovorim na onaj deo vašeg pitanja, nećemo nikome dozvoliti nasilje, kako god se zvao i prezivao, šta god bio. Izbori u ovoj zemlji održaće se u skladu sa zakonom i Ustavom, onako kako je glasala ova Narodna skupština, a te izborne propise nismo čak donosili ni mi kao većina, doneti su pre čak, čini mi se, 12 godina.
Vi se sećate da su oni izborne uslove menjali pa i na lokalnu za grad Beograd, u poslednjem trenutku u predvečerje izbora nema više direktnih izbora da slučajno Vučić ne pobedi, sad imamo kad je Đilas trebao da se kandiduje, idemo na proporcionalni sistem. Menjali su izborne uslove za izbor za ovu Skupštinu, ništa nismo menjali. Kako su ga izabrali, mi smo ostavili sve tako, da mi ne menjamo uslove. Kako ste vi napravili, vaša većina, mi ćemo tako da idemo. Oni sad neće, jer vide da neće ljudi da glasaju za njih, ali to ne znači da će moći da tuku ni žene, neće moći da tuku ni ljude na ulici, neće moći da tuku, da bacaju kamenice, neće moći da se iživljavaju nad policajcima. Ja vas molim da poštena, pristojna i normalna Srbija, to nikada ne dozvoli. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, pojavljuju se, nažalost, već godinama razne lažne, zlonamerne, netačne spekulacije kako se navodno u pojedinim opštinama, pa je takav bio slučaj i sa gradom Beogradom kada su bili prethodni izbori, pojavljuje neki broj, ogroman broj ljudi koji se odnekuda doseljavaju kako bi promenili strukturu, kako bi bili novo glasačko biračko telo, kako bi ti ljudi promenili, pogotovo male opštine, odnose snaga i kako se sve to radi zakulisno, organizovano, kako je to neko orkestrirao i kako je to apsolutno precizna stvar, naravno, ne iznoseći nijednu informaciju, nijedan podatak, nijedan broj, upravo zato što se radi o potpunoj laži. To hoću da kažem zbog građana Srbije. Radi se, dakle, o potpunoj laži, laži koju su izricali ljudi i u izborima 2016. i 2017. godine, da kažem i 2018. godine, uvek oni koji su očekivali da će jako loše proći na izborima i onda se pravio alibi, pravila se čitava predstava koja treba da kaže – nismo mi izgubili što nas narod neće, nego smo mi izgubili jer se neko tamo naselio, pa su nas oni preglasali.
Ja ću vam pročitati u broj prvo za Lučane kako situacija stoji. Naime, i to ću da počnem od 2013. godine, da bi ljudi videli da se ne radi o incidentu, o jednoj godini, o jednom mesecu, i da vide kako to ide do ove godine i da vide kako se čak trend smanjenja broja ljudi u Lučanima, ja bih voleo da se broj stanovnika u Lučanima povećava, nažalost, broj stanovnika u Lučanima se iz godine u godinu smanjuje, a videćete i kako ide isti trend u smislu prijavljivanja građana.
Naime, 2013. godine se u Lučane doselilo 165 ljudi i to je 2013. godine bio apsolutno najveći broj ljudi koji se u jednoj godini doselio u Lučane u ovih šest godina – 165. Iste godine se iz Lučana iselilo 216 ljudi, po različitim osnovama. Godine 2014. u Lučane se doselilo 146 ljudi, a odselilo 259 ljudi i ovo je bio najveći broj ljudi koji se odselio iz Lučana u ovih šest godina. Godine 2015. doselilo se 111 ljudi, odselilo 245, godine 2016. se doselilo 140 ljudi, odselilo se 226, godine 2017. se doselilo 140 ljudi, iselilo 233 i dolazimo do 2018. godine, u 2018. godini se u Lučane do današnjeg dana, zaključno sa današnjim danom, doselilo 119 ljudi, a odselilo, mi imamo podatke do 3. novembra, možda se još neko odselio, 186 ljudi. Dakle, hoću da vam kažem po mesecima. U januaru 11, u februaru sedam, u martu 14, u aprilu 11, u maju 14, u junu šest, u julu 14, u avgustu šest, u septembru sedam, u oktobru 15 i u novembru 14 ljudi. toliko se ljudi doselilo u Lučane i značajno veći broj iz Lučana odselio.
Tako da, te priče o stotinama i stotinama doseljenih, i to u jednom ili dva meseca, sa nekih lažnih prebivališta podatak, služe kao fiktivne priče koje treba da skrenu pažnju sa ključnih pitanja koja građani Lučana treba da postave, šta im ti koji im to govore nude, šta je njihova politika i šta je ono što nude za njihovu budućnost, osim čiste izmišljotine i fabrikovanja stvari. To je ono što se kaže sada u svetu popularno – lažne vesti. Neko krene sa tim, to postane mejnstrim tema i onda se svi kao pitaju, nisu oni to utvrdili, nego iznesu u svojoj izjavi, 15 minuta govore o tome kako je to užasno strašno, a onda na kraju kažu – e, mi sad pitamo da li je to tačno. Znate, ja sam čuo da ste vi narko-diler i na kraju toga pitam, samo mi recite da li je to tačno. To je otprilike to, bez ijednog konkretnog podatka.
Sada sam naveo konkretne podatke. Ovo sam rekao zato što smo imali u Beogradu, i ta priča je trajala taman koliko su trajali izbori i čim su završeni izbori, bez obzira koliko god puta je mi demantovali, to su bili oni izmišljeni brojevi da se u jednoj opštini doseljavalo po 10, 15 hiljada stanovnika po celom Beogradu. Ja ću vam dati podatke. Najviše se stanovnika doselilo 2007. i 2008. godine, po godinama, 2007. godine 24.264 i 2008. godine 22.023. Tada se najveći broj stanovnika doselio. Da sam zlonameran, mogao sam da kažem da je to bilo zbog izbora 2008. godine, da su tada ti neki ljudi doseljavali ljude u Beograd da bi pobedili na izborima 2008. godine. Ja u to ne verujem.
Dakle, Beograd je veliki grad koji se gradio, povećavao, povećavao broj stambenih jedinica, koji gradi sada stanove i u Beogradu se taj trend vidi iz godine u godinu. Godine 2017. je bio 17.455, jedino je bilo u periodu, da kažem, od 2000. do 2005. godine. Posle 2005. godine svi brojevi doseljavanja po godini su veći. Dakle, u tim godinama su bili izbori, od 2012. godine pa nadalje broj stanovnika koji se doseljava u Beograd je statistički potpuno isti kao u prethodnim godinama samo što je nešto manji, a značajno je manji nego 2007. i 2008. godine kada su neki drugi vladali Beogradom, a ja opet ne mislim da su oni to radili sa namerom da se glasa, ne mogu da pomislim da bi imali takve nečasne namere da tako nešto urade u izborima u Beogradu.
Hoću zbog istine i zbog građana Srbije, da ljudi znaju, da nema nikakvih neovlašćenih promena prebivališta, nečega što se u nekom statističkom smislu povećava. Na žalost i broj prijavljenih se smanjuje a broj odjavljenih povećava, dakle, smanjuje se broj stanovnika u celoj našoj zemlji pa i u ovoj opštini koja je bila pomenuta, opština Lučani. Nikako ne može da se kaže da ima bilo čega nečasnog, zakulisnog ili prevarenog u tome. Na žalost, da malo više radimo na natalitetu možda bismo mogli da se pohvalimo da imamo više rođenih i više stanovnika, da se radujemo većem broju stanovnika u svakoj opštini, ali jedina stvar koja je potpuno istinita i potpuno jasna da su svi oni koji tvrde da se neke stotine ljudi naseljavaju u Lučane, da su to potpuno izmislili, da su to podaci koji služe da lažu građane Srbije, a građani Srbije će, uveren sam, i kad dođe dan izbora i dođe dan glasanja umeti da nagradi i da kazni one koji su im se na takav način obraćali. Hvala.

Par rečenica samo, vezano za pitanje koje dodiruje i temu ubistva Olivera Ivanovića.
Dakle, Republika Srbija ubistvo Olivera Ivanovića tretira kao teroristički akt i zločin i očekujemo, naravno, i radimo svim silama sve što možemo da uradimo da se ubice i organizatori ovog krivičnog dela, ovog zločina pronađu.
Ono što jeste, nažalost, problem je što u tome nemamo saradnju. Ubistvo se dogodilo na teritoriji naše južne pokrajine, gde mi nemamo mogućnost da operativno delujemo, ni naše Tužilaštvo ni policija, i postoji ozbiljan problem u nedostatku komunikacija, kada smo mi više puta pokušavali da probamo da pribavimo bilo koji materijalni dokaz koji bi mogli da veštačimo i da zajedno učestvujemo u istrazi, da pomognemo u istrazi, da budemo deo istrage, da vodimo istragu. Svi modeli su nam bili potpuno prihvatljivi, pogotovo da sarađujemo sa Kancelarijom Euleks.
Vi znate da do 2008. godine, 2009, 2010. godine, kada je UNMIK imao isključivo nadležnost na KiM, posle toga EU preuzima i preko svoje, da kažem, Misije Euleksa obezbeđuje vođenje krivičnih istraga. Negde su čak vodili istrage, Euleks je vodio istrage vezano za kradene pasoše. Hoću da vam kažem nivo krivičnih dela koje je Euleks obrađivao smatrajući to važnim. I sada se događa ovako teško ubistvo.
Ja pitam – gde je Euleks, jer to je pitanje za EU, gde je Euleks u istrazi ubistva Olivera Ivanovića? Gde su ljudi iz EU? Gde su specijalizovane policije? Nama ne dozvoljavaju, neće da nam daju čaure oružja koje je pronađeno na licu mesta. Dakle, oni su već mogli da izvrše milion veštačenja, mogli su to da imaju. Dakle, nije uopšte pitanje da li su oni to već uradili ili nisu.
Postavlja se pitanje, mi imamo određene sumnje, imamo i određene indicije, ali je to veoma teško raditi bez dokaza. Veoma je teško voditi kriminalističku istragu na način gde vi ne možete da proverite ni svedoke, ni video snimke, ni čaure, ni mesto, ni bilo šta. Oni su neke od tih ljudi saslušavali početkom ove godine. Pozivali ih, saslušavali, sasvim legitimno, sasvim u redu, postavljali im pitanja, a onda sada to isto rade na spektakularan način sa istim ljudima koji su sve vreme sedeli sa njihovim najvišim rukovodicima prištinskih institucija, družili se, imali različite, da kažem, političke odnose, i sve je to bilo u redu. Ali, to je njihova stvar.
Mene tu ne interesuju prištinske institucije, od njih zaista ne očekujem previše. Ali, ono što očekujem od Euleksa, odnosno od EU, da ne tretira ovaj slučaj sa nipodaštavanjem, jer zbog lošeg tretmana EU mi nemamo rešenje ovog slučaja.
Hoću da vam kažem još jedno licemerje. Videli ste da oni od Srbije danas traže, meni je to ohrabrujuće, oni danas od Srbije traže rešenje ubistva Olivera Ivanovića. Dakle, od Srbije to traže.
Dakle, oni priznaju da je KiM deo Srbije, što je ohrabrujuće. Ja tu prepoznajem, naravno, licemerje, jer kada treba da govorimo o položaju srpskog naroda, kada treba da govorimo o taksama na robu, kada treba da govorimo o svemu onome što se dešava na KiM, onda je to gotova priča, Kosovo je nezavisno, nemojte ništa ni da pitate, nemate pravo ni da se mešate, tamo se vas ne tiče, to je nezavisna država. A, kada govorimo o krivičnom delu ubistva, e, onda Srbija da to reši.
Nema problema, dajte nam mogućnost da odemo da uzmemo sve dokaze, dajte nam mogućnost da vodimo istragu, dajte nam mogućnost da to radimo zajedno sa KPS-om i Euleks-om, evo, da gledaju da mi nešto ne uradimo naopako, pogrešno, ili namerno, ili bilo šta. Evo, Euleks neka radi sa nama, neka idu zajednički istražni timovi. To neće.
Ali, ja još jednom pitam – gde je Euleks? I tu vidim veliko licemerje pojedinih parlamentaraca koji na ovakav način, pokušavajući, jasno je nama šta oni rade, pokušavaju da sve vreme vodu navode na vodenicu da je Srbija za nešto kriva, iako Srbija jedina ima sve motive i razloge da otkrije ko su ubice. I uopšte nas ne interesuje kako se zovu i šta su, i ako su Albanci i ako su Srbi i ako su nešto treće, da otkrijemo ko je ubio Olivera Ivanovića.
Ali, to ne može da se uradi tako što sa Srbijom niko neće da sarađuje, a od nas očekujete neki rezultat. Ubiše se naši ljudi radeći, pokušavaju na volšebne načine, zamislite, ne možete da pristupite licu mesta, ne možete da priđete materijalnim dokazima, ključnim materijalnim dokazima, nemate pristup bilo čemu od toga, a neko od vas očekuje, kaže – gde je vaš rezultat u istrazi? Pa, kako to da radite? I, koliko je meseci prošlo, da to sve tapka u mestu, da tu nikakvog krucijalnog napretka nema, da oni i dalje ne žele da uključe naše istražne organe.
Ali, ono što je najveći problem, još jednom kažem – gde je ovde Evropa? Ja pitam gde je Euleks u ovoj istrazi? Gde su rezultati rada Euleksa? Zašto ti ljudi postoje, da rade na svim tim slučajevima? Da li je to samo razlog da ih polako ugase, da svedu na dva čoveka koji će da imaju jedan automobil i da se povuku na kraju i da kažu – evo, to su sad sve nezavisne institucije prištinske, kosovske, kako god žele da nazovu, i oni to sve treba da rade? Pa, što onda tražite da to radi Srbija, vi koji ste priznali takozvanu nezavisnost KiM? Što to očekujete od Srbije? Što ne kažete prištinskim institucijama – očekujemo da rešite ubistvo i da predate one koji su ubili Olivera Ivanovića? Zato što i oni znaju da je to nemoguće, da oni tamo ne da neće da to urade, ne pada im na pamet, niti imaju kapacitete, niti imaju sposobnost.
Hoću još jedno da kažem, jedna stvar, zbog Interpola. Vama, da biste se borili protiv kriminala, nije neophodan Interpol, koristan je, pomaže u umrežavanju i povezivanju zbog prekograničnog kriminala. Ali, u vašoj zemlji ne treba vam Interpol da biste se borili protiv kriminala. U vašoj zemlji vam treba vaša rešenost i obučenost i spremnost vaših tužilaštava, sudova i policije. To je potrebno za borbu protiv kriminala. Ako to nemate, kao što to ne postoji, nažalost, u našoj južnoj pokrajini, od tih prištinskih institucija, e, onda je jako teško da možemo da dođemo do bilo kakve pravde i za Albance i za Srbe koji žive na KiM. Hvala.

Pre svega, vi ste svedoci, mislim da ste vi to rekli baš u vašoj prvoj rečenici – poštovani gosti, koji ste došli u Narodnu skupštinu, dakle, ne mogu ministri određivati o čemu će Narodna skupština da raspravlja, pošto nas to uvek redovno poslanici podsećaju da smo mi ovde gosti, da je Narodna skupština nas izabrala, kao što i jeste, da mi odgovaramo Narodnoj skupštini kao što odgovaramo. Ne možemo mi ustrojimo dnevni red Narodne skupštine, niti da određujemo o čemu će Narodna skupština da raspravlja ili neće da raspravlja. Naše je da nas Narodna skupština pozove, kad nas Narodna skupština pozove, mi dođemo i raspravljamo o temi, da zakaže Narodna skupština, i to je to.
Što se tiče tog pitanja ne mogu ministri odgovarati za to šta radi Narodna skupština, kakav je njen plan, program, šta raspravlja, koje su njene teme, koliko dugo traje, o tome odlučuju narodni poslanici.
Što se tiče pravosuđa. Pravosuđe je važna tema u našem društvu već mnogo godina. Da vam ja sada pričam kako je pravosuđe divno i kako sve super funkcioniše bilo bi besmisleno, pošto to ne mislite ni vi, ni ja. Ne misli niko. Ali, na tome rade ljudi, nije ovde ministarka Kuburović i zato sam ja odlučio da vam to kažem. Rade naporno ljudi u Ministarstvu pravde, rade ljudi u Vladi, rade na različitim nivoima i mi hoćemo i da menjamo stvari vezane za pravosuđe da bi ojačali nezavisnost sudija i to i jeste promenjeno značajno u poslednjih nekoliko godina gde imate i pri izboru sudija da Visoki savet sudstva danas ima mnogo veća ovlašćenja i da faktički bez Visokog saveta sudstva, u kom većinu čine sudije, apsolutnu većinu, nema odluke o izboru ni sudija koji prvi put stupaju na dužnost, niti ima promene u bilo kojem od sudova, niti ima raspisivanja konkursa za izbor sudija, niti za predsednike suda, niti bilo šta slično. Dakle, mi idemo ka tome da ojačamo nezavisnost našeg sudstva.
Smanjili smo broj starih sudskih predmeta za oko 40%. Za 40% za nekih dve godine smanjen dobrim radom, povećavanjem broja sudnica, renoviranjem starih sudnica, povećavanjem broja sudija sudeći po predmetu i jednim ozbiljnijim pristupom, metodološkim da se pogleda koliko jedan sudija uradi predmeta. Dakle, da se napravi jedna vrsta norme, naravno u onom što je uporedivo i da se pokuša da probamo da te sudske, pogotovo u parnicama, da ti sudski procesi idu mnogo bolje. Imamo zahvaljujući novim institutima koje je tužilaštvo uvelo, pogotovo sporazum o priznanju krivice, imamo dosta brže procese i u krivici u jednom broju slučajeva gde se izriču i zatvorske kazne. Dakle, to nije institut koji omogućava samo nanogicu ili neke blaže oblike kazni, već i vreme provedeno u zatvoru. Imamo mehanizam koji sada pravosuđe može da pribegne da sud to potvrđuje i da vi imate mnogo brže donošenje presuda, nego ranije.
Da li je sve ovo što sam vam rekao dovoljno? Još uvek nije, ali se zaista vidi ogroman rad, jer je to jedna tanka linija kada govorimo o pravosuđu, gde morate da vodite računa kako da država interveniše, a da ne naruši nezavisnost pravosuđa, jer pravosuđe je nezavisna grana vlasti. Dakle, sudovi su potpuno nezavisni i donose odluku onako kako sudije žele, u skladu sa zakonom i slobodnim sudijskim uverenjem.
Međutim, ono što jeste važno jeste da mi učinimo da naravno i sudije shvate značaj odgovornosti pred građanima, da sudske presude moraju da se donose u razumnom roku, da moraju da se poštuju, ne smeju da ostanu mrtvo slovo na papiru, ali isto tako moraju da se poštuju i tada kada građani dobiju presudu koja se njima ne sviđa.
Jer, u Srbiji postoji ta jedna praksa, da kada dobijete sudsku presudu za koju smatrate da nije dobra, onda više ne moramo da je poštujemo, jer je to doneo sudija koji mi se ne sviđa ili nije odluka onakva kakvu sam očekivao, šta me onda briga, tim gore po sudsku presudu. E, kada donesu onakvu kakvu sam očekivao, to je super, to je pravda itd. dakle, sudska presuda je takva kakva je, sviđalo vam se ili ne morate da je poštujete.
Bilo je ovde govora slušao sam, Evropski sud za ljudska prava je utvrdio da sudstvo može da se kritikuje generalno, dakle, da može da se izražava nezadovoljstvo nivoom, snagom, nezavisnost, sve to može da se kritikuje, ali ne pojedinačne sudske presude i ne pojedinačne sudije, jer ona ispada da ćemo linčovati svakog ko bude doneo onakvu odluku koja nam se ne sviđa.
Dakle, hoću da vam kažem da je situacija u tom smislu složena, da intervenišete, a da ne narušite nezavisnost. Sa druge strane, da uvedete dovoljno normi koje će regulisati rad sudova i omogućiti da građani dobije ono što je najznačajnije, pravdu. Da ne bude da su pravo i pravda dva posvađana termina i da ne postoje u istoj ravni.
Dakle, mnogo je rađeno na tome i ovaj parlament je usvojio dosta zakona koji su tome pomogli i veliki broj sudija koji su bili na Pravosudnoj akademiji, stupili prvi put na sudske dužnosti, prošli kroz izbor ovog parlamenta, pre toga naravno VSS, mislim da imamo jedan dobar broj mladih ljudi koji su se sada uhvatili u koštac i naravno iskusnih sudija, koji su se uhvatili u koštac sa rešavanjem krupnih pitanja u našem društvu. Imamo veliki broj presuda prvi put značajnije nego bilo ko u regionu, ubedljivo značajnije i u smislu pranja novca i zaplene imovine. U pranju novca i tamo gde smo uspevali da dokažemo predikatna krivična dela i tamo gde smo uspevali da pronađemo i pravna lica iz inostranstva u pranju novca, dakle, na vrlo ozbiljan i odgovoran način Srbija se bori da pokaže da vladavina prava nije prazna reč. Da li je to sve savršeno, nije.
Često pitam one koji nam često drže lekcije – izvinite, koliko ste vi direktora, ministara, sudija, funkcionera, poslanika uhapsili u vašim zemljama? Onda se iznenade kada ih to pitate zato što je odgovor nula. Onda kažete – čekajte, kroz vašu zemlju prođu milijarde, ogroman novac i hoćete da mi kažete da ne postoji nijedan korumpiran čovek u vašoj zemlji na visokoj funkciji? Oni obore pogled jer znaju da postoji. Pa gde su rezultati u hapšenju, jel to znači da ste se izborili sa korupcijom ili znači da se nedovoljno borite protiv korupcije? Nema odgovora na to pitanje.
Nema odgovora zato što nema tamo, njihovi su nedodirljivi, a ovde imaju da traže, ovde ne bi bilo dovoljno da pohapsimo svih 250 narodnih poslanika i to bi bilo malo. To morate ljudima da izmislite da su za nešto krivi, da biste mogli da im kažete da se borite protiv korupcije. Hoću da vam kažem, nisu uvek ni aršini onih koji nam sude baš tako ispravni, veličanstveni, kako oni žele da ih predstave. U svakom slučaju, posla ima i na tome će i intenzivno da se radi.
Hoću da vam kažem još jednu stvar za novogodišnju rasvetu. Hoću da vam kažem zaista iskreno, ne zato što imam potrebu da nešto branim ili ne branim, već zaista što mislim tako. Mislim da niste u pravu samo iz jednog razloga. Pogledajte velike svetske metropole kako izgledaju pred Novu godinu, pred Božić i to nije slučajno. Ne rade oni to da bi trošili novac, rade da bi zaradili novac. Evo, ovde je gospodin Siniša Mali, bio je i gradonačelnik Beograda, može da vam kaže prihode grada Beograda u novogodišnjim praznicima, povećanja broja turista, povećanje potrošnje novca u ugostiteljskim i hotelskim objektima i, između ostalog zahvaljujući tome što oni kažu da grad u koji dolaze lepše izgleda nego ranije i spremniji su da dođu da potroše svoj novac. To je činjenica.
Kada poredite prihod i potrošnju, vidite da je prihodna strana mnogo veća, da mi zarađujemo mnogo novca na tome. Na kraju krajeva, mnoga istraživanja su pokazala da novogodišnja i praznična atmosfera utiču na potrošnju, veću potrošnju novca. Dakle, to jeste, pogotovo kod stranih turista koji dolaze u Beograd zbog provoda, dolaze da im bude lepo. Tim novcem se i grade škole, bolnice, putevi, porodilišta i vrtići. Mi smo izgradili vrlo ozbiljan broj svih tih infrastrukturnih objekata.
O tome može i Siniša da vam kaže nešto možda i detaljnije, ali hoću da vam kažem, stvarno vam ovo kažem, imate priliku, dođite u grad, pitajte ljude iz grada, možete da dobijete kvalitetne informacije i videćete da ta priča – e, troši se na novogodišnju rasvetu, to je bacanje para, stvarno ne stoji. Nemojte da mislite da bilo ko od ovih ljudi voli da ih neko kritikuje, pa su ludi da budu izloženi satanizaciji i kritici, a da ne postoji bilo šta racionalno što mogu time da pravdaju. Pa, ko bi im to dozvolio. Hvala lepo.