Što se tiče NATO mi smo vrlo jasno na poziciji da Srbija ne želi da uđe u NATO, ne pada nam napamet. Mi želimo da imamo dobre odnose sa svima u svetu, ali ne pada nam na pamet da se priključujemo ni NATO ni bilo kojoj drugoj vojnoj alijansi, jer smatramo da je put neutralnosti Srbije nešto najbolje što Srbija može da ima za sebe i svoje građane.
Što se tiče onih koji su se nama priključili i bili deo naše liste koja se zvala – Aleksandar Vučić, koja je nosila ime našeg predsednika, ti ljudi su prihvatili deo naših vrednosti za koje se mi zalažemo. U svakom slučaju mi se borimo za ono što smatramo da je najbolje za Srbiju, ali sa druge strane vi ste pod kapom onih ljudi koji su bili, vi ste sad faktički deo koalicije koju oni predvode. Pa, vama je Đilas šef, niste vi njemu. Zar neko misli u Srbiji da ste vi šef Draganu Đilasu. Stvarno, to ne mogu da zamislim, a da je Đilas šef vama, to je već nešto što ja verujem da je potpuno realno da ljudi misle. Zato oni bedževi „I love Brisel“ će najbolje da idu, samo da ubedimo još i neke druge ljude.
Ono što jeste stvar, ja shvatam da vi pokušavate da budete budući bivši režim. To je kod vas jedna nova konstrukcija da se samo sa devizom samo da se tajkuni vrate. To je povodom onih banaka. Ono što jeste činjenica, ti ljudi koji ulaze u našu zemlju, migranti, bilo je raznih i ovakvih i onakvih i žena i dece i staraca, mnogih nemoćnih ljudi i bolesnih ljudi i svima je Srbija bila dobar domaćin. Najveći broj njih 99,9% je otišao iz naše zemlje, ostalo ih je 3.500. Da li je bilo i muškaraca? Bilo je.
Te priče najsavremenije mobilne telefonije, to jeste bilo, ali 2015. godine, kada su imućniji migranti iz Sirije dolazili u Srbiju i kada su te mobilne telefone koristili, da bi pratili rutu kojom se kreću.
Ti ljudi su imali novca. To su bile obrazovane porodice iz Sirije, čije su plate bile solidne i u Siriji, pobeli od rata. Ti ljudi su bežali, pobegli, prošli kroz Srbiju.
Kada pogledate ove ljude koji su u migrantskim kampovima, pogledajte kako su oni obučeni, pogledajte njihovo imovinsko stanje. Videćete da je to veoma, veoma siromašan sloj ljudi, koji ne bi jeli u kampu tu lošu hranu, jeli bi u restoranu.
Imaju pravo da se kreću, nisu zatočenici ove zemlje. Ušli bi u restoran, poručili nešto i jelu. Ne, jedu u kampu hranu, zato što novca nemaju. Oni žele da dođu do Evrope, ali nije Srbija ta koja može da im omogući da uđu u bilo koju zemlju, niti mislimo da je normalno da neko bira gde će, šta će i kako će.
Ali to da će neko da ih, ne znam, u stotinama hiljada nasedao po Srbiji, potpuno je netačno. I potpuno su netačne one priče, e postoje neka sela gde se otkupljuju imanja za njih.
Dajte ime jednog sela da je neki migrant naseljen u tom selu. Dajte ime jedne opštine, jednog sela. Gde je to? Gde je to država nekog naselila u nekom selu, otkupila kuću i dala migrantu kuću? Gde se to desilo? U kojoj opštini? U kojem selu? U kojoj kući? U kojem selu? Nema tog sela. Ne postoji. Apsolutno ne postoji. Država Srbija da otkupi kuću i da je pokloni migrantu, to ne postoji. To se nije dogodilo. Prosto se nije dogodilo, ali ono što jeste tačno da ćemo mi nastaviti da budemo dobri domaćini onim ljudima koji su se zatekli na našoj teritoriji.
NJih ima negde oko 3.500 u ovom trenutku. Jednog dana ih je nešto manje, jednog dana nešto više, ali to se otprilike kreće između 2.000 i 3.000. To je broj ljudi koji je zaista prisutan na našoj ljudi. Ti ljude se nalaze u kampovima. Te ljude pokušavamo da na svaki način zbrinemo, jer mislimo da treba da pokažemo dobro lice, da treba da budemo dobri domaćini, da treba da se setimo da je i naš narod u istoriji mnogo puta bio izbeglički.
Mnogo puta je bio progonjen i da je u svakoj zemlji preko koje smo prelazili, u dugoj istoriji naše zemlje, našeg naroda, da smo u svakoj zemlji kroz koju smo prolazili, da nas je neko dočekivao ovako kako vi predlažete da sačekamo migrante, nisam siguran da bi nas mnogo ostalo.
Dakle, Srbija mora da bude zemlja koja pokazuje brigu o ljudima. Srbija će se istovremeno boriti, kao što to radi sa svim ozbiljnijim službama u svetu, da se kod nas ne dogodi bilo kakav teroristički napad, kao što se nije ni dogodio i vodićemo računa o tome da bezbednost građana bude apsolutno zaštićena.

Pa, nažalost, čini mi se da jedan deo ljudi koji ovde diskutuju ne vide deo sopstvenog ponašanja u javnosti, društvenim mrežama i šta sve rade i do kog to stepena ide.
Ja hoću da vam kažem da me čudi da prosto ne primećujete, ili se pravite da ne vidite, satanizaciju ljudi koji misle drugačije. NJihove slike se objavljuju na internetu. Nazivaju se svinjskom huntom, kriminalcima, pozivaju se ljudi da ih tuku na ulici, pozivaju se ljudi da kada se promeni vlast, da ih dobro zapamte, da treba da vise. Pozivaju se tužioci i sudije, njihova imena se objavljuju na internetu kada se donese neka odluka koja se ne sviđa tim ljudima iz koalicije Đilas, Jeremić, Obradović, Janković i svi ostali koji jesu i koji nisu, pozivaju se i kažu - zapamtili smo vas.
Izvinite, zamislite kad bih ja sudiji koji donese presudu koja mi se ne sviđa, objavio na mom tviter profilu ili negde - zapamtio sam ovog sudiju. Ceo svet bi se digao, i to da nisam ni državni funkcioner, da sam običan građanin, ali zato što sam sa neke druge strane, zato što ne razmišljam isto na takav način.
E, da razmišljam kao oni, da sam na toj političkoj strani, to bi bilo u redu. I u redu je da se objavljuju slike ljudi koji stoje na štandovima političkih stranaka ili za koje samo oni pretpostavljaju iz njihovog javnog delovanja da su na bilo kojoj političkoj strani, objavljuju slike tih ljudi na internetu i pozivaju ljude da im čine neko zlo. Inspirišu mržnju prema tim ljudima, i to se događa svakog dana, svakog dana se to događa. Nije to izolovani incident, to se događa svakog dana. E, to je ono što je veoma opasno i to je ono što ljudi koji ovde istupaju u ime ovog saveza neće da primete. NJih to ne boli. NJih smrt Ranka Panića, koji je ubijen 2008. godine od strane vlasti, zato što je imao drugačije mišljenje, ne boli.
Znate li koliko puta su pomenuli ime Ranka Panića? Nula puta, jer život Ranka Panića nije vredan. Zašto bi taj čovek trebalo da bude pominjan, pa on je bio na drugoj strani, on je drugačije mislio. To što ga je ubio neko ko je tada u ime vlasti bio na ulici, vlast poslala i taj koji je bio u ime vlasti na ulici ga je išutirao i taj čovek je umro u bolnici od posledica tog šutiranja, to je u redu, zato što je Ranko Panić mislio drugačije, a taj što je mislio drugačije, šta fali što je ubijen.
Nije u vreme Aleksandra Vučića ubijen Ranko Panić, u vreme njihove vlasti je ubijen Ranko Panić, kada su oni bili sve i svja u Srbiji i kad su određivali ko će da bude milijarder i kako će Mišković da lepo gradi u Srbiji, živi i bogati se i svi oni zajedno sa njim i u vreme kada je ubijen i Ranko Panić i u vreme kada su ubijani novinari. Izvinite, nije Milan Pantić ubijen u vreme naše vlasti. A, znate li ko je otkrio ubice Ranka Panića? Mi. NJih to nije interesovalo mnogo godina. Tužilaštva, sudovi, istražni timovi, tada to nije bilo važno. Nisu hteli da pomenu danima, danima i danima. I odgovori gospodina Božovića – podnesite krivičnu prijavu. To je, nažalost, odgovor koji simbolizuje nivo odnosa koji vam suštinski kaže baš me briga za život tog čoveka. Nema čak ni bilo kakvog saosećanja. Ne, podnesite krivičnu prijavu. E, to je ono što je problematično i ono što vidim kao problem, da uvek postoje te podele.
Loše je kad se bilo kome preti. Ali, znate, nismo mi prebili Gocu Uzelac i Maru Dragović. Nije to uradio neko od ljudi iz SNS. To se dogodilo na mitingu Dveri. Zašto? Pa, kao deo inspiracije svakodnevnog izlivanja mržnje protiv ljudi. Šta ste rekli za Aleksandra Vučića, pa ja to više ne mogu da izgovorim šta se sve izgovori tokom jednog dana, ne u toku ovih šest godina, od toga da je ubio sopstveno dete, što je bilo možda najmonstruoznije.
(Aleksandra Jerkov: Ko je to rekao?)
Bilo je u novinama, napisano je u novinama.
Od takvih stvari koje su napisane za Vučića, do toga da je diktator, ubica, da je kriminalac, svakoga dana. Izvinite, a šta te reči divne o Aleksandru Vučiću svakome od nas inspirišu kod naroda, ljubav? Šta inspirišu? Inspirišu to da možda, kako kaže gospodin Božović, da neko od tog naroda smatra da treba da nešto preduzme, kad ovi ljudi kažu, oni veruju, jedan deo ljudi, ne preveliki, ali jedan deo ljudi veruje tim rečima i može da uzme stvari u svoje ruke.
Ja sam tako doživeo da je čovek došao ispred moje kuće i da kaže da gađa zoljom moju kuću. Tako mu je došlo.
Dakle, ono što jeste problem, što se takva vrsta satanizacije svih koji misle drugačije vrši svakodnevno. Evo, čak i tih nekih nevladinih organizacija, sve više mi se sviđa ova „Nacionalna avangarda“, pravo da vam kažem, nisam bio na toj konferenciji, na tome što je bilo, sad mi je žao što nisam bio, zato što očigledno da nešto žuljaju, da smetaju. Kako može neko da smeta zato što ima drugačiji stav, ako hoćemo demokratiju? Super, ne sviđa mi se njihov stav, pa šta sad? Koliko ima NVO čiji se meni stav ne sviđa, pa jel ja sad treba da vodim kampanju ovde u Skupštini protiv tih NVO, da pričam o njima, da ih satanizujem, da govorim o tome da su NATO plaćenici itd?
Na kraju krajeva, predsednik stranke, DS tada, gospodin Bojan Pajtić se javno kao predsednik DS založio za to da Srbija uđe u NATO, javno 2016. godine, bio je gospodin Balša Božović tu, svi iz njihove stranke. Niko se od te izjave nikada nije ogradio, niko nije rekao ništa suprotno i njihov kor je da prihvate da Srbija bude deo NATO-a. Ja vidim, ova vlast i SNS ima samo jednu ljubav, ljubav prema Srbiji. Nas ne interesuje niko drugi. I mi se ne zalažemo da Srbija bude ni deo NATO, ništa ni blizu, niti deo bilo kog drugog bloka istočnog. Mi ne želimo da Srbija bude blokovski orijentisana, uključena ili član, tačka. Ne interesuje nas to. Imamo jednak aršin i ono što kaže naš predsednik u Moskvi, i ono što kaže u Briselu i Vašingtonu je potpuno isto.
(Balša Božović: A Marko Parezanović?)
E, sad, kad smo došli do Marka Parezanovića, pa mi smo uradili najbolju moguću stvar, doveli smo direktora BIA gospodina Gašića i Marka Parezanovića u ovaj dom posle te izjave. Oni su pristupili u Narodnu skupštinu, na Odbor za kontrolu službi bezbednosti, koji treba da da odgovore na ta pitanja, i gospodin Parezanović i gospodin Gašić posle izjave.
Šta više treba ti ljudi da urade? Da budu izloženi pitanjima narodnih poslanika, da dobiju pravo svi da ih pitaju šta im padne na pamet? I sad traje produžena satanizacija Marka Parezanovića, čoveka koji je profesionalac službe. Pustite, bre, ljudi Marka Parezanovića. Nemojte te ljude da izlažete javnom linču. Ti ljudi se bore za bezbednost naše zemlje. To su ljudi koji rade u BIA mnogo ranije, mnogo pre neko što smo mi ikada bili na vlasti. Ti ljudi se bore za bezbednost Srbije. NJima je data prilika i ljudima iz Odbora, da dođu na Odbor, da dođu da postave ta pitanja.
Postavlja se nagradno pitanje zašto nisu iskoristili priliku kad su gospodin Gašić i gospodin Parezanović bili u Skupštini? To je bila idealna prilika da se njima postave ta pitanja. Ja mislim da je to najbolje, zato što naš odbor, matični odbor kojem ja pripadam Odbor za unutrašnje poslove i odbranu, dakle, mi ne možemo postavljati pitanja, jer po Poslovniku Odbor za kontrolu službi bezbednosti je nadležan za rad sa službama bezbednosti, postavljanje pitanja iz njihovog delokruga. Gospodin Gašić i gospodin Parezanović, došli ljudi, podneli izveštaj, odgovarali na pitanja, ne znam šta su više mogli da urade? Ne znam šta treba da uradimo? Da izvedemo Marka Parezanovića i Batu Gašića na Terazije da ih streljamo jer se njima ne sviđaju? To je skandalozno. To nećemo nikada da uradimo.
Dakle, mi želimo da razgovaramo sa svima o bezbednosti.
(Balša Božović dobacuje.)

Dakle, da razgovaramo o bezbednosti, da razgovaramo o tome šta može da se uradi. Na kraju krajeva, pred nama su važni zakoni i kada sam bio poslanik ovog Doma, uvek smo razgovarali o suštini. Da li je bio neki diskurs, jeste, da li se, naravno… Rasprava treba da bude usmerena na ono što su zakoni.
Nažalost, opet kažem, satanizacija svih koji drugačije misle, a onda kažete, bunite se zbog toga što vas neko pominje negde, a vi sve vreme radite to isto. Pa, to je skandalozno.
Dakle, kad hoćete da promovišete neku društvenu vrednost pođite od sebe. Prestanite vi to da radite. Prestanete da inspirišete takvu vrstu osećanja, pa onda dobijete i odgovor drugih građana. Ne možete ljude nazivati najpogrdnijim nazivima, ne možete im objavljivati slike po internetu, po medijima, pozivati da ti ljudi doživljavaju ko zna kakve neprijatnosti, možda i fizičko nasilje, samo zato što ti ljudi imaju drugačije mišljenje. To je stvar koja je veoma važna u našoj javnosti i to mora da se prihvati.
Svako ko misli da je sve dozvoljeno – nije. Ima nešto, obično kažu ljudi, nek se podnesu, ne znam, krivične prijave, hajde ovo, hajde ono. Nije sve napisano slovom zakona, morate kao neko ko nosi određenu odgovornost zbog izrečene javne reči, kao nosilac javne funkcije, kao narodni poslanik, ministar, svejedno, morate da prihvatite da imate odgovornost za ono što govorite i za ono što inspirišete kod drugih da govore. Kad se u ovom Domu takve stvari kažu, onda to ne treba da čudi što se to širi onda i kod običnih ljudi. Često su ti koji to rade ljudi koji pripadaju određenim političkim strukturama i te političke strukture jako dobro znaju zašto to rade. Ali, isto to…
(Balša Božović: Znači, izdajnici smo.)
To je jedna reč koja se često, nikad ih niko nije nazvao izdajnicima. Te reči se koriste jer treba da inspirišu negativan osećaj kod jednog dela građana, iako ih niko nikad nije nazvao takvim nazivom, zato što smatraju da će to stvarati kontraefekat i onda evo nas nazivaju izdajnicima. Niko vas ne naziva, gospodo, izdajnicima.
Dakle, kada govorimo o tome, možemo da pričamo koliko je ko milijardi dinara oteo, ko je doveo „Velikog brata“ na RTS, a znamo da je to bio Dragan Đilas, i sad njegov najnoviji koalicioni partner gospodin Obradović. To su te društvene vrednosti za koje se ta koalicija zalaže. O tome možemo da razgovaramo, ali o onim stvarima koje se nisu dogodile, koje se nisu desile mislim da je besmisleno da se izjašnjavamo kad se nisu dogodile.
Još jednom kažem, imali ste priliku da postavite sva pitanja, žao mi je što ljudi kada su bili u sali, kada su bili u Skupštini, kada su bili u odboru, niko nije došao da im postavi ta pitanja. Ja sam uveren i na sledećoj sednici Odbora, kada bude gospodin Gašić, ćete imati priliku da mu postavite sva pitanja koja želite. Ja sam potpuno uveren i u sposobnost BIA da bude čvrsta odbrana bezbednosti Srbije i potpuno sam uveren da direktor i svi njegovi saradnici mogu da pruže odgovore na sva pitanja koja im budu postavljena.

Hvala. Dakle, što se tiče tačnog broja štićenih lica u Srbiji, ja ću vam pribaviti taj broj.
Dakle, kreće se otprilike oko 40, pričam naravno o svim licima koja se štite i po zakonu i po uredbi, i naravno, po odlukama državnih organa u zavisnosti od njihove ugroženosti, bilo da se radi o sudijama, tužiocima ili bilo kojem drugom fizičkom licu.
Dakle, imaću precizan broj pa ću tačno reći.
U svakom slučaju, što se tiče detektivske delatnosti, što se tiče i fizičkog obezbeđenja i što se tiče svih onih koji žele da obavljaju specijalističke poslove službenika obezbeđenja, nama je važno, mi smo se opredelili za to da izdajući posebne licence uvedemo jedan specifičan red u ovu oblast, jer smo uočili da jedan deo ljudi želi da obavlja tu delatnost, bez oružja, a jedan deo hoće sa oružjem.
Mi smo propisali u zakonu koji se menja, o privatnom obezbeđenju, u članu 7. koji menja važeći član 12, šta su faktički licence za vršenje posla privatnog obezbeđenja koje se izdaju fizičkom licu koje ispunjava opšti uslov za dobijanje svake od utvrđenih vrsta licenci, odnosno, od jedan od devet tački, koje definišu šta su uslovi koje ono mora da ispuni da bi moglo da obavlja tu delatnost, odnosno da dobije licencu. Između ostalog, i šta su uslovi za dobijanje oružja, koji su već predviđeni zakonom, kojim se utvrđuje šta su oni uslovi koje fizičko lice mora da ispuni da bi moglo da nosi oružje, da ga poseduje ili da ima dozvolu za nošenje oružja.
Mi smo prvi put ovim zakonom uveli i bezbednosnu smetnju, dakle, definisali šta je bezbednosna smetnja tačno, da to ne bi bilo da se ostavi samo meritorno nekom državnom organu da po svom nahođenju ceni, već da faktički može da kroz ove norme koje smo mi predvideli definiše da li neko lice ima bezbednosnu smetnju za obavljanje ovog posla.
Što se tiče ovog pitanja za licence, koje ste rekli, član 5. kaže: „Licenca za obavljanje detektivske delatnosti može se izdati pravnom licu koje… tačka 5) ima odgovorno lice u pravnom licu“. Dakle, ne – licence će se izdati odgovornom licu u pravnom licu, jedino ako ne mislite na taj član?
U svakom slučaju, koliko ja vidim, mi smo predvideli da licencu za obavljanje detektivske delatnosti može dobiti, pod određenim uslovima, svako pravno lice. E, sad, unutar pravnog lica – odgovorno lice pravnog lica može biti i detektiv i neko drugo lice koje nije detektiv, niti ima licencu za obavljanje detektivske delatnosti. A fizička lica unutar pravnog lica, koja će obavljati specijalizovanu detektivsku delatnost, moraju da dobiju sopstvene licence za obavljanje detektivske delatnosti koje su predviđene. Dakle, u tom smislu mislim da je relativno jasno.
Ukoliko postoji nešto što treba da se popravi, uvek sam spreman da definišemo to precizno. Dakle, ako ima negde neko rešenje koje je preciznije od našeg, vi znate da ja nemam problem sa tim, uvek mi je važno da zakon bude što precizniji, da bi se izbegle bilo kakve nepreciznosti i pogrešno tumačenje.
Što se tiče onih odgovora, ja sam vam rekao, mi smo započeli 2014. i 2015. godine, po nalogu nadležnih tužilaštava, provere o privatizaciji „Tesla banke“ i potencijalnoj šteti za Republiku Srbiju koja je nastala zbog nenamenskog trošenja sredstava i raznih drugih krivičnih dela. Ti izveštaji su dostavljeni Višem tužilaštvu u Novom Sadu. Više tužilaštvo u Novom Sadu preduzima dalje mere vezane za ovaj slučaj i trenutno je u toku ta istraga. Konsultacije unutar kriminalističke policije su obavljene i taj predmet unutar policije vodi SBPOK. Pošto je složena istraga, kada bude završena u potpunosti, očekujem da ćemo moći da dobijemo informacije da li ima štete i ko su osumnjičena lica za tu štetu u Republici Srbiji.
Što se tiče gospodina LJajića, ja sam rekao, ne radi se o mojim ličnim uverenjima već sam rekao da Ministarstvo unutrašnjih poslova ne raspolaže podacima o tome da je gospodin LJajić deo bilo kakve organizovane kriminalne grupe i izneo sam tada i svoje lično uverenje da bi meni bilo teško da poverujem u to. Ali, nevezano za to da li ja lično verovao ili ne verovao, ne postoji bilo kakva informacija koja ukazuje da je on deo bilo kakve organizovane kriminalne grupe ili da je na bilo koji način prekršio zakone Republike Srbije.
Što se tiče ostalih informacija, to ću vam blagovremeno dostaviti, ono što budem mogao, naravno, kao što sam i tada dao određena ograničenja o mogućnosti da vam odgovorim, u zavisnosti šta ja dobijem od odgovora, vezano od toga u kom je stepenu krivični postupak u toku i očekujem da kada budem mogao da dam precizniji odgovor, da vam ga dam, da pružim odgovor Narodnoj skupštini, kao i sve do sada. Mislim da sam odgovorio na najveći deo pitanja. Hvala.

Da počnem od ovog poslednjeg pitanja.
Dakle, Srbija ima Štab za vanredne situacije koji definiše kako se postupa u vanrednim situacijama i donosi odluke. Mi i zakonima koji su pred nama danas definišemo sve ono što može da bude i kao negativna posledica delovanja, recimo, lokalnih štabova, mogućnost preuzimanja od strane Republičkog štaba, nadležnosti, šta je ono što treba da uradimo da bi osigurali bezbednost građana i to funkcioniše.
Angažovanje vojske se definiše posebno. Dakle, zato što angažovanje vojske ima poseban zakon o tome. Ustav je definisao ko može da komanduje vojskom i ne bi bilo dobro praviti presedane, pa da na mala vrata uvodimo da se mogućnost komandovanja vojske poverava bilo kome drugom osim strukturama koje Ustav predviđa, što ne bi bilo ni ustavno, naravno, te zbog toga vojska u smislu strukture komandovanja vojskom definisana tim aktima.
Što se tiče delovanja na terenu, vojska, kada se dobije saglasnost onih koji su po Ustavu i zakonu nadležni da izdaju saglasnost za delovanje vojske, može biti pretpočinjena u smislu aktivnosti na terenu drugim npr. Ministarstvu zdravlja koje odlučuje da li će se, recimo, raditi određena zaštita, da li će se raditi jedna procedura, druga ili treća. Naravno da vojska neće raditi mimo propisa koje definiše Ministarstvo zdravlja ili Ministarstvo poljoprivrede ili drugo ministarstvo koje se bavi određenim delom zaštite.
Što se tiče Štaba za vanredne situacije, Štab za vanredne situacije definiše zadatke, naravno, odgovara Vladi Srbije, koji treba da se ispune i na takav način funkcioniše u smislu zaštite na terenu. Međutim, tu je, naravno, dobro što ovim zakonima predviđamo i preciznije definisanje nadležnosti lokalnih štabova, šta je to što Vlada može da preduzme, odnosno Štab za vanredne situacije republički, kada nemamo dovoljno dobro reagovanje, neadekvatno reagovanje u smislu organizovanja zaštite stanovništva u vanrednim situacijama. Takođe, kroz Zakon o dobrovoljnom vatrogarstvu mi definišemo sada i postojanje novih jedinica dobrovoljnih vatrogasnih društava koje mogu da budu značajna potpora redovnim jedinicama vatrogasne zaštite i da na takav način doprinesu da u svojim sredinama budu među prvima koji će biti na licu mesta da pomognu redovnim jedinicama sektora za vanredne situacije po Srbiji.
Što se tiče ostalih međunarodnih subjekata, moram da kažem da mi je nedavno bio i zamenik ministra Ruske Federacije za vanredne situacije koji je zadužen za rad Srpsko-ruskog humanitarnog centra i on je zadovoljan našom saradnjom. Dakle, ruska strana je zadovoljna saradnjom, imamo dobru saradnju sa Rusko-srpskim humanitarnim centrom. To je Centar koji se sastoji od dva direktora, jednog iz reda Ruske Federacije, jednog našeg, koji zajednički donose odluke o tome kako se Centar upotrebljava i taj Centar je dao dobre rezultate, dobro funkcioniše i učestvuje značajno u zaštiti našeg stanovništva, pomoć u vanrednim situacijama.
Isto tako, Srbija je pristupila evropskom mehanizmu civilne zaštite i taj mehanizam je bio veoma koristan i tokom poplava 2014. godine, jer mi hoćemo da pokažemo da u zaštiti svog stanovništva ne biramo od koga ćemo da primamo pomoć, već tražimo pomoć tamo gde mislimo da je najefikasnije da je dobijemo.
Ono što je nama veoma važno jeste da se oslanjamo najviše na sopstvene snage i zato smo i formirali centar koji će služiti za obuku vatrogasaca, gde faktički, prvo, sada se kroz konkurs biraju vatrogasci, potpuno drugačiji sistem nego ranije, ima posebna obuka za vatrogasno-spasilačke jedinice i centar koji ćemo u narednim godinama u potpunosti razviti. On je počeo da funkcioniše, ali trebaće nam još sredstava da ga modernizujemo. Biće jedan od svakako najboljih u ovom delu Evrope, gde ćemo, koristeći sopstveno znanje, biti u mogućnosti da obučavamo i druge, ne samo pripadnike vatrogasno-spasilačke jedinice naše zemlje, ali prvenstveno naravno njih.
Što se tiče nasilja, što se tiče stadiona, što se tiče huligana i kriminalaca u redovima navijača, uvek sam bio protiv toga da se, naravno, normalni ljudi koji idu na stadion da navijaju izjednačavaju sa kriminalcima, i o tome smo govorili ovde u parlamentu. Mislim da to svi dobro razumeju šta to treba da bude.
Slažem se da je jedna od najvažnijih mera, nismo mi ovim zakonom rekli da smo ovim izmenama i dopunama učinili stvar koja će u potpunosti rešiti sve probleme. Ovaj zakon se bavi određenim segmentima i propustima u nekim prethodnim vremenima koja smo imali u delovanju redarske službe, zato što svako ko je organizator… ne može biti policija odgovorna za sve druge ljude u ovoj zemlji. Dete počne da vam se drogira, policija je kriva. Ne, vi ste krivi. Niste obratili pažnju na svoje dete.
Ne može neko biti odgovoran ako organizuje sportsku manifestaciju na kojoj zarađuje novac, a da neko drugi obezbedi sve za njega. Izvinite, može ali to platite onda. Uzmete lepo i angažujete 1.000 redara, 2.000, 10.000 redara. Organizujte koliko god redara je potrebno i sa tim brojem redara obezbedićete da nema kontakta između grupa koje mogu biti rizične.
Imate procene rizika u kojima učestvuje MUP. Dakle, to je deo posla, a deo posla je da procenjujete rizike. Sednete, lepo dogovorite, kažete – ovde postoji rizik, evo, navijači ovog kluba mogu ući u kontakt sa navijačima ovog kluba, tu ćemo da stavimo žičanu ogradu, stavićemo 500 redara, onemogućićemo njihov međusobni kontakt. Sprovešćemo kontrolu.
Pa, kako unesu navijači baklju na stadion? Pa, ne unesu je u onom danu kad uđu na samu sportsku manifestaciju, jer su tada podvrgnuti rigoroznim pretresima. Te baklje unesu ljudi koji su bliski klubovima, ljudi koji su bliski redarskim službama. Kada tu dobijemo profesionalizaciju, neće biti baklji, neće biti petardi, neće biti topovskih udara, neće biti bilo kakvih predmeta koji ne smeju da se nađu na sportskim manifestacijama.
Kada dođe, naravno, do narušavanja javnog reda i mira u nekom većem obimu, policija je tu da reaguje i policija reaguje. Mi smo hapsili po utakmici često, ja dobijam te izveštaje, 50, 100, 150, 200 lica. E, to je ovo što kaže gospodin Jojić, to je ključno pitanje zašto imamo propuste u tome da se ti ljudi koje mi uhapsimo oštro, oštro, oštro, oštro sankcionišu. Kada prvi budu osuđeni na pet, sedam, 10, 12 godina zatvora, drugi će se razmisliti da li će ikada da pribegnu nasilju, da li će da se potuku, da li će da gađaju policiju kamenicama, da li će da prevrću neki automobil.
Mi jesmo smanjili to nasilje u odnosu na neki prethodni period, gde je bilo i značajno više i stradalih i povređenih itd, ali ga nismo u potpunosti zaustavili. Činjenica je da treba upotrebiti, ja se slažem sa upotrebom kamera. Stimulisaćemo, tražićemo i mi ćemo, mi smo sad ušli u jedan veliki projekat investicija koje će instalirati veći broj kamera, do kraja naredne godine preko 1.000 kamera na teritoriji samog grada Beograda, koje će omogućiti prepoznavanje lica i tablica i koje će, faktički, na jedan vrlo ozbiljan način povećati bezbednost na ulici, jer će biti jako teško da se od nekuda pojavite, a da ne znamo odakle ste se pojavili.
Slažem se, ne samo upotreba tehničkih sredstava, dakle, već rigorozna i dosledna primena svih tih normi u sudovima, u sudskim procesima. Ja ne utičem, niti mogu da kažem sudijama šta će da rade, ali bih uvek tražio od njih da ako imaju i vide to kao jednu društvenu opasnost, kao što se to radi u drugim zemljama, vi ste lepo rekli u Engleskoj da, ali zato što su te sudije izricale drakonske kazne.
Mi imamo dobre zakone. Evo, ja tu uvek uzimam kao primer zakon koji je stupio u junu, 1. juna 2017. godine na snagu, zakon koji omogućava da se za ilegalno nošenje oružja i municije sankcioniše od dve do 12 godina zatvora. Vi, znači, nekom možete da odredite i 10 godina zatvora za ilegalno nošenje oružja. Prvi kad bude dobio, a još nisam čuo za presudu od 10 godina, kada prvi bude dobio 10 godina, šest, sedam, nije važno, za ilegalno nošenje oružja, kada se ne bude tražio način hajde da mu ublažimo kaznu, kada prvi bude dobio takvu vrstu kazne, ja sam siguran da će svi drugi razmišljati da li će ikada ilegalno nositi oružje.
Što se tiče zaštitne opreme, nabavljamo zaštitnu opremu, nabavljaćemo je ove i naredne godine. Moj cilj je da nema povređenih ni građana, ni policajaca. Naravno da smo u tome i napredovali, ali ja apelujem na ljude koji dolaze na utakmice, jer tako će biti više navijača, zato što će dolaziti ljudi koji zaista žele da dovedu svoju decu da gledaju te utakmice, da gledaju sportske manifestacije, da razmišljaju kada se uhvate kamena, kada se prvi bace tim kamenom šta izazivaju dalje. Jer, to je zaista užasna stvar, pogodite nekoga kamenom u glavu, u koleno, u lice, u telo, kakve posledice ljudi ostavljaju. To, prosto, nekako, kao da se ne razmišlja o tome.
Pa, nisu ti policajci ni glineni golubovi, niti su nam pali s Marsa. Znam da vi to razumete, ti policajci su naši, naše komšije, prijatelji, rođaci, braća, ljudi koji žive među nama, normalni ljudi, građani naše zemlje i dolaze tamo da urade svoj posao. Onda neko dođe i gađa ih kamenicama. Besmisleno. Uopšte ne vidim poentu. Čini mi se da neki ljudi dolaze, nije to veliki broj ljudi, ali da neki ljudi dolaze na stadione da bi se potukli sa policijom. Mi ih uhapsimo i onda dobiju ili prekršajne ili vrlo blage kazne.
Nerazumljivo je meni, ne mogu to da objasnim policajcima da pričam sutra da njima i da me pitaju – ministre, zašto je to tako, ne mogu, niti sam sudija, niti mogu to da odredim. Predložiću ono što jeste moja intencija, tu ću predložiti ministarki Kuburović određene izmene zakona koji nisu iz nadležnosti MUP, ali su iz domena nadležnosti Ministarstva pravde koji će pre svega sankcionisati krivična dela i prekršaje sa elementima nasilja.
Moja ideja je da se uvede propis koji će omogućiti stepenasto kažnjavanje, da tako kažemo, nešto kao propis koji bi mi nazvali propisom tri udarca, u smislu da se za svako sledeće ponovljeno krivično delo istovetno, sa elementima nasilja, značajno povećava kazna. Za prvo delo šest meseci, za drugo pet godina, za treće 20, da taj koji se bude tri puta odlučio da nekog udari bejzbol palicom da shvati da će za treći put otići na robiju i da se više sa nje neće vraćati, da će toliko da traje. Prosto da uvedemo jednu vrstu sankcija koja će garantovati kažnjavanje, pogotovo povratnika u krivičnim delima sa elementima nasilja. Izvinite, ne možete nekog da udarite pesnicom u glavu svaki drugi dan i da to sve bude uredu.
Možete, ali onda treba da idete u zatvor i to na ozbiljnu robiju i da prosto na neki način, konsultovaćemo se, naravno, sa Ministarstvom pravde šta je tu moguće, jer ne želim da pre nego što sa njima budem obavio konsultacije, izađemo sa konkretnim rešenjima, ali ideja nam je, i mi smo to počeli da pripremamo u našem ministarstvu, ideja nam je da u svim prekršajnim i krivičnim delima sa elementima nasilja, napravimo takvu vrstu kažnjavanja da će se ponavljanje krivičnog dela sankcionisati drakonski i da je to faktički vrlo važna stvar.
Mi smo, naravno, pripremili jednu inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika koji ćemo uputiti Ministarstvu pravde, koja treba da olakša rad policijskih službenika, ali koja će dramatično sankcionisati one koji pribegavaju nasilju. To nam je prvenstveno. Kada smo doneli zakon koji, da kažem, se bori sa nasiljem u porodici koje je veliki problem, zato što je to veoma složena materija, mi smo uspeli sada posle određenog vremena i vidite da smo zaustavili trend rasta broja krivičnih dela. To sam uvek isticao na Odboru kada smo pričali, kod gospođe Obradović, na Odboru za unutrašnje poslove i bezbednost, jedino krivično delo sa kojim smo imali zaista veliki problem da je bilo u poslednje dve ili tri godine, četiri, u kontinuiranom rastu je bilo nasilje u porodici.
Kada smo doneli zakon, naravno da su prvi meseci primene zakona pokazali realnost situacije na terenu i koliko smo mera morali da donesemo. To pokazuje da smo to pravovremeno doneli, u smislu da je to bio momenat kada je trebalo, naravno i ranije, ali da je to bio momenat kada smo morali to da uradimo i da smo sada uspeli da zaustavimo trend rasta i da imamo početak pada broja izvršenih krivičnih dela. Naravno, plus preventiva, plus rad sa ljudima itd.
Zašto to govorim? Zato što mislim da isti princip moramo primenitiza ovu vrstu nasilja na sportskim manifestacijama i nasilja uopšte. Kada to bude oštro, drakonski, kada budemo dali kao što smo dali, ovlašćenja policiji, jer ja sam uvek govorio, svi očekuju od policije rešenja, ali neda se nikakvo ovlašćenje policiji da radi. Dajte policiji ovlašćenja da može da radi, a onda tražite rezultate, smenjujte, kažnjavajte i kritikujte. Kada policajac ne može ništa, najlakše je reći – e, policija ne valja, a onda on kaže – ne smete da uradite ovo, ovde ne smete ovo, ovde tražite ovo.
Znate, mi kada tražimo nekada mere za prisluškivanje telefona narkodilera, pa on ih menjaju, na bukvalno nekoliko sati, menjaju one aparate. Nama nekada treba dva ili tri dana da dobijemo naredbu za prisluškivanje telefona. Pa, on je već promenio peti telefon. Na tom telefonu nema više ništa. Ali, to je stvar koju moramo da radimo sa kolegama iz tužilaštva i iz sudova brže. Mi im tu upravo skrećemo pažnju zato što to nije hir, to je sam operativna potreba. Zbog toga, neću da budem nekorektan, i ti ljudi to veoma dobro razumeju samo što, da biste obezbedili poštovanje sigurnosti, bezbednosti, ljudskih prava, zaštite podataka, svega toga, veoma je složen mehanizam. Da sve imate, ono što je vezano za bezbednost ispoštovano i da dobijete operativnu upotrebu koja je brza i efikasna.
Zato, verujem da će i, ja sam zaista zahvalan na ovim raspravama, jer ja verujem ono što vi govorite kao vrlo dobronamerno. Ja to zaista tako razumem, ja vam kažem najiskrenije, ja vas poznajem dovoljno dugo. Mi razgovaramo o važnoj temi za našu zemlju i takva vrsta dijaloga je korisna iz razloga što mislim da dovodi do rezultata da se prvo skreće pažnja javnosti na to šta sve moramo da uradimo, šta smo sve uradili i stvara se podrška javnosti za ove rigorozne, drakonske poteze koje mislim da moramo da uradimo, jer prosto meni je nepojmljivo, ja nisam siguran da li bih odveo svoje dete. Moja ćerka ima nepunih sedam godina, nisam siguran da li bih je odveo na neki derbi, rizikujući da li će ona tamo, ne mora ništa da joj se dogodi, samo da ne gleda neki incident ili nešto da me pita sutra – tata, šta je ovo? Ne znam šta da joj objasnim.
Zato mislim, iako smo mi uradili dosta na tome i tu su radile kolege, da kažem, imamo sada prekršajne sudije na stadionima, tužioce, svi ljudi koji su aktivno uključeni u taj proces nije dovoljno. Očigledno je da nije dovoljno, mora još. Zato ćemo mi predložiti, mi već radimo intenzivno na tome, hoćemo da to bude nešto što je realno, da to ne bude samo šuplja priča, spisak nekih lepih želja koje ja dostavim Neli i kažem – hajte sada to pretočite u zakon, a oni ljudi kažu – kako da to uradimo? Mi zato radimo usaglašeno kao što uvek radimo sa Ministarstvom pravde, da dođemo do rešenja koje će zadovoljiti ove norme koje mi hoćemo, a da su realno moguće. Hvala.

Evo, ja se pridružujem i pozivam ih isto da ulažu novac u bezbednost stadiona, da ih opreme, da ih obuče, da dovedu ljude i tehnička sredstva da to sve bude na takvom nivou da mi što manje strahujemo. Jer, moj cilj je, voleo bih kada bi mogao da pošaljem u nekoj situaciji jedno pet policajaca da dođu tamo, da se odšetaju tokom utakmice, da kažu da je sve u redu i da se vrate nazad, a da ne moram da šaljem 500.
Dakle, moj cilj je da smanjim prisustvo policije na svim sportskim manifestacijama, jer je to skup … Samo da vam kažem, vezano za maloletna lica kod nas, stepen maloletničkog kriminala je u padu. Kod nas nije taj slučaj, to kod nas nije slučaj. Kod nas su na žalost ovi kriminalci punoletni, ali je, pogotovo kod heroinske mafije, taj stepen ćutanja i zatvorenosti tih grupa toliko visok. Nije samo to kod nas, inače takva vrsta prizme postoji, jako je teško probijati te grupe i traje da se nađu dokazi. Dakle, nije nam cilj da uhvatimo samo one koji su na ulici, oni koji su, da kažem, ulični dileri. Cilj nam je da dođemo do mreže.
Oni koji se unutar klubova bave distribucijom, pričam unutar huligana, među navijačima, koji se bave distribucijom pre svega narkotika i učestvuju u izvršenju drugih krivičnih dela, veoma retko su sami ti koji su na vrhu piramide, veoma retko su u kontaktu sa bilo kim. Ne koriste mobilne telefone, nekada ih možete videti u javnom prevozu da se voze autobusom. Znači, bukvalno se trude da život sprovedu na takav način da vi kada bih površno posmatrali, rekli biste – pa, ovi ljudi su fini neki ljudi. U svakom slučaju, teško je da im kažete – evo, imam dokaz za njih da ih uhapsim. Naravno da imaju ljude koji rade za njih različite akcije. Policija to zna i analitika u tom smislu postoji.
Samo što, naravno, da bi se došlo do kvalitetnih dokaza da se oni povežu sa kriminalom, da li pokušavaju da se infiltriraju u škole fudbala da mogu da plasiraju svoje fudbalere koje će kasnije da prodaju kroz transfer igrača i da uzmu deo novca, da li će koristiti svoj uticaj na ovakav način, da se to dokaže i da to pred sudom može čvrsto da stoji i da dobije kvalitetan epilog. Ono što jeste prvi korak i ovo nasilje koje možemo lako da dokumentujemo na sportskim manifestacijama, počinjeno nasilje, odmah uhapšen, odmah osuđen, upućen na izdržavanje istog dana. Mi smo čak i pribegavali sa Ministarstvom pravde da idemo što više na, pričamo o ozbiljnijim, tamo gde nema krivičnog dela, već ima elemenata prekršaja, ali da prekršaj bude odmah dosuđen i da može da ode 60 dana ili 90 dana u zatvor i za sitniji prekršaj, i da odmah imamo sankciju za koju će ostali videti da nema popusta. Nema popuštanja. Tu sudovi mogu dosta da nam pomognu i ja verujem da će to tako i biti.

Ja mislim da je najbolja situacija bila kada tako važna pitanja treba da postavite upravo ljudima koji su izrekli te rečenice.
Ti ljudi dođu ovaj Dom Narodne skupštine i sednu u skupštinski odbor i daju mogućnost svim narodnim poslanicima, članovima tog odbora da ih prorešetaju pitanjima i onda ti ljudi koji mogu da dođu da ih pitaju, ne dođu i onda se postavi pitanje zašto nisu došli? Zašto ih nije interesovalo to što je bilo najvažnije pitanje za bezbednost građana Srbije? NJih to onda ne interesuje zato što tamo nema mogućnosti da se od toga pravi medijski spektakl.
Onda, kada njih nema, kad oni nisu tu da mogu da odgovore, onda se ta pitanja besomučno postavljaju.
Biće gospodin Gašić, ponovo u Narodnoj skupštini, dolaziće na odbor, sedeće da razgovara. Doći će da odgovori na sva vaša pitanja. To nije ništa sporno, kao što je dolazio do sada, kao što sam i ja. Evo, tu su kolege koji su svedoci, na kraju krajeva, poslanici opozicije. Nijedan odbor nisam propustio da dođem da položim račune odboru Narodne skupštine, da razgovaramo o našim izveštajima. Po tri, četiri sata nam traju sednice. Odgovaramo na sva moguća i nemoguća pitanja koja nemaju nikakve veze ni sa temom, ali odgovaramo, jer smatramo da narodni poslanici prvi treba da znaju.
Tada kada su osetljive informacije, naravno da ne mogu biti podeljene sa javnošću, jer je onda besmisleno. Koja to služba u svetu ili odbor radi?
Ono što ovde jeste ključno pitanje - imali smo mogućnost da se u danu kada su nakon te izjave bili obojica, i Bratislav Gašić i Marko Parezanović, bili na sednici odbora, mogli neposredno da odgovore na konkretna pitanja koja im se stavljaju na teret, da to raščiste i da narodni poslanici mogu to kasnije da objave u javnosti, da kažu – evo rekao nam je to, naravno, ono što može da se kaže. Rekli su nam to, nisu nam rekli to, odgovorili su ili nisu odgovorili, zadovoljni smo ili nismo zadovoljni, ali meni je neshvatljivo da ti ljudi dođu na sednicu odbora i da ih onda niko ništa ne pita.
Šta treba oni da rade? Treba da idu da sede u nekom televizijskom studiju i da čekaju telefonski poziv da bi odgovorili? Ne znam šta. Došli pred Narodnu skupštinu, gde im je bilo i mesto. LJudi iz BIA treba da odgovaraju pred odborom Narodne skupštine i oni su to i uradili. Niko ih ništa nije pitao i oni ljudi su mislili očigledno da više nema pitanja. Nema spornih pitanja. Za mene onda više nema ništa nejasno. Došli, rekli - ok, došli smo da razgovaramo, niko nas ništa ne pita, znači sve je jasno i vratili se ljudi nazad u svoju službu da rade.
Čekamo sledeću priliku, kada se ponovo pojave, niće taj odbor verovatno u nekom doglednom periodu, kao što mi dolazimo svakih par meseci, odgovara se na sva pitanja i odgovara se po svim tačkama dnevnog reda.
Nela Kuburović će sad sigurno uzeti reč, ali ona je toliko puta danas ponovila istu stvar i mislim da više nema nikog u Srbiji kome nije jasno. Dakle, non-stop se inputira nešto, potpuno ista teza, non-stop, non-stop, non-stop. Koliko god ona žena objašnjavala puta da je to definisano zakonom, da je definisano Ustavom, da je definisano propisima, da samo zakon može da ograniči, hiljadu puta je žena ponovila. Ja slušam ove rasprave i kao da danas žena nije ni bilo u Skupštini ili neko drugi nije bio u Skupštini, ali u svakom slučaju čuli su građani Srbije objašnjenje stotinu puta.
Mi imamo jednu praksu da određeni predstavnici nezavisnih, pod navodnicima nezavisnih, regulatornih tela najave otprilike šest meseci do godinu dana pre prestanka svog mandata da će se baviti politikom, uđu u političke vode, naravno demantuju da će se ikad kandidovati, pa se onda kandiduju, a onda, po napuštanju funkcije, iako su prethodno u nekim prethodnim periodima bili politički funkcioneri određenih stranaka, počnu da se bave tim nezavisnim delatnošćima, jer valjda su postali potpuno novi ljudi, presvukli se to jutro i nema šta, a onda završe mandat i vi već sada znate, pre samog kraja mandata, dok su još na funkcijama, već sada znate da će oni prvi dan po napuštanju mandata ili 18. ili 180, svejedno, da se priključe tim političkim strankama i da se bave tom vrstom delatnosti i onda se postavlja pitanje kako možemo da imamo poverenje u njihovu dobru volju i u to da oni zaista sprovode nešto, kada se pozivamo na njihova mišljenja, da su to mišljenja koja treba da dovedu boljem kvalitetu zakona?
Ja to ne mislim, ali imaju pravo i mi im ne osporavamo pravo, ali ne može ni nama niko da ospori pravo da se tome suprotstavimo mišljenjem. Mi imamo drugačije mišljenje.
Evo, ja ne mislim kao ti ljudi, ali je na Narodnoj skupštini na kraju da prosudi ko je u pravu. Na Narodnoj skupštini je da glasanjem odluči da li će Zakon biti donet, sa kakvim izmenama, ili neće biti izmena ili hoće i kakve. Na narodnoj skupštini je da odluči, jer je narod dao legitimitet vama koji ste narodni poslanici. Vi ste i sve nas birali, i nas koji smo članovi Vlade i te ljude koji treba da polažu izveštaj Narodnoj skupštini, sve nas.
Ti ljudi moraju da shvate izvor. Ne može bilo ko iz nezavisnih regulatornih tela da dođe i da kaže – ovo nije ustavno. Pa, to može samo Ustavni sud. Nemojte da preuzimaju ti ljudi više nadležnosti i moći nego što im pripada po zakonu. Ko su oni da odlučuju o ustavnosti nečega?
Zamislite kada bi ministar rekao – ovo je ustavno ili nije ustavno? Ko daje pravo ministru? Ko je ministar da to kaže? To može samo Ustavni sud. Ustavni sud je taj koji može da donese… Kada i Poverenik donese neko rešenje, pa nije to sveto pismo. Može Upravni sud da obori to rešenje. Sud je taj koji u konačnoj instanci odlučuje da li je nešto zakonito ili nije, ne nekakvi ovakvi ili onakvi ni ministri, ni nezavisni organi, ni bilo ko sličan. Sud i zato smo se izborili i vidite šta je Ministarstvo pravde uradilo. To je veliki napor i veliki rad uložen i zajedno sa sudijama i Visokim savetom sudstva ogroman rad da promenimo sve ono što je bilo loše. Pa, mi smo ranije imali politički postavljene sve žive moguće pravosudne organe.
Evo, pokazivao je jedan od naših kolega u Narodnoj skupštini obrazac kako se birao sudija - mišljenje predsednika opštine i predsednika opštinskog odbora tadašnjih vladajućih stranaka. Samo još što nije bio nacrtan lik i fotokopija članske karte. Bio je verovatno broj članske karte u toj stranci njega ili člana porodice.
To je ono što je bilo pogrešno i to je ono zašto smo imali kritike ne samo opozicije tadašnje u Srbiji, imali smo kritike i EU koja je govorila… Kada pogledate izveštaj EU o stanju u Srbiji 2008, 2009, 2010. i 2011. godine, pogledajte izveštaje kakvi su bili o stanju pravosuđa.
Na kraju krajeva, pogledajte šta je rekla Verica Barać o stanju u medijima, o stanju u korupciji. Pogledajte kako su u Srbiji vrhunski vodili te oblasti, šta je tadašnji savet govorio o tome – da u Srbiji više ne postoji u to vreme, 2011. godine, ni jedan medij koji je slobodan, Verica Barać.
Dakle, EU i Verica Barać su bili ljudi koji su dali najnižu moguću ocenu. Ne jedinicu, nulu su dali slobodama, pravdi, jednakosti, nezavisnosti sudskih institucija, stanju u medijima, stanju sloboda u društvu.
Veliki rad je bio potreban da se to što je uništavano godinama, što je satirano da se dovede do nivoa da danas, kako je rekla i ministarka Kuburović, EU kaže da smo radili dobar posao, Venecijanska komisija kaže da smo uradili dobar posao, ali nije dovoljno. Sada nije dovoljno ni to. Nije dovoljno ni što Narodna skupština na kraju to kaže. Nije ništa dovoljno. Bitno je da li to kaže jedan funkcioner bivši koji će biti uskoro funkcioner budući, da li je on zadovoljan ili nije. Na tome treba da se temelji naše društvo.
Vidim da postoje neke tendencije, i to je jedna opasnost kojoj Srbija mora da se odupre, ne može suverenitet koji potiče od naroda da bude zamenjen bilo kakvim drugim prenesenim pravima određenih funkcionera, ma ko oni bili, ako nemaju narodni suverenitet iza sebe, ako nemaju podršku naroda. Ne može neko ko postane izabran nekim posrednim putem, neki funkcioner, ma koji funkcioner, evo, ni ministar. Mi imamo suverenitet odnosno legitimitet koji nam daje Narodna skupština, jer smo izabrani od strane Narodne skupštine, ali ste vi ti koji imate narodni suverenitet, a najviši i jedini direktno izabran od strane naroda – predsednik Republike. Tako je u našem sistemu. Narodna skupština i predsednik Republike. On, kojeg narod bira direktno i Narodna skupština, koja se bira na poslaničkim listama.
Vi ne smete dozvoliti nikada da dođemo u situaciju u Srbiji da nam neko uzima suverenitet tako što će odluke protiv volje Narodne skupštine donositi nekakvi bilo kakvi organi. To vam sad kažem, jer vidim tendenciju u drugim zemljama, da se pojavljuju određeni ljudi koji hoće da uzmu narodni suverenitet, da donose odluke umesto naroda, protivno volji naroda. Jedini koji ima pravo u našoj zemlji da donosi odluke je narod. I ma ko šta rekao, kada dođu izbori, taj narod izađe na te izbore, glasa i da suverenitet, da pravo Narodnoj skupštini da svojom prenesenom vlašću na organe izvršne vlasti, izborom Vlade, odlučuje kako zemlja treba da ide i da je kontroliše.
I kada izvrši svoju ulogu kontrole, da se vratim na našu početnu temu, kada izvrši svoju ulogu kontrolu kontrole, pozove predstavnike službi na sednicu, tada ima pravo da ih ispita, prorešeta i pita. Ne da od njih pravi rijaliti, ne da te ljude satanizuje i ne da pravi od tih ljudi nešto što oni nisu. Te ljude treba da pita na sednicama odbora, tu da ih propita dobro, šta imaju da kažu, da daju odgovore na sva pitanja, da pruže uveravanja Narodnoj skupštini da sve radi u skladu sa zakonom i tada da Narodna skupština kaže da li je zadovoljna ili nije.
Još jednom vas molim, nemojte nikada dozvoliti da narodni suverenitet ove Narodne skupštine ode ma gde drugde. Svi ostali, kao što su to dužni narodni poslanici, su dužni da dođu ovde pred Narodnu skupštinu, pred njene odbore i da polažu račune, svidelo se to njima ili ne. Da li nam se sviđa ko je na vlasti, kome narod da najviše poverenja, izvinite, borite se za narodno poverenje. Ali nemojte da kad neko drugi ne može da osvoji narodno poverenje, da onaj ko ga osvoji ne može da sprovodi to narodno poverenje zato što to treba da radi neko ko je organ izabran ne znam ni ja odakle i otkuda. Ne može tako. U ovoj zemlji odlučuje naš narod i samo je to moguće.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, MUP uz podršku svih drugih državnih organa nadležnih za oblasti o kojima danas razgovaramo je radilo intenzivno u prethodnom periodu na izradi normativnih rešenja koja se danas nalaze pred vama, koja treba da poboljšaju uslove za očuvanje bezbednosti u Republici Srbiji.
Pre svega, pred nama su neki potpuno novi predlozi zakona koji su novi u pravnom sistemu naše zemlje, a koji uređuju vrlo važno materije sa aspekta bezbednosti građana Srbije, očuvanja njenih vitalnih funkcija, kao i podizanje kapaciteta za reagovanje u akcijama zaštite i spašavanja ljudi i imovine. Dakle, imamo pred nama četiri zakona iz oblasti sektora za vanredne situacije koji će se ticati zaštite od požara, reagovanja u vanrednim situacijama, dobrovoljno vatrogarstvo, dakle o zakonima ćemo govoriti nešto detaljnije kasnije i šest zakona koji su u jednoj meri osim zakona koji se tiče žigosanja i označavanja oružja, u većoj meri izmene tih zakona gde se faktički otklanjaju neki nedostaci koji su primenjeni u primeni ili se ti zakoni usaglašavaju sa drugim pravnim aktima da imamo efikasniju primenu tih zakona.
Iako smo bili svedoci većeg broja elementarnih nepogoda koje su izazvane kako prirodnim, tako i ljudskim faktorom, smatrali smo da su uočene situacije na terenu zahtevale stalno sprovođenje akcije unapređenja kapaciteta Republike Srbije i reagovanja u zaštiti i spašavanju, bilo da se radi o praksi koju smo uočili da se radi u našoj zemlji, bilo da smo uočili dobru praksu koju su sprovodile druge države u našem regionu ili negde drugde u svetu koje su se pokazale kao efikasne u zaštiti stanovništva.
Sada ću preći na svaki od zakona koji smo pripremili za danas. Prvo ću govoriti o Zakonu o smanjenju rizika od katastrofe i upravljanju u vanrednim situacijama, jer je ovo zakon kojim se vrši nadogradnja postojećeg sistema definisanog Zakonom o vanrednim situacijama. Predlog zakona otklanja ono što se u praksi učinilo i smatramo da je nedovoljno efikasno i neka rešenja su pojednostavljena i inovirana kako bi bila lakša za primenu.
Nedovoljna svest o značaju preventivnih aktivnosti i samo ne preduzimanje preventivnih aktivnosti od strane subjekata sistema je jedan od ključnih nedostataka koji se pokazao u prethodnom periodu. Poznavanje i razumevanje različitih rizika ključno je za identifikaciju njihovih uzroka i za proces planiranja i reagovanja u slučaju katastrofe. Procenu rizika od katastrofe i plan zaštite i spašavanja, kao i osnovne dokumente do danas je izradio izuzetno mali broj jedinica lokalne samouprave i privrednih društava, zbog čega želimo da novim zakonskim rešenjima pomognemo subjektima sistema da prevaziđu prepreke u postojećim kapacitetima i da razviju mere za smanjenje rizika od katastrofa.
Dakle, sve ono što smo imali prilike da vidimo što se tiče značaja uspostavljanja sistema smanjenja rizika od katastrofa najbolje smo možda videli na primeru poplava iz maja 2014. godine u razmerama koje nisu zabeležene u poslednjih 120 godina. Ta poplava je ugrozila živote, zdravlje, imovinu za više od 1,6 miliona ljudi, u 38 opština u centralnoj i zapadnoj Srbiji.
Ključno obeležje ovog zakona predstavlja stavljanje preventive u prvi plan i prema svim podacima kojima raspolažu UN i druge relevantne međunarodne organizacije koje intenzivno prate investiranje u preventivu, ukazuju da novac koji se investira u zaštitu u oblasti preventive u smanjenju posledica u smislu katastrofa i negativnih pojava u vanrednim situacijama može čak da ide u odnosu 1:8 u smislu vraćanja tog novca. Dakle, jedan uloženi dinar u zaštitu i preventivu može višestruko da nas zaštiti u smislu potencijalnih nepogoda i katastrofa.
Upravo zbog svega navedenog, mi smo pažljivo razradili norme koje uređuju planska dokumenta u oblasti smanjenja rizika od katastrofa. Takođe unapređenje procesa saradnje i dijaloga između različitih instituta na nacionalnom nivou, uspostavljanje nacionalne platforme za smanjenje rizika od katastrofa, a takođe, naglasak je i na međunarodnoj saradnji, kako u domenu prevencije, tako i u domenu humanitarne pomoći i pružanja ili primanja međunarodne pomoći radi zajedničkog odgovora na posledice elementarnih i drugih nepogoda.
Želim da istaknem još jednu stvar. Građani često ne prepoznaju svoju ulogu kada govorimo o vanrednim situacijama i ulozi koju svako od nas ima u toj situaciji. Vrlo često se i delovi sistema ponašaju inertno, očekujući da će to uraditi neko drugi. Mi smo želeli da taj izostanak pravovremenog reagovanja građana i određenih institucija koje ne doživljavaju sebe kao deo sistema zaštite, istaknemo u ovom smislu i da propišemo obavezu učešća građana u zaštiti i spašavanju, po pozivu nadležnog štaba, ali naravno na bazi iskustva prilikom spašavanja građana u poplavama, predviđena je i obaveza postupanja građana po naredbi za evakuaciju.
Na žalost, imali smo situacije da su ljudski životi nekada bili ugroženi i da je bilo potrebno mnogo značajnije angažovanje policije, ljudi iz sektora za vanredne situacije i drugih državnih organa, upravo odbijanje ljudi i prihvatanje te vrste odgovornosti da napuste mesto stanovanja kada su njihovi životi mogli biti ugroženi poplavom, požarom ili nekom drugom vanrednom situacijom.
Naravno, važnu novinu predstavlja i činjenica da smo ovu obavezu koja se odnosi na lokalne samouprave proširili i na gradske opštine grada Beograda, što nije bilo slučaj do sada jer se kao lokalna samouprava tretirao samo grad Beograd i često je to dovodilo do sporosti u reagovanju, nedoumica i raznih drugih nedostataka u sistemu. Zato smo to sada predali i na jedinice koje su opštinske u gradu Beogradu, dakle koje nisu lokalna samouprava, ali imaju prenete nadležnosti, dakle imaju odluke lokalne samouprave i značajne su sa aspekta spašavanja.
Takođe, dali smo mogućnost u slučaju neblagovremenog reagovanja lokalnih štabova za vanredne situacije u lokalnim samoupravama, dali smo mogućnost da Republički štab za vanredne situacije raspusti te štabove i da uspostavi hitne vanredne štabove na mesto tih, kako bi se omogućilo delovanje u slučaju kada lokalni štab ne deluje, nepravovremeno deluje ili donosi odluke koje nisu u najboljem interesu spašavanje života stanovništva. Tako da smatramo da je to dobar mehanizam za reagovanje države u slučajevima kada su u pojedinim lokalnim samoupravama životi građana ugroženi, a nadležni organi ne reaguju na adekvatan način. Bolje nego da čekamo da se dogodi neka teška havarija, a onda da se preduzimaju neke druge mere iz nadležnosti države.
Što se tiče Zakona o kritičnoj infrastrukturi, ovo je materija koja je blisko vezana sa Predlogom zakona o smanjenju rizika od katastrofa i faktički je jedan od potpuno novih zakona u našem pravnom sistemu. Pojam kritične infrastrukture nije nepoznat u jednom setu zakona koje smo već predlagali Narodnoj skupštini, ali se u nekim delovima, u nekim zakonima kritična infrastruktura pominje kroz neki drugi termin, da li kao sistem, objekti i mreže, delovi sistema itd. koji su od tolikog značaja za funkcionisanje društva da bi njihovim uništenjem, oštećenjem ili prestankom funkcionisanja nastupile ozbiljne posledice po zdravlje i bezbednost građana, njihove imovine odnosno funkcionisanja organa i organizacija Republike Srbije.
Imajući u vidu navedeno, prepoznata je potreba da se ovaj pojam identifikacije zaštite sistema, mreže i objekata označenih kao kritična infrastruktura uradi na jedan celovit i jednoobrazan način sa ciljem da se smanji rizik od poremećaja elemenata kritične infrastrukture koji mogu uticati na život stanovništva.
Mi smo na ovom Predlogu zakona radili sa Fakultetom za bezbednost, Privrednom komorom Srbije, Stalnom konferencijom gradova i opština, Asocijacijom menadžera korporativne bezbednosti i drugim subjektima, pored svih državnih organa i mislim da smo došli do dobre analize, uporedne analize kako se ova oblast reguliše ne samo u našem neposrednom okruženju, već i u EU i da na takav način faktički opredelimo koncept koji će urediti pojam i obavezne sektore u kojima se određuje kritična infrastruktura, kao i mogućnost da se na predlog nadležnih ministarstava doda određena kritična infrastruktura koja može biti određena i u nekom drugom sektoru.
U svakom slučaju, vrlo je važno da su i jedinicama lokalne samouprave i državnim organima i AP i drugim pravnim licima koji upravljaju relevantnim sistemima, data im je mogućnost da uzmu aktivno učešće i da suvereno svako u svojoj oblasti predloži kriterijume i opredele šta se smatra kritičnom infrastrukturom da bismo na takav način imali jedan širi obuhvat.
Što se tiče Predloga zakona o dobrovoljnom vatrogascu, ovo je jedan potpuno nov zakon u pravnom sistemu. Cilj zakona je bio formiranje dobrovoljnih vatrogasnih društava, pre svega operativnog karaktera, čiji su članovi spremni da učestvuju u gašenju požara, ali i u vanrednim situacijama kada je potrebna pomoć profesionalnim jedinicama MUP-a, odnosno Sektora za vanredne situacije, čime se doprinosi efikasnosti profesionalnog sastava. Time se naravno i Srbija uvršćuje u red onih zemalja koje počinju da grade ili nastavljaju neke tradicije koje imaju na delu svoje teritorije vezane za dobrovoljno vatrogarstvo, ali je ovde uvedena jedna potpuno nova stvar.
Dakle, najznačajnija novina nije samo formiranje dobrovoljno vatrogasnih društava kojih ima dosta na teritoriji Republike Srbije, ali su suštinski nefunkcionalna, već se ovde obezbeđuje mogućnost formiranja vatrogasne jedinice koja će faktički imati tu jednu dobrovoljnu operativnu vatrogasnu jedinicu što se tiče dobrovoljnih vatrogasnih društava, za čije osnivanje je potrebno naravno jedno navalno vatrogasno vozilo što je jedan od uslova, gde vi omogućavate da se ta dobrovoljna vatrogasna društva ne formiraju kao nekakve organizacije koje služe svemu i svačemu, a ne gašenju požara, već suštinski imaju potrebu da imaju jedinicu koja ima vozilo, koja ima dovoljne uslove i da može da se uključi i da pomaže stanovništvo na teritoriji na kojoj je formirana, kao i u profesionalnom sastavu Sektora za vanredne situacije.
Mi smo predvideli da takođe ovaj predlog zakona ostane na sistemskom konceptu finansiranja dobrovoljnih vatrogasnih društava kroz programe od javnog interesa, sticanje imovine kroz članarine, subvencije, donacije, pokloni i druge načine propisane zakonima koje uređuju udruženja, kroz obavljanje privredne i druge delatnosti kojim se stiče dobit i iz budžeta Republike Srbije, jedinica AP i lokalne samouprave kroz sredstva za podsticanje programa ili nedostajućih dela sredstava za finansiranje programa koje realizuju udruženja.
Ono što će Ministarstvo unutrašnjih poslova uraditi, a svakako mi planiramo da u narednih, mi smo taj proces započeli, ove godine smo u naše jedinice primili novih 15 vatrogasnih vozila, do kraja avgusta sledeće godine, da kažem, će još postepeno od već januara pa na dalje, biti negde još otprilike još 45 novih vatrogasnih vozila i do sredine 2020. godine ukupno na to još nekih 70 ili 80 novih vatrogasnih vozila. Dakle, jedan veći broj vatrogasnih vozila koja će zameniti vozila koja više nisu dovoljno efikasna u gašenju požara, ali su još uvek operativna i upotrebljiva za dobrovoljna vatrogasna društva. Te ćemo mi ta stara vozila izvršiti kao donaciju dobrovoljnim vatrogasnim društvima koja se budu osnivala, pa će oni faktički na osnovu postojanja navalnih vozila moći da formiraju jedinice i koje će se naći kao pomoć građanima, a faktički će rasteretiti i korišćenje Sektora za vanredne situacije kada to nije potrebno, naravno, ili biti od pomoći u slučaju nekih većih požara.
Što se tiče zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji, ovde se pre svega radi o novom konceptu. Dakle, ono sve što smo radili zajedno sa Narodnom skupštinom i zakon koji je usvojen ovde 2016. godine predvideo je novi koncept karijernog napredovanja kroz koncept karijernog napredovanja i u sistematsko rešavanje pitanja usaglašavanja plata u MUP, pre svega plata za policijske službenike. I ovaj novi sistem će početi da se primenjuje vrlo brzo.
Ono što smo mi uradili faktički, ovaj novi sistem plata treba da reši neku vrstu interne nepravednosti i uspostavljanje sistema, gde će se za obavljanje istih poslova u različitim delovima ministarstva, pre svega za policijske službenike, uspostaviti isti nivo plate. Imali smo situacije gde su se, mi smo naravno morali da uradimo više prethodnih radnji koje su dale opise radnih mesta, koje su dale bazične kompetencije, gde smo ustanovili šta je radno mesto u svakom segmentu Ministarstva, šta je njegov konkretan opis, da se ne bi dešavalo da se samo drugačijim nazivom u sistematizaciji radnih mesta dolazi do te vrste nejednakosti. Pa, da li je neko administrativni tehničar ili asistent u obradi materijala ili je već neki treći naziv, a da primaju za 20%, 30% različite plate na istovetnim poslovima u celom ministarstvu, što je ostvarilo jednu vrstu neujednačenosti i, da kažem, nepravde za te zaposlene. Mi smo došli do gde smo to sve u najvećoj meri uspeli da uradimo i to hoću da se zahvalim kolegama iz Ministarstva koji su danonoćno radili, pre svega i Sektoru ljudskih resursa i Sektoru finansija, zajedno sa Direkcijom policije, da su došli do toga da mi možemo da počnemo uskoro sa primenom sistema.
Ono što ja želim da kažem zbog policijskih i drugih službenika u Ministarstvu, mi smo došli do modela koji ne podrazumeva da se bilo kome u Ministarstvu smanji plata. Dakle, nikome plata neće biti smanjena ni za jedan jedini dinar. Ono što ćemo uraditi, to je da ćemo faktički povećanje plata i ove godine će biti, u 2019. godini se planira povećanje plata za pripadnika MUP-a, za te kriterijume, za one čija je plata vrednovana kao niža na određenom radnom mestu u odnosu na onu koju sada prima, njima se plata neće smanjivati, već će faktički njihov stepen uvećanja u narednim godinama biti manji u odnosu na one čija plata je vrednovana kao viša, a trenutno primaju nižu platu. Dakle, oni će imati manji procenat uvećanja plata sve dok se te plate ne izjednače. Jednog trenutka kada te plate budu izjednačene, njihov napredak će biti jednak.
Dakle, nikome neće biti umanjena plata, ali će nekima plata rasti sporije, jer danas primaju neuporedivo veću platu od ljudi koji rade isti posao na sličnim radnim mestima.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, tu je nekoliko izmena. Svakako da smo ocenili da su efekti zakona koji je donet i koji smo i mi u ovoj Narodnoj skupštini menjali da je dobar i da je uticao na smanjenje broja poginulih na putevima u Srbiji značajno.
Ono što sada menjamo, pre svega se radi, pošto smo doneli Pravilnik o tehničkim pregledima vozila, koji je počeo da se primenjuje u julu 2018. godine, obezbedio je faktički jedan visok standard u tehničkim pregledima vozila, jer ne želimo da se događa da se ta vozila pregledaju samo pro forme, a da se suštinski ne uradi tehnički pregled i onda kada se dogodi saobraćajna nezgoda, onda svi pitaju – a zašto taj pregled nije urađen kako treba? Danas postoji video nadzor, postoje različite procedure, mehanizmi kontrole i vrlo je teško na takav način izvrgnuti ruglu primenu ovog zakona i Pravilnika.
Što se nas tiče, imali smo u zakonu iz 2010. godine normu koja je predviđala da se za obavezu šestomesečnog tehničkog pregleda, za vozila starija od 15 godina, što bi značilo faktički da ta vozila imaju obavezu tehničkog pregleda dva puta godišnje. Ta mera nikada nije zaživela, ali nismo želeli da ostavimo nedoumicu kod građana da bi se primenom bilo kakvog pravilnika to moglo dogoditi. Mi vam predlažemo, baš zato što smo smatrali da je to nepravedno oštra mera, predlažemo Narodnoj skupštini da je ukine i da se sva vozila faktički upućuju na tehnički pregled jednom godišnje, da kažem, kako se faktički primenjivalo i do ovog trenutka.
Što se tiče drugih novina, imamo i pitanje prvog tehničkog pregleda za novo proizvedena vozila. Ovim predlogom zakona se odlaže obaveza prvog redovnog tehničkog pregleda za novo proizvedena vozila, prvi put registrovana u Republici Srbiji, najkasnije do isteka roka od dve godine od datuma prve registracije u našoj zemlji. Dakle, omogućujemo vlasnicima, potpuno novih vozila, da nemaju odmah onaj prvi obavezni tehnički pregled, već se obavezuje proizvođač i uvoznik vozila da dostave neophodnu tehničku dokumentaciju, jer se radi o vozilu koje je potpuno novo, koje je izašlo iz fabrike, da se dostavi sve ono što treba da uradi proizvođač i uvoznik, kao i sankcije i za proizvođača i za uvoznika ukoliko postupe suprotno propisanim obavezama, te faktički ne izlažemo te ljude novom trošku. S druge strane oni su dužni da pribave dokumentaciju kojom garantuju da su sva tehnička svojstva vozila dovoljno dobra za prolazak tehničkog pregleda.
Na kraju, zakonska rešenja vezana za pooštravanje kaznene politike koja se odnose na prekršaj prekoračenja brzine van naselja, jer smo vođenjem detaljne evidencije prekršaja koji su izvršeni na putevima u Srbiji utvrdili da se to prekršajno delo prekoračenje brzine van naselja čini sve češće, te smo predložili spuštanje praga tolerancije uz ostavljanje istog nivoa kazni. Dakle, novčane kazne su ostale iste, ali smo pribegli umanjenju mogućnosti, da kažem, da je faktički mogućnost povećanja brzine manja. Dakle, negde gde je bilo 20 kilometara preko ograničenja, sad je samo 10. Dali smo oštrije norme koje moraju da se poštuju pri čemu smo smatrali da su kaznene mere, dakle, da su finansijske kazne potpuno adekvatne, te nije bilo potrebe da se one povećavaju.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakona o detektivskoj delatnosti, oni se usaglašavaju, između ostalog, i sa Zakonom o opštem upravnom postupku i inspekcijskom nadzoru, ali se, takođe, unapređuju postojeća zakonska rešenja. Postoje neki uočeni nedostaci o kojima smo i pričali u ovoj Narodnoj skupštini. I, naravno povećavamo efikasnost primene ovog zakona. Takođe, ovim zakonom će se, odnosno izmenama, u znatnoj meri doprineti jasnom definisanju prava, obaveza i dužnosti subjekata u ovom sektoru bezbednosti, racionalizovati određene procedure i uvesti novine tamo gde se pokazalo to kao celishodno, kao i urediti rad samih policijskih službenika na sprovođenju ovih zakona.
Prvi put se uvode pojmovi – bezbednosne provere i bezbednosne smetnje za potrebe baš tih zakona, čime će se napustiti supsidijarna primena nekih drugih zakona u kojima se ova materija do sada regulisala, čime se povećava i pravna sigurnost i predvidivost za sve subjekte koji podpadaju pod ova dva zakona.
Kada govorimo o privatnom obezbeđenju, imamo i dve nove licence, licencu za samozaštitnu delatnost i licencu za vršenje poslova obezbeđenja transporta i prenosa novca i vrednosnih pošiljki u obavljanju samozaštitne delatnosti, čime se pravi jasna distinkcija između pravnih lica ili preduzetnika koji imaju organizovanu unutrašnju službu obezbeđenja u odnosu na subjekte koji mogu da pružaju uslugu drugima na tržištu. Takođe, izvršeno je razgraničenje licenci za vršenje poslova fizičko – tehničke zaštite, sa ili bez vatrenog oružja, što je bitna činjenica prilikom utvrđivanja uslova za izdavanje ovih licenci.
Nova stvar i nova licenca za obavljanje poslova redarske službe, zato što smo želeli da oni koji vrše održavanje reda na školskim manifestacijama i određenim sportskim priredbama to mogu raditi samo kada su redari i kada se na ovaj način može obezbediti mirno održavanje skupova.
Što se tiče fizičkih lica, novi uslovi za izdavanje licenca, kako za službenike privatnog obezbeđenja, tako i za detektive, jeste prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Pored toga, službenici privatnog obezbeđenja koji posao obavljaju sa oružjem moraće da dokazuju da su zdravstveno sposobni za držanje i nošenje oružja.
Predloženim izmenama i dopunama zakona značajno će biti unapređeni i nadzor nad sprovođenjem njihovih odredbi, biće konkretizovane uloge određenih organa i tela koja će ubuduće zajedno sa MUP-om se starati o adekvatnoj primeni ovih zakona.
Što se tiče Zakona o detektivskoj delatnosti, pored već pomenutih izmena i dopuna, imamo i obim podataka koji su detektivi u obavljanju poslova ovlašćeni da prikupljaju, proširen je sa tri nova ovlašćenja i biće im omogućeno da prikupljaju i podatke o kandidatima za zapošljavanje samo uz njihov pisani pristanak, o krivičnim delima koja se gone po privatnoj tužbi i o učiniocima ovih krivičnih dela, kao i o povredama radnih obaveza ili radne discipline.
Značajno za uvođenje većeg reda u ovom delu bezbednosnog sektora i efikasniji rad policije jeste jasno propisivanje uslova pod kojima se pravnim licima, preduzetnicima, odnosno detektivima licenca može i oduzeti. Zakon o detektivskoj agenciji, odnosno delatnosti u ovom delu je ostao nedorečen u sadašnjem zakonu i nedovoljno jasno uređen, što ćemo, smatramo, prevazići izmenama i dopunama.
Predviđamo i rasterećenje nekih administrativnih procedura. Ukida se obaveza za pravna lica i preduzetnike da policiji podnosi izveštaje o upotrebi sredstava prinude. Sada će se to raditi samo u slučaju zahteva nadležnog državnog organa, dakle, ukoliko postoji povreda tih prava ili kršenje zakona.
Jedna novina je i napuštanje koncepta obaveznog pripravničkog staža za detektiva kako bi bio u mogućnosti da nosi legitimaciju, jer je uočeno da su, faktički, najveći broj detektiva, odnosno onih koji rade u ovim agencijama prethodno radili u službama koje su poput policije, vojske ili drugim službama koje imaju u potpunosti ispunjene uslove, te smo smatrali da je pripravnički staž nepravedno otežavanje njihovih mogućnosti rada i nije se pokazao kao celishodan u prethodnom periodu, te predviđamo njegovo ukidanje.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, želeli smo da se bezbednost na ovim manifestacijama podigne dodatno na viši nivo i sve moguće posledice tako nekog negativnog ponašanja svedu na minimum.
Mi smo, kao MUP pratili stanje javnog reda na sportskim priredbama, kontinuirano i faktički ne samo način primene pravnih akata, odnosno pravnih propisa koji regulišu oblast održavanja sportskih priredbi u cilju usaglašavanja primene i adekvatnog odgovora već i preventivno delovanje i sve ono što može da unapredi rad policije i redarske službe koje imaju zakonske nadležnosti u održavanju javnog reda i mira i očuvanja bezbednosti.
Zbog nedorečenosti ovog zakona do sada počinioci krivičnih dela i prekršajnih dela su faktički prolazili sa ne adekvatnim kaznama jer su im kazne bile izricane po drugim zakonima što ne ide u prilog borbi protiv huliganizam.
Što se tiče policije, mogu da vam kažem da je za održavanje jednog skupa poput derbija visokog rizika potrebno od 2.500 do 3.000 policajaca kada sve uzmete u obzir, sve službe koje se angažuju u celokupnog periodu pre, za vreme i nakon održavanja meča, pa možete da shvatite koliko je to i trošak za državu, koliko je to upotreba pripadnika policije. Smatramo da bi generalno prevencijom koja bi se ostvarila kaznenim odredbama ovog zakona mogao da se umanji i taj broj angažovanih policajaca i da jednim preventivnim radom i upozoravanjem svih koji bi mogli da budu počinioci prekršajnih krivičnih dela utičemo i na umanjenje broja dela.
Predlog je rađen paralelno sa izmenama i dopunama Zakona o privatnom obezbeđenju, tako da je prepoznata uska povezanost primene novih odredaba kada je u pitanju oblast organizovane sportske manifestacije i naravno nadležnosti, odgovornosti redarskih službi koje su često na našim fudbalskim utakmicama i drugim sportskim manifestacijama bile, maltene, mogu da kažem, protokolarnog tipa, a ne suštinskog tipa. Dakle, redarska služba mora da radi svoj posao i mora i klub i organizator da preuzme svoj deo odgovornosti u organizovanju bilo kakve manifestacije. Naravno, MUP je tu da zaštiti zakona i javni red i mir.
Što se tiče Predloga zakona o ispitivanju, žigosanju i obeležavanju oružja, naprava i municije. Ovaj zakon koji je ostao na nivoima starih zakona koji su doneti 1995. godine, odnosno 2004. godine i ono što je dobro za građane Srbije, ovaj zakon će doprineti većoj bezbednosti građana prilikom manipulacija skladištenja i upotrebe oružja, naprave i municije.
Što se tiče jedan od uslova za donošenje ovog zakona jedan je od uslova pristupanja Republike Srbije Konvencije o uzajamnom priznavanju žigova za ručno, vatreno oružje 1969. godine i povratak Republike Srbije u stalnu Međunarodnu komisiju za ispitivanje ručnog, vatrenog oružja C.I.P. jer je faktički iako je Republike Srbije u formalnom smislu bila pravni sledbenik SRJ ona je 1992. godine prestala da bude članica C.I.P. Šta je to u stvari učinila? Učinila je da svo oružje koje se čak i od naših domaćih proizvođača i oružje koje se uvozi u našu zemlju žigoše i kontroliše u inostranim institutima i da domaći proizvođači i uvoznici plaćaju novac nekome van naše zemlje da se vrši takva vrsta kontrole. Naši žigovi iz Zavoda za ispitivanje oružja, municije iz Kragujevca se od 1992. godine ne priznaju. Srbija je pokušala neuspešno 2002. godine i 2006. godine da ponovo postane članica C.I.P. Nije to uspela zbog manjkavosti i pravnog okvira i drugih stvari i faktički od tada ovo je prvi pokušaj i donošenjem ovih zakona i određenih izmena mi ponovo vratimo u Srbiju C.I.P. i da postanemo, da imamo mogućnost naše državne subjekte, da postanemo oni koji mogu da žigošu i oružje i druge delove oružja i minucije, time bi se naravno ostvarila ušteda proizvođača oružja i municije u našoj zemlji.
Takođe, veoma važna činjenica za nas je, da bi se ovim obezbedila perspektiva Zavoda za ispitivanje oružja i municije u Kragujevcu, koji je osnovan 1969. godine i koji poseduje kapacitete za vršenje poslova ispitivanja i kontrole oružja i municije, ali danas je zbog svega što sam naveo faktički, neupotrebljen.
U skladu sa ovim zakonom Zavod bi samo promenio svoj organizacioni oblik i postao agencija za ispitivanje, žigosanje i obeležavanje oružja, naprava i municije, nad čijim radom bi nadzor vršilo MUP, a mi bi faktički sa tim postojećim kapacitetima, usluge mogli da vršimo ne samo proizvođačima oružja i municije u našoj zemlji, već i svima drugima u regionu i neposredno u našoj blizini. Dakle, i svima ostalima naravno koji nemaju svoju nacionalnu instituciju, a imaju proizvodnju oružja ili municije, koji bi mogli biti žigosani.
Dakle, stvaramo jedan finansijski benefit za našu zemlju, smanjujemo troškove i, da kažem, finansijske tokove, izvlačenja deviza iz naše zemlje, plaćanjem prema inostranim institucijama koje su do sada vršile žigosanje i činimo jednu dobru stvar za bezbednije korišćenje oružja i municije, dakle, za sigurnost svih građana koji ga poseduju ili koriste.
To je ukratko ono što je Ministarstvo pripremilo u predlozima zakona koji se nalaze pred vama, i ja, naravno, još jednom koristim priliku da se zahvalim i narodnim poslanicima koji su učestvovali u davanju konkretnih i korisnih predloga. Naravno, i svima onima koji su i kroz amandmane koji će kada dođemo na raspravu u pojedinostima uticati da ovi predlozi zakona budu bolji, a vas naravno pozivam da date podršku da bismo i naš pravni okvir učinili boljim i naravno, bezbednost građana Srbije većim. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Kada predstavnici predlagača, Vlade u ovom slučaju, dolaze u Narodnu skupštinu, naravno, mi nemamo bilo šta više od pretpostavke, odnosno bonafides, dobre volje, dobrog uverenja da će zakoni biti usvojeni. Vlada je na kraju krajeva i poslala Narodnoj skupštini u cilju da zakoni budu usvojeni, u kakvom obliku, naravno, utvrdiće Narodna skupština, odnosno, prvo da li će oni biti usvojeni ili ne, ali da li će biti izmenjeni amandmanima narodnih poslanika i na to mi kao članovi Vlade nemamo nikakav uticaj, niti možemo da utičemo da li će oni biti na dnevnom redu, kada će oni biti na dnevnom redu i kada će i da li biti usvojeni.
Što se tiče toga, mi smo ove zakone i predložili očekujući da, naravno, ako i ukoliko budu usvojeni, određene zakonske norme budu usaglašene sa drugom, da ne bismo ponovo morali da dolazimo pred Narodnu skupštinu sa tehničkim usaglašavanjem drugog zakona s onim koji je Narodna skupština već usvojila.
Što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova, naš cilj je, naravno, i mi na tome intenzivno radimo da povećamo status, standard, životne uslove i položaj policajaca i svih drugih koji rade u MUP i vatrogasaca, pošto njih vrlo često zaborave, a danas govorimo o važnim zakonima iz ove oblasti, vatrogasaca koji su jedan od važnih delova sistema zaštite naše zemlje, ali i onih ljudi koji ne rade u uniformi i pripadaju sektorima za ljudske resurse, finansije, sektoru unutrašnje kontrole, sektoru za IT, za međunarodnu saradnju, dakle, ljudima koji svojim radom doprinose da rad MUP-a bude dobar.
Mi već treću godinu za redom povećavamo plate policijskih službenika. Dakle, mi ih povećavamo, jer želimo da policajci imaju dobre plate. Oni u Srbiji imaju… Naravno da uvek možemo da kažemo da želimo bolje. Ja želim da imaju plate najveće u celoj zemlji. Kao ministar unutrašnjih poslova želim tim ljudima sve najbolje. Moj posao je da želim za njih uvek više i ja za njih i radim više. U odnosu na njihov vozni park kakav su imali nekada, danas im je vozni park neuporedivo bolji. To treba pitati njih, dakle, ne da to ja kažem, nego oni ljudi koji koriste ta patrolna vozila svakog dana.
Mi nastavljamo sa tim, mi sa tim nismo stali. Kao što nabavljamo nova vatrogasna vozila, kao što nabavljamo novu opremu, zaštitnu opremu, naoružanje, sve ono što pripadnici policije treba da imaju i ne samo što smo to radili u prošlosti, već ćemo to intenzivno raditi ne samo u narednoj godini, već u ovoj godini će imati nova vozila i, da kažemo, novu opremu i u narednoj godini. Radićemo na popravci zgrada koje od 50-ih i 60-ih godina stoje u lošem stanju. Izgradićemo nekoliko novih stanica policije, ali sačekaću da to uradimo, pa ću onda doći pred Narodnu skupštinu da se pohvalim, da vidite da smo zaista ono što smo obećali uradili. To kada bude urađeno tad mi verujte da smo završili posao.
Što se tiče drugih pitanja koje je gospođa Radeta ovde iznela, prvo, MUP, da bih to u potpunosti razjasnio, to gospođa Radeta dobro zna, ali ima ljudi, građana koji to ne znaju, postupa po zahtevima tužilaštva. Od oktobra 2013. u Srbiji je na snazi tužilačka istraga koja podrazumeva da sve prikupljene informacije, činjenice, obaveštenja, ukazivanja na moguće kršenje zakona tužilaštvo formuliše u zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja, dostavlja Ministarstvu unutrašnjih poslova, koje postupa po tim zahtevima, prikuplja informacije i dostavlja nadležnom tužilaštvu.
Tužilac je taj koji je ovlašćen da samostalno procenjuje da li će nekog optužiti, dakle, da li će optužnica biti podneta, za koje krivično delo ili će odbaciti tu optužnicu. To naravno ne znači da tužilac to ne može da radi samostalno. Tužilac ne mora koristiti policiju. On može samostalno sazvati, pozvati bilo kog osumnjičenog, građanina u bilo kom svojstvu, prikupiti potrebna obaveštenja i na osnovu potrebnih obaveštenja odlučiti baš kao i u prethodnom slučaju. Dakle, često se govorilo, ne znam, imali smo slučaj tužilaca koji kažu da nisu nešto mogli da rade, policija im nije odgovorila. Izvinite, pozovite sami. Super, ja ću da ispitam zašto policija nije uradila, a vi u međuvremenu pozovite osumnjičenog ili građanina i prikupite informaciju sami, možete to da uradite, niko vam to ne brani, nego sve ono što je teško neka uradi neko drugi, mi ne bismo da prljamo ruke, neka svi urade svoj posao, za to primaju platu.
Što se tiče policije, policija radi težak posao, odgovoran posao u ovoj zemlji i treba da prima dobre plate. Naravno, ne mogu da kažem da su one idealne, jer policija deli sudbinu svog naroda i ne može se desiti da policajac ima veću platu od lekara, jer to prosto ne bi bilo normalno, ali treba da ima veliku platu i treba da ima dobre uslove za rad.
Što se tiče ovih afera koje ste vi izneli, za neke od afera MUP sa nadležnim tužilaštvima vrši provere. Dakle, mi ne možemo govoriti o detaljima tih provera zato što su one, da kažem, informacije koje su dostupne nadležnom tužiocu. Kada nadležni tužilac proceni da one mogu biti podeljene sa javnošću, bilo da se radi o tome da su one pokazane kao netačne i odbačene ili postoje elementi za koje će se goniti pred sudom, sud na kraju odlučuje da li je neko kriv ili ne, mi ćemo tada moći da obavestimo javnost.
Što se tiče „Tesla banke“, ne znam sada da vam kažem, do petka ću pribaviti informaciju, neke provere su vršene vezane za navode da je država oštećena za iznos koji se pominjao.
Što se tiče nekih lica, neka lica smo i uhapsili, vezano za Univerzitetski sportski savez, koja se sumnjiče za uzimanja, da kažem, za štetu koja je naneta Republici Srbiji u višemilionskom iznosu.
Što se tiče gospodina LJajića, moram da kažem da MUP ne raspolaže informacija da je gospodin LJajić deo ili organizator neke organizovane kriminalne grupe. Moram da iznesem lično uverenje da zaista u to ne bih mogao da verujem, ali ostavljamo, kako bih rekao, za sve druge slučajeve ostavljam prostor do petka da vam dam precizniji odgovor. Dakle, neke stvari su u toku, neke provere se obavljaju i imaćemo detaljnije informacije da vam dostavim do tada, ono što budem mogao da vam kažem, naravno, i ono što meni bude dostupno. Za sve ostalo nadležna tužilaštva će podići optužnice ili odbaciti te predmete i reći da tu nema elemenata krivičnog dela koja se gone po službenoj dužnosti i time ćemo moći da definišemo to malo detaljnije. Hvala lepo.

Kao što znate, ja sam uvek tu kada Narodna skupština traži moje prisustvo. Jedan sam od ministara koji dolazi uvek na sve odbore i trudim se zaista da odgovaram na sva pitanja i nastaviću to da radim. Kao neko ko je bio deo ovog doma, izuzetno poštovanje. Mislim da je ta vrsta dijaloga uvek dobra. Volim što i sa vama imam i kada imamo dijalog, što imamo uvek dosta dobrih i konkretnih predloga za koje mislim da stvarno doprinose. I sa drugim kolegama sa kojima razgovaram, nekad se ne slažemo, nekad imamo žučne rasprave, ali to zaista nekada popravi i mnoge zakone smo popravili.
Drago mi je što su mnogi narodni poslanici u ovom domu, čak i kada pripadaju opozicionim političkim strankama, glasali za zakone koje predlažemo, ne zato što su deo većine, već zato što ti zakoni stvarno čine nešto dobro za Republiku Srbiju. Tako da mislim da možemo u tom smislu da nastavimo. Hvala.

Hvala poštovana predsednice.
Konsultacije sa kolegama iz ministarstva, mogu reći da smo mi, rekao bih, ponosni na činjenicu što je u dosadašnjem toku rasprave, bar u poslednjih sat vremena, zaista ne postoji ni jedna suštinska primedba na zakone koje smo predložili. To zaista dobro govori o tekstu zakona, o svemu onome što je bila intencija kada smo zakone predlagali. Drago mi je zbog toga kao nekome ko je predlagač. Drago mi je zato što je trud i rad velikog broja ljudi koji su u tome učestvovali na neki način dobilo valorizaciju kroz sve ovo.
Teško mi je da odgovorim na sve ono što se izgovori, što uglavnom nema gotovo nikakve veze sa predloženim zakonima, ali ima veze sa stvarima koje se ponavljaju u našem društvu od strane određenih ljudi kao neka vrsta mantre. Valjda ako se ponove dovoljan broj puta, treba da postanu istina. To je, obično to nije praćeno, kada imate neka saznanja o izvršenim krivičnim delima ili sumnjama. Drugo je kada to iznesete lepo u formi krivične prijave ili obavestite državne organe o tome, a drugo je kada to iznosite svaki put paušalno i nikada ništa ne preduzmete po tom pitanju. Potpuno je jasno da to radite iz političkih razloga, to radite da biste stekli neki jeftini poen. E, nešto znate, vi znate, ovo je opšte poznato, ima saznanje, sve to je vrlo neozbiljno.
Dakle, to samo pokazuje da na žalost ovde, gde treba da razgovaramo o predlozima zakona, ti ljudi nemaju o zakonima ništa da kažu, jer znate, ako ne kažete ni reč o tim zakonima, bilo da se osvrnete na njih negativno ili pozitivno, već govorite o nekim opštim mestima u javnom diskursu, onda prosto nisam siguran da ta rasprava, ima naravno svaki narodni poslanik pravo da je vodi kako god želi, ali ta rasprava neće poboljšati zakon svakako.
Što se tiče Sektora za vanredne situacije, hoću da vam kažem da za Sektor za vanredne situacije da bi ljudi znali, bilo je tu i pitanja da li sektori ili direkcije? Sektori ili direkcija, potpuno je isto. Unutrašnje organizaciona struktura sektora jednaka je organizacionoj strukturi direkcije, prava, ovlašćenja, nadležnosti, opisi radnih mesta, potpuno isti. Što se tiče ljudi koji rade u sektoru, da bi ste postali vatrogasac, da biste postali inspektor za preventivu, da biste postali bilo ko iz sektora za vanredne situacije morate da ispunite određene kriterijume. Dakle, po svakom opisu radnih mesta, po bazičnim kompetencijama, po specijalnim uslovima koje morate da ispunite, vi to morate da uradite, bilo da dolazite iz drugih delova ministarstva ili dolazite iz civilstva. Još, ono što morate da ispunite je i konkurs. On može biti interni ili javni. Mogu da kažem da smo mi ponosni da smo raspisali u poslednjih više od godinu dana, više konkursa na kojima će ukupno biti kad se završi ovaj poslednji primljeno oko 275 vatrogasaca, spasilaca i isključivo po konkursu, dakle, po konkursu koji je raspisivan na teritoriji čitave Srbije. Mislim da je to urađeno na takav način da je pokazano i zavidno interesovanje Republike Srbije za rad u vatrogasno spasilačkim jedinicama gde je odnos nekada bio i 10 prema jedan, u odnosu na broj mesta koje smo mi raspisali konkursom.
Dakle, ne može se govoriti o bilo kakvim kaznama, tu dolaze nekakvi, kako je rečeno, isluženi policajci, itd. oni prvo ne bi ispunili uslove konkursa. S druge strane, ispašće da u Sektoru za vanredne situacije tu ne radi nijedan sposoban čovek, da su to neki ljudi koji nisu kadri da se izbore za bilo čim, a stotine i stotine požara mesečno ugase u Srbiji, izbore se sa poplavama, zemljotresom. Moram da vam kažem da se radi o veoma sposobnim ljudima i zahvalan sam svakom čoveku i Sektoru za vanredne situacije na ogromnom radu. Često je to rad i koji nije uvek vidljiv golim okom. Dakle, i na preventivi kada rade zaštitu naše dece u školama i vrtićima, kroz preventivu kad pregledaju u kakvim uslovima naša deca provode tu, kada rade elaborate koji treba da obezbede maksimalne uslove zaštite od požara, da nam se nikad ne desi ono što se događalo u nekim godinama kada su goreli ljudi u diskotekama zato što tu nije bilo dovoljno kvalitetne zaštite od strane tih fizičkih i pravnih lica koja su bila dužna da to urade.
Ovi ljudi iz sektora kojim rukovodi gospodin Marić rade danonoćno, da se takva stvar nigde ne desi. Isto tako policajci i vatrogasci su u školama, preko dve hiljade njih, uče našu decu šta se radi u vanrednim situacijama, kako da se snađu u požarima, poplavama, kako da budu što spremnija da odgovore na sve izazove. Sve smo to uradili u kratkom periodu, toga ranije nije bilo.
Što se tiče opremanja sektora, mogu da vam kažem da smo ove dve godine u 2017. i 2018. godini uložili gotovo četiri milijarde dinara u opremanje sektora. U objekte izgradnje, infrastrukture, dakle, vezano za sektor nabavku opreme, vozila, interventne uniforme, zaštitne uniforme, robu, komplekse sve ono što je bilo potrebno da ljudi iz sektora budu opremljeniji.
Da li je to dovoljno? Naravno da nije, apsolutno nije. Mnogo je bolje nego što je bilo ranije, ali ne želim da govorim ja o tome, voleo bih da o tome govore vatrogasci. Kada budemo nabavili ovaj novi kontigent ove, naredne i 2020. godine, kada budemo završili ovaj segment nabavke vatrogasnih vozila moći ćemo u potpunosti da povučemo ona vozila koja su u sektoru, rekao bih 40 i 45 godina. Dakle, taj posao ćemo isto završiti i ako nije, ako bude taj posao u toku. Dakle, procesi nabavke su u toku, nešto će biti u narednoj godini, sredstva su obezbeđena i ljudi to imaju prilike da vide, mi to periodično pokazujemo.
Dakle, što se tiče vatrogasaca, spasilaca i za njihovu obuku i za izgradnju novog velikog centra u Vranju i za novi centar koji ćemo raditi u Mladenovcu koji će služiti za obuku vatrogasaca, spasilaca, dakle, ta sredstva su obezbeđena i u tome zaista napredujemo.
Što se tiče huligana, država apsolutno nije nemoćna pred huliganima i kriminalcima među navijačima, ali tražimo od suda. Policija svoj posao radi, vi ćete videti na svakoj sportskoj manifestaciji dovoljan broj pripadnika policije i ljudi iz i žandarmerije i iz drugih jedinica policije koji svoj posao rade hrabro, koji svoj posao rade u skladu sa zakonom i koji nemaju problem da se suprotstave bilo kome. Danas u Srbiji u tom smislu, recite mi jednog navijača koga nismo uhapsili? Ime jednog koji nije uhapšen? Evo, ja da vam kažem ne postoji taj i od vođa i kvazi vođa, svi su uhapšeni, za različita dela, tamo gde je bilo dela, oni koji nisu krivi za nešto ja ne mogu da ih uhapsim na silu. Ali, isto tako tražim od sudova da ih oštro kažnjavaju.
Vi kažete, ovaj je odlukom suda mu je odloženo izdržavanje kazne i to nekako povezujete sa policijom. Kakve to veze ima sa policijom? Jel ga policija uhapsila za to delo? Za drogu? Jeste. Jel on osuđen za drogu? Jeste. Šta policija dalje treba da uradi? Šta policija treba da dalje da uradi, šta je posao policije u tom smislu? Treba mi da ga osudimo, treba mi da ga, ne znam, da pravimo privatne policijske zatvore? To nije posao policije. Da li je to kriminalac? Jeste. Kakve to veze ima? Dakle, stalno se te teze, uvek se to, takva vrsta priča podmeću, neko je od tih kriminalaca blizak je sa, ne znam, ljudi se etiketiraju, ljudi koji danonoćno rade u borbi protiv tog kriminala vrlo lako se lepe etikete i onda se tim ljudima imputira nešto što ne može biti dalje od istine. I to je zato što sam dva put pročitao nešto u nekom od ovih tabloida koji su s druge strane, pošto ti tabloidi sa druge strane, oni su u redu. To kada pominje članove porodica, kada pričaju za predsednika da je ubio sopstveno dete, kada pričaju o tome da smo svi, ne znam ovakvi onakvi, to je sve u redu. To je sve u redu zato što su ti sa druge strane te televizije koje tu objavljuju one su dobre, jer su sa druge strane, ti novinari su odlični, ne poput Mare Dragović koju treba prebiti ispred televiziji, dakle, to je apsolutno ona je super za prebijanje, pošto ona nije na toj strani, ali neki drugi su sasvim u redu.
E, onda kad se to tako radi, onda ta vrsta govora mržnje, to jeste govor mržnje kada se ljudima, kada zbog toga što ne misle isto kao vi, etiketiraju najstrašnije stvari i crtaju im se mete na glavama. Tim ljudima se crtaju mete na glavama. LJudi koji rade u policiji, koji se bore protiv kriminala i onda im napravite etiketu da su oni – eto, to su oni bliski sa onim, ovim, rade ovo. Apsolutno im crtate mete na glavama. Umesto da ti ljudi budu upravo oni koji će napraviti nešto dobro za našu zemlju oni su od strane tih nekih, veoma neodgovornih ljudi bukvalno su satanizovani. Hoću da govorim u ime svih tih ljudi zato što su oni bez mogućnosti da se pojave u javnosti, oni ne mogu da odgovore kao što to mogu ja ili neko od narodnih poslanika. To nisu javne ličnosti, to nisu ljudi koji su vični televiziji, hajde da tako kažemo, bez obzira što oni mogu da se pojave, daju neki intervju ili bilo šta slično, ali to prosto nije njihov posao. Na kraju krajeva, njihov posao je da se bore protiv kriminala, nije im posao da se bave intervjuom. To je ono što je, čini mi se, problem kod nas.
Ono što ja hoću da vam kažem, policija će raditi svoj posao. Policija je nešto na koga građani Srbije mogu da se oslone i hoćemo da budemo garanti bezbedne i sigurne Srbije. Da li imamo izazove u našoj zemlji? Imamo, imaju i sve ostale zemlje u našem okruženju. Pogledajte ono što kažu evropski statistički podaci, nemojte da verujete nama, evo nemojte uzimati nas kao parametre da ne bi bilo da smo mi pristrasni. Uzmite podatke Evrope, uzmite šta kaže Evropa za teška krivična dela vezano za Republiku Srbiju i za sve zemlje u našem okruženju, za zemlje EU. Pogledajte kako izgledaju Švedska, Belgija, Holandija, kako izgledaju razvijene zemlje, kako izgleda Srbija. Broj ubistava na sto hiljada stanovnika, broj teških krivičnih dela drugih na sto hiljada stanovnika, da vidimo gde smo mi, a gde su oni.
Dakle, da pogledamo kako mi tu stojimo. Videćete, a ja se nadam da ćete posle toga mnogo bolje govoriti o svojoj zemlji, videćete koliko Srbija mnogo bolje stoji od mnogih od tih zemalja. Ima zemalja koje su bolje od nas, i mi idemo ka tome, radimo na tome i ono što je meni važno da ovde nema zaštićenih, nema niko koga nećemo uhapsiti ako je kriv za nešto, nikoga. Evo, ja čekam ime, meni nije problem da pomene bilo koje ime u Srbiji, i oni koji su sa ove ili one strane, prosto, ako je čovek kriv za nešto on mora za to da odgovara i to je kraj.
Dakle, ministarstvo će se truditi da u nastavku, da kažem, naše borbe protiv kriminala svakoga dana uradimo i za poboljšanje položaja policije, jer želimo da tim ljudima obezbedimo i bolja primanja. Zahvalan sam i Vladi i predsedniku na tome što su već treću godinu za redom obezbeđena sredstva da policija ima veću platu, ti ljudi i treba da imaju veće plate i na tome radimo, bolju opremu, ali istovremeno i bolji zakonski okvir u kome ćemo moći da svoj posao obavljamo još efikasnije.
Žao mi je, nije gospodin Živković tu, video sam da iz sopstvenog iskustva govori o nekim stvarima i vidim da iz tog iskustva on kaže da nešto smrdi odozgo, mislim da, pretpostavljam da je to mislio na period kada je on obavljao te najodgovornije funkcije. Citirao sam ono što je on rekao. A, sa druge strane, vidim da razume i da iz svog iskustva govori o tome šta znači koruptivni pripadnik režima, ali zaista se ne bih mešao u porodični posao gospodina Živkovića.

Hvala.
Vezano za privatno obezbeđenje i povezano sa nasiljem na sportskim priredbama i sve ovo o čemu smo mi danas govorili, želim da razjasnimo nekoliko važnih stvari.
Pre svega, što se tiče da li će u obezbeđenje biti uključeno fizičko ili pravno lice, da li će to biti lice koje je redar ili će se ubaciti pravno lice koje obavlja posao obezbeđenja, svakako i jedni i drugi moraju da prođu obuke, to zakon i predviđa, i da dobiju licence za rad na jednom ili drugom poslu.
Da li će biti dovoljno da se angažuje samostalno služba obezbeđenja kao redarska služba, koja isto prolazi kroz obuku, ili će to obavljati pravno lice koje ima licencu za obavljanje takve vrste delatnosti, zavisi od procene rizika.
Upravo smo svedoci, dakle, nema govori o tome da se bilo čiji privatni interes forsira, samo želimo da učinimo da svi oni koji učestvuju u organizaciji sportskih manifestacija budu i odgovorni. Imamo hiljade slučajeva da svi očekuju…
Znate, angažovanje jednog policijskog službenika, jednog policajca, košta. Košta njegovo vreme, njegova plata, uniforma, oprema, gorivo, vozilo. Sve ono što se plaća, sve nas to kao građane Srbije košta, za obezbeđivanje manifestacija koja je, u nekim slučajevima, nečiji privatni interes, ta sportska manifestacija, na kojoj organizator zarađuje novac od prodaje karata, od televizijskih prava, itd.
Policija jeste po Ustavu i zakonu dužna da obezbeđuje javni red i mir. Ali su i po zakonu organizatori sportskih manifestacija dužni da primene sve mere da oni osiguraju, pošto po novom Zakonu o javnom okupljanju, tamo gde se to obavlja u zatvorenom prostoru, čak više nisu dužni ni da prijave te manifestacije, dakle, oni ne moraju policiji da prijave, na primer, košarkašku utakmicu, prosto, ona se odvija u zatvorenom prostoru, nema okupljanja koje je na otvorenom, dužni su da obezbede uredan odlazak i dolazak učesnika tog skupa i to su zakonske obaveze. Mi smo predvideli, pošto smo videli da se u mnogim slučajevima radilo na način da to nije kvalitativno ispunjavalo one norme koje su potrebne da bi taj red i mir bio osiguran i obezbeđen i onda se na kraju sve to prevali na policiju, mi smo predvideli da oni pored licenci koje su dužni da imaju, moraju da po onim procenama koje da, zajedno sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, mi smo, naravno, uključeni u te procene, ako se utvrdi da je rizik veći, onda su dužni da organizuju i da uključe pravno lice koje ima određene licence za obavljanje te vrste delatnosti.
Na stadionima već duže vremena imate i zamenike tužioca, nekad i same tužioce, i sudije za prekršaje, koji postupaju na samom stadionu. Dakle, to je već jedno duže vreme praksa, da oni postoje na samim stadionima i da se prekršajne kazne izriču odmah.
Ono što jeste važno i ono čime sam lično nezadovoljan je možda i to. Naravno, ne mogu da utičem na sudije i da određujem kakve će kazne da donose. Voleo bih da te kazne budu oštrije. Ali, to je na sudijama. Voleo bih da budu oštrije, zaista, jer kada bi nekog poslali pet, šest, sedam godina u zatvor, pa i drugi put šest, sedam, osam ili 15 godina u zatvor, više mu palo na pamet ne bi da se pojavi na stadionu, a kamoli da izvrši neko krivično delo.
Mi smo uspeli da prepolovimo broj izvršenih krivičnih dela na samim sportskim manifestacijama. Danas je to na godišnjem nivou recimo 171 do 175 u poslednje dve godine. Bilo je po 300, 400. Da li je dobro 171? Nije.
Ono što jeste dobro je da imamo veliki broj lica koja se procesuiraju, ali ono što je uočavano kao problem, je da tamo gde postoji prostor da im se izrekne prekršajna presuda, a kasnije, koristeći pravilo ne bis in idem, vi imate faktički da on ne odgovara za potencijalno krivično delo, dobije prekršajno delo, doviđenja i prijatno, rešen slučaj.
Voleo bih kad ne bi bilo nanogica, kad ne bi bilo kućnih pritvora, kad ne bi bilo bilo kakvog olakšavanja, ublažavanja kazne, već upravo izricanje maksimalne zakonom predviđene kazne, ili blizu maksimalne i da onda tako pošaljemo signal da ne može niko da utrči na stadion, da ne može niko na teren, da ne može niko nekome da zapali baklju blizu lica, kao što su, nažalost, imali smo te slučajeve u prošlosti, da ne može da se dogodi ništa.
Takođe, napade na policajce, ja nekad imam pitanje, ne znam zašto ovo, zašto ono. U jednom broju slučajeva smo imali situacije da policajce gađaju onim kamenim kockama, granitnim. Ti ljudi su isto naši prijatelji, braća, očevi, naše komšije, ljudi koji žive u našoj zemlji, obavljaju težak posao. Kad ih ta kocka pogodi u glavu, ruku, nogu i učini ih invalidom, onda to niko, sa te druge strane, oni ne razmišljaju o tome, a onda se žale što je izvršen pretres tih ljudi kasnije, što nas pretresa policija. LJudi, bre, pokušali ste da ubijete čoveka.
Dakle, tu se slažem, u tom smislu, mislim da možemo da pojačamo i delatnost. Mi i radimo na tome da se faktički, ja očekujem brzo i rezultate, dati su određeni zadaci po oblastima i onima koji organizuju sportske manifestacije i klubovima i profesionalnim sportskim udruženjima, i tužilaštvu i policiji, svima ostalima koji iz svojih oblasti po radnim grupama, u okviru Saveta za sprečavanje nasilja na sportskim priredbama, treba za nekoliko nedelja ističu ti rokovi, da se donesu određene mere, koje ćemo onda sagledati šta može još da se primeni.
Mi imamo dosta dobrih zakona. Imamo dosta dobrih zakona i tu je Ministarstvo pravde dalo i dobar doprinos u smislu da su stvarno i kroz Krivični zakonik i Zakonik o krivičnom postupku u poslednje dve godine onako intenzivno učinili pravni okvir zgodnim za donošenje ozbiljnih sankcija.
Da napravim samo malu paralelu. Mi danas imamo mogućnost da se nekome za nezakonito nošenje oružja ili municije izrekne kazna i do 12 godina zatvora. Da li smo ikada čuli da je nekome izrečena kazna od 12 godina zatvora? Nismo. Nažalost. Kad bi neko dobio 12 godina zatvora, mislim da više nikome u životu ne bi palo na pamet da nosi oružje ilegalno i da ga ponese sa sobom u grad na bilo koju manifestaciju, bilo gde, ozbiljno bi razmišljao o tome. Ako misli da rizikuje šest meseci uslovne kazne ili nešto blažu kaznu zatvorsku, koja je, da kažem, ograničena ili može da bude kućni pritvor, možda će onda rizikovati, možda će računati – pokušaću.
Ono što je dobro je da smo mi veliki broj ljudi, i od kako je 1. juna prošle godine stupio na snagu ovaj pooštreni zakon, mi smo jedan broj ljudi koji je veći nego u prošlosti upravo uspeli da privedemo sa ilegalnim oružjem i da oni budu procesuirani.
Da li smo svi zadovoljni brzinom rada u sudovima? Nismo, ali Ministarstvo pravde, moram da pohvalim kolege koji su za 40% uspeli da smanje za jedno kratko vreme, za 40% uspeli da smanje broj sudskih predmeta koji su bili zapušteni, koji su bili u proceduri i izgradnjom, kad se završi naredne godine, to će me ministarka ispraviti ako grešim, Palata pravde će biti završena, imaćemo veći broj sudnica koje će biti u mogućnosti. Hoću da kažem, vidim i da su veliki napori u jednoj materiji, jednoj oblasti, koju nije lako regulisati, a da vas ne optuže ili da se mešate u rad sudstva ili da vas optuže da se u stvari ne bavite svojim poslom, i onda je to vrlo suptilno i vrlo težak posao u tom smislu.
Na kraju, hoću da kažem da mi je drago da ste primetili da postoje ovi pozivi na streljanje, vešanje, silovanje premijerke, prebijanje novinara, da to u javnosti postaje problem, drago mi je da ste to primetili, i potpuno se slažem sa vama da to u javnom diskursu ne sme da postoji.

Hvala predsednice.
Vezano za izlaganje gospođe Čomić, vezano za akcidente, izloženost, podložnost i kako se izračunava procena rizika, odnosno rizik, koji je odnos verovatnoće da će se akcident dogoditi i posledice koje iz takvog akcidenta može proisteći, dakle, tako je definisano obično ovim, da kažem, međunarodnim i evropskim procenama koje mi pratimo.
Vi ste u pravu, jeste složena terminologija iz razloga što, kada govorimo o izloženosti, podložnosti, možda je to najbolje objasniti na primeru azotare, hidrocentrale, nekog objekta takve vrste koji ima, da kažem, gde postoji podložnost akcidentu bilo koje vrste, bilo da se radi o potencijalnom napadu, bilo da se radi o nekoj drugoj opasnosti. Vi imate na osnovu toga izloženost ljudi koji žive u neposrednom okruženju ili određenom okruženju u blizini tog objekta. Teško je reći da postoji podložnosti bez izloženosti, to je teško reći da postoji, ali postoji određena razlika. Dakle, postoji određena razlika i mi smo se trudili da je definišemo na ovakav način.
Kada se definišu kompleksi, ovo je vezano za vaše drugo pitanje, koji definišu prostornu celinu, pod kontrolom operatera gde su opasne supstance prisutne u jednom ili više postrojenja u jednakim ili većim količinama od propisanih u smislu proizvodnje, korišćenje i skladištenje i rukovanje opasnim supstancama. Kaže da se čuvaju, odnosno da se primenjuju propisi koji imaju određene zaštite životne sredine i to je uglavnom Zakon o zaštiti životne sredine koji je propisao načine kako se regulišu upravo ovi hemijski kompleksi, da se na takav način definiše zaštita, odnosno propisi koji definišu ugroženost stanovništva i sve ono što se primenjuje. Sektor za vanredne situacije MUP-a postupa po tim propisima. Dakle, pored zakonodavstva iz naše interne materije mi postupamo i po propisima, po ovom Zakonu o zaštiti životne sredine.
Nadam se da sam vam bar donekle, da kažem, približio. Da, veliki udesi, u skladu sa propisima koji se baš definišu u Zakonu o zaštiti životne sredine. Da, to je jasno. Hvala lepo.

Hvala lepo.
Pošto narodni poslanici postavljaju pitanje vezano za efekte novog zakona, odnosno izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja, hoću da vam kažem da rezultati zaista ukazuju da možemo da budemo relativno zadovoljni primenom.
Naime, od evidentiranih negde oko 29.000 saobraćajnih nezgoda koje su se dogodile u periodu od početka godine, dakle, od 1. januara do 24. oktobra mi imamo oko 8% manje saobraćajnih nezgoda. U periodu od kako je zakon počeo da se primenjuje od 3. aprila do 24. oktobra poginulo je nešto manje od oko 13% manje ljudi u odnosu na prethodnu godinu, što su zaista značajni rezultati.
Ovom prilikom hoću da se zahvalim i građanima Republike Srbije koji su shvatili koliko je ozbiljno i važno ponašati se odgovorno u saobraćaju i koliko je važno da svakoga dana ističemo one mere koje su bitne da se stalno primenjuju, a to je da se uvek vozi u skladu sa ograničenjem brzine, da uvek vozite bez dejstva alkohola i da se vezuje sigurnosni pojas. To je višestruko značajno, dakle, ne samo po živote putnika u tom vozilu, već i na sve druge učesnike u saobraćaju.
Takođe, mislim da je veoma važno da se istakne da svi državni organi na ovome moraju da rade zajednički, ovo nije posao bilo koga pojedinačno, ovo je posao na kome svi moraju da daju svoj doprinos, određenom odgovornošću. Mi imamo dobru saradnju sa Ministarstvom saobraćaja sa kojim radimo na povećanju putne infrastrukture, što je jedan od važnih segmenata u bezbednosti saobraćaja.
Takođe, naravno, preventivne mere. Moram da kažem, hoću da se zahvalim i policijskim službenicima koji rade u školama. Preko 2.000 ljudi učestvuje zajedno sa policijskim penzionerima koji rade na edukaciji naše dece. U prvom, četvrtom i šestom razredu gde se radi sa našim najmlađim kategorijama, sa decom tog najmlađeg uzrasta školskog i ukazuje im se između ostalih i jedna od tema i šta su izazovi sa kojima se sreću u saobraćaju, šta je to što možemo da preduzmemo, kako da se oni zaštite i kako da ostanu nepovređeni.
Veoma važno je tu da se uključe i roditelji. Ne može niko od nas očekivati da će bilo koja državna institucija biti jedina uključena u proces vaspitavanja dece. Ja to često ističem i kao roditelj. Važno je da se roditelji upute u to kolika je njihova odgovornost da njihova deca budu potpuno spremna za učešće bilo da su pešaci ili bilo o tome da se prevoze u nekom motornom vozilu, pa su na takav način učesnici u saobraćaju. Dakle, mi imamo taj preventivni deo.
Policija radi, naravno, veoma oštro i represivne mere i zbog toga imamo već godinama situaciju, već dve ili tri godine, imamo potpuno jasnu, čistu situaciju da, naravno, zahvaljujući odgovornosti vozača i zahvaljujući, da kažem, oštrim kontrolama, da nemamo stradalu decu u blizini škola, što je veoma dobro, jer znate, i sami ste svedoci kada krenete ujutro koliko mališana krene onim minutima neposredno pred početak škole koliko su prisutni na ulicama, koliko su roditelji koji žure i na posao, koliko je ta gužva velika. Veoma velika koncentracija i pažnja svakog dana mora da bude posvećena tome. Tu imamo i veliki broj školskih policajaca da u blizini škole imamo maksimalnu bezbednost dece u saobraćaju.
Moram da kažem, još jednom apelujem na sve građane da nastave da pokazuju jedan visok stepen odgovornosti. Da li smo zadovoljni? Naravno, nismo zadovoljni kad pogine jedan čovek, a kamoli kada se događaju veće saobraćajne nezgode sa velikim brojem stradalih. Jeste to bolje nego prethodne godine i svaka, zaista možemo da kažemo da je svaka sve bolja. Ali to, naravno, ne znači da možemo da budemo zadovoljni dok postoji jedan čovek koji pogine u saobraćajnim nezgodama.
Naš posao je i na tome hoću da se zahvalim na kraju poslanicima Narodne skupštine, da stalno ističemo, pre svega na donošenju zakona, ali da se stalno ističe kolika je uloga svakog čoveka koji sedne za volan i koliko je važno da taj čovek shvata da bezbednost nije samo bezbednost njegovog života u njegovim rukama u tom momentu, već i bezbednost mnogih drugih ljudi.
Videli ste, nažalost, neke saobraćajne nezgode koje se dešavaju i nedavno i koje su se dešavale i u prethodnom periodu, da mladi ljudi sednu za volan, da potcene to što su umorni, da potcene to što su popili određenu količinu alkohola i najgore od svega, ono što je najlakše, da vežu pojas. Zaborave da to urade, ne žele to da urade i onda imamo velike probleme.
Ne treba ljudi da voze sporije ili da vezuju pojas da ne bi platili kaznu, treba da to rade da bi spasili svoje i živote drugih ljudi. Voleo bih da ne naplatimo nikada nijednu kaznu u Srbiji, da svi voze odgovorno i da nam ni jedan čovek ne strada i onako nam demografija ne ide na ruku. Bolje bi bilo da mi ne utičemo na to dodatno našom neodgovornošću i zato kažem, jesu ohrabrujući rezultati, ali moramo da uradimo još više.

Samo bih da dopunim poštovanu predsednicu Vlade. Ne bi tu bilo samo zatvaranja medija i uzimanja frekvencija. Tu bi bilo pre svega prebijanja novinara kao što se to dogodilo Mari Dragojević i Gordani Uzelac. Prvo bi nekog nokautirali, pogotovo ako je žena u pitanju i ako je sitnije građe pa da dođe neki muškarčina pa da joj polomi neko rebro ili da je nokautira. To bi bilo prvo, a onda bi usledili politički obračuni kao što to radi čitava ta koalicija i vi ste videli šta rade čak i sudijama i tužiocima kada donesu neku odluku, a oni kažu – aha, videli smo šta se uradili, zapamtili smo vas. Šta znači to kada neko zapamti sudiju zbog donete presude? Jel taj sudija treba da strahuje kada donosi presudu šta će da mu se dogodi sutra kada neko drugi dođe na vlast, kada neko bude partijski hteo da odlučuje ko je kriv a ko nije kriv? Da stranke odlučuju ko treba da se hapsi? U koje se to vreme vraćamo ili gde to idemo? Čini mi se da u Srbiji tako nije ni bilo.
Dakle, prvo bi nokautirali novinare, pre svega novinarke ako može, onda bi im uzimali frekvencije. Ja se plašim da bi dolazili u studio tokom televizijskih emisija ako nekome nije po volji to što ti ljudi govore i tamo kupili i novinare i te što govore, odmah u kombi i vozili odmah ali možda ne ni u zatvor, možda na neko gore mesto. To bi bila nažalost prva stvar.
Druga stvar, što se tiče pljačkaške privatizacije, mislim da je predsednica to veoma dobro rekla i to treba pitati vaše koalicione partnere koji su uglavnom učestvovali u donošenju propisa koji su omogućavali da neko ko je hteo da izvrši privatizaciju narodne imovine može da je preuzme, a da ne isplati ono što je ugovorom predviđeno, da rasproda tu fabriku, da je iseče u komade, da uzme ono što je u magacinima, u zalihama, da otpusti radnike, a onda da raskine privatizacioni ugovor i kaže – ja nisam u stanju da ga ispunim i nikom ništa, i otputuje negde u Australiju i onda vi dobijete razvaljenu fabriku, radnike otpuštene i 400 hiljada takvih ljudi i onda sa tim ljudima sednete zajedno u koaliciju i to je sve super i onda kada glasaju ljudi treba da znaju, kada glasaju za Boška Obradovića, kada glasaju za Dveri dobijaju u paketu i te ljude. To je isto. Potpuno isto.
Isto tako treba ljudi da znaju što se Kosova tiče kada glasaju za Dveri, kada daju glas Bošku Obradoviću da glasaju za one koji su odlučili da uspostave granicu na Jarinju i Brnjaku.
Kada glasaju za Boška treba da znaju da glasaju za one koji su odlučili da se o Kosovu više ne raspravlja u UN, nego da se raspravlja u EU i to danas podržava Boško Obradović. On je svim silama za to. Kada glasaju za Boška Obradovića dobijaju ljude koji su uveli sporazum o carinama. Dakle, uveli carinu između Srbije i naše južne pokrajine.
Kada glasaju za Boška Obradovića glasaju za ljude koji su perfektnim, vrhunskim, maestralnim znanjem uspostavili pitanje pred Međunarodnim sudom pravde i doveli do toga da neke zemlje zbog toga priznaju tzv. nezavisnost KiM i ti ljudi sede zajedno, potpuno podržavaju jedni druge, i oni su suštinski isto.
LJudi ne treba uopšte da prave razliku, jer znate kada sedite sa ljudima koji su sprovodili pljačkaške privatizacije ili donosili zakone koji su to omogućavali ili bili na vlasti i ćutali kada se država pljačkala ili podržavali te pljačkaške privatizacije ili učestvovali u otimanju i smanjivanju naše državnosti na KiM, onda ste isti. Onda ste isti, onda nema razlike. Onda ne možete reći – e, ne, mi smo za ovo, mi smo, ne možete da prebijate ljude na mitinzima i kažete – ja sam za porodicu, ja sam za poštovanje prava. Ne možete da pretite silovanjem, prebijanjem, streljanjem i vešanjem i da kažete – ja sam za normalnu Srbiju, to ne ide, to ne može zajedno, to prosto ne ide, i to su stvari o kojima može da se govori.
Drugo, što se pranja novca tiče čini mi se da je to uglavnom u domenu rada vaše stranke. Dakle, uglavnom ste vi ti koji ste tokom svog delovanja ispumpavali novac iz svog budžeta i za to se vodi postupci. Ispumpavali novac iz svog budžeta na različite firme zbog različitih mahinacija i malverzacija koje su, vidi se napumpane fakture, i to je očigledno bio momenat o čemu su svi najviše razgovarali i radili. To su stvari koje treba da se pomenu.
Što se tiče svega, mislim da građani Srbije vide, ko su ljudi koji danas se trude da poprave ono što nam je ostavljeno, jer znate kada pogledate da je u to vreme kada su koalicioni partneri gospodina Obradovića, sa kojim je on danas u koaliciji, imali prosečnu minimalnu zaradu u Srbiji 162 evra, da će ona 1. janura biti 231 evro, pokazuje koliko se misli i najsiromašnijim i najosteljivijim građanima Srbije i koliko se brine o penzionerima, koliko se brine o radnim mestima. Nisu oni otvarali fabrike, oni su ih zatvarali. Oni su išli da protestvuju protiv stranih investitora, to su isti ljudi, da vas podsetim, koji su u izbornim kampanjama išli na mesta gde treba da se otvore fabrike stranih investitora i tražili da se te fabrike zatvaraju.
Treba da odete onda u jedan Krupanj koji je bio pogođen i teškim poplavama i da dođete i kažete onim ljudima, koji danas rade u tim fabrikama, izađite iz ovih fabrika, ostavite svoje plate, nemojte da hranite vašu decu. Šta će vam te pare stranih investitora? NJima nije teško da uzmu domaće pare da sede u Skupštini, da primaju plate, solidno, velike plate, to im nije teško, ali im je žao da neko prima, pa izvinite, te ljude je neko ostavio bez posla. Te ljude je neko uništio u nekom prethodnom periodu. Pa, šta treba da radimo? Da gledamo sa strane, ko će to da otvori? Koji je to domaći investitor ostao bez podrške subvencije, a da je tražio …
Nažalost, ostavili ste zemlju, vaši koalicioni partneri, vi zajedno pošto je to isto, ostavili ste zemlju bez ljudi koji su danas u mogućnosti da investiraju, zato što su upropašćeni i osiromašeni. Pa, ko da se pojavi? A, onda kada dođe neko iz inostranstva, da ostavi svoj novac ovde, ti ljudi dolaze da ostvare profit naravno, ali donose neke plate nekim ljudima, idu kući, hrane svoju decu. To je doneo Aleksandar Vučić, to je donela SNS. Hvala vam.