Dame i gospodo narodni poslanici, već sa novom vladom imamo i neke nove, odnosno stare probleme. Još od kada ste započeli ovu haotičnu privatizaciju, koja se manje ili više samo nešto malo prilagođavala određenom trenutku, dešava se niz zloupotreba u postupku privatizacije i niz zloupotreba prilikom raspolaganja imovinom koja je predmet privatizacije.

Pre neki dan smo, eto, izabrali novu vladu. Imali smo situaciju da su neki ljudi koji su pravili katastrofalne greške danas unapređeni sa mesta državnih sekretara na mesta ministara, i to u neka ministarstva koja su izuzetno bitna za funkcionisanje države, privrede i ekonomije u celini.

Kada je u pitanju predmet privatizacije, odnosno raspolaganje imovinom, hteo sam da postavim nekoliko poslaničkih pitanja u vezi sa „Metal sistemima“ iz Kragujevca i činjenjem i nečinjenjem Vlade Republike Srbije kada su određene okolnosti u pitanju.

Znači, 6. decembra 2010. godine vlasnik „Metal sistema“ Dragoljub Radulović upućuje Ministarstvu ekonomije pismo sa ponudom da država preuzme vlasništvo nad „Metal sistemima“. Dana 31. decembra već počinju zloupotrebe zato što je cilj i želja Dragoljuba Radulovića da se odrekne dugova i da na nezakonit način zadrži pravo korišćenja određene imovine, koja bi sada bila u državnom vlasništvu, a da država otplaćuje dugove preduzeća koje je predmet podržavljenja. Imao je cilj da zadrži procesnu opremu i koristi jedan zakonom dozvoljen trik, a to je da svog zamenika Ivana Glišovića natera da osnuje firmu „Alfa tehniks“, sa adresom na kojoj se nalazi „Procesna oprema“; 10. januara 2011. godine zaključuje ugovor o zakupu između „Metal sistema“ i „Alfa tehniks“, koji se odnosi na „Procesnu opremu“.

Imam taj ugovor ovde. Treba li da kažem da je ugovor na četiri godine i da davalac zakupa, u ovom slučaju „Metal sistemi“, ne potražuje ništa od primaoca zakupa, „Alfa tehniks“? Znači, četiri godine jedno preduzeće će raspolagati sada već državnom imovinom i, naravno, ostvarivati određene prihode.

Dana 21. januara 2011. godine, Vlada Republike Srbije usvaja zaključak na osnovu koga treba da se izvrši podržavljenje „Metal sistema“.

Prvo pitanje – da li je Vlada 26. januara, neke dve nedelje i možda malo više, znala za postojanje ugovora između „Metal sistema“ i „Alfa tehniksa“ o izdavanju u zakup poslovnog prostora kojim je raspolagala „Procesna oprema“, koja je u sastavu „Metal sistema“? Taj zaključak je sledeće sadržine: „Usvaja se tekst ugovora o prenosu udela privrednog društva Metal sistemi d.o.o. Kragujevac Republici Srbiji, koji je sastavni deo ovog zaključka.“

Ovo su potpisali generalni sekretar Vlade Tamara Stojčević... ne vidim ovde potpis premijera Mirka Cvetkovića, ali verujem da je i on sa ovim potpuno saglasan i upoznat. Na osnovu toga ovlašćuje se Nebojša Ćirić, tada državni sekretar, a sada ministar ekonomije i regionalnog razvoja, da zaključi ugovor sa „Metal sistemima“, što naravno i čini 26. januara.

Ovde je primerak ugovora koji je zaključen. U preambuli ugovora Republika Srbija, koju u ime Vlade, kao zakonski zastupnik, a na osnovu ovlašćenja i zaključka Vlade, zastupa Nebojša Ćirić, državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja... Drugi ugovarač, „Metal sistemi“ d.o.o. Kragujevac, kojeg zastupa generalni direktor Dragoljub Radulović (u daljem tekstu: prenosilac)... Taj ugovor je potpisan. Vlada pokreće postupak podržavljenja „Metal sistema“ Kragujevac, a kao rezultat gospodin Ćirić upućuje Agenciji za privredne registre dopis da je to nemoguće jer prenosilac prava ne može da bude firma „Metal sistemi“ Kragujevac, već on kao vlasnik, a ne kao direktor.

(Predsednik: Vreme.)

Interesuje me da li je gospodin Ćirić... u Ministarstvu da li je pisan ugovor? Prvo pitanje. Drugo pitanje: ako je za ovu grešku znao, ne treba da bude državni sekretar, a ako nije znao za ovu grešku... Odnosno, ako je znao za ovu grešku, ne samo da ne treba da bude, nego treba i krivično da odgovara, a ako nije znao za ovu grešku, ne može ni da bude ministar u Vladi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu a da se ne složim da bih voleo da u ovoj diskusiji vidim i predsednika Vlade, odnosno ministra finansija u Vladi Republike Srbije, gospodina Cvetkovića, jer, kako reče u svom ekspozeu juče, građanima Srbije treba da bude bolje odmah. Odmah je valjda od danas. Postavljeni su novi ministri, ostali su neki stari, promenjen je Zakon o Vladi, promenjen je Zakon o ministarstvima, ali raspravljamo o starim zakonima i zakonima koje je predlagao stari ministar, koga više nema u ovoj vladi, a mislim da je onaj ko je objedinjavao rad svih ministarstava trebalo i da brani ovaj zakon.
Gospodine potpredsedniče Vlade, kao što ste i sami rekli, porez na imovinu nije izvorni prihod budžeta Republike Srbije; ja se tu potpuno slažem. Donet je poreski zakon koji reguliše izvorne prihode jedinica lokalnih samouprava. Niste tada bili u toj vladi, ali moram da kažem da su tim zakonom prevarene jedinice lokalnih samouprava, odnosno opštine. Republika je zadržala sve one poreze koji se najlakše naplaćuju.
Porez na imovinu je porez koji se najteže naplaćuje, najteže je utvrditi poreske osnovice i kojom imovinom raspolažu naši građani da bi mogli na osnovu nje da budu i poreski obveznici. Jedinice lokalnih samouprava su od Republičke poreske uprave nasledile određene baze podataka o imovini građana koji žive na teritoriji tih opština, i tu možda leži deo vaše odgovornosti, jer ste vi vodili jedno vreme Republičku poresku upravu, kao ministar finansija – postoji veoma mali broj opština gde su te baze podataka tačne i gde su poreske osnovice tačne. Kažem, uslovno tačne, znači sa nekom verovatnoćom da je to 70% ili 80%. Imali smo situaciju da su građani dobijali poreska rešenja za imovinu koju uopšte ne poseduju, da su morali su da pišu prigovore na ta poreska rešenja, da su plaćali porez, a kada se reši po njihovom prigovoru i kada im se vrate sredstva – ko zna kad i ko zna ko će da ih vraća.
Svrha ovog zakona, bar kako reče tadašnji ministar finansija, a naš sadašnji kolega poslanik, koga nema ovde u sali, jer to je njegov zakon, mislim na Mlađana Dinkića, jeste da se izvrši decentralizacija poreskog sistema i da se jedan deo poreskih prihoda da jedinicama lokalnih samouprava. Možete da zamislite kako to izgleda kada jedna opština kao što je opština Golubac, sa nekih 11.000 ili 12.000 stanovnika i budžetom od 130.000.000 -140.000.000 dinara, treba da napravi svoju poresku upravu, odeljenje svoje poreske uprave, treba da spremi bazu podataka koja je imovina i ko su sve poreski obveznici, treba da izda poreska rešenja, treba da naplati poreske obaveze i da vrši kontrolu poreskih prijava i kontrolu naplate poreza. Eto dokle ide taj sistem decentralizacije, kuda nas to ova vlada u nekom kontinuitetu, već godinama vodi.
Ranije je bio i Zakon o transfernim sredstvima, pa je za svaku opštinu naglašavano koliko treba da dobije iz budžeta Republike Srbije. To smo onda rešili nekim opštim zakonom, koga se ni dan-danas ne pridržavamo. Zato što Republika, iz njoj znanih razloga, ne prosleđuje sredstva u skladu sa zakonom, pribegava se povećavanju poreskih osnovica poreza na imovinu, koji naplaćuju jedinice lokalne samouprave. Svu težinu nesposobnosti Vlade ili njenog trošenja novca, koje nije srazmerno prihodima, prevaljujete velikim delom na jedinice lokalne samouprave, koje moraju da rade razne poslove koji su njeni izvorni poslovi, poverene poslove od strane Republike, da sređuju komunalnu infrastrukturu itd.
Da ne pričam o tome kako je ovaj porez izuzetno dobar, recimo, u svrhu beogradizacije Srbije. Meni je izuzetno smešno kada čujem kritike sadašnjeg gradonačelnika prema nekim ministrima ovde u Vladi, šta oni rade i zašto primaju novac, a u budžetu grada Beograda ima više sredstava za komunalne delatnosti, putnu infrastrukturu nego za čitavu Republiku. Onda dolazimo do raznih problema.
Najveći teret svih ovih poreskih reformi i najveće probleme će imati one opštine koje su siromašne i koje nemaju razvijenu privredu. Postavlja se pitanje da li stvarno mislimo dobro našim jedinicama lokalnih samouprava, da rade te poslove zbog kojih i postoje i da im omogućimo da to rade, ili ćemo da svalimo svu težinu na njih, pod izgovorom da su to porezi koje oni moraju da ostvare?
Doduše, kada je taj porez na imovinu, odnosno kada je rađen porez u izvornim prihodima jedinica lokalnih samouprava, tadašnja koalicija nije bila na vlasti u čitavoj Srbiji, računajući jedinice lokalne samouprave. Onda je i mogao u tadašnjoj vladi da se dozvoli taj luksuz, jer je često krivila druge stranke za to što moraju da plate toliki porez. Sada, zahvaljujući nekakvim koalicionim dogovorima, dobrim delom i ministra Markovića, koji na prilično nasilan način uvodi DS na vlast u svim opštinama, na određeni način žrtvujete i svoje ljude jer će mnogi građani u njima da vide te koji im skidaju kožu sa leđa.
Izgleda da je samo važno da pravi premijer, ovde na Andrićevom vencu, a ne u Nemanjinoj, bude zaštićen i da on nije taj koji je kriv za sve. Bogami, sve ovo što se dešava u državi i te kako se radi uz njegov blagoslov i njegovu saglasnost. Pusti vas da malo zabrljate neki put pa kaže – ovaj zakon više ne važi, ja sam tako rekao. Nema izmene ni dopune tog zakona, da otklonimo tehničke greške, nego samo u jednom trenutku – više ne važi.
Kada je u pitanju Zakon, gospodine ministre, o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara, to je vaš zakon. Tada ste vi bili ministar finansija, 2001. godine. Izmislili ste ga zato što je tada postojala taksa na mobilne telefone. Dosetili ste se... A i na oružje, koja nikada nije bila naplaćivana, ali na mobilne telefone jeste, pa ste se tada dosetili da to nazovete – porez na luksuz.
Gospodine ministre, sada imamo izmene i dopune tog zakona, gde se ukida porez na luksuz, a to je imati teretno vozilo čija je nosivost manja od tri i po tone. Vi kažete – evo, ispunjavam tu svoju prvobitnu zamisao, taj porez ne postoji, jer teretno vozilo nosivosti do tri i po tone nije luksuz nego sredstvo za rad. Međutim, gospodine ministre, to je uvedeno pre samo dva meseca, tada ste bili u ovoj vladi. Odakle vam ta naknadna pamet? To je bio ministar iz vaše stranke. Zašto mu niste rekli zašto ovi porezi postoje, nego ste kao član Vlade digli ruku? Sada ovde navodno pomažete građanima, izlazite im u susret i ukidate taj porez.
Hajde da budemo iskreni, zašto smo uopšte i došli do ovoga da postoji porez na teretna vozila? Zato što ste ukinuli porez (ili ga umanjili) na čamce, jahte, splavove, vazduhoplove. Da biste manjak u budžetu nadoknadili, setili ste se da oporezujete pikap vozila i kombi vozila. Treba da vas bude sramota zbog toga. To nema nikakve veze sa luksuzom. Luksuz ste upravo izmenama i dopunama Zakona o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara iz decembra meseca oslobodili plaćanja poreza, ili ste značajno umanjili poreske osnovice.
Kada su u pitanju ovi drugi zakoni, ostavio bih i za drugi deo deset minuta, koliko imam kao ovlašćeni predstavnik, i za raspravu u načelu. Voleo bih da mi ministar odgovori na neka od ovih pitanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se ne složim sa gospodinom Đelićem da ovaj sporazum između Republike Srbije i EU ne garantuje Srbiji neke povoljnije kredite nego što je to do sada bilo. Svaki put kada se postavlja pitanje kredita postavlja se i drugo pitanje, a to je ko će ove kredite da vrati.
Mi sad ovde dajemo određene garancije Elektroprivredi; davali smo ih do sada više puta, u svakom predlogu zakona o budžetu ili u izmenama i dopunama zakona o budžetu postoji jedna stavka na rashodnoj strani budžeta gde su određena sredstva namenjena za otplatu kredita na osnovu dospelih garancija, što znači da smo kao država dali garanciju određenim javnim preduzećima, pojedinim institucijama koje nisu vratile te kredite; krediti su vraćeni iz budžeta Republike Srbije. Doduše, ni u jednom zakonu o budžetu ili u izmenama i dopunama zakona o budžetu nisam primetio da je bilo priliva po osnovu dospelih garancija tj. da su sredstva koja su otišla iz budžeta na ime garancije vraćena od onoga ko je kredit uzeo.
Postavljam pitanje, gospodine potpredsedniče Vlade, ministre ili šta već, hoće li da se nastavi sa tom praksom i kada su u pitanju ove garancije? Razumem za opštine koje su na Kosovu i razumem situaciju, one se uglavnom i finansiraju iz budžeta Republike Srbije – ako bi nam vraćali, mi bismo morali njima da prosledimo više, pa onda oni nama da vrate. Ali, kada su u pitanju javna preduzeća, gde direktori imaju platu i po pola miliona dinara, ne vidim ni jedan jedini razlog zašto ne bi oni vraćali kredite koje su uzeli, a isplatila ih na kraju Republika Srbija. Zašto ta sredstva ne bi vraćali u budžet Republike Srbije? Mislim da sa tom praksom mora da se prekine.
Govorili ste u jednom trenutku i o našoj domaćoj razvojnoj banci i da je njeno osnivanje u pripremi, da to rade ljudi koji su stručni, a od politike nezavisni itd. Postavljam pitanje, odakle ćemo da finansiramo tu našu razvojnu banku? Hoćemo li da ukinemo sve ove naše domaće banke koje su nam preostale a nisu pod patronatom Agencije za likvidaciju, sanaciju i stečaj banaka, da združimo njihov kapital i da napravimo srpsku razvojnu banku?
Prihvatam i to kao mogućnost, ali nemojte da se desi da mi pravimo srpsku razvojnu banku, a podižemo kredite da bismo je finansirali. Onda samo imamo direktora, upravni odbor, imamo administraciju, troškove, koji će da povećaju cenu tih kredita koje možemo da dobijemo.
Nažalost, Srbija je danas talac bankarskog sektora. Vi to dobro znate zato što, osim što ste nam „izljuljali“ određene zakone sa tetkinog kauča, kako vi to kažete, dolazite iz bankarskog sektora. Ne mogu da kažem da niste uradili nešto kada je u pitanju reforma poreskog sistema Republike Srbije, ogrešio bih dušu, ali ste izmislili poreze na sve i svašta samo zato da biste napunili budžet Republike Srbije, a uvek se pri tome zaboravljalo ko u stvari puni budžet, da li se on puni porezima na imovinu ili se puni platama, zaradama, proizvodima? Čini mi se da ste se u tome pomalo pogubili.
Problemi, odnosno ropstvo, koje Srbija ima zbog banaka počinju iz vremena kada je tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić izmislio državne hartije od vrednosti. Do tada je budžet koliko-toliko bio izbalansiran. Jedino što je bilo van izvornih prihoda budžeta bila su sredstva od privatizacije naših privrednih subjekata, što je dovelo do povećanja broja nezaposlenih. Onda kreće ta priča o propasti srpske privrede, srpskog poreskog sistema i srpskog budžetskog sistema.
Uvođenjem državnih hartija od vrednosti i referentne kamatne stope od 24% i čuvenim budžetom iz 2007. godine... Čini mi se da ste i tad, u onoj drugoj vladi, bili nekakav ministar, sa Demokratskom strankom Srbije, Vladi koja se raspala 2008. godine. To je bio budžet u kome je prikazan suficit zato što je jedan, da ne kažem neku težu reč, zadržaću se, jedan koji je umislio da je izmislio vruću vodu, prikazao da su prihodi po osnovu prodaje državnih hartija od vrednosti veći nego vraćanje isplata tih istih hartija od vrednosti i prikazao da je budžet u suficitu, tj. da ima viška para. Znači, više je kredita uzeo nego što treba da vrati u toj fiskalnoj godini i prikazuje da je pozitivan, i više nego pozitivan.
Koje su posledice, osim što se ogromna sredstva izdvajaju iz budžeta Republike Srbije za plaćanje kamata? Najveća posledica, a to je sekundarna posledica, koja može da se ispravi u nekom vremenskom periodu... Ali, primarna posledica je sledeća – da se privreda i stanovništvo takmiče sa državom po pitanju kredita. Hajde i stanovništvo, uzima onoliko koliko može i sve teže mu je da vraća zbog kursnih razlika i promenljivih kamata, ali privreda, ona kalkuliše sa kreditima. Ako dođe do poremećaja u toku otplate kredita, umesto da taj kredit uzme i da otvori nova radna mesta, da poveća produktivnost, da poveća i proširi delokrug rada, čitav svoj profit izdvaja da bi platila bankama kamate.
U to vreme ste bili i bankar. Sada imamo situaciju da su se mnogi u tome preračunali zato što ih je na prvom mestu prevarila NBS, a na drugom mestu ministri koji su vodili ovu državu. Počeli su da zatvaraju preduzeća i umesto da imamo povećanja budžeta po osnovu pravih izvornih prihoda, bez povećavanja poreskih stopa i proširivanja oporezivanja, mi imamo sve veća i veća davanja iz budžeta Republike Srbije u PIO fond, jer penzioneri moraju da prime penziju, a zaposlenih je sve manje; imamo sve veća i veća davanja iz budžeta RS u Fond zdravstvene zaštite, jer građani moraju da se leče. On se, opet, puni od zaposlenih.
Taj naš budžet se osim iz kredita puni od zaposlenih ljudi koji ostvaruju neku privrednu delatnost ili primaju platu – da li je privredni subjekat posrednik između njih ili ne, ali činjenica jeste da dok se ne poveća broj zaposlenih, dok se ne poveća produktivnost, mi ove kredite koje danas uzimamo ne možemo da vratimo. Ni vi, kao ova vlada, niti bilo koja sledeća, ukoliko ostane ovakvo stanje, nepromenjeno.
Kao vrh svega toga nam dolazi svetska ekonomska kriza 2008. godine i određena kriza u zoni evra 2009. godine, kada su u pitanju Grčka, a kasnije i Irska. Gospodine ministre, zašto ne budete fer pa ne kažete da su i građani Srbije bili solidarni sa Grčkom, kada je u pitanju njihova kriza? Ne tako što su išli na godišnji odmor u Grčku, nego zato što su banke od 2008. godine do 31. 12. 2010. godine nemilice iznosile devize iz države.
Zakonom o Vladi i ovom promenom neko je sam sebi skočio u stomak. Naveli smo da je Ministarstvo finansija, odnosno predsednik Vlade, da su zaduženi za kontrolu spoljnotrgovinskog poslovanja ili eksternog, kako vi to kažete, deviznog poslovanja. Postavljam pitanje – ko radi servis tom poslovanju? Narodna banka Srbije. Nijedan dinar, nijedan evro, nijedan cent ne može da izađe iz platnog sistema Srbije dok za to ne da amin Narodna banka Srbije. Kako mislite da ova vlada vrši kontrolu spoljnog deviznog poslovanja preko Narodne banke Srbije, koja je nezavisan organ? Na osnovu čega?
Da sam u pravu da su banke iznosile iz države evre iz naših deviznih rezervi daću vam jedan primer: 10. 1. 2010. godine likvidnost bankarskog sektora je iznosila oko 440.000.000.000 dinara. Tu je bilo sve uračunato, barem po zvaničnim podacima NBS. Znači, rezerve koje se nalaze u NBS, rezerve banaka koje se nalaze u NBS, stanje na žiro-računima banaka, koliko banke imaju hartija od vrednosti kod sebe, sve je to u zbiru iznosilo 440.000.000.000. U oktobru mesecu je to iznosilo 210.000.000.000 dinara.
Za to vreme je iz deviznih rezervi prodato 2.300.000.000 evra. Treba li da kažem da se to poklapa sa smanjenom likvidnošću bankarskog sektora i da je taj novac otišao bez doznaka za uvoz robe i usluga van zemlje?
Zašto konačno neko iz ove vlade ne kaže koliki je naš stvarni spoljnotrgovinski deficit? Baratamo sa nekim ciframa da je izvoz robe između šest i po i sedam milijardi evra, baratamo sa podacima da se uvoz kreće između dvanaest i trinaest milijardi evra, ali zašto nam niko ne kaže kolike su doznake po osnovu penzija naših građana koji su to pravo stekli u inostranstvu? Taj novac stiže ovde. Zašto neko ne kaže koliki su prihodi po osnovu menjačkih poslova, pa da vidimo stvarno koliko je veliki taj naš spoljnotrgovinski deficit? Tvrdim da nije 44% ili 45%, kao što se sada to po zvaničnim podacima tvrdi, nego da je značajno manji. Ali, teška se situacija u državi pravda velikim uvozom, a malim izvozom. To je recept za opstanak ove vlade, i one pre ove, a i većine vlada od 5. oktobra naovamo. Imate tu određeni kontinuitet.
Postavio sam jedno poslaničko pitanje dva puta i nikada nisam dobio odgovor – koje su banke, u kojim iznosima, iznosile devize iz zemlje u periodu od septembra meseca 2008. godine do novembra meseca 2010. godine? Taj podatak je nedostupan čak i nama poslanicima. O čemu onda pričamo?
Gospodine Đeliću, učestvovali ste, tada ste bili ministar finansija, svidelo se to vama ili ne, učestvovali ste u propasti domaćeg bankarskog sektora, kada su četiri banke zatvorene da bi se „Sartid“ poklonio nekome. Mogli ste to da uradite i bez zatvaranja bankarskog sektora.
Sada je činjenica da nemamo domaći bankarski sektor, da nemamo domaća sredstva, iz kojih može da se finansira čak i budžet, iz kojih može da se finansira i privreda. Imamo monopol jednog malog broja banaka koje svima ovde nama kroje kapu.
Da ne pričam o tome da kada je vrhunac svetske ekonomske krize naša Narodna banka snižava referentnu kamatnu stopu sa 16% na 8%, i to u istom trenutku kada Vlada uzima kredit od MMF-a i po osnovu tog kredita emituje dinare budžetskim korisnicima, pa imate onaj strahoviti skok krajem 2009. godine. Ko je na tome profitirao? Sigurno ne profitira privreda, sigurno ne profitiraju građani. Ne profitira čak ni država, profitiraju isključivo banke.
Od koga je uzet onaj čuveni kredit od tih 400.000.000 dolara, odnosno 296.000.000 evra, od koje banke? „Sosijete ženeral“ banke. Ko je jedan od glavnih ljudi u Srbiji za „Sosijete ženeral“ banku? Pa, vaš bivši kolega ministar u Vladi, gospodin Pitić. Čime se onda vi kitite ovde?
Hajde da se pojavila neka nova banka, koja ovde nije prisutna na tržištu, da donese nov kapital i novac. Ne, uzimamo kredite samo da bismo zadovoljili potrebe jedne ogromne državne administracije, za projekte koje ste započeli, a koji su promašeni. Da ne pričam da uzimamo kredite da bismo napravili neki ugovor sa „Fijatom“ koji nikako da počne da se realizuje. Uzimamo kredite da bismo davali 10.000 evra po zaposlenom, ali ne svim firmama, nego isključivo stranim firmama!
Ovde ima 250 ljudi. Od tih 250 ljudi, siguran sam, barem 220 zna da otvori preduzeće i da napravi fabriku, ako im date 10.000 evra po zaposlenom. Koja je to onda pamet? Kuda nas to vodi?
Znači, uzimamo kredite, poskupljujemo kredite za privredu koja se bori da opstane na tržištu da bismo pravili izvesne projekte. Uništavamo ono malo što je preostalo od našeg domaćeg da vredi. Uskoro očekujem, gospodine Đeliću, jedan rebalans. Mora da ga bude. Mora, zato što ovaj porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara smanjuje prihode. Očekujemo i zbog Zakona o Vladi i Zakona o ministarstvima.
Sada ću postaviti jedno normalno pitanje, a to je: gospodine ministre, mi smo prošle godine imali 120.000.000.000 deficita i rast BDP od 1,5%. Tadašnji ministar Dragutinović Diana kaže da je rast bio čak i 2%. Sada imamo budžetski deficit od 140.000.000.000. Za oko 12-13% je veći, a nemamo realno povećanje BDP da bismo mogli da pratimo taj deficit. Zato izražavam sumnju da će sve ove kredite koje uzimamo i sve ove garancije koje dajemo neko moći da vrati ukoliko se nešto pod hitno ne promeni u državi.

Dame i gospodo narodni poslanici, konačno pravimo nekakvu rekonstrukciju Vlade. Voleo bih da je ministar tu, zato što nas je on na sve naše kritike koje je opozicija upućivala ubeđivao kako rekonstruisana vlada neće biti značajno jeftinija nego što je bila prethodna vlada, ali će svakako višestruko biti efikasnija u svom radu i izvršavanju svojih zakonom i Ustavom predviđenih obaveza.
I gle, evo, već ste na jednom od prvih koraka napravili grešku. Jer, život je jedno, realnost je jedno, a definicije velikog upravnog pravnika gospodina Markovića su naučna fantastika, pogotovo u onom delu kada se kune da zakon nikad nije kršio, a jeste svaki put kad je trebalo da dovede svoje na vlast u nekoj opštini.
Članom 10. je predviđeno da postoji Ministarstvo za infrastrukturu i energetiku (ne bih sada da ponavljam priče kakve to veze ima jedno s drugim i tako dalje), a u članu 14. je predviđeno Ministarstvo životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.
Opet ne bih da pričam da li to ima neke veze jedno s drugim, ali bih voleo da ovlašćenog predstavnika Vlade priupitam šta će da uradi, recimo, sa privrednim društvom Kostolac. Privredno društvo Kostolac, jedan od naših elektroenergetskih kombinata, ima u svom sastavu i površinske kopove. Javno je preduzeće, pa me vrlo interesuje kako će da izgleda sledeća odredba u članu 10. i kako će ona da se sprovodi.
U članu 10. kaže se da ministarstvo, između ostalog, preduzima mere radi obezbeđivanja uslova za funkcionisanje javnih preduzeća u oblastima za koje je ministarstvo obrazovano.
Znači, nema problema, imaju termoelektranu, tu će ministarstvo da vrši nadzor, ali imaju i površinske kopove. Ko će tu da vrši nadzor? Nad jednim istim javnim preduzećem dva ministarstva će vršiti nadzor, i ministri su iz potpuno različitih stranaka, i nema državnih sekretara iz druge stranke, nego su ministarstva ustrojena po feudima ili partijskom principu, pa ne deluju sa pozicije jedinstva vlasti, nego podele vlasti. I sad se postavlja sasvim logično pitanje kako će da funkcioniše to privredno društvo.
Vama je to smešno, ali oni danas tamo imaju Đerdap na suvom i imaju tri velika površinska kopa. Umesto što se smejete, bolje zatražite odgovor.
Tako to izgleda kada ljudi koji ne znaju šta je život, ne znaju šta je realnost, ne znaju svoju upravu i kakve sve probleme može da napravi jedan ovako loš zakon, nešto ovako pošalju u Skupštinu na usvajanje. I vladajuća većina, valjda zbog tih svojih feuda i podele vlasti, ni za jedan jedini korak neće da odstupi od Predloga zakona, bez obzira kakve će posledice da postoje kada je zakon u nekim svojim delovima loš.
Gospodo, možete da rekonstruišete vlade, možete da pričate kako je ovo najbolje moguće rešenje, ali čim ovo bude počelo da živi, videćete koliko ste grešaka napravili i nama samo olakšavate posao da vas na narednim izborima što lakše pobedimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo ponovo dolazimo i do rudarstva i do energetike. Nadam se da će ministru da prenesu probleme koje će uskoro pojedina privredna društva da imaju zbog jednog ovakvog zakona.
Međutim, činjenica jeste da (od 5. oktobra to počinje, to moram da kažem) mi stalno imamo neke paradržavne organe. Pa sad, recimo, imamo i Agenciju za zaštitu životne sredine, pa imamo Fond za zaštitu životne sredine, imamo Agenciju za rudarstvo, pa Agenciju za energetsku efikasnost.
Pa gospodine ministre, što vi lepo niste napisali jedan zakon o Vladi i ministarstvima gde će da bude samo predsednik Vlade, nekoliko ministara bez portfelja, a čitavu upravu da poverimo agencijama? Jer, i ovako i onako ministarstva više ne rade svoj posao, nego rade agencije i kancelarije. Vladine, doduše, ali tako jeste. Ako su to tekovine velike revolucije 5. oktobra, onda svaka čast.
Činjenica jeste, tačno je da našim predlogom o Vladi i ministarstvima iz decembra prošle godine ne počinje istorija. Neko reče ne počinje ni 5. oktobra, i to je tačno. Tačno je i to da su oni koji su sada najveći zagovornici demokratije 2003. godine ukinuli skupštinske prenose, iz one donje zgrade, a jedan je bio potpredsednik Vlade. Tačno je i to da ste iznosili poslanike iz sale i kažnjavali poslanike koji čak tog dana nisu ni bili na sednici, tada je bio šef poslaničke grupe.
Da ne pričam dalje, mnogo toga je tačno. Tačno je i to da će na narednim izborima da pobedi SNS i tačno je i to da tad počinje jedna novija istorija o jednom društvu koje je bolje, uređenije i pravednije od ovog koje sada imamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, saslušao sam ministra finansija o izlaganju po pitanju našeg razvoja, po pitanju naše vojne industrije ili namenske industrije, koja je u ranijem periodu bila zamrla. Voleo bih da je tu ministar odbrane, jer on bi to znao mnogo upečatljivije da nam se pohvali, da nam kaže, eto, kako sada naša namenska radi, a sve to zahvaljujući njemu i SDPR.
Međutim, 'ajde da malo budemo iskreni, da pogledamo šta je to SDPR. SDPR je jedan parazit naše namenske industrije. (Molio bih sumnjivo lice da mi više ne dobacuje, jer ovde nije reč o svastičinom butu ili receptu protiv zatvora, nego o kontragarancijama!)
Dakle, SDPR je parazit naše namenske industrije, koji se bavi prodajom tuđe pameti, tuđeg rada i tuđih proizvoda, a sve pod izgovorom da on olakšava prodaju proizvoda namenske industrije.
Međutim, SDPR ne samo da ne olakšava, nego, gde god se on ne nalazi – ometa. Javna je tajna da ko god hoće, bilo ko, da napravi bilo kakav aranžman sa bilo kojim ministarstvom odbrane u svetu bez SDPR doživeće strahovitu opstrukciju naših državnih organa, počev od uvoza i carinjenja repromaterijala za proizvodnju takvih proizvoda, pribavljanja saglasnosti naših državnih organa, da bi na kraju često i naš državni organ za ranije izdatu saglasnost napisao da je falsifikovana.
A, da li treba da kažem da ako je neko falsifikovao takvu dozvolu, zašto do dana današnjeg nije pokrenut ni jedan jedini krivični postupak protiv takvih lica? Da pogledamo malo kako to izgleda. Tvrdim da bi našoj namenskoj industriji bilo daleko lakše, daleko bolje, da SDPR smanji svoje apetite i pomaže im, ne u trgovini, nego u pribavljanju odgovarajuće dokumentacije za izvoz naših proizvoda naše namenske industrije.
Ovako, dešava se da naše domaće fabrike ulažu u proizvodnju, ulažu u kvalifikaciju radne snage, ulažu u znanje, u proizvod, a novac dobija SDPR – i ostaviće našoj namenskoj taman toliko da prime kojekakve platice i taman toliko da im ostane još nešto malo za razvoj. A šta će sa onim ekstraprofitom koji je ostvario SDPR? E, pa, tu će morati da se isplate plate direktorima, članovima upravnih odbora i ostalim zaposlenim, koji zahvaljujući monopolskom položaju, koji im daje Ministarstvo odbrane, imaju tolike plate.
Sada dolazimo do situacije da Republika Srbija treba da izda kontragaranciju. Da nije ovakvog ponašanja SDPR, garancije bi morali da traže od banaka proizvođači oružja, odnosno proizvođači u namenskoj industriji i ne bi bilo nikakvih problema da oni sami dobiju garancije od banaka.
Ovako, gospođo ministre, umanjujemo kreditni rejting države. Znate i sami da svaka garancija ulazi u kreditni rejting Republike Srbije, ali ono što je najveći problem jeste da svaki put kada pogledamo budžet Republike Srbije primetimo tamo jednu stavku koja kaže – izmirenja po osnovu dospelih garancija. Prema tome, iz budžeta Republike Srbije više puta smo trošili milijarde dinara da bismo isplatili odštete za garancije koje smo izdali određenim javnim preduzećima, koja te svoje obaveze nisu izmirila.
Gospođo ministre, nikada u budžetu Republike Srbije nisam mogao da saznam koja su to javna preduzeća i da li ćemo prema njima ponovo da izdvojimo te iste garancije, da se ona i dalje zadužuju, a da iz budžeta Republike Srbije isplaćujemo njihova zaduženja.
I, još jedno pitanje – hoće li ovako biti i sa SDPR? Problem ovde, očigledno, jeste u jednom konceptu razvoja naše namenske industrije. Dakle, mi samo u državi napravili neku agenciju, koja se zove Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza. Ne znam koliko je stranih ulaganja ona stvarno donela, nikako ne možemo da dobijemo izveštaj. Njena namena je bila da bar pomaže izvoznicima u plasmanu njihovih roba i usluga i naplatu njihovih roba i usluga. I zato je uzimala jednu određenu proviziju.
Ne treba da kažem da onaj koji je sposoban da izveze robu ne bi znao da uradi to sam. Ne vidim zašto tu agenciju plaćamo iz budžeta. Ali, SDPR je prevazišao jednu ovakvu agenciju. On nema nijedan proizvodni pogon. On ima samo kancelarije i monopol koji mu je dalo Ministarstvo odbrane da prodaje proizvode namenske industrije, i to ne za neku posebnu naknadu da je posredovalo između proizvođača oružja i kupca, nego se pojavljuje kao trgovinski partner. U tome i jeste čitav ovaj problem i mislim da je SDPR taj koji koči razvoj naše namenske industrije, koja umesto da zarađeni novac usmerava u otvaranje novih radnih mesta, usmerava u razvoj, usmerava taj novac u plate u SDPR-u.
Zbog svega ovoga, Poslanička grupa SNS neće glasati u danu za glasanje za ovaj predlog zakona o davanju garancije SDPR. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od poslednjih zakona koji smo usvojili prošle godine bio je Zakon o budžetu, a na sednici pre toga dali smo saglasnost da se država zaduži sa još 250 miliona evra, pa, evo, sada, na prvoj sednici u 2011. godini, imamo novo davanje garancije na nova zaduženja.
Ono što pomalo smeta jeste da se svrha ovog zaduživanja sastoji u tome što treba da se vrati stara devizna štednja, a to ne mogu da nazovem nikako drugačije nego jedan vid političkog opravdanja zašto se država i dalje zadužuje.
Problemi uopšte oko budžetskog deficita nisu odskora, oni postoje već duži vremenski period, i red bi bio da i ministar finansija i čitava Vlada već jednom priznaju da ovolika budžetska zaduženja imamo zbog jedne ogromne državne administracije koja guta sredstva, to je, s jedne strane, s druge strane, zbog niske produktivnosti, malog broja zaposlenih, pa je sasvim prirodno da u takvim okolnostima imamo situaciju da su davanja iz budžeta za penzione fondove i fondove zdravstvene zaštite jedna od najvećih u Evropi, procentualno u odnosu na prihode koje sami mogu da prikupe na osnovu zakona i po osnovu procentualno veličine budžeta.
Ne mogu da krivim ministra finansija za zatečeno stanje koje je bilo kada je ova vlada izglasana od strane ovog parlamenta, ali mogu da krivim ministra zašto se do sada nešta ozbiljnije nije preduzelo po ovom pitanju, da taj balast i sve ovo što se nama dešava, ako ne može da se smanjuje, barem da nam se iz godine u godinu neprestano ne povećava.
Problemi kreću još odranije, od onog famoznog uništavanja našeg domaćeg bankarskog sektora, zatvaranja domaćih banaka, upliva stranih banaka koje nisu imale želju da investiraju ovde u stanovništvo, u privredu, a barem su imale izbora kako će i na koji način da dođu do što većeg profita.
Možete da pogledate kredite koje je stanovništvo imalo do 2003. ili 2004. godine, kada je sve to još bilo u povoju ili kada se još nije znalo kako će i šta će da se dešava, kada smo koliko-toliko imali izbalansiran budžet najviše zbog privatizacije, koja nije prikupila sredstva u visini imovine koju je prodavala, ali dovoljno da izdržava državni aparat. Međutim, naglo pogoršanje na poziciji kredita kreće već od 2005. godine, kada se setio Mlađan Dinkić da napiše Zakon o državnim hartijama od vrednosti i tada kreće propast jednog čitavog sistema i više sistema koji su međusobno povezani. Zato me čudi zašto ova Vlada taj problem ne pokušava da reši.
Od 2005. godine referentna kamatna stopa Narodne banke je bila 18%. Emitovane su državne hartije od vrednosti sa kamatom od 24% i ne može niko da me ubedi da to nije bio jedan vid primarne emisije koji je davala Narodna banka, a profit su zgrtale banke.
Kao druga posledica pojavljuje se to da naglo poskupljuju krediti i za privredu i za stanovništvo, i tu sada dolazimo do onog problema niske produktivnosti i malog broja radnih mesta. Ne može nijedan privredni subjekat u ovakvom okruženju, pod ovakvim uslovima da uzme kredit za investicije sa kamatnom stopom 12, 14, 15, 16%, sa deviznom klauzulom i da stvori novu vrednost koja će mu biti nova investicija i novo radno mesto. Čitav prihod završiće u banci koja mu je dala kredit.
Onda nemojte da se čudimo zašto nemamo više radnih mesta, zašto nemamo veću proizvodnju, zašto nemamo veći izvoz. I, čini mi se da je sve što se dešavalo na tržištu išlo u dva smera: u postizanju određenih političkih ciljeva i, nažalost, jačanju bankarskog lobija u državi. Onog trenutka kada je država postala zavisna od bankarskih kredita, banke su te koje na određen način rukovode državom.
Na jednoj od sednica zatražio sam izveštaj koliko je banaka od septembra meseca 2008. godine do septembra meseca 2009. godine iznelo deviza iz zemlje bez doznaka za uvoz robe i usluga. Potpuno razumem da u normalnim okolnostima, kada je sve normalno i kada sve funkcioniše normalno, da država ne treba da se meša i administrativnim merama sprečava protok kapitala i roba. Za to se svi zalažemo, ali u vreme svetske ekonomske krize i sa privredom koja je godinama u krizi pre same svetske ekonomske krize neophodno je da država preduzme određene administrativne mere da zaštiti svoje finansijsko tržište. Jedina mera koja je bila tada, s jedne strane, jeste povećanje referentne kamatne stope i, sa druge strane, emitovanje deviznih rezervi na tržište novca, da bi te iste naše devizne rezerve bile iznošene iz zemlje bez doznaka za uvoz roba i usluga.
Sada imamo jednu takvu situaciju i jednu priliku, koju smo možda i mogli da iskoristimo, da nam svetska ekonomska kriza bude izgovor, i da, kažem, guverner Narodne banke, jer po tadašnjem Zakonu o Narodnoj banci i deviznom poslovanju Narodna banka i Vlada su ti organi koji mogu da spreče odliv deviza bez doznaka za uvoz roba i usluga. Imali smo tu priliku i propustili smo je.
Ako smo već izvršili toliku primarnu emisiju sa 24% kamate u nekoliko godina, koliko je to bilo, ako su banke došle do određenog kapitala, šta bi uradili ako devize ne mogu da iznesu bez doznaka za uvoz robe i usluga? Pa, ne bi ih više ni kupovali, to je prva stvar. Druga stvar, šta će sa dinarima? Pa, jedino mogu da ih plasiraju u kredite, u investicije. A, šta to znači? Jednostavno, niže cene kredita.
Sada idemo onim obrnutim redosledom, sa nižim cenama kredita, manje akumulacije dohotka koji pravna lica ili privreda izdvaja za kredite i veća njihova sopstvena sredstva za investicije. To nije vruća voda, to rade svi u svetu, ali mi moramo da robujemo bankarskom lobiju i strahu da u vremenu približavanja EU ne dobijemo zbog toga packe po rukama. Mislim da je morala da se sakupi određena hrabrost i da rešimo problem ovde. Ovako, sada imamo jednu situaciju da mi iz meseca u mesec, iz godine u godinu neprestano zadužujemo državu. U jednom trenutku doći ćemo do one mere kada ćemo imati veća dospeća za vraćanje kredita nego što možemo da uzimamo nove. To će već biti problem.
Gospođo ministre, ne sumnjam, ali ako bih vam postavio pitanje – a, ko će da vrati ove kredite, hoćete li vi tada biti ministar? Možda ćete da odgovorite – da, pokušaću da budem i dalje ministar, ali u svakom slučaju pravim preduslove svom kolegi da to može da radi ako ne budem, međutim, sumnjam da bi to bio vaš iskren odgovor, jer u jednom neprestanom zaduživanju države ne vidim izlaz. Lepo je to što država pokušava kroz subvencionisane kredite koje ona daje da podigne privrednu aktivnost, da podigne potrošnju, to je, s jedne strane, lepo, ali, s druge strane, ne može niko da me ubedi da je pametno davati firmama koje su poreklom iz inostranstva 10.000 evra po radnom mestu da bi otvorile pogon ovde. Zašto?
Da li su možda te firme izvozno orijentisane? Da li smo mi predvideli kada im dajemo novac da budu izvozno orijentisane? Nismo. U čemu je onda problem? Zašto ne stavimo da svako ko je izvozno orijentisan može da ima takva sredstva, bez obzira na poreklo, na sedište firme ili osnivač koji dolazi? Da ne pričam da to daje širok spektar zloupotreba. Pa, svako od vas ovde kolega ili svaki privrednik može da promeni mesto prebivališta bilo gde u inostranstvu, ili da pronađe nekog ko ima tamo da otvori preduzeće, za to im tamo treba petnaestak dana, i da se ovde pojavi sa nekim biznis planom – i, mi ćemo to da prihvatimo ''zdravo za gotovo''.
Dakle, ako hoćemo da napravimo jedno normalno društvo, prvo moramo da sredimo situaciju koja se nalazi na finansijskom tržištu. Moramo da sredimo iz razloga – šta je sa imovinom banaka koje su u stečaju, i u likvidaciji, to već traje desetak godina? Šta je sa njihovim potraživanjima? Kome pripadaju? Da li možemo makar deo ovog našeg deficita da pokrijemo kao osnivači kod tih banaka?
Ne sumnjam, ovo jeste jedan od povoljnijih kredita koje je ova Vlada uzela. Grešio bih ako bih rekao da je nepovoljan, ali u svakom slučaju stopa, negde, oko, 5% na godišnjem nivou. Stopu od 5% na godišnjem nivou može bilo koji zaposleni građanin Zapadne Evrope da podigne ako ima čvrstu garanciju. Prema tome, njihov bilo koji imovinski ili investicioni kredit toliko otprilike košta. Ne ljutim se na vas što nije povoljnije u smislu izbora, to je najbolje što ste mogli da dobijete, ali vam govorim koliko imaju poverenje u vas i gde nas svrstavaju kao državu, a to je zbog čitave ove priče – i oko državnih hartija od vrednosti i oko ponašanja Narodne banke i oko, u krajnjem slučaju, naših deviznih rezervi, odnosno rasta našeg bruto proizvoda.
U svakom slučaju Vlada treba da napravi jedan ozbiljan program šta ćemo da radimo sa nagomilanom državnom administracijom i, konačno, da napravi strategiju razvoja u privredi i industriji, da se konačno opredelimo šta je to naš nacionalni program za razvoj industrije – hoćemo li da budemo industrijska zemlja, hoćemo li da budemo poljoprivredna zemlja koja se bavi proizvodnjom hrane. Moraćemo to konačno jedanput da odlučimo. Ovako, svi ovi programi koje Vlada sada sprovodi meni izgledaju prilično haotično, trčkarate sa jednog kraja Srbije na drugi, bez ideje i, što je najgore, bez cilja šta stvarno treba uraditi. Dok, konačno, država ne zauzme stav, SNS u danu za glasanje za zaduživanje države neće glasati. Hvala. (Aplauz)

Mislim da je to sasvim dovoljno za ovih desetak godina, naučio sam da pišem amandmane, pa ukoliko je neko hteo da oslobodi, da ostane stopa od 8% na računare, trebalo je samo da napiše u članu 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost stav 1. briše se i ništa više, gospodo.
Sada se nadam da ste konačno shvatili koliko je teško pisati amandmane, jer ni najjednostavnije niste znali da napišete. Nadam se da ćete prestati da podržavate Vladu koja nam stavlja 12, 13, 15, 17, zakona da uradimo i amandmane i da se pripremimo za sednicu, pa nam čak i stručne službe vraćaju amandmane, kad napišemo stav umesto st. Pa nam vrate amandman kada napišemo – u glavi, zašto nismo stavili gv.
Nadam se da ste konačno naučili da nije lako biti poslanik. To vam je prvi zadatak na kome ste pali.

Evo da objasnim tehniku pisanja amandmana. Znači član 1. u Zakonu o PDV u članu 23. stav 2. tačka 2. posle reči – voća, dodaju se reči – osim južnog voća. To je uvodna rečenica.
Druga tačka 7a i 11, brišu se. To se briše, toga nema.

Ja ću reći narodnu poslovicu – džabe je gluvom šaputati i ćoravom namigivati.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda je cilj svakog ko se bavi porezima, a na prvom mestu Ministarstva finansija, da napravi jedan pravedan poreski sistem, a ne da se onako, odokativno, na najlakši mogući način utvrde neke osnovice koje nisu pravedne. To je problem kod svih zakona koji se donose po pitanju poreskih opterećenja građana Srbije.
Mogu da kažem da je ovaj zakon o porezu na upotrebu, držanje i nošenje dobara jedan izmišljen porez, koji nigde u svetu ne postoji. Samo u Srbiji, da bih, eto, mogao da srećem nedeljom vladine automobile ispred hipermarketa, da bih mogao nedeljom da ih srećem na naplatnim rampama, kako prevoze žene i decu, da bi mogao Bajatović da kupi 30 novih "Škoda", a mi ćemo da dajemo subvencije iz budžeta, i dva "Audija". Znači, zato mi plaćamo toliki porez. Da ne pričam gde sve srećem državne automobile, pod sve kakvim okolnostima, na mestima i u vreme gde nikako ne bi trebali da budu. U tome je problem.
Znači, izmislićemo poreze. To se prvi setio onaj, od milošte nazvan u narodu "Boža Derikoža", Božidar Đelić da izmisli ovaj zakon. Sada taj zakon stalno menjamo, prilagođavamo, smanjujemo sredstva transferna lokalnim samoupravama, zato da bi rekli – nemamo toliko para da vam damo, moraju da putuju nedeljom žene i deca, ali ćemo zato građanima da povećamo porez na imovinu pa da se odatle finansiramo.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije će u danu za glasanje da poveća porez na objekte u kojima živimo i smanjiće poreske olakšice, jer ministar finansija reče da onaj ko ima više treba više i da plati. Sa tim se potpuno slažem, ali da vidimo i koliko ljudi to što neko ima više koristi. Nije isto kada pet ili šest osoba, lica, koriste 70 kvadrata i nije isto kada jedan građanin koristi 50. To je poznata stvar, ali smo zato znači zbog uvećanja tih poreza morali neke poreze da smanjimo, pa smo smanjili porez na jahte i to je velika poreska olakšica, veliko poresko otkriće, znači smanjuje se, sad ne znam ko to ima jahte.
Sad, ako idemo po tom principu, onda hajde da oslobodimo i avione poreza jer me vrlo interesuje koji će ministar i koji ministri bivši već od 5. oktobra na ovamo, koji su znači bili ministri, ko će od njih da ima avion i ko će njim da se vozi, odnosno da leti ovde nad nebom Srbije, da konačno znamo i da imamo jedinstven registar, a ne da po egzotičnim ostrvima gde su poreski rajevi registruje svoje vazduhoplove da ne bi nama plaćali porez.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 29, na koji se odnosi amandman 3a, propisano je u stavu 1. da se osuđenik po pravilu smesti odvojeno od ostalih osuđenika, lice koje je osuđeno za organizovani kriminal.

Međutim, po svim međunarodnim konvencijama to je kršenje tih konvencija, kojih smo između ostalog i mi potpisnici, a to iz razloga zato što se smatra da odnos prema osuđenim licima treba da bude human.

Vlada je naravno, kao i sve naše amandmane, ovaj amandman odbila, a kakav je danas tretman prema osuđenim licima u najmanju ruku može da se kaže da nije u skladu sa međunarodnim propisima i konvencijama gde smo i mi potpisnici.

U Srbiji trenutno postoji samo jedan zatvor za izdržavanje kazne žena i to u Požarevcu. Upravnik tog zatvora je izvesna Anka Gogić-Mitić, koja se vrlo malo bavi tim poslom upravnika, nekako više voli da putuje, da se slika, da da poneku izjavu za novine, tako da ona u ovoj raspravi meni nije interesantna. Interesantan mi je zamenik upravnika, izvesni gospodin Vladica Božilović, inače bivši oficir Vojske, koji je iz Vojske oteran zato što je lečen od ozbiljnih bolesti zavisnosti. Takav zamenik upravnika osuđena lica ženskog pola u zatvoru u Požarevcu naziva: "lepotice, devojčice, lutkice, robijašice". Da li treba da vam kažem da su te osuđenice po pravilu mlađe i privlačnije? One koje su starije i one koje su manje privlačne, prema njima se ponaša kao narednik iz američkih filmova, koji im komanduje: "mirno, nalevo, nadesno, marš napred itd".

Međutim, ni ovo nije najgore što je taj gospodin mogao da uradi. Pre nekoliko meseci u tom ženskom zatvoru, u paviljonu gde spavaju osuđena lica izbio je požar. Upalio se elektrorazvodni orman. Osuđena lica o tome su obavestila stražare, a zamenik upravnika je naredio stražarima da nateraju osuđena lica da gase požar klase E, bez odgovarajuće opreme i bez odgovarajuće obuke. Kada je pretilo da osuđena lica zbog panike otrova koje udišu, počnu da se samopovređuju ili međusobno povređuju jedan od stražara je samoinicijativno otvorio vrata paviljona i sa odgovarajućom opremom do dolaska profesionalnih vatrogasaca ugasio požar. Vi to nazivate humanim odnosom prema osuđenim licima. Neću da ulazim u razloge zašto su one osuđena.

Po zakonu piše da osuđena lica gube jedna određena građanska prava koja im pripadaju po Ustavu, ali ovakvo ponižavanje, ovakvo maltretiranje i ovakvo nestručno vođenje jedne takve ustanove ne može više ovom gospodinu da se dozvoli.

Ako rešite da pošaljete inspekciju tamo, voleo bih da proverite i putne troškove vozila koje pripada upravniku zato što se troši preko milion i po dinara godišnje, prema saznanjima koja ja imam, a osuđena lica, žene nemaju ni za sredstva za ličnu higijenu. Još ih upravnik i zamenik upravnika prisiljavaju da se o tome same staraju i same nabavljaju. Takav je humani odnos u našim zatvorima i ne bi bilo loše da i taj gospodin potpadne pod sve ove mere koje predviđate za lica koja će da rade u specijalnim ustanovama za izdržavanje kazne. Po meni, on više nikada ne bi mogao da bude rukovodilac ni u jednom državnom organu, ni u jednom zatvoru. Jedino što bi mogao, mogao bi da dobije otkaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 1. se vidi odnos Vlade Republike Srbije i javnih preduzeća prema novcu građana Republike Srbije. Osim smanjenja deficita koji je predviđen ovim amandmanom za nekih 34 ili 35 milijardi dinara, namerno smo jednu stavku izbrisali u članu 1, a to je otplata kamata po osnovu aktiviranja garancija.

Ako se pogleda sledeći član budžeta Republike Srbije, odnosno član 3. Republika Srbija izdaće garancije za 2.109.000.000 evra u 2011. godini.

Gospođo ministre, ja bih voleo da znam kome smo mi to izdali garancije, pa na osnovu aktiviranih garancija plaćamo kamatu, kojim to našim javnim preduzećima, ustanovama ili kome već? Zašto to kažem? Zato što oni imaju monopolski položaj na tržištu. Imaju zaštitu vlasti da obavljaju svoju delatnost i da ne može niko da im bude konkurencija, i u najmanju ruku. Neko je državu oštetio za 70 miliona evra i hoćemo da znamo ko je taj, hoćemo da odgovara za to, a ne kao kada je bio izveštaj revizora za 2008. godinu, za NIS, pa se priča da je zbog nesavesnog poslovanja potrošeno 80 miliona evra i na priči se sve završilo.

Znači, ni protiv jednog rukovodioca tog organa nije podneta krivična prijava i on nije zakonski procesuiran. Sada nas interesuje čijih je to sedam milijardi, da li se oni nalaze u novom paketu garancije i hoćemo li ponovo da im dozvolimo da se zaduže i ponovo da ne vraćaju iz svojih prihoda, nego da to vraćaju građani Srbiji. Nemojte da se iznenadite i vi, ako proverimo i kolike su plate direktorima tih javnih preduzeća i ustanova, u čije ime vraćamo sada garancije, odnosno njihove kredite isplaćujemo i njihove kamate.

Mislim da sa jednom ovakvom politikom treba da se prestane. Onaj zbog koga moramo da otplaćujemo i njegove kamate, njegove kredite na osnovu datih garancija, ne može više da dobije ni jednu jedinu garanciju Narodne skupštine Republike Srbije. Kada budete zauzeli taj stav, onda ćemo da vidimo kako će se onda ponašati prema novcu.

Dame i gospodo narodni poslanici, već ulazimo u tu raspravu o pojedinostima i problem jeste deficit, način na koji se troše naša javna sredstva. Prilično smeta veliki broj agencija, kancelarija, uprava. Gospođa ministar reče da sve to kada bismo i sakupili na jednom mestu i svega toga se odrekli, ne bi to bila neka velika stavka u budžetu na ime ušteda. Međutim, ako to sastavimo sve zajedno, evo, ovo je već treći budžet, ja mislim da bismo 30 ili 40% našeg deficita pokrili, odnosno smanjili, da nemamo tu suvišnu, veliku, glomaznu državnu administraciju.

Sada su ovde i garancije Republike Srbije i jedna obaveza Narodne skupštine, kad izglasa ovaj zakon, da u budućnosti potvrdi da će raznim javnim preduzećima da izda sredstva u iznosu od 311 milijardi 898 miliona dinara na ime garancija za zaduživanje kod poslovnih banaka.

Mada smo ovaj budžet dobili pred samu sednicu, ja pokušavam, preturam, okrećem, čitam i našao sam da ćemo mi 7 milijardi i 200 miliona da platimo kamate po osnovu dospelih i aktiviranih garancija, ali nigde nisam našao na prihodnoj strani budžeta da je bilo ko kome smo mi izdali garanciju, platili njegov kredit, vratio sredstva u budžet. Postavljam pitanje – ima li takvih u ovoj knjižurini?

Kad počne da se lista taj član 3. kome ćemo sve da izdamo novac, odnosno garancije, a dugove ćemo verovatno dobrim delom i budžet odnosno građani da vraćaju, evo, jedna od prvih stavki je "Fijat". "Fijat" je najčešće pominjana stavka u budžetu Republike Srbije. Ima ga na još dva mesta. Ima ga u Ministarstvu finansija i u Ministarstvu ekonomije. A evo ga i ovde, izdaćemo mu i garanciju u vrednosti od 135 miliona evra. Ja bih voleo da mi neko objasni ekonomsku opravdanost svega ovoga što se dešava sa našim projektima od javnog značaja, sa "Fijatom" itd. Jedino što smo mi dobili od "Fijata" jeste, pod jednim političkim pritiskom koji je ovde napravljen, 200 miliona evra. Koliko smo uložili – ja mislim da to više niko živi ne zna.

Svi koji se hvale da učestvuju u tom projektu, moram da im postavim još jedno pitanje, a to je – da li je to jedini izlaz države Srbije iz teške ekonomske situacije u kojoj se nalazi? Ili je to samo neko deklarativno zalaganje da ćemo mi da budemo, sačuvaj bože, veliki automobilski gigant kao država? Svi ovi koji troše novac u ovu infrastrukturu, treba da se dobro zapitaju zašto to rade i koliko štete prave državi, zato što "Fijat" ima daleko više sredstava nego čitava država Srbija.

Postavio sam još neko pitanje, a to je - zašto u neke ozbiljne projekte ne uđemo kada je u pitanju poljoprivreda? Jer, Srbija je ipak poljoprivredno-agrarna zemlja. Proizvodi hranu. Ta industrija nije toliko skupa. Ali se zato za mnogo manje sredstava pokreće čitav lanac proizvodnih delatnosti. Neće biti u pitanju dve, tri ili četiri hiljade radnika. Da smo ovoliko novca uložili u poljoprivrednu industriju, mi bi danas imali otprilike 200 do 300 hiljada ljudi manje bez posla. Ovako, imamo jednu demagogiju, nekih 200 hiljada automobila koje ćemo da proizvedemo, koji samo što nisu stigli. I tako iz godine u godinu.

Što je najgore, svi oni koji se zalažu za ovaj projekat "Fijat" i koji ga sprovode, neće biti ti koji će da vraćaju te kredite. Neće biti ti koji će da vraćaju ta sredstva. Izgleda mi, neće ni da trpe posledice svojih loših poteza. U tome jeste problem. Zato smo i podneli ovaj amandman.

Ne bih ulazio u priču oko "JAT ervajza" – 140 miliona evra, itd. Ima ovde i infrastrukturnih projekata koji zavređuju mnogo više pažnje nego što je to "Fijat" i mnogo su važniji nego što je "Fijat", ali su njihove stavke po dva, tri ili četiri puta manje nego "Fijat".

Znači, ako saberemo garanciju, 135 miliona evra, par stotina miliona evra iz Ministarstva finansija, 150 miliona evra iz Ministarstva ekonomije, mi dođosmo do polovine našeg deficita. Eto toliko košta "Fijat".