Što se tiče ovih oglednih stanova, koliko sam razumeo, početkom juna će biti u potpunosti gotovi, možda čak i ranije, ali hajde da kažem – početkom juna će biti u potpunosti gotovi ogledni stanovi, što će faktički pratiti dinamiku donošenja zakona da bi ljudi, koji su zainteresovani, mogli da vide kako će to da izgleda i šta je tu zanimljivo pored, naravno, strukture koja je od 36 do 92 kvadrata i Vendor lista proizvoda gde je oko 80% proizvoda domaće. Dakle, to je važno za građane, odnosno one koji budu kupovali, a naravno i za sve nas, da će moći da učestvuju u nabavci, da će faktički domaće kompanije učestvovati u tome.
Što se tiče kompanija koje će raditi izgradnju, one će kao i finansijske institucije biti na javnom tenderu, dakle, tokom javne nabavke, što je važno zbog transparentnosti postupka, i to je jedino što ovaj zakon predviđa. Dužni smo da poštujemo ono što zakon kaže.

Dakle, da ne bi bilo zabune, pre svega, svaki podzakonski akt koji se bude donosio u skladu sa ovim zakonom mora da prati odredbe zakona i može se donositi samo u skladu sa ovim zakonom.
Šta radi Ministarstvo? Svaki Ministarstvo, na osnovu starešina svakog organa uprave koji ima nadležnost vezano za sprovođenje ovog zakona mora da donese propis, interni akt, kojim će pod a), pričaću vam kako će to da se dogodi u MUP, mi prvo imamo javni poziv za dostavljanje ponude. Na taj javni poziv za dostavljanje ponude, unutar Ministarstva će se javiti svi oni koji budu smatrali da ispunjavaju uslove po kriterijume koje je zakon predvideo. Mi ćemo uraditi selekciju, samo u smislu da li ispunjavaju uslove, kako je zakon predvideo, da li su radnici MUP-a, da li nisu, da li su uradili ovo, da li ne itd. i samo to. I ministar uređuje rang listu, ne rang listu, listu, spisak svih onih koji ispunjavaju uslove i to je to. Dakle, to je uloga Ministarstva.
Mi uređujemo listu svih koji su ispunili, konkuriše neko ko nema pravo po zakonu, ja ne mogu da ga uvrstim na listu, dakle, moje je da samo utvrdimo u skladu sa zakonom da li ta lista odgovara šta su zakonski kriterijemi i uslovi. Nakon toga, sve ostalo je između finansijske institucije i čoveka koji konkuriše, ono utvrđuje se njegova kreditna sposobnost, finansijska institucija mu odobrava kredit i on zaključuje ugovor sa onim ko bude izgradio stan, dakel, videće se ko će, to će biti verovatno posebno novo preduzeće ili, da kažem, institucija, koje će se faktički baviti formalnim ispunjavanjem tih uslova i to je uloga Ministarstva, nema nikakve diskrecionog prava, nema rang liste, zato smo izbegli rang listu, nema onog prvog i poslednjeg. A po broju ispunjavaju, dakle, oni koji prvi dođu prvi konkurišu. Broj jedan je onaj što je prvi došao i tražio prvi stan, taj je prvi, onaj što je došao 82. taj je 82, bez obzira na čin, na godine staža, na ispunjenost, ne ispunjenost to je to.

Ovo je važno pitanje, zato što smo definisali da kada gradite, sve što pripada kompleksu, da ga tako nazovemo, građevinskoj parceli na kojoj će se graditi kompleks stanova o kome govori ovaj zakona, pripada ovom zakonu i njega će graditi isključivo država, odnosno one kompanije koje dobiju javni poziv. Dakle, odnosi se na njega, ova sredstva koja će se obezbeđivati iz finansijskih institucija sa kojima korisnici budu zaključivali sporazum.
Ono što je van granice kompleksa, dakle, putna infrastruktura, mreža, dovođenje priključaka, kanalizacije, vodova, struje itd. će raditi oni organi lokalne samouprave ili države koji se bave tim poslom, što i jeste njihova obaveza kada se pojavi zakonito naselje na određenoj teritoriji, da ga opreme do granice naselja, komunalnom infrastrukturom.
Postoji onaj deo za koji ste u pravu, koji se tiče komunalne infrastrukture, odnosno, vodovoda, kanalizacije, uređenja građevinskog zemljišta, šta se dešava sa tim, na teritoriji kompleksa na kome će se stanovi graditi. Jedan deo, postoji preporuka, razgovara se sa lokalnim samoupravama, one nemaju obavezu da ne naplate, znači imaju preporuku da mogu da umanje cenu koja bi bila kao deo paketa subvencije ili da oslobode plaćanje. Oni nemaju direktnu nadoknadu tih troškova predviđenu ovim zakonom. Šta se računa?
Na osnovu povećanog broja ljudi koji će živeti tu, imaće povraćaj poreza na imovinu koji će građani plaćati, koji se delom sliva u lokalnu samoupravu, te je to za njih dugoročno, da kažem, interes za vraćanje i naravno, razmatraćemo u zavisnosti od stepena oslobođenja od lokalne samouprave do lokalne samouprave obzirom da se prihodi lokalnih samouprava, da budemo potpuno realni, jednim velikim delom oslanjaju na transferna sredstva koja država daje, koja im pomaže. Dakle, razmatraćemo šta možemo u tom smislu da uradimo da oni faktički ne bi bili oštećeni.
To je stvar koju razrađujemo, nema jedinstvenog šablona jer su i opštine u različitim situacijama. Neke opštine hoće da privuku pripadnike službi bezbednosti na svoju teritoriju. Izvinjavam se što uzimam više vremena. Neke opštine to žele, ali možda nemaju finansijske mogućnosti, gde će država morati da interveniše i da im možda kroz budžet to pomogne. Svakako da ćemo se truditi da tu ne bude oštećenja. Kažem, kroz porez na imovinu, taj deo novca se vraća kroz godine eksploatacije.

Zaista se slažem da je važna tema i da o tome treba razmisliti. Ja ću preporučiti i Ministarstvu finansija da razmotri ukupne finansijske efekte. Dakle, šta je to što može država i koliko da učini.
Ovo bih odvojio od ovog primera sa sportskim halama zato što je često bilo, vi znate, u lokalnim samoupravama dosta je zavisilo i od menadžmenta uspešnosti rada tih ljudi. Neki su zapošljavali toliko ljudi u tim sistemima tih sportskih udruženja, pa sada država treba da mu plaća to što je on zaposlio 150 nekih ljudi u sportskom centru. Neka vode računa o tome da posluju tržišno. Ima onih koji to rade. Ne bih voleo da kažnjavamo one koji su bili uspešni upravo u ovom, ali treba uraditi analizu upravo efekata da ne bi paušalno rekli – e, možemo da ih oslobodimo ovo ili onog, jer sve to nekoga košta. Ako neko ne plati struju, mora neko drugi da je plati. Ako je plati država, odnosno plaćamo je svi mi. Onda se postavlja pitanje, zašto da plaćaju, ne znam, neke institucije. Treba sve da oslobodimo od plaćanja struje, hoću da kažem, tako to krene.
Što se tiče ovoga, potpuno sam saglasan da sagledamo mogućnosti lokalnih samouprava, jer ovaj zakon je preporučio faktički njima da se odreknu nadoknada za različite priključke. Da li će to sve lokalne samouprave moći videćemo, ali naravno tu postoji prostor da se sa Ministarstvom finansija i Ministarstvom državne uprave, lokalne samouprave i građevine razgovara da se napravi neki dogovor šta je realno moguće, koliko lokalne samouprave mogu, šta je za njih značajno. Jesu oni i dalje, većina njih živi zaista tu, ali ne plaćaju porez na imovinu jer nemaju svoju imovinu. Dakle, oni plaćaju druge neke poreze koji će nastaviti da plaćaju konzumacijom tih dobara i usluga, ali porez na imovinu plaćaju samo zato što će postati vlasnici imovine. I kroz porez na imovinu, čiji jedan deo ide u finansiranje lokalnih samouprava, lokalna samouprava će imati dodatni efekat kao deo sopstvenih prihoda.
Transferna sredstva Republike, kako Republika bude popravljala svoju finansijsku situaciju, verujem da će se razmišljati da jedan deo sredstava dodatnih može da se uloži u lokalnu samoupravu, zavisno od potreba i mogućnosti.

Vi znate da Ministarstvo odbrane predlaže master plan kojim se faktički reguliše status vojnog zemljišta i vojne imovine. Taj master plan usvaja Vlada i na osnovu tog plana oni su predvideli šta rade sa onim neperspektivnim vojnim objektima, dakle onim vojnim objektima koji ne ispunjavaju namenu ili se nalaz ne delu teritorije koja više ne odgovara nameni koja je Vojsci potrebna. Da li su u centru naselja, pa je bolje da budu na periferiji iz bezbednosnih razloga, a da faktički kroz jedan deo imovine koju je Vojska nasledila, dakle posle Drugog svetskog rata, jedan deo kompleksa koji imaju, a koji mogu da prodaju.
Dakle, neki su ustupili, Vojska je ustupila u Nišu određenim obrazovnim centrima države. Dakle, ustupala je drugim institucijama jedan deo imovine koji jeste državna imovina, naravno, kojom Vojska raspolaže, a jedan deo imovine će biti iskorišćen u skladu sa planom koji je Ministarstvo odbrane predvidelo, dakle to služi i za nabavku druge imovine Ministarstva odbrane. Ta sredstva se troše ili za realizaciju programa stanovanja koju Vojska ima nezavisno od ovog programa, ili za ono što je bila nabavka opreme sredstava, tehnike koju Vojska ima, dakle da učestvuje delom u tome.
Dakle, to su prema mom saznanju ono što je sada u planu. Ne znam detaljno planove Ministarstva odbrane vezano za svaku stavku, ali mislim da je sutra ministar Vulin prisutan ovde u sali, mislim da može detaljnije da obrazloži, ali svakako da su to sredstva koja su unapred određena šta se sa njima radi i faktički taj master plan kada se proda određenoj kasarni ili deo imovine koju Vojska ima, oni je transformišu u drugu imovinu Vojske tako da se faktički očuva ono što je Vojsci potrebno i što čini njen rad efikasnijim.

Dobra stvar u ovom zakonu je što je baš sve jasno. Kriterijumi dodele su takvi da ko god bude želeo, dobiće. Nema rang liste, nema uslova. Bilo je nekad ranije nekih ranijih uslova gde je bilo mora da ima takav čin ili taj položaj, ako nema čin, ne može tu kvadraturu i toliko članova porodica ili toliko staža, sada toga nema. Želi čovek stan, dobije ga. Samo treba da bude kreditno sposoban, uz subvencionisanu cenu, država mu daje stan u Beogradu za 500 evra po kvadratu najviše. Možda će biti niže od toga.
Dakle, to su zaista povoljni uslovi. Zaista, zaista povoljni uslovi da neko može sebi da obezbedi stan po nekim mestima u unutrašnjosti će biti značajno niži od toga jer prosto tržišni uslovi su bolji, jeftinije su cene. I tu je što se toga tiče, dakle, kriterijumi su takvi da čovek može da se prijavi, ko se prvi prijavi prvi će dobiti.
Što se tiče izgradnje, ove godine planiramo da počnemo već preko pet hiljada stanova. I to ću, ja se nadam, u roku od dve godine će biti završeno tih pet hiljada, što ne znači da mi već u februaru, martu nećemo početi sa sledećim brojem stanova i to je dobro, jer u ovom slučaju nemamo potrebu za eksproprijacijom na svim lokacijama se radi o zemljištu koja je u državnoj svojini.
Dakle, nemamo potrebe da ga otkupljujemo od bilo koga. Imamo prenos vlasništva sa jednog na drugi nivo vlastito, administrativnih mera, nemamo ograničenje. Ovde se čeka donošenje zakona, zakon ćemo nadam se brzo doneti.
Kada Narodna skupština donese zakon, počinje javni poziv, počinje zvanična prijava.
Neko je pitao kako ste, ne znam, pre zakona. Morali smo da imamo neku inicijalnu informaciju, neki osnov, da bismo ljudima mogli da kažemo u šta se upuštamo, da li ima neko zainteresovan, u kojim mestima i koliko, i radili smo anketu. Ona nikoga ne obavezuje. Ti ljudi mogu da odustanu, sutra ujutru može da se prijavi neko ko se uopšte nije javio u toj anketi, ali smo morali da imamo neki osnov.
Što se tiče investitora, nijedan još nije otišao iz Srbije, ovi kojima so davali subvencije, a posle 14 meseca su se subvencije isplatile, i mi imamo zaradu od toga, kao Republika Srbija. Posle 14 meseca, 15, 16, 17 i svakog sledećeg meseca mi imamo zaradu od tih investitora. Na kraju krajeva, mnogo je bolje da ljudi imaju platu, nego da imaju nula dinara, da ne sede kući nego da imaju radni odnos.

Evo, još jednom, prvog čoveka koji se prijavi, smestićemo u prvi stan, a dvadesethiljaditog u dvadesethiljaditi stan, tridesethiljaditog u tridesethiljaditi stan, i tako redom.
Da li smo uspostavili rang listu? Vi znate šta su sve kriterijumi koji bi mogli biti stavljeni u tu rang listu, pa to bi moglo da bude stotina osnova za diskriminaciju. Ovako smo hteli da izjednačimo onog običnog vojnika koji dežura negde na hladnoći koji nam je u patroli, policajca koji nam je u graničnoj policiji, ili koji je običan policajac koji je završio srednju školu, sa generalima. Hoćemo da izjednačimo sve one ljude koji rade u sistemu odbrane, jer mi ovom merom hoćemo da zaštitimo njihov standard, a ne da nagradimo njihovu profesionalnu karijeru. Ovo nije nagrada za to što su stigli do određenog čina, ili što su nešto uradili. Ne, ovim štitimo njihov socijalni standard, i hoćemo da im se zahvalimo sa sve ono što rade.
Naš sistem je, ko se prvi prijavi, taj će prvi dobiti. To je sistem, i zbog toga se ne radi konkursna dokumentacija, već se radi samo javni poziv za spisak. Vi uređujete spisak samo na osnovu toga da li su oni uspeli da ispune uslove koje ovaj zakon propisuje, i ako su ispunili, oni koji su prvi poslali, će biti prvi na rang listi kada se sagradi prvih pet hiljada stanova, znači ne 1500, znači ne 1700, čuo sam tu razne brojeve, što ne 26, ili možete da kažete jeda ili nijedan. Prvih pet hiljada stanova kada započnemo 5203, stana, po našoj proceni ove godine, tih prvih 5203 mogu da računaju da će u naredne dve godine rešiti svoje stambeno pitanje.
Sledeći puta kada započnemo izgradnju novog broja stanova, reći ćemo – sada smo započeli još dve hiljade, još pet hiljada, još sedam hiljada, ne mogu sada da vam kažem, da li će tih 20 hiljada biti završeno u narednih četiri, pet, ili šest godina, ali svakako neće trajati 30 godina. Uostalom, mnogi od tih ljudi su podstanari mnogo duže, u mnogo dužem broju godina i plaćaju podstanarski zakup stanova. To se ne isplati, ovde će za 60 kvadrata prosečno mesečno imati oko 114, 115 evra mesečnu ratu.

Pored onoga što smo govorili, dakle o razrezima koji postoje u Ministarstvu za rad, boračka i socijalna pitanja i u Ministarstvu odbrane, ne vezano od ovog zakona, postoji novi zakon o stanovanju i podršci u stambenom zbrinjavanju koji predviđa posebno stambeno zbrinjavanje boraca, invalida i drugih kategorija našeg stanovništva koji jesu u tome, tako da smo razmišljali i o ovim kategorijama stanovništva, pored redovnih pripadnika snaga bezbednosti. Dakle, i invalidi i borci prethodnih ratova imaju u novom zakonu mogućnost da dođu do stanova. Hvala na podršci da to radimo.
Što se tiče ovih amandmana, Narodna skupština svakako je glasna da glasa za svaki od ovih amandmana, siguran da će narodni poslanici glasati kao što uvek glasaju, kako to žele. Tu ministar ne može previše da se meša.

Da krenemo od poslednjeg pitanja, prvo to uglavnom nije tačno. Prvo Kriminalističko-policijska akademija je ustanova otvorenog tipa, dakle, država ne ulaže u sve. Neko se školuje samofinansirajući jer želi da završi KP. Ako se sada školuje 800 ljudi sa KP, i sada treba da se primi za četiri godine 800 oficira u policiju koja ima potrebe za, recimo, 120? Primimo 120, mi smo uzeli čak da primamo i ove mlade ljude koji su završili 2010, 2011. i 2012. godine, pa nisu dobili radno mesto i primamo ih i sad i oni imaju po zakonu inače prioritet u prijemu za radni odnos. Naravno, imamo na žalost situaciju da ih nema, jer nema toliko radnih mesta koliko je njih završilo, jer nismo napravili kadrovski plan. Mi to vrlo jasno kažemo. Naš kadrovski plan podrazumeva recimo, za četiri godine godišnje nam treba 72 oficira policije, ne treba nam 172, ali to ne sprečava tu decu da upišu KP i da završe. Onda vi dođete i kažete – oni sada nemaju radno mesto. Ne mogu da obezbedim svima, jer kad bi svi završavali KP imali bismo 100.000 ljudi koji završe KP. Mi prosto nemamo potrebu za toliko.
To se isto odnosi i na stanove. Neće pripadnici policije i Vojske zasnivati radni odnos tamo gde oni hoće, nego tamo gde država ima potrebu. Država određuje gde su joj potrebi i za kolikim brojem pripadnika i Vojske i policije. To je stvar države. Država kaže, u Vranju nam treba toliko, u Nišu, Beogradu, Novom Sadu, u Valjevu, u Kosjeriću, Šapcu.
Mi ćemo da pravimo u svim mestima gde su iskazane potrebe stana, ali smo uradili i prioritete da prvo gradimo tamo gde ih je najmanje, dakle, gde najmanje ima stanova za pripadnike Vojske, policije srazmerno broju prijavljenih, a i Beograd će početi vrlo brzo. Na primer gde je najveći broj iskazanih potreba i za pripadnike, što je i logično, tu najveći broj ljudi radi i najveći je broj stanovnika, 23% stanovništva u Srbiji faktički živi u Beogradu. Mi ćemo se truditi da to bude svuda i samo da kažem, cena stanova, znači, početna plata policajca je oko 50.000 dinara. To je ona prva plata bez ikakvog radnog staža, kad stupi u radni odnos sa srednjom školom – 49.980 dinara. To je prva plata, a 114 evra po mesecu bi bio kredit za 60 kvadrata, a mnogo skuplje će plaćati zakup stana. Dakle, ovaj zakon mu svakako to olakšava.

Pretpostavljam da bi ovaj govor gospodina Aleksića mogao da bude tačan da ga je izneo negde početkom 2012. godine. Slažem se za taj period gotovo sa svim ocenama. Neke su bile malo teže od ovih koje ste vi izneli, ali za 2012. godinu apsolutno verno oslikava, i to u najboljem slučaju.
Jedna stvar me je zabrinula. Nadam se da vam to nije bila namera. Čini mi se da se iznošenjem određenih stavova, interpretacija iz tog izveštaja se založili za ukidanje medija u Srbiji ili barem onih medija koji nisu po volji EU. Dakle, ako se EU ne sviđa kako neki mediji izveštavaju, treba ih ukinuti, ako ja to dobro tumačim. Dakle, ili vi bar to iznosite kao važnu stavku iz izveštaja Evropske komisije.
Ja bih ipak da sačekamo da EU ukine tabloidne medije, pa kada oni u svojim zemljama ukinu tabloidne medije, da se mi onda držimo toga što su oni uradili. Do tada, mislim da treba da se držimo onoga što su rekli da sloboda medija nema ograničenja, a to znači, kao što mi to uvek kažemo ljudima iz EU kada dolaze ovde – možda vam se ne sviđa to što mediji govore, ali to je sloboda mišljenja i govora. Ne može uvek da vam se svidi sve ono što se piše. Ne može da bude lepo samo ono što se sviđa jednima, a da nije lepo što se sviđa drugima. Ne sviđa se jednima i drugima, i to je demokratija, zato je Srbija demokratska država u kojoj postoji sloboda mišljenja, vama se ne sviđa jedno, meni ne sviđa drugo, ali možemo da čitamo i vi i ja.
Bilo bi loše kada bi nam EU diktirala koje novine pišu lepo, pa da te držimo, a one novine što ne pišu lepo, taman ako se sviđaju narodu, onda treba da ih ukinemo. Mislim da to treba da ostavimo tržištu i televizije, i novine. Kome se nešto ne sviđa, promeni kanal ili ne kupuje novine. Ima pravo, to je demokratija. Nije demokratija da bilo ko od političara odlučuje šta je dobro napisano u novinama. Političari ne treba da se mešaju u to, kao što političari ne treba da imaju, kao što je rekla pokojna Verica Barać, apsolutnu i dominantnu ulogu u medijskom spektru i da svojim medijskim uticajem u marketinškim kućama ostvaruju ogroman profit, ostvarujući apsolutni uticaj bez ikakve slobode medija. Tačka. Misli se tada na Dragana Đilasa.
Druga stvar, kriminalne grupe, pozivam vas da pitate komesara Avramopulosa, koji je ipak najpozvaniji da govori o napretku Srbije u Poglavlju 24, da pitate predsednika Evropske komisije, da pitate komesara Hana i sve ministre unutrašnjih poslova, koji dođu u Republiku Srbiju, ili možete da im uputite dopis tamo kako ocenjuju saradnju u borbi protiv organizovanog kriminala zajedno sa Republikom Srbijom i njenim istražnim i policijskim organima u prethodnih nekoliko godina, kako ocenjuju rezultate koje smo sproveli u aktivnostima, u zajedničkim istražnim timovima sa nemačkom, austrijskom, španskom, belgijskom, francuskom policijom.
Na kraju krajeva, u poslednjih nekoliko dana imali ste prilike da vidite dve donacije koje je dobio MUP. Jednu donaciju nemačke policije, nemačke kriminalističke policije, kao zahvalnost za dobru saradnju i zajednički rad na rasvetljavanju, otkrivanju i hapšenju organizovanih kriminalnih grupa i zapleni 300 kilograma kokaina. Pokažite mi i jednu zemlju u regionu, jednu, koja je imala i blizu taj rezultat u zaplenama narkotika, u pronalasku ilegalnih laboratorija, sintetičkih i ostalih, i koja je imala taj broj operativnih informacija koje su dovele do hapšenja ljudi u drugim zemljama.
Drugo, imali smo donaciju Sjedinjenih država, zahvaljujući dobroj saradnji koju smo imali sa ICITAP programom, to je program Ministarstva pravde Sjedinjenih država, saradnju sa FBI i saradnju sa drugim institucijama sa kojima sarađuje MUP ovde.
Te dve velike zemlje su pokazale šta misle o saradnji sa nama u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije. Dakle, zašto bi te zemlje, sa jedne strane, mislile da smo loši, a sa druge strane nas nagrađivale za saradnju i dobar rad i rekli – da, želimo da unapredimo vaše kapacitete i sjajno sarađujemo sa vama? Na kraju krajeva, nemojte verovati meni, pitajte njih i ako vam bilo ko od njih kaže – katastrofa, ništa ne valja, Srbija nazaduje, dajte da čujemo to. Ja to nisam čuo od bilo kog čoveka. Naprotiv, čuo sam odlične ocene. Da li ima prostora da bude bolje? Naravno.
Kada se poredi sa onim vremenom kada su ovde narko-dileri zaista vladali Srbijom i investirali novac od narko-trafikinga u Srbiju, ovo ne može da se meri. Vi danas nemate ni jednu ozbiljnije organizovanu grupu do koje policija ne može da stigne na teritoriji Srbije, apsolutno ni jedna. Nemate ni jednog ozbiljnijeg kriminalca koji ne mora da strahuje za sebe ako se bavi krivičnim delima. Mora da strahuje, nego šta. Nema čoveka čije ime ne sme da se izgovori, ne sme da se privede ili njegov auto ne sme da se zaustavi.
Dakle, kada sam postao ministar, to je često bila primedba građana, bila je primedba – zaustavljate jugiće, puntiće, ne smete džipove i mercedese. Svaki automobil, mercedes, BMV, audi, džip, zatamnjena stakla, ne zatamnjena stakla se zaustavlja i lično sam to rekao policajcima i kažem im i danas – svakoga slobodno i ne interesuje nas da kaže, kao što je nekad bilo, znate li ko sam ja ili da se poziva, da vidim baš tog koji će da se pozove na nekog. To danas ne može.
Dalje, od 2000. godine, mi smo u prethodnoj godini imali apsolutno najmanji broj ubistava u Srbiji, najmanji broj krivičnog dela ubistva, 76. U periodu, recimo, od 2000. do 2010. godine to se kretalo i do 154, 158, 160 godišnje. Dakle, ovo je više nego duplo bolje. Nije dobro kada imate jedno ubistvo godišnje. Ono na šta u našem društvu moramo da uložimo energiju jeste nasilje u porodici. To je stvar u kojoj moramo da edukujemo našu populaciju. Tu nije sve u rukama države, ali na tome zajedno moramo da radimo.
Ono što jeste dobro, danas se u Srbiji ne ubijaju novinari, ne ubijaju se policajci, ne ubijaju se ljudi na mitinzima, ljudi koji drugačije misle, a ubijani su u vreme vaše vlasti. I jedni, i drugi, i treći, ubijani jer su imali drugačije mišljenje.
Najgore od svega, po pet, šest, sedam godina niko nije hteo da otvori istragu. Mi smo lako rešili, za manje od godinu dana. Kad rešite za godinu dana, a neko nije hteo za sedam, to pokazuje da je bilo moguće, samo nije bilo volje, nije bilo želje, jer ti ljudi nisu pripadali toj strani, nego su bili s druge strane.
Zato mi je drago što je Srbija danas značajno napredovala i u vladavini prava i u poštovanju svih evropskih normi koje imamo i u saradnji sa svetskim i evropskim organima za gonjenje svih organizovanih kriminalnih bandi. Po rezultatima jasno se vidi da je Srbija ubedljivo prva od svih zemalja u regionu u takvoj vrsti rezultata. Hvala.

Samo da kažem jednu stvar, gospodin Vukadinović, nekad mi se čini da potcenjuje građane Srbije. Na stranu to što mislim da je ovo jedna vid diskriminacije ili pokušaja diskriminacije građana na one koji koriste internet ili ga ne koriste i da pokuša da se napravi jedan obrazac predvidivih ponašanja te oni koji ne koriste internet ili koji su manje informatički pismeni su sad biračko telo SNS, a ovi drugi koji su pismeniji oni su biračko telo ovih drugih.
Tu ima sada nekoliko logičkih pitanja koje će vam potvrditi da nije to baš tako. Uzmimo predsedničke izbore 2017. godine, na teritoriji grada Beograda i beogradske izbore koji su se održali 2018. godine gde su iste stranke u zbiru izgubile, dakle Jeremić – Janković – Đilas, su izgubili trećinu svog biračkog tela. Dakle, ti ljudi, isti ti ljudi su shvatili da to nije opcija koja njima donosi nešto dobro. Ne može se pojednostavljivati situacija. Na kraju krajeva vi ste imali istraživanja koja ste vi objavljivali, koja su grešila za 70%, 80% u odnosu na pojedine rezultate.
Šta je problem? Ja sam tu uvideo kod određenog kruga ljudi, ja sam to govorio ljudima koji razmišljaju slično meni kada su imali takvu vrstu razmišljanja. Ne sme se zatvoriti u čauru istomišljenika, jer će te tako uvek imati pogrešnu percepciju. Imaćete pogrešnu percepciju o Srbiji i onoga što misle ljudi u Srbiji. Na kraju krajeva ljudi u Srbiji, imate stalno kontinuirano povećanje, ja zaista mislim da je to zasluga, da je zasluga ogroman rad koji su uložili Aleksandar Vučić i SNS i Vlada Srbije i ljudi koji se bore. To je moje mišljenje. Ali, rezultat koji se postiže da vi svake godine imate kontinuirano povećanje i apsolutnog broja glasova i procenata, pokazuje da građani Srbije i te kako dobro razumeju koje su opcije koje za njih nešto rade, a koje su opcije koje za njih nešto ne rade. Takva vrsta, to vam je, kao kad kažu ljudi, to sam slušao nažalost i ovde u parlamentu, e, ne valja, super je bilo kada nije bila fabrika tad je bilo odlično, e sada nam ne valja zato što su zaposlili u fabrici, jer nemaju dovoljno veliku platu u fabrici. Ali, im je super bilo kada nisu imali platu uopšte. E, tada im je bilo najbolje. Dakle, niko od tih ljudi koji je bio gladan, koji nije imao posao, a zaposlio se ne misli da im je bilo bolje kada su bili gladni, misle da im je bolje sada. Da li misle da im je dovoljno dobro? To zavisi sada od hiljadu faktora.
Svakako da nije idealno, samo hoću da vam kažem, moji roditelji pripadaju generaciji ljudi koji imaju preko 60 godina, vrlo se aktivno služe društvenih mrežama i veliki broj, a nisu to više da kažem oni penzioneri koji nisu imali pristup tim vrstama mreža. Oni će uskoro biti penzioneri, za godinu, dve dana. Dakle, to su ljudi koji imaju i te kako dovoljno informatičke pismenosti i jako dobro umeju da procene šta je u njihovu korist, ali ne samo oni.
Na kraju krajeva, naš posao je da se građanima obratimo na različite načine. LJudi vide, dostupna su im sva sredstva informisanja na različite načine. Na kraju krajeva, vide šta se dešava u njihovoj sredini. Kada vide da u njihovoj sredini niče novi park, niče nova škola, ide novi vrtić, otvara se nova fabrika, a to ranije nije, idu kilometri puta, a nije se dešavalo ranije, niko od tih ljudi neće reći, ovo je sada lošije nego što je bilo onda. LJudi će prepoznati da je to bolje.
Da li može još bolje? Naravno, da može, ali upravo hoću da vam kažem, suviše je to opasno na takav način deliti ljude. Nema crno bele situacije, nema situaciju u kojoj možete da kažete, ovi su ovakvi, oni su onakvi. LJudi procenjuju svakoga dana. Menjaju svoju volju, menjaju svoj način razmišljanja.
Oni koji su danas podržavali jedne, sutra podržavaju druge. Zato morate ljudima, rezultatima da se borite za njih svakoga dana. Samo sam to hteo da kažem. Dakle, siguran sam da ćete to videti u narednom periodu kada narod opet bude imao priliku da se izjasni šta misli, da će se tamo gde se radilo, gde su bili rezultati i tamo gde se država, odnosno oni koji je predstavljaju, da su se baš založili, da će i tu gde se budu kandidovali, da će imati podršku naroda.

Postoji nekoliko stvari koje treba uzeti u obzir kada se posmatra ta celokupna situacija.
Pre svega, hajde da se vratimo na to kakva je JAT bila kompanija. Vrlo uspešna kompanija koja je poslednji avion kupila 1986. godine, „boing“. Dakle, pre toga kupljeni su značajno stariji. Ti avioni potpuno ostajali bez resursa. Dakle, imali smo mogućnost da izgubimo i one slotove koje smo imali faktički u inostranstvu, jer ne bismo imali čime da letimo. Kompanija je bila u dugovima, tako da je Vlada Republike Srbije pokrivala po 30 do 50 miliona evra godišnje dugovanja, svake godine, mnogo više od ovih cifara koje ste vi rekli. Svake godine, ne jedne godine, iz godine u godinu pokrivate dugove kompanije koja, ne da ne napreduje, nego joj ostaju stari avioni, gubi mogućnost i ugled u svetu, a svake godine pravi gubitke od 50 miliona.
Šta bi se dogodilo? Dogodilo bi se ono što bi se dešavalo sa kompanijama koje su ulazile u stečaj od 2000. godine, a to je da bi to bilo konvertovano u javni dug, to bi opet preuzeli građani Republike Srbije, dakle iz budžeta Republike Srbije to bi moralo sve da se plati. Kompanija bi otišla u stečaj, onda bi se rasparčala i pokušali bi da uzmu neke profitabilne delove te kompanije, kao što je bilo nekad u prošlosti otimanja segmenata te kompanije i pitaj Boga šta bi bilo, ali ništa dobro za građane Srbije.
Šta bi to značilo za vrednost aerodroma? Ništa dobro. Pogledajte koja je vrednost aerodroma bila 2012. godine, koja je vrednost aerodroma postignuta danas u koncesiji. Još jednom da kažemo, „Er Srbija“ ima značajno vlasništvo Republike Srbije, aerodrom značajno vlasništvo Republike Srbije, aerodrom Beograd, odnosno „Nikola Tesla“ je dat u koncesiju. Taj aerodrom je naš i za 20 godina će biti naš, ali se neko obavezao da ulaže u njega preko 700 miliona evra, neko se obavezao da nama isplati 451 milion evra, neko se obavezao da nam svake godine isplaćuje deo koncesione zarade, i to će značiti napredak za naš aerodrom.
Što se tiče Niša, hajde da pogledamo kako je Niš izgledao 2012. godine. U Nišu ukupni dugovi 2012. godine su bili: 5,3 milijarde dinara za neplaćene različite dugove, neisplaćena socijalna davanja građanima koji su bili u obavezi da im daju i 21,5 miliona evra dugova po kreditima banaka. Pet zarez tri milijarde dinara i 21,5 miliona evra. Tako je izgledao grad Niš 2012. godine.
Da li bi taj grad Niš sa takvom upravom, sa takvom Vladom Srbije, koja je tako domaćinski vodila, razmišljala o svom gradu Nišu, mogao da nešto ozbiljne uloži u svoj aerodrom? Ne bi i niti je. Kada se ta situacija popravila, a popravila se tako što je Vlada Srbije prepoznala da je grad Niš za nju veoma važan i Vlada Srbije kroz direktna davanja, pored transfernih sredstava koje daje lokalnim samoupravama, kroz direktna davanja iz budžeta Republike Srbije gradu Nišu, dala gradu Nišu preko osam miliona evra. Grad Niš je od tih sredstava uložio oko dva miliona evra u aerodrom, u celom ovom periodu, 2012. godine, a Vlada, mimo toga, 3,6 miliona evra u isti taj aerodrom.
Dakle, Vlada ulaže skoro duplo više u aerodrom u Nišu, pored toga što taj novac koji ulaže Niš dolazi većinski iz novca koji daju svi građani u budžet, pa Vlada daje Nišu. Dakle, Vlada višestruko pomaže aerodrom i naš cilj je da taj aerodrom bude ozbiljan i razvijen.
Da, on zahvaljujući dobrom radu ljudi posluje profitabilno, ali profit je i kad zaradite jedan dinar i kad zaradite 10 miliona evra, ali složićete se da nije isto. Dakle, nama nije cilj da neko posluje samo profitabilno. Nama je cilj da taj profit bude što veći. Cilj nam je da tu mogu da se zaposle ljudi i nije nam isto da li će na aerodromu raditi još 10 novih radnika ili 110 novih radnika.
Namera Vlade je da maksimalno pomogne da taj aerodrom bude razvijen na način da celokupni napori Vlade, pošto sad imamo nekog ko se brine da razvije na ozbiljniji način, što je logično, velika zemlja, veliki upravljač aerodroma, može da uloži više novca nego mi u istom trenutku i ima mrežu kojom može da podigne broj putnika, što je ključna stvar za svaki aerodrom.
Dakle, imamo mogućnost da razvijemo grad, kao što radimo, a to nije jedina stvar koja je urađena za grad Niš. Od onoga što je Vojska uradila i ministar Đorđević je tada bio ministar odbrane, šta je sve, znači, Vojska je kad je grad Niš tražio kasarne i kad je tražio delove za izgradnju različitih objekata i za stanogradnju, Vojska je rekla - da, to je naš grad, to je Niš, nema problema, izvolite.
Sve što je kao država mogla da učini Republika Srbija je uradila za Niš, jer želimo da pomognemo da ljudi u Nišu žive još bolje. Koliko je kompanija predsednik Vučić doveo insistirajući da idu u Niš, zato što je znao da je tu važno da se pomogne, da godinama niko nije brinuo o tom gradu?
Na kraju krajeva, ne bi dug od 5,3 milijardi dinara i 21,5 milion evra nastao preko noći. Nastao je zato što nije bilo brige i zato što je bilo samo - daj novac, sipaj al' baš nas briga. Što ne razviše ti ljudi aerodrom? Što nije kad odete na Konstantin Veliki da pogledate a ono tri piste, razne, razni prateći objekti, toranj novi potpuno, što toga nema? Pa, nema, zato što tada nikoga nije bilo briga. Danas kad treba da se stekne neki jeftini poen, e dajte to je naše, pa niko to ne uzima. Dajte da ovi ljudi koji imaju nameru da ulože više novca, pa to je dobro valjda da se zaposli neki čovek tamo.
Šta bi bilo sa aerodromom „Nikola Tesla“ da nije preuzet i da nije uspešnije vođen? Šta bi bilo sa tim aerodromom da „Er Srbija“ nije zaživela, da nemamo direktne letove sad i na Istok i na Zapad, na ozbiljne svetske destinacije? Na kraju krajeva, pogledajte koliko je to uticalo na turizam u Beogradu. Pogledajte koliko više, pitajte ljude koji rade u ugostiteljstvu u Beogradu, obične ljude koji su vlasnici lokala, hotela, kafića, restorana, pogledajte koliko više stranaca dolaze, dolaze zato što neko može da im omogući da dođu lako i mislim da smo uspeli da napravimo dobru saradnju. Da li je još to dobro? Nije, ali zato će ova koncesija omogućiti da aerodrom bude razvijeniji i njihov cilj je da značajno povećaju broj putnika. To je direktan prihod i za naš aerodrom i za našu zemlju.
Dakle, apsolutno samo mora da se pogleda geneza, da se vidi kako funkcioniše, kako je sve bilo, šta je sve urađeno i da je za nekoliko godina napravljen dramatičan preokret, od ogromnih gubitaka do pozicije da danas biramo ko će da ulaže i koliko. Pa to je sjajno! Da li je idealno? Nije, ali kad počnete sa takve startne pozicije ovo je zaista veoma, veoma dobro.

Nadam se iskreno u svetlo onog svega što smo govorili i u interesu građana Niša i razvoja naše zemlje, da će i Niš i njegovi izabrani lokalni predstavnici naći zajednički jezik sa Vladom Srbije i da će svi shvatiti, pošto verujem da većina građana Niša dobro razume, da su strateška ulaganja države u niški aerodrom dobra za sve ljude u Nišu. Šta ima od toga loše što država hoće da uloži deo svog novca i da pomogne da niški aerodrom bude dovoljno dobro razvijen?
Nadam se, pošto znam, vi ste u pravu što se tiče investitora, znam koliko je imao i predsednik muka, pogotovo 2014. i 2015. godine, da se dovedu ozbiljni investitori. Svako ko to radi zaslužuje pohvale, jer svako ko dovede jedno novo radno mesto, učinio je nešto dobro za ljude u ovoj zemlji. Znam koliko je svaka poruka destrukciji i svaka poruka kojom se investitori, bilo je nažalost tih slučajeva gde su ljudi slali poruke, čak i neki ljudi koji su političari da nam ne trebaju strani investitori, naravno da nam trebaju i domaći i strani investitori, trebaju nam svi ljudi koji hoće da donose svoje novce.
Što se tiče MUP, mi vodimo računa samo da skupovi budu uredno prijavljeni i ovaj skup jeste bio. Želimo da negujemo mogućnost da ljudi imaju drugačije mišljenje i da javnim, mirnim okupljanjem to iskažu. Naravno, na strankama koje to organizuju, na onim ljudima na kojima su organizacije da promisle kakvu poruku šalju i da li time rade u interesu ljudi koji žive u tom istom gradu. Lako je zauzeti neki stav, ali treba dobro razmisliti šta su posledice tog stava, da li će time biti više novca za građane Niša ili manje novca. Da li će biti više radnih mesta ili manje.
Mi poštujemo pravo ljudi da imaju drugačiji stav, da rade dok god je to zakonito, da iskazuju svoju volju i naravno policija ima, to ste mogli da vidite na svim protestima, minimalan broj ljudi je inače uvek prisutan na ulicama, nemamo potrebu da bilo kakav broj policajaca bude prisutan, jer policija je tu da bude uz svoj narod, a nikako protiv njega. Zaista je minimalan broj ljudi u poslednjih nekoliko godina u svim manifestacijama i događajima. Naravno u skladu sa bezbednosnom procenom, ali slažem se da svi možda treba da poradimo na tome da se jasnije upućuju poruke koliko je teško dovesti jedno radno mesto, a koliko je lako oterati investitora.
Prvo što ide kada se dogodi bilo kakva nestabilnost i bilo kakva nesigurnost, prvo što napušta je novac. Novac beži, ide tamo gde mu je sigurno, gde mu je bezbedno, gde nema nikakvih rizika po investitora, pogotovo što ima investitora koji su tradicionalno, da kažem, nespremni da trpe bilo kakvu negativnu kampanju, koju neće. Okej, ne treba vam naš novac, nećemo da dođemo u vašu zemlju, ima ko nas hoće. Mi moramo da vodimo računa kao društvo i kao država o tome. Nadam se da će to svi razumeti i nadam se da će svi raditi u tom cilju, a iskreno se nadam da će i gradonačelnik i da će čelni ljudi Niša razmisliti o tome šta je najbolji interes Niša i da će takvu odluku i doneti.

Mnogo pitanja za kratko vreme.
Pre svega, vi ste, kao građani Srbije, svedoci da nakon terorističkog akta, kako ga mi doživljavamo i kako smatra i naše tužilaštvo, protiv Marka Đurića i građana srpske nacionalnosti koji žive u našoj južnoj Pokrajini, Tužilaštvo za organizovani kriminal pokrenulo je istragu i u tom smislu mi preduzimamo mere i radnje, saslušavamo lica, pošto pitate šta smo preduzeli, i preduzimamo radnje koje treba da dovedu do toga da se kvalifikuje to delo i da se podigne optužnica protiv onih, bilo da su izvršioci, bilo da su nalogodavci. Postoji već jedan dobar pravac, u smislu da mi imamo ko su lica koja su učestvovala u različitim delovima toga, da se protiv tih lica podignu optužnice i da se čeka prilika da budu dostupni našim organima, da bi se priveli pravdi.
Dakle, Ministarstvo pravde i Ministarstvo unutrašnjih poslova rade intenzivno na tome. Naš cilj je da takva vrsta teškog krivičnog dela, ne samo protiv Marka Đurića već institucije Republike Srbije koju on predstavlja u našoj južnoj Pokrajini, ne bude nekažnjena, već da pošaljemo snažnu poruku da ovako nešto, što je zaista naišlo na osudu, čak i onih koji podržavaju Prištinu u svojim secesionističkim ambicijama, zato što je bilo potpuno neprimereno, bilo je monstruozno i onako bahato ponašanje ne zaslužuje ništa manje od teške, teške kvalifikacije i podizanje optužnica, a kasnije i Interpolovih poternica, ako sud tako odluči, za svim tim licima. Ja znam da neće uvek biti lako i ne želim da vam kažem da možemo lako da dođemo do svih tih lica, ali ćemo se truditi. Kao što nismo odustali nikada po poternicama sudova za Tačijem i za Haradinajem, mi nećemo odustati i ako bilo gde budemo mogli da dođemo do tih lica, ta lica će biti privedena našim zakonima.
Što se tiče briselskih pregovora, oni su upravo zbog toga u prekidu. Mi ne možemo da razgovaramo ako je način razgovora takav da će ljudi koji su ključni pregovarači, a Marko Đurić to jeste, ljudi koji sede sa tim ljudima i razgovaraju, da budu na najstrašniji način maltretirani i zlostavljani, upravo kao izraz, ja bih rekao nemoći, ali to pokazuje da nema spremnosti da se razgovara o najvažnijoj temi, a to je implementacija Briselskog sporazuma, odnosno Zajednica srpskih opština.
Naša suštinska stvar, naša najvažnija stvar je upravo insistiranje na implementaciji ovog dela Briselskog sporazuma. Kada bude spremnosti, a mi očekujemo da tu pokaže svoje prave namere i Evropska unija, ako Evropska unija koja je garant i potpisnik Briselskog sporazuma, dakle, neko ko je garantovao a potpisala ga je prištinska strana, ako je Evropska unija bila garant, onda da insistira na punoj implementaciji, ne na implementaciji delimičnoj, revidiranoj, ovakvoj ili onakvoj, nego implementaciji sporazuma onako kako je potpisan. I mi na tome insistiramo.
Što se tiče sednice Narodne skupštine, to ne mogu da odgovorim jer to nije u nadležnosti Vlade, ne možemo zakazivati sednice Narodne skupštine.
Što se tiče odnosa prema borcima i njihovim pravima, mislim da je Vlada Republike Srbije, i prethodna, naravno, imala izuzetno puno sluha da popravi neke istorijske nepravde prema ljudima koji su se borili za ovu zemlju, u različitim periodima. Drago mi je da imamo, ja verujem, ovde apsolutno većinsku podršku Narodne skupštine za takve stvari, jer Srbija ne sme da bude zemlja koja će zaboraviti ljude koji su faktički išli, neki dali najvažnije i najvrednije što su imali, svoje živote.
Ja se trudim da pripadnicima Ministarstva unutrašnjih poslova uvek pokažem dužno poštovanje, pogotovo porodicama onih koji su poginuli boreći se za Srbiju ili čuvajući Srbiju na bilo koji način. Te porodice i u vojsci i u policiji, zapošljavamo, pokušavamo da pronađemo način da tim ljudima izađemo u susret u rešavanju njihovih različitih socijalnih pitanja. Pronalazimo način da popravimo njihov status.
Nije uvek moguće pronaći novac za sve. Znam da će biti nekih pitanja koja će biti uvek predmet da li je dovoljno novca bilo za ovo ili ono, ali se trudimo da sav novac koji imamo i pre svega poštovanje prema tim ljudima pokazujemo na svakom mestu, jer čini mi se da su se u neki trenucima neke vlasti malo snebivale da pokažu bilo kakvu vrstu odnosa prema ljudima koji su učestvovali, slobodno mogu da kažem, u odbrambenim ratovima. Mi nismo učestvovali u agresijama na bilo koga i žao mi je što tada nije bilo sluha da se prema tim ljudima postupa onako kako bi svako voleo da se postupa prema svakom od nas.
Nadamo se da će se to nastaviti i u svakoj narednoj Vladi, nadam se da će ne samo oni koji su bili u redovima vojske i policije, već i oni koji su bili kao obični građani, koji su bili u redovima jedinicama Vojske Jugoslavije ili Vojske Srbije i Crne Gore ili Vojske Srbije, koji su bili u svim tim jedinicama da će imati dužno poštovanje i da ćemo pronaći način da i kroz naše sisteme obrazovanja, kroz našu istoriju istaknemo onu ulogu onih ljudi koji su faktički uvek bili na braniku otadžbine. Na to moramo da budemo uvek ponosni, moramo kao što i druge zemlje rade, moramo da čuvamo sve te tradicije.
Što se tiče ovih nekih drugih pitanja, ne mogu odgovoriti na neka koja faktički ne zadiru u rad Ministarstva koje predstavljam, tako da ili će to reći neko od kolega ili ćete ih dobiti pismeno, ali svakako da ćemo se potruditi da odgovorimo na sve.

Most je u građevinskom smislu završen i pripreme sa naše strane za otvaranje prelaza su gotove, obezbeđena dodatna sredstva za novi prelaz, za ljude koji će tu raditi. Međutim, još uvek sa strane BiH nema određenih odluka i određenih poteza koje oni treba da povuku, odnosno da završe posao sa svoje strane da bi moglo da se radi o, da kažem, graničnom prelazu koji će raditi u punom kapacitetu, tačnije, da ne bude samo otvoreno, kao što vi kažete, samo građevinski završeno, već da bude stavljeno u punu funkciju.
Sa kolegama razgovaramo jako često, insistiramo zato što znamo da je to potreba stanovništva i na tome zaista često insistiramo kad razgovaramo sa kolegama iz Ministarstva, da kažem, Bosne i Hercegovine, ali takođe i sa njihovim Ministarstvom spoljnih poslova, da bismo na bilo koji način ubrzali sve ono što oni treba da urade da bi most proradio.
Što se tiče Republike Srbije, sve što je trebalo da se uradi je urađeno, sva ministarstva, sve nadležne službe i, što se nas tiče, mi sutra već možemo da počnemo sa punim radom. Ne zavisi u ovom slučaju konkretno od nas, ali očekujemo da će i od strane BiH to rešenje biti doneto brzo. To je sve što mogu da vam kažem u ovom momentu.