Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Nebojša Stefanović

Nebojša Stefanović

Srpska napredna stranka

Govori

Samo da se ukratko osvrnemo na temu vršnjačkog nasilja.
Pre svega, s obzirom da je zaista tema koja zavređuje pažnju celog društva i na inicijativu MUP postoji saradnja sa Ministarstvom obrazovanja. Počeli smo projekat u školama, u svim osnovnim školama gde u prvom, četvrtom i šestom razredu imamo predavanja koja drže policijski službenici na časovima razredne nastave zajedno sa razrednim starešinama, gde deci u ovom uzrastu između ostalog, pored tema koje govore o bezbednosti u saobraćaju, zaštiti od droge, alkoholizma, kriminala, visokotehnološkog kriminala, poznavanja rada policije i posebnog seta predavanja koja se tiču upoznavanja, snalaženja u vanrednim situacijama, u požarima, poplavama zemljotresima i svemu ostalom, poseban akcenat stavljen je na nasilje.
Imao sam priliku da obiđem više škola i da prisustvujem i tim časovima i da vidim kako to deca shvataju jer nam je bilo važno da deca to prihvate da to ne bude jedno dosadno, sterilno predavanje koje niko neće slušati, da ispuni nekakvu formu, već da deca shvate da nasilje ne mora biti samo fizičko, da može biti i verbalno, može biti ekonomsko, može biti različito.
Šta to znači u smislu vršnjačkog nasilja, kakvi problemi nastaju i šta sve mogu da uzrokuju nekom svom drugaru, nekom drugom detetu koje raste pored njih? Ovo su strateški projekti. Ovo su projekti koji će dati rezultate u godinama koje su pred nama, jer mi očekujemo kao što sada imamo trend pada takve vrste vršnjačkog nasilja, pogotovo maloletničkog kriminala, ali ne možemo da budemo zadovoljni dok postoji jedno dete koje je maltretirano u školi.
Zato uvek ohrabrujemo roditelje, ohrabrujemo decu da se obrate školskim policajcima, da se obrate nastavnicima, direktorima škola, da se obrate svojim roditeljima i da razgovaraju i ukažu na postojanje problema. Institucije države moraju da reaguju. Ne postoji ni jedna institucija koja može da kaže, da možemo da kažemo – e super, škola je dužna da vaspita naše dete ili će to uraditi policajac. Ne. Uvek moramo da imamo na umu i to svaki roditelj mora da zna, obaveza roditelja i svih nas koji smo roditelji je da vaspitamo svoju decu, da naša deca budu naša briga, da mi vodimo računa o tome i naravno i posao i podrška institucija da se ne ogluše o bilo kakvu zloupotrebu ili kršenja prava.
Uz sistemsku podršku gde imamo da može sa tom decom i da se razgovara, da su u to uključeni nastavnici, roditelji, hoćemo da ih učimo šta je to problem u sferi interneta, kakve su opasnosti po našu decu. To su za mnoge ljude nove stvari. Nekada roditelji nisu kadri da objasne svojoj deci jer ni sami nisu svesni svega. Hoćemo da proaktivno sa ministarstvom obrazovanja radimo na tome i država sistemski pristupa ovom.
Ovo nije ad hok. Ovo je ozbiljno, sistemski, sa dovoljnim brojem ljudi koji su obučeni i trenirani, koji zajedno sa nastavnicima rade na tome da naša deca budu bolje zaštićena, da naša deca budu sigurnija i to jeste naš posao. Naš posao je da štitimo našu decu od svakog zla koje može da im se dogodi.
Takođe, što se tiče vašeg drugog pitanja, Više javno tužilaštvo u Beogradu dobilo je krivičnu prijavu sa vašim navodima vezano za političku stranku Dveri. Policiji je upućen zahtev da prikuplja obaveštenja i Kriminalistička policija vrši, da kažem, proveru navoda koji se nalaze u krivičnoj prijavi. Tužilaštvo će obavestiti javno kada navodi budu provereni kada bude završena istražna faza, obavestiće javnost o tome da li su navodi osnovani ili nisu i šta je rezultat te istrage.
Pre svega da vam objasnim ovu stvar vezanu za sindikate. Sindikati postoje u formi koja je maltene jednaka nevladinom sektoru. Dakle, u MUP deluje u ovom trenutku tridesetak sindikata. Neki imaju šest-sedam članova, neki imaju 12, 13, 14 hiljada članova i njima se na osnovu toga i utvrđuje, naravno, reprezentativnost. U MUP postoje dva reprezentativna sindikata. Pojavljuju se u javnosti različiti ljudi koji se učlanjuju u policijske sindikate, što im zakon dozvoljava a da nemaju nikakve veze sa MUP ili sa policijom. NJihovi stavovi ne održavaju ni mišljenje MUP niti mišljenje policije, ali kao ni sa drugim ljudima iz nevladinog sektora Ministarstvo nema šta da ima zameri ili da kaže da li su oni nešto rekli ili nisu. Mi samo možemo da se oglasimo da demantujemo ako nešto smatramo da vredi demantovani. Na kraju krajeva, sa tridesetak takvih organizacija ne možete uvek da vodite polemiku, prosto trošili bi ogromno vreme na to.
Dakle, što se tiče članova sindikata, oni ne moraju biti radnici ministarstva. Mogu biti građani koji se priključe. To se dešava. Mi imamo i jedan broj zloupotreba koje jedan deo sindikata vrši sa izdavanjem tzv. legitimacija sindikata koje donekle podsećaju na policijske legitimacije. Nemaju sva obeležja, ali podsećaju i neko ko u brzini ne pogleda jasno da tamo ne piše MUP ili policija može biti doveden u zabludu. Mnoge od njih smo procesuirali, mnoge smo ljude uhapsili zbog toga, oduzeli sve to, ali to se dešavalo i dešava se unazad 10, 15, 20 godina. To su slučajevi koje možemo da otkrijemo onda kada se krivično ili prekršajno delo počini, a da je upotrebljena ta legitimacija.
U svakom slučaju, što se tiče njih, tu ministarstvo ne može ništa da uradi, kao što ne može ništa da uradi ni sa bilo kojom drugom nevladinom organizacijom. NJihovo je pravo da nastupaju, imaju pravo na javni stav, kakav god da njihov stav jeste.
Što se tiče ovoga, moram reći da sam uvek bio protiv toga, pogotovu kada se radi o procesima koji su u toku. Kad god se dešava sudski proces, ogroman broj pitanja uvek je postavljan i u konsultacijama sa tužilaštvima često se dešava da upravo iz političkih razloga određeni akteri traže informacije koje bi želeli da javno objave, a koje mogu da utiču na sam tok postupka, želeći da utiču na svedoke, želeći da vrše pritisak pozivajući ih, javno saopštavajući njihova imena, izlažući ih progonu, pritisku, javnoj poruzi itd, možda pokušavajući da utiču da oni promene svoje mišljenje, i to se u savremenom svetu, u savremenoj civilizaciji prosto ne radi. Dakle, pritisak na svedoke, pritisak na tužioce, pritisak na ovog, pritisak na onog. To se prosto ne radi. Oni traže njihove adrese, kućne adrese, telefone, ko su operativci policije koji su saslušavali tog i to.
Izvinite, šta će to nekom? Šta su motivi nekoga da zna koji je operativac koji se saslušavao nekog, njegovo ime i prezime? To zna sudija. To zna tužilac. Oni su u procesu. Zna advokat odbrane. Oni imaju pravo, imaju u omotu spisa u sudskom postupku. Šta će to novini, istraživačkom centru? Zašto oni žele da objave imena tih ljudi, osim ako ne žele da utiču na politički na sam proces koji je u toku? Nije ovo završen i okončan postupak, doneta pravosnažna presuda. Posle pravosnažne presude imate pravo da znate mnogo više informacija. Postupak završen, okončan. U toku, prosto, to uopšte ne zvuči normalno.
Naravno, nisu svi nosioci javnih ovlašćenja u različitim nezavisnim institucijama zaista apolitični i oni se aktivno bave politikom i donose odluke, jer im je zakon tako omogućio, donose odluke koje nisu u skladu sa najvećim interesom društva, nego u skladu sa interesom njihove političke opcije. Ne kažem da na to zakonski nemaju prava, ali to nije u interesu postupka. Na kraju krajeva, zašto ne puste da se sudski postupak završi?
Na kraju krajeva, u ovom konkretnom slučaju, pa u presudi koja je bila i koja je poništena oštećen je baš brat predsednika Vučića. Sud je tako odlučio, niko se nije bunio, niko se nije mešao. Sud je doneo takvu odluku, o-kej, donosi odluku, suđenje se ponavlja dalje. Da li je to ovako ili onako, da li se nekom sviđa ili ne sviđa, sud je tako odlučio.
Što se tiče Aleksandra Vulina, on je prekršajno kažnjen zato što je zaštitio pravo VBA koja je procenila da tako nešto može da ugrozi integritet njihovog sistema. NJihov ministar je stao na stranu vojnika, stao je na stranu profesionalaca i ljudi koji su u Vojsci po 20, 30 godina. Nije ih on doveo odnekud. To su ljudi koji rade u Vojsci. Bili su dobri u prethodnom sistemu, valjda su dobri i sada. Nije valjda da su postali loši samo zato što je Aleksandar Vulin ministar. Oni su tako procenili, on je stao uz svoje vojnike čestito.
Ja bih tako uradio, snosio odgovornost, kažnjen zbog toga sudski, prekršajno, ali stao uz svoje ljude, stao uz njihovu procenu, stao uz procenu da ostvari nešto da ti ljudi sutra, kada ih država pozove, ne kažu – naš ministar će nas pozvati, prodaće nas na prvi mig. Ne, o-kej, ima zakonska sankcija, snosi zakonsku sankciju. To je vladavina prava. Prosto, izabrao je da bude procesuiran.
Tako ja doživljavam ovu situaciju i reći će i ministar konkretnije vezano za te detalje. Ali apsolutno sam protiv…
(Marinika Tepić dobacije.)
… članovi Vlade odgovaraju, imaju pravo da odgovore takav je Poslovnik. Ali u ovom slučaju ja hoću da vam kažem da sam apsolutno protiv da se otkrivaju dok se ne okonča bilo koji postupak, dok ne bude pravosnažne sudske presude osetljivih detalja koji mogu da utiču na sudski postupak i isto takvo mišljenje veoma često zastupa i tužilaštvo upravo zato što ne mogu ljudi da rade svoj posao ako im otkrivate detalje.
Hajde da otkrijemo ko su oni koji osumnjičeni, oni imaju uvid u to. Oni to znaju, ali, zašto bi neko treći koji nije čak ni umešač u postupku, a ne jedna od strana postupka, zašto bi taj neko imao osetljive podatke koji se njega ne tiču, a mogu da utiču na svedoke? Zašto bi to radili? Ne razumem. Ne mogu da shvatim šta bi bio pretežni interes javnosti. Šta bi bio pretežni interes? Da vrši pritisak? Hajde da dobijemo njihova imena. Zamislite kada bi to neko drugi radio. Eto.
Samo kratak osvrt. Pre svega Aleksandar Vulin nije bio ministar kada se taj događaj zbio i on nije bio ministar odbrane i u svakom slučaju nema lični interes. Ti vojnici nisu bili pod njegovom komandom, niti je on kao ministar ovlašćen da komanduje vojskom. To radi predsednik Republike, načelnik Generalštaba. U tom smislu nema lični motiv. On nije prekršio zakon time što mu je neko rekao – ovo je kršenje zakona, pa je on to uradi. Ne, on je doneo odluku za koju je smatrao da je ispravna. Sud je procenio drugačije i on je za to kažnjen. To je vladavina prava. On je doneo svoju odluku za koju je smatrao da je utemeljena, obrazložio je, poslao sudu, sud je rekao – ne, kažnjen si, nisi imao pravo na to.
Kada dođemo do Evropske komisije, prvo nikada nisam davao informacije koje su osetljive i sa kojima se tužilaštvo nije slagalo da mogu da idu u etar. Nikada, uvek sam se konsultovao sa tužiocima, pošto veoma dobro poštujem procedure, pratim kako se to radi i govorim o onoj fazi postupka o kojoj može da se govori, ne otkrivajući informacije koje mogu uticati. Kada sam ja izneo informacije – znate imate i dva svedoka, oni se zovu tako i tako, saslušavaju ih taj i taj inspektor, radi se tu i tu? Nikada.
Osumnjičeni M.A. radio to i to, toliko godina, osumnjičen za to i to, procesuira se, tačka. To su informacije.
Što se tiče izveštaja Evropske komisije, pogledajte kakvi su bili 2010, 2011, 2009, 2008. godine upravo o vladavini prava? Zastrašujući, toliko zastrašujući da je Evropska komisija bila u šoku da li sa ovom zemljom može uopšte da se razgovara o nečemu.
Evropska komisija danas traži od nas da donesemo zakon kojim ćemo ovlastiti istražne organe da ne daju informacije o istragama u toku. To od nas traži Evropska komisija. Znate ko je protiv? Poverenik za informacije od javnog značaja. On ima drugačiji stav od Evropske komisije,a Evropska komisija stoji baš na ovom stanovištu koje sam rekao. Mislim da je potpuno ispravno. Najbolje je da nema nikakve informacije o postupku koji je u toku, osim one osnovne, kratke, bez ikakvog prejudiciranja bilo čega. To traži Evropska komisija od nas i to moramo da uradimo. Verujem da je to jedini ispravan način.
Ono što moram da vam kažem je da jedino čega se ja plašim je da će po Srbiji krenuti da se pojavljuju ovi ljudi koji prete ženama silovanjem obdarenim Afroamerikancima, plašim se da će to biti jeziva stvar koja bi mogla da nam se dogodi, da će doći ljudi koji premijerke nazivaju kreaturama, da će ti ljudi koji fizičko nasilje privode ljude poput Rankovića u Ralji, koga su uhvatili za revere i zamalo istukli jer se usudio da postavi pitanje Đilasu. Ako ti ljudi ikada budu imali prilike da budu na vlasti ponovo, plašim se da ćemo svi mi dobijati batine samo što hodamo ulicama a drugačije mislimo. To je opasna stvar za naše društvo.
Hvala vam.
Ceneći ovo što smatram da i vi podržavate da najveći broj pripadnika vojske, policije, može da reši svoje stambeno pitanje, mi smo imali jednu situaciju da je zbog specifičnosti posla i nečeg što rade vojnici i policajci, što ugrožava njihovu bezbednosti svakodnevno u obavljanju aktivnosti, smatrali da ovo treba da bude prva kategorija ljudi iz državne uprave koja treba da dobije ovakvu vrstu povoljnosti, da za cenu koju je zakon predvideo, ne višu od 500 evra po kvadratnom metru, a može biti niža u određenim sredinama. Međutim, za Beograd zaista na vrlo pristojnim lokacijama koje je komisija odredila, 500 evra po kvadratnom metru je nešto što je zaista veoma povoljno i prihvatljivo, mogu da reše svoje pitanje, a da će naravno, nakon toga i drugi ljudi koji pripadaju javnoj upravi iz drugih kategorija, kada u državi ovaj projekat zaživi, da će moći i oni kasnije da konkurišu.
Ono što nam jeste važno, mi ćemo uputiti javni poziv baš da bi izbegli da faktički, odnosno da bi omogućili da najveći broj ljudi može da ispuni finansijske kriterijume, Vlada će raspisati javni poziv na koji očekujemo da će se javiti više banaka koje će moći da ponude pod jednakim uslovima, najpovoljnije uslove i u smislu kamatne stope i drugih uslova kreditiranja da omoguće to, i za vojne penzionere, što je nešto što je vojska imala i u prethodnom periodu i za policijske penzionere, i za one ljude koji su aktivni u službi, da mogu da konkurišu i da ostvare ta prava.
Ono što jeste dobro, što je u Ministarstvu rada, zapošljavanja i boračkih pitanja, postoje određeni fondovi, kao i u Ministarstvu odbrane, koji su otvoreni za one ljude koji su invalidi i za one ljude koji su borci iz prethodnih ratova. Mi moramo da se setimo, potpuno to podržavamo, moramo da se setimo onih ljudi koji se borili za ovu zemlju i koji su ponudili i svoje zdravlje i svoje živote, i trudićemo se naravno, da kroz te fondove da i njihov život u tom smislu bude lakši.
Svi oni koji su se penzionisali kao vojna lica imaju pravo već duži niz godina da iskoriste tu priliku da konkurišu i kao penzioneri za stanove. Naravno, ovaj zakon podržava i penzionere iz drugih sistema, iz drugih delova sistema bezbednosti, te mislim da će najveći broj tih ljudi moći da konkuriše za rešavanje stambenih pitanja.
Još jednom, mislim da je cena prihvatljiva. Trudićemo se naravno da kroz javni poziv, i obezbeđivanje povoljnih bankarskih uslova omogućimo da to ne bude preveliko opterećenje za njih i njihove porodice, ali naravno, da ćemo nastaviti da zajednički pratimo realizaciju ovog zakona. Nadam se da ćemo ovim dođi do jednog dobrog modela rešenja kojim će faktički ljudi iz sistema bezbednosti, tamo gde službuju, tamo gde sada žive, jer nisu zbog različitih okolnosti uvek mogli da žive i da službuju u istim mestima, da će na ovaj način rešiti za sebe i svoje porodice, ova veoma važna egzistencijalna pitanja.
Ovo su dobra pitanja. Dakle, treba razjasniti neke stvari da bi ljudi znali. Pre svega, ne postoje kvote po ministarstvima. Uveli smo sistem da su svi jednaki, da se posmatra korpus snaga bezbednosti kao jedno - jednako penzioneri, jednako policajci, vojnici, pripadnici BIA. Dakle svi jednaki.
Naravno, da bismo izbegli proces koji bi neminovno mogao nekoga da ošteti i u smislu prvenstva, stavili smo princip da onaj koji se prvi prijavi ima pravo da prvi dobije stan. Zašto? Zato što se gradi dovoljno za sve. Dakle, neće niko ko je konkurisao ostati bez stana.
Mi smo prvo radili jednu analizu u našem sistemu bezbednosti. Napravili smo anketu među ljudima oko principa koliko ima zainteresovanih za izgradnju te vrste stanova, odnosno za nabavku stanova. Imamo više kategorija u tome. Čak smo obuhvatili ljude koji imaju neadekvatno rešeno stambeno pitanje. Dakle, ne samo oni koji nemaju rešeno stambeno pitanje, nego već neko ko je tokom godina dobio stan 20, 14, 18 kvadratnih metara, koji nije pristojan i adekvatan za članove tih porodica. To je bio jedan sistem.
Drugi sistem je bio da vidimo zainteresovanost geografsku u kojim gradovima postoji zainteresovanost i ponudili smo i konkretno lokacije. LJudi su se izjasnili i mi smo na osnovu tih parametara napravili radnu grupa koja je, na nivou Vlade, zajedno sa Ministarstvom za građevinu napravila faktički akcioni plan kako da započnemo i onda smo doneli plan da tih 1500 bude… Prvo, moglo je biti i 1600 i 1200, ali čim se završi to, ide već sledeća faza i to će biti ubrzo jedno za drugim.
Dakle, svi oni koji budu konkurisali će dobiti stanove. Da li će neko dobiti nešto ranije ili nešto kasnije, odlučili smo se da to bude po sistemu prvog zahteva, ne po principu da radimo rang liste, jer onda ima da li ima, pre svega, onaj koji je duže proveo, da li onaj koji je bio na težem radnom mestu, da li onaj koji ima više članova porodice i onda biste uvek mogli da polemišete da li je to objektivno.
Dakle, ukupna zainteresovanost je negde oko 20.000 stanova, grubo rečeno. Dakle, zajedno sa vojnim penzionerima toliko je iskazana potreba po anketi koja je urađena u svim snagama bezbednosti.
Mi ove godine počinjemo sa izgradnjom 5.203 stana. Dakle, sledeća faza može započeti već naredne godine, zavisiće od više faktora. Dakle, očekujemo 5.203 ove godine u trećem kvartalu. Mora da se uradi, naravno, i planska dokumentacija. Mora da se pripremi imovinska i sve. Moraju dokumenta da se pripreme da bi sve to bilo po zakonu i strukture od 36 do 92 metra kvadratna, pošto je to modularna gradnja. Vi, faktički, prema zainteresovanosti broja pripadnika koji iskažu zainteresovanost, od garsonjere do četvorosobnog stana, zbog broja članova porodice, išli smo da to ne bude više od toga, jer nema potrebe, s obzirom da dajemo subvencionisanu cenu. Nema potrebe da ide u neki preveliki luksuz. S druge strane, smatrali smo da ispod 36 metara kvadratnih nema smisla u tom smislu.
Ostaje sad pitanje, mi smo ostavili prostor da se utvrdi neadekvatno stambeno rešenje, neko ko nema, znam da niste samo to pominjali pa ću doći do toga, dakle, oni koji imaju neadekvatno rešeno stambeno pitanje imaju pravo da konkurišu, a ovim zakonom nismo tretirali one koji imaju adekvatno rešeno, neko ko ima svoj stan od 70, 60, 80 metara kvadratnih, koji je dobio na bilo koji način, odnosno ima rešeno stambeno pitanje. Išli smo da se prvo reši onim ljudima koji nemaju nikakvo rešenje. Jer, oni bi mogućnošću da kupe subvencionisani stan, a već imaju rešeno stambeno pitanje, faktički ostvarili neku vrstu ekstra profita.
Mi smo dali mogućnost i da pripadnik snage bezbednosti prestane da bude pripadnik snage bezbednosti, da može da ode iz sistema, ali on je onda u dužnosti da isplati tržišnu cenu stana i može da ga zadrži u svom vlasništvu. Dakle, on u svakom trenutku može da kaže da više ne želi da bude pripadnik snaga bezbednosti, ali onda taj stan više za njega nije 500 evra, odnosno najviše 500 evra, već onoliko koliko proceni, da li poreska uprava ili neki već drugi organ. To su, čini mi se, suštinske stvari koje proističu iz zakona.
Pretpostavljam da je ministarka govorila o prvoj fazi izgradnje, gde može odmah da se započne. Mi očekujemo da će do trećeg kvartala biti završena planska dokumentacija za 5.203 prema gradovima koji su dostavili do sada mogućnosti, lokacije i dokumentaciju. Mi verujemo da će do trećeg kvartala biti moguće da se započne sa izgradnjom 5.203 stana. Dakle, to je ono što mislimo da je realno i da možemo da regulišemo.
Ja sam ubeđen, a evo sad se konsultujem i sa kolegama iz Ministarstva građevine, čitav sistem zamišljen je u faznoj izgradnji i mi ćemo početi neke projekte već u avgustu, neke u septembru, neke u oktobru a neke u novembru. Dakle, to je otprilike vreme kada može da se započne gradnja i verujemo da će vremenski uslovi to dozvoljavati.

Definitivno u ovoj prvoj fazi može da se gradi 1.500. Do kraja godine, verujemo da može 5.200 da se započne izgradnja. Naravno, ne može se završiti. Pet hiljada dve stotine tri, da, to je prema projekciji koja je ovde pred nama. Dakle, svakako ćemo se truditi da to bude poštovano.

E sad, ono što jeste dobro, dobro je što je ovo sistemsko rešavanje koje omogućava da se planski rešava u naredne dve do tri godine, četiri, koliko bude potrebno za izgradnju čitavog ovog sistema, koliko budemo uspešni.

Na kraju krajeva, videće i građani to koliko budemo ove godine uspeli, videćemo u novembru da li smo tu dinamiku postigli ili nismo. Na kraju krajeva, i to je nešto što ljudi procenjuju.
Hvala.
Pre svega, zbog građane Srbije, plate u Vojsci i policiji su veće nego što su bile ikada u prethodnom periodu, dakle, posle povećanja koja su bila u dva navrata, značajno veće nego 2014, 2012, 2010, 2009. godine itd. To je činjenica. Da li su one dovoljne, da li bismo želeli da one budu veće? Naravno da bi i zbog toga Vlada radi na tome da već ove godine ili sledeće, u zavisnosti od finansijskih pokazitelja, koji su zaista, zaista dobri sada, omogućimo još jedno povećanje u službama bezbednosti, da možemo tim ljudima dodatno da podignemo primanja.
Pripadnici službi bezbednosti su se izjašnjavali na osnovu upitnika. Oni su znali okvirno vrednost kvadrata koja će biti ponuđena i ovi ljudi su se izjasnili da mogu da podnesu da, sa svojim platama i platama svojih supružnika, finansiraju pod povoljnim uslovima, dakle, subvencionisanom cenom, koja će u nekim gradovima, dakle, mi smo definisali 500 evra kao najvišu cenu, biti 400, 420 ili 350 evra po kvadratnom metru, dakle, da mogu da finansiraju i da uz plan otplate, uz dogovor sa finansijskim institucijama koje će dati najpovoljnije ponude, mogu faktički da izdrže i da finansiraju.
Što se tiče zabrinutosti, naravno da smo bili zabrinuti. Zabrinuti smo od 2012. godine zato što vojnici i policajci nisu imali dovoljno opreme, ni oružja, ni tehnike, ni zgrada, što nam je ratno vazduhoplovstvo bilo u tragovima, što nam je PVO bila na nivou kamenog doba, što su nam uniforme i oprema bile nepostojeće, što su nam vozila i u policiji i u vojsci bila još iz vremena ne znam ni ja kada, zastavina vozila iz 80-ih i 90-ih, što je sve to bilo nefunkcionalno i što ni na oko nije izgledalo dobro, a u smislu odbrane katastrofalno.
Dakle, učinili smo sve da i u vojsci i u policiji te plate budu popravljene, da se nabavi nova uniforma, nove čizme, nova vozila, nova ratna tehnika, nova avijacija, nova oprema i naoružanje, da se potrudimo da i ono zbog čega vojska i policija postoje, pre svega, u interesu građana Srbije budu ispunjeno, pa da njihova uloga može da se sprovede na teritoriji cele Srbije i da garantujemo bezbednost i sigurnost našem narodu, a sa druge strane da podignemo standard čime i ovo pitanje, koje nije bilo adekvatno rešeno u prethodnom periodu, sada rešavamo, da pomognemo policajcima i vojnicima i drugim ljudima iz službe bezbednosti, da njihove porodice isto tako imaju neku vrstu sigurnosti i rešavanje svih socijalnih pitanja.
Kada govorimo o opremi i tehnici postoje tačno jasni pokazatelji kada je ta oprema i tehnika kupovana. Ono što je kupovano do 2000. godine, što je kupovano od 2000 godine, koje godine za koju jedinicu i koju nameru.

Kada dođete 2012. godine na vlast i zateknete da vam ratno vazduhoplovstvo stoji parkirano, može da služi deci u muzejima, onda je odgovor to ode danas, ono leti, danas ono leti. Pogledajte, evo recimo, helikopterske jedinice MUP to mogu ja da vam kažem. Pogledajte koliko helikoptera danas leti, koliko danas leti helikoptera MUP-a, koliko je letelo pre pet godina.

Pogledajte, isto tako u vojsci koliko MIG-29 je bilo ispravno i letelo, recimo 2010. godine, koliko je MIG-a ispravno i leti danas. Pogledajte, da ne bude vam ja govorim. Nabavljeno je šest novih MIG-29. Dakle, ti MIG-29 će biti operativni kada se uradi najnovija modernizacija u sistemu koji najbolje može da se uradi za MIG-29M. Dakle, to najbolja modernizacija koja može da se uradi. Izvinite, neko je brinuo o tome da mi nekada imamo nešto. Zašto to nije bilo pre šest, sedam, osam, devet, 10, 11 godina? Šta je letelo 2006. i 2007. godine? Koji je to avion leteo?

Sa druge strane, hajde da analiziramo kakvo je stanje bilo u jedinicama vojske kada je počelo osipanje posle napuštanja regrutnog, da kažemo, od trenutka uspostavljanja da kažem, profesionalne vojske, kada je počelo osipanje jedinica da prvo ne želi da ide u vojsku, da niko ne želi da bude ni podoficir, ni oficir, da se taj broj smanjuje dramatično i da operativne mogućnosti ili operabilne sposobnosti vojske i policije budu toliko niske da bude pravo čudo da uopšte nešto radi.

Stanje u tehnici, u policiji, mogao bih da pričam satima, nažalost nemam toliko vremena. To znači da od 2000. godina pa na ovamo je jako malo toga nabavljeno za policiju. Jako malo, skoro ništa. Pogledajte stanje da su faktički generacije prošle, do 2014. godine sedam ili osam generacija Centra za osnovnu policijsku obuku, bez upotrebe automatskog oružja. Ti ljudi nisu znali do 2014. godine, kada sam ukazom vratio obuku za automatsko oružje, nisu znali kako izgleda automatska puška. Nisu je videli, nisu je imali u obuci. Onda treba da kažemo oni će biti.

Pa, ti koji su učestvovali u rešavanju 2000, 2001. godine su bili oni koji su bili opremljeni pre toga. Nisu oni 2001. godine dobili neku opremu ili 2000. pa su zahvaljujući ogromnoj opremi to radili i nisu stekli iskustvo od januara do decembra 2000. godine. Stekli su iskustvo pre toga, zahvaljujući tim ljudima koji su bili ozbiljni profesionalci. Zahvaljeno im je i u vojsci i u policiji tako što su bili šutnuti iz vojske i policije i penzionisani na brutalan način, ostali bez svega, zato što su valjda dobro radili svoj posao.
Ne želeću uopšte da umanjim napore ljudi koji su tada to radili za policiju, cenim nekog ko je nabavio jedno vozilo za policiju, jer je to dobra stvar i ne želim nikada da kažem da neko ko je nešto nabio je loše radio. Hoću samo da kažem da je tih vozila nabavljeno otprilike trećina onoga što smo mi nabavili u poslednje dve godine. Trećina.
Pogledajte godišta vozila koja su koristile interventne jedinice 92. Ako nisu dobijali nešto iz donacija, lokalnih samouprava, koristili su vozila koja su im bila u raspadu, prešla po 300, 400, 500 hiljada. Obilazim te ljude svakodnevno. Nisam salonski ministar, kakvi su neki bili, obilazim ljude svakog dana. Idem na obuku sa Centrom za osnovnu policijsku obuku. Posećujem Akademiju, idem u interventne jedinice. Imao sam bar 10 ili 11 sastanaka ove godine sa pripadnicima Žandarmerije, bar desetak sa ljudima iz SAJ-a. U svakoj policijskoj upravi obilazim svaku policijsku stanicu i razgovarao sam do sada sa više hiljada ljudi u ovoj i prethodnoj godini, lično, neposredno, jedan na jedan. Odgovarao na njihova pitanja, slušao šta mi kažu i kada je to neprijatno i kada se žale na čizme i na sve. Nije sve idealno, ali pitajte ljude na ulici kako im izgleda vozni park danas, kako im je izgledao pre sedam, osam, devet, deset godina. Pitajte ih kakva su im u eksploataciji bila jedna vozila i druga vozila. Kako su zadovoljni njihovim ponašanjem ovde i onde.
Što se tiče opreme i naoružanja, da bilo je „Glokova“, taman da ih pobrojite na prste jedne ruke. Dobili su poneki, tu i tamo. Uglavnom po nekoj drugarskoj liniji ili ako je trebalo da čuvaju neke visoke funkcionere, pa eto, da im ne bude mnogo težak „CZ 99“. Te „CZ 99“ nisu menjane i danas ih mnogi nose, one stare, prošli mnoge situacije unazad 10, 15 godina.
Dakle, što se tiče opreme i naoružanja, a što se vojske tiče tek je tu katastrofa, katastrofa. To i ono što je bilo aviona mogli su samo u hangarima da budu, nijedan nije mogao da se podigne u vazduh. Katastrofa. Što se tenkova tiče, katastrofalno stanje. Sve na papiru divno, kada treba da ga upalite, ne može. Popunjenost opremom, municijom, raketama, gorivom katastrofalno. Danas je mnogo bolje. Da li je idealno? Nije idealno, ali je mnogo bolje nego što je bilo.
Naravno da vojska i policija nisu partijski. Postoji jedna bitna razlika, da li se o tim ljudima vodi računa ili se ne vodi računa. Oni to, na kraju krajeva, dobro znaju.
Nije važno šta kažete vi ili ja za ovom govornicom, to znaju ljudi koji rade tamo. Meni je to sasvim dovoljno i u vojsci i u policiji ko je vodio računa, ko nije vodio računa, ko je bio sa njima, ko nije bio sa njima, ko je brinuo o tome da im iseče 500 tenkova, haubica i topova i ko im nije nabavio nijedan tenk i top za svog mandata, nijedan. Znate, kada kupite jedan top, pa kažete – evo, kupio sam jedan top, jedan oklopni transporter sam uzeo, evo, ništa drugo nisam, evo jedan oklopni transporter, nek imaju ljudi bar taj jedan da kad idu u te akcije, da se bar ne sekiraju da će ih izbušiti ono 12/7 zrno koje može da im izbuši svaki transporter, koliko su imali takvu brigu itd. Znaju ljudi ko je taj.
Znaju ljudi ko im je nabavio i novu tehniku, i nove avione, i nove oklopne transportere i u vojsci i u policiji, ko im je kupio nova vozila, ko im je kupio balističku zaštitu, ko im je nabavio opremu i u drugim jedinicama koje služe za neke više sofisticirane radnje, ko im je olakšao život na različite načine.
Dakle, osam raketa za MIG 29 je nabavljeno u tom periodu, osam raketa. To je fantastičan rezultat. Otprilike jedna godišnje. Sjajno. Osam raketa za MIG 29, tačno osam. Znači, to je prosto zapanjujući broj, ja ne znam kako smo ikad to mogli da premašimo. Otprilike mi smo nabavili aviona koliko je tada nabavljeno raketa. Znači, nemam šta tu da dodam.
Što se tiče četiri MIG 29 smo imali u tom periodu, od toga su jedan ili dva, jedan je bio dugo godina dok nije nabavljena kapisla za izbacivanje sedišta za katapult, bilo pet MIG 29 do 2000. godine, jedan je pao 2000. godine od tada je četiri. Dakle, četiri su bila od toga je jedan bio onesposobljen i koristio se uglavnom za skidanje delova za ove druge. Znači, dva do tri su letela. To je bila naša ratna avijacija. E, toliko. A koliko su leteli to znaju piloti.
Što se tiče policije, to neću posebni ni da govorim, mislim da sam rekao nešto. Hoću da vam kažem da smo zahvaljujući oživljavanju naše odbrambene industrije u poziciji danas da opremimo jedinice i vojske i policije domaćim oklopnim transporterom i „Lazar“ i „Miloš“. Da li je to dobar napredak? Mislim da jeste, mislim da ima tu prostora još da se unapredi. Imamo nove haubice „Nora“, imamo novu tehniku kojom smo uspeli da ojačamo naše odbrambene snage. Danas to naoružanje uspešno izvozimo i ostvarujemo prihode za našu zemlju.
Samo želim da vam kažem, stanova ima dovoljno, ne malo, dakle, za svakoga ko bude konkurisao. Da li mogu za mesec dana svi da reše? Ne mogu, to je nemoguće. Ali, isto tako, ti ljudi imaju po 15-20 godina nerešeno stambeno pitanje. Mi smo uzeli sistemski sada da im taj problem rešimo. Dakle, razumem da je uvek bolje kada bi moglo sutra ujutru i da se usele i da proslavimo useljenje i sve je super, ali to je nerealno, mogli bismo da pričamo ovde bajke. Dakle, ono što jeste važno, biće dovoljno stanova za sve, apsolutno dovoljno.
Ono što ste vi postavili pitanje, mi smo isto o tome razmišljali. Mora nekad da se napravi presek. Ako kažemo godinu dana, zašto godinu dana? Ako kažemo godinu dana, otići ćemo na sudove da ljudi tumače da su morali da ga prodaju zbog bolesti u porodici, da reše tim novcem nešto. Da li onda njih diskriminišemo? Muku. Imali bismo faktički godine dokazivanja i ko zna šta bi iz toga izašlo. Slažem se, voleo bih kada bi bio idealan model da kažemo, ali isto tako i ovi ljudi koji su konkurisali, i kod njih postoji jedna vrsta nepoznanice, jer još uvek nije izgrađen nijedan stan pa da oni mogu da kažu da su se prvi uselili. Dakle, on bi morao da rizikuje, da se kocka, da proda svoj stan i da rizikuje kada će dobiti ovaj novi, znači, u tom periodu da živi kao podstanar, da ono što mu je gotovo izvesno, na kraju krajeva, ne postoji model za koji možemo da kažemo – e, to je idealno, sedam meseci i 15 dana ili godina ili tri godine. Uvek će doći neko i reći – što, ja sam prodao dan ranije, jel možete da proširite još mesec dana unapred, unazad?
Saglasan sam sa tim da ne postoji mogućnost da pronađemo apsolutno idealno rešenje koje će sve sumnje odagnati. Mislimo da je ovo najpravednije, da faktički danom stupanja na snagu ovog zakona započinju te mere i radnje i da faktički od danas počnemo tu novu praksu stanogradnje. Videćemo, naravno, šta ćemo moći da uradimo. Ono što sam i sada razgovarao sa kolegama iz Ministarstva građevine, naš imperativ će biti da ove godine pritisnemo sve one iz Građevinske direkcije, iz CIP-a. Naravno, mi već imamo dobre kontakte i sa ljudima iz lokalne samouprave da faktički sve ono što se tiče planske dokumentacije, građevinskih dozvola i za početke izgradnje započnemo već sada, da bismo mi u roku od godinu i po, dve godine završili najmanje 1.500 ili 2.000 stanova, možda i više, dakle, da započnemo, zavisi koliko, ako započnemo, ako budu povoljni građevinski uslovi, možemo da završimo za dve godine i 5.000. Dakle, to je nešto što možemo da radimo.
Dakle, svakako će zavisiti od našeg rada i tu nema eskivacije odgovornosti, znači, tu svi oni koji budu u procesu donošenja odluka i rada na ovom moraće da zapnu da bi se ovaj projekat isplatio. Ako budemo radili 1.000 stanova godišnje, neće se završiti 20 godina. Dakle, nama je cilj da ovo bude što pre.
Naravno, apsolutno smo ponosni na sve pripadnike snaga bezbednosti naše zemlje, odnosi se na Republiku Srbiju, i tu je potpuno jasno. Dakle, sve ljude i pripadnike i srpskog naroda i svih ostalih i nacionalnih manjina, i naroda koji žive u Republici Srbiji i njeni su lojalni građani i pripadnici snaga bezbednosti koji se rame uz rame i borili se za očuvanje sigurnosti i bezbednosti svih naših građana.
Mi upravo ovim zakonom pokazujemo koliko smo im zahvalni, koliko smo ponosni. Ovim zakonom pokazujemo koliko cenimo njihov rad, novom opremom, novim naoružanjem, municijom, stanovima, boljim platama pokazujemo šta mi mislimo o tim ljudima, koliko smo zahvalni za sve ono što su oni uradili za Srbiju.
Nema sumnje da se odnosi na pripadnike bezbednosti naše zemlje, apsolutno se odnosi na njih, i sam zakon definiše upravo teritoriju Republike Srbije te smo smatrali da je nepotrebno da ga posebno ističemo, ne može se odnositi na bilo koga drugog, već na ljude iz MUP, Ministarstva odbrane, BIA, i naravno, penzionere tih institucija, bez obzira kada su službovali u njima.
Nemam ništa protiv da u naslovu pripadnika snaga bezbednosti Republike Srbije, kao što smo svuda stavili upravo u svim članovima da se radi o jačanju sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Vi u Ustavu imate definisano da se naša vojska zove Vojska Srbije, čak u vreme kraljevine se zvala Vojska Kraljevine Srbije, nije bila kraljevska srbijanska vojska, ili srpska vojska bila je Vojska Kraljevine Srbije, čak i u to vreme. Danas imate u Ustavu definisano Vojska Srbije, ne čak Republike Srbije ni bilo kakav drugi prefiks, nego Vojska Srbije.
Znači, mi moramo da se držimo jednog opšteg normativa i kada radimo na izradi zakonskih akata, moramo da ih usaglasimo sa svim onim što predviđa naš pravni sistem i državno uređenje.
Dakle, u našem Ustavu, u našim zakonima, figuriše kao pojam Vojska Srbije, gde faktički sistem bezbednosti Republike Srbije ili Srbije, nešto je što je potpuno jasno i prihvatljivo. Na kraju krajeva, ovde se niko ne stidi srpskog naroda, sam sam pripadnik tog naroda.
Nemam ništa protiv, daleko bilo, svi smo ponosni na to, isto tako kao što smo ponosni što u svojim redovima imamo pripadnike drugih naroda i nacionalnih manjina. Dakle, to je nešto što je kvalitet Srbije, nešto što je kod nas veoma značajno i dobro.
Ponosni smo i ističemo to. To se ne ističe naslovom ili jednom rečju. To se pokazuje delima. To se pokazuje kada proslavljate važne istorijske momente u Republici Srbiji, koji se tiču pobeda srpskog naroda nad svim ugnjetavačima, agresorima, kada se ne stidite da pomenete i NATO agresiju, kada se ne stidite da pomenete i pobedu u Drugom svetskom ratu, ni pobedu u Prvom svetskom ratu, kada se ne stidite da slavite te momente i naravno kada obezbedite ljudima koji rade i u policiji Srbije i u Vojsci Srbije i u BIA, kada im obezbedite bolji životni standard, stanove, opremu, vozila, sve ono što treba da imaju, time se pokazuje da to cenite, poštujete, ne samo izmenom jednog slova.
Neće oni bolje živeti ako ovde u naslovu bude jedna ili dve reči više ni manje, živeće bolje ako ovaj zakon primenimo, što nameravamo i ako im obezbedimo da ovo što ovde piše, bude njihova svakodnevica i realnost.