Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 4. tražio sam smanjenje rashodne strane budžeta. Vlada je taj amandman odbila sa obrazloženjem da u posebnom delu nisam naveo gde bi mogla da budu ta smanjenja.
Pogledajmo malo našu strukturu budžeta i da vidimo na šta sve naša država troši pare, odnosno za šta se sve zadužujemo. Recimo, projekat "Fijat" ovde to zovu projekat od nacionalnog značaja. Samo u razdelu Ministarstvo finansija potrošiće oko sedam milijardi dinara i to na ime za novčane podsticaje tri milijarde 169, tri milijarde 630 miliona za osnivački ulog zajedničke kompanije "Fijat" i Vlade Republike Srbije, a premijer nas uverava kako Vlada Republike Srbije nije poslodavac u ne javnom sektoru, pa onda u Ministarstvu ekonomije pogledajte opet "Fijat" itd.
Ova priča oko trošenja novca za nekakve projekte od nacionalnog značaja traje već četiri i više godine. Samo za "Fijat" je potrošeno blizu dve milijarde evra. Da neko ne pomisli da nemam ništa protiv automobilske industrije, nemam ništa, ali mislim da treba da prestanemo da se ponašamo i da budemo ono što nismo.
Pošto predsednik Vlade nije tu, prenesite mu da znamo da voli da se bavi statistikom, pa neka pogleda recimo 1990. godinu, koliko je zaposlenih bilo po oblastima, pa neka vidi koliko je bilo u automobilskoj industriji, koliko je bilo teškoj industriji, koliko je bilo u poljoprivrednoj industriji i koliko se lica individualno bavilo poljoprivrednom proizvodnjom, pa kada uradi taj odnos onda konačno, bez Mlađana Dinkića koji nije više u Vladi, neka odredi prioritete razvoja Republike Srbije zato što za ove dve milijarde evra, koliko je potrošeno, postavite pitanje da smo taj novac ulagali u ono što je naša tradicionalna proizvodnja, ono za šta imamo znanje, imamo resurse, imamo čak i tržište, koliki bi danas bio manji pritisak na budžet Republike Srbije, koliki bi bio manji pritisak na fondove zdravstvenog i penzionog osiguranja.
Da bih bio što slikovitiji, hoćemo li kada "Fijat" konačno, a ne znamo od koje godine će početi da radi, hoće li koristiti barem polovine od onoga što je "Zastava" u proizvodnji za svoje kooperante? Neće. Hoće li dostići polovinu zaposlenih koliko je bilo u automobilskoj industriji devedesete godine? Neće. Hoće li za pet godina da se vrate dividende na ime svega onoga što je Republika Srbija uložila? Neće. Hoće li sredstva koja se budu dobijala od izvoza da ostanu da bi se smanjio pritisak na dinar? Neće, zato što ste doneli Zakon o deviznom poslovanju koji to omogućava, da novac izvoze i uvoze kako ko stigne.
Da li i jedan radnik koji će da radi u toj automobilskoj industriji "Fijat", zapošljava iza sebe barem 10 radnika u nekoj pratećoj delatnosti? Ne zapošljava. Tog radnika u "Fijatu" plaća 50 hiljada evra, a samo jedan radnik u poljoprivrednoj industriji koliko zapošljava u lancu? Na desetine, da ne kažem na stotine. Zato što ste pogrešne prioritete napravili i već nekoliko godina trošite milijarde evra na promašene projekte, kao što je proizvodnja frižidera, proizvodnja automobila itd, imamo sada za jednu prilično smešnu stvar - najveći poljoprivredni prerađivač, proizvođač, poljoprivredni industrijalac Peconi, a morate da se složite da je to ipak malo smešno.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne vredi pokušavati diskutovati o 27 – 28 tačaka dnevnog reda. Verovatno će svaki od poslanika opozicije da pronađe neki svoj zakon o kome će diskutovati kada su u pitanju ovi sporazumi. Malo sam pripremao Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o međunarodnom drumskom saobraćaju, ne samo zato što je u pitanju Ruska Federacija, već zato što je to problem koji već duže vreme postoji kada je u pitanju naš drumski saobraćaj. To je samo jedan od povoda.
Sam sporazum nije ništa posebno. Dve države uređuju neku oblast onako kako to njima najviše odgovara da bi olakšale sebi i svojoj privredi određene radnje.
Šta je problem? Često nije problem u samom sporazumu i zakonu nego u onome ko sprovodi zakon. U članu 11. Sporazuma predviđeno je da postoje dozvole. Svaki nadležni državni organ i jedne i druge strane izdaje te dozvole, tako što verovatno dozvole koje izdaje vaše ministarstvo pošaljete državnom organu u Rusiji, oni vama vrate određeni broj dozvola i ako neko hoće da prevozi robu za Rusiju ili iz Rusije za Srbiju, zatraži od svog nadležnog ministarstva ili državnog organa dozvolu i na taj način funkcioniše.
Međutim, iskustva kako to funkcioniše u Srbiji su veoma loša, gospodine ministre. Navešću samo jedan od primera kako to funkcioniše sa "CEMT" dozvolama. Reč je o dozvolama koje važe godinu dana, mesec dana, itd. Dobijaju se određeni kontingenti, između ostalih, čak i od Rusije. Problem nastaje u tome što samo određeni prevoznici, mogu da kažem privilegovani, mogu da raspolažu tim dozvolama. To mi daje za pravo da sumnjam da će tako biti i sa ovim dozvolama iz Ruske Federacije. Da je to tako, javna su pogovaranja da "CEMT" dozvole u zimskom periodu koštaju od 200 do 300 evra, a u letnjem periodu čak i hiljadu evra. Reč je o hiljadama dozvola. Navodno, ko god da se obrati vašem ministarstvu, kažu da nemaju više dozvola i da je sve izdato.
Ljudi su se malo raspitivali. Nemaju samo neki privilegije da pitaju i drugu stranu šta je u pitanju. S druge strane, daju odgovor da trenutno Srbija ima, primera radi, hiljadu "CEMT" dozvola, da čim utroše deo tih dozvola, dobiće odmah nove i da se pitaju zašto ih ne trošimo. U tome i jeste problem, zato što taj koji je dobijao dozvole od vašeg ministarstva nije ih uzimao da bi prevozio robu, nego da bi trgovao. I ne može niko da me ubedi da je to mogao da radi sam, bez nekog od vaših saradnika. Budite uvereni da je tako.
Zamislite sad ovu situaciju, gospodine ministre. Neko kupi vozilo, kamion, šleper, ne ulazimo šta je, nije ga kupio da bi ga držao u dvorištu, nije podizao kredite, nego ga je kupio da radi, da nešto zaradi, da zaposli ljude. Neko je otvorio neki pogon, koji je, recimo, izvozno orijentisan, isto zato da zaposli ljude, da radi, da zaradi i za njih i za sebe. Onda se pojavi ovde nekoliko mangupa koji od svega toga žele, bez dinara uloženog, da zarade novac. A štetu trpe svi. Trpi i taj čiji je kamion, trpi taj čija je roba, jer ne može da preveze robu do svog kupca, trpi i sama roba i njena kurentnost na tržištu, jer reket koji se plaća onima koji imaju privilegiju da dobiju dozvolu nije uračunat u neku dobit, a onda se koči i razvoj, koči se izvoz, povećava se taj naš famozni deficit, podižemo nove kredite.
Ne pričam ja ovde o sitnicama. Većina naše robe koju izvozimo ide drumskim saobraćajem. Nemamo takvu železničku infrastrukturu, vodene puteve itd. da to može da ide na drugi način. Znači, kočimo sami sebi svoj razvoj.
Gospodine ministre, šta ćemo sa onim na čemu EU insistira čitavo vreme da se reši kao pitanje – korupcija? Ne sumnjam u vas, ali sam siguran da vaši saradnici zloupotrebljavaju vaše poverenje i ovlašćenja koja ste im preneli. Zato bih, gospodine ministre, voleo da zaboravite na drugove i drugarice u ministarstvu. Vi ste tamo ministar i voleo bih da se ponašate prema svojim saradnicima koji ne rade svoj posao kako treba kao što ste se ponašali 1999. i 2000. godine sa izvođačima radova u obnovi zemlje. Takođe, voleo bih da proverite sve ovo što sam rekao, a to neće biti problem jer se zna kome su izdate "CEMT" dozvole, ko ih je iskoristio i koje nisu iskorišćene, jer mnogi auto-prevoznici nisu bili spremni da plate reket, nije im se isplatilo. Ako neko podigne, primera radi, 100 ili 200 dozvola a iskoristi pola od toga, onda više nikada ne treba da dobije dozvolu. Voleo bih da u što skorije vreme, ako je moguće već sutra ujutru, raspravite tu situaciju i pustimo da ljudi konačno rade ono u šta su uložili novac, da zarade i oni, da zarade za svoje radnike, a i državi će tada biti bolje.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, pred nama se nalazi taj čuveni Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu. Moram da se složim sa prethodnim govornikom, da čim je urađena rekonstrukcija Vlade, kada smo promenili Zakon o Vladi, bilo je potrebno da se uradi i budžet. Sada zbog MMF i tzv. kreditom iz predostrožnosti mi imamo konačno rebalans budžeta, da narodni poslanici budu upoznati kako izgleda, koliko toliko, ova fiskalna godina.
Mislim da sam premijer i ministar finansija nisu bili baš potpuno iskreni prema narodnim poslanicima kada su obrazlagali Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, a i vidi se jedan određen trud da se barem prva tabela, koja nam dosta toga govori, pronađe pred narodnim poslanicima u nekom drugom malo izmenjenom obliku, pa po onoj Dinkićevoj navici da pokušate da bar nešto od svega ovoga prikrijete, što se trenutno dešava.
Kaže se u obrazloženju da je jedan od razloga i taj što po novoj zakonskoj regulativi o prihodima lokalnih samouprava imamo manjak na prihodnoj strani budžeta Republike Srbije. U tom delu je premijer bio u pravu. Međutim, postoji i drugi manjak na prihodnoj strani budžeta, koji se izgleda krije. Ako se pogleda, prihodna strana budžeta je manja za nekih 20-ak milijardi dinara. Kada se pogleda struktura tamo gde je ostvareni višak i manjak, dolazimo do jedne situacije da se zapitamo dokle se misli da se ovako vodi država?
Nije u pitanju samo 20 milijardi, već postoje određeni indikatori koji nam govore da, ukoliko se nešto ozbiljno ne preduzme u nekom kraćem roku, da će biti sve gore i gore. Ne može predsedniku Vlade da bude obrazloženje za pad BDP kriza u EU. Kriza u EU traje još od 2008. godine, produbila se u prvoj polovini 2010. godine i bilo je očekivano da će ovakva biti i u 2011. godini, sve do 2013-2014, a možda čak i duže. Znači, takva obrazloženja ova vlada ne može da da pred narodnim poslanicima.
Ono što su indikatori da nešto ozbiljno nevalja u našem privrednom delu, u onom delu koji stvara realne prihode budžeta Republike Srbije, vidimo već u prihodima u vezi poreza na dodatu vrednost. Tu ne možemo da optužimo ni lokalne samouprave, niti bilo koga drugog. Ti prihodi su na nivou Republike manji za oko 15 milijardi dinara. Od toga PDV u zemlji, a ovo je izuzetno dobar pokazatelj, manji je za oko 13 milijardi dinara ili za oko 13-14% na planiran prihod. Sredstva iz uvoza, PDV iz uvoza manji je za nekih oko dve milijarde. Sad se postavlja pitanje, kako to predsednik Vlade kaže – da je nama uvoz trenutni najmanji od 2000. godina na ovamo.
Međutim, ne možemo da se složimo da su razlozi za smanjenje uvoza dobra poslovna politika Vlade Republike Srbije, već naprotiv, loša poslovna politika Vlade Republike Srbije. Smanjenje uvoza, a pogotovo poreza na prihode u zemlji, pokazuje nam jedan drastičan pad životnog standarda i kupovne moći stanovništva. Zato vam je i uvoz manji. Nemojte više sa tim da se hvalite.
Slažem se da je po pitanju izvoza nešto urađeno, ali hajde da pogledamo kakva je struktura našeg izvoza. Šta mi to izvozimo? Izvozimo poljoprivredne proizvode koji se mogu smatrati sirovinama. Ne treba biti nešto mnogo pametan i ne treba biti nešto mnogo sposoban da se ovakvo nešto postigne, treba biti samo dobra godina, sa dobrom vremenskom prognozom i napravićete jedan ovakav poslovni rezultat. Da ne pričam o blokadama puteva, štrajkovima malinara itd. Pričamo o onim tradicionalnim poljoprivrednim kulturama koje naš seljak najviše uzgaja.
Isto tako, ako se pogleda prihodna strana kada su u pitanju akcize, tu se u stvari i vidi jedan dobar razlog zašto i pored, na prvom mestu, pada evra u odnosu na dinara, u odnosu na prošlu godinu, pada cena sirove nafte. Još uvek na tržištu cene naftnih derivata su jedne od najvećih u ovom delu Evrope. Vlada pošto poto pokušava kroz akcize i PDV i carine na uvoz nafte i naftnih derivata da održi budžet likvidnim. Svoju nesposobnost na ovaj način iskazuje.
Možda će predsednik Vlade da kaže kako nije njegovo i nije Vlade Republike Srbije da određuje cene naftnih derivata. U tom delu mogu delimično da se složim.
Međutim, Vlada je ta koja je odgovorna za monopol na tržištu nafte i naftnih derivata i kroz taj monopol se na jedan veštački način održava ovako visoka cena. Kada Vlada bude na pravi način izvršila liberalizaciju uvoza naftnih derivata, onda možemo tek da očekujemo pojeftinjenje tih derivata na tržištu, a monopol se ogleda kroz uslove koji mogu da ispune samo tri ili četiri kompanije koje se bave prometom naftnih derivata na teritoriji čitave Republike. Tako što se određuju kontingenti za uvoz daleko, daleko veći nego što to može neko preduzeće čiji je kapacitet hiljadu ili dve hiljade tona nekog derivata da prihvati. Kroz taj veštački monopol mi našoj robi, našoj privredi i našoj poljoprivredi smanjujemo konkurentnost na tržištu i pogoršavamo životni standard naših građana.
Mislim da, ako hoćete nešto da uradite ozbiljno, na prvom mestu kroz sprečavanje takvog monopola, da omogućite da ovako ranjiva privreda pokuša da bar nešto uradi sama sa sobom, pošto vi sami niste u stanju da uradite nešto za nju.
Kada su u pitanju troškovi koji su predviđeni ovim budžetom, dotacije Republičkom fondu za PIO se opravdavaju sa tim da je potrebno povećanje zbog rasta inflacije za koje je naravno kriva Vlada. Ne kažem da ne treba dati penzionerima, treba im dati koliko god je to moguće, ali je to takođe jedan indikator da taj iznos koji nedostaje daleko veći od tih 2% razlike između planirane inflacije i ostvarene inflacije, što nam takođe govori da ili imamo veći broj nezaposlenih lica, odnosno manji broj zaposlenih lica ili da poslodavci zbog izuzetne teške ekonomske situacije nisu u stanju da uplaćuju sredstva u fondove. To je takođe problem ove vlade koji je prećutkivan kada smo slušali diskusiju i obrazloženje o rebalansu budžeta za 2011. godinu.
Mogu da kažem da dva dela samog Predloga budžeta su prilično sramotna za ovu vlada. Vlada je već, čini mi se, u prošli četvrtak podnela jedan amandman na Predlog zakona o budžetu i u samoj projekciji Predloga zakona predviđeno je 15 milijardi dinara za poboljšanje likvidnosti bankarskog sektora. Gospodine predsedniče Vlade, taj koji god da je to stavio u budžet treba da bude najuren iz ove vlade, a po meni bi čak trebalo i da odgovara. Likvidnost bankarskog sektora se smanjuje godinama, ali ne zato što bankarski sektor ima smanjene prihode po osnovu datim kreditima i državi i građanima i privredi, nego zato što se konstantno taj prihod iznosi iz države. Likvidnost bankarskog sektora septembra meseca 2008. godine je bila oko 20 milijardi dinara aktive, što u sredstvima na tekućim računima, što u depozitima kod NBS, što u državnim hartijama od vrednosti. U toku 2010. godine, gospodine predsedniče, strane banke su iz države iznele oko 240 milijardi dinara, odnosno isto toliko deviznih rezervi Republike Srbije. Devizne rezerve koje su stvarane izvozom, devizne rezerve koje su stvarane doznakama naših građana koji su svoje penzije stekli u inostranstvu. I dozvolili ste da u vremenu svetske ekonomske krize i krize EU taj novac izađe iz države.
Slažem se da država treba da ima liberalni kapitalizam, ali ne kada su krize, čak i vodeće zemlje EU budno pod svojim okom prati šta se dešava na njihovom sistemskom tržištu, šta se dešava u njihovom bankarskom sektoru, da ne bi bilo koja od banaka zbog profita napravila štetu državi i merama to sprečavaju, da ne pričam i o Švajcarskoj. Mi smo dozvolili da jednostavno za samo sedam ili osam meseci devizne rezerve budu smanjene za dve milijarde i 400 miliona evra i da se za isto toliko smanji likvidnost bankarskog sektora i sada tim istim bankama treba da damo, da se zadužimo i da pokrivamo njihovu likvidnost sa 15 milijardi dinara.
Podneli ste amandman, pa ste podneli još jedan. Moraćemo dobro da pregledamo te vaše amandmane i da vidimo šta se tu u suštini dešava. Imali smo ove godine i Zakon o deviznom poslovanju. Tim zakonom, dok ste vi predsednik Vlade omogućeno je takođe da se novac iznosi iz zemlje. Razlog jeste, kažete, Svetska trgovinska organizacija. Samo da vas pitam kada budemo ušli u Svetsku trgovinsku organizaciju, sa čime ćemo mi to da trgujemo? Šta ćemo mi to da prodajemo, kad je sve uništeno? Kad ono što se ovde stvori u ovoj državi ne vrati se kroz neku novu investiciju ili neki novi prihod, nego završi na egzotičnim ostrvima: Sejšeli, Kajmanska ostrva, itd, da bi se ispunio zahtev STO, slažem se, ali hajde da prvo napravimo zdravu osnovu u privredi, a ne da u sistemu koji je pun korupcije, u kome skoro nema nikakve kontrole, potpuno sve otvorimo i liberalizujemo.
Kada je bila priča oko prodaje "Telekoma", predsednik Vlade nam reče da država nije poslodavac i ona može da ima zaposlene samo u organizacijama u kojima se vrše javna ovlašćenja, na tri mesta u budžetu RS. Vi imate dokapitalizaciju "Fijata", potrošićete od 12 do 15 milijardi za zajedničko preduzeće. Voleo bih, gospodine predsedniče, da nam kažete za taj projekat koji je nastao dok ste još bili ministar finansija u prethodnoj vladi, sada ste na završetku ovog mandata, taj projekat još nije zaživeo, još ne vidimo rezultate, potrošili smo preko dve milijarde evra, da nam odgovorite da li ta rupa ima konačno dno ili po inerciji da spašavamo šta se spasiti može?
U samom predlogu ima još jedan član koji pomalo zbunjuje, a to je da u ovoj godini javna preduzeća koja imaju sredstva mogu da isplate jubilarne nagrade za 2008, 2009. i 2010. godinu, znači, retroaktivno i u nazad. Meni to, gospodine predsedniče, liči na grčki sindrom, jedno takvo ponašanje. Liči mi zato što su tamo dobijali premije ako dolaze na posao na vreme. Dobijali su premije ako mašinovođa održava ruke čistim, kuriri su dobijali posao ako su dostavljali poštu na vreme, a u ovoj skupštini sekretarice su dobijale po dva miliona dinara za RIK zato što su se javljale na telefon. Ne znam šta je sve u tim organima državne uprave i šta se sve tamo dešava po javnim preduzećima, a siguran sam da je neka slična situacija, neki sličan scenario.
Ovde je Administrativni odbor doneo odluku da se za uštede koje su narodni poslanici ostvarili odredi određena povišica za zaposlene u Skupštini. Tada je rečeno da ne može, ne da nam to MMF, nećemo dobiti kredit. Šta je sad ovo? Možemo mi da raspravljamo o Konstantinovićevoj odluci, da li je to linearno za sve zaposlene, itd, ali to je neka druga priča.
Pošto predsednik Vlade izađe, prenesite mu u Predlogu Zakona o budžetu govori se o kreditu iz predostrožnosti. Znači, kredit koji treba da se koristi samo ukoliko prihodna strana budžeta Republike Srbije ne bude očekivana, odnosno dovede se u pitanje funkcionisanje čitavog finansijskog sistema po pitanju poreske politike i rashoda.
Kredit iznosi milijardu evra. Milijardu evra je po sadašnjem kursu negde oko 101, 102 milijarde dinara. Ako pogledamo budžet videćemo da su gospoda iz Vlade i gospodin predsednik Vlade Mirko Cvetković ovim rebalansom potrošili 130 miliona evra tog kredita iz predostrožnosti, i da nam je budžetski deficit u odnosu na osnovni Zakon o budžetu izmene i dopune veći taman za tih 130 miliona evra ili da prevedem u dinare negde oko 13 milijardi dinara. I sad postavlja se samo još jedno pitanje, hoće li ovaj ostatak od 870 miliona evra, odnosno 88 milijardi dinara, gospodin Cvetković da potroši u izbornoj kampanji. Ovo je samo jedan mali deo razloga koje smo za ovih 20 minuta mogli da obrazložimo pred narodnim poslanicima i Srpskoj javnosti zašto SNS u danu za glasanje neće podržati ovakav budžet Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 136. Predloga zakona se reguliše kako se dostavlja tužba i ostala dokumentacija punomoćniku.
Predviđeno je u članu 136. u stavu 2. – dostavljanje punomoćniku može da se izvrši i predaje pismene odraslom članu porodičnog domaćinstva, ako punomoćnik delatnost obavlja u stanu.
Razumem potpunu želju predlagača da spreči svaki vid zloupotrebe, da bi se parnični postupak, što je god moguće brže završio nekom pravosnažnom presudom. Ne mogu da razumem predlagača da ne želi da te presude stvarno i činjenično odgovaraju nekoj istini.
Mislim da oni koji su predlagali ovakve predloge, da su se samo bavili problemima prilikom dostave određenih dokumenata. Niko nije pokušao da uđe u suštinu šta sve može da se desi kao negativna posledica jednog ovakvog načina dostavljanja.
Tačno je da mnogo advokata ima kancelarije u svom stanu, ali mislim da "članovi domaćinstva obezbeđuju prijem dokumenata", ne može da stoji u zakonu.
Mogu da razumem i želju da se to radi sa strankama u postupku, parničarima, ali ne kada su u pitanju advokati, zato što život često bude malo drugačiji. Šta ako je taj zakonski punomoćnik, odnosno advokat, na godišnjem odmoru? Vi kažete da je on dužan da obezbedi valjanu komunikaciju sa sudom, pa i po pitanjima prijema pismena, koja je dužan da prima ili da obezbedi lice koje će u slučaju njegovog odsustva primati iste.
Sad mi objasnite, ako je na godišnjem odmoru ili ako je na drugom kontinentu, Afrika nije daleko, kriza u Tunisu i Egiptu se smirila, kako mislite da punomoćnik reaguje u takvom slučaju? Nije u pitanju advokatska kancelarija, pa će neki njegov kolega da preuzme dokumentaciju, da napiše podnesak, odgovor na tužbu, ili nešto drugo i da uputi u sud. Hoće li to da uradi za njegov račun njegov sin, njegova ćerka, da im ostavi blanko papire sa pečatom i potpisom i da oni odgovaraju umesto njega?
Hajde, godišnji odmor čovek može da bira, ali ne može da bira kada će da se razboli. Šta u slučaju ako je advokat u bolnici, ako nije ni u fizičkom, ni u psihičkom stanju da obezbedi komunikaciju? Vi ste predvideli da rokovi teku i da sud može u slučaju propuštanja izrekne presudu i, ako se to nastavi, da presuda kasnije bude i pravosnažna, zato što, opet, nije imao ko da odgovori i na presudu i na podnesak i na tužbu.
Sudovi često pribegavaju jednom načinu uručivanja, a to je da im je mnogo lakše da zakonskom punomoćniku uruče određene spise, nego da uruče strankama u postupku. Smatra se da kada je uručio zakonskom punomoćniku da je uručeno i stranci koju on zastupa, tako da često stranka i ne zna i nije na njenu adresu upućen određeni dokument. Tako ni ona ne može da reaguje u smislu da pronađe drugog zastupnika, da taj drugi preduzme određene radnje da bi sprečio štetne posledice koje mogu da nastanu jednim ovakvim načinom dostavljanja dokumenata u parničnom postupku.
Mislim da ovaj zakon, kada bude ušao u primenu i kada budete imali mnogo zahteva za reviziju, shvatićete koliko ste pogrešili što pokušavate preko kolena da prelomite neke stvari. Zato budite sigurni da u danu za glasanje SNS neće glasati za ovakav predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo tražili u članu 141. da se stav 2. briše - ako se lice kome pismeno mora lično da se dostavi ne zatekne tamo, dostavljanje treba da se izvrši pod uslovom da je adresa tačna. Dostavljač će da ostavi obaveštenje da pismeno može da se preuzme u sudu u roku od 30 dana od dana pokušaja dostavljanja. U tom slučaju kopija pismene ističe se i na oglasnoj tabli suda.
Ovaj član 141. je povezan i sa članom 140, znači, način dostave. Imali smo kada je u pitanju dostava zakonskom punomoćniku da to može čak da primi njegov sin, njegova ćerka, njegova supruga, što je privatan život svakako ne spojiv sa profesijom, pogotovo u ovoj materiji, ali u čl. 140. i 141. bukvalno može da se pravosnažno presudi stvar, a da stranka u postupku nije ni mogla da se izjasni i da se iznese svoje dokaze.
Dovoljno je samo pogledati član 140. – ako se dostavljanje vrši na radnom mestu, može da primi neki njegov kolega koji radi na istom radnom mestu. Obično kolege koje rade na istom radnom mestu imaju određeni sukob jer svi žele da se približe svom neposrednom rukovodiocu radi ostvarivanja nekih beneficija i spremni su da urade sve i svašta, verujte. I ja sam pre neki dan držao određena anonimna pisma koja se upućuju državnim organima.
Kada sam to čitao, to je bila jedna od najodvratnijih stvari koju sam mogao da pročitam u životu. I vi hoćete, između ostalog, da takvi ljudi primaju pismeno obaveštenje od sudova u ime svojih kolega. Članovi domaćinstva, ja bih razumeo da ste napisali da je krvni srodnik i da zajedno žive u domaćinstvu, ali ipak razumite malo i neke porodične odnose i koliko to može da pruži zloupotreba, čisto da bi se neko nekom zbog neke stvari osvetio, koje nema veze sa ovim sudskim postupkom.
Može čak i da se stavi na vrata stana, okači na oglasnoj tabli suda i vi mislite da ste završili posao. Još u raspravi u načelu sam rekao - šta ćemo sa našim građanima koji su na privremenom radu u inostranstvu, ko će njih da zastupa? Hoće li morati, kada traže reviziju, da pokazuju pasoše i da dokumentuju da u tom trenutku nisu bili u zemlji i nisu mogli da reaguju?
Čitavo vreme pričate o interesima dijaspore. Koliko je ovo stvarno u njihovom interesu? Napomenuo sam da, recimo, u Braničevskom okrugu, od 200 hiljada birača, 60 hiljada birača uopšte nije u zemlji i ne dolaze po nekoliko meseci. Državni organ koji vodi evidenciju adresa je policija. Policija nema u evidenciji gde se oni nalaze na privremenom radu. Ona adresa koja je data sudu je tačna, ali stranka se ne nalazi u zemlji i neće je biti nekoliko meseci, sačekaće je pravosnažna presuda da se možda iz istog tog objekta iseli, a neće moći da reaguje.
Čini mi se da u pravu važi jedna izreka – da je bolje sud da oslobodi sto kriminalaca nego jednog nevinog čoveka da zatvori. Ne znam da li je to tako, ali bolje je i propustiti 10, 20 i 100 rokova nego nekome oduzeti imovinu samo zato što nije bio u zemlji i nije mogao da odgovori. Budite sigurni da će viši sudovi imati pune ruke posla po pitanju revizije i da ćete većinu ovih parničnih postupaka, koji budu započeli u skladu sa ovom zakonom, morati da raspravljaju isti sudovi i onda od ubrzanja parničnog postupka nema ništa.

Dame i gospodo narodni poslanici, da ponovim, razumem želju predlagača da ubrza parnični postupak, ali koliko stvarno ide u tom pravcu u da li će to u praksi stvarno tako da bude, iskreno sumnjam. Predviđeno je da sud može rešenjem da odluči da se izvede dokaz čitanjem pisane izjave svedoka u kojoj se navode saznanja o bitnim i spornim činjenicama, odakle su one poznate i u kakvom je odnosu sa strankama u postupku. Posle ide u tom famoznom stavu 2. – način pisanja, izjave i itd.       
U sledećem stavu 3. kaže se – slučaj iz stava 2. sud može rešenjem da odluči, po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka da se svedok sasluša putem konferencijske veze, korišćenjem uređaja za tonsko ili optičko snimanje. Sud donosi rešenje i u stavu 2. i u stavu 3. i protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.
Ako se neko od strana usprotivi i traži da ispita svedoka, sud može ali ne mora to da prihvati ili prihvati, pa smo imali jedno ročište za čitanje izjave, a drugo ročište za saslušanje svedoka.
Jel to ubrzalo postupak? Nije. Ili odbije. Ako kroz to odbijanje, to bude jedan od jačih aduta u samoj žalbi jedne od stranaka, pa viši drugostepeni sud poništi presudu i vrati prvostepenom sudu na odlučivanje. Jesmo li ubrzali postupak? Nismo.
Razumem da često postoje izuzeci, a to je da je lice zdravstveno nesposobno da svedoči, fizički ne može da bude prisutno u sudu i onda razumem da bude i pisana izjava, pa čak i video link i audio link itd. Ali vi od izuzetaka pravite pravila, tako da bi najbolje bilo da ukinemo i sudije, da postavimo kamere, merače pritiska, merače koliko su dlanovi znojavi, koliko ima otkucaja srca u minuti i da na osnovu toga računar izriče presudu.
Dozvolite konačno da se parnica vodi na jedan efikasniji način nego što je to bilo do sada, ali na način, gde će sam način utvrđivanja činjenice imaterijalnih dokaza da odgovara i toj presudi, a ne kako je to sada predviđeno, da jednostavno ko bude bio brži, ko bude bio spretniji dobije parnicu, bez obzira što sama presuda ne odgovara činjenicama o kojima treba da odlučuje sud.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih još jednom ovlašćenog predstavnika predlagača da razmisli o ovom amandmanu. Nije ovde reč o nekom konceptu gde je sukob, nego o jednoj praktičnoj stvari.
U članu 280. predviđeno je ko može da zastupa pravno lice pred sudom. I to kada su, recimo, mala ili srednja pravna lica nije problem. Nastaje problem sa pravnim licima koji imaju organizacione jedinice po čitavoj Republici. Sada je predviđeno da nekim opštim aktom, a to je najčešće statut, bude predviđeno koje lice zastupa to pravno lice pred sudom. Statutom je to najčešće direktor tog pravnog lica, ako je privatno preduzeće onda i vlasnik ili direktor itd.
Međutim, da uzmemo za primer "Telekom". Slažemo se da on na čitavoj teritoriji Republike ima svoje organizacione jedinice koje u skladu sa opštim aktom regulišu neki svoj rad na terenu. Dešava se često ili naprave neku štetu ili dođe do povreda radne dužnosti, pa neko lice dobije otkaz ili neko tuži za naknadu štete koju je u svom radu ta organizaciona jedinica napravila. Sada da bi tu organizacionu jedinicu neko zastupao pred sudom, po opštem aktu je to direktor preduzeća. Slažete se da je to nemoguće jer ne može da pročita, verovatno sve službe zašta se jedno takvo preduzeće tuži, ni kad su u pitanju radni sporovi, ni kad je u pitanju naknada štete koje je pretrpelo neko drugo lice. Možda bi i moglo statutom da se predvidi, da rukovodioci organizacionih jedinica za sporove koji se tiču njihove organizacione jedinice vode postupak pred sudom. Ali ako ga vode, dobro to nije problem, ali ako ga vode loše, direktor ne može da ospori jer je to predviđeno statutom, opštim aktom tog pravnog lica.
Mi smo ovim amandmanom tražili da lice, to je najčešće direktor prenese svoja ovlašćenja koja može u svakom trenutku da povuče lice koje je naravno u radnom odnosu i koje naravno ispunjava uslove da bude biran i za sudiju i za tužioca i da polaže ispit pred advokatskom komorom. Zato ne vidim ni jedan razlog zašto bi jedan ovakav amandman bio odbijen, znači, doći će sve stranke u postupku kada su u pitanju ovakva pravna lica da sad recimo čak i pravni zastupnik, advokat iz Crne Trave treba da sedne u auto, da zakaže sastanak sa direktorom "Telekoma Srbije" da bi mu ovaj potpisao samo jedno najobičnije punomoćje, i naravno taj trošak će da naplati. Ali ako se to radi kroz prenos ovlašćenja prema zaposlenima u pravnom licu onda to svakako ne može da napravi štetu u smislu da može doći do zloupotreba, zato onaj što je dao ovlašćenje u svakom trenutku može i da ga povuče i na taj način zaštiti interes pravnog lica kojim rukovodi.

Dame i gospodo narodni poslanici, taj član 7. je vrlo sporan u samom zakonu i nije mi jasna želja predlagača. Dolazimo do sledeće činjenice da sudovi mogu da razmatraju samo one dokaze i da izvode samo one dokaze koje predlože stranke koje vode parnični postupak. Da li to znači da ona stranka koja je finansijski moćnija, koja će moći osim zakonskog zastupnika, punomoćnika ili kako već zovete da angažuje i druga prava i fizička lica koja će da prikupljaju dokaze za tu stranku i da na osnovu toga dobije parnicu, a ne na osnovu materijalnog stanja odnosno činjeničnog stanja po pitanju te parnice. Mi smo zato i podneli ovaj amandman, tražili smo da se stav 2. člana 7. zakona briše i u svom obrazloženju Vlada ne prihvata amandman što bi se iz razloga brisanja ovog stava stvorila pravna praznina po pitanju obima ovlašćenja suda.
Kada je u pitanju izvođenje dokaza, ne vidim koja to ovlašćenja sud ne može da ima i koje dokaze sud ne bi trebao da izvodi ako je činjenica da presuda treba da bude zasnovana na dokazima koji su verodostojni i potkrepljeni materijalnim činjenicama. Na ovaj način, stranke, izvodiće svaka za sebe svoje dokaze, sud će samo da utvrđuje čiji su dokazi jači. Malo je smešna ova formulacija da sud može ukoliko stranke ne zatraže da izvodi neke druge dokaze, međutim to su dokazi po pitanju, da stranka ne može da dođe do poseda tih dokaza zato što su vezani za državnu tajnu, vojnu tajnu itd. Tako da je to samo navodno neko proširenje ovlašćenja suda, ali činjenica jeste da presude neće da se zasnivaju na materijalnim dokazima, na činjeničnom stanju, već na onome koja je strana sposobnija, ima više sredstava da prikupi više dokaza u samom postupku.

Ne mogu baš da se složim u potpunosti sa vama. Znači, bio je problem da su sudovi zatrpani parnicama zato što građani vole da se sude. Sada ispada u odnosu na prvi deo vašeg izlaganja, da je problem sudova taj što sudije ne sude dobro, hoću reći da izvode dokaze koje nisu stranke zatražile u samom postupku pa zato svi postupci traju neograničeno dugo. Mislim da taj problem ne biste smeli da iznosite jer ste izvršili reformu pravosudnog sistema, izabrali ste najbolje od najboljih sudija, bar tako vi tvrdite. Sad ne vidim u čemu je problem sa parnicom. Ne možete da tvrdite da je stari zakon, odnosno važeći zakon bio strožiji jer je i sud mogao da izvodi dokaze na osnovu svojih saznanja i potreba, a ovako može da izvodi samo dokaze koje predlože parnične stranke. Tako da ne vidim, ako ste izvršili reformu, ako ste izabrali najbolje sudije koji je onda razlog da sudije budu problem u parničnom postupku, zato što hoće, apsolutno sve da raščiste pre nego što donesu presudu. Ili te sudije koje su sada trenutno nisu trenutno dorasle tome, ali onda ne bi trebali da menjamo zakon nego sudije.

Ja bih zamolio bar kolege poslanike da ipak se malo uzdrže. Znači, nije ovde u pitanju ni ideologija ni jednopartijski sistem, u pitanju je Ustav, a Ustav svakom građaninu Republike Srbije garantuju ravnopravnost pred sudom i pred zakonom.
Ne možemo da stavljamo situaciju da ako neko voli da se tuži, da je on u stanju sam da izvodi dokaze. Šta ako vas neko neosnovano tuži, a ima više novca i može da vodi sudski parnični postupak na osnovu svojih dokaza, a druga stana materijalno ne može da pribavi te dokaze, ili da izvedete te dokaze.
U tome jeste problem. Nije samo problem u tužiocima, jer u parnici postoje dve i više strana. Zato se manite te priče oko ideologije, društvene svojine. Pročitajte Ustav i videćete, to su prava koja su garantovana i Ustavom i raznim međunarodnim poveljama i ugovorima koje je potpisala tadašnja SFRJ, a mi prihvatamo kao naslednici kontinuiteta.

Dame i gospodo narodni poslanici, bez neke želje da se baš previše upuštam u taj deo da li u običnoj parnici treba da sudi veće ili sudija pojedinac, međutim, u stavu 3, to je posebna jedna situacija, i ja bih molio predstavnika Vlade da još jednom razmisli pre nego što odluči sudbinu ovog amandmana. Ovde nije reč o novcu, kućama, njivama i šumama, ovde je reč o ljudima i njihovim sudbinama. Ako uopšte pokrenemo neki postupak koji je vezan za porodično pravo, a to je najčešće kada je u pitanju poveravanje dece, učestvuju dva organa, jedan je centar za socijalni rad, koji daje određena mišljenja i sugestije sudu, a na sudu je da na osnovu svoje slobodne procene i na osnovu tog mišljenja donese nekakvu presudu.
Znači, taj centar za socijalni rad je, barem po samom njegovom smislu, osposobljen za takve poslove, a lica koja rade u tom organu, kome su poverena javna ovlašćenja, su stručna lica. E sad, gospođo ministre, pre samo nekoliko meseci novine su bile pune napisa o tome kako pojedini centri za socijalni rad prodaju decu koju treba da štite. U tome jeste problem i razlog zašto smo podneli amandman ispred SNS da sudi veće. Ako su radnici jednog državnog organa, kome su poverena javna ovlašćenja, korumpirani, onda je to svakako jedan veliki državni problem. Ako je rukovodilac, znači, direktor centra za socijalni rad korumpiran, onda se postavlja pitanje šta nam rade sudovi? Ne možete da me ubedite da i sudija ne može da bude korumpiran, zato što se nijedan tužilac nije oglasio po tom pitanju i nijedna presuda nije doneta.
Ne trebaju meni samo natpisi iz novina, već imam stranku koja se žali da joj je dete oteto iz hraniteljske porodice i usvojeno suprotno Zakonu o porodičnim odnosima, pa ćemo kod nadležnog ministarstva da proverimo o čemu se tu radi, ali postoji osnovanost da je u pitanju korupcija. To je taj razlog zašto tražimo da sudi veće. Nemojte da se uvek okrećete nestručnim sudijama, porotnicima, kada su u pitanju porodični odnosi i Zakon o porodičnim odnosima. Ako je predviđeno za sudiju, zašto ne bi i za porotnika, barem kada je ova materija u pitanju.
Kao što rekoh, ovde je reč o sudbinama ljudi, o njihovim životima. Razlika je velika, od presude tih sudova zavisi hoće li isti čovek biti sutra doktor nauka, ministar, predsednik Republike Srbije ili organizator u organizovanom kriminalu. Od takvih presuda zavisi. Morate da se složite da je mnogo veća šansa kada postupak vodi jedna strana i jedan čovek da bude korumpiran. Ako postoje porotnici, postoji i ta zadrška da ipak mora da vodi postupak onako kako treba i postoji veća verovatnoća da će doneti presudu koja je u skladu sa zakonom i interesima lica koje sud treba da štiti zajedno sa centrom za socijalni rad.
Zato smo podneli ovaj amandman i ja vas molim da još jednom razmislite o sudbini, nije ovo tako skupo za državu, ne treba i ne sme da bude skupo, i da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako je predlagač želeo samo da ubrza same parnične postupke pred sudom nije uopšte jasna ova formulacija člana 85. Predloga zakona zašto je u jednom samo manjem obimu prihvaćena jednim od amandmana našeg kolege. Inače ovde se po meni radi o jednoj klasičnoj zloupotrebi ljudi koji rade u ministarstvu. U to više niko ne može da me ubedi da nije tako.
Imamo čak i Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, zakon koji bi trebalo da spreči sukob interesa i čak u Ustavu imamo rešavanje sukoba interesa itd. Ali mislim da zakon treba da se dopuni, a to je da je u Ministarstvu pravde ne mogu da rade vlasnici i advokatske kancelarije ili advokati. Možda bi mogli da budu ministri u nekom drugom ministarstvu ali ne mogu da rade da budu funkcioneri, pa čak i ministri u Ministarstvu pravde jer ostvaruju sukob interesa. I to se vidi u članu 85. Član 85. kaže da svako, da "stranke mogu da preduzimaju radnju u postupku lične ili preko punomoćnika koji mora da bude advokat". Zašto mora da bude advokat? Zato što usklađujete sa članom 67. Ustava Republike Srbije i ja ću još jednom da ga pročitam. "Svakome se pod uslovima određenim Zakonom jemči pravo na pravnu pomoć, garantuje pravo na pravnu pomoć", ali advokatska usluga nije pravna pomoć nego usluga koja se naplaćuje. I to treba da raščistimo već jednom.
Koliko ste o tome bili spremni daleko da idete. Dozvoljavate jednoj stranci da sama sebe zastupa, čak i jedan amandman prihvaćen da pravna lica koja imaju zaposleno lice sa položenim pravosudnim ispitom mogu da zastupaju to pravno lice pred sudom u parničnom postupku. Ali se niste odrekli stava dva, a to je da žalbu može da napiše isključivo advokat. I ta odredba je ostala u zakonu.
E sad, tamo će neki pravnik da vodi čitav postupak pred sudom i onda će sve spise da odnese kolegi advokatu koji će da napiše žalbu. E neće biti tako, napisaće je on, a advokat će da stavi pečat i potpis. Ili govorili smo o tome šta ako je stranka u postupku doktor pravnih nauka i profesor na univerzitetu, pa pred njim je taj advokat možda polagao pravosudni ispit i ne može on da napiše žalbu, nego će morati opet advokat da stavi pečat i potpis i da uzme novac.
Mada kada bi bu doktor pravnih nauka napisao žalbu trebao bi advokat da plati jer je verovatno naučio nekakvu lekciju. E zato, smo proti toga i zato smo i podneli jedan ovakav amandman. Znači, čisti je besmisao da lice koje nema sredstva da plati advokata ne može da uloži žalbu u postupku, to je besmisao, izgubiće spor, proći će mu rokovi, a vi se uporno držite toga.
Hajde da razumem kada je u pitanju revizija postupka, treba neko i pravosudno iskustvo iz te oblasti. Razumem da tada mora da bude advokat, ali iz redovnih postupaka kada su u pitanju redovni pravni lekovi, hoćete li kao predlagači da dozvolite da neko izgubi parnicu zato što nije tužio, zato što je tužen i zato što nema novac, da bi se obezbedio posao advokatima. Ne vidim,ništa drugo, nijedna stranka, nijedan advokat, ne može više da vodi računa o stranci koliko stranka može sam o sebi. I u tome jeste problem, ovako sa ovim rešenjem mislim da to neće biti dobro za sam zakon.
Mislim da to neće biti dobro za sam parnični postupak. Mislim da ćemo imati mnogo presuda koje će da budu pravosnažne pa kasnije, sa ko zna kakvim sudbinama vraćene u prvobitno stanje, ako to neko uspe i da uradi, samo zato što stranke nisu mogle da plate pravnog zastupnika, odnosno advokata. Zato budite sigurni da Srpska napredna stranka u danu za glasanje, zbog tri ili četiri ovakve odredbe neće podržati zakon u celini.

Dame i gospodo narodni poslanici, bio bih nepravedan ako bi rekao da u pisanju ovog zakona nije uložen jedan veliki trud, ali čini mi se da su smernice kojima je sam zakon pisan, često bile loše.
Bio bih takođe nepravedan, da bar nije bio jedan pokušaj da se taj sudski postupak, odnosno parnični postupak ubrza, ali mnogo je rešenja koja su predložena ovim zakonom, ne mogu da ih nazovem da su baš najsrećnija za one koji će eto milom, ili silom, da uđu u neki parnični postupak.
Često se spominje, kad god se neki zakon donosi, njegov ustavni osnov, a već na samom početku zakona vidi se da ono što je Ustavom garantovano, a to je da su svi pred zakonom i pred sudovima potpuno jednaki, već se krši među prvim članovima Predloga zakona. To se već vidi u članu 7. Predloga zakona i o tom delu koje je ministar čak i obrazlagao, pa se kaže – sud će da razmotri i utvrdi samo činjenice koje su stranke iznele i da izvede samo dokaze koje su stranke predložile, ako zakonom nije drugačije propisano. Znači, postavlja se pitanje – kakva će presuda da bude? Da li je u interesu Vlade, odnosno Ministarstva pravde da presude koje će sudovi da donose odgovaraju činjeničnom i materijalnom stanju ili samo na osnovu onih dokaza koji izvedu stranke u postupku, a koji često ne odgovaraju činjeničnom i materijalnom stanju, zato što jedna od strana koja vodi parnični postupak nema dovoljno sredstava da angažuje svog, recimo, veštaka koji će da da kontraveštačenje u odnosu na veštačenje druge strane?
Sud nema obavezu da angažuje svog veštaka koji bi pomirio ta dva veštačenja i dao neku verodostojnu istinu. Hoće li pri tom izvođenju dokaza da bude u povoljnijem stanju ona strana koja ima više novca da angažuje razne privatne agencije itd, da te dokaze pribavlja za nju i da krije dokaze, naravno, koje joj ne odgovaraju, zato što ona druga strane nema takvo materijalno stanje i nema sredstava da ona na određen način reaguje.
Ipak treba ostaviti sudovima da oni utvrđuju i na osnovu dokaza koje želi sudija da izvede, a ne samo na osnovu dokaza koje predlože stranke, da bi se došlo do one prave presude koja je verodostojna materijalnom stanju. To navodno radi ubrzavanja postupka, smanjenja troškova sudova, međutim, gospođo ministre, kada kažem da nismo svi jednaki pred zakonom, to se vidi i kada građani tuže za nešto državu. Ti sporovi traju po 10-ak i više godina, samo zato što taj koji je tužen, često ga predstavlja visoki funkcioner neke političke stranke ili visoki funkcioner Vlade Republike Srbije, pa sudija ne sme čak ni da preduzme bilo kakvu radnju, kada je u pitanju odgovornost državnih organa.
Često imam primedbe i žalbe od izvesne Blagojević Dragice, iz opštine Golubac, koja već 10-ak godina tuži Ministarstvo odbrane, da sazna od koje bolesti joj je umrlo zdravo dete i ne može nikako da se zakaže ročište na kome će da se vodi rasprava.
Ako će to ovaj zakon da popravi, onda to ima smisla, a da ne pričam o parnicama koji građani vode protiv naših javnih preduzeća, gde su bukvalno ulazili u posed, pa se čeka na prvo ročište po par godina. O čemu mi onda pričamo da smo svi pred zakonom i Ustavom jednaki? Ako će ovaj predlog zakona to da reši, a ja sumnjam da hoće, onda imate našu podršku.
Međutim, ovaj zakon su pisale određene strukture koje su se nalazile u Vladi Republike Srbije, koje bi trebalo da predstavljaju isključivo Vladu, odnosno vaše ministarstvo, a ne da zastupaju interese određenih stranaka za koje će da se, koje će da učestvuju u nekakvom postupku. To se vidi već u članu 85. Predloga zakona, gde se kaže da – stranke mogu da preduzimaju radnje u postupku ličnog ili punomoćnika koji mora da bude advokat.
Vi ste rekli da je to usklađivanje sa Ustavom. Hajde da pogledamo šta se kaže u Ustavu. U članu 37. Ustava Republike Srbije piše da svako lice ima pravnu sposobnost. Znači, ono je to koje donosi odluke šta će da radi u nekom postupku.
U članu 67. svakome se pod uslovima određenim zakonom jamči pravo na pravnu pomoć. U sledećem stavu se kaže – pravnu pomoć pruža advokatura, kao samostalna nezavisna služba i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, ali to nije ni važno.
Kada advokat zastupa stranku u parničnom postupku, može li se to nazvati pravnom pomoći? Ne može nikako. U parničnom postupku, to nije pravna pomoć, to je usluga koja se naplaćuje. Pravna pomoć je u krivičnom postupku, za lice koje ne može da obezbedi advokata, da ga zastupa besplatno advokat koga odredi sud. Ovo je pružanje usluge, ovo se naplaćuje i iza ovoga stoji advokatski lobi koji se nalazi u vašem ministarstvu, a koji je upravo izašao iz ove kancelarije.
U tome jeste problem, da je u pitanju advokatski lobi, videćemo već u sledećem stavu. U sledećem stavu se kaže, stranku mora da zastupa advokat u postupku po pravnim lekovima, izuzev ako je samo advokat.
Hoćete da kažete da stranka koja nema para da plati advokata, koja je sposobna da sama napiše bilo kakvu žalbu, neće moći da napiše žalbu i da uputi sudu, samo zato što nema para da plati advokata, izgubiće spor i imovinu.
Hoćete da kažete da prof. dr prava treba da angažuje advokata koji je kod njega polagao stručni ispit, da mu napiše žalbu. Neće on napisati, napisaće taj prof. dr prava, a ovaj će samo da naplati 100 ili 200 eura, kako vi kažete, odnosno 100 ili 200 kako se stvarno govori.
Šta ćemo sa pravnicima koji rade po javnim preduzećima i privatnim preduzećima? Jednostavno, bilo je jeftinije vlasnicima pravnih lica da zaposle pravnika sa položenim sudijskim ispitom, da ih zastupa pred sudom, nego da plaćaju ogromne svote advokatima.
Hoćete li i njih da ostavite bez posla? Znači, u tome se i ogleda besmisao ovoga što ovde piše u članu 85. i ne verujem da će baš nešto mnogo biti efikasan, zato što nije problem u strankama kada je izvođenje dokaza u parničnom postupku. Stranke formulišu svoj zahtev pred sudom na ovaj ili onaj način i sudski postupak započnu. Najveći problem je što se odugovlači sa sudskim postupcima, često jesu sami punomoćnici, odnosno advokati, zato što oni ne naplaćuju najčešće srazmerno uspehu u sporu, nego po izlasku na ročište, pa to toliko je ako se ročište održi, a pola od toga ako se ne održi, pa ćemo stalno da pišemo neke podneske, pa ćemo stalno da predlažemo ovo, pa ćemo ono, dok na kraju sama vrednost spora izgubi onu vrednost koja je već plaćena advokatu. Tako to izgleda u praksi.
Ovaj član 85. svakako nije u skladu sa Ustavom. Nije u skladu sa Ustavom, jer je garantovano ljudsko pravo da stranka može da odluči ko će, kada će i da li će da je zastupa pred sudom, osim kada je u pitanju krivični zakon. Budite sigurni da će to biti predmet rada Ustavnog suda, bar ovaj stav 2. Predloga zakona. Ako hoćete da kažete da stranke moraju da zastupaju advokati, hajde da napravimo zakon o besplatnoj advokatskoj pomoći, jer ćete onda stvarno da uskladite član 85. sa članom 67. Zakona, Ustava Republike Srbije.
Klimate glavom da će biti napisan, a ja bih voleo da bude na snazi pre nego što ovaj zakon bude na snazi, ali onda smo išli obrnutim redosledom. Nema veze.
Kažete da je veliki problem dostava u samom parničnom postupku? Slažem se. Veliki problem je bilo i samo izvršenje sudskih presuda, pa eto, rešili ste da zakonom dozvolite da to rade čak i neke agencije, da se one snalaze kako znaju i umeju, da izvrše neko sudsko rešenje, da naplate neko potržavinje koje je preko suda ostvareno pravosnažnom sudskom presudom, ali ovo što ste napisali u članu 140, barem u jednom delu, su stvarno neke stvari, blago rečeno, da se ne izrazim, mislim da su nemoguće.
Evo ovako, ako se lice kome se pismena dostavljaju, ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena nekom od njegovih odraslih članova domaćinstva koje je dužan da primi pismeno.
Znate šta, ovde su često u pitanju rokovi u parničnom postupku izjašnjavanja, nisu u pitanju krivice. Da je krivica, pa ajde da ima neko smisla, ali ovde je u pitanju parnica.
Znači, da pođemo hipotetički. Ako je član porodice ili domaćinstva tašta. Može da se desi da možda ne voli zeta. Možda. Hoće li da primi to? Možda i hoće, ali neće da mu pokaže. Šta ćemo onda?
Ili, ako se dostavljanje vrši na radnom mestu. Lica kome se pismeno dostavlja, to lice se ne zatekne, dostavljanje će se izvršiti licu koje je na istom mestu radi ako ono pristane da primi. Znam kakvi su međuljudski odnosi u mnogim preduzećima, pogotovo u javnim preduzećima, a ovi ovde zato što se svako od svakoga plaši, zaposleni u državnoj upravi spremni su na sve i svašta samo da toga sklone od sebe. Da ne pričam koji su i kakvi su sve to pobude koje mogu da budu među njima. Ko garantuje da će taj zaposleni koji prihvati da primi neki poziv ili neki podnesak o kome druga strana treba da se izjasni da stvarno da onome kome je to namenjeno? Niko.
Sledeći stav kaže: "Ako se dostavljanje nije moglo izvršiti po odredbama stava 1. i 2. ovog člana, dostavljanje će se izvršiti pribijanjem pismena na vratima stana ili prostorija pravnog lica i time se smatra da je dostavljanje izvršeno".
Gospođo ministre, dolazim iz Braničevskog okruga. Braničevski okrug ima tu negde oko 200 hiljada punoletnih građana i od tih 200 hiljada punoletnih građana, oko 60 hiljada je van zemlje. Pošto naš narod voli da se sudi, voli da se parniči, a nigde u ovom zakonu ne piše da mora da se dostavi adresa na kojoj se lice nalazi u inostranstvu, već adresa koja se nalazi kod državnog organa nadležnog za vođenje evidencije, ko će za 30 dana da dolazi, recimo, iz Nemačke, Austrije, Italije, Švajcarske, da obilazi svoja vrata da li mu je neko zakucao poziv na suđenje ili ostavio rok da se izjasni po nekom podnesku? Teško da je to ostvarivo.
Čini mi se da se samo išlo jednom željom da se napravi neki predlog zakona koji će eto bar naizgled da nešto omogući, a u stvari ono što najviše omogućava jesu zloupotrebe i od strane pravnih zastupnika i od strana koje će da vode postupak, pa čak i od strane predlagača da sudovi ne utvrđuju materijalno i činjenično stanje, nego nekakve druge proceduralne okolnosti po kojima će presude da budu donošene.
Ako ste već bili spremni da dozvolite agencijama da izvršavaju sudske presude, ako to ne može javni poštanski operater, pa onda stavite u zakon da ima agencija i za to, pa neka oni vrše dostave ili neka ostane po sadašnjem rešenju. Ovako, ovo je najgore. Sudovi će možda da rade efikasnije, ali presude koje budu izricane neće odgovarati materijalno i činjeničnom stanju. Ne odgovaraju istini. To je problem ovog zakona. Zato SNS u danu za glasanje neće glasati za ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, eto koliko rasprave oko 30 potpisa po odborniku, kandidata za odbornika. Često je spominjan i Ustavni sud, a ja mogu da kažem da su mnogi predsednici skupština jedinica lokalnih samouprava ukinuli Ustavni sud. Mnoge skupštine su ukinule Ustavni sud jer su uzele sebi i dale za pravo da one budu te koje će da odlučuju hoće li da izvrše odluku Ustavnog suda ili neće. Da bi na kraju naše čuveno reformisano pravosuđe takođe ukinulo Ustavni sud, odnosno, Upravni sud je ukinuo Ustavni sud, a kako vreme ide, čini mi se da i Ustavni sud ukida polako sam sebe, tako da polako idemo ka bespravnom i besudnom državnom uređenju, zato što niko za sva ova ukidanja ili kršenja zakona nije odgovarao. Kad to budemo raščistili, možda možemo i da krenemo ka pravom uređenju države. Ali, o tome ću kad bude bio amandman na član 9. Predloga izmena i dopuna Zakona o lokalnoj samoupravi.
Gospodine ministre, amandman koji je podnela SNS, odnosno 21 narodni poslanik, bio je prilika da ispunite ono obećanje koje ste dali Narodnoj skupštini kada je donošen zakon o političkim strankama. Sada odjednom, zbog grešaka u samom načinu donošenja zakona ili određivanja vrednosti koliko je to potpisa potrebno da bi jedna politička stranka bila registrovana, osuđujete sve lokalne političke organizacije da prikupljaju potpise.
Da bih pokazao kako to izgleda, mogu da vam kažem da su neke političke stranke registrovane sa manje potpisa nego što će, recimo, jedna politička stranka u opštini Veliko Gradište, sa 20.350 birača da sakupi overenih potpisa za podnošenje lokalne liste. Ako ste već nešto hteli da petljate po ovome, mislim da ste te kriterijume za registraciju političkih stranaka trebali da postavite da budu mnogo strožiji nego što su sada. Jer, uvek će neko, zbog nečega, nekog svog ličnog interesa, da barata sa određenom vrstom, nazivom ili pozitivnom diskriminacijom, da bi osnovao političku stranku. Hajde, kažite – neka bude 100 hiljada potpisa, overenih, i da završimo tu priču.
Zašto ovo pričam? Zato što kad je sam jedan deo zakona loš u izbornom sistemu održava se na kraju i kroz sam rezultat na izborima. Nije problem SNS da sakupi u svim opštinama dovoljan broj potpisa. Trenutno je takva politika situacija da nam je to lako. I ne pričamo možda zbog vremena kad će to posle ko zna koliko godina da nam bude teško, nego svako ko je iole učestvovao u lokalnoj izbornoj kampa-nji, u predizbornim radnjama kada je u pitanju kandidovanje, prikupljanje dokumenta-cije i na kraju proglašenje liste, zna sa kakvim se sve nepravilnostima, nezakonitos-tima i raznim zloupotrebama sukobljavao da bi mogao da ostvari to svoje pravo.
Da li neko stvarno može da poveruje u sledeću priču, da samo nekoliko sati od kad počinju da teku izborne radnje neko donese dve hiljade ili 2.500 overenih potpisa od jednog overivača, a pri tom ima obrazac koji je potpuno ispravan i koji je dobio pre nekoliko sati? Mislite da je to moguće? Nije. Apsolutno nije. Ko mu je omo-gućio? Ko je to uradio? Najčešće stranke koje sačinjavaju vlast na tom lokalnom nivou. Već su se dogovorile kako će da izgleda obrazac, već su podelile svojim aktivistima na terenu. Već su overivače kojima su oni šefovi preko načelnika opštinske uprave naredili da overavaju sa datumom od kad počinju da teku izborne radnje.
Hoćemo o drugim stvarima da pričamo? Obezbeđivanje overivača za overu potpisa. Onog dana prvo nećete moći da predate zahtev za dobijanje overivača dok ne počnu da teku izborne radnje. Da ste prvi tog jutra na pisarnici, da čekate Peru ložača da vam on otvori vrata, da predate zahtev za dodelu overivača i prvi da ga predate, posle nekoliko sati dobićete odgovor da tek za četiri, pet ili šest dana mogu da vam dodele overivača, jer su drugi, bože moj, bili pre vas, samo ne znam kako. Treba li opet da kažem da to rade stranke koje su na vlasti?
Čemu sve ovo? Pa, iz jednog prostog razloga –b itan je redni broj na glasačkom listiću, da oni koji su na vlasti, prvo ona najjača stranka, bude na broju jedan, slabiji kolektivni partner na broju dva, još slabiji na broju tri, a opoziciji šta preostane. Pa i to neki put bude malo.
Kada bih vam pričao kako su vraćali potpise građana koji su potpuno ispravni zato što je opštinska izborna komisija našla za shodno da potpis građanina nije ispravan zato što mu je tačno ime i prezime, zato što mu je tačna adresa prebivališta, zato što mu u biračkom spisku nije tačan matični broj za jedno mesto zato što je došlo do permutacije, ali ono što je Ustavom garantovano je da svaki građanin ima pravo da bira, da podrži i da bude biran. Kada postavimo pitanje da izađe na biračko mesto i da glasa da li bi mu dali pravo da glasa, kaže – da, ali ne može da podrži. E, zato, gospodine ministre, morate da rešite, vi ili neki drugi vaš kolega, konačno da se zloupotrebama lokalnih vlasti stane na put kada je u pitanju kandidovanje.
Prikupljanje dokumentacije, dodela potrebnih obrazaca, pa to se dešava po čitavoj Srbiji i nemojte da se neko pravi lud da to o tome ne zna, samo je bilo pitanje malo dobre volje da se taj problem reši.
Znači, ili prihvatite da one političke stranke koje su registrovane u skladu sa Zakonom o političkim strankama ne moraju da sakupljaju potpise, a ako smatrate da ima 72, 73, 74 stranke, onda podignite, dajte da skupimo još 90.000 potpisa, da se konačno registrujemo i da ne moramo da budemo žrtve lokalnih vlasti kada podnosimo izborne liste, da bi oni bili na prvom, drugom ili trećem rednom broju, kada je lista u pitanju.
Koliko je uopšte teško učestvovati na lokalu? Evo, spomenuo sam jednu opštinu, Veliko Gradište, 20.300 upisanih birača. Znači, ne ide sa 200 overenih potpisa kako je to opština do 20.000 birača, nego 30 po kandidatu. Lokalna skupština, čini mi se, ima 37 odbornika. Znači, preko 1.100 potpisa za jednu jedinu listu. U tome jeste problem.
Znači, one velike i jake organizovane političke stranke, sakupiće. Da li će imati kompletno ili neće, ali sakupiće, ali svako drugi ko želi da učestvuje i hoće da sakupi potpise neće to moći.
Osim toga, i po novom Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti predviđeni su i depoziti koji će morati neko da isplati ukoliko ne pređe određen broj glasova na nekim izborima. Mislim da je to sasvim dovoljan zaštitni mehanizam da se neko ne bi kandidovao, da bi dobio pare od opštinske izborne komisije i ta sva sredstva zloupotrebio.
Kao što rekoh, gospodine ministre, sa ovim amandmanom imate priliku da ispunite ono obećanje koje ste dali Narodnoj skupštini i građanima Srbije kada je bila rasprava o Zakonu o političkim strankama.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mislim da smo po postizanju onog džentlimenskog dogovora da napravimo komisiju pravnika koji će da razreše taj gordijev čvor u opštini Golubac, mislio sam da smo sa tom pričom završili.
Neću da ulazim više u presude sudova. Sud je taj koji sudi, da li po zakonu ili na osnovu nekog svog interesa, voleo bih da je na osnovu zakona, ali sudi. Kako tumači zakon Ministarstvo, vrlo je čudno da Skupština utvrđuje prestanak mandata kada odbornik podnese ostavku na sednici Skupštine, a odlučuje o prestanku mandata, tako piše u Zakonu, član 46, a odlučuje ako ostavku podnese između dve sednice Skupštine.
Ukoliko mandat prestaje, pod tačkama 2. do 8. Skupština opet utvrđuje – ne odlučuje. Sada smo se uhvatili zbog terminologije u jedan vakum itd. Da je to isto, isto bi pisalo, jer koliko je meni poznato, možda grešim, nisam bio nikad ministar, nemam ni tu ambiciju, ali ne radi ministar zakone, rade neke radne grupe, koje su možda pod nadzorom ministra, prema uputstvima itd, koje su iz Ministarstva i stručnjaci iz određenih oblasti, itd, i nije to slučajno bilo napisano. Sada je druga priča zašto se tumače, ali ni to nije važno.
Reč je o sledećem – znači odborniku je prestao mandat odlukom skupštine jedinice lokalne samouprave. Posle toga, ulože se žalba i održava se pre odluke Upravnog suda sednica skupštine, na kojoj se nalazi taj odbornik kome je skupština već odredila prestanak mandata. Tu skupštinu, vaše Ministarstvo prihvata, koja je održana pre odluke Upravnog suda, kojom je Upravni sud poništio odluku o prestanku mandata.
Možemo da uđemo u neku polemiku, da li je to ovako, on je imao to pravo, nezakonito uzeto, itd, itd. Ali, da pođemo od sledeće pretpostavke, da je Ministarstvo ipak državni organ, da su po Ustavu i Zakonu o Ustavnom sudu odluke Ustavnog suda, opšte, konačne i obavezujuće, da svi državni i drugi organi, društvene organizacije, verske zajednice, političke stranke, kojima su poverena javna ovlašćenja imaju obavezu da poštuju i izvršavaju odluke Ustavnog suda.
Da zamolim svog stranačkog kolegu dr Branislava Blažića da sa odbornicima kojima je prestao mandat primenom člana 47. Zakona o lokalnim izborima, u Kikindi u nekom hotelu održi sednicu skupštine, jer oni su nezakonito su pristali da budu odbornici, iako im ni Upravni sud skupštine nisu vratili te mandate, da održe sednicu skupštine, da vam dostave zapisnik sa te sednice skupštine, vi onda predsedniku opštine i predsedniku Skupštine Kikinda stavite pečate van snage i uvedete doktora Blažića sa njegovom većinom u Skupštini.
Onda prihvatam. Ako to uradite, po meni je to identičan slučaj, ako to uradite imate moju ostavku na funkciju narodnog poslanika.