Nažalost, izrečeno je tu dosta stvari koje nisu tačne, i teško je sve to za kratko vreme pokazati ljudima, ali da počnemo od onih ključnih stvari koje se tiču zaposlenosti, nezaposlenosti.
Zaposlenost se, pre svega, meri povećanjem brojem radnih mesta koja ostvarite u vašoj zemlji.
Gospodin Obradović je bio taj koji je, sećate se, išao u jednoj kampanji, bila je to firma „Teklas automotiv“, išao je ispred te kompanije i tražio, u stvari ne tražio, on ju je simbolično zatvorio. On ju je simbolično zatvorio i mislim da bi trebalo da objasnimo mladim ljudima koji su se tamo zaposlili, mladim inženjerima, ljudima koji tamo rade da im objasni šta treba da rade, ako on, ne daj Bože, ikada dođe na vlast, po te ljude, to će značiti da će oni direktno izgubiti posao. Znači, da će ti ljudi sigurno, svi koji su zaposleni u stranim kompanijama u Srbiji, treba da strahuju jer će ti strani investitori razmišljati o tome da li da se odmah povuku, ili u roku od sedam dana, koliko im treba da se popakuju. Dakle, toliko će im trebati da odluče da napuste našu zemlju.
A, to će značiti ne 100 ili 1000 radnih mesta izgubljenih, nego desetine hiljada koja su otvorena. Jer to što oni pričaju, kao da ne vide, ili neće da vide, i fabrike i „DŽonson elektrik“ i „Svarovski“ i „Leoni“, i „DŽinsi“ i „Simens“ i sve one koje smo otvorili i „Meita“, i sve one koje smo otvorili u prethodne četiri godine, za šta je Aleksandar Vučić uradio ogromnu stvar za ovu zemlju.
Setite se kako je izgledalo Smederevo i Železara, to ljudi zaborave. U kakvoj smo situaciji bili sa smederevskom železarom, gde je bila u situaciji da pet hiljada ljudi možda u istom trenutku ostane bez posla. Savetovali im da gaje pečurke, i ne znam šta još. Najbolje bi bilo tako da bude.
Dokle smo došli sa Borom. Znate, kad ljudi pričaju to, niko se ne javi, nema heroja kada cena bakra na svetskom tržištu padne na dve ili dve i po hiljade dolara po toni, onda nema velikih heroja da objasne kako da plaćamo plate ljudima koji rade tamo. Lako je kad je ta cena šest, sedam ili osam hiljada po toni. Kada padne na dve i po hiljade, šta ćemo onda. Ko će to da plati, ko garantuje?
Danas jedino Kina na najozbiljniji način utiče na cenu, jer su najveći proizvođači i vlasnici rudnika u svetu. Jedini koji na ozbiljan način može da utiče na tu cenu i najbolje da operater našeg rudnika bude onaj koji može da utiče na cenu, šta će onaj koji ne može da utiče? I, to je nažalost, činjenica.
Što se subvencija tiče, da podsetimo građane, subvencije koje se daju, isplate se za 14 meseci. Od 14.og meseca, država ima apsolutnu zaradu i kroz poreze i kroz doprinose. Svaki taj dinar se vrati, svaki, posle 14.og meseca, a nema nijedne kompanije u Srbiji koja je ostala manje od toga.
A, ne samo to, građani koji tamo rade, građani naše zemlje imaju od prvog dana zaradu, oni koji su bili bez posla, ili su ostali bez posla, ili nikada nisu imali posao, danas ga imaju u tim kompanijama.
I da budemo potpuno iskreni, da se ne lažemo, daju druge zemlje u našem regionu subvencije, a ne u svetu, daju u našem regionu subvenicije.
Mi moramo da uđemo u takmičenje da te firme dođu u našu zemlji, a to nam se 14.og meseca, apsolutno isplati.
Što se tiče KiM, Aleksandar Vučić je na KiM dobio 80% glasova od ljudi koji su tamo bili, 80% glasova. Nemojte ljudi, pa zna narod koji tamo živi, možda ne zna neko u centru Beograd, ali zna narod koji živi na KiM, ko mu misli dobro, ko se bori za njega.
Taj čovek se bori u najtežim mogućim okolnostima. Išao pred svoj narod, smeo je da se pojavi. Čak i kad mu kažu ne smeš da dođeš na Gazivode, on prvo ode tamo. Ovi koji su veliki dušebrižnici, ne smeju da odu, ne smeju da porazgovaraju sa tim narodom, ne smeju kod Srba da odu, ne daj Bože da odu u neku od enklava da ih posete, daleko bilo.
Ti ljudi ne mogu to da urade jer nemaju poverenja u taj narod. To je prosto nešto što je neverovatno da uopšte neko sme da pomene.
Ja ću u jednoj rečenici odgovoriti pošto se više puta pominje, mislim da sam dužan zbog javnosti da kažem.
Nijedna kompanija u kojoj je moj otac bio ikada vlasnik ili suvlasnik, nije imala ni dinara prometa, ni prometa vezano za naoružanje, ni dinara prometa, nikada ništa nije proizvela, nikada ništa nije kupila i nikada ništa nije prodala, nijedna od tih kompanija, što može da se vidi, to je vrlo lako proverljiv podatak, to nije podatak koji može da se falsifikuje. To možete da vidite u svakom trenutku, nijedan jedini metak.
Ali je gospodin Jeremić davao nekim od firmi koje se pominju u tim papirima, u tim novinama, gospodin Jeremić im je zdušno davao dozvole za naoružanje u vreme kada je bio ministar spoljnih poslova i to ministarstvo daje jednu od ključnih dozvola.
MUP daje samo dozvolu da kaže da je transport oružja na teritoriji naše zemlje siguran, ne da li daje dozvolu za to da li je ta zemlja pod međunarodnim sankcijama i da li ima mogućnosti. To daju neka druga ministarstva.
Gospodin Jeremić je bio ministar koji je davao dozvole tim kompanijama i trgovao oružjem u ime naše zemlje, sa istim tim kompanijama i ne samo on, nego i njegovi drugi koalicioni partneri.
Dakle, to je ono što je činjenica. Međutim, neću više da trošim vreme građana na nešto što su potpune izmišljotine.
Tu su važnije neke druge stvari, a to je ko je gospodin Patrik Hou, i šta je interes gospodina Patrika Hoa, da koalicionom partneru gospodina Obradovića da milion evra, da mu uplati na račun, a on da bude uhapšen zbog pranja novca. Dakle, i to ne uhapšen u Srbiji, nego uhapšen u inostranstvu. A, kako ja čujem, videćemo šta će biti sa tim.
Neke evropske policije se interesuju za neke druge koalicione partnere gospodina Obradovića, zbog pranja novca, i zbog Malte i zbog Holandije, pa ćemo da vidimo šta kažu te evropske policije i tužilaštva, i u kakvom je divnom društvu, kakvo je divno društvo to koje hoće da se bavi time ponovo zasedne na vlast u Srbiji, ne bi li se dočepali fotelje, ne bi li još malo čerupali ovu zemlju, kako su to radili u nekom prethodnom periodu.
Neće oni to moći zbog naroda Srbije, koji zna ko se bori za njega, danas je to apsolutno Aleksandar Vučić. Hvala vam.

Poštovane dame i gospodo, samo vezano za penzije. Vlada i predsednik su radili u prethodnom periodu intenzivno da bi penzije danas bile značajno veće nego što su bile i pre smanjenja i mi danas imamo situaciju da se iz budžeta za popunu penzionog fonda ne troši više od 30 do 31% u odnosu na taj penzioni fond.
Nažalost, 2012. godine smo imali da je taj udeo bio veći od 60%. Šta to znači? To znači da nije bilo zaposlenih. Nije bilo zaposlenih zato što nije bilo nikakvih investicija, nije bilo solidnosti u državi, nije bilo stabilnosti, nije bilo ideje kako da se privuku ljudi koji će otvarati fabrike i radna mesta i samim tim popunjavanje penzionog fonda je izostajalo. Samim tim, sav teret se prenosio na budžet, koji je bio značajno manji nego što je danas, i vi imate situaciju da su upravo oni koji su takvu vrstu neodgovorne politike vodili doveli do toga da penzije budu umanjene. Oni su umanjili penzije politikom koja je dovela do faktički kraha države, jer smo mi 2012. godine bili na ivici da li će država biti u stanju da isplati i jednu jedinu penziju, ne kolika će biti, nego da li će uopšte moći da ih isplati. Bez obzira šta ko rekao, samo ozbiljnom i odgovornom politikom, lako je voditi politiku kojom ćete ljudima govoriti samo nešto što misle da treba da im se svidi i samo nešto što će im biti lepo i lagodno, to može svako.
Vi danas imate politiku koja garantuje povećavanje penzija svake godine. Imamo priliku da su one već danas mnogo veće, biće veće posle narednog povećanja koje ide već ove godine, biće veće nego što su bile i pre smanjenja i svake godine ćete imati priliku da penzioneri dobijaju sve više. To je rezultat odgovorne politike. Zašto je to moguće? Moguće je zato što mi danas u ovom trenutku pregovaramo o otvaranju novih fabrika u Srbiji i nove hiljade ljudi će biti zaposlene. Imali smo 26% nezaposlenost u Srbiji 2012. godine, danas imamo manje od 12%. To je popunilo jednim delom i penzioni fond, ali na tome mora da se radi, moraju da dođu ozbiljni ljudi koji će umeti da vode zemlju na način da se ljudi zapošljavaju. Tako se povećavaju penzije i to je ono što garantuje politiku koju predstavljaju i predsednik Aleksandar Vučić i Vlada Srbije. Hvala vam.

Očigledno su neki ljudi ovde svoju politiku pomešali sa nekom drugom, pošto se dijalog o KiM jedno vreme, dosta dugo vodio u UN. Zašto u UN? Zato što UN imaju mandat da sprovode takvu vrstu dijaloga, pogotovo zbog donošenja Rezolucije 1244, doduše tada za SRJ. Misija UNMIK koja postoji na KiM bila je ovlašćena da sprovodi mnoga procesna pitanja vezano i za status na KiM, ali i za svakodnevni život građana. Vodili su se pregovori u okviru i pod okriljem UN u kojima Srbija ima države koje podržavaju snažno njenu državnost na KiM, koje podržavaju naš suverenitet i koje imaju mehanizme i kroz Savet bezbednosti UN i druge institucije da ne dozvole preglašavanje, uslovljavanje, meorizaciju i sve ostalo.
Mudrom politikom, ovo mudro shvatite vrlo ironično, mudrom politikom Vuka Jeremića, Đilasa, Tadića, svih ostalih, oni donose odluku da pregovore iz UN prebace u EU u tom trenutku, znajući da je najveći broj država članica, a svakako najmoćnije su priznale tzv. nezavisnost KiM. Šta to znači nego gubljenje svih nacionalnih pozicija, predaja na tacni?
Dajete u ruke onima koji su priznali nezavisnost KiM, dajete im priliku da rade šta hoće, da rade apsolutno šta hoće i onda fingirate kao neke pregovore, gurajući sve moguće. Dali ste sve što je moglo da se da, doveli do kraja potpunog. Granice na Jarinju i Brnjaku, granice postavili. Granice, ljudi. Srbi došli da se bore, da se tuku tamo, da pale te granice da ne dozvole. Oni poslali policiju da ih umlati. Divna politika Jeremića, Tadića, Đilasa, svih ovih. Umlatiše one ljude što su išli da pokažu da se ne slažu sa takvom politikom Jeremića, Tadića, Đilasa i svih ostalih koji su vrhunski to radili. Vrhunski.
Pošto im to valjda nije bilo dovoljno, valjda nije dovoljno zemalja još priznalo bilo tzv. nezavisnost KiM, e onda ide pitanje pred Međunarodnim sudom pravde koncipirano na najgluplji mogući način, na način, hajde što je glupo, nego što je to bilo štetočinski po interese Republike Srbije, dramatično, dramatično. Posledice tog mišljenje bile su da je bio novi veliki talas zemalja koje su tada priznale tzv. nezavisnost KiM. Sve u rukama Jeremića, Tadića, Đilasa i cele te političke bulumente.
Ti ljudi su toliko uradili negativnih stvari po suverenitet Srbije na KiM. Toliko njih nije bilo briga da li ima taj čovek… Ne znaju gde se nalaze ta mesta. Nisu bili u životu tamo. Sa Srbima se nisu dva put sreli. Nisu išli da ih pitaju šta oni misle o tome. Kad su bili? Kad su bili da se interesuju da li imaju neku školu, neku bolnicu, da li imaju nešto od čega će da žive? Šta su uradili da spreče masovno iseljavanje Srba odatle?
Šta su radili kad je bio pogrom? Šta su radili kad su nam decu ubijali? Da nisu radili nešto, da nisu otišli dole? Da nisu zapretili? Da nisu vojsku i policiju poslali? Da nisu nešto uradili? I to je najgore kad ne uradite apsolutno ništa. Onda prođe 10 godina od toga i vi se pravite – kao sve je u redu, to je neko drugi uradio. Vi ste, bre, to uradili! Vi! Vi ste to uradili, nego šta!
Od tog momenta neko je morao da žestoko bori. Izvinite, nisu u njihovo vreme zemlje počele da povlače tzv. nezavisnost Kosova, priznanje nezavisnosti KiM. Nisu u to vreme počeli, nego sad, u vreme ovog predsednika, u vreme ove Vlade. Sada to rade. Sada to rade. Izvinite, koja je to zemlja ranije povukla priznanje, koji ste to obezbedili? Jednu mi navedite. Za koju ste se to instituciju izborili? Ni jednu. Ni jednu.
Sada se radi mnogo drugačije. Radi se tako da se prvo pogledaju ljudi u oči i Aleksandar Vučić je povukao mnogo poteza. Pre svega, kada se govori o briselskom dijalogu na koji se mi sada pozivamo, oko te zajednice srpskih opština, pa to garantuje Srbima opstanak. To garantuje Srbima opstanak. Mi se borimo da to bude.
Da li smo zadovoljni što to kosovski Albanci i EU neće na ozbiljan način da shvate i zato što već pet godina ne ispunjavaju? Naravno da ne. Mi to otvoreno kažemo. Kažemo ovde u ovom parlamentu. Kažemo javno. Kažemo njima ovde kada dođu, gledamo ih u lice i kažemo. Nemamo problem da to kažemo.
Moramo da se borimo da se Srbima to ostvari. To Aleksandar Vučić radi i nije mu teško da ode kod Srba, nije mu teško da sa tim ljudima razgovara. Na kraju krajeva, Aleksandar Vučić je kao predsednik Srbije dobio 80% glasova na KiM, podršku tih ljudi.
Znate, nemojte da bilo ko od nas uzima za pravo da bolje zna kako se živi na KiM, nego neko ko živi tamo. Pustite te salonske političare koji sve super znaju, samo najskuplji hotel u NJujorku da izaberu, penthaus na Menhetnu i da iznajme avion i karte plate preko firme brata svoje žene. Ti ljudi ne treba da nam govore kako se živi na KiM, pošto oni to pojma nemaju, niti ih zanima, a Srbi još manje, nego samo povratak u fotelju. Kada bi moglo da se vrati u fotelju po svaku cenu, šta god da bude, pa i krv na ulice da padne, a nisu malo puta pozivali na nasilje raznorazno i ovo protiv žena, a bogami i ono na ulici, od ukrajinskog scenarija do toga da kažu – ovo ne može na izborima, nego hajmo motku. To tako ne može.
Za KiM mora da se bori, mora da se bori pametno, onako kako to radi Aleksandar Vučić koji kada iznosi stavove, koji kada iznosi predloge to radi u najboljem interesu Republike Srbije i uvek je govorio – ja to neću da radim bez svog naroda, radićemo to uz podršku naroda, uz referendum. Kada budemo imali program koji može da dobije podršku, koji može da se realizuje, nešto što možemo da ostvarimo, izaći ćemo pred ljude. To je politika koja može da donese nešto dobro Srbima na KiM.
Ovo što je bilo pre nas, pa to samo da se nastavilo još tri godine, izbrisali bi iz istorijskih i geografskih udžbenika nazive KiM, ne bi postojalo. Dakle, kažu, posle toga nije ni bilo. Tako je to izgledalo. Hvala vam.

Pre svega, granice na Jarinju, Brnjaku, postavljene su 2011. godine. To možete da pogledate i kada su paljene. Šta su to ljudi palili 2011, kad ih nije bilo? Šta su palili nego ste ih vi postavili kao granice, ne kao administrativne, postavio ih je Vuk Jeremić, Tadić, Đilas, cela ta bulumenta Borko Stefanović. Borko Stefanović i Vuk Jeremić, pregovarali i potpisali to lepo sve sa EU, kosovskim Albancima, IBM potpisan tada. To je integrisano upravljanje granicama, IBM, „integritet border menadžment“. Ne administrativni prelaz, granica. Tako su ga oni uspostavili 2011. godine.
Žao mi je što ljudi neće da priznaju ono što je istina, ali ovo je dokument koji može da se pronađe. Ovo je nešto što nije rekla – kazala. Godine 2011. je ta vlast uspostavila granične prelaze između dva dela Srbije i divno je to bilo, perfektno. Onda kaže – nije tačno, šta se sad onda pregovara u UN? Pa, bore se ljudi. Bore se ljudi da iščupamo šta se iščupati može, a vi ste prebacili pregovore o sudbini KiM, uz saglasnost Srbije, tadašnje Vlade Srbije. Uz saglasnost Jeremića i Borka Stefanovića i Đilasa i Tadića, pošto niko od njih nije, ne da se nije bunio nego su aktivno u tome učestvovali, pregovore u okrilje EU, iako su znali da su nam tamo tako dobre šanse da ubedimo Nemačku, Englesku, Francusku i sve ostale zemlje da je Kosovo deo naše zemlje, a ne nezavisno što su oni priznali 2008. godine, ni tada se niko iz te vlasti nije mnogo potresao. Tada su toliko male šanse, od tog momenta postale za Srbiju da se izbori za nešto suvereniteta, odlukom tadašnjih državnih organa nažalost, Republike Srbije. Nisu to mogli sami kosovski Albanci da urade. Nije to mogla ni sama EU.
Pregovori su bili u UN. Tada smo prevarili svoje međunarodne partnere, tada nismo obavestili one koji su se najviše borili uz nas za naš suverenitet na KiM, nismo rekli – e, mi ćemo sve da prebacimo na EU. Samo ne znam zašto? Šta nam je to dobro donelo? Šta je to donelo dobro Srbima na KiM? Šta je donelo državi Srbiji? Šta je donelo njenim građanima? Ne da nije donelo dobro, nego je donelo mnogo zla i to je tačno. Šta je bilo sa Pogromom 2007. godine? Šta je bilo sa 2008. i priznanjem, tzv. nezavisnosti? Ko je tada nešto preduzeo? Jel tu ima nešto da nije tačno? Da nisu nešto preduzeli? Šta su preduzeli? Ništa. To je bila ta njihova gromoglasna tišina, a oni upravljali svim polugama i državom i vojskom i policijom i međunarodnim poslovima i pravdom i svim ostalim, da ne pričamo, da se ne vraćamo nazad, a treba se nekad podsetiti.
Sećate se terorističkih napada na policajce, građane Republike Srbije, koji su ubijani brutalno i 1997. i 1998. i 1999. godine? Da li se sećate nekih sudskih postupaka? Da li se sećate nekih kasnijih sudskih postupaka kada su ti koji su osuđeni, neki u odsustvu, za krivično delo terorizma oslobađani, puštane grupe koje su bile u zatvorima Srbije? U zatvorima Srbije bili teroristi, a onda ih neko pustio iz tih zatvora. To je bilo 2001, 2002, 2003. godine, puštani iz zatvora. Nije ih Aleksandar Vučić pustio 2001, 2002. i 2003. godine. Nije.
Ti koji su doneli Zakon o amnestiji i odlučili da teroriste koji su ubijali policajce i građane naše zemlje i vojnike, da ih puste na slobodu, su se tako borili za suverenitet Srbije na KiM, da je to neopisivo, baš kao kad su prebacili odlučivanje iz UN u EU, baš kad su uspostavili granice na Jarinju i Brnjaku, e tako su se borili.
Znate kako su se još borili za Srbiju? Evo ovako. Znate šta je ovo? Ovo je slika tzv. dvorca „Heterlend“, e taj dvorac „Heterlend“ trebao je da bude nešto gde će deca ometena u razvoju da imaju svoj smeštaj i ovde je potrošeno gotovo dva miliona evra na sređivanje ovoga, a vidite kako su ga sredili. Nije cigla stavljena, a pare nestale. E, tako su se borili za penzije i za plate i za decu i za Kosovo. Ovako, moj interes, moja firma, avion, hotel, to može, a za decu, za ljude za Kosovo, za puteve za penzije, ništa. Ne ništa nego debeli minus. Tako su se borili, Za PKB.
O PKB možemo da pričamo danima kako su vrhunski upravljali PKB, vrhunski. Dakle, to je jedina, očigledno nesreća Đilasova i ove ekipe oko njega, što zajedno sa Miškovićem, nisu to uspeli da privatizuju, nisu stigli, nisu računali da će brzo tako otići, već je krenulo.
Prvo su postavili Miškovićevog direktora iz „Delte“ za direktora PKB. Stavili čoveka koji je radio u kompaniji „Delta agrar“, onda uzeli kredite, napravili oko 80 miliona evra duga, ne miliona dinara, 80 miliona evra duga, onda fiktivno, ne uračunavajući te dugove, proglasili da su napravili dobitak od preko milijarde dinara i dali svom menadžmentu, pazite sad u gradskom preduzeću 650.000 evra bonusa.
LJudi, pa to Amerikanci nisu radili. Preko plate, preko svega, a radili su za platu. Onda, da ne gubim vreme da vam pričam o mehanizacijama, ali kada su kupovali mehanizaciju, ovaj direktor koji je došao iz „Delta agrara“, šta mislite od koje firme je PKB počeo da kupuje mehanizaciju? Slučajno od „Delte“. vrhunska stvar. To je odgovornost, poštenje, nema sukoba interesa, sve nabavke baš „Delta agrar“, bivši direktor „Delta agrara“ sve su lepo spakovali, ali nisu uspeli da to stave, a dugove napravili tolike, pa ta firma da je nešto mogla da zaradi, valjda bi taj gradski budžet bio pun, a mi zatekli rupe u gradskom budžetu. Gradski deficit je bio 20%, to je bilo apsolutno nemoguće. Falilo je 20%, od divnog i uspešnog Beograda.
Tako su odgovorno vodili politiku da je 2012. godine bilo pitanje ne samo da li ćemo moći da isplaćujemo i jednu penziju više, da li ćemo moći da isplaćujemo plate. Hoće li Srbija uopšte uspeti ikada da stane na svoje noge.
A što su nas uvažavali u svetu, to je bilo čudo. To ako dođe treći sekretar neke ambasade u posetu da nas poseti, bili su srećni tada. Danas, kada Aleksandar Vučić vodi državu, dolaze i predsednik i premijer Kine, dolazi predsednik Rusije, dolazi premijerka Nemačke, dolaze predsednici i premijeri iz skoro svih evropskih država, dolaze predsednici i premijeri velikih država sveta i od SAD, Indije, svih drugih koji poštuju ovu zemlju i danas Srbija ima svoj glas. Danas Srbija može da pobedi u međunarodnim forumima, u bitkama koje vodi. Ne u svim, moramo još da se borimo, ali danas Srbija bar zna šta radi, jer Aleksandar Vučić vodi računa o svojoj zemlji i svom narodu, a ne o svojoj fotelji.

Samo da se ukratko osvrnemo na temu vršnjačkog nasilja.
Pre svega, s obzirom da je zaista tema koja zavređuje pažnju celog društva i na inicijativu MUP postoji saradnja sa Ministarstvom obrazovanja. Počeli smo projekat u školama, u svim osnovnim školama gde u prvom, četvrtom i šestom razredu imamo predavanja koja drže policijski službenici na časovima razredne nastave zajedno sa razrednim starešinama, gde deci u ovom uzrastu između ostalog, pored tema koje govore o bezbednosti u saobraćaju, zaštiti od droge, alkoholizma, kriminala, visokotehnološkog kriminala, poznavanja rada policije i posebnog seta predavanja koja se tiču upoznavanja, snalaženja u vanrednim situacijama, u požarima, poplavama zemljotresima i svemu ostalom, poseban akcenat stavljen je na nasilje.
Imao sam priliku da obiđem više škola i da prisustvujem i tim časovima i da vidim kako to deca shvataju jer nam je bilo važno da deca to prihvate da to ne bude jedno dosadno, sterilno predavanje koje niko neće slušati, da ispuni nekakvu formu, već da deca shvate da nasilje ne mora biti samo fizičko, da može biti i verbalno, može biti ekonomsko, može biti različito.
Šta to znači u smislu vršnjačkog nasilja, kakvi problemi nastaju i šta sve mogu da uzrokuju nekom svom drugaru, nekom drugom detetu koje raste pored njih? Ovo su strateški projekti. Ovo su projekti koji će dati rezultate u godinama koje su pred nama, jer mi očekujemo kao što sada imamo trend pada takve vrste vršnjačkog nasilja, pogotovo maloletničkog kriminala, ali ne možemo da budemo zadovoljni dok postoji jedno dete koje je maltretirano u školi.
Zato uvek ohrabrujemo roditelje, ohrabrujemo decu da se obrate školskim policajcima, da se obrate nastavnicima, direktorima škola, da se obrate svojim roditeljima i da razgovaraju i ukažu na postojanje problema. Institucije države moraju da reaguju. Ne postoji ni jedna institucija koja može da kaže, da možemo da kažemo – e super, škola je dužna da vaspita naše dete ili će to uraditi policajac. Ne. Uvek moramo da imamo na umu i to svaki roditelj mora da zna, obaveza roditelja i svih nas koji smo roditelji je da vaspitamo svoju decu, da naša deca budu naša briga, da mi vodimo računa o tome i naravno i posao i podrška institucija da se ne ogluše o bilo kakvu zloupotrebu ili kršenja prava.
Uz sistemsku podršku gde imamo da može sa tom decom i da se razgovara, da su u to uključeni nastavnici, roditelji, hoćemo da ih učimo šta je to problem u sferi interneta, kakve su opasnosti po našu decu. To su za mnoge ljude nove stvari. Nekada roditelji nisu kadri da objasne svojoj deci jer ni sami nisu svesni svega. Hoćemo da proaktivno sa ministarstvom obrazovanja radimo na tome i država sistemski pristupa ovom.
Ovo nije ad hok. Ovo je ozbiljno, sistemski, sa dovoljnim brojem ljudi koji su obučeni i trenirani, koji zajedno sa nastavnicima rade na tome da naša deca budu bolje zaštićena, da naša deca budu sigurnija i to jeste naš posao. Naš posao je da štitimo našu decu od svakog zla koje može da im se dogodi.
Takođe, što se tiče vašeg drugog pitanja, Više javno tužilaštvo u Beogradu dobilo je krivičnu prijavu sa vašim navodima vezano za političku stranku Dveri. Policiji je upućen zahtev da prikuplja obaveštenja i Kriminalistička policija vrši, da kažem, proveru navoda koji se nalaze u krivičnoj prijavi. Tužilaštvo će obavestiti javno kada navodi budu provereni kada bude završena istražna faza, obavestiće javnost o tome da li su navodi osnovani ili nisu i šta je rezultat te istrage.

Pre svega da vam objasnim ovu stvar vezanu za sindikate. Sindikati postoje u formi koja je maltene jednaka nevladinom sektoru. Dakle, u MUP deluje u ovom trenutku tridesetak sindikata. Neki imaju šest-sedam članova, neki imaju 12, 13, 14 hiljada članova i njima se na osnovu toga i utvrđuje, naravno, reprezentativnost. U MUP postoje dva reprezentativna sindikata. Pojavljuju se u javnosti različiti ljudi koji se učlanjuju u policijske sindikate, što im zakon dozvoljava a da nemaju nikakve veze sa MUP ili sa policijom. NJihovi stavovi ne održavaju ni mišljenje MUP niti mišljenje policije, ali kao ni sa drugim ljudima iz nevladinog sektora Ministarstvo nema šta da ima zameri ili da kaže da li su oni nešto rekli ili nisu. Mi samo možemo da se oglasimo da demantujemo ako nešto smatramo da vredi demantovani. Na kraju krajeva, sa tridesetak takvih organizacija ne možete uvek da vodite polemiku, prosto trošili bi ogromno vreme na to.
Dakle, što se tiče članova sindikata, oni ne moraju biti radnici ministarstva. Mogu biti građani koji se priključe. To se dešava. Mi imamo i jedan broj zloupotreba koje jedan deo sindikata vrši sa izdavanjem tzv. legitimacija sindikata koje donekle podsećaju na policijske legitimacije. Nemaju sva obeležja, ali podsećaju i neko ko u brzini ne pogleda jasno da tamo ne piše MUP ili policija može biti doveden u zabludu. Mnoge od njih smo procesuirali, mnoge smo ljude uhapsili zbog toga, oduzeli sve to, ali to se dešavalo i dešava se unazad 10, 15, 20 godina. To su slučajevi koje možemo da otkrijemo onda kada se krivično ili prekršajno delo počini, a da je upotrebljena ta legitimacija.
U svakom slučaju, što se tiče njih, tu ministarstvo ne može ništa da uradi, kao što ne može ništa da uradi ni sa bilo kojom drugom nevladinom organizacijom. NJihovo je pravo da nastupaju, imaju pravo na javni stav, kakav god da njihov stav jeste.
Što se tiče ovoga, moram reći da sam uvek bio protiv toga, pogotovu kada se radi o procesima koji su u toku. Kad god se dešava sudski proces, ogroman broj pitanja uvek je postavljan i u konsultacijama sa tužilaštvima često se dešava da upravo iz političkih razloga određeni akteri traže informacije koje bi želeli da javno objave, a koje mogu da utiču na sam tok postupka, želeći da utiču na svedoke, želeći da vrše pritisak pozivajući ih, javno saopštavajući njihova imena, izlažući ih progonu, pritisku, javnoj poruzi itd, možda pokušavajući da utiču da oni promene svoje mišljenje, i to se u savremenom svetu, u savremenoj civilizaciji prosto ne radi. Dakle, pritisak na svedoke, pritisak na tužioce, pritisak na ovog, pritisak na onog. To se prosto ne radi. Oni traže njihove adrese, kućne adrese, telefone, ko su operativci policije koji su saslušavali tog i to.
Izvinite, šta će to nekom? Šta su motivi nekoga da zna koji je operativac koji se saslušavao nekog, njegovo ime i prezime? To zna sudija. To zna tužilac. Oni su u procesu. Zna advokat odbrane. Oni imaju pravo, imaju u omotu spisa u sudskom postupku. Šta će to novini, istraživačkom centru? Zašto oni žele da objave imena tih ljudi, osim ako ne žele da utiču na politički na sam proces koji je u toku? Nije ovo završen i okončan postupak, doneta pravosnažna presuda. Posle pravosnažne presude imate pravo da znate mnogo više informacija. Postupak završen, okončan. U toku, prosto, to uopšte ne zvuči normalno.
Naravno, nisu svi nosioci javnih ovlašćenja u različitim nezavisnim institucijama zaista apolitični i oni se aktivno bave politikom i donose odluke, jer im je zakon tako omogućio, donose odluke koje nisu u skladu sa najvećim interesom društva, nego u skladu sa interesom njihove političke opcije. Ne kažem da na to zakonski nemaju prava, ali to nije u interesu postupka. Na kraju krajeva, zašto ne puste da se sudski postupak završi?
Na kraju krajeva, u ovom konkretnom slučaju, pa u presudi koja je bila i koja je poništena oštećen je baš brat predsednika Vučića. Sud je tako odlučio, niko se nije bunio, niko se nije mešao. Sud je doneo takvu odluku, o-kej, donosi odluku, suđenje se ponavlja dalje. Da li je to ovako ili onako, da li se nekom sviđa ili ne sviđa, sud je tako odlučio.
Što se tiče Aleksandra Vulina, on je prekršajno kažnjen zato što je zaštitio pravo VBA koja je procenila da tako nešto može da ugrozi integritet njihovog sistema. NJihov ministar je stao na stranu vojnika, stao je na stranu profesionalaca i ljudi koji su u Vojsci po 20, 30 godina. Nije ih on doveo odnekud. To su ljudi koji rade u Vojsci. Bili su dobri u prethodnom sistemu, valjda su dobri i sada. Nije valjda da su postali loši samo zato što je Aleksandar Vulin ministar. Oni su tako procenili, on je stao uz svoje vojnike čestito.
Ja bih tako uradio, snosio odgovornost, kažnjen zbog toga sudski, prekršajno, ali stao uz svoje ljude, stao uz njihovu procenu, stao uz procenu da ostvari nešto da ti ljudi sutra, kada ih država pozove, ne kažu – naš ministar će nas pozvati, prodaće nas na prvi mig. Ne, o-kej, ima zakonska sankcija, snosi zakonsku sankciju. To je vladavina prava. Prosto, izabrao je da bude procesuiran.
Tako ja doživljavam ovu situaciju i reći će i ministar konkretnije vezano za te detalje. Ali apsolutno sam protiv…
(Marinika Tepić dobacije.)
… članovi Vlade odgovaraju, imaju pravo da odgovore takav je Poslovnik. Ali u ovom slučaju ja hoću da vam kažem da sam apsolutno protiv da se otkrivaju dok se ne okonča bilo koji postupak, dok ne bude pravosnažne sudske presude osetljivih detalja koji mogu da utiču na sudski postupak i isto takvo mišljenje veoma često zastupa i tužilaštvo upravo zato što ne mogu ljudi da rade svoj posao ako im otkrivate detalje.
Hajde da otkrijemo ko su oni koji osumnjičeni, oni imaju uvid u to. Oni to znaju, ali, zašto bi neko treći koji nije čak ni umešač u postupku, a ne jedna od strana postupka, zašto bi taj neko imao osetljive podatke koji se njega ne tiču, a mogu da utiču na svedoke? Zašto bi to radili? Ne razumem. Ne mogu da shvatim šta bi bio pretežni interes javnosti. Šta bi bio pretežni interes? Da vrši pritisak? Hajde da dobijemo njihova imena. Zamislite kada bi to neko drugi radio. Eto.

Samo kratak osvrt. Pre svega Aleksandar Vulin nije bio ministar kada se taj događaj zbio i on nije bio ministar odbrane i u svakom slučaju nema lični interes. Ti vojnici nisu bili pod njegovom komandom, niti je on kao ministar ovlašćen da komanduje vojskom. To radi predsednik Republike, načelnik Generalštaba. U tom smislu nema lični motiv. On nije prekršio zakon time što mu je neko rekao – ovo je kršenje zakona, pa je on to uradi. Ne, on je doneo odluku za koju je smatrao da je ispravna. Sud je procenio drugačije i on je za to kažnjen. To je vladavina prava. On je doneo svoju odluku za koju je smatrao da je utemeljena, obrazložio je, poslao sudu, sud je rekao – ne, kažnjen si, nisi imao pravo na to.
Kada dođemo do Evropske komisije, prvo nikada nisam davao informacije koje su osetljive i sa kojima se tužilaštvo nije slagalo da mogu da idu u etar. Nikada, uvek sam se konsultovao sa tužiocima, pošto veoma dobro poštujem procedure, pratim kako se to radi i govorim o onoj fazi postupka o kojoj može da se govori, ne otkrivajući informacije koje mogu uticati. Kada sam ja izneo informacije – znate imate i dva svedoka, oni se zovu tako i tako, saslušavaju ih taj i taj inspektor, radi se tu i tu? Nikada.
Osumnjičeni M.A. radio to i to, toliko godina, osumnjičen za to i to, procesuira se, tačka. To su informacije.
Što se tiče izveštaja Evropske komisije, pogledajte kakvi su bili 2010, 2011, 2009, 2008. godine upravo o vladavini prava? Zastrašujući, toliko zastrašujući da je Evropska komisija bila u šoku da li sa ovom zemljom može uopšte da se razgovara o nečemu.
Evropska komisija danas traži od nas da donesemo zakon kojim ćemo ovlastiti istražne organe da ne daju informacije o istragama u toku. To od nas traži Evropska komisija. Znate ko je protiv? Poverenik za informacije od javnog značaja. On ima drugačiji stav od Evropske komisije,a Evropska komisija stoji baš na ovom stanovištu koje sam rekao. Mislim da je potpuno ispravno. Najbolje je da nema nikakve informacije o postupku koji je u toku, osim one osnovne, kratke, bez ikakvog prejudiciranja bilo čega. To traži Evropska komisija od nas i to moramo da uradimo. Verujem da je to jedini ispravan način.
Ono što moram da vam kažem je da jedino čega se ja plašim je da će po Srbiji krenuti da se pojavljuju ovi ljudi koji prete ženama silovanjem obdarenim Afroamerikancima, plašim se da će to biti jeziva stvar koja bi mogla da nam se dogodi, da će doći ljudi koji premijerke nazivaju kreaturama, da će ti ljudi koji fizičko nasilje privode ljude poput Rankovića u Ralji, koga su uhvatili za revere i zamalo istukli jer se usudio da postavi pitanje Đilasu. Ako ti ljudi ikada budu imali prilike da budu na vlasti ponovo, plašim se da ćemo svi mi dobijati batine samo što hodamo ulicama a drugačije mislimo. To je opasna stvar za naše društvo.

Hvala vam.
Ceneći ovo što smatram da i vi podržavate da najveći broj pripadnika vojske, policije, može da reši svoje stambeno pitanje, mi smo imali jednu situaciju da je zbog specifičnosti posla i nečeg što rade vojnici i policajci, što ugrožava njihovu bezbednosti svakodnevno u obavljanju aktivnosti, smatrali da ovo treba da bude prva kategorija ljudi iz državne uprave koja treba da dobije ovakvu vrstu povoljnosti, da za cenu koju je zakon predvideo, ne višu od 500 evra po kvadratnom metru, a može biti niža u određenim sredinama. Međutim, za Beograd zaista na vrlo pristojnim lokacijama koje je komisija odredila, 500 evra po kvadratnom metru je nešto što je zaista veoma povoljno i prihvatljivo, mogu da reše svoje pitanje, a da će naravno, nakon toga i drugi ljudi koji pripadaju javnoj upravi iz drugih kategorija, kada u državi ovaj projekat zaživi, da će moći i oni kasnije da konkurišu.
Ono što nam jeste važno, mi ćemo uputiti javni poziv baš da bi izbegli da faktički, odnosno da bi omogućili da najveći broj ljudi može da ispuni finansijske kriterijume, Vlada će raspisati javni poziv na koji očekujemo da će se javiti više banaka koje će moći da ponude pod jednakim uslovima, najpovoljnije uslove i u smislu kamatne stope i drugih uslova kreditiranja da omoguće to, i za vojne penzionere, što je nešto što je vojska imala i u prethodnom periodu i za policijske penzionere, i za one ljude koji su aktivni u službi, da mogu da konkurišu i da ostvare ta prava.
Ono što jeste dobro, što je u Ministarstvu rada, zapošljavanja i boračkih pitanja, postoje određeni fondovi, kao i u Ministarstvu odbrane, koji su otvoreni za one ljude koji su invalidi i za one ljude koji su borci iz prethodnih ratova. Mi moramo da se setimo, potpuno to podržavamo, moramo da se setimo onih ljudi koji se borili za ovu zemlju i koji su ponudili i svoje zdravlje i svoje živote, i trudićemo se naravno, da kroz te fondove da i njihov život u tom smislu bude lakši.
Svi oni koji su se penzionisali kao vojna lica imaju pravo već duži niz godina da iskoriste tu priliku da konkurišu i kao penzioneri za stanove. Naravno, ovaj zakon podržava i penzionere iz drugih sistema, iz drugih delova sistema bezbednosti, te mislim da će najveći broj tih ljudi moći da konkuriše za rešavanje stambenih pitanja.
Još jednom, mislim da je cena prihvatljiva. Trudićemo se naravno da kroz javni poziv, i obezbeđivanje povoljnih bankarskih uslova omogućimo da to ne bude preveliko opterećenje za njih i njihove porodice, ali naravno, da ćemo nastaviti da zajednički pratimo realizaciju ovog zakona. Nadam se da ćemo ovim dođi do jednog dobrog modela rešenja kojim će faktički ljudi iz sistema bezbednosti, tamo gde službuju, tamo gde sada žive, jer nisu zbog različitih okolnosti uvek mogli da žive i da službuju u istim mestima, da će na ovaj način rešiti za sebe i svoje porodice, ova veoma važna egzistencijalna pitanja.

Ovo su dobra pitanja. Dakle, treba razjasniti neke stvari da bi ljudi znali. Pre svega, ne postoje kvote po ministarstvima. Uveli smo sistem da su svi jednaki, da se posmatra korpus snaga bezbednosti kao jedno - jednako penzioneri, jednako policajci, vojnici, pripadnici BIA. Dakle svi jednaki.
Naravno, da bismo izbegli proces koji bi neminovno mogao nekoga da ošteti i u smislu prvenstva, stavili smo princip da onaj koji se prvi prijavi ima pravo da prvi dobije stan. Zašto? Zato što se gradi dovoljno za sve. Dakle, neće niko ko je konkurisao ostati bez stana.
Mi smo prvo radili jednu analizu u našem sistemu bezbednosti. Napravili smo anketu među ljudima oko principa koliko ima zainteresovanih za izgradnju te vrste stanova, odnosno za nabavku stanova. Imamo više kategorija u tome. Čak smo obuhvatili ljude koji imaju neadekvatno rešeno stambeno pitanje. Dakle, ne samo oni koji nemaju rešeno stambeno pitanje, nego već neko ko je tokom godina dobio stan 20, 14, 18 kvadratnih metara, koji nije pristojan i adekvatan za članove tih porodica. To je bio jedan sistem.
Drugi sistem je bio da vidimo zainteresovanost geografsku u kojim gradovima postoji zainteresovanost i ponudili smo i konkretno lokacije. LJudi su se izjasnili i mi smo na osnovu tih parametara napravili radnu grupa koja je, na nivou Vlade, zajedno sa Ministarstvom za građevinu napravila faktički akcioni plan kako da započnemo i onda smo doneli plan da tih 1500 bude… Prvo, moglo je biti i 1600 i 1200, ali čim se završi to, ide već sledeća faza i to će biti ubrzo jedno za drugim.
Dakle, svi oni koji budu konkurisali će dobiti stanove. Da li će neko dobiti nešto ranije ili nešto kasnije, odlučili smo se da to bude po sistemu prvog zahteva, ne po principu da radimo rang liste, jer onda ima da li ima, pre svega, onaj koji je duže proveo, da li onaj koji je bio na težem radnom mestu, da li onaj koji ima više članova porodice i onda biste uvek mogli da polemišete da li je to objektivno.

Dakle, ukupna zainteresovanost je negde oko 20.000 stanova, grubo rečeno. Dakle, zajedno sa vojnim penzionerima toliko je iskazana potreba po anketi koja je urađena u svim snagama bezbednosti.
Mi ove godine počinjemo sa izgradnjom 5.203 stana. Dakle, sledeća faza može započeti već naredne godine, zavisiće od više faktora. Dakle, očekujemo 5.203 ove godine u trećem kvartalu. Mora da se uradi, naravno, i planska dokumentacija. Mora da se pripremi imovinska i sve. Moraju dokumenta da se pripreme da bi sve to bilo po zakonu i strukture od 36 do 92 metra kvadratna, pošto je to modularna gradnja. Vi, faktički, prema zainteresovanosti broja pripadnika koji iskažu zainteresovanost, od garsonjere do četvorosobnog stana, zbog broja članova porodice, išli smo da to ne bude više od toga, jer nema potrebe, s obzirom da dajemo subvencionisanu cenu. Nema potrebe da ide u neki preveliki luksuz. S druge strane, smatrali smo da ispod 36 metara kvadratnih nema smisla u tom smislu.
Ostaje sad pitanje, mi smo ostavili prostor da se utvrdi neadekvatno stambeno rešenje, neko ko nema, znam da niste samo to pominjali pa ću doći do toga, dakle, oni koji imaju neadekvatno rešeno stambeno pitanje imaju pravo da konkurišu, a ovim zakonom nismo tretirali one koji imaju adekvatno rešeno, neko ko ima svoj stan od 70, 60, 80 metara kvadratnih, koji je dobio na bilo koji način, odnosno ima rešeno stambeno pitanje. Išli smo da se prvo reši onim ljudima koji nemaju nikakvo rešenje. Jer, oni bi mogućnošću da kupe subvencionisani stan, a već imaju rešeno stambeno pitanje, faktički ostvarili neku vrstu ekstra profita.
Mi smo dali mogućnost i da pripadnik snage bezbednosti prestane da bude pripadnik snage bezbednosti, da može da ode iz sistema, ali on je onda u dužnosti da isplati tržišnu cenu stana i može da ga zadrži u svom vlasništvu. Dakle, on u svakom trenutku može da kaže da više ne želi da bude pripadnik snaga bezbednosti, ali onda taj stan više za njega nije 500 evra, odnosno najviše 500 evra, već onoliko koliko proceni, da li poreska uprava ili neki već drugi organ. To su, čini mi se, suštinske stvari koje proističu iz zakona.

Pretpostavljam da je ministarka govorila o prvoj fazi izgradnje, gde može odmah da se započne. Mi očekujemo da će do trećeg kvartala biti završena planska dokumentacija za 5.203 prema gradovima koji su dostavili do sada mogućnosti, lokacije i dokumentaciju. Mi verujemo da će do trećeg kvartala biti moguće da se započne sa izgradnjom 5.203 stana. Dakle, to je ono što mislimo da je realno i da možemo da regulišemo.

Ja sam ubeđen, a evo sad se konsultujem i sa kolegama iz Ministarstva građevine, čitav sistem zamišljen je u faznoj izgradnji i mi ćemo početi neke projekte već u avgustu, neke u septembru, neke u oktobru a neke u novembru. Dakle, to je otprilike vreme kada može da se započne gradnja i verujemo da će vremenski uslovi to dozvoljavati.

Definitivno u ovoj prvoj fazi može da se gradi 1.500. Do kraja godine, verujemo da može 5.200 da se započne izgradnja. Naravno, ne može se završiti. Pet hiljada dve stotine tri, da, to je prema projekciji koja je ovde pred nama. Dakle, svakako ćemo se truditi da to bude poštovano.

E sad, ono što jeste dobro, dobro je što je ovo sistemsko rešavanje koje omogućava da se planski rešava u naredne dve do tri godine, četiri, koliko bude potrebno za izgradnju čitavog ovog sistema, koliko budemo uspešni.

Na kraju krajeva, videće i građani to koliko budemo ove godine uspeli, videćemo u novembru da li smo tu dinamiku postigli ili nismo. Na kraju krajeva, i to je nešto što ljudi procenjuju.

Hvala.
Pre svega, zbog građane Srbije, plate u Vojsci i policiji su veće nego što su bile ikada u prethodnom periodu, dakle, posle povećanja koja su bila u dva navrata, značajno veće nego 2014, 2012, 2010, 2009. godine itd. To je činjenica. Da li su one dovoljne, da li bismo želeli da one budu veće? Naravno da bi i zbog toga Vlada radi na tome da već ove godine ili sledeće, u zavisnosti od finansijskih pokazitelja, koji su zaista, zaista dobri sada, omogućimo još jedno povećanje u službama bezbednosti, da možemo tim ljudima dodatno da podignemo primanja.
Pripadnici službi bezbednosti su se izjašnjavali na osnovu upitnika. Oni su znali okvirno vrednost kvadrata koja će biti ponuđena i ovi ljudi su se izjasnili da mogu da podnesu da, sa svojim platama i platama svojih supružnika, finansiraju pod povoljnim uslovima, dakle, subvencionisanom cenom, koja će u nekim gradovima, dakle, mi smo definisali 500 evra kao najvišu cenu, biti 400, 420 ili 350 evra po kvadratnom metru, dakle, da mogu da finansiraju i da uz plan otplate, uz dogovor sa finansijskim institucijama koje će dati najpovoljnije ponude, mogu faktički da izdrže i da finansiraju.
Što se tiče zabrinutosti, naravno da smo bili zabrinuti. Zabrinuti smo od 2012. godine zato što vojnici i policajci nisu imali dovoljno opreme, ni oružja, ni tehnike, ni zgrada, što nam je ratno vazduhoplovstvo bilo u tragovima, što nam je PVO bila na nivou kamenog doba, što su nam uniforme i oprema bile nepostojeće, što su nam vozila i u policiji i u vojsci bila još iz vremena ne znam ni ja kada, zastavina vozila iz 80-ih i 90-ih, što je sve to bilo nefunkcionalno i što ni na oko nije izgledalo dobro, a u smislu odbrane katastrofalno.
Dakle, učinili smo sve da i u vojsci i u policiji te plate budu popravljene, da se nabavi nova uniforma, nove čizme, nova vozila, nova ratna tehnika, nova avijacija, nova oprema i naoružanje, da se potrudimo da i ono zbog čega vojska i policija postoje, pre svega, u interesu građana Srbije budu ispunjeno, pa da njihova uloga može da se sprovede na teritoriji cele Srbije i da garantujemo bezbednost i sigurnost našem narodu, a sa druge strane da podignemo standard čime i ovo pitanje, koje nije bilo adekvatno rešeno u prethodnom periodu, sada rešavamo, da pomognemo policajcima i vojnicima i drugim ljudima iz službe bezbednosti, da njihove porodice isto tako imaju neku vrstu sigurnosti i rešavanje svih socijalnih pitanja.

Kada govorimo o opremi i tehnici postoje tačno jasni pokazatelji kada je ta oprema i tehnika kupovana. Ono što je kupovano do 2000. godine, što je kupovano od 2000 godine, koje godine za koju jedinicu i koju nameru.

Kada dođete 2012. godine na vlast i zateknete da vam ratno vazduhoplovstvo stoji parkirano, može da služi deci u muzejima, onda je odgovor to ode danas, ono leti, danas ono leti. Pogledajte, evo recimo, helikopterske jedinice MUP to mogu ja da vam kažem. Pogledajte koliko helikoptera danas leti, koliko danas leti helikoptera MUP-a, koliko je letelo pre pet godina.

Pogledajte, isto tako u vojsci koliko MIG-29 je bilo ispravno i letelo, recimo 2010. godine, koliko je MIG-a ispravno i leti danas. Pogledajte, da ne bude vam ja govorim. Nabavljeno je šest novih MIG-29. Dakle, ti MIG-29 će biti operativni kada se uradi najnovija modernizacija u sistemu koji najbolje može da se uradi za MIG-29M. Dakle, to najbolja modernizacija koja može da se uradi. Izvinite, neko je brinuo o tome da mi nekada imamo nešto. Zašto to nije bilo pre šest, sedam, osam, devet, 10, 11 godina? Šta je letelo 2006. i 2007. godine? Koji je to avion leteo?

Sa druge strane, hajde da analiziramo kakvo je stanje bilo u jedinicama vojske kada je počelo osipanje posle napuštanja regrutnog, da kažemo, od trenutka uspostavljanja da kažem, profesionalne vojske, kada je počelo osipanje jedinica da prvo ne želi da ide u vojsku, da niko ne želi da bude ni podoficir, ni oficir, da se taj broj smanjuje dramatično i da operativne mogućnosti ili operabilne sposobnosti vojske i policije budu toliko niske da bude pravo čudo da uopšte nešto radi.

Stanje u tehnici, u policiji, mogao bih da pričam satima, nažalost nemam toliko vremena. To znači da od 2000. godina pa na ovamo je jako malo toga nabavljeno za policiju. Jako malo, skoro ništa. Pogledajte stanje da su faktički generacije prošle, do 2014. godine sedam ili osam generacija Centra za osnovnu policijsku obuku, bez upotrebe automatskog oružja. Ti ljudi nisu znali do 2014. godine, kada sam ukazom vratio obuku za automatsko oružje, nisu znali kako izgleda automatska puška. Nisu je videli, nisu je imali u obuci. Onda treba da kažemo oni će biti.

Pa, ti koji su učestvovali u rešavanju 2000, 2001. godine su bili oni koji su bili opremljeni pre toga. Nisu oni 2001. godine dobili neku opremu ili 2000. pa su zahvaljujući ogromnoj opremi to radili i nisu stekli iskustvo od januara do decembra 2000. godine. Stekli su iskustvo pre toga, zahvaljujući tim ljudima koji su bili ozbiljni profesionalci. Zahvaljeno im je i u vojsci i u policiji tako što su bili šutnuti iz vojske i policije i penzionisani na brutalan način, ostali bez svega, zato što su valjda dobro radili svoj posao.

Ne želeću uopšte da umanjim napore ljudi koji su tada to radili za policiju, cenim nekog ko je nabavio jedno vozilo za policiju, jer je to dobra stvar i ne želim nikada da kažem da neko ko je nešto nabio je loše radio. Hoću samo da kažem da je tih vozila nabavljeno otprilike trećina onoga što smo mi nabavili u poslednje dve godine. Trećina.
Pogledajte godišta vozila koja su koristile interventne jedinice 92. Ako nisu dobijali nešto iz donacija, lokalnih samouprava, koristili su vozila koja su im bila u raspadu, prešla po 300, 400, 500 hiljada. Obilazim te ljude svakodnevno. Nisam salonski ministar, kakvi su neki bili, obilazim ljude svakog dana. Idem na obuku sa Centrom za osnovnu policijsku obuku. Posećujem Akademiju, idem u interventne jedinice. Imao sam bar 10 ili 11 sastanaka ove godine sa pripadnicima Žandarmerije, bar desetak sa ljudima iz SAJ-a. U svakoj policijskoj upravi obilazim svaku policijsku stanicu i razgovarao sam do sada sa više hiljada ljudi u ovoj i prethodnoj godini, lično, neposredno, jedan na jedan. Odgovarao na njihova pitanja, slušao šta mi kažu i kada je to neprijatno i kada se žale na čizme i na sve. Nije sve idealno, ali pitajte ljude na ulici kako im izgleda vozni park danas, kako im je izgledao pre sedam, osam, devet, deset godina. Pitajte ih kakva su im u eksploataciji bila jedna vozila i druga vozila. Kako su zadovoljni njihovim ponašanjem ovde i onde.
Što se tiče opreme i naoružanja, da bilo je „Glokova“, taman da ih pobrojite na prste jedne ruke. Dobili su poneki, tu i tamo. Uglavnom po nekoj drugarskoj liniji ili ako je trebalo da čuvaju neke visoke funkcionere, pa eto, da im ne bude mnogo težak „CZ 99“. Te „CZ 99“ nisu menjane i danas ih mnogi nose, one stare, prošli mnoge situacije unazad 10, 15 godina.
Dakle, što se tiče opreme i naoružanja, a što se vojske tiče tek je tu katastrofa, katastrofa. To i ono što je bilo aviona mogli su samo u hangarima da budu, nijedan nije mogao da se podigne u vazduh. Katastrofa. Što se tenkova tiče, katastrofalno stanje. Sve na papiru divno, kada treba da ga upalite, ne može. Popunjenost opremom, municijom, raketama, gorivom katastrofalno. Danas je mnogo bolje. Da li je idealno? Nije idealno, ali je mnogo bolje nego što je bilo.